Marcello Bernardi - Pismo Katarini

Ovo je pismo koje je jedan deda napisao svojoj unuci. Deda je Marcello Bernardi italijanski pedijatar i psiholog, devojčica je njegova unuka Katarina.

Draga Katarina,

predložili su mi da ti napišem pismo i ja sam prihvatio, jer ovo što imam reći tebi odnosi se i na sve tvoje vršnjake, ustvari sve vas koji će te 2000. godine imati oko 20 godina. Kad budeš čitala ovo što ti sada pišem, mene više verovatno neće biti. Zato, ovo pismo ima i vrednost testamenta, jer mislim da drugi neću pisati, budući da ti ne mogu ostaviti ništa osim – sećanja. Ne želim te savetovati niti upozoravati, niti bodriti, niti učiniti bilo šta što je slično tome. Mnoge savete, dobre ili loše, već si imala prilike ćuti i mnoge ćes tek ćuti, pa sumnjam da bi ti i moj doprinos u tom pogledu nešto pomogao. Zato ću se i zadovoljiti da ti ovde izrazim svoje misli, osećaje i uverenja.

 

Ponavljam, naime, da je sećanje jedino bogatstvo koje ti mogu ostaviti. Sećanje na jednu osobu koju si, verujem, volela i to nezavisno od njene vrednosti, što smatram još važnijim. Ko zna šta ćeš ti raditi kroz 20 godina. Ko zna kakva ćeš biti. Ko zna da li ćeš i tada, kao danas, biti inteligentna, nežna, hrabra, ponosna, iskrena, inventivna, puna smisla za šalu. Nadam se da hoćeš, ali je sigurno da će svet učiniti sve da ti pomogne da izgubiš te lepe osobine. Protiv tebe udružiće se mnoge sile, a naročito jedna – strah.

 

Strah od izolacije i zameranja društvu, strah od siromaštva, strah od neuspeha, od obaveze i odgovornosti, od borbe, od samoće, strah od ljudi, strah od smrti. Čini mi se da je strah najteža bolest koja ugrožava čovečanstvo i, ocčto, sredstvo koje osigurava uspeh svakoj uceni; osnovni instrument pomoću koga se svako može prisiliti da se prilagodi određenoj situaciji, ma kakvo da je zlo u pitanju. Strah je najbolji put na kojem se svako može prisiliti da se odrekne vlastite autonomije, nezavisnosti i, na kraju, slobode. Sad se ničega ne plašiš i to za mene predstavlja veliko zadovoljstvo. U tebi još ne zapažam znake onih strahova koje samo odrasli umeju usaditi u glave dece.

 

Volim te promatrati kako sama stičeš iskustva, kako se krećeš po mračnoj sobi, kako proučavaš insekte i životinjice u prirodi, kako pokušavaš pomilovati psa lutalicu ili mirno prilaziš nepoznatim ljudima. U ovom svetu, ti i tvoji vršnjaci predstavljate pravu utehu i, naravno, nadam se da će to večno trajati, da ćeš uvek ostati takva, plemenita i borbena, sigurna i jaka, ponosna i ljupka. Ako u tome uspeš, imaćeš, po mome mšsljenju, sve uslove da izabereš pravi put. Mogu ti reći, bar što se mene tiče, da sam sve ne bas srećne odluke u životu uvek donosio pritisnut strahom i nesigurnošću.

Jednom prilikom, pošto si mi ručicom pokazala četvrtinu meseca, objasnila si da je slomljen. Zatim si me uveravala da si ti to učinila i pokazala si mi kako si učinila: uhvatila si ga obema rukama i snažno tresnula o zemlju. Imala si tada 18 meseci. Ustvari, tvojoj mašti i mašti tvojih vršnjaka nema granica. Uvereni ste u svoju nesalomljivost, svemoć. Verujete da možete izmeniti svet.

 

Preterujete. Ali, odrasli preteruju u drugom smislu. Oni su "praktični", "realni", "konkretni". Videćeš: govoriće ti da je svet oduvek bio takav i da će takav uvek biti. Govoriće ti da je oduvek bilo bogatih i siromašnih, da je oduvek bilo bede, odatle i gladi, privilegija, ropstva, rata. Govoriće ti da je svako ko je nešto pokušao izmeniti išao ravno u propast. Sasvim su lišeni maste. Čak i nade.

Ako nešto već nije ostvareno, reći će ti da je to nemoguće ostvariti. Da je čovek sazdan tako, da je društvo takvo, da je svet takav. I reći će ti da je mirenje sa stanjem jedina razumna stvar. I prilagođavanje, isto tako. Ako i kroz 20 godina budeš posedovala kreativnost i samopouzdanje kojima raspolažeš danas, i ako im odgovoriš da se, uz volju, sve može menjati, naročito položaj ljudi; ako im odgovoriš da se svet može zasnivati na osećajnim odnosima umesto na novcu; ako im odgovoriš da treba razmišljati o svetu koji se sastoji od ljudi, a ne od gazda i sluga; ako im tako odgovoriš, reći će ti da je sve to samo jedna utopija.

U tvojoj kući 2000. godine biće još uvek, bar se nadam, stvari koje su pripadale tvojim dedovima, njihovim roditeljima, njihovim dedovima i roditeljima njihovih dedova. Biće tu knjiga, slika, nameštaja, predmeta svake vrste, crteža, rukopisa, fotografija, svega što je pripadalo generacijama koje su prethodile tebi. Stvarčica bez vrednosti, ako hoćeš, ali svedočanstava duge istorije čiji si i ti deo bila i pre nego što si se rodila.

 

Tradicija. Po meni, ne treba to sve baciti. I tradicija ima svoje značenje, mada ne ono koje joj se najčešće daje. Pre svega, smatra se da je tradicija pravilo koje treba uvek i svuda slediti, kao skup običaja i navika koje treba netaknute sačuvati i u sadašnjosti i u budućnosti. Ja, opet, smatram da vrednost tradicije nije u tome, već u nečemu sasvim drugom; tradicija, kao i sve što se odnosi na prošlost, treba isključivo služiti kao polazna tačka da se učini i više i bolje, znači drugačije. Iranski filozof Dzubran rekao je: "Život se nastavlja, ne zaustavlja se na juče." Mi se, međutim, očajnički hvatamo za juče, i onda tradicija postaje teret koji nam ne dopušta da napredujemo, zatvor iz kojega ne mozemo izaći. Čak to i ne želimo, jer budučnost, nepoznato, novo, drugačije, izazivaju – strah. Eto, ta se reč opet vraća. Reći će ti da je strah osećaj koji obuzima svakoga. Da, tačno je. Ali, strah svakoga ne uništava. Tebe neće, naprimer, i ne samo zbog tvog dečijeg neznanja, već zato što si sva okrenuta stvarima i ljudima koje voliš, osvajanju i progresu, svetu. Ukratko, ti si izvan i iznad si svoje ličnosti. Oni koji, i kada odrastu, ostanu takvi, mnogo su jači od bilo kakvog straha.

Ovo su, kao što sam ti u početku rekao, moje misli i osećaji koji me obuzimaju dok se igram s tobom. Ovo pismo, koje ti ostavljam, samo je delić moga života. Učini od njega, naravno, samo ono što ti sama budes želela.

Tvoj deda.