Nikolaj Vasiljevič Gogolj,

Niko ne može shvatiti Gogolja. Sve u vezi s njim je nepojmljivo, od početka do kraja. Ništa se ne može sklopiti iz njegovih pojedinačnih karakternih crta. Čak je i Ljermontova lakše zamisliti: agresivan, kurčevit husar... A Gogolj je nemoguć. I on nikada neće biti shvaćen (Ana Ahmatova)

Mrtve duse


Mračno je i skromno porijeklo našega junaka. Roditelji su mu bili plemići, nasljedni ili lični – bog bi ga znao. Licem nije nalikovao na njih: barem je rođakinja, oniska, omalena žena, gedžava, kako se obično veli, uzela dijete na ruke i uzviknula: “Nije nimalo ispao onakav kakav sam ja mislila! Trebao se umetnuti na babu s materine strane, kao što bi najbolje i bilo, a on se rodio naprosto, kako kaže poslova: ni na majku, ni na oca, neg' na ujku prekomorca.”

Život ga je pogledao u početku nekako kiselo, nemilo, kroz neki mutni prozorčić, zameten snijegom; niti je imao prijatelja, niti druga u djetinjstvu! Mala sobica s malim prozorčićima koji se ne otvaraju ni zimi ni ljeti; otac, bolestan čovjek, u dugu kaputu postavljenu jagnjećim kožicama, u pletenim papučama obuvenim na golu nogu, koji neprestano hoda po sobi, uzdiše i pljuje u pljuvačnicu u kutu; vječno sjedenje na klupi s perom u ruci, s tintom na prstima, pa i na usnama; vječna upozorenja pred očima: “Ne laži, slušaj starije i nosi krepost u srcu”; vječno struganje i klopotanje papučama po sobi, poznati, ali svagda opori glas: “Opet si se uzobješenjačio!” što se oziva kad dječaku dodije jednolični rad, pa on prikrpi slovu kakvu kovrčicu ili rep i dovijeka poznati, svagda neprijatni osjećaj kad mu odmah iza tih riječi kraj od uha jako bolno zavrnu nokti dugih prsta, ispruženih odostrag; to je blijeda slika njegova prvog djetinjstva o kojem je tek uščuvao blijedu uspomenu.

Ali u životu se sve mijenja brzo i živo: i jednoga dana, kad je prvi put sinulo proljetno sunce i potoci se razlili, uzeo otac sina i odvezao se s njim na taljigama koje je vuklo pjegavo doratasto kljuse, poznatog u konjskih trgovaca pod imenom svrake; tjerao ga je kočijaš, mali grbonja, otac jedine kmetovske obitelji koju je imao Čičikovljev otac, pa je on vršio gotovo sve službe u kući. Vukli se oni na svraci dulje od poldrug dana; putem su noćivali, prelazili rijeku, zalagali hladnu gibanicu i pečenu ovnovinu, i tek se trećega dana dokopali grada. Pred dječakom sinuše nenadanim sjajem gradske ulice, tako da je morao na nekoliko časaka zinuti. Onda se svraka skupa sa taljigama uvalila u jamu kojom je započinjala tijesna uličica, sasvim položena i zatrpana kalom; dugo se ona tamo upinjala iz sve sile i prebirala nogama, podbadana i od grbavca i od samog gospodara, te ih naposlijetku odvukla u malo dvorište, na obronku gdje su bile dvije rascvale jabuke pred starom kućom, a iza nje nizak, maljucan vrtić koji se sastojao samo od brekinje i zove i drvenoga kućerka pokrivenoga šindrom, s uskim, mutnim prozorcem.

Tu im je stanovala rođakinja, nemoćna starica koja je ipak još odlazila svako jutro na trg i nakon toga sušila kraj samovara svoje čarape; dječaka ona pomilovala po obrazu i poveselila mu se punoći. Tu će on ostati i pohađati svaki dan gradsku školu. Otac mu prenoćio, a sutradan krenuo na put. Na rastanku nisu roditelju potekle suze iz očiju; dao on pol rublja u bakru, za troškarenje i za slatkiše, a što je kudikamo važnije, umnu pouku: “Pazi, Pavluša: uči, ne vraguj i ne obješenjači se, a nadasve – ugađaj učiteljima i starješinama. Ako budeš ugađao starješini, onda makar i ne uspio u nauci i makar ti bog ne dao dara, ti ćeš napredovati i sve ćeš preteći. S drugovima se ne druži: oni te neće dobru naučiti; a ako već bude, druži se s onima koji su bogatiji da ti prigodice mogu koristiti. Ne gosti i ne časti nikoga, nego se bolje vladaj tako da tebe goste, a najviše čuvaj i zgrći kopjejku: ta je stvar pouzdanija od svega na svijetu. Drug ili prijatelj će te prevariti i prvi će te u nevolji izdati, a kopjejka te neće izdati ma u kakvoj nevolji bio. Sve ćeš izraditi i sve ćeš na svijetu probiti kopjejkom.”

Pošto je dao tu pouku, rastao se otac sa sinom i opet se na svojoj svraci odvukao kući, i nikad ga više nije vidio otad; ali riječi su mu pouke duboko zaronile u dušu.



_____________

Iz pripovetke Šinjel



Čim bi došao kući, odmah bi seo za sto i pokušao brzo šči, pojeo komad govedine s lukom, ali ne osećajući miris jela; jeo je i muve, i sve drugo što bi Bog dao da se u taj čas nađe u jelu. Čim bi osetio da se najeo, ustao bi od stola, uzeo mastilo i počeo prepisivati akta koja je doneo kući. Ako nije bilo akata za prepisivanje, pravio je iz ličnog zadovoljstva kopiju nekog akta za sebe, naročito ako je bio značajan, ne po lepoti stila, nego po tome što se upućuje kakvoj novoj ili važnoj ličnosti.

Čak i u vreme kada petrogradsko sivo nebo izgubi potpuno sjaj, i kada je činovnički svet već ručao i nasitio se kako je ko mogao prema veličini plate i apetitu, kada su se svi malo odmorili od škripe pera u kancelariji, od žurbe, svojih i tuđih poslova, i svega onoga što bez potrebe i u većoj količini no što treba govori sam sebi neumorni čovek; kad činovnici žure da u uživanju provedu ostatak vremena: bogatiji idu u pozorište, neki šetaju i po izlozima gledaju šešire, neki idu na večernju zabavu, gde protraće vreme u laskanju kakvoj doteranoj devojci, zvezdi kakvoga malog činovničkog kruga; neko opet - i to se događa najčešće - ide prosto svome drugu na četvrti ili treći sprat, u njegove dve manje sobe s predsobljem ili kuhinjom, ali s pretenzijama da su otmene, jer je tu neka lampa, ili druga stvarčica za koje je domaćin žrtvovao mnogo, odrekao se jela, razonode; rečju, čak i onda kad su se svi činovnici razilazili po malim stanovima svojih prijatelja da poigraju karata, da popiju koju čašu s jevtinim dvopekom, kad zabacuju glave uvlačeći dim iz dugačkih čibuka, prepričavajući kakvu spletku zalutalu iz višega društva, o kojemu ruski čovek uvek i u svakom raspoloženju voli da govori, ili prepričavajući, u nedostatku predmeta za razgovor, večnu anegdotu o komandantu kome su došli da jave da je na Falkonetovom spomeniku konju odrezan rep; ukratko, i kad se svi i svako brinu samo kako će se razonoditi, Akakije Akakijevič nije se odavao nikakvim razonadama. Niko nije mogao reći da ga je kad bilo ko video na nekom večernjem veselju. Napisavši se do mile volje, legao bi da spava smešeći se unapred pri pomisli na sutrašnji dan - i sutra će Bog poslati štogod za prepisivanje. Tako je proticao miran život čoveka koji je uz platu od četiri stotine umeo biti zadovoljan svojom sudbinom, tako bi tekao taj život možda do duboke starosti, da nema raznih nevolja rasutih po životnom putu ne samo titularnih nego i tajnih, pravih, i dvorskih, i raznih drugih savetnika, i takvih koji ne daju nikome savete i ni od koga ih ne primaju.

_____________________________________________

U odelu... ali bolje da ne imenujemo u kojem odelu.
Nema ništa mržega od svih mogućih odela, pukova, kancelarija i uopšte svakovrsnih službenih ustanova. Sad već svaki čestit čovek drži da se u njegovoj osobi vređa celo društvo.
Sasvim nedavno je, kažu, stigla molba nekoga kotarskog upravitelja policije, ne sećam se iz kog grada, u kojoj on jasno izlaže da se krnji ugled državnih ustanova i da se njegovo sveto ime upotrebljava apsolutno uzalud. A u dokaz toga priložio je molbi pregolem svezak nekakve romantične umotvorine, u kojoj se na svakoj desetoj stranici pojavljuje kotarski upravitelj policije pa još uz to na nekim mestima u potpuno pijanu stanju. Zato, da izbegnemo svakojake neprilike, bolje da odelo, o kojem se ovde radi, jednostavno nazovemo nekim odelom. Dakle, u nekom odelu služio je neki činovnik, baš se ne bi moglo reći da je bio osobito naočit činovnik, oniska stasa, malko kozičav, malko riđokos, naoko čak i malko slabovid, s malom ćelom povrh čela, s borama na oba obraza i boje lica koju zovu hemoroidalnom ... Eh, šta ćemo, kriva je petrogradska klima. Što se tiče čina (jer kod nas se pre svega mora objaviti čin), on je bio, što se naziva večni tituralni savetnik, koga su, kako je poznato, do mile volje smehu i šalama izvrgli razni pisci, što imaju pohvalnu naviku da se okomljuju na one koji ne mogu gristi. Prezime je tomu činovniku bilo Bašmačkin. Već se po samom tom prezimenu vidi da je ono nekoć nastalo od papuče; ali kada, u koje vreme i na kakav je način nastalo od papuče, o tome se ništa ne zna. I otac i ded, pa čak šurjak, i svi potpuni Bašmačkini, hodali su u čizmama, na kojima su do tri puta u godini obnavljali potplate. Ime mu je bilo Akakij Akakijevič. Ono će se čitaocu možda učiniti nešto neobično i birano, ali se može ustvrditi da ga nipošto nisu birali, nego su same od sebe nastupile takve okolnosti da mu se nikako nije moglo dati drugo ime, a to se dogodilo evo ovako:


Akakij Akakijevič se rodio pod veče, ako me pamćenje ne vara, 23. ožujka. Pokojna mati njegova, supruga činovnika i vrlo dobra žena, bila je naumila da dete krsti, kako priliči.
Mati je još ležala u krevetu nasuprot vrata, s desne joj je strane stajao kum, izvanredno valjan čovek, Ivan Ivanovič Jeroškin, koji je služio kao šef odseka u senatu, i kuma, supruga oficira kvarta Arina Semjonovna Bjelobrjuškova, žena retkih vrlina. Rodilji je bilo stavljeno na volju da bira između tri imena: Mokija, Sosija ili da dete nazove po imenu mučenika Hozdazata. „Ne", pomisli pokojnica, „to su sve kojekakva imena". Da joj ugode, otvore kalendar na drugom mestu: opet izađu tri imena: Trifilij, Đula i Vara-hasij. „Baš prava pokora", prozbori stara, „kakva su to sve imena, zbilja takvih nikad nisam čula. Da je makar još Varadat ili Varuh, a ono Trifilij i Varahasij". Opet okrenu stranicu — ispadnu Pavsikahij i Vahtisij. „Eh, vidim ja već", reče stara, „da mu je očito takva sudbina. Kad je već tako, nek se onda radije zove kao i njegov otac. Otac mu je bio Akakij, pa nek onda i sin bude Akakij". Eto tako je i nastao Akakij Akakijevič. Dete krstili; pri tom ono zaplakalo i načinilo takvu grimasu kao da predoseća da će biti titularni savetnik. Dakle, tako se to sve dogodilo. Mi smo to sve izneli zato da čitalac sam uzmogne videti kako je bilo nužno da se tako dogodi i da mu se nikako nije moglo dati drugo ime. Kada i u koje vreme je on stupio u službu u odsek i ko ga je tamo postavio, toga se niko nije mogao prisetiti. Koliko se god promenilo načelnika i svakojakih starešina, njega su viđali sve na jednom te istom mestu, na istom položaju, na istoj dužnosti, kao istoga činovnika za prepis; tako da su onda svi bili uvereni da se on očito tako i rodio kao gotov čovek u vicemonduri i sa ćelom na glavi. U odelu mu se nije iskazivalo nikakvo poštovanje.


Podvornici ne samo da nisu ustajali s mesta kad je on prolazio, nego ga čak nisu ni gledali, kao da obična muha proleće kroz čekaonicu. Starešine su se prema njemu držali nekako hladno despotski. Kakav god pomoćnik šefa odseka jednostavno mu je turao pod nos spise, pa ni da kaže: „prepišite", ili „tu vam je zanimljiv, zgodan poslić", ili ma što prijazno, kako dolikuje u pristojnim uredima. A on je uzimao, samo bi zirnuo na spis, i ne gledajući ko mu ga podmeće i je li za to ovlašten. Uzimao je i odmah sedao da piše. Mladi su ga činovnici ismevali i zbijali šale na njegov račun, koliko im je dostajalo kancelarijske duhovitosti, pripovedali su pred njim razne anegdote, koje su sastavili o njemu, o njegovoj gazdarici, sedamdesetogodišnjoj starici, pričali su da ga ona tuče, pitali ga, kad će im biti svatovi, sipali mu na glavu papiriće i nazivali ih snegom. Ali Akakij Akakijevič nije odgovarao nijedne reči, kao da nikoga i nema pred njim; to čak nije nimalo uticalo na njegov rad: uza sve to dodijavanje on nije pravio ni jedne pogreške u pisanju. Samo kad je šega već postajala suviše nepodnosiva, kad su ga gurali ispod ruke, pa mu time smetali da radi svoj posao, on bi im govorio: „Ostavite me na miru, zašto me dirate?" i nešto neobično se krilo u tim rečima i u glasu kojim bi ih izgovarao. U njemu se osećalo nešto što je pobuđivalo na samilost, tako da je jedan mladić, koji je tek
nedavno bio stupio u službu, a koji je po primeru drugih sebi dopustio da ga ismeva, najednom stao kao ukopan, i od toga časa kao da se sve pred njim promenilo i pokazalo se u drugom svetlu. Nekakva ga je nenaravna sila odgurnula od drugova, koje je tu upoznao i smatrao za pristojne, svetske ljude. I on je dugo posle toga u najveselijim časovima sebi predočavao oniskog činovnika sa ćelom povrh čela, s onim njegovim prodirnim rečima: „ostavite me na miru, zašto me dirate" — i u tim prodirnim rečima odjekivale su druge reči: „Ja sam tvoj brat". I ubogi se mladić zaklanjao rukom i posle bi se mnogo puta u svome životu zgranuo, videći koliko je u čoveka nečovečnosti, koliko svirepe grubosti u profinjenoj, obrazovanoj svetskoj uglađenosti i, Bože! čak i u čoveku, kojega svet smatra za plemenita i čestita...


_____________________________________________


Mrtve duše




Nozdrjov:

“Ima ljudi, kojima je strast da vole zagaditi bližnjemu, kadšto i bez ikakva razloga. Gdjekoji, na primjer, dapače i čovjek višega stupnja, plemenita lika, sa zvijezdom na prsima, stiskat će vam ruku, razgovarat će s vama o dubokim predmetima, koji potiču na razmišljanje, a onda će vam evo odmah, pred vašim očima, zagaditi; i zagaditi tako, kao prosti koleški registrator, nipošto kao čovjek sa zvijezdom na prsima, koji razgovara o predmetima, što potiču na razmišljanje, te samo stojiš, čudiš se, sliježeš ramenima, ništa više. Takvu je neobičnu strast imao i Nozdrjov. Što se tko bliže združio s njim, tim bi mu on prije zasolio: razglašavao bi izmišljotine, razvrgavao svadbu, trgovinsku pogodbu i nipošto nije sudio da vam je neprijatelj; naprotiv, ako mu se desi slučaj, da se opet sastane s vama, ponijet će se ponovno prijateljski i reći će dapače: ‘Ti si ništarija – nikada mi ne dolaziš’.”

_____________________________________________

Dnevnik luđaka

“Nikojeg datuma, dan je bio bez datuma.

Išao sam inkognito po Nevskom prospektu. Prošao je car imperator. Celi grad je skinuo kape, i ja sam; ali ničim nisam pokazao da sam španjolski kralj. Smatrao sam da je nepristojno otkriti se tu pred svima, jer moram se prvo prijaviti dvoru. Zadržavalo me samo to što još uvek nemam španjolske nacionalne nošnje.”

Hteo sam dodati još rečenicu-dve, no u predsoblju su se odjednom začuli koraci. Vrata su verovatno bila otključana kad nisam registrovao pokretanje mehanizma brave. 

- Izvoli – rekla je Irena. – Raskomoti se. 

Neko neraskomoćen ušao je u sobu i zastao. Imao je goleme crne cipele koje su me gledale jako zabezeknuto. Ali, nisu ništa govorile. Cipele ionako nemaju jezika. Neraskomoćeni je bio mlađi muškarac, koji se nakon nekoliko trenutaka oprezno spustio u naslonjač.

- Sama živiš? – upitao je. 

- Da – uzvratila je gazdarica. 

- I nije ti dosadno? Mislim, ovde je sve tako tiho i mirno da imam utisak kako vreme strašno sporo prolazi. Ili uopšte ne prolazi. 

- Pa vreme mi prolazi kao i ostalim ljudima – rekla je Irena. 

- Evo, ja nemam takav utisak! – uskliknuo je neraskomoćeni tip.

Drznik! – pomislio sam. Došao je u tuđu kuću i sad se pravi važan. Da pravi se važan! Upravo iritira tom svojom napuhanošću. Ko je on da tako govori? Gospodar vremena? Irena, reci mu! Reci mu da se nosi odavde! Kako ga nije stid govoriti ovakve gluposti?! Ali, ona nije ništa rekla. Vani je i dalje padala kiša. Na ulici su mljackale gume jurećih automobila.

- Nadam se da se ne ljutiš… - nastavio je napuhani neraskomoćeni tip. – Samo uočavam kontrast između tvoje literature i sveta u kom živiš. Recimo da je to čak i nekakav uvod u intervju koji ćemo obaviti za nekoliko trenutaka. 

- Ah – uzdahnula je Irena – oduvek sam želela postati zvezda! 

- Zvezda? – začudio se tip.

- Da… 

Tip je prasnuo u smeh. Da sam se mogao pomaknuti – ugrizao bih ga za nogu, kao svojevremeno električara koji nam je postavljao nove vodove. Irena se, doduše, ljutila što sam ga ugrizao za gležanj kad mi je stao na keks i zdrobio ga. Ali, ona ne zna štoa znači jesti smrvljeni whiskas. To je kao da njoj neko smrvi knjige iz kojih crpi život. Pa i više od toga. Kao da nju neko smrvi. Njena je ljutnja bila tako izobličena da me posle optuživala za loš rad električara.

- Evo vidiš, šta si učinio! – govorila je. – Ugrizao si majstora za nogu i sad nam je crknuo televizor! 

Oh, svašta, hteo sam joj reći, ali nisam. Televizor nije pokvario majstor nego ja, i to kad sam jedne večeri mokrio u kutiju sa žicama i cevima. A mokrio sam zato što sam zaboravio kako se isključuje. No, dobro. Sad sam zaglavljen pod krevetom, u statusu španjolskoga kralja. Kao sretan mačak. Još malo i zapisaću ključnu rečenicu svoga dnevnika. Zapravo, tek ću otvoriti dnevnik. Jer, sve ovo do sada bio je sirovi život. A život je, kao što je to lepo rekao taj  neraskomoćeni novinar, prostor na kome vreme strašno sporo prolazi ili čak uopšte ne prolazi. Jer smo, tobože, bajka u kojoj mačak u čizmama pretvara svoju gazdaricu u sjajnu zvezdu i obilato daruje zlatom Velikog Medveda. Hm, izvucite se iz poplave, bacite pogled prema severnom nebu i proverite… 

_____________________________________________

Iz pripovetke Strašna osveta

  Veliki je grešnik ovaj čovek! - reče Bog. - Ja, Ivane, ne znam kakvu kaznu da mu izaberem; izaberi mu ti sam kaznu.
Dugo je mislio Ivan kakvu kaznu da mu dadu i naposletku reče:

- Ovaj čovek teško me je uvredio; prodao je svoga brata kao Juda, i lišio me časna roda i potomstva na zemlji. A čovek bez časnog poroda i potomstva jeste kao zrno žita, uzalud bačeno u zemlju i propalo. Nije niklo i niko ne zna da je seme bačeno.
"Učini, Bože, tako da mu sve potomstvo nema sreće na zemlji; da poslednji od njegovog potomstva bude takav zločinac, kakvog nikad nije bilo na svetu, i kadgod učini zlo delo, da mu dedovi i pradedovi nemaju mira u grobu, da od muke kojoj nema ravne u svetu, ustaju iz grobova. A Juda Petar da se ne može dići, i od toga da mu je muka još veća, i da kao besan ždere zemlju i da se grči pod zemljom!
"A kad se navrši mera u zločinstvu tome čoveku, digni me, Bože, iz ove provalije na konju na najvišu planinu, i neka dođe k meni, i ja ću ga baciti sa te planine u najdublju provaliju, i svi mrtvaci, njegovi dedovi i pradedovi, ma gde za života svoga živeli, da dođu sa svih strana, da ga grizu za one muke koje im je on nanosio, i da ga do veka grizu, a ja da se veselim gledajući njegove muke! Ali Juda Petar da se ne može dići iz zemlje, nego da se otima kako bi i on grizao, ali sam sebe da glođe, a kosti sve više da mu rastu, te da mu tim bol još veći bude. Ta će muka biti za njega najveća, jer nema čoveku veće muke, nego želeti da se osveti, a ne moći!
- Čoveče, strašna je kazna, koju si izmislio - reče Bog. - Neka sve bude tako kako reče; ali jaši i ti tamo večno na svom konju, i nećeš ući u carstvo nebesno, doklegod budeš tamo na svom konju jahao."

_____________________________________________

Iz pripovetke Taras Buljba

Kad se Taras Buljba osvestio od udarca i pogledao na Dnjestar, kozaci su već bili na čunovima i veslali: kuršumi su sipali ozgo na njih, ali ih nisu domašili. I zasijaše se radosno oči starog atamana.

- Zbogom, braćo! - viknu im on ozgo. - Sećajte se i mene, i na proleće dođite opet ovamo, pa se dobro provedite! Šta ste dobili, đavolji Lesi? Zar mislite da ima nešto na svetu čega bi se kozak pobojao? Pričekajte, doći će vreme, nastanuće vreme, poznaćete vi šta je pravoslavna ruska vera! Već i sad opažaju dalji i bliži narodi: dići će se iz ruske zemlje njen car, i neće biti na svetu sile koja mu se neće pokoriti!...
A već se plamen podizao iznad vatre, dohvatio mu noge i lizao uz drvo... Ali zar ima na svetu takvog ognja, muka i takve sile koja bi savladala rusku snagu!

_____________________________________________

Iz pripovetke Strašna osveta
Dnjepar

Divan je Dnjepar kad je tiho vreme, kad on slobodno i lagano valja svoje široke vode kroz šume i brda. Ni tutnji ni šumi; gledaš ga i ne znaš, ide li ili se ne miče njegova veličanstvena širina. I čini ti se da je sav od stakla saliven, i kao da plav put, poput ogledala, bez mere u širinu, bez kraja u dužinu, ide i vije se po zelenom svetu. A jarko sunce voli onda da se ogleda s visine i da pusti zrake u hladnu staklenu vodu, pa i šume na njegovim obalama vole da se ogledaju u vodi. Sa svojom zelenom kosom one ne naginju s poljskim cvećem vodi, pa gledaju u nju i ne mogu se nagledati i nadiviti se svom svetlom licu, i smeše se na njega i pozdravljaju ga mašući granama, a u sredinu Dnjepra ne smeju pogledati; niko, osim sunca i plavog neba, ne gleda u nju; retka je ptica, koja će doleteti do sredine Dnjepra. Kako je divan! Nema takve reke na svetu!

Divan je Dnjepar i u toploj letnjoj noći, kada sve spava, i čovek, i zver, i ptica, i samo Bog veličanstveno posmatra nebo i zemlju i veličanstveno otresa svoju rizu. Od rize osipaju se zvezde; zvezde gore i svetle iznad sveta i sve se ogledaju u Dnjepru. Sve ih drži Dnjepar na svom tamnom krilu, nijedna mu neće umaći, osim ako se ugasi na nebu; crna šuma, puna gavranova koji spavaju, i stara razdrobljena brda nagla se, kao da bi ga hteli pokriti svojom dugom senkom, ali uzalud. Nema ničega na svetu što bi moglo pokriti Dnjepar. Plav, plav ide on svojim tokom usred noći kao i usred dana; i vidi se toliko u daljinu koliko samo čovečje oko može da sagleda. Raznežen, pripija se bliže obalama, u noćnoj hladovini, pušta za sobom srebrnu struju koja seva kao pljoštica u sablje dimiskije, a zatim sinji Dnjepar ponovo spava. Divan je i tada Dnjepar, i na svetu nema ovakve reke. Kada se krenu po nebu brda od plavih oblaka, a crna se šuma nija do korena, hrastovi ječe, i munja, lomeći se među oblacima, najedanput osvetli ceo svet, - strašan je tada Dnjepar! Vodena brda grme udarajući o gore, i blešteći i stenjući beže natrag, plaču i nadaleko se razlivaju.

_____________________________________________

Onde je samo jedan jedini valjan čovek - javni tužilac, pa i on je, ako ćemo istinu govoriti, svinja.

Glava Ivana Ivanoviča liči na rotkvu okrenutu nadole; glava Ivana Nikiforoviča na rotkvu okrenutu gore.

Počeo sam razmišljati o tome kako da se iščupam iz gomile, da stanem na takvo mesto odakle bih mogao da sagledam celu masu, a ne samo ljude koji su pored mene - kako da sadašnjost, odvojivši se od nje, na neki način za sebe pretvorim u prošlost.

Dosad su sve gospođe nekako malo govorile o Čičikovu; istina, priznale su da ima lepo držanje čoveka iz otmenog sveta; ali otkad su se proneli glasovi o njegovom milionerstvu, pronašle su se i druge lepe osobine." ( „Mrtve duše")

„Ali nije takva sudbina i drugačija je sreća pisca koji se usudio da iznese na videlo sve ono što je svaki čas pred očima, a što nemarne oči ne vide, svu strašnu, potresnu kaljugu od sitnica što sputavaju naš život... On neće požnjeti slavu da mu svet pljeska, on neće videti suze zahvalnosti, ni jednodušnog ushićenja ljudi koje je uzbudio; njemu neće potrčati u susret šesnaestogodišnja devojčica, zanesene glave i s herojskim poletom... on, najzad, neće uteći od savremene kritike, od pretvorne, pakosne kritike, koja će nazvati ništavnim i sramnim njegova dela koja je on s velikom ljubavlju stvarao; odrediće mu prezrenja dostojan kut među piscima što vređaju čovečanstvo; prišiće mu osobine junaka koje je opisao; oduzeće mu i dušu i srce i božanstveni plamen talenta... ( „Mrtve duše")

Kako ga kupiti? - mislio je Akakije Akakijevič, mislio, i zaključio da će morati smanjiti svoje uobičajne troškove, barem na godinu dana: odreći se čaja uvečer, ne paliti sveću, a kad baš bude morao nešto raditi, otići će gazdarici u sobu i raditi uz njenu sveću; kad bude hodao ulicama, mora će gaziti što lakše i opreznije po kaldrmi i kamenim pločama, tako reći na prstima da ne bi prerano iznosio potplate; mora će što ređe davati pralji rublje na pranje, a da se ne bi pohabalo, mora će svaki put, kad se vrati kući svući i obući samo polu pamučni haljetak, vrlo star koji čak i samo vreme štedi. ( Šinjel)

Ali, pametan je onaj koji se ne gadi ni od kakvog karaktera, već, upravo u njega uprvši ispitivački pogled, promatra ga i traži samo prvobitne uzroke što je takav. Sve se u čoveku brzo menja; još se nije čestito ni osvrnuo, a već je unutra narastao strašan crv koji samovlasno prigrabi sve životne sokove.

Nepoznatom tugom već je planula zemlja, a život je postao još okrutniji. Sve se izopačava i snižava, pred svima raste samo divovski lik dosade, dostižući svakim danom nepreglednu visinu. Sve je gluvo, svuda je groblje, Bože, prazno i strašno postaje na Tvom svetu.

Poletite, konji, i nosite me sa ovoga sveta. Dalje, dalje, da ne vidim ništa, ništa. Eno se nebo kovitla preda mnom... Da li se to moja kuća plavi u daljini? Da li to moja majka sedi kraj prozora? Majčice, spasi svog jadnog sina! Pusti suzu na njegovu bolesnu glavu! Pogledaj kako ga muče! Privij na svoje grudi jadnog sirotana! Za njega nema mesta na svetu! Proganjaju ga! Majčice! Sažali se na svoje bolesno dete.

"Ona ležaše kao živa: čelo divno, nežno, kao sneg, kao srebro, činilo se da misli; obrve- noć usred sunčanog dana, tanke, ravne gordeljivo su se izvijale nad zatvorenim očima, a trepavice strelama padahu na obraze razbuktale zarom potajnih želja; usta rubini, spremni da se osmehnu smehom blaženstva, potopom radosti...Ali u njima, baš, u tim bać crtama, on vide još nešto što ga probode stravom. Osećao je da mu duša počinje nekako bolno da se uzmecuje, kao kad bi neko, usred vihora veselja i među gomilom što se usplahireno zakovitlala vrtlogom, pesmu zapevao mrtvačku. Rubini usta njenih, činilo mu se, krvlju su se lepili za samo srce njegovo. Odjednom nešto strahovito poznato pokaza se na njenom licu. 'Veštica!'- ciknu on glasom ne više svojim, oči okrete u stranu, poblede sav, i stade čitati svoje molitve. To beše ona ista veštica koju je on ubio!"