PRVI DEO... stena, list, nepronađena vrata; o steni, o listu, o vratima i o svim zaboravljenim licima.
Neki Englez po imenu Gilbert Gaunt, što ga je kasnije promenio u Gant (verovatno ustupak jenkijevskoj fonetici), nakon što je iz Bristola 1837. jedrenjakom stigao u Baltimore, uskoro je dopustio da se zarada od krčme što ju je bio kupio slije niz njegov nehajni grkljan. Odlutao je na zapad u Fennsvlvaniju namičući sredstva za pogibeljan život na taj način što je svoje petlove za borbu okušavao protiv prvaka seoskih dvorišta, često bežeći nakon noći provedene u zatvoru, ostavivši svog prvaka mrtva na bojnom polju,bez prebijene pare u džepu, a katkad s otiscima krupnih farmerskih članaka nasvom lakoumnom licu. Ali je uvek umakao, i došavši napokon među Holanđane u vreme žetve, tako ga je dirnulo obilje njihove zemlje da je tamo bacio svoje sidro. Za godinu dana oženio se odlučnom mladom udovicom koja je imala urednu farmu i bila poput svih ostalih Holanđana očarana njegovim putničkim izgledom i povišenim govorom,osobito kad bi glumio Hamleta na način velikog Edmunda Keana. Svako je govorio da je on morao postati glumac.
Englez je dobio decu - jednu kćer i četiri sina - živeo lagodno i bezbrižno, istrpljivo podnosio breme oštra ali poštena jezika svoje žene. Godine su prolazile, njegove svetle pomalo začuđene oči postadoše mutne s kesicama,visoki se Englez u hodu kostobolno vukao: jednog jutra kad je ona ušla da ga čangrizavo probudi, našla ga je mrtva od kapi. Ostavio je petero dece,hipotekarni zajam i - u svojim čudnim tamnim očima što su sada sjajne i otvorene zurile - nešto što nije bilo umrlo: strastvenu i nerazjašnjivu glad za putovanjima.
S tom ostavštinom napuštamo ovog Engleza i odsada se bavimo naslednikom kojemu ju je namro, njegovim drugim sinom, dečakom po imenu Oliver. Kako je ovaj dečak stajao uz cestu blizu materine farme i kako je video marš prašnjavih Buntovnika na njihovu putu za Gettvsburg, kako su njegove hladne oči potamnjele kad je čuo veliko ime Virginia, i kako je one godine kad je rat završio, a bilo mu je tek petnaest godina, šetao jednom ulicom u Baltimoreu, i u nekoj maloj radnji video glatke granitne ploče smrti, urezanu jagnjad i kerubine, i anđela što lebdi na hladnim sušičavim nogama - to je dulja priča.Ali ja znam da su njegove hladne i plitke oči potamnjele od nerazja-šnjive i strastvene gladi što je živela u mrtvačevim očima i vodila od ulice Fenchurchmimo Philadelphije. Dok je dečak gledao velikog anđela s urezanim stručkom ljiljana, obuzelo ga je hladno i bezimeno uzbuđenje. Dugi prsti njegovih velikih ruku su se stisnuli. Osetio je da želi više nego išta na svetu da istančano reže dletom. Hteo je nešto mračno i neizrecivo iz sebe iskaliti u hladnom kamenu. Hteo je rezati anđelovu glavu.
Oliver uđe u radnju i u krupna bradata čoveka s drvenim batom zatraži posla.Postao je kamenorezački šegrt. U tom prašnjavom dvorištu radio je pet godina. Postao je kamenorezac. Kad je prošlo njegovo naukovanje već je postao čovek.
Nikad je nije našao. Nikad nije naučio kako se kleše anđelova glava. Goluba, janje, glatke sklopljene mramorne ruke smrti, i slova lepa i doterana - ali nikako anđela. A od svih potraćenih i izgubljenih godina - razuzdanih godina u Baltimoreu, godina rada i divljeg pijanstva, kazališta - Booth i Salvini koje je razorno delovalo na kamenoresca što je pamtio svaki naglasak plemenita deklamiranja i mrmljajući koračao ulicama uz brze pokrete golemih raspričanih ruku - ovo su slepi koraci i tapanje našeg izgnanstva, slika naše gladi dok nemo se prisećajući žudimo silan zaboravljeni jezik, izgubljenu stazu u nebesa, stenu, list, vrata. Gde? Kada?
Nikad je nije našao, pa se otkotrljao niz kontinent na Obnovljeni Jug - čudna divlja spodoba od šest stopa i četiri palca hladnih nemirnih očiju, velik komad nosa i gromka poplava govorničke veštine, neumesnih i smešnih uvreda u obliku klasičnih epiteta kojima se služio ozbiljno, ali s lakim neugodnim smeškom na rubu tankih ucviljenih usta.
Upustio se u posao u Sydneyu, malom glavnom gradu jedne od država na srednjem Jugu, živeo trezno i marljivo pod pozornim okom naroda još puna poraza i neprijateljstva, i napokon, kad je stekao dobar glas i zadobio poverenje, oženio se mršavom tuberkuloznom usedelicom, deset godina starijom od sebe, ali s mirazom i nepokolebljivom bračnom željom. Nakon osamnaest meseci opet je bio bučni mahnitac, mali mu je posao propao dok je njegova noga stajala na uglačanoj ogradi šanka, a Cvnthia, njegova žena -čiji život, rekli su domaći, on nije uspeo produžiti - umrla je iznenada jedne noći nakon krvarenja. Tako je sve opet otišlo - Cvnthia, radnja, teško stečen glas trezvenjaka, anđelova glava - šetao je po mraku ulicama, vrišteći psovke u pentametru na Buntovnički život i sav njihov nemar; ali oboleo od straha i gubitka i pokore, venuo je pod prekornim gradskim pogledom, uveravajući se sve više, kako mu se telo osipalo na mršavu kosturu, da se to sada Cvnthijina po-kora osvećuje na njemu.
Bio je tek prevalio tridesetu, ali je izgledao mnogo stariji. Lice mu je bilo žuto iupalo; voštana ploštica njegova nosa bila je nalik kljunu. Imao je duge smeđe brkove koji su mu ravno i tugaljivo visili.Njegovi strahoviti napadaji pijanstva upropastili su mu zdravlje. Istanjio se kao daska i počeo kašljati. Mislio je na Cynthiju sada, u samotnom i neprijateljskom gradu, i stao se plašiti. Mislio je da ima tuberkulozu i da će umreti.
Tako, opet sam i izgubljen, ne našavši reda ni smirenja u svetu, bez čvrsta tla pod nogama, Oliver se opet dade na besciljno potucanje kontinentom. Udari na zapad prema velikoj bregovitoj tvrđavi, znajući da se iza nje njegov loš glas nije čuo i nadajući se da bi tamo mogao naći osamu, nov život i poboljšati zdravlje.
Oči mršave sablasti opet su potamnjele, kao što su tamnjele u njegovoj mladosti.
Celog se dana Oliver vozio prema zapadu kroz golemu državu, pod vlažnim sivim nebom listopada. Dok je kroz prozor tužno gledao veliku pustu zemlju tako retko obrađenu na jalovim i slučajnim malini farmama koje su se činile tek kao male krpice krčevina u divljini, oko srca mu je bivalo hladno i teško. Mislio je o velikim sušama u Pennsvlvaniji, o zlatnom žitu klonulom od zrelosti, o izobilju, redu i pomnjivoj narodnoj štedljivosti. I mislio je o tome kako je bio naumio da se smiri i nađe svoje mesto, o buntovnom metežu svoga života, o godinama ljage i sramote, i o svojoj ludo rasutoj mladosti.
Bože! mislio je. Ja starim! Zašto ovde?
Jezovit prohod sablasnih godina stupao je njegovim mozgom. Iznenada primeti da je njegov život bio upravljan nizom slučajnih događaja: ludo pevanje nekog Buntovnika o Armagedonu, zvuk vojničke trube na cesti, kopita vojne mazge, glupo belo lice jednog anđela u prašnoj radnji, drsko micanje guzova jedne neuredne ženske u prolazu. Dovaljao se iz topline i obilja u ovu golu zemlju: dok je zurio kroz prozor i gledao svetlost među neobrađenu zemlju, veliki surovi vis Piedmonta, blatne ceste od crvene ilovače i neuredan svet što je buljio po postajama -vitka farmera koji se skljusio iznad uzda, besposlena crnca, krezuba seljaka, bledunjavu ženu s nečistim detetom - čudnovatost sudbine probode ga strahom. Kako je stigao ovamo iz pomnjive holandske štedljivosti svoje mladosti u ovu prostranu izgubljenu i jalovu zemlju?
Voz je i dalje kloparao preko zamagljene zemlje. Kiša je neprestano padala. Kočničar uleti u prljav plišani vagon i iskrene kantu ugljena u veliku peć na kraju. Visok šupalj smeh potrese skupinu seljaka izvaljenih na dva okrenuta sedala. Zvono je turobno brecalo iznad kloparanja kotača. Usledilo je beskrajno dosadno čekanje na raskršću kod grada podno planina. Zatim je voz ponovo krenuo preko prostrane valovite zemlje.
Spustio se sumrak. Golema gromada planina dizala se u magli. Mala zadimljena svetla pojaviše se iz brvnara po padinama. Voz je vrtoglavo puzao po visokim drvenim konstrukcijama što su nadsvođivale avetinjske trake vode. Gore i dole, u daljini, okićene pramenovima dima, kolibe nalik na igračke stiskale su se uz sprud i vododerinu i obronak. Voz se krivudavo mučio uz užlebljene crvene proseke i sporo napredovao. Kad je pao mrak,Oliver siđe u gradiću Old Stockadeu gde je završavala pruga. Poslednji veliki zid od planina dizao se silan iznad njega. Kad je napustio sumornu malu stanicu i zagledao se u prljavo svetlo provincijalnog dućana, osetio je Oliver da puže, kao velika zver, u krug tih golemih planina da umre. Idućeg jutra nastavi putovanje kočijom. Odredište mu je bilo gradić Altamont, dvadeset četiri milje daleko iza okvira velikog vanjskog planinskog zida.
Pogledaj dom svoj, anđele
National Postal Museum
______________________
I dok su oni sedeli u maloj vrućoj sobi punoj toplog mirisa zrelih jabuka, silan je vetar urlao s planina, čulo se hučanje u borovima, daleko i mahnito, praskale su gole grane. I dok su gulili, ili obrezivali, ili rezuckali, njihov je razgovor klizio od grube šale prema smrti i pogrebu: jednolično su rastezali sa zlobnom požudom svoje naklapanje o sudbini, i o ljudima tek položenim u zemlju. I dok je njihov razgovor zamirao, a Gant osluškivao sablasno stenjanje vetra, on je tonuo u grob propasti i mraka, i duša mu je strmoglavo uranjala u ponor noći, jer je video da mora umreti kao stranac, da svi - svi osim ovih pobedničkih Pentlandovih kojima je smrt bila gozba - moraju umreti.
I poput čoveka koji gine u polarnoj noći, on je mislio na bogate livade svoje mladosti: kukuruz, šljivino stablo, i zrelo žito. Zašto ovde? O izgubljeniče!
U toku jedanaest godina rodila mu je devetero dece od kojih je šestoro ostalo na životu. Prva devojčica je umrla u svom dvadesetom mesecu od dečije kolere; još dvoje je umrlo pri porodu. Ostala su preživela prljavo i slučajno kočenje.* Najstariji dečak rodio se 1885. Dali su mu ime Steve.
Druga se rodila, petnaest meseci kasnije, devojčica - Daisy. Iduća, tako]er devojčica - Helen - došla je tri godine kasnije. Zatim su, 1892, došli blizanci kojima je Gant, oduvek žestok u politici, dao imena Grovera Clevelanda i Benjamina Harrisona. A poslednji, Luke, rodio se dve godine kasnije, 1894.
Dvaput se tokom ovog razdoblja, u razmaku od pet godina, Gantovo periodično opijanje produžilo u neprekidno pijanstvo koje je nedeljama trajalo.
Spašavan je kad se već utapao u plimi svoje žeđi. Eliza ga je svaki put slala u Richmond da se leči od alkoholizma. Jednom su Eliza i četvero njezine dece u isto vreme oboleli od tifusne groznice. Ali za vreme mučnog ozdravljivanja ona mrko napući usne i odvede ih na Floridu. Eliza je ustrajala do pobede. Dok je stupala tim beskrajnim godinama ljubavi i gubitka, uprljanim jarkim bojama muke i ponosa i smrti, i silnim divljim bleskom njegova tuđinskog i strasnog života, njezine je udove spopadala razorna klonulost, ali je ona kroz bolest i kopnjenje zadobila pobedničku snagu. Znala je da u tome ima veličine: iako je često bio nesmiljen i svirep, ona je pamtila strahovito bilo njegova života, i nešto izgubljeno i skrhano u njemu što nikad neće naći. I u njoj se budio strah i nema sućut videći katkad da one male nemirne oči postaju ukočene i mračne od zatomljene i zabludele gladi stare razočaranosti. O izgubljeniče!
Pogledaj dom svoj, anđele
__________________________________
Odmah su pošli kući. Na svakoj postaji Gant i Eliza neumorno su obilazili vagon s prtljagom. Bio je sivi jesenski mesec novembar: planinske šume bile su
pokrivene suhim smeđim lišćem. Ono je letelo ulicama Altamonta, skupljalo se u prolazima i žlebovima, bežalo suho pred vetrom. Kola su bučno škripnula na okuci podno brega. Gantovi siđoše: telo je već ranije bilo poslano sa stanice. Dok je Eliza p-lako silazila niz breg, gospođa Tarkinton potrča iz kuće jecajući. Njezina najstarija kći umrla je mesec dana ranije. Dve žene glasno kriknuše kad su se videle i potrčaše jedna drugoj.
U velikoj Gantovoj sobi kovčeg je već bio postavljen na nogare, a susedi, uz šapat i pogrebna lica, okupljeni da ih pozdrave. To je bilo sve.
Groverova smrt zadala je Elizi najstrašniju ranu u životu: njezina je hrabrost klonula, njezina spora ali moćna pustolovina prema slobodi naglo stala. Kao da joj se telo raspadalo kad je mislila o dalekom velegradu i sajmu: strahovala je pred skrivenim protivnikom koji ju je oborio.
Sa svojom očajnom žalosti ona se učahurila unutar kuće i porodice, vratila se onom životu kojega se bila spremna odreći, provodila dane u stalnom radu i
pokušavala, u trudu ispiti zaborav. Ali je tamno izgubljeno lice sjalo kao neočekivan i neopipljiv faun u guštari pamćenja: mislila je na znak s njegova
smeđeg vrata i plakala.
Tokom crne zime sene su se polako razišle.
Pogledaj dom svoj, anđele
_______________________
Kroz Slučaj svako je od nas utvara drugima i svojoj vlastitoj stvarnosti; kroz Slučaj, golema osa sveta i zrnce praha; kamen što pokreće lavinu, oblutak čiji se koncentrični krugovi šire morima.
"U cvetu svenu njena lepota,
ni mladost svoju još ne prođe;
Ne spozna ljubavi ni života,
zovnu je Bog i ona pođe.
Al' šapće vera kroz lahor pusti,
nemojte za njom roniti suze.
Tu ona vašu ljubav pusti,
Ali na nebu veću uze."
Shvatio je da su ljudi zauvek stranci jedan drugom, da niko nikada ne uspe da stvarno upozna bilo koga, da utamničeni u mračnoj utrobi svoje majke oživimo ne videći joj lice, da nas predaju u njene ruke kao stranca i da se, uhvaćeni u tu nerazjašnjivu tamnicu postojanja, nikada iz nje nećemo izbaviti, bez obzira koje nas ruke grle, koja nas usta ljube, koje nas srce greje...Nikada, nikada, nikada..."
Svako je od nas zbroj svega što nije pribrajao: oduzmite nas opet do nagosti i noći, pa ćete videti da pre četiri hiljade godina na Kritu počinje ljubav što je juče završila u Texasu... Svaki trenutak je plod četiri hiljade godina. Svladavši minute, dani poput muha odzuje u smrt, a svaki je trenutak prozor na svo vreme.
- Nikakav list ne visi za mene u šumi; ja neću podignuti nikakav kamen u planinama; ja neću naći nikakvih vrata ni u jednom gradu. Ali u gradu sebe samoga, na kontinentu svoje duše, ja ću naći onaj zaboravljeni jezik, izgubljeni svet, neka vrata na koja mogu ući, i muziku koja je čudna kao bilo koja što je ikad zazvučala..."
Seme našeg uništenja procvetaće u pustinji, aleksin našeg leka raste na planinskoj hridi, a naše živote stalno posećuje devojčura iz Džordžije jer londonski džepar nije bio obešen.
... Moja neutamničena duša luta milinima ulica života, živeći svoju sablasnu moru gladi i žudnje. Gde, Ben? Gde je svet?
- Nigde - reče Ben.- Ti si tvoj svet."
"Kako izgledaju mora zorom u proleće? Hladni galebovi spavaju na vetru. Ali nebesa su ružičasta."
____________________________________
Rat se uvukao u sve: bio je u stvarima koje se kreću i u stvarima koje su nepomične, u živoj crvenoj tišini staroga zida od opeke isto kao i u svem uzavrelom životu i saobraćaju ulica. Bio je na licima prolaznika, i u deset hiljada običnih trenutaka svakodnevnog čovekovog života i poslovanja..."
pripovetka "Četiri izgubljena čoveka"
__________________________________
I miris dima u šumama Ohaja i razbuktali javori, mrazne noći osute zvezdama, blistavi mesec koji na isti način visi nad hiljadu ulica, klizeći tiho u tišini niz strme strane tornjeva; noći točkova, tračnica, zvona, zvuka punog jadikovanja duž obala reke, i noći pred kraj leta, noći mraza i tišine u kojima odjekuje lavež nekog psa, u kojima ljudi osluškuju, noći neizgovorenih reči i spokojnog srca, noći staroga oktobra koji ponovo mora doći, mora ponovo doći, dok mi iščekujemo, iščekujemo u tami i čekamo na sve naše prijatelje i braću koja se neće vratiti...
pripovetka, Jedna od devojaka iz naše grupe
________________________________
"...Mislio sam kako bi, možda, prah velikog Cezara mogao da zakrpi pukotinu u jednom zidu, i kako se naši životi dodiruju sa svim životima koji su ikada postojali, kako su svaki neznatni trenutak, svaki neznani život, svaki izgubljeni glas i zaboravljeni korak po ovim pločnicima zadrhtali negde u vazduhu koji nas okružuje..."
pripovetka, Tkanje života
_____________________________
Nema povratka porodici, domu detinjstva; nema vraćanja romantičnoj ljubavi; domu u kome je čovek u mladosti snevao o sjaju i slavi. Nema povratka domu, ocu koji se izgubio, nekome ko je čoveku pomogao i spasao ga; nema vraćanja na stare forme i sisteme...nema povratka u bekstvo vremena i memorije.
____________________________
Нема коментара:
Постави коментар