Alea: Onore de Balzak, Izgubljene iluzije ( odlomak iz prvog dela )

Rukopis Izgubljenih iluzija
PRVI DEO
DVA PESNIKA

           U doba okad počinje ova pripovetka, Stenhopova presa i valjci za prevlačenje štamparskom bojom još se nisu upotrebljavali u malim provinciskim štamparijama. I pored poslovnih veza koje održava sa pariskom tipografijom, Angulem se još služio drvenim presama kojima jezik duguje za
izraz „da presa zaškripi", koji više ne može da se upotrebi. Tamošnje zaostalo štamparstvo još je upotrebljavalo kožne valjke natopljene štamparskom bojom, kojima je jedan od radnika na presi premazivao slova. Pokretna ploča na koju se polaže okvir ispunjen slovima, i povrh koga se stavlja list hartije, bila je još od kamena i s pravom je nosila ime mermera. Nesite mašinske prese danas su sasvim potisnule taj mehanizam kojem, i pored njegove nesavršenosti, dugujemo za lepe knjige jednog Elzevira, jednog Plantena, jednog Alda i jednog Didoa, te je potrebno pomenuti te starinske sprave prema kojima je Žerom-Nikola Sešar gajio neku sujevernu ljubav, pošto one imaju svoju ulogu u ovoj dugačkoj običnoj priči.

         Taj Sešar bio je nekada radnik na presi, koje slovoslagači, na svojem štamparskom jeziku, nazivaju medvedima. Taj nadimak su dobili zacelo zato što se stalno kreću tamo amo, od suda sa bojom do prese, i od prese do suda sa bojom, a to prilično potseća na kretanje medveda u kavezu. Da im ne ostanu dužni, medvedi su slagače prozvali majmunima, zato što ta gospoda neprestano skakuću vadeći slova iz njihove sto pedeset i dve male pregrade.

          U strašno doba 1793, Sešar, kome je tada bilo otprilike pedeset godina, bio je oženjen. Njegove godine i bračno stanje izbaviše ga od onog velikog kupljenja vojnika koje je gotovo sve radnike odvelo u vojsku. Stari radnik na presi ostao je sam u štampariji, čiji je sopstvenik, inače zvani dobričina, malo pre toga umro ostavivši za sobom udovicu bez dece. Činilo se da preduzeću preti neposredna opasnost: medved sam nije bio u stanju da se pretvori u majmuna; jer, kao radnik na presi, nikad nije znao ni čitati ni pisati. Ne obzirući se na njegovu nesposobnost, jedan narodni predstavnik, u žurbi da rasturi lepe odluke Konventa, proizveo je radnika na presi za štampara, a njegovu tipografiju uzeo za državu. Pošto je primio tu opasnu diplomu, građanin Sešar obeštetio je udovicu svoga gazde tim što joj je predao ušteđevinu svoje žene, kojom je otkupio štampariju za polovinu njene vrednosti. To nije bilo sve. Trebalo je bez pogrešaka i bez odlaganja štampati republikanske dekrete. U toj nezgodi, Žerom-Nikola Sešar imao je sreću da naiđe na jednog marsejskog plemića koji nije hteo ni da beži u inostranstvo, da ne bi izgubio imanje, ni da se pokazuje živ, da ne bi izgubio glavu, a koji je mogao da dođe do hleba samo tako ako se prihvati nekog posla. G. grof de Mokomb uz me dakle skromnu bluzu provincijskog faktora: sam je slagao, čitao i ispravljao odluke kojima se osuđuju na smrt građani koji skrivaju plemiće; medved, koji je postao dobričina, umnožavao je te odluke, i lepio ih; i oni obojica ostadoše živi i zdravi.

                  Godine 1795, pošto je vihor Terora prošao, Nikola Sešar morao je da traži drugog pomagača koji bi mogao da bude i slagač i korektor i faktor. Jedan opat, docnije vladika pod Restauracijom, a koji je tada odbio da položi zakletvu, zamenio je grofa de Mokomb sve do dana kad je prvi konsul ponovo uspostavio katoličku veroispovest. Grof i vladika našli su se docnije na istoj klupi u Gornjem domu. Ako godine 1802 Žerom-Nižola Sešar nije znao ni čitati ni pisati bolje nego 1793, on se bio toliko zanimao da je mogao plaćati faktora. Štamparski radnik, koji se tako malo brinuo o svojoj budućnosti, postao je strašilo za svoje majmune i za svoje medvede. Tvrdičenje nastaje tamo gde siromaštvo prestaje. Onoga dana kad se štamparu ukazala mogućnost da se obogati, interes je razvita u njemu materijalno shvatanje njegovog položaja, ali shvatanje gramzivo, nepoverljivo i pronicivo. Njegova praksa rugala se teoriji. On se izveštio da jednim pogledom odmeri cenu jedne strane ili jednoga lista prema svakoj vrsti slova. Svojim neukim mušterijama dokazivao je da je rad sa krupnim slovima skuplji nego sa malima zato što su ona teža;ako su bila u pitanju mala slova, govorio je da se sa njima radi teže. Pošto je slaganje bilo onaj deo štamparskog posla u kojem se on nije nimalo razumevao, toliko se bojao da se ne prevari, da je uvek zaključivao pogodbe sa lavovskom dobiti. Ako su mu slagači radili na sat, on ih nije puštao iz očiju. Ako je saznao da se neki proizvođač nalazi u novčanoj neprilici, kupovao je njegovu hartiju u bescenje i slagao je na gomilu. I tako je već u to doba, bio sopstvenik kuće u kojoj se štamparija nalazila odvajkada. Imao je sreću u svemu: ostao je udovac i imao samo jednog sina; njega je dao u školu u mestu, ne toliko da ga obrazuje koliko da spremi sebi zamenika; postupao je s njim strogo, da bi produžio trajanje svoje očinske vlasti; i, o raspustu, davao mu je da raspoređuje slova u pregrade, govoreći mu neka nauči da zarađuje, kako bi jednoga dana mogao da se oduži svome jadnom ocu koji se satire da bi njega podigao.

Kad je opat otišao, Sešar izabra za faktora onoga od svoje četvorice slagača koga mu je budući vladika označio kao čoveka isto toliko poštenog koliko i okretnog. Radeći tako dobričina je bio u stanju da sačeka čas kad će njegov sin moći da upravlja preduzećem koje će se tada proširiti u mladim veštim rukama.

Nikola Sechard / Sešar

David Sešar se odlično učio u liceju u Angulemu. Mada je medved, koji je uspeo bez znanja i bez vaspitanja, prilično prezirao nauku, Sešar otac poslao je sina u Pariz da se tamo usavrši u štamparskoj veštini; ali, rekavši mu da ne računa na očinsku kesu, vatreno mu je preporučivao da zgrne što više novca u gradu koji je on nazivao rajem za radnike, jer je u tome boravku u gradu mudrosti zacelo video sredstvo da postigne ono što sam želi. I učeći zanat, David je dovršio svoje obrazovanje u Parizu. Faktor kod braće Dido postao je učen čovek. Krajem 1819 godine, David Sešar je napustio Pariz gde nije potrošio ni jednu jedinu paru svog oca koji ga je pozivao da se vrati, da bi njemu predao vođenje poslova. Štamparija Nikole Sešara bila je tada vlasnik jedinoga lista koji je izlazio u okrugu, i u kojem su objavljivani sudski oglasi i raspisi upravne i crkvene vlasti. Ta tri izvora prihoda trebalo je da obezbede veliko bogatstvo jednome mladom i preduzimljivom čoveku.
Upravo u to doba, braća Koante, proizvođači hartije, kupili su drugu štampariju koja je postojala u Angulemu, i kojoj je dotle stari Sešar umeo da onemogući svako poslovanje, zahvaljujući ratnim prilikama koje su, za vreme Carstva, ugušile svaki industrijski polet; iz toga razloga, on nije ni hteo da je kupuje, i njegovo tvrdičenje bilo je uzrok propasti za staru štampariju. Čuvši za tu vest, stari Sešar je radosno pomislio da će borbu koja će nastati između njegovog preduzeća i braće Koante voditi njegov sin, a ne on.
— Ja bih u njoj podlegao, rekao je u sebi; ali će se iz nje izvući mladić koji je izučio zanat kod g. g. Dido.
Sedamdesetogodišnjak je čeznuo za trenutkom kad će moći da živi po svojoj volji. Ako se malo razumevao u štamparskoj veštini, on je zato važio kao izvanredno sposoban u umetnosti koju su radnici navivali „čuturografija", u umetnosti koju je jako cenio božanstveni pisac Pantagruela, ali koja se iz dana u dan sve više zanemaruje zato što je progone takozvana društva trezvenosti. Žerom-Nikola Sešar, veran sudbini koju mu je namenilo njegovo ime , bio je obdaren neutoljivom žeđi. Njegova žena je dugo zadržavala u pristojnim granicama tu strast prema muljanom grožđu, sklonost tako prirodnu kod medveda, da ju je g. de Šatabrijan primetno i kod pravih medveda u Americi; ali su filozofi zapazili da se navike iz mladosti vraćaju pojačane u čovekovoj starosti. Sešar je potvrđivao taj moralni zakon: što je bivao stariji, to je sve više voleo da pije. Njegova strast ostavila je na njegovom medvećem licu tragove koji su ga činili originalnim: nos mu je dobio razmere i oblik velikog A najkrupnijega tipa, a njegova dva obraza, prošarana žilicama, ličila su na lišće vinove loze, puno ljubičastih, purpurnih i često šarenih ispupčenja; rekli biste da je to lice ogromna gomoljika obavijena jesenjim vinovim lišćem. Zaklonjene dvema debelim obrvama nalik na dva žbuna pokrivena snegom, njegove male sive oči, u kojima je svetlucalo lukavstvo tvrdičluka koji je u njemu ubijao sve, čak i očinsko osećanje, zadržavale su svoju bistrinu i u pijanstvu. Njegovo teme, ćelavo i glatko, ali okruženo prosedom kosom koja se još kovrčila, potsećalo je maštu na franjevca iz Lafontenovih priča. Bio je omalen i trbušat, kao mnogi od onih starinskih žižaka koji troše više ulja nego stenjka, jer preterivanje u čem bilo vodi telo putem koji mu je svojstven. Od pića, kao i od nauke, debeo čovek se još više goji, a mršav postaje još mršaviji. Žerom-Nikola Sešar nosio je već trideset godina poznati trorogi šešir opštinskih časnika, koji se u nekim krajevima još viđa na glavi opštinskog dobošara. Prsnik i čakšire bili su mu od zelenkastog baršuna. Nosio je još jedan stari mrk dugačak kaput, šarene pamučne čarape i cipele sa srebrnim kopčama. To odelo, po kojem se još poznavao radnik u građaninu, toliko je odgovaralo njegovim porocima i njegovim navikama, toliko je izražavalo njegov život, da se činilo kao da se dobričina i rodio u njemu: ne biste ga mogli zamisliti bez tih haljina kao ni luk bez njegove ljuske.

David i Eve Sechard / Sešar

Da stari štampar nije već odavno pokazao svu svoju bezočnu gramzivost, njegovo povlačenje od poslova bilo bi dovoljno da predstavi njegov karakter. Ma koliko znanje da je njegov sin morao doneti iz velike škole kod Didoa, on je bio naumio da s njim svrši jedan dobar posao koji je odavno smišljao. Ako je za oca bio dobar, za sina je morao biti rđav. Ali, za dobričinu, u poslovima nije postojao ni otac ni sin. Ako je u početku gledao u Davidu svoje jedino dete, docnije je video u njemu samo prirodnog zamenika čiji su interesi suprotni njegovima; on je hteo da proda skupo, Davidu je trebalo da kupi jevtino; njegov sin postao je dakle neprijatelj koga treba pobediti. Taj prelaz osećanja u lični interes, obično spor, obilazan i licemeran kod lepo vaspitanih ljudi, bio je brz i neposredan kod staroga medveda, i pokazao je koliko je lukava čuturografija jača od učene tipografije.

Kad mu je sin stigao, dobričina ga je obasuo onom trgovačkom pažnjom koju umešni ljudi ukazuju onima koje hoće da prevare: ugađao mu je kao što bi ljubavnik ugađao svojoj dragani; uhvatio ga je pod ruku, kazivao mu gde da stane da se ne bi ukaljao; naredio je da mu se zagreje postelja, da se naloži vatra, da se spremi večera. Sutradan, pošto je pokušao da opije svoga sina za vreme obilnog ručka, Žerom-Nikola Sešar, dobro napit, rekao mu je jedno da razgovaramo o poslovima koje je tako neobično zazvučalo između dva štucanja, da ga je David zamolio da poslovne razgovore odlože za sutra. Stari medved umeo je isuviše dobro da se koristi svojim pijanstvom da bi napustio bitku koju je tako dugo pripremao. Pored toga, pošto je nosio svoje breme punih pedeset godina, neće da ga vuče ni jedan sat više, rekao je. Od sutra, neka njegov sin bude gazda.

Ovde je možda potrebno reći koju reč o samoj zgradi. Štamparija, koja se nalazila na mestu gde ulica Bolje izlazi na Dudov trg, smeštena je u toj kući pred kraj vlade Luja XIV. I tako je već odavio sve u njoj bilo udešeno za obavljanje toga posla. Prizemlje se sastojalo iz jedne ogromne prostorije koja je dobijala svetlost s ulice kroz staru staklenu pregradu, a iz dvorišta kroz jedan veliki prozor. U gazdinu kancelariju moglo se ući i kroz jedan tesan hodnik. Ali, u provinciji, način rada u štampariji uvek izaziva takvu radoznalost, da su mušterije radije ulazile kroz vrata u staklenoj pregradi prema ulici, iako se tu moralo silaziti niz nekoliko stepenica, pošto je pod u radionici bio niži od ulične površine. Ljubopitljivci, zabezeknuti, nisu nikad obraćali pažnju na nezgode provlačenja kroz uske prolaze u radionici. Ako bi se zagledali u svodove od hartije koja je bila razastrta po konopcima učvršćenim za tavanicu, spoticali su se o redove slagačkih sandučića, ili bi im se šešir zakačio za Gvozdene poluge koje drže press. Ako bi očima
pratili hitre pokrete slagača koji vadi slova iz sto pedeset i dve pregrade svojeg sandučića, čita rukopis, pročitava na svojem vrstaču red koji je složio i stavlja prored ispod njega, nagazili bi na ris nakvašene hartije pritisnute tegovima, ili bi bedrom udarili o neku tezgu; sve na veliko uveseljenje majmuna i medveda. Nikad niko nije bez neke nezgode stigao do dve velike pregrađene sobe koje su se nalazile na kraju te peštere, i koje su kao dve ružne kućice ulazile u dvorište, a od kojih je u jednoj zasedavao faktor, a u drugoj vlasnik štamparije.

U dvorištu, zidovi su bili prijatno ukrašeni vinovom lozom koja je, s obzirom na glas kojije uživao vlasnik, imala privlačnu lokalnu boju. U dnu i naslonjena na susedni zid nalazila se jedna razvaljena nastrešnica gde se kvasila i pripremala hartija za štampanje. Tu je bilo jedno kameno korito u kojem su se, pre i posle štampanja, prali okviri, ili, da se prostije izrazimo,daske za slova; iz njega je oticala mastiljava tečnost koja se mešala s vodom iz kuhinje, te su seljaci, koji pazarnih dana dolaze u grad, verovali da se u toj kući umiva đavo. Pored te nastrešnice nalazila se s jedne strane kuhinja, a sa druge drvljanik.

Prvi sprat te kuće, iznad kojeg su se nalazile samo još dve sobe pod krovom, imao je tri odeljenja. Prvo, dugačko kao i hodnik u prizemlju, manje za toliko koliko su mesta zauzimale stare drvene stepenice, dobijalo je svetlost s ulice kroz mali duguljast prozor, a iz dvorišta kroz jedno okruglo prozorče, i služilo je istovremeno i kao pretsoblje i kao trpezarija. Belo okrečeno, ono je bilo ogledalo grube ćiftinske škrtosti; prljave ploče poda nisu nikad prane, sav nameštaj sačinjavale su tri neugodne stolice, okrugao sto i jedan ormar za posuđe između dvojih vrata od kojih su jedna vodila u salon, a druga u spavaću sobu; prozori i vrata crneli su se od nečistoće; soba je skoro uvek bila zakrčena belom ili štampanom hartijom; i na njenim balama često su se viđali ostaci od ručka, boce i pravki taširi Žerom-Nikole Sešara. U spavaćoj sobi, na čijem su prozoru prema dvorištu okna bila spojena olovom, zidovi su bili pokriveni onim starinskim sagovima koji se u provinciji još viđaju na kućama na dan Tjelova. Tu se nalazila jedna velika postelja sa stubovima i zavesama, toplo postavljena kod uzglavlja i kod nogu, i sa crvenim vunenim pokrivačem, dve crvotočne naslonjače, dve stolice od orahovine a prevučene tkaninom, jedan stari pisaći sto, i na kaminu okvir za sat, ali bez sata. Tu sobu, koja je odisala starovremskom dobroćudnošću, punu mrkih tonova, namestio je nekada gazda Ruzo, prethodnik i gospodar Žerom- Nikole Sešara. U salonu, koji je obnovila pokojna gospođa Sešar, nezgrapna drvenarija bila je obojena sivo-plavo; zidovi su bili obloženi hartijom na kojoj su prizori iz istočnjačkog života bili pretstavljeni crnom bojom na beloj osnovi; nameštaj se sastojao iz šest stolica prevučenih plavom kožom, sa naslonima u obliku lire. Dva prozora, grubo zasvođena, sa kojih se video ceo Dudov trg, nisu imala zavesa; na kaminu nije bilo ni svećnjaka, ni sata, ni ogledala. Gospođa Sešar umrla je usred ostvarivanja svojih planova da ukrasi tu sobu, a medved, koji nije uviđao nikakvu korist od popravaka koje ne donose ništa, nije ih nastavio. Tu je, rede titubante, Žerom-Nikola Sešar uveo svoga sina i pokazao mu na okruglome stolu jedan inventar svoje štampajrije, koji je po njegovom uputstvu sastavio faktor.
— Pročitaj to, sinko, rekao je Žerom-Nikola Sešar kolutajući svojim pijanim očima sa te hartije na svog sina i sa sina na hartiju. Videćeš kakav ti biser od štamparije predajem.
— „Tri drvene prese sa gvozdenim polugama i pločom od mermera ..."
— Tu sam prepravku ja izvršio, reče -stari Sešar prekinuvši svoga sina.
— „... Sa celokupnim priborom, sudovima za boju, valjcima i tezgama, itd., hiljadu i šest stotina franaka!" Ali, oče, reče David Sešar ispustivši inventar iz ruku, vaše prese su starudije koje ne vrede ni sto talira, i koje treba spaliti.
— Starudije?.. prodera se stari Sešar, starudije?.. Uzmi inventar pa hajdemo dole! Videćeš: da li te vaše bravarske izmišljotine mogu da rade kao ovi dobri stari i oprobani alati. Posle toga, nećeš imati srca da nipodaštavaš te krasne prese koje se okreću kao točkovi na poštanskim kolima, i koje će raditi dokle si god živ bez i najmanje opravke. Starudije! Jest, ali su to starudije koje će te hlebom hraniti! starudije sa kojima je tvoj otac radio punih dvadeset godina, i koje su mu poslužile da od tebe načini to što si danas.

Otac se skotrlja niz neravne, izlizane i rasklimatane stepenice ne preturivši se, otvori vrata tesnog hodnika koji je vodno u radionicu, pritrča prvoj presi, a one su sve bile s računom podmazane i očišćene; pokaza mu jake hrastove valjke koje je njegov šegrt uglačao.
— Zar ovo nije krasna presa? reče.
U njoj se nalazila nekakva pozivnica za svadbu. Stari medved spusti mali okvir na veliki, a veliki na mermernu ploču koju podvuče pod presu; povuče ručicu, odvi uže da vrati mermer na njegovo mesto, podiže i mali i veliki okvir sa hitrinom koju bi u takvoj prilici pokazao neki mladi medved. Tako pokrenuta, presa je škripnula skoro nečujno: rekli biste da je to neka ptica krilom okrznula prozorsko okno i odletela.

- Može li ijedna engleska presa ovako da radi? upita otac svoga začuđenog sina.
Stari Sešar potrčao je zatim i drugoj i trećoj presi, i sa svakom od njih postupio isto tako vešto. Na poslednjoj, njegovo vinom zamućeno oko primeti jedno mesto koje je šegrt propustio da očisti; pijanica, pošto je najpre gromko opsovao, posluži se skutom svojega kaputa da ga protare, kao što džambas gladi dlaku konja koga hoće da proda.
— Sa ove tri prese, bez faktora, možeš da zaradiš devet hiljada franaka godišnje, Davide. Kao tvoj budući ortak, ja ne pristajem da ih zamenjuješ tim prokletim livenim presama koje upropašćavaju slova. Vi ste se u Parizu čudom čudili kad ste videli pronalazak toga prokletog Engleza, neprijatelja Francuske, koji je hteo da obogati livničare. A! hteli ste stenhopovke! Hvala vam na vašim stenhopovkama, od kojih svaka staje dve hiljade i pet stotina franaka, skoro dvaput više nego sve tri moje prese zajedno, a koje vam lome slova zato što nisu elastične. Ja nisam učen kao ti, ali zapamti ovo: stenhopovke su propast za slova. Ove tri prese će ti još dugo trajati, posao će biti čist, a stanovnici Angulema neće ti tražiti ništa više. Možeš ti štampati gvožđem ili drvetom, zlatom ili srebrom, oni ti neće platiti za to ni pare više.
— „Dalje, čitao je David,, pet hiljada livara slova iz livnice g. Vaflara.
Na to ime, učenik braće Didoa nije mogao da se ne osmehne.
— Smej se ti, smej! I posle dvanaest godina, ta slova su još nova. Eto koga ja smatram za pravog livničara! G. Vaflar je pošten čovek koji liferuje čvrst materijal; a, po meni, najbolji je livničar onaj kome se najređe jade.
— „ ... Procenjeno deset hiljada franaka", nastavio je David. Deset hiljada franaka, oče! Ali to je po dva franka livra, a g. g. Dido ne prodaju svoj novi cicero skuplje nego po franak i osamdeset livru. Te vaše čivije vrede samo kao materijal za livenje, pedeset santima livra.

— Ti nazivaš čivijama prava slova, kosa slova i okrugla slova g. Žilea, nekadašnjeg carevog štampara, slova koja vrede po šest franaka livra, remek dela graverske veštine, kupljena pre pet godina, i od kojih su neka još bela kao da su tek izišla iz livnice, pogledaj!
Stari Sešar dohvati nekoliko zavijutaka sa primercima slova koja nisu nikad bila upotreblena i pokaza mu ih.
— Ja nisam učen, ne znam ni čitati ni pisati, ali znam još toliko da mogu reći kako su od rukopisnih slova iz livnice Žile postala kosa slova tvoje g. g. Dido. A evo okruglih slova, reče pokazujući na jedan sandučić i uzevši iz njega jedno M, jedan okrugli cicero koji se još mogao upotrebiti.

David uvide da se s njegovim ocem ne može razgovarati. Trebalo je ili sve primiti ili sve odbiti, morao je reći ili ne ili da. Stari medved uneo je u inventar čak i užad za razastiranje hartije. I najmanji okvir, svaka daščica, čanak, kamen i četke za pranje, sve je bilo pobrojano sa tačnošću jednog tvrdice. Ukupna suma iznosila je trideset hiljada franaka, podrazumevajući tu i štamparsko pravo i klijentelu. David se u sebi pitao može li se uopšte zaključiti taj posao. Videći da se njegov sin ne izjašnjava o visini cene, stari Sešar se uznemiri; jer je on više voleo žestoku prepirku nego mirno pristajanje. U takvom pogađanju, prepiranje odaje trgovca sposobnog da brani svoje interese. Ko na sve pristaje, govorio, je stari Sešar, taj ništa ne plaća. Trudeći se da pogodi šta misli njegov sin, on je pokazivao Davidu jednu po jednu bednu spravu neophodnu za rad jedne štamparije u provinciji: odveo ga je pred presu za glačanje, zatim pred presu za obrezivanje plakata, i hvalio mu njihov rad i čvrstinu.

— Stari alati su uvek najbolji, rekao je on. U štamparstvu, njih bi trebalo plaćati skuplje nego nove, kao što rade kujundžije.
Ružne šare koje su pretstavljale Himene, Amorei, pokojnike koji podižu ploču sa svojega groba opisujući jedno V ii ili jedno M , ogromni okviri s obrazinama za pozorišne oglase, postadoše, pod uticajem vinske rečitosti Žerom-Nikole, predmeti od ogromne vrednosti. On je rekao svome sinu da su navike kod sveta u provinciji tako duboko ukorenjene, da bi bilo uzaludno pokušavati da im se daje nešto lepše. On, Žerom-Nikola Sešar, pokušao je da im prodaje kalendare bolje nego što je Veliki Liježanin, koji se štampa na hartiji za uvijanje šećera! A oni - su više voleli pravog Velikog Liježanina nego najlepše kalendare. David će brzo uvideti šta vrede ove starudije, kad ih bude prodavao skuplje nego najlepše nove stvari.

— Eh! eh! sinko moj, provincija je provincija, a Pariz je Pariz. Ako ti dođe neki čovek iz Humoa i naruči da mu izradiš pozivnicu za svadbu, a ti mu je naštampaš bez Amora s vencima, on neće smatrati da se venčava, i vratiće ti je ako na njoj vidi samo jedno M , kao kod tvoje g. g. Dido, koji su ponos štamparstva, ali čije novotarije provincija neće primiti ni za sto godina. Tako je to.

Plemeniti ljudi su rđavi trgovci. David je bio jedna od onih čednih i nežnih priroda koje se plaše prepiranja i koje popuštaju u trenutku kad ih protivnik malo jače ubode u srce. Njegova uzvišena osećanja i uticaj koji je stari pijanac sačuvao nad njim činili su ga još nesposobnijim da se oko novca prepire sa svojim ocem, naročito kad je verovao u njegove najbolje namere; jer je on u početku očevu gramzivost pripisivao ljubavi koju štampar ima za svoje alate. Međutim, kako je Žerom-Nikola Sešar od udovice Ruzo dobio sve za deset hiljada franaka u bonovima, i kako je za tadašnje prilike trideset hiljada franaka bila preterana cena, sin je uzviknuo:

— Oče vi me upropašćavate!

— Zar ja koji sam te rodio?.. reče stari pijanica; podigavši ruku prema konopcima za sušenje hartije. Ali, Davide, koliko ti ceniš samo pravo na rad? Znaš li šta vrede Oglasne novine, gde se svaki red plaća pola franka, i koje su same donele pet stotina franaka prošlog meseca? Sine moj, otvori knjige, vidi koliko donose objave i spiskovi prefekture, pa narudžbine iz opštine i biskupije! Ti si zanovetalo koje ne misli da stekne nešto. Cenkaš se oko konja koji treba da te odnese na neko lepo imanje kao što je Marsak.
Tome inventaru bio je priložen ugovor o ortakluku između oca i sina. Dobri otac davao je tome ortakluku pod zakup svoju kuću za sumu od hiljadu i dvesta franaka, ma da ju je on kupio samo za šest hiljada livara, i zadržavao je u njoj za sebe jednu od onih dveju soba pod krovom. Sve dokle David Sešar ne isplati trideset hiljada franaka, dobit će se deliti po pola; onoga dana kad bude isplatio tu sumu svome ocu, on će postati sam i jedini vlasnik štamparije. David je ocenio odobrenje za rad, klijentelu i novine, ne zadržavajući se na alatima; učinilo mu se da će moći da se oduži i primio je te uslove. Naviknut na seljačku prepredenost, i ne razumevajući nimalo široke poteze Parižana, otac se začudio tako brzom pristanku.
— Da se moj sin nije obogatio? rekao je u sebi, ili u ovom trenutku smišlja kako da mi ne plati?

Sa tom mišlju, počeo je da ga ispituje kako bi doznao je li on doneo novaca, s namerom da mu uzme nešto na ime otplate. Očeva radoznalost probudila je nepoverenje kod sina. David je ostao zakopčan do grla.
Sutradan, stari Sešar naredi svome šegrtu da prenese u sobu na drugom spratu njegov nameštaj koji je mislio da odnese na svoje imanje nekim kolima koja se budu vraćala prazna iz grada. Tri sobe na prvome spratu predao je potpuno prazne svome sinu, kao što mu je predao i štampariju ne davši mu ni pare da plati radnike. Kad je David zamolio oca da kao ortak uloži koliko je potrebno u zajediički posao, stari štampar se pravio da ne razume. Dajući štampariju, on se nije obavezao da daje i novac, reče; on je svoje uložio. Pritešnjen razlozima svoga sina, odgovorio mu je da se on, kad je kupio štampariju od udovice Ruzo, umeo da snađe bez ijedne pare. I kad je uspeo on, siromašan radnik bez spreme, učenik Didoa uspeće još bolje. Uostalom, David je zaradio novaca zahvaljujući vaspitanju koje je plaćeno znojem sa čela njegovoga starog oca, i sad neka upotrebi taj novac.

— Šta si uradio sa svojim bankama? upitao ga je oštro, da bi rasvetlio pitanje koje je ćutanje njegovoga sina ostavilo nerazjašnjeno sinoć.
— Ali zar nisam morao da živim? Zar nisam kupovao knjige? odgovorio je David negodujući.
— A! knjige si kupovao? Ti u poslu nećeš dobro proći. Ljudi koji kupuju knjige nisu naročito sposobni da ih štampaju, odgovori medved.

David je osetio najstrašnije od svih poniženja, poniženje koje pričinjava niskost rođenog oca: morao je da sasluša sve ništavne, plačne, podle, trgovačke razloge u koje je stari tvrdica uvijao svoje odbijanje. On potisnu svoj bol u svoju dušu, videći da je sam, bez oslonca našavši u svome ocu čoveka koji hladno računa i koga je, iz filozofske radoznalosti, hteo potpuno da upozna. Skrenuo mu je pažnju na to da nikad nije potražio od njega račun o imovini svojë majke. Ako tom imovinom nije mogla da se otplati štamparija, trebalo bi bar da posluži zajedničkom radu.

— Imovina tvoje majke, rekao je stari Sešar, to je bila njena razboritost i njena lepota.

Čuvši taj odgovor, David je prozreo svog oca skroz, i razumeo kako bi, da dobije tačne račune, morao povesti protiv njega beskonačnu, skupu i sramnu parnicu. I to plemenito srce primi teret koji će ga pritiskivati, jer je on sad znao koliko će muke imati dok se ne oslobodi: obaveza koje je uzeo na sebe.

— Radiću, rekao je u sebi. Naposletku, ako mi i bude teško, ni starome nije bilo lako. Uostalom, zar neću raditi za samog sebe?
— Ostavljam ti i jedno blago, reče otac, uznemiren ćutanjem svoga sina.
David zapita koje je to blago.
- Marica, reče otac.

Marica je bila jedna debela seljanka bez koje se nije moglo raditi u štampariji: ona je kvasila hartiju i obrezivala je, išla na pijacu i kuvala, prala rublje, stovarivala hartiju s kola, išla da naplaćuje račune i čistila valjke za premazivanje. Da je Marica znala čitati, stari Sešar dao bi joj i da slaže slova.
Otac je otišao u selo peške. Iako veoma zadovoljan svojom prodajom pod imenem ortakluka, bio je zabrinut zbog načina kako će mu se platiti. Posle brige o prodaji dolazi uvek briga o njenom ostvarenju. Sve strasti su u suštini dvosmislene. Taj čovek, koji je obrazovanje smatrao za nekorisno, upinjao se da veruje u uticaj obrazovanja. Za njegovih trideset hiljada franaka služilo mu je kao zaloga osećanje časti, koje je vaspitanje moralo razviti kod njegovog sina. Kao lepo vaspitan mlad čovek, David će se krvavo znojiti da bi platio svoje obaveze, njegovo znanje pomoći će mu da dođe do sredstava; pokazao se pun lepih osećanja, platiće! Mnogi očevi, koji tako postupaju, smatraju da su postupili očinski, u što je i stari Sešar najzad ubedio sebe kad je stigao u svoj vinograd u Marsaku, malome selu četiri milje daleko od Angulema. To imanje, na kojem je raniji vlasnik sazidao lepu kuću za stanovanje, povećavalo se iz godine u godinu posle 1809, kad ga je stari medved kupio. Na njemu je on brigu oko prese zamenio brigom oko muljače, a, kako je sam govorio, proveo je među vinjetama i toliko vremena da se morao razumevati u tom poslu. Cele prve godine svojeg života na selu, čiča Sešar je brižno nadgledao svoje pritke, jer se on bavio stalno u svojem vinogradu, kao što je pre toga bio uvek u svojoj radionici. Onih neočekivanih trideset hiljada franaka opijali su ga više nego septembarski sokovi, i on ih je u mislima stalno prebrojavao. Ukoliko je manje imao prava na taj novac, utoliko je više želeo da ga naplati. I zato je, uznemiren, često dolazmo iz Marsaka u Angulem. Peo se kamenitom uzbrdicom na čijem se vrhu nalazi grad, i ulazio je u radionicu da vidi kako ide posao njegovom sinu. Prese su bile na svojim mestima. Jedini šegrt sa kapom od hartije na glavi, čistio je valjke za premazivanje. Stari medved je slušao kako škripi presa nad nekem pozivnicom, poznavao je svoja stara slova, gledao je svog sina i faktora kako svaki u svojaj pregradi čita neku knjigu, za koju je medved mislio da je korektura. Pošto bi ručao sa Davidom, vraćao se na svoje imanje u Marsak premišljajući o svojim zebnjama. Tvrdičenje, kao i ljubav, ima naročiti dar da nasluti buduće teškoće, da ih predoseća, da ih ubrzava. Daleko od radionice, gde ga je prizor njegovih alata opčinjavao prenoseći ga u dane kad se sam botatio, vinogradar je nalazio kod svoga sina znake zastoja u radu, i to ga je bacalo u brigu. Plašilo ga je ime Braća Koante, video je da se ono uzdiže iznad imena Sešar i sin. Jednom reči, starac je počeo osećati da se približava nesreća. To predosećanje bilo je tačno: nesreća je lebdela nad firmom Sešar. Ali tvrdice imaju svoje božanstvo. Sticajem nepredviđenih okolnosti, to božanstvo je učinilo da u pijančevu kesu ipak upadne iznos njegove lihvarske prodaje.

Couverture : Illusions perdues

Evo zbog čega je štamparija Sešar propadala i pored svojih uslova za napredovanje. Ravnodušan prema verskoj reakciji koja je ovladala pod Restauracijom, ali isto tako ne mareći ni za liberalizam, David je na svoju najveću štetu ostao neutralan i politički i verski. Živeo je u vremenu kad su trgovci u provinciji morali da se opredeljuju za jednu ili za drugu stranu da bi imali mušterije, jer je trebalo birati između liberala i monarhista. Jedna ljubav koja je obuzela Davidovo srce, i njegova zauzetost naukom, njegova lepa narav, nisu dopustile da se u njemu razvije ona žudnja za zaradom koja čini pravoga trgovca, i koja bi ga navela da misli o razlikama koje postoje između industrije u provinciji i industrije u Parizu. Granice koje su tako jasno obeležene u unutrašnjosti gube se u velikom pokretu Pariza. Braća Koante usvojili su monarhistička ubeđenja, postili su tako da svi znaju za to, išli su u crkvu, održavali veze sa sveštenstvom, i preštampavali prve pobožne knjige za kojima se osetila potreba. Oni su tako pretekli svoga takmaca u toj unosnoj grani posla, i počeli su klevetati Davida Sešara optužujući ga da je liberal i bezbožnik. Kako je mogućno, govorili su oni, davati posla čoveku čiji je otac učestvovao u septembarokom pokolju, i bio pijanac, bonapartista, stari tvrdica koji će pre ili posle ostaviti čitave gomile zlata? Oni su siromasi, opterećeni porodicom, a David je neženjen i biće veoma bogat; zato i radi kad hoće i kako hoće, itd. Pod uticajem tog optuživanja, prefektura i biskupija poverile su štampanje svega što im je potrebno braći Koante. Uskoro su ti gramzivi protivnici, ohrabreni nemarom svog suparnika pokrenuli drugi oglasni list. Staroj štampariji ostale su samo narudžbine iz mesta, i prihod njenog oglasnog lista smanjio se za polovinu. Obogaćena znatnom dobiti od crkvenih i pobožnih knjiga, firma Koante uskoro je predložila dvojici Sešara da otkupi njihov list, kako bi samo njoj pripadali svi oglasi iz okruga i sve sudske objave. Čim je David obavestio svoga oca o toj ponudi, stari vinogradar, već zastrašen napredovanjem firme Koante,
doleteo je iz Marsaka na Dudov trg brzinom gavrana koji je osetio miris leševa na bojnom polju.

— Ostavi ti meni braću Koante, nemoj se mešati u ovaj posao, rekao je svome sinu.
Starac je odmah prozreo račun braće Koante, i uplašio ih je svojom promućurnošću. Njegov sin je gotov da učini glupost koju će on da spreči, rekao je.
— Koje će nam mušterije ostati, ako ustupi naše novine? Advokati, beležnici, svi trgovci iz Humoa su liberali; braća Koante su hteli da nahude Sešarovima optužujući ih da su liberali, ali su im time pružili i dasku za spasavanje, jer će oglasi liberala ostati Sešarovima! Prodati list? . . to bi bilo koliko i prodati štampariju i štamparsko pravo.

I onda je zatražio od braće Koante šezdeset hiljada franaka za ustup toga lista, da ne bi upropastio svoga sina: on voli svog sina, on brani svog sina. Vinogradar se poslužio svojim sinom kao što se seljaci služe svojim ženama; govorio je da njegov sin čas pristaje čas ne pristaje, prema ponudama koje je jednu po jednu izvlačio od braće Koante, i naterao ih je ne bez napora, da plate sumu od dvadeeet i dve hiljade franaka za Glasnik Šaraite. Ali se David morao obvezati da nikad neće štampati nikakav list, inače bi morao da plati trideset hiljada franaka kao naknadu štete. Ta prodaja bila je samoubistvo štamparije Sešar; ali vinogradar nije mnogo mario za to. Posle krađe dolazi uvek ubistvo. Dobričina je naumio da uzme celu tu sumu na ime otplate svojeg potraživanja; i, da je naplati, bio je gotov dati i Davida, utoliko pre što je ovaj nezgodni sin imao pravo na polovinu toga neočekivanog blaga. U naknadu za to, plemeniti otac mu je konačno predao štampariju, ali zadržavajući pravo zakupnine za kuću i daljë na visini onih hiljadu i dvesta franaka. Posle prodaje lista braći Koante, starac je retko dolazio u grad, izgovarajući se svojom velikom starošću; ali je pravi razlog bio to što se sad malo interesovao za štampariju koja više nije bila njegova. Pri svem tom, nije mogao potpuno da se oslobodi stare ljubavi prema svojim alatima. Kad je poslom dolazio u Angulem, bilo bi vrlo teško reći šta ga više privlači njegovoj kući, da li njegove drvene prese ili njegov sin, od koga je dolazio da traži zakupninu samo reda radi. Njegov nekadašnji faktor, koji je sad bio faktor kod braće Koante, znao je šta znači ta očinska plemenitost; on je govorio da taj lukavi lisac time osigurava sebi pravo da se umeša u poslove svoga sina, pošto nagomilavanjem zakupnine on postaje poverilac sa prvenstvenim pravom naplate.

Nemar Davida Sešara imao je svoje uzroke koji će tačno pretstaviti karakter toga mladog čoveka. Nekoliko dana posle preuzimanja očeve štamparije, on se našao sa jednim svojim školskim drugom koji je tada bio u najvećoj bedi. Drug Davida Sešara imao je dvadeset i jednu godinu otprilike, zvao se Lisjen Šardon, i bio je sin jednoga bivšeg pukovskog lekara republikanske vojske, koji zbog zadobijene rane nije mogao ostati u službi. Priroda je g. Šardona oca bila načinila hemičarom, a slučaj ga je doveo kao apotekara u Angulem. Smrt ga je zadesila usred priprema koje je iziskivao jedan pronalazak na koji je on utrošio nekoliko godina naučnog rada, i koji je trebalo da mu donese mnogo novaca. On je stavio sebi u zadatak da pronađe lek protiv podagre. Podagra je boleet bogataša, a bogataši skupo plaćaju zdravlje kad ga izgube. I zato je apotekar izabrao to pitanje između svih onih koja su bila predmet njegovot razmišljanja, i odlučio se da ga reši. Imajući da bira između nauke i nadrilekarstva, pokojni Šardon je uvideo da samo nauka može da mu osigura bogatstvo: i zato je proučavao uzroke te bolesti, a svoj lek zasnovao na izvesnom načinu ishrane, koji je podešavao prema telesnom sastavu svakog bolesnika. Umro je dok se bavio u Parizu, gde je od Akademije nauka tražio odobrenje za svoj pronalazak, i tako je izgubio plod svojeg rada. U uverenju da će se obogatiti, apotekar, nije zanemario ništa u pogledu vaspitanja svog sina i svoje kćeri, tako da je na izdržavanje svoje porodice trošio sav prihod od apoteke. I tako, ne samo da je svoju decu ostavio u bedi, nego ih je, za njihovu nesreću, vaspitavao u nadi na sjajnu budućnost, koja se s njim ugasila. Slavni Deplen, koji ga je u bolesti lečio, gledao ga je kako umire očajan. Toj ambiciji bio je koren u velikoj ljubavi koju je nekadašjnji pukoveki lekar gajio prema svojoj ženi, poslednjem izdanku porodice Ribampre, koju je on čudom spasao gubilišta 1793 godine. Mada mlada devojka nije htela da pristane na tu laž, on je tada dobio u vremenu tim što ju je oglasio za bremenitu. I pošto je tako na neki način stvorio sebi pravo da se njom oženi, on se i oženio njome i pored njihovog obostranog siromaštva. Celo nasledstvo njegove dece, kao sve dece ljubavi, bila je izvanredna lepota njihove majke, dar tako često koban kad ga prati beda. Sve te nade, ti napori, to očajanje, primljeni bez ikakve ograde, jako su nahudili lepoti gospođe Šardon, kao što je i lagano povećanje oskudice izmenilo njen način života; ali njena hrabrost i hrabrost njene dece bile su ravne njihovoj zloj sreći. Siromašna udovica prodade apoteku koja se nalazila u glavnoj ulici Humoa, glavnog predgrađa Angulema. Novac koji je dobila za apoteku omogućio joj je da obezbedi sebi trista franaka rente, što je bilo nedovoljno za njeno lično izdržavanje; ali su se ona i njena kći pomirile sa svojim položajem ne stideći se njega, i počele su da rade za platu. Mati je negovala žene u babinjama, i nju su zbog njenoga lepog ponašanja voleli više nego koju bilo drugu ženu u bogatim kućama gde je živela ne trošeći ništa, a zarađujući uz to još i franak dnevno. Da bi svome sinu uštedela neprijatnost što mu se mati bavi tamo niskim poslom, uzela je ime gospođa Šarlota. Oni, koji su tražili njene usluge obraćali su se g. Postelu, koji je kupio apoteku g. Šardona. Lisjenova sestra radila je kod svoje susetke, gospođe Prijer, jedne veoma čestite žene koju su uvažavaoti u Humou, a koja se bavila pranjem finoga rublja, i zarađivala je kod nje sedamdeset i pet para dnevno. Ona je nadgledala radnice, i to joj je, u radionici, davalo izvestan ugled koji ju je donekle izdvajao iz reda običnih radnica. Njihova mala zarada, sa one tri stotine franaka rente gospođe Šardon, iznosila je oko osam stotina franaka godišnje, od čega su te tri duše morale da žive, da se odevaju i da plaćaju stan. Ta suma im je jedva dostizala, i pored najveće štednje, i nju je gotovo celu trošio Lisjen. Gospođa Šardon i njena kći Eva verovale su u Lisjena kao što je Muhamedava žena verovala u svoga muža; njihovo požrtvovanje radi njegove budućnosti nije imalo granica. Ta siromašna porodica živela je u Humou, u predgrađu, u stanu koji im je po vrlo niskoj ceni dao pod zakup zamenik g. Šardona, a koji se nalazio u dnu zadnjeg dvorišta, iznad laboratorije. Lisjen je imao tu jednu sobicu pod krovom.

Pod uticajem svoga oca koji ga je, oduševljen prirodnim naukama, u početku upućivao tim pravcem, Lisjen je postao jedan od najboljih učenika u antulemskom liceju, i bio je u trećem razredu onda kad je Sešar završavao tu svoje školovanje. Kad je slučaj učinio da se sretnu ta dva školska druga, Lisjen, kome je dosadilo piti iz grubog pehara bede, nalazio se pred jednom od onih očajnih odluka na koje se čovek rešava kad ima dvadeset godina. Četrdeset franaka mesečno, koje je David velikodušno dao Lisjenu ponudivši mu da ga nauči faktorskom zakonu, iako mu je faktor bio sasvim nepotreban, spasli su Lisjena od očajanja. Tako obnovljene veze ovoga školskog drugarstva uskoro su se pojačale sličnošću njihovih sudbina i razlkom njihovih naravi. Gajeći velike nade za budućnost, obojica su imali visoku inteligenciju koja čoveka stavlja na ravnu nogu sa najistaknutijim ličnostima, a bili su bačeni na dno društva. Ta nepravda sudbine čvrsto ih je spojila. Zatim, obojica su postali pesnici, mada svaki na drugi način. Iako ga je vaspitanje pripremalo za istraživanje u oblasti prirodnih nauka, Lisjen je svom dušom težio književnoj slavi; dok je David, koga je njegova sanjalačka priroda upućivala na poeziju, naginjao nauci. Iz te promene uloga poniklo je nešto kao duhovno bratstvo. Lisjen je saopštavao Davidu široke poglede na primenu nauke u industriji, koje je primio od svoga oca, a David je ukazivao Lisjenu na nove putove kojima treba da pođe u književnom radu da bi na njima stvorio sebi ime i bogatstvo. Prijateljstvo te dvojice mladića postalo je za nekoliko dana jedna od onih strasti koje se rađaju samo pri kraju mladićekog doba. David je uskoro video i lepu Evu, zaljubio se u nju onako kako se zaljubljuju setne i sanjalačke prirode. Ono Et nunc et semrer et in secula seculorumiv iz bogosluženja jeste deviza tih uzvišenih neznanih pesnika čija se dela svode na veličanstvene epopeje koje postaju i koje se gube između dva srca! Kad je zaljubljeni mladić prozreo tajnu onih nada koje Lisjenova mati i sestra polažu u to lepo pesničko čelo, kad je upoznao njihovu slepu odanost, bilo mu je milo da se približi svojoj dragani tim što će podeliti s njom i njeno požrtvovanje i njene nade. Lisjen je tako postao za Davida isto što i rođeni brat. Kao svi zanesenjaci koji hoće da budu veći katolici od pape, David poverova u Lisjenovu genijalnost više nego i njegova mati i sestra, i poče ga maziti kao što majka mazi svoje dete. U jednome od onih razgovora kad su, pritešnjeni oskudicom koja im je vezivala ruke, premišljali, kao svi mladi ljudi, kako da se brzo obogate, tresući bezuspešno sve drveće koje su već stresli oni koji su došli pre njih, Lisjenu padoše na pamet dve stvari koje je pominjao njegov otac. G. Šardon je govorio kako bi se cena šećeru mogla smanjiti na polovinu upotrebom jednoga novog hemijskog sastojka, i kako bi se za isto toliko mogla smanjiti i cena hartiji, ako bi se iz Amerike uvozile izvesne sirovine biljnog porekla, slične onima koje upotrebljavaju Kinezi, a koje nisu skupe. David, upoznat sa značajem toga pitanja koje se pretresalo još kod Didoa, prihvati tu misao videći da ona može doneti čitavo bogatstvo, i poče gledati u Lisjenu dobrotvora kome nikad neće moći da se oduži.

Svakome je jasno koliko su takve misli i ceo duševni život dvojice prijatelja činili obojicu nesposobnima da upravljaju jednom štamparijom. Daleko od toga da donosi petnaest do dvadeset hiljada franaka, kao štamparija braće Koante, koji su postali štampari i izdavači biskupije, vlasnici Glasnika Šarante, sad jedinoga lista u okrugu, štamparija Sešara sina jedva da je donosila tri stotine franaka mesečno, od kojih je trebalo odbiti platu za faktora i za Maricu, porezu, zakupninu za kuću, tako da je Davidu ostajalo oko sto franaka mesečno. Vredni i preduzimljivi ljudi obnovili bi slova, kupili gvozdene prese, dobavili od pariskih izdavača knjige koje bi štampali po niskoj ceni; ali vlasnik štamparije i faktor, zaneseni onim duhovnim radom koji troši i snagu i vreme, zadovoljavali su se poslom koji su dobijali od svojih poslednjih mušterija. Braća Koante upoznali su najzad Davidovu narav i njegov način života, i nisu ga više klevetali; naprotiv, mudra politika im je savetovala da ostave tu štampariju da životari, i da joj pomognu da se nekako održi, kako ne bi dospela u ruke nekom opasnom protivniku; oni su joj sami slali takozvane mesne narudžbine. Tako je, i ne znajući, David Sešar živeo, trgovački govoreći, zahvaljujući jedino veštom računu svojih suparnika. Zadovoljni zbog onoga što su nazivali njegovim bubicama, braća Koante su se prema njemu ophodili prividno ispravno i pošteno; ali su stvarno postupali kao što postupa uprava poštanske službe kada stvara prividno suparničko preduzeće da bi izbegla neko istinsko.

Spoljašnjost štamparije Sešar odgovarala je cicijaškoj nečistoći koja je vladala u njenoj unutrašnjosti, gde stari medved nije nikad ništa opravljao. Kiša, sunce, nevreme svakoga godišnjeg doba dali su ulaznim vratima izgled nekoga starog stabla, toliko su bila izbrazdana nejednakim pukotinama. Prednja strana kuće, rđavo sazidana, od kamena i opeka izmešanih bez ikakvog reda, kao da se ugibala pod teretom crvotočnoga krova, pritisnutog ćeramidom kojom se pokrivaju svi krovovi na jugu Francuske. Crvotočnu staklenu pregradu štitili su teški drveni kopci sa debelim poprečnim daskama, kakve zahteva žarko podneblje. Teško bi bilo naći u celom Angulemu kuću tako trošnu kao što je bila ova, koja se držala samo još snagom maltera. Zamislite tu radionicu svetlu na krajevima, mračnu u sredini, njene zidove pokrivene oglasima, u donjem delu pocrnelu od trenja radnika koji su se tuda provlačili punih trideset godina, njenu užariju o tavanici, njene gomile hartije, njene stare prese, njene hrpe tegova za pritiskivanje vlažne hartije, njene redove sandučića sa slovima, i na kraju dve pregrade gde su se, svaki sa svoje strane, nalazili vlasnik štamparije i faktor: i onda ćete razumeti kako su živela ta dva prijatelja.

Lucien

Godine 1821, početnom maja, David i Lisjen su stajali kod prozora prema dvorištu u trenutku kad su, oko dva sata, njihova četvorica ili petorica radnika izišli iz radionice na ručak. Kad je gazda video da je njegov šegrt zatvorio ulična vrata sa zvoncetom, odveo je Lisjena u dvorište, kao da mu je miris hartije, sudova sa bojom, presa i starog drveta postao nepodnošljiv. Obojica su seli pod vinjagu odakle su mogli da vide ako neko uđe u radionicu. Sunčani zraci koji su poigravali u vinovom lišću milovali su dva pesnika obavijajući ih svojom svetlošću kao vencem. Razlika izazvana suprotnošću ove dve naravi i ova dva lika došla je tada do tako snažnog izraza da je mogla nadahnuti kičicu nekoga velikog slikara.

David je imao crte kakve priroda daje ljudima određenim za velike borbe, znane ili neznane. Njegove široke grudi i snažna pleća bili su u skladu sa punoćom svih njegovih oblika.Njegovo lice, mrke boje, rumeno, puno, na snažnome vratu, okruženome gustom šumom crne kose, potsećalo je u prvi mah na lice onih kaluđera koje je opevao Boalo; ali kad biste bolje zagledali, videli biste da brazda mesnatih usana, rupica u bradi, oblik četvrtastog nosa, malo krivog, oči naročito, odaju stalan plamen jedne jedine ljubavi, pronicavost mislioca, toplu setu jednoga duha koji je u stanju da obuhvati obe krajnje tačke vidika, da prodre u sve njegove vijuge, i koji lako napušta zamišljeno uživanje zato što u nj unosi jasnoću analize. Ako su se na tome licu mogle da naslutite munje genija koji uzleće u visinu, na njemu se isto tako video i pepeo pored vulkana; nada se tu gasila u dubokom osećanju društvenog ništavila, gde nisko poreklo i nedostatak novca drže toliko nadmoćne duhove.

Pored siromašnoga štampara, kome je njegov položaj, iako tako blizak duhovnom životu, bio odvratan, pored toga Silena koji se tako čvrsto oslanja na sebe samoga i koji pije polako iz pehara nauke i poezije, opijajući se da bi zaboravio bedu života u provinciji, Lisjen je zauzeo onaj ljupki stav koji su vajari našli za indijskog Bahusa. Njegovo lice imalo je otmene crte antičke lepote: grčko čelo i nos, žensku kadifastu belinu, oči tako plave da su bile skoro crne, oči pune ljubavi,čija je beonjača bila bistra kao u deteta. Iznad tih lepih očiju, sakrivenih dugim kestenjastim trepavicama, ocrtavale su se obrve kao da ih je povukla kineska kičica. Duž obraza su se presijavale svilaste malje čija se boja slagala sa bojom prirodno kovrčave plave kose. Njegove zlatasto bele slepoočnice odisale su božanstvenom blagošću. Nesravnjena plemenitost bila je utisnuta u njetovoj kratkoj bradi, malo isturenoj. Osmejak setnih anđela lebdeo je na koralnim usnama iza kojik su blistali lepi zubi. Imao je gospodske ruke, ruke elegantne, na čiji su se znak ljudi morali pakoravati i koje žene rado ljube. Lisjen je bio vitak i srednjeg rasta. Kad mu čovek vidi noge, rekao bi da je to neka prerušena devojka, utoliko pre što je kao većina finih, da ne kažemo lukavih ljudi, imao bedra razvijena kao u žene. Taj znak koji retko vara, bio je istinit kod Lisjena, koga je sklonost njegovoga nemirnog duha često zavodila, kad bi analizovao tadašnje stanje društva, na područje one izopačenosti svojstvene diplomatima koji smatraju da uspeh opravdava sva sredstva, ma kako da su sramna. Jedna od nesreća kojima podležu velike inteligencije jeste i to što one neizostavno razumevaju sve stvari, poroke isto tako kao i vrline.

Ta dva mlada čoveka sudili su o društvu sa visine utoliko veće ukoliko su sami stojali niže u njemu, jer se zapostavljeni ljudi svete za niskost svojeg položaja visinama svog pogleda. Ali je i njihovo očajanje bilo utoliko gorče, jer su išli brže onamo kud ih je nosila njihova prava sudbina. Lisjen je mnogo čitao, mnogo upoređivao. David je mnogo mislio, mnogo razmišljao. Iako na izgled snažnog i seljačkog zdravlja, štampar je bio duh setan i bolešljiv, sumnjao je u sebe samoga; dok je Lisjen, obdaren preduzimljivim ali nestalnim duhom, imao smelost koja se nije slagala sa njegovim izgledom, nežnim, skoro slabunjavim, ali punim ženske ljupkosti. Lisjen je imao u najvišem stepenu gaskonsku narav, smelu, odvažnu, drsku, koja preuveličava dobro a potcenjuje zlo, koja ne uzmiče pred grehom ako njime može da se koristi, i koja ne preza od poroka ako može njim da se posluži kao stepenicom. Te sklonosti ambicioznog čoveka bile su u to doba potisnute lepim iluzijama mladosti, revnošću koja ga je vukla časnim sredstvima kakva ljudi željni slave upotrebljavaju uvek u početku. On se još borio samo sa svojim željama a ne i sa teškoćama života, protiv sebe samoga a ne i protiv ljudske podlosti koja je koban primer za nestalne duhove. Zanesen sjajem Lisjenovog duha, David se njemu divio, ispravljajući ipak zablude na koje je njegovog prijatelja navodila čisto francuska prenagljenost. Taj pravičan čovek bio je sramežljiv, što se nije slagalo sa njegovim snažnim sastavom, ali mu nije nedostajala istrajnost ljudi sa severa. Ako je i uviđao sve teškoće, on se zaricao da će ih savladati ne gubeći hrabrost; i, ako je imao nepokolebljivu vrlinu pravog apostola, on ju je ublažavao neiscrpnim praštanjem. U tome već starom prijateljstvu jedan je sa zanosom obožavao drugoga, i to je bio David. Zato je Lisjen zapovedao kao žena koja zna da je voljena. David se pokoravao sa zadovoljstvom. Fizička lepota njegovog prijatelja sama po sebi imala je nadmoćnost koju je on primao smatrajući da je sam nezgrapan i prost.

- Za vola je strpljivo oranje, za pticu bezbrižan život, govorio je štampar u sebi. Ja ću biti vo, Lisjen će biti orao.

Bilo je već skoro tri godine kako su dva prijatelja združila svoje sudbine, tako sjajne u budućnosti. Čitali su velika dela koja su se, posle zaključenja mira, pojavila na književnom i naučnom polju, dela Šilera, Getea, lorda Bajrona, Valtera Skota, Žan Paula, Bercelijusa, Devija, Kivjea, Lamartina i drugih. Zagrevali su se na tim velikim žarištima, ogledali su se i sami pišući dela promašena, ili dela koja su započinjali a zatim ih napuštali, da im se ponova sa žarom vrate. Radili su neprekidno, a neiscrpna snaga mladosti nije osećala umor. Obojica siromašni, ali prožeti ljubavlju prema umetnosti i nauci, zaboravljali su bedu u kojoj žive postavljajući temelje svojoj slavi.

— Lisjene, znaš li šta sam maločas dobio iz Pariza? rekao je štampar vadeći iz džepa jednu malu knjigu. Slušaj samo!

David pročite, onako kako pesnici znaju čitati, idilu Andre Šenijea koja se zove Neera, zatim idilu o Bolesnoj devojci, zatim elegiju o samoubistvu, u starinskome duhu, i dve poslednje pesme u jambu.

— Eto to je Andre Šenije! uzviknuo je Lisjen u nekoliko mahova. Nedostižan je, ponovio je i po treći put kad je David, suviše uzbuđen da produži čitanje, dopustio da mu on uzme knjigu iz ruke.
— Pesnik, koga je pronašao drugi pesnik! reče kad je video ko je potpisao predgovor.
— Pošto je dao ovu zbirku, produži David, Šenije je smatrao da ništa od onog što je napisao ne vredi da se štampa.
Posle toga je Lisjen pročitao epski odlomak Slepac i nekoliko elegija. Kad je došao do stiha: Ako oni srećni nisu, imali sreće na zemlji? on poljubi knjigu, i oba prijatelja zaplakaše, jer su obojica voleli sa zanosom. Vinovo lišće je porumenelo, stari kućni zidovi, napukli, neravni, nejednako izbrazdani ružnim pukotinama, dobili su, kao pod prstima neke vile, udubljenja, ukrase, ispupčenja i bezbrojna remek dela neke nepoznate arhitekture. To je mašta prosula svoje cveće i svoje rubine na malo mračno dvorište. Kamila Andre Šenijea postala je za Davida njegova obožavana Eva, a za Lisjena jedna otmena goopođa kojoj se on udvarao. Poezija je istresla raskošne skute svoje zvezdane haljine na radionicu gde su se kreveljili majmuni i medvedi tipografije. Izbijalo je pet sati, ali dva prijatelja nisu osećala ni glad ni žeđ; život je za njih bio zlatan san, sva zemaljska blaga ležala su pred njihovim nogama. Nazirali su onaj kutak plavičastog vidika koji Nada prstom pokazuje onoga čiji je život buran, i kojima njen sirenski glas kazuje: „Hajde, poletite, pobeći ćete od nevolje ako zađete u ovaj prostor pun zlata, srebra, i plavetnila". U tom trenutku jedan šegrt, po imenu Serize, jedno parisko spadalo koje je David doveo u Angulem, otvori mala staklena vrata koja su vodila iz radionice u dvorište, i pokaza dvojicu prijatelja jednome nepoznatom čoveku koji im priđe pozdravivši ih.

— Gospodine, reče on Davidu izvlačeći iz džepa jednu debelu svesku, ovo je jedna rasprava koju bih želeo da štampam; da li biste mi hteli reći koliko će to stati?
— Gospodine, mi ne štampamo tako velike stvari, odgovori David ne gledajući svesku:obratite se na braću Koante.
— Ali ipak imamo veoma lep slog koji bi možda odgovarao, primeti Lisjen uzimajući rukopis. Budite dobri da navratite sutra, a vašu raspravu ostavite nama da procenimo troškove štampanja.
— Da nije to g. Lisjen Šardon s kim imam čast?..
— Jeste, gospodine, odgovori faktor.
— Srećan sam, gospodine, reče pisac rasprave, što sam mogao upoznati mladoga pesnika koga očekuje tako lepa budućnost. Mene je ovamo uputila gospođa de Baržeton.

Čuvši to ime, Lisjen porumene i promuca nekoliko reči da izrazi svoju zahvalnost na pažnji koju mu ukazuje gospođa de Baržeton. David je primetio rumenilo i zabunu svog prijatelja, i ostavio ga je da razgovara s tim seoskim plemićem, piscem rasprave o gajenju svilene bube, koji je iz sujete hteo da štampa to što je napisao, kako bi njegovi drugovi iz Poljoprivrednog društva mogli da ga čitaju.
— Je li, Lisjene, reče David kad je plemić otišao, da ti ne voliš gospođu de Baržeton?
— Ludo je volim!
— Ali vas razdvajaju predrasude više nego kad bi ona živela u Pekingu a ti na Grenlandu.
— Volja dva bića koja se vole savlađuje sve, reče Lisje oborivši oči.
— Ti ćeš zaboraviti nas, odgovori bojažljivi obožavalac lepe Eve.
— Naprotiv, možda sam žrtvovao voljenu ženu tebi, uzviknu Lisjen.
— Šta hoćeš time da kažeš?
— I pored moje ljubavi, i pored mnogih razloga koji mi nalažu da steknem stalno mesto u njenoj kući, ja sam joj rekao da joj više nikad neću otići ako jedan čovek koji vredi više nego ja, čija budućnost mora biti slavna, ako i David Sešar, moj brat, moj prijatelj, ne bude primljen tamo. Kod kuće me zacelo čeka odgovor. Ali, ma da je za večeras pozvano sve plemstvo da čuje moje stihove koje treba sam da čitam, ako je odgovor nepovoljan, ja više nikad neću kročiti nogom u kuću goopođe de Baržeton.

David, pošto je obrisao oči, steže snažno Lisjenovu ruku. Otkuca šest sati.
— Eva se zadelo brine; zbogom, reče naglo Lisjen.

I ode, ostavivši Davida u jednom od onih uzbuđenja koja se u tako punoj meri doživljuju samo u tome dobu, naročito u položaj u u kojem su se nalazila ta dva mlada labuda kojima život u provinciji još nije bio potsekao krila.
— Zlatno srce! uzviknuo je David prateći pogledom Lisjena, koji je prolazio kroz radionicu.

Lisjen je otišao u donji grad, Humo, preko lepog šetališta Bolje, u licom Minaž i kroz kapiju Svetoga Petra. Ako je tako pošao najdužim putem, znajte da se kuća gospođe de Baržeton nalazila na tome putu. On je osećao toliko zadovoljstva da prolazi ispod prozora te žene, makar ona i ne znala za to, da se za poslednja dva meoeca uopšte nije vraćao u Humo kroz kapiju Pale. Kad je stigao pod drveta na šetalištu, zastao je da pogleda rastojanje koje odvaja Angulem od donjega grada. Običaji u tome kraju postavljali su prepreke koje je bilo mnogo teže preći nego nizbrdicu kojom je silazio Lisjen. Slavoljubivi mladić, koji je dobio pristup u kuću gospođe de Baržeton bacivši slavu kao pokretni most između grada i predgrađa, bio je nespokojan zbog odluke koju će doneti voljena žena, kao neki kraljevski ljubimac koji se boji nemilosti pošto je pokušao da proširi svoju vlast. Ove reči moraju se učiniti nejasne onima koji još ne znaju za razlike što postoje u naseljima podeljenim na gornji i donji grad; i zato je utoliko potrebnije dati ovde neka objašnjenja o Angulemu, pošto će ona pomoći da se razume gospođa de Baržeton, jedna od najvažnijih ličnosti ove pripovetke.

Angulem je stari grad, podignut na vrhu jedne stene koja liči na glavu šećera i koja se uzdiže nad ravnicom kroz koju protiče Šaranta. Prema Perigoru, ta stena postepeno prelazi u jednu dugačku gredu, dok se na put iz Pagriza u Bordo spušta okomito, obrazujući tako strmu uzvišicu iznad tri živopisne doline. O važnosti toga grada u doba verskih ratova govore njegavi bedemi, njegove kapije i ostaci jedne tvrđave sagrađene na najvišem vrhu stene. Po svojem položaju, on je tada bio strategijska tačka podjednako važna i za katolike i za kalviniste; ali njegova nekadašnja snaga predstavlja danas njegovu slabost; ne dopuštajući mu da se širi prema Šaranti, njegovi bedami i suviše strma padina stene osudili su ga na najkobniju učmalost. U vreme kad se dešava ova pripovetka, vlada je pokušavala da pomakne grad u pravdu Perigora tim što je dužinom one
grede podigla palatu prefekture, jednu pomorsku školu, zgrade za vojsku, i što je nasipala puteve. Ali je trgovina pošla drugim putem. Već odavno, selo Humo bilo se raširilo kao ogromna leja gljiva u podnožju stene i na obalama reke pored koje ide glavni drum iz Pariza u Bordo. Nema toga ko ne zna za čuvene angulemske fabrike hartije koje su se, za ova tri veka, po sili prilika podigle pored Šarante i njenih pritoka, gde su našle povoljan vodeni pad. Država je u Rielu osnovala svoju najveću livnicu topova za mornaricu. Prenos robe, pošta, mehane, kolarske radionice, prevozna preduzeća, sve ono što živi od puta i od reke, okupilo se u podnožju Angulema, da bi izbeglo teškoće koje predstavljaju pristupi gradu. Sasvim je razumljivo što su štavlji, perionice i sva radinost za koju je potrebna voda ostajali u blizini Šarante; pored toga, sve radnje sa rakijom, stovarišta svih sirovina koje se prenose rekam, jednom reči sav promet, podizali su pored Šarante zgrade za svoje potrebe. Predgrađe Humo postalo je dakle prometno i bogato mesto, drugi Angulem, kome je zavideo gornji grad, gde su ostala državna nadleštva, biskupija, sudovi, plemstvo. Tako je Humo, i pored svoje radinosti i sve veće moći, bio samo predgrađe Angulema. Gore plemstvo i vlast, dole trgovina i novac: dva društvena kruga koji su uvek i svuda neprijatelji; i zato je teško pogoditi koje je od ta dva naselja više mrzelo svog suparnika. Za devet godina Restauracije pogoršalo se to stanje stvari, koje je za vreme Carstva bilo prilično povoljno.

U većini kuća gornjeg Angulema stanuju ili plemićske ili stare građanske porodice koje žive od svojih prihoda i čine neku vrstu starosedelačkog naselja u koje se nikad ne primaju stranci. Tek ako bi poneka porodica, koja je došla iz neke susedne provincije, bila primljena posle dvesta godina stanovanja u Angulemu, pošto bi se orodila s kojom od starih porodica; u očima starosedelaca, ona kao da je tek juče došla. Prefekt, šefovi poreske uprave, vlasti koje su se smenjivale za poslednjih četrdeset godina, pokušavali su da pripitome te stare porodice koje su se držale svoje stene kao nepoverljivi gavranovi: porodice su dolazile na njihove svečanosti i odzivale se njihovim pozivima; ali su stalno odbijale da ih prime u svoj dom. Potsmešljive, ohole, surevnjive, škrte, te kuće se međusobno žene i udaju, svrstavaju se u karu u koju nikom ne daju da uđe, niti koga puštaju da iziđe iz nje; one neće da znaju za tvorevine savremene rashoši; za njih, poslati dete u Pariz znači poslati ga u propast. To nepoverenje jasno slika zastarela shvatanja i navike tih porodica, zanesenih zatucanim roajalizmom, prožetih više verskim licemerstvom nego pobožnošću, koje sve žive nepomično kao i njihov grad i njegova stena. Međutim, Angulem uživa veliki ugled u okolnim provincijama zbog vaspitanja koje se u njemu dobija. Susedni gradovi šalju tamo svoje kćeri u njegove zavode i manastire.

Lako je razumeti koliko staleški duh utiče na osećanja koja razdvajaju Angulem i Humo. Trgovci su bogati, plemstvo je uglavnom siromašno. Oni se svete jedno drugome podjednakim uzajamnim preziranjem. Zavadu je prihvatio i građanski stalež Angulema. Trgovac iz gornjega grada kaže o trgovcu iz predgrađa, sa naročitim naglaskom: „To je čovek iz Humoa!" Utvrdivši položaj plemstva u Francuskoj, i dajući mu nade koje se nisu mogle ostvariti bez jednoga opšteg poremećaja, Restauracija je povećala moralnu udaljenost koja je, još više nego mesna daljina, odvojila Angulem od Humoa. Plemstvo koje je tada bilo isto što i vlada, postalo je tu isključivije nego u kojem bilo
drugom kraju Francuske. Stanovnik donjega grada ličio je prilično na pariju. Otuda je poticala ona prikrivena i duboka mržnja koja se ispunila u strahovitoj jednodušnosti prilikom pobune 1830 godine, i koja je uništila osnove jednoga trajnog društvenog poretka u Francuskoj. Nadmenost dvorskoga plemstva odbila je od prestola plemstvo iz provincije, isto onako kao što je ovo drugo udaljilo od sebe građanski stalež vređajući njegovu sujetu.

Da jedan čovek iz donjega grada, apotekarski sin, bude primljen u dom gospođe de Varžeton, bila je dakle čitava mala revolucija. Ko je nju izazvao? Lamartin i Viktor Igo, Kazimir Delavinj i Kanalis, Beranže i Šatobrijan, Vilmen i g. Enjai, Sume i Tiso, Etjen i Davrinji, Benžamen Konstan i Lamne, Kuzen i Mišo, jednom reči stare isto tako kao i mlade književne veličine, liberali kao i pristalice kraljevstva. Gospođa de Baržeton je volela umetnost i književnost, što se smatralo kao nastranost koju su u Angulemu sažaljevali, ali koju mora opravdati svak ko upozna život te žene, rođene da bude slavna, ali neumitnim okolnostima osuđene da ostane nepoznata, i čiji je uticaj odlučio Lisjenovu sudbinu.

Lisjen i madam de Baržeton (1837)

G. de Baržeton bio je praunuk jednoga gradskog sudije iz Bardoa noji se zvao Miro, i koji je dobio plemstvo pod Lujem XII pošto je godinama vršio tu službu. Pod Lujem XIV, njegov sin koji je postao Miro de Baržeton, bio je oficir dvorske straže, i tako se bogato oženio da se, za vreme Luja XV, njegov sin zvao jednostavno g. de Baržeton. Taj g. de Baržeton, unuk sudije Miroa, toliko je polagao na to da se drži kao pravi plemić, da je potrošio svu imovinu svoje porodice, i zaustavio njeno bogaćenje. Njegova dva brata, po sporednoj liniji dedovi sadašnjeg Baržetona, postala su ponovo trgovci, tako da se u trgovačkom svetu u Bardou nalazi ime Miro. Kako se imanje Baržeton u
pokrajini Angumoa, koje je bilo zavisno od feudalnog poseda porodice Larošfuko, i jedna kuća u Angulemu, poznata kao palata Baržeton, nisu mogli otuđiti, unuk de Baržetona Rasipnika nasledio je ta dva dobra. Godine 1789 on je izgubio svoje plemićske povlastice, i ostao mu je samo prihod od imanja koje je donosilo oko deset hiljada livara godišnje. Da je njegov deda pošao za slavnim primerom Baržetona I i Baržetona II, Baržeton V, koji bi se mogao nazvati Nemi, bio bi markiz de Baržeton; oženio bi se iz neke čuvene porodice, i postao vojvoda i per, kao toliki drugi; ovako mu je godine 1805, veoma polaskalo da se oženi gospođicom Marijom-Lujzom-Anais de Negrpelis, ćerkom jednoga plemića koji je već odavno bio zaboravljen na svojem malom posedu, iako je pripadao mlađoj grani jedne od najstarijih porodica na jugu Francuske. Jedan Negrpelis nalazio se među taocima Svetoga Luja; ali starešina starije grane te porodice nosi slavno ime d' Espar, koje je dobio u vreme Anrija IV, kad se oženio naslednicom te porodice. Ovaj Negrpelis, mlađi sin jednoga mlađeg brata, živeo je na imanju svoje žene, malome posedu nedaleko od Barbezjea, kojim je vrlo pametno upravljao, prodajući sam svoje žito na pijaci, pekući sam svoj vinjak, ne obzirući se na potsmehe, samo ako može da gomila talire i da s vremena na vreme proširi svoje imanje.

Okolnosti, prilično retke u zgrčenoj provinciji, razvile su u gospođi de Baržeton smisao za muziku i za književnost. Za vreme Revolucije, neki opat Niolan, najbolji učenik opata Roza, našao je utočište u malome zamku Eskarbas i doneo tamo svoj muzički prtljag. On se pošteno odužio starome plemiću za gostoprimstvo tim što je vaspitao njegovu kćer Anais, inače zvanu Nais, koja bi, bez toga slučajnog događaja, bila ostavljena samoj sebi ili, još gore, nekoj rđavoj sobarici. Opat je bio ne samo muzičar, nego i književno veoma obrazovan, znao je italijanski i nemački. On je dakle gospođicu de Negrpelis poučavao tim jezicima i kontrapunktu; tumačio joj je velika književna dela Francuske, Italije i Nemačke, svirajući s njom komade svih velikih muzičara. Najzad, da bi ispunio prazninu velike usamljenosti na koju su ih osuđivali politički događaji, on ju je naučno i grčkom i latinskom jeziku, i dao joj nešto znanja iz prirodnih nauka. Materino prisustvo nije nimalo uticalo na to muškaračko vaspitanje jedne mlade devojke u kojoj je život na selu i inače razvio jaku želju za nezavisnošću. Opat Niolan, osetljiva i pesnička duša, odlikovao se naročito umetničkim duhom, koji zacelo ima poviše izvrsnih osobina, ali koji se uzdiže iznad običnih shvatanja slobodom rasuđivanja i širinom svojih pogleda. Ako se, u otmenom svetu, takvom duhu prašta njegova smelost zbog njegove izvanredne dubine, on se može učiniti štetan u porodičnom životu zbog postupaka na koje navodi. Opatu nije nedostajalo topline, njegovi nazori bili su dakle zarazni za jednu mladu devojku kod koje je prirodno oduševljenje mladih ličnosti bilo pojačano seoskom usamljenošću. Opat Niolan predao je svoju smelost ispitivanja i svoju lakoću suđenja svojoj učenici, ne pomišljajući da te osobine, tako potrebne čoveku, postaju mane kod žene kojoj su namenjeni sitni domaći poslovi.

Mada je opat stalno preporučivao svojoj učenici da bude utoliko umiljatija i skromnija ukoliko je njeno znanje veće, gospođica de Negrpelis stekla je vrlo visoko mišljenje o sebi samoj i počela je da prezire svet. Gledajući oko sebe samo potčinjene i ličnosti koje se trude da joj ugode, ona je postala ohola kao velika gospođa, ali bez one ljupke obmane njihove učtivosti. Nalazeći podrške za svoju sujetu u jednom siromašnom opatu koji se u njoj divio sebi kao što se umetnik divi svojem delu, ona nije imala sreće da naiđe ni na koga s nim bi se mogla upoređivati, što bi joj pomoglo da sudi o sebi. Nedostatak društva je jedna od najvećih nezgoda života na selu. Kad nema
prilike da čini drugome male ustupke u ponašanju i u oblačenju, čovek izgubi naviku da se snebiva zbog drugih. I onda se sve u nama kvari, i spoljašnost i duh. Nikad suzbijana u opštenju sa društvom, smelost nazora goopođice de Negrielis prešla je u njeno ponašanje, u njen pogled; ona je usvojila ono slobodno držanje koje se na prvi pogled čini originalno, ali koje dolikuje samo ženama koje žive neredovnim životom.

I tako je to vaspitanje, čije bi se neravnine uglačale u visokim društvenim slojevima, nju moralo učiniti smešnom u Angulemu, kad njeni obožavaoci prestanu da se dive preteranostima koje mogu biti prijatne samo dok traje mladost. Što se tiče g-na de Negrpelisa, on bi dao sve knjige svoje kćeri da izleči jednog bolesnog vola; jer je bio takav tvrdica da joj ne bi dao ni dve pare preko dohotka na koji je imala pravo, čak ni kad bi bila u pitanju kupovina najpotrebnije sitnice za njeno vaspitanje. Opat je umro 1802 godine, pre udaje svoje drage učenice, udaje od koje bi je on zacelo odvraćao.

Starome plemiću je njegova kći jako smetala posle opatove smrti. Osećao se suviše slab da izdrži borbu koja je morala nastati između njegovog tvrdičenja i nezavisnog duha njegove besposlene kćeri. Kao sve mlade devojke koje skrenu s određenoga puta kojim treba da tapkaju žene, Nais je osuđivala brak i malo je marila za udaju. Bilo joj je mrsko da potčini svoj razum i svoju ličnost ljudima beznačajnim i bez lične vrednosti koje je imala prilike da upozna. Ona je htela da zapoveda, a morala je da sluša. Između pokoravanja grubim ćudima, ljudima koji ne bi hteli da razumeju njene oklonosti, i begstva sa ljubavnikom koji bi joj se dopao, ona se ne bi kolebala. G. de Negrpelis bio je još toliko plemić da se plašio nepriličnog braka. Kao mnogi očevi, on se odluči da uda svoju kćer, ne toliko radi nje koliko radi svojeg spokojstva. Bio mu je potreban kakav čovek iz višeg ili nižeg plemstva, ne naročite pameti, koji se neće zadržavati na sitnicama kad on bude predavao svojoj kćeri račun o svojem starateljstvu, čovek dovoljno slabog karaktera i volje, pored koga bi Nais mogla da radi što hoće, dovoljno nekoristoljubiv da se oženi njome bez miraza. Ali kako da nađe zeta koji bi podjednano odgovarao i ocu i kćeri? Takav čovek je izuzetak među zetovima. Imajući u vidu taj dvostruki zahtev, g. de Negrpelis je posmatrao ljude iz svoje onoline, i g. de Baržeton mu se učinio jedini koji odgovagra njegovom traženju. G. de Baržeton, čovek od četrdeset godina jako istrošen ljubavničkim doživljajima u svojoj mladosti, bio je osetno slab duhom, ali mu je ostalo upravo onoliko zdravog razuma koliko je potrebno da upravlja svodim imanjem, i toliko lepog ponašanja da živi u angulemskom društvu ne čineći ni gluposti ni ispade. G. de Negrpelis je sasvim otvoreno izložio svojoj kćeri ništavnu vrednost uzorišna muža koga joj je izabrao, i ukazao joj na koristi koje će imati od toga za svoju ličnu sreću: udaje se za grb koji je star već dve stotine godina, za veoma složen i kitnjast grb porodice Baržeton. Kad bude imala zaštitnika, moći će da živi kako hoće u zaklonu jednoga poznatog imena, zahvaljujući vezama koje će joj njen duh i njena lepota pribavite u Parizu. Nais je bila očarana izgledom na takvu slobodu. G. de Baržeton je smatrao da se ženi sjajno, računajući da će mu tast uskoro ostaviti imanje koje sa toliko ljubavi povećava; ali, u to doba, činilo se da će g. de Negrpelis morati da sastavlja nadgrobii napis za svoga zeta.

Gospođa de Baržeton imala je sad trideset i šest godina a njenome mužu bilo je pedeset i osam. Ta razlika je padala u oči utoliko više što je g. de Baržeton izgledao kao da ima sedamdeset godina, dok je njegova žena mogla bez štete po sebe da se ponaša kao mlada devojka, da oblači ružičastu haljinu, ili da nosi kosu kao devojčica. Mada njihovo imanje nije donosilo više od dvanaest hiljada livara prihoda godišnje, oni su se ubrajali u šest najbogatijih porodica staroga grada, ne računajući trgovce i pretstavnike vlasti. Potreba da ugađaju ocu, čije je nasledstvo gospođa de Baržeton očekivala da bi mogla otići da živi u Parizu, ali koji ih je ostavljao da čekaju na to toliko da mu je zet umro pre njega, primoravala je g-na i gospođu de Baržeton da ostanu u Angulemu, gde su sjajne duhovne osobine i sve blago skriveno u srcu lepe Nais morali da propadnu bez ploda, i da vremenom postanu smešni. Zaista, ono što je smešno u nama najvećim delom je posledica nekoga lepog osećanja, neke preterano razvijene vrline ili sposobnosti. Ponos na koji ne utiče život u velikome svetu postaje krutost kad se troši na sitnice umesto da se razvija u krugu uzvišenih osećanja. Zanos, ta vrlina u vrlini, koja stvara svetiteljke, koja uliva skriveno požrtvovanje i nadahnjuje sjajna pesnička dela, postaje preterivanje kad se vezuje za ništarije u provinciji. Daleko od središta gde blistaju veliki duhovi, gde je vazduh zasićen mišlju, gde se sve obnavlja, znanje zastari, a ukus se pokvari kao voda koja ne otiče. U nemogućnosti da se ispoljavaju, strasti se smanjuju uveličavajući najsićušnije stvari. U tome je razlog tvrdičenja i ogovaranja koji truju život u provinciji. Zaraza skučenih misli i sitničarenja brzo ovlada i najotmenijom prirodom. Tako propadaju ljudi koji su rođeni da budu veliki, žene koje bi bile dražesne da su se kretale u otmenom svetu i da su na njih uticali nadmoćni duhovi.

Gospođa de Baržeton se oduševljavala kakvom bilo sitnicom, ne razlikujući lično uzbuđenje od onoga koje se može pokazati. Ima, zaista, neshvaćenih osećanja koja treba zadržati za sebe. Zalazak sunca je zacelo jedna velika pesma, ali zar žena nije smešna kad ga opisuje krupnim rečima pred neosetljivim ljudima? U njemu ima one draži koja se može uživati samo udvoje, pesnik sa pesnikom, srce sa srcem. Njena je mana bila to što je upotrebljavala one predugačke rečenice sa mnogo suvišinh izraza koje novinari prezrivo zovu fraze, ali kojima svako jutro kljukaju svoje pretplatnike, a ovi ih gutaju, iako se tako teško vare. Ona se neumorno služila pridevima u drugom stupnju poređenja, i zbog toga je bilo teško slušati njen govor, u kojem su najsitnije stvari dobijale ogromne razmere. Već u to doba ona je počinjala sve da tipizira, individualizuje, sintetizuje, dramatizuje, superiorizuje, analizuje, poetizuje, prozaizuje, kolosalizuje, anđelizuje, neologizuje i tragedizuje; jer je potrebno za ovaj mah nakaraditi jezik da bi se dala tačana slika tih novih izopačenih izraza kojima se služe neke žene. Uostalom, njen duh je bio zapaljiv isto tako kao i njen govor. Slavopojka je bila i u njenome srcu i na njenim usnama. Ona je treperila, ona se oduševljavala, ona se ushićavala svakim događajem: požrtvovanjem neke kaluđerice i pogubljenjem braće Fotev, romanom g. d'Arlenkura Ipsiboevi kao i Gujom od Ljuizavii, bekstvom iz La Valeteviii kao i postupkom jedne svoje prijateljice koja je naterala u bekstvo lopove tim što je progovorila krupnim glasom. Za nju je sve bilo uzvišeno, izvanredno, divno, božanstveno, čudesno. Ona se zagrevala, negodovala, ljutila se na samu sebe, uzletala, pokaza, padala, upravljala pogled nebu ili ga obarala zemlji; oči su joj se punile suzama. Trošila se u stalnom divljenju i kidala od neobjašnjivog negodovanja. Razumevala je janjinskog pašu, rado bi se borila s njim u njegovom haremu, i nalazila je nečeg velikog u tome da je zašiju u vreću i bace u vodu. Zavidela je ledi Jestiri Stenhoupix, toj nadriknjizi iz pustinje. Obuzela bi je želja da stupi u red sestara Svete Kamile i da umre od žute groznice u Barseloni negujući bolesnike: to je divna, plemenita smrt!
Jednom reči, bila je žedna svega onog što nije bila bistra voda njenog života, skrivena u travi. Obožavala je lorda Bajrona, Žan-Žak Russoa, sve pesnike i dramatične ličnosti. Imala je suza za sve nesreće i zvučnih truba za sve pobede. Bilo joj je žao pobeđenog Napoleona, odobravala je Mehmed Aliji kad je pobio egipatske tirane. Genijalnim ljudima stavljala je svetao krug oko glave, i zamišljala da oni žive od mirisa i svetlosti. Mnogi su je smatrali za ludu čije ludilo nije opasno; ali je izvesno da bi nekome oštrom posmatraču te stvari ličile na ruševine neke velike ljubavi, uništene čim je nastala, na razvaline nekoga nebeskog Jerusalima, jednom reči na ljubav
bez ljubavnika. A tako je i bilo.

Istorija prvih osamnaest godina braka gospođe de Baržeton može se opisati u malo reči.

Neko vreme živela je zanesena samom sobom i dalekim nadama. Zatim, kad je uvidela da da joj skromno imovno stanje uskraćuje život u Parizu, za kojim je žudela, počela je da posmatra ličnosti oko sebe, i zadrhtala je zbog svoje usamljenosti. U njenoj okolini nije bilo čoveka koji bi mogao da joj ulije neku od onih ludosti kojima se žene predaju u očajanju što provode bezizlazan, prazan, besmislen život. Ona nije mogla da računa ni na šta, čak ni na nepredviđen događaj, jer ima života bez nepredviđenih događaja. U vreme kad je Carstvo blistalo u svojoj slavi, kad je Napoleon prolazio za Španiju, kuda je slao cvet svoje vojske, nade ove žene, dotle uvek prevarene, probudile su se. Radoznalost ju je sasvim prirodno navela da posmatra te junake koji su osvajali Evropu na jednu reč iz dnevne zapovesti, i obnavljali čudesne podvige viteškog doba. Najuzdržljiviji i najnepokorniji gradovi morali su svečano da dočekuju carsku gardu, pred koju su izlazili predsednici opština i prefekti sa dugačkim pozdravnim govorima, -kao u doba kraljevstva. Gospođa de Baržeton, došavši na igranku koju je u gradu priredio jedan puk na prolazu, zaljubila se u jednog plemića, običnog potporučnika kome je lukavi Napoleon pokazao palicu maršala Frakcuske. Ta strast, uzdržana, plemenita, velika, ni po čem slična vezama koje su se u to vreme stvarale i kidale, čedno je osveštana rukom smrti. Kod Vagrama, topovsko đule smrvilo je na srcu markiza de Kante-Kroa jedinu sliku koja je svedočila o lepoti gospođe de Baržeton. Ona je dugo oplakivala tog lepog mladog čoveka koji je u dva rata postao pukovnik, zagrejao se slavom, ljubavlju, i za koga je jedno pismo lepe Nais značilo više nego carsko odlikovanje. Bol je bacio na lice te žene veo tuge. Taj oblak se rasturio tek u onome strašnom dobu kad žena počinje da žali za svojim lepim godinama, prohujalim bez radosti, kad uviđa da ruže na njenim obrazima venu, kad se čežnja za ljubavlju javlja ponova sa željom da se produži poslednji osmeh mladosti. Sve ono što je bilo najbolje u njoj načinilo je ranu u njenoj duši u času kad ju je obuzela hladnoća provincije. Kao hermelin, ona bi presvisla od jada da se, slučajno, bila ukaljala u dodiru sa ljudima koji misle samo na to da uveče, pošto se dobro nahrane, odigraju partiju karata. Njen ponos ju je sačuvao od žalosnih provincijskih ljubavi. Između ništavnosti ljudi koji su je okruživali, i ništavila, jedna tako nadmoćna žena morala je izabrati ništavilo. Brak i društvo bili su dakle za nju manastir. Ona je živela poezijom kao što karmelićanka živi verom. Dela slavnih dotle nepoznatih stranaca, koja su objavljena od 1815 do 1821, velike rasprave g-na de Bonalx i g-na de Mestrxi, te dvojice orlova mislilaca, najzad manje značajna dela francuske književnosti koja je tako snažno puštala svoje prve grane, ulepšavali su joj njenu samoću, ali nisu ukrotili ni njen duh ni njenu ličnost. Ona je ostala prava i jaka kao drvo u koje je grom udario ali ga nije oborio. Njena dostojanstvenost postala je ukočena, njen istaknuti položaj učinio ju je izvaštačenom i prefinjenom. Kao svi oni koji primaju obožavanje laskavaca, ona je sedela na prestolu sa svojim manama.

Takva je bila prošlost gospođe de Baržeton, hladna priča, koju je bilo potrebno ispričati da bi se razumela njena veza sa Lisjenom koji je ušao u njenu kuću na prilično neobičan način. U toku te poslednje zime, u grad je došla jedna ličnost koja je unela nešto promene u jednolik život gospođe de Baržeton. Kako je mesto direktora posrednih poreza ostalo upražnjeno, g. De Barant ga je dao jednom čoveku o čijem se burnom životu govorilo toliko da mu je ženska radoznalost poslužila kao propusnica kod kraljice u proviiciji. G. di Šatle, koji je došao na svet prosto kao Sikst Šatle, ali koji je već 1806 godine umeo da stekne plemstvo, bio je jedan od onih okretnih mladih ljudi koji su, pod Napoleonom, izbegli svaki poziv u vojsku ostajući u blizini carskoga sunca. On je započeo ovoju karijeru kao tajnik jedne carske princeze. G. di Šatle je imao sve nesposobnosti koje je zahtevala njegova služba. Visoka rasta, lep čovek, dobar igrač, vičan bilijaru, vešt u mačevanju i u svakoj drugoj telesnoj radnji, osrednji glumac-amater, pevač romansa, kadar da razume svaku dosetku, spreman na sve, gibak, zavidljiv, on je znao sve i nije znao ništa. Mada nije razumevao muziku, pratio je na klaviru kako tako svaku ženu koja je, da bi učinila zadovoljstvo drugima, pristala da otpeva neku romansu koju je sa mnogo truda i muke naučila za poslednjih mesec dana. Nesposoban da oseti poeziju, on je smelo tražio da ga ostave na miru desetak minuta, da bi sročio kakvu pesmicu, kakvu plitku i sladunjavu strofu od četiri stiha, u kojoj je stil zamenjivao misao. G. di Šatle je bio obdaren još i darom da dovrši vez čije je cvetove započela princeza; držao je sa najvećom gotovošću kanure svile koju je ona namotavala, pričajući joj pritom beznačajne događaje čija je škakljivost bila pokrivena više ili manje pocepanim velom. Neznalica u slikarstvu, on je umeo da preslika neki predeo, da nacrta neki profil, da smisli neki kostim i da ga oboji. Jednom reči, raspolagao je svim onim opštim darovima koji su tako sigurno vodili sreći u to doba kad su žene imale uticaja na poslove više nego što se misli. Smatrao je sebe za veoma veštog u diplomatiji, nauci onih ljudi koji nisu posvećeni ni u jednu nauku i koji imaju dubine samo svojom prazninom; u nauci uostalom veoma zgodnoj, pošto se ona pokazuje u samom vršenju toga visokog poziva: jer, tražeći obazrive ljude, ona dopušta neznalicama da ne kazuju ništa, da se zaklanjaju iza tajanstvenog klimanja glavam; i najzad zato što je najjači u toj nauci onaj čovek koji pliva u reci događaja držeći glavu nad vodom, te se
onda čini kao da ih on vodi, a to je u stvari pitanje naročite izvežbanosti. U toj nauci, kao i u umetnosti, nalazi se na hiljade srednjih ljudi dok se ne nađe jedan genije.

Pored ove njegove redovne i neredovne službe kod njenoga carskog visočanstva, uticaj njegove zaštitnice nije mogao da ga uvede u Državni savet: ne zbog toga što on ne bi mogao da bude odličan izvestilac po žalbama, kao toliki drugi, nego zato što je princeza nalazila da njemu više odgovara mesto pored nje nego koje bilo drugo. Ipak, dobio je baronsku titulu, išao u Kasel kao izvanredni poslanik, i tu se zaista izvanredno pokazao. Drugim rečima, Napoleon se poslužio njime u jednoj krizi kao diplomatskim kurirom. U doba kad je Carstvo palo, baronu di Šatle bilo je obećano mesto ministra u Vestfalijoi, kod Žeroma. Pošto je promašio to što je on nazivao porodičnom ambasadom, njega je obuzelo očajanje; i on je otišao na put u Egipat sa generalom Armanom de Montrivo. Kad su ga neobični događaji odvojili od njegovog druga, on je dve godine lutao iz pustinje u pustinju, od plemena do plemena, bio je zarobljen od Aravljana koji su ga prodavali jedni drugima ne uspevajući da izvuku ni najmanju korist od njegovih sposobnosti. Naposletku se našao u državi imama od Maskatexii, dak je Montrivo išao u pravcu Tangeraxiii; ali je imao sreće da u Maskati nađe jednu englesku lađu koja se spremala za polazak, i mogao je da se vrati u Pariz godinu dana pre svoga saputnika. Njegove nedavne nezgode, neke stare veze, usluge učinjene ličnostima koje su sad imale uticaja, preporučile su ga pretsedniku ministarskog saveta, koji ga stavi na raspoloženje g-nu de Barait, da sačeka prvo slobodno direktorsko mesto.

Uloga koju je g. di Šatle igrao kod njenoga carskog visočanstva, glas čoveka koji ima uspeha kod žena, neobimni doživljaji njegovog putovanja, njegove patnje, sve je to probudilo radoznalost angulemskog ženskog sveta. Pošto se obavestio o navikama gornjega grada, g. baron Sikst di Šatle udesio je prema njima svoje držanje. Pretvarao se da je bolestan, pretstavljao je čoveka koji je sit sveta, čoveka zamorenog životom.

Svakim povodom, hvatao se za glavu kao da mu bolovi ni za trenutak ne daju da odahne, malo lukavstvo koje je potsećalo ljude na njegovo putovanje, a njega činilo zanimljivim. Otišao je u posetu višim predstavnicima vlasti, generalu, prefektu, šefu finansijske uprave i biskupu; ali se svugde pokazao učtiv, hladan, malo uzdržljiv, kao čovek koji nije dobio pravo mesto i koji očekuje da vlada povede računa o njemu. Ostavio je da se nagađa o njegovim društvenim sposobnostima, koje su dobile tim što su ostale nepoznate; zatim, pošto je uspeo da se njegovo društvo poželi pre nego što se radoznalost zamorila, pošto je uvideo koliko su ljudi beznačajni, i znalački posmatrao žene nekoliko nedelja u katedrali, našao je u gospođi de Baržeton ličnost čije bi mu prijateljstvo odgovaralo. Računao je na muziku da njome otvori vrata toga doma nepristupačnog za strance. Krišom je nabavio Miroarovu misu, naučno da je svira na klaviru; zatim, jednoga lepog nedeljnog dana, kad je celo angulemsko društvo bilo u crkvi, oduševio je neznalice sviranja u orgulje, i probudio interesovanje koje je postojalo prema njegovoj ličnosti tim što je neobazrivo dopustio da niže sveštenstvo pominje njegovo ime. Po izlasku iz crkve, gospođa de Baržeton mu je čestitala i izrazila svoje žaljenje što nema prilike da svira zajedno s njim; prilikom toga traženog susreta, on je uspeo, razume se, da mu se ponudi propusnica koju ne bi dobio da ju je tražio. Umešni baron je dolazio angulemskoj kraljici, i počeo joj se udvarati dovodeći u opasnost njen dobar glas. Taj stari gizdavac, kome je sad bilo četrdeset i pet godina, video je u ovoj ženi čitavu jednu mladost koju treba oživeti, blago čiju vrednost treba istaći, možda udovicu koja će biti vrlo bogata i kojom bi se mogao oženiti, najzad jednu vezu sa parodicom Negrpelis, koja bi mu omogućila da se u Parizu približi markizi d'Espar, čiji bi uticaj mogao ponovo da mu otvori put u politiku. I pored tamne i bujne imele koja je kvarila to lepo drvo, onoadluči da mu priđe, da ga okreše, da ga zaliva, da od njega dobije lepe plodove. Plemićki Angulem se bunio protiv toga što je jedan nevernik uveden u svetilište, jer je salon gospođe de Baržetoi bio zatvoren društveni krug, čist od svake mešavine. Samo je biskup odlazio tamo redovno, prefekt je bivao primljen dvaput ili triput godišnje; šef finansijske uprave nije uopšte imao pristupa; gospođa de Baržeton je odlazila na njegova posela, na njegove koncerte, ali nikad nije bila na ručku kod njega. Ne primati šefa finansijske uprave, a primati jednog običnog direktora poreza, to nepoštovanje starešinstva nisu mogli da shvate prezreni predstavnici vlasti.

Oni koji mognu mišlju da se unesu u sitničarenje, a takvih ima u svakom društvenom redu, moraju razumeti koliko je palata Baržeton stojala visoko u očima građanskog staleža u Angulemu. Što se tiče donjega grada, lepote toga nalog Luvra i slava tog angulemskot dvorca Rambuje, blistale su u sunčevoj daljini. Oni koji su se u njemu okupljali bili su ljudi najograničenijeg duha, najoskudnije pameti, najbednije neznalice na dvadeset milja unaokolo. Tu su politizirali sa praznom i strastvenom opširnošću; smatrali su da je Dnevnik bezbojan, na Luja XVIII gledali su kao na jakobinca. Što se tiče žena, one su, u većini, bile glupe i bez ikakve draži oblačile su se rđavo, svaka je imala poneki nedostatak koji ju je ružio, ništa kod njih nije bilo potpuno, ni razgovor ni toaleta, ni duh ni telo. Da nije bilo njegovih planova prema gospođi de Baržeton, Šatle ne bi
mogao tu da izdrži. Pri svem tom, staleški duh i način ophođenja, plemićsko držanje, ponos domaćina u njegovome malom domu, poznavanje zakona učtivosti, pokrivali su svu tu prazninu.Plemenitost osećanja bila je tu mnogo stvarnija nego u krugu pariskih veličina; tu se ispoljavala u punoj meri poštovanja dostojna privrženost Burbonima i pored svega. To društvo se moglo uporediti, ako je takvo poređenje dopušteno, sa srebrnim posuđem starinskog oblika, pocrnelim, ali teškim. Ustojalost njegovih političkih nazora ličila je na vernost. Daljina koja je postojala između njega i građanskog staleža, teškoća da se u nj prodre, stvarale su mu prividno visok položaj i davale mu izvesnu određenu vrednost. Svaki od tih plemića imao je za stanovnike svoju utvrđenu cenu, kao što školjka predstavlja novac za crnce u Bambari. Nekoliko žena kojima je g. di Šatle polaskao i koje su u njemu nalazile izvesne više osobine, kakvih nije bilo u ljudima iz njihovog društva, umirile su pobunu svojeg častoljublja: one su se sve nadale da će osvojiti za sebe ono što
je ostalo iza njenoga carskog visočanstva. Čistunci su znali da će tog uljeza viđati kod gospođe de Baržeton, ali su mislili da on neće biti primljen ni u jednu drugu kuću. Di Šatle je bio više puta dobro ošinut, ali se održao na svojem mestu udvarajući se sveštenstvu. Zatim je počeo da ugađa manama koje je provincija razvila kod angulemske kraljice, donosio joj je sve nove knjige, čitao joj je pesme koje su se štampale. Zajedno su se ushićavali delima mladih pesnika, ona iskreno, on sa dosadom, ali podnoseći strpljivo pesnike romantičare, koje je kao čovek carske škole slabo razumevao. Gospođa de Baržeton, oduševljena preporodom koji je nastajao zahvaljujući uticaju krinova, volela je g-na de Šatobrijan zato što je Viktora Iga nazvao čudom od deteta. Žaleći što poznaje genija samo izdaleka, ona je uzdisala za Parizom, gde žive veliki ljudi.

G. di Šatle pomisli onda da će je zadiviti kad joj otkrije da u Angulemu postoji jedno drugo čudo od deteta, jedan mladi pesnik koji, ne znajući za to, svojim sjajem prevazilazi sunce koja se rađaju na pariskom nebu. Jedan budući veliki čovek rodio se u Humou! Direktor liceja pokazivao je baronu izvanredne stihove. Siromašno i skromno, to dete je Četerton bez političkog kukavičluka, bez one divlje mržnje protiv društvenih veličina, koja je engleskog pesnika navela da objavljuje zajedljive spise protiv svojih dobrotvora. Među petoricom ili šestoricom uobraženih ljudi koji su kao i ona voleli umetnost i književnost, ovaj zato što struže na violini, onaj zbog toga što jače
ili slabije mrči belu hartiju sepijom, jedan u svojstvu predsednika Poljoprivrednog društva, drugi kao pevač koji svažnim basom peva Se fiato in sorpo avete tako da čoveku uši zagluše, gospođa de Baržeton se nalazila u položaju gladnog čoveka pred večerom na pozornici, gde su jela načinjena od kartona. I zato ništa ne može predstaviti njenu radost u času kad je saznala za tu vest. Htela je da vidi toga pesnika, tog anđela! Ludovala je za njim, oduševljavala se, govorila je o njemu po čitave sate. Trećega dana, nekadašnji diplomatski kurir udesio je preko direktora liceja da predstavi Lisjena gospođi de Baržeton.

Samo vi, bedni provincijski robovi, za koje su društvene daljine koje treba pretrčati duže nego za Parižane, u čijim se očima one skraćuju iz dana u dan, vi koje tako teško pritiskuju gvozdene ograde iza kojih se razni svetovi ovoga sveta uzajamno proklinju i dovikuju jedan drugome: Raka! Samo ćete vi razumeti pometnju koja je nastala u glavi i u srcu Lisjena Šardona kad mu je njegov nadmeni direktor rekao da će se vrata palate Baržeton otvoriti pred njim! Slava ih je pokrenula na njihovim šarkama! Njega će lepo primiti u toj kući čiji su starinski zabati privlačili njegov pogled kad su se večerom on i David šetali po Boljeu, kazujući jedan drugome da njihova imena možda nikad neće dospeti do tih ušiju, gluvih za znanje kad ono dolazi iz velike nizine.

Njegova sestra je jedina bila posvećena u tu tajnu. Kao dobra domaćica, kao čarobnica, Eva izvuče nekoliko zlatnika iz njihovih skrovišta da kupi Lisjenu lepe cipele kod najboljeg obućara u Angulemu, i novo odelo kod najčuvenijega krojača. Ukrasila je njegovu najbolju košulju čipkom koju je sama oprala i ubrala. Kako se radovala kad ga je videla tako obučenog! Koliko se ponosila svojim bratom! Na šta mu je sve obraćala pažnju! Unapred je znala da će on napraviti stotinu malih gluposti. Stalno zadubljen u misli, Lisjen je bio navikao da se laktom nasloni na sto čim sedne, čak se dešavalo da privuče sto sebi radi toga; Eva mu je zabranila da se u gospodskom društvu ponaša tako slobodno. Dopratila ga je do kapije Svetoga Petra, došla je s njim skoro pred samu katedralu, gledala za njim kad je pošao ulicom Bolje, da bi izišao na Šetalište gde ga je čekao g.
di Šatle. Sirota devojka ostala je uzbuđena kao da se desio neki veoma važan događaj. Lisjen kod gospođe de Baržeton, to je za Evu bila zora sreće. Bezazleno čeljade, ona nije znala da čista osećanja prestaju tamo gde nastaje ambicija.
Kad je stigao u ulicu Minaž, ono što se spolja videlo nije zadivilo Lisjena. Taj Luvr koji su njegove misli toliko uveličavale bio je jedna kuća sagrađena od mekog kamena iz toga kraja i požutela od vremena. Njen izgled, prilično sumoran s ulice, iz dvorišta je bio sasvim jednostavan: obično provincijeko dvorište, hladno i čisto; sama kuća ozbiljna, skoro nalik na manastir, dobro očuvana. Lisjen se popeo starim stepenicama s ogradom od kestenovog drveta, koje posle prvoga sprata nisu više bile od kamena. Pošto je pošao kroz malo predsoblje, zatim kroz veliki salon, slabo osvetljen, našao je vladarku u jednom malom salonu koji je pri dnu bio obložen drvetom sa rezbarijama po ukusu prethodnog veka i obojenim sivo. Iznad svakih vrata zid je bio isto tako sivo obojen, a u među-prostorima prevučen starinskim crvenim damastom, sa ponekom slikom. Nameštaj, starinskog oblika, bedno se krio pod navlakama sa crvenim i belim kockama. Tu je pesnik video gospođu de Baržeton koja je sedela na divanu sa prošivenim sedištem, za okruglim stolom sa
zelenim zastiračem, na kojem su u velikom svećnjaku gorele dve voštane sveće sa zaklonima za oči.

Kraljica nije ustala, ona se veoma ljupko izvila na svojem sedištu, smešeći se na pesnika, koga je to zmijasto kretanje jako uzbudilo, učinilo mu se otmeno. Lisjenova izvanredna lepota, njegova stidljivost, njegov glas, sve na njemu očara gospođu de Baržeton. Već je sam pesnik bio poezija. Mladi čovek je krišom pogledao na tu ženu i našao da potpuno odgovara glasu koji uživa;ona nije izneverila nijednu njegovu zamisao o velikoj gospođi. Gospođa de Baržeton je imala na glavi, kako je tada bilo u modi, kapu skrojenu od crne kadife. Takva kapa potseća na srednji vek, i uliva poštovanje mladom čoveku tim što, tako reći, dopunjava ženu; ispod nje je provirivala neobično bujna kosa koja se na svetlosti prelivala kao zlato, a u uvojcima plamtela kao žar. Plemenita gospođa imala je sjajnu kožu kojom žena iskupljuje tako zvane nedostatke te riđe boje. Njene sive oči su blistale; njeno čelo, na kojem je već bilo bora, belo i visoko, uzdizalo se kao kruna nad njima, a okružavala ih je sedefasta oblina na kojoj su, s obe strane nosa, dve plave
žilice isticale belinu toga nežnog okvira. Burbonski povijen nos davao je vatre tome duguljastom licu kao uzvišenje sa kojeg zrači kraljevski ponos knezova Konde. Kosa nije potpuno skrivala vrat. Ispod nemarno preklopljene haljine moglo se videti kao sneg belo grlo, ispod kojeg je oko naziralo očuvane i lepo postavljene grudi. Svojim vitkim i negovanim, ali nešto mršavim prstima, gospođa de Baržeton je prijateljski pokazala mladom pesniku stolicu pored sebe. G. di Šatle sede u naslonjaču. Lisjen tek tada primeti da su njih troje sami. Razgovor gospođe de Baržeton zaneo je pesnika iz Humoa. Tri sata provedena pored nje bila su za Lisjena jedan od onih snova za koje bi čovek hteo da traju večito. On je nalazio da je ta žena više omršavela nego što je mršava, da je zaljubljena bez ljubavi, bolešljiva i pored svojeg zdravlja; njene mane, koje je njeno držanje pojačavalo, njemu su se dopadale, jer mladi ljudi u početku vole preterivanje, tu laž lepih duša. On nije primetio da su joj obrazi malo uveli, na jagodicama bubuljičavi, i da su im dosada i patnje dale boju opeke. Njegovu maštu zanele su odmah te vatrene oči, ti elegantni uvojci u kojima se preliva svetlost, ta sjajna belina, blistave tačke na koje se on uhvatio kao leptir na sveću. A zatim, ta duša je isuviše progovorila njegovoj duši da bi mogao da gleda ženu u njoj. Polet toga ženskog zanosa, živost tih pomalo zastarelih rečenica koje je gospođa de Baržeton odavno ponavljala, ali koje su se njemu činile nove, očarali su ga utoliko više što je on hteo da u svemu vidi lepo. On nije poneo nikakvu pesmu da je pročita; ali o tome nije ni bilo reči: zaboravio je svoje stihove kako bi imao pravo da ponovo dođe; gospođa de Baržeton nije uopšte govorila o njima, kako bi ga obvezala da joj nekoga drugog dana pročita nešto. Zar to već nije bio prvi sporazum.

G. Sikst di Šatle bio je nezadovoljan ovim prijemom. On je prekasno video suparnika u tom lepom mladom čoveku koga je ispratio do prve okuke ispod Boljea, u nameri da ga podvrgne svojoj diplomatskoj veštini. Lisjen se nije malo začudio kad je čuo kako se direktor posrednih poreza hvali tim što ga je uveo u tu kuću, i kako ga sad kao s pravom savetuje.
„Neka bi Bog dao da se s vama postupi bolje nego sa mnom, rekao je g. di Šatle. Ni dvor nije tako ohol kao ovo društvo glupaka. Tu čoveku zadaju smrtne rane, tu on doživljava strašna poniženja. Revolucija iz 1789 će se ponoviti ako se ti ljudi ne izmene. Što se njega tiče, ako i dalje odlazi u tu kuću, to je zbog toga što mu se dopada gospođa de Baržeton, jedina žena koja nešto vredi u Angulemu, kojoj se on udvara zato što nema druga posla, i u koju se ludo zaljubio. Ona će uskoro biti njegova, ona ga voli, svi mu znaci to predskazuju. Potčinjavanje te ponosite kraljice biće njegova jedina osveta nad tim glupavim skupom seljačkih plemića."

Šatle je izražavao svoju strast kao čovek sposoban da ubije suparnika, ako na njega naiđe.Stari carski leptir pao je svom svojom težinom na jadnog pesnika, pokušavajući da ga smrvi svojom žestinom, i da ga zaplaši. Uzdizao je sebe pričajući o uveličavanim opasnostima svojeg putovanja; ali, ako je zadivio pesnikovu maštu, on nije uplašio ljubavnika.
Posle te večeri, ne osvrćući se na starog razmetljivca, i pored njegovih pretnji i nasrtljivog držanja, Lisjen je posećivao gospođu de Baržeton, u početku uzdržljivo kao čovek iz Humoa; ali se brzo navikao na ono što mu se u prvi mah učinilo kao prevelika milost, i dolazio joj sve češće i češće. Ljudi iz toga društva smatrali su apotekarskog sina za beznačajnu ličnost. U početku, ako bi poneki plemić ili neka žena došli da pesete Nais, i tu zatekli Lisjena, svi su prema njemu pokazivali nepodnošljivu učtivost kojom se otmeni ljudi služe prema nižima od sebe. Lisjenu se u prvo vreme činilo da je to društvo veoma prijatno; ali je docnije razumeo raspoloženje iz kojeg potiču ti varljivi obziri. Brzo je osetio snishodljivost koje ga je uvredilo i utvrdilo u njemu republikanska osećanja puna mržnje kojima mnogi takvi budući plemići počinju svoje veze sa visokim društvom. Ali šta sve ne bi on podneo radi Naise, koju je čuo da zovu tako, jer su članovi toga maloga kruga, i ljudi i žene, kao španski grandi i ličnosti tako zvanog društvenoga krema u Beču, zvali jedni druge skraćenim imenima, što je predstavljalo poslednji stupanj otmenosti u krugu anti-moaske aristokratije.

Nais je bila voljena onako kako svaki mlad čovek voli prvu ženu koja mu laska, jer je Nais predskazivala Lisjenu veliku budućnost, veliku slavu. Gospođa de Baržeton je upotrebila svu svoju veštinu da svoga pesnika zadrži pored sebe: ne samo da ga je prekomerno hvalila, nego ga je zamišljala kao siroče koje hoće da zbrine; umanjivala ga je da bi ga sačuvala; on joj je čitao, bio je njen tajnik; ali ga je ona volela više nego što je mislila da može voleti, posle strašne nesreće koja joj se desila. U duši je jako osuđivala samu sebe, priznavala je kako bi bilo ludo voleti dvadesetogodišnjeg mladića koji je već po svojem položaju tako daleko od nje. Njeno naklonjeno držanje prema njemu često su opovrgavale ćudi koje su poticale iz njenih predrasuda. Bivala je zaštitnički ohola, a zatim nežna i laskava. Lisjena je u početku zbunjivao visok položaj te žene, i
on je osetio svako strahopoštovanje, svaku nadu, svako očajanje koje muče prvu ljubav i toliko je uvršćuju u srcu naizmeničnim udarcima bola i sreće. Puna dva meseca, on je u njoj gledao dobrotvorku koja će se o njemu materinski starati. Zatim su počele ispovesti. Gospođa de Baržeton kazivala je svome pesniku „dragi Lisjene", zatim prosto „dragi." Pesnik, osmelivši se, poče da zove tu veliku gospođu Nais. Kad je čula da je on tako zove, rasrdila se gnevom koji je mogao samo da zanese jedno dete; prebacila mu je što upotrebljava ime kojim se služe svi. Ponosita i plemenita Negrpelisova ponudila je tome lepom anđelu ono svoje ime koje je bilo još novo, htela je da bude Lujza za njega. Lisjen se osećao na sedmom nebu ljubavi. Jedne večeri, Lisjen je naišao kad je ona gledala jednu sliku koju je brzo sakrila, i hteo je da je vidi. Da ublaži očajanje prvog nastupa
ljubomore, Lujza mu je pokazala sliku mladoga Kante-Kroa i ispričala, ne bez suza, bolnu istoriju svoje ljubavi, tako čiste i tako svirepo prekinute. Je li pokušavala da izneveri svog pokojnika, ili je smislila da od te slike načini suparnika Lisjenu? Lisjen je bio isuviše mlad da analizira osećanja svoje dragane; on je pao u očajanje poput nekog deteta, jer je ona to započinjala borbu u kojoj žene udešavaju da jednim prodorom budu oborene predrasude koje su one više ili manje oštroumno utvrdile. Njihove rasprave o dužnostima, o društvenim obzirima, o veri, predstavljaju utvrđenja koja treba da budu na juriš osvojena da bi im se ugodilo. Prema prostodušnom Lisjenu to kaćiperstvo nije bilo potrebno: on bi ratovao i bez toga.

— Ne, ja neću da umrem, ja ću da živim za vas, rekao je smelo jedne večeri Lisjen koji je hteo da se jednom za svagda oslobodi g-na de Kante-Kroa, i pogledao je na Lujzu pogledom strasti koja je došla do vrhunca.

Uplašena uspesima koje ta nova ljubav postiže i kod nje i kod njenog pesnika, ona zatraži od njega stihove koje joj je ranije obećao za prvu stranu njenog albuma, nadajući se da će u njegovom odlaganju da ih napiše naći povod za svađu. Kako joj je bilo kad je pročitala ove dve strofe za koje je, razume se, našla da su lepše od najboljih stihova pesnika aristokratije, Kanalisa?

Čarobna kičica nestalne muze
Prestaće da krasi stihova mojih
Stranice glatke,
Ali ne često dragina poruka
Krišom mi predati radost joj tajnu
Ili njen nemi jad.
I kada nekad u sreći i sjaju,
Koje njoj budućnost priprema štedro,
Ruka joj okrene ovaj list,
Nek ljubav učini da spomen dragi
Na prohujale dane lepe
Očima njenim bude mio
K'o nebo na kom oblaka nema.

— Jeste li zaista mislili na mene kad ste pisali ovo? rekla je.
Ta sumnja, potekla iz kaćiperstva jedne žene koja uživa u tome da se igra vatrom, izazvala je suzu u Lisjenovim očima; ona ga je umirila poljubivši ga u čelo, prvi put.
Lisjen je zaista veliki čovek koga ona hoće da obrazuje; namislila je da ga nauči italijanskom i nemačkom jeziku, da usavrši njegove manire; u tome je nalazila izgovore da ga drži stalno pored sebe, pred licem svojih dosadnih udvorica. Kakav je smisao dobio njen život! Počela je ponovo da svira radi svog pesnika kome je otkrila lepotu muzike, odsvirala mu je nekoliko lepih Betovenovih komada i očarala ga; srećna zbog njegove radosti, rekla mu je licemerno videći ga skoro u zanosu:

— Zar ova sreća ne može da zadovolji čoveka? Bedni pesnik bio je toliko glup da odgovori:
— Može.
Najzad su stvari došle dotle da je Lujza, prošle nedelje, pozvala Lisjena na večeru kojoj je kao treći prisustvovao g. de Baržeton. I pored te mere predostrožnosti, za ovo je saznao ceo grad, i to je izgledalo tako neverovatno da se svak pitao može li da bude istina. Podigla se velika graja. Mnogima se činilo da se društvo nalazi pred propašću. Drugi su uzvikivali:
— Eto vam ploda slobodoumnih načela! Zavidljivi di Šatle saznade tada da je gospođa Šarlota, koja neguje žene u babinjama, gospođa Šardon, majka Šatobrijana iz Humoa, kako je on to rekao. Taj izraz je bio primljen kao lepa desetka. Gospođa de Šandur prva je dotrčala gospođi de Baržeton.

— Znate li, draga Nais, o čem govori ceo Angulem? upitala ju je; taj mali stihotvorac je sin gospođe Šarlote, koja je pre dva meseca negovala moju zaovu u babinjama.
— Čega neobičnog ima u tome, draga moja? rekla je gospođa de Baržeton, usturivši glavu sasvim kraljevski. Zar ona nije udovica jednog apotekara? Žalosna je to sudbina za jednu gospođicu de Ribampre! Zamislite samo mene ili vas bez ijedne pare, . . . šta bismo mi radile da se održimo u životu? Kako biste vi ishranili vašu decu?

Hladnokrvnost gospođe de Baržeton presekla je vajkanje plemstva. Velike duše su uvek sklone da nesreću predstave kao vrlinu. Pored toga, vrlo je primamljivo biti uporan u
dobročinstvu koje svet osuđuje: tu nevinost dobija privlačnu draž poroka. Te večeri, salon gospođe de Baržeton bio je pun njenih prijatelja koji su došli da joj stave svoje primedbe. A ona je razvila svu zajedljivost svojeg duha; kad plemići, rekla je, ne mogu da budu ni Molijer, ni Rasin, ni Ruso, ni Volter, ni Masijon, ni Bomarše, ni Didro, treba se navići na to da deca tapetara, časovničara i nožara postaju veliki ljudi. Rekla je još da je genije uvek plemić. Prekorevala je seoske plemiće što ne shvataju svoj pravi interes. Ukratko, rekla je mnogo besmislica koje bi manje ograničenim ljudima objasnile sve, ali su ovi primili to kao njenu originalnost. Ona je dakle otklonila nepogodu pucanjem iz topova. Kad je Lisjen, na njen poziv, ušao prvi put u stari izbledeli salon, gde se za četiri stola igralo vista, ona ga je primila vrlo ljubazno, i predstavila ga je svima kao kraljica koja hoće da je slušaju. Direktora posrednih poreza oslovila je sa gospodine Šatle, i zaprepastila ga je davši mu na znanje da joj je poznata nezakonita izlišnost njegovoga di. Te večeri Lisjen je nasilno uveden u društvo gospođe de Baržeton; ali ga je ono primilo kao otrov protiv koga će upotrebiti lek nipodaštavanja. I pored te velike pobede, Nais je izgubila nešto od svoje velike moći: bilo je nezadovoljnika koji su pokušali da se odmetnu. Po savetu g-na di Šatle, Amelija, a to je bila gospođa de Šandur, odluči da podigne oltar prema oltaru, da i ona prima sredom. Gospođa de Baržeton primala je svake večeri, i ljudi koji su dolazili k njoj bili su toliko navikli da se okupljaju oko istih stolova za kartanje, s istim licima, na svetlosti istih svećnjaka, da ostavljaju svoje ogrtače, svoje kaljače, svoje šešire u istom hodniku, da su kućne stepenice voleli isto toliko koliko i domaćicu.
„Svi su se pomirili s tim da trpe crvendaća iz osvećenog luga", rekao je Aleksandar de Brebijan, što je bila druga lepa desetka. Naposletku je predsednik Poljoprivrednog društva
umirio pobunu jednom sjajnom primedbom.
— Pre revolucije, rekao je on, najveća vlastela primala je Dikloa, Grima, Krebijona, sve ljude koji su, kao i ovaj mali pesnik iz Humoa, bili beznačajni; ali nikad nije primala ubirače poreze kao što je, recimo, Šatle.

Pošto je di Šatle platio za Šardona, svi su ohladneli prema njemu. Osetivši da je napadnut, direktor posrednik poreza, koji se, onog trenutka kad ga je ona nazvala samo Šatle,
zarekao da će osvojiti gospođu de Baržeton, prilagodio se domaćičinom držanju; podržavao je mladog pesnika pokazujući se kao njegov prijatelj. Taj veliki diplomata, koga se car tako nevešto lišio, laskao je Lisjenu i uveravao ga da mu je prijatelj. Da bi pesnika upoznao s ljudima, priredio je večeru na kojoj su se našli prefekt, šef finansijske uprave, kamandant mesnoga puka, upravnik pomorske škole, predsednik suda, jednom reči svi najistaknutiji predstavnici vlasti. Bednog pesnika su toliko veličali, da bi svaki drugi osim mladića od dvadeset i dve godine odmah posumnjao u iskrenost pohvala kojima su ga obasipali. Pri kraju obeda, Šatle je pozvao svog suparnika da deklamuje odu Sardanapal na umoru, koja se tada smatrala za remek delo. Kad ga je čuo, direktor liceja, čovek koji se nije lako uzbuđivao, zapljeskao je rukama i rekao da ni Žan-Batist Ruso nije to bolje dao. Baron Sikst Šatle je mislio da će se mali stihotvorac pre ili posle ugušiti u toploj staklari pohvala, ili da će, opijen svojom prevremenom slavom, učiniti neki
ispad, koji će ga ponova oterati u njegovu prvašnju tamu. Očekujući propast toga genija, on se pokazivao kao da svoje nade prinosi na žrtvu gospođi de Baržeton; ali je, s umešnošću nevaljalih ljudi skovao svoj plan, i sa strategijskom pažnjom pratio je svaki pokret dvoje zaljubljenih, vrebajući priliku da satre Lisjena.

Tada se u Angulemu i u okolini pronese glas da u provinciji Angumoa živi jedan veliki čovek. Svi su hvalili gospođu de Baržeton zbog staranja kojim obasipa toga mladog orla. Pošto je njeno držanje bilo odobreno, ona je htela da dobije i javno priznanje za to. Razglasila je po celom okrugu da će prirediti poselo sa sladoledom, kolačima i čajem, veliku novinu za grad gde se čaj još prodavao kod apotekara, kao lek protiv rđavog varenja. Cvet aristokratije bio je pozvan da čuje jedno veliko delo koje će čitati Lisjen. Lujza je od svoga prijatelja krila teškoće koje je savladala, ali mu je u nekoliko reči pomenula zaveru koju je protiv njega sklopio otmeni svet; jer nije htela da mu ostanu nepoznate opasnosti onog puta koji mora da pređe svaki genijalan čovek, i na kojem se nalaze prepreke nesavladljive za ljude obične hrabrosti. Od te pobede ona je načinila pouku. Svojim belim rukama pokazala mu je slavu koja se kupuje stalnim stradanjem, govorila mu je o mučeničkoj lomači kroz koju mora da prođe, zasula ga je svojim najdužim rečenicama koje je zasladila svojim najkitnjastijim izrazima. To su u stvari bile preinačene one slavopojke koje ruže roman o Korini. Lujza se i sama divila svojoj rečitosti, te je još više zavolela Venijamina koji ju je njome nadahnuo; savetovala mu je da se odlučno odrekne svog oca i da uzme plemenito ime de Ribampre, ne obzirući se na graju koja će se podići povodom te promene, koju će uostalom kralj ozakoniti. Pošto je u srodstvu sa markizom d'Espar, po rođenju Blamon-Šovri, veoma omiljenom na dvoru, ona uzima na sebe da zadobije tu milost. Slušajući te reči: kralj, markiza d'Espar, dvor, Lisjenu se činilo da gleda vatromet, i to mu je bilo dovoljan dokaz da je ovo krštenje neophodno.
— Drago dete, rekla mu je Lujza nežno podsmešljivim glasom, ukoliko pre bude to učinjeno, utoliko pre će biti potvrđeno.

Ona je uzdizala pred pesnikovim očima jedan po jedan sloj društvenog sklopa, a on je u sebi brojao stepene koje će tim zgodnim rešenjem preći odjednom. Za tren oka ona je učinila da se Lisjen otrese svojih prostačkih nazora o varljivoj jednakosti iz 1793, probudila je u njemu žudnju za počastima, koju je Davidov hladni razum bio suzbio, pokazala mu je visoko društvo kao jedinu pozornicu na kojoj on treba da se kreće. Liberal pun mržnje postao je monarhista in pettoxiv. Lisjen je zagrizao jabuku aristakratske raskoši i slave. Zakleo se da će pred noge svoje gospe položiti krunu, ma i okrvavljenu; on će je osvojiti po svaku cenu, quibisqumque viisxv. Da bi dokazao svoju hrabrost, pričao je o svojim sadašnjim patnjama, koje je dotle krio od Lujze, iz one neobjašnjive stidljivosti koja je vezana za prva ljubavna osećanja, i koja zabranjuje mladom čoveku da dokaže
svoju vrednost, jer toliko voli da vidi kako se njegova duša ceni kao nepoznata. Opisivao joj je pritisak bede koju s ponosom podnosi, svoj rad kod Davida, noći probdevene nad knjigom. Ta mladićka vatra podsetila je gospođu de Baržeton na dvadesetšestogodišnjeg pukovnika, i njen pogled se zamaglio. Videći da njegovu uzvišenu draganu obuzima klonulost, Lisjen je dohvatio njenu ruku koju ona nije povukla, i poljubio je strasno kao pesnik, kao mladić, kao ljubavnik. Lujza ode dotle da je apotekarevom sinu dopustila da se približi njenome čelu, i da na nj pritisne svoje uzdrhtale usne.
— Dete, dete! kad bi nas neko video, ja bih bila prosto smešna, rekla je prenuvši se iz ushićene obamrlosti.

Te večeri, duhovitost gospođe de Baržeton načinila je pravu pustoš u onome što je ona nazivala Lisjenovim predrasudama. Po njenim rečima, veliki ljudi nemaju ni braće ni sestara, ni oceva ni matera; velika dela koja oni treba da izgrade nalažu im prividnu sebičnost, primoravajući ih da sve žrtvuju svojoj veličini. Ako porodica u početku pati zbog prevelikih izdataka koje nameće jedan veličanstven mozak, ona docnije prima stostruku cenu za svakovrsne žrtve koje traže prve bitke jednoga nepriznatog kralja, deleći s njim plodove pobede. Genije sam stvara sebe; on je sam sudija svojih postupaka, jer samo on vidi krajnji cilj: on dakle mora da se stavi iznad svih zakona, pošto je pozvan da ih menja; uostalom, ko ovlada svojim vekom, taj može sve da uzme, sve da stavi na kocku, jer sve pripada njemu. Navodila je kako su u početku živeli Bernar Palisi, Luj XI,
Foks, Napoleon, Hristifor Kolumbo, Cezar, svi slavni kockari, u prvo vreme prezaduženi ili bedni, koje niko nije razumevao, koje su svi smatrali za ludake, za rđave sinove, za rđave oceve, za rđavu braću, ali koji su docnije postajali ponos svoje porodice, svoje domovine, celoga sveta. Takvo umovanje je potpuno odgovaralo Lisjenovim pritajenim porocima i ubrzavalo je kvarenje njegovog srca; jer, u plamenu svojih želja, on je primao sredstva a priori. Neuspeh predstavlja zločin uvrede društvenog veličanstva. Zar pobeđeni nije samim tim ubio i sve građanske vrline na kojima počiva društvo, i zar ono ne odbacuje s odvratnošću svakog Marija koji sedi pred ruševinama tih vrlina?
Lisjen, koji nije bio svestan toga da se nalazi između robijaškog srama i genijevog lovorovog venca, lebdeo je nad prorokovim Sinajem ne videći dole Mrtvo More, taj strašni pokrov Gomore.
Lujza je tako potpuno oslobodila srce i duh svoga pesnika, od pelena u koje ih je bio uvio. provincijski život, da je Lisjen hteo da stavi na probu i samu gospođu de Baržeton, kako bi saznao može li da osvoji taj visoko postavljeni plen ne izlažući se sramoti odbijanja. Zakazano poselo pružilo mu je priliku da to pokuša. Ambicija se umešala u njegovu ljubav. On je voleo i hteo je da se uzdigne; dvostruk, sasvim razumljiv cilj kod mladih ljudi koji treba i da zadovolje svoje srce i da se bore sa sirotinjom. Društvo koje danas poziva svu svoju decu na isti pir budi njihovu ambiciju još u zori njihovog života. Ono lišava mladost njene ljupkosti i kvari većinu njenih plemenitih osećanja unoseći u njih račune. Poezija bi htela da to bude drukčije; ali činjenice isuviše često poreknu ideal u koji bi čovek hteo da veruje, te nije dopušteno predstavljati mladog čoveka drukčije nego onako kakav jeste u XIX veku. Lisjenu se činilo da taj njegov račun ide u prilog jednoga lepog osećanja, njegovog prijateljstva prema Davidu.

Lisjen je napisao svojoj Lujzi jedno dugačko pismo, jer je on bio smeliji s perom u ruci nego sa rečima na jeziku. Na dvanaest listova koje je triput prepisao, on je pričao o genijalnosti svog oca, o njegovim propalim nadama, i o strašnoj bedi koja pritiskuje njega. Predstavio je svoju dragu sestru kao anđela, Davida kao budućeg Kivjea, kao čoveka koji će postati velik, a za njega je sad isto što, i otac, brat, prijatelj; on bi smatrao da je nedostojan Lujzine ljubavi, svoje prve slave, ako ne bi od nje tražio da učini za Davida ono što čini za njega samog. On će se svega odreći pre nego što će izneveriti Davida Sešara; on hoće da David prisustvuje njegovom uspehu. Napisao je jedno od onih
ludih pisama u kojima mladi ljudi stavljaju pred odbijanje revolverski metak, u kojima se opširno a detinjasto razlaže, u kojima govori bezumna logika lepih duša, bujica reči isprepletanih onim prostodušnim izjavama koje se omiču srcu i protiv volje onoga koji piše, a koje žene toliko vole. Pošto je predao to pismo sobarici, Lisjen je ceo dan radio na korekturi, ostavljao redovan posao, dovodio u red neke sitne stvari u štampariji, ne pominjući ništa Davidu. U danima kad je srce još dete, mladi ljudi znaju za ovakvu uzvišenu uzdržljivost. Uostalom, Lisjen se možda pribojavao Fokionove sekire kojom je David umeo da rukuje; možda se bojao oštrine onog pogleda koji prodire do dna duše. Posle čitanja Šenijevih pesama, njegova tajna je prešla iz njegovog srca na njegove usne jer je osetio prekor kao prst koji lekar stavlja na ranu.

I sad, zamislite sve ono što je moralo razdirati Lisjena dok je silazio iz Angulema u Humo. Da se ta velika gospođa nije naljutila? Hoće li primiti Davida u svoju kuću? Da se ambiciozni mladić nije sam strmoglavio u svoju propast, u Humo? Iako je, pre nego što je poljubio Lujzu u čelo, Lisjen morao da odmeri daljinu koja razdvaja jednu kraljicu od njenog ljubimca, on nije uviđao da David ne može u jednom trenutku da pređe prostor za koji je njemu trebalo pet meseci da ga pretrči. Nemajući ni pojma o tome koliko je stroga osuda izgnanstva izrečena nad neznatnim ljudima, on nije znao da bi drugi pokušaj te vrste bio propast gospođe de Baržeton. Osramoćena, uverena i sama da se ukaljala, Lujza bi bila primorana da napusti grad, gde bi ljudi iz njenog staleža bežali od nje kao što se u srednjem veku bežalo od gubavaca. Zatvoreni krug visoke aristokratije, čak i sveštenstvo, branili bi Nais od svakoga i protiv sviju, u slučaju da ona učini kakav greh; ali zločin što se pomešala sa rđavim društvom ne bi joj nikad oprostila; jer, iako se moćnima mnogo šta gleda kroz prste, njih osuđuju čim prestanu da budu moćni. A primiti Davida, zar to ne bi značilo odreći se svoje moći? Ako Lisjen i nije shvatio tu stranu ovog pitanja, njegov aristokratski nagon mu je ukazivao na mnoge druge teškoće koje su ga plašile. Plemenitost osećanja nije uvek praćena i otmenošću ponašanja. Ako je Rasin izgledao kao najotmeniji dvoranin, Kornej je jako ličio na marvenog trgovca. Dekart je bio nalik na kakvoga dobrog holandskog ćiftu. Često, kad su sretali Monteskjea sa njegovom grabuljom na ramenu, sa noćnom kapom na glavi, posetioci Brede su mislili za njega da je običan baštovan. Otmeno ponašanje, kad nije dar visokog porekla, znanje posisano s mlekom ili urođeno, zadobije se naročitim vaspitanjem koje slučaj treba da pomogne izvesnom elegancijom same spoljašnosti, lepotom lica, zvukom glasa. Sve te krupne sitnice
nedostajale su Davidu, dok je priroda bila obdarila njima njegovog prijatelja. Plemić po materi, Lisjen je imao čak i povijeno stopalo jednoga Franka, dok je David Sešar imao ravne seljačke tabane i vrat svog oca radnika na presi. Lisjenu se činilo da već čuje podsmehe koji kao pljusak padaju na Davida, da već gleda kako se gospođa de Baržeton uzdržava da se ne osmehne. Najzad, iako se ne može reći da se postideo svoga brata, on se u sebi zaricao da se više neće tako povoditi za svojim prvim osećanjem, nego će ubuduće prvo da razmisli o njemu. Dakle, posle časa pesničkog raspoloženja i izliva odanosti, posle čitanja stihova koje je dvojici prijatelja otkrilo književna polja obasjana jednim novim suncem, za Lisjena je izbio čas politike i računanja. Vraćajući se u Humo, on se kajao zbog svojeg pisma, rado bi ga povukao, jer je u daljini nazirao neumitne ljudske
zakone. Pogađajući koliko postignuti uspeh ide na ruku njegovoj ambiciji, on se nije mogao odlučiti da povuče nogu sa prve prečage na lestvicama po kojima je trebalo da se vine u počasti. Zatim slike njegovoga skromnog i mirnog života, okićene najlepšim cvetovima osećanja: onaj David pun snage, koji ga je tako plemenito pomogao, koji bi, ako zatreba, i život dao za njega; njegova mati, tako velika gospođa u svojoj sirotinji, koja veruje da je on isto toliko dobar koliko i pametan; njegova sestra, ta devojka tako ljupka u svojem mirenju sa sudbinom, njeno tako čisto detinjstvo i njena još tako čista duša; njegove nade čije lišće nije razvejao nikakav hladan vetar, sve se to nanovo rascvetavalo u
njegovom sećanju. Tada je govorio sebi kako je lepše probiti zbijene redove plemićske ili građanske rulje udarcima uspeha nego se istaći milošću jedne žene. Njegova slava će zasijati pre ili posle kao i slava tolikih drugih ljudi, njegovih predhodnika, koji su ukrotili društvo; žene će ga voleti onda! Primer Napoleona, tako koban u XIX veku zbog neobuzdanih želja koje uliva tolikim osrednjim ljudima, iziđe pred oči Lisjenu, i on baci svoje račune u vetar koreći sam sebe zbog njih. Takav je bio Lisjen, išao je od zla dobru, od dobra zlu sa podjednakom lakoćom. Umesto ljubavi koju čovek gaji prema svojem domu, Lisjen je već mesec dana osećao izvestan stid kad izdaleka ugleda dućan nad kojim su se mogla pročitati žuta slova na zelenoj osnovi:

APOTEKA POSTEL, pređe ŠARDON

izvor

KATEGORIJE

1. 4. 2017.

Onore de Balzak, Izgubljene iluzije ( odlomak iz prvog dela )

Нема коментара:

Постави коментар