I.
KUGA
Bili su to dani „kuge" u Napulju. Svakog poslepodneva u pet sati, pola sata nakon punching balla1 i toplog tuša u vežbaonici PBS-a, Peninsular Base Section2, pukovnik Jack Hamilton i ja silazili smo pešice prema San Ferdinandu, laktovima se probijajući kroz gomilu, koja se od ranog jutra do policijskog sata skupljala, stvarajući galamu u Ulici Toledo.
Bili smo čisti, okupani, dobro nahranjeni, Jack i ja, usred te napuljske gomile, sumorne, prljave, izgladnele, u dronjcima, koju je grupa vojnika oslobodilačke vojske, sastavljena od svih rasa na Zemlji, gurala i psovala na svim jezicima i svim narečjima sveta. Čast da bude oslobođen prvi, među svim narodima Evrope, pripala je baš napuljskom narodu, i da bi proslavili jednu tako zasluženu nagradu, moji jadni Napolitanci, posle tri godine gladi, epidemija, užasnih bombardovanja, primili su sa zahvalnošću, za dobrobit domovine, žarko željenu i priželjkivanu slavu, prihvatili su to, da igraju ulogu pobeđenog naroda, da pevaju, da plješću, da skaču od radosti na ruševinama svojih kuća, da mašu stranim zastavicama, još juče neprijateljskima, i da cvećem s prozora obasipaju pobednike.
Ali, i pored opšteg i iskrenog oduševljenja, nije bilo, u celom Napulju, ni jednog jedinog Napolitanca koji se osećao pobeđenim. Ne bih mogao objasniti kako se ovakvo čudno osećaj rodio u duši naroda. Bilo je izvan svake sumnje da su Italija, pa prema tome i Napulj, izgubili rat. Razumije se da je mnogo teže izgubiti rat nego dobiti ga. Da dobiju rat, svi su sposobni; nisu svi sposobni izgubiti ga. Ali nije dovoljno samo izgubiti rat da bi se steklo pravo osjećati se pobijeđenim narodom. U svojoj iskonskoj mudrosti, hranjenoj bolnim, višestoljetnim iskustvom, i u svojoj iskrenoj skromnosti, moji jadni Napolitanci nisu sebi prisvajali pravo da se osjete pobijeđenim narodom. Bio je to bez sumnje jedan veliki nedostatak takta. Međutim, jesu li saveznici mogli pomisliti da oslobađaju narode i da ih istovremeno primoravaju da se osjećaju pobijeđenima? Ili slobodni ili pobijeđeni. Bilo bi nepravedno zamjerati napuljskom narodu što se nije osjećao ni slobodnim, ni pobijeđenim.
Dok sam koračao pokraj pukovnika Hamiltona, osećao sam se neobično smešno u svojoj engleskoj uniformi. Uniforme Talijanske oslobodilačke vojske bile su stare engleske uniforme, kaki boje, koje je Britanska komanda ustupila maršalu Badogliou i koje su obojene, možda zato da bi se pokušale sakriti mrlje od krvi i rupe od metaka, u tamnozelenu boju guštera zelembaća. Bile su to ustvari uniforme skinute s britanskih vojnika palih kod E1 Alameina i Tobruka. Na mojoj košulji videle su se rupe od tri mitraljeska zrna. Moja potkošulja, moja košulja, moje gaće bile su umrljane krvlju. I moje cipele bile su skinute s leša jednog engleskog vojnika. Kada sam ih prvi put obuo, osetio sam da me nešto ubolo u stopalo. Pomislio sam, u prvi mah, da je u cipeli ostala možda zalepljena koščica poginuloga. Bio je čavao. Bolje bi bilo, možda, da je to bila koščica poginuloga: bilo bi mi znatno lakše da je izvadim. Trebalo mi je pola sata da nađem klešta i izvadim čavao. Nema šta: baš se za nas dobro svršio ovaj glupi rat. Zaista nije mogao završiti bolje. Naš ponos pobeđenih vojnika bio je spašen: odsad se borimo rame uz rame sa saveznicima, da bismo zajedno s njima pobedili u njihovom ratu, budući da smo izgubili svoj rat; i onda je bilo sasvim prirodno da smo bili obučeni u uniforme savezničkih vojnika, koje smo mi poubijali.
Kad sam najzad uspeo izvaditi čavao i obući cipelu, četa, čije sam zapovedništvo trebao preuzeti, bila je već neko vreme postrojena u krugu kasarne. Kasarna je bila zgrada jednog starog manastira blizu Torrette, iza Mergelline, koju su rušili i vreme, i bombardovanja. Dvorište u obliku klaustra bilo je uokvireno s tri strane tremom koji su podupirali mršavi stupovi od sivog vapnenca, a s četvrte strane, jednim visokim žutim zidom, pokrivenim zelenim pljesnivim mrljama i velikim nadgrobnim pločama od mramora, na kojima su, ispod velikih crnih križeva, bili uklesani dugi redovi imena. Manastir je bio bolnica za vreme neke stare epidemije kolere, i to su bila imena umrlih od kolere. Na zidu je bilo napisano krupnim slovima: Requiescant in pace3
Pukovnik Palese hteo me lično predstaviti mojim vojnicima, u jednoj od onih jednostavnih ceremonija koje tako leže na srcu starim vojnicima.
Bio je to visok čovek, suh, sa sasvim sedom kosom. Stegnuo mi je ruku, ćuteći i tužno uzdišući, i nasmešio se. Vojnici, bili su gotovo svi veoma mladi, borili su se dobro protiv saveznika u Africi i na Siciliji, i iz tog razloga saveznici su ih odabrali da formiraju prvu jezgru Talijanske oslobodilačke vojske, stajali su postrojeni u sredini dvorišta pred nama, i gledali su me nepomično. Bili su i oni obučeni u uniforme skinute s engleskih vojnika palih kod El Alameina i Tobruka, njihove cipele bile su cipele poginulih. Lica su im bila blida i mršava, oči bele i nepomične, načinjene od meke i neprozirne materije. Gledali su me netremice, tako mi je izgledalo, ne trepćući.
Pukovnik Palese dade znak glavom, i narednik vikne: „Četa, mirno!" Pogled vojnika spusti se na mene tako bolnom žestinom, kao pogled uginule mačke. Njihovi udovi se ukočiše, izdužiše se na „mirno". Ruke koje su stiskale puške bile su bele, beskrvne: smežurana koža visila je s vrhova prstiju, kao koža na nekoj suviše širokoj rukavici.
Pukovnik Palese poče govoriti: „Predstavljam vam vašeg novog kapetana..." i dok je govorio, ja sam posromatrao te talijanske vojnike obučene u uniforme skinute s engleskih leševa, te beskrvne ruke, te blede usne, te bele oči. Tu i tamo, na grudima, na trbuhu, na nogama, njihove uniforme bile su uprljane crnim mrljama krvi. U jednom trenutku primetih s užasom da su ti vojnici bili mrtvi. Odisali su slabim mirisom pljesnive tkanine, trule kože, mesa sasušenog na suncu. Pogledah pukovnika Palesea - i on je bio mrtav. Glas koji je silazio sa njegovih usana bio je vlažan, hladan, lepljiv, sličan onim užasnim grgljanjima koja izlaze iz usta mrtvaca, ako mu se stavi ruka na trbuh.
„Dajte voljno", reče pukovnik Palese naredniku kada je on završio svoj kratak govor. „Voljno", vikne narednik. Vojnici se opustiše na levu nogu i zauzeše mlitav i umoran stav, te me pogledaše jednim blažim i još udaljenijim pogledom.
„A sada", reče pukovnik Palese, „vaš novi kapetan nešto će vam sasvim kratko reći." Ja rastavh usne, i jedno grozno grgotanje izađe mi iz usta, bile su to prigušene, debele, mlitave reči. Rekoh:
„Mi smo dobrovoljci slobode, vojnici nove Italije. Moramo pobediti Nemce, isterati ih iz naše kuće, poterati ih preko naših granica. Oči svih Talijana upravljene su na nas: moramo iznova podići zastavu koja je pala u blato, biti primer svima, sred tolike sramote, pokazati se dostojnima trenutka koji nastupa, zadatka koji nam domovina poverava."
Kada sam završio s govorom, pukovnik Palese reče vojnicima: „Sada će jedan od vas ponoviti ono što je rekao vaš kapetan. Hoću da budem siguran da ste razumeli. Ti", reče, pokazujući na jednog vojnika, „ponovi ono što je rekao vaš kapetan."
_________________________________
1 Boksačka kruška za udaranje.
2 Savezničke snage stacionirane na poluotoku Italije
3 Neka počivaju u miru.
Нема коментара:
Постави коментар