Slobodan Tišma

 

 

Bernardijeva soba

"Iako me je fudbal interesovao, ja se nisam mnogo upuštao u diskusije, uglavnom sam ćutao i slušao koliko sam imao strpljenja, dok najzad nije sve to počelo da me nervira. O politici da ne govorim. Nisam mogao da shvatim da nešto može toliko da okupira ljudsku pažnju, da bude toliko važno u nečijem životu. Ipak, s vremenom, nešto treće je sve više postajalo predmet razgovora, bio je to asteroid, zapravo teorija katastrofe, pretnja od udara asteroida u Zemlju. Eto, na našu sreću ili nesreću, postojao je taj svemir koji je bio surova uteha za sve ljudske gluposti. Pretnju od atomske bombe, zapravo, strepnju od atomske bombe, te tehnološke starudije, koja je presduno obeležila moje detinjstvo, zamenila je pretnja, tj. strepnja od asteroida. Možda je to bila najava kraja rata na Zemlji i početak ujedinjenja zemaljskih neprijatelja protiv zajedničkog neprijatelja iz svemira. Uostalom, taj asteroid je mogao biti i neka stravična bomba, poslata sa neke nama nepoznate planete, bomba koja bi definitivno uništila ljudsku rasu i ovaj rajski vrt u kome smo živeli. Možda nam je tako sam Bog pretio zbog svih opačina koje su činjene i koje se i dalje čine u stalnom ratu između ljudi."

 

Samo prost svet ne može da živi bez politike. Ne može bez stalne svadje."

"Ako neko stupi u pesnika nekog stan, neka zna da nameštaj ima nadmoć."

"Najveći problem svakog čoveka je njegova nepostojanost, njegova nedoslednost, nesposobnost da se u nečemu istraje. Otud ta stalna kuknjava, griža savesti."

"Plavi koverat je ukazivao na neku neminovnost, na nešto gde lični stav ili lična odluka ne predstavljaju bog zna šta."

"Ali svežina mladosti, zapravo sama mladost... Ah, to je sve! Neprolazna mladost na kauču u decembarsko nedeljno popodne. Rodili smo se samo zbog tog časa."

"Zverao bih okolo, posmatrao bih profile, profili su mi oduvek bili interesantniji od anfasa, profil mnogo više govori o čoveku. Nosevi! Čovek je nos, svaki čovek se pretvara u svoj nos, ta linija nosa je zadivljujuća. Čovečanstvo je kolekcija noseva! Kolekcija ili korekcija? Neshvatljivo mi je da neko operiše sopstveni nos. Operisati psihološki profil? Izgleda da sve više ljudi pribegava toj estetskoj operaciji, iako to nema veze sa estetikom."

"Greška je pobuna, subverzivna delatnost, najintimnija, najličnija stvar: grešiti spram samog sebe, stalno se samodestruirati. Bez toga nema užitka, nema postojanja."

"Treba pomoći ljudima da ostvare svoje želje, svoje snove, zašto da ne, da uživaju, pa bilo kakvi da su, dobri ili zli, pošteni ili pokvareni. Opšti društveni uspeh je sudbina svih, svi na neki način učestvuju u tom svetskom procesu afirmacije, tom velikom "DA" životu i postojanju. Dakle, slava ti nikad ne gine, makar da niko neće nikad čuti za tebe. Iako, ime je važno, treba prihvatiti ime drugog čoveka i podržati ga, sakriti se iza njega i uzvisiti ga."

Kratke priče i duge pesme

Bio je lep decembarski dan. Sedeli smo u dnevnoj sobi i jeli kolače. Mislim da se radilo o re-form torti. Mama je plela, uvek je petljala nešto sa tim pletivom.

Iako sam oženjen, sa svojih šezdeset godina još uvek živim kod mame. Tu je i moja starija sestra koja se nikad nije udavala. (Ja i žena imamo već veliku ćerku, ali moja žena, takođe, živi kod svoje majke.) Tim porodičnim vrtom u kome sam proveo život promicale su samo žene, na primer, žena-leto ili žena-jesen, u sjajnim magičnim haljinama vode me za ruku kao dečaka – nisam nikada odrastao. Uvek sam izbegavao muškarce. Moj otac je bio pristojan čovek, relativno o.k, ali ja nikada nisam ostvario kontakt sa njim, zbog čega je on stravično patio, možda je i umro do kraja zbog toga. Nisam nikada hteo da tražim od njega bilo šta. Ako bi mi nešto trebalo, zamolio bih uvek mamu da traži za mene. Često se radilo o najbezazlenijim sitnicama – ključevima od auta ili parama za bioskop. Naša porodica je, inače, oduvek bila veliki poklonik opere. Svake subote, još dok sam bio dečak, išli smo u pozorište da slušamo/gledamo neku operu. Uglavnom je to bio italijanski repertoar: Verdi, Pučini, Doniceti, Maskanji. Naša pažnja se najviše usmeravala na arije ili na horske partije koje smo posle pevali kod kuće i to svakodnevno, na primer, hor Jevreja iz Verdijeve opere „Nabuko“. Komšiluk je verovatno mislio da smo poludeli. Inače, bili smo okruženi siromašnim svetom kome opera nije značila ništa, čak im je ta muzika, čini mi se, bila nešto krajnje odvratno. Moja mržnja prema muškom svetu možda vuče korene i od toga što su me vršnjaci, uglavnom dečaci, često kinjili zbog te pasije, iako je, moram priznati, bilo i onih koji su pokazivali izvesno interesovanje za taj, njima dalek i tuđ svet. Smatrali su me gospodičićem, skorojevićem, ali te kvalifikacije nisu imale skoro nikakvog smisla kada smo mi bili u pitanju – mi smo bili samo malo čudna porodica. Otac je bio pravnik, predsednik suda, veoma ugledan, međutim, insistirao je da živimo u sirotinjskom kraju Ujvideka i to iz čiste solidarnosti sa sirotinjom. Govorio je uvek da bi ga bilo sramota da se odseli bilo kud. U našoj zgradi su uglavnom stanovali niži opštinski činovnici, podoficiri, zanatlije. Ali štrčali smo, bilo je jasno da nam tamo nije mesto i to pre svega zbog tih čudnih navika, inače smo živeli skromno, nismo se razbacivali.

Nebo se rumeni od sunčevog zalaska. U sobi je polumrak, ali još ne palimo svetlo. Kažem mami: „Da li se sećaš kada je tata počeo da uzima morfijum?“

„Mislim da je to bilo posle prvog napada bubrežnog kamenca, nije bio spreman da trpi bolove, onda je to bilo sasvim legalno – lekar mu je prepisao.“

„Ali kako je dobio kamen u bubregu, otkud mu to?“

Mama nastavlja: „Kada je bio mladić, ujeo ga je na ulici pas, nije bilo seruma protiv besnila, pa su mu davali neke bapske lekove, đavolje eliksire i od toga su mu izgleda propali bubrezi. No, sve se to nekako poklopilo, mislim na to uzimanje morfijuma, i sa onim slučajem kada je osudio nekog provalnika na smrt zbog dvostrukog ubistva.“

Uključim televizor. Naravno, odmah idem na muzički kanal „Mezzo“. Puštaju neku Vagnerovu operu: hor tevtonskih vitezova poje. Sjajni muževi, opasani mačevima, sa svojom čašću, sa svojom odanošću. Koja oholost? Njihova reč… njihova zakletva… odvratno. Isključim televizor.

Vidim tatu kako zateže ružičasto gumeno crevo oko nadlaktice koja je bela i zgužvana kao papirni salvet. U nabreklu žilu zabada iglu, a zatim pada na kauč, šapuće: „Koje blaženstvo, koja milost.“ Radio je to naočigled svih nas, nije imao strpljenja da sačeka, da se negde skloni a i trebao mu je kauč da se odmah baci na njega. Ne shvatam kakvo je to blaženstvo ubosti se iglom u ruku. Jesti tortu, to da, to je blaženstvo, taj prvi zalogaj zaherice ili Puškinove, uz ariju „Alfin son tua“ (Konačno sam tvoja), to je suština života, živeti za taj tren. O Mother!

Mama je stvarno bila maher za torte, ako je nešto umela, to je umela, da pravi te mistične tvorevine čije je kušanje budilo neverovatan spektar doživljaja. Kada bih uzeo taj prvi zalogaj, uvek bih pomislio, zapravo, bio bih u dilemi ko koga kuša, torta mene ili ja tortu. Kakvo uzbuđenje! Jedeš nešto i osećaš kako te to razlaže, menja ti strukturu, oboji te, preokrene ti spektar, iz plave pređeš u ljubičasto, ili se vratiš u zeleno.

I pored sveg tog odijuma prema muškom svetu, ne mogu da kažem da nikada nisam imao muškarca za prijatelja. Imao sam, ali uvek sa velikim oprezom. Kako je vreme prolazilo, te veze su se obično tanjile, odnosi su se hladili i adio, do kraja, ti ljudi kao da nisu ni postojali. Ipak, sećam se nekih prijatelja sa velikim prezirom, svaki je imao svoje bedne trenutke i od toga mi je bilo muka. Pomislio bih nekada i na njihove očeve koje sam takođe poznavao, čije su samo blede kopije oni bili, svi su bili mrtvi, umirali su sa pedesetak godina, međutim, majke su bile još uvek žive, kao da nikada nisu ni umirale. Svi oženjeni muškarci su, u stvari, mrtvi, oslepljeni, kastrirani. Gde je nestala njihova čast? Svaka žena sahrani, pardon, htedoh reći, hrani svog muža na svoj način, daje mu da jede ovo ili ono, ili šta on već traži, više onoga, manje ovoga, u stvari, truje ga. Hrana je droga, pogotovo za one koji jedu samo ono što je belo ili crveno, ili plavo kao Lord Berners ili Erik Sati. Svaki muž jede hranu mrtvih, već peva u donjem svetu. Ako je muškarac grubijan, nasilnik, žena to može lako da reši hranom i da ga pretvori u bubicu. Ipak, malo žena to danas zna. Pametni se zato i dan-danas bave politikom, da ne bi jeli kod kuće, za svaki slučaj.

Pitam mamu po ne znam koji put, pošto sam pojeo poslednji komad torte, koji je bio dan u nedelji kada sam se rodio. Njen odgovor je uvek: ponedeljak. Kako ponedeljak, kada kompjuter kaže da je bio utorak. Možda sam se ja ipak rodio 13. maja, a ne 14. ili nju sećanje vara. Možda neće da prizna da su prijavili matičaru 14. iako sam se rodio 13. To je valjda, zbog baksuza, svi su sujeverni, primitivni, svi vračaju. Znam svakako da je problem bilo ime, kako ću se zvati. Ocu je bilo sasvim svejedno, ali mama i očeva mati su se zakrvile. Mama: Ponedeljnik, baba: Uftornik. Na kraju je ispalo: Nik ili Nikolas, kao rep, tako su me svi zvali.

Mama me sažaljivo gleda preko pletiva, kaže: „Imaš još jedan šnit diplomatske u frižideru, uvijen je u staniol.“

„Auuu!“

Skočim do frižidera, otvaram vrata, na tacni, u polutmini svetluca, kao nikl zaboravljenih klizaljki, to parčence uvijeno u staniol. O pohezijo! Vraćam se. Mama upali lampu u uglu. Otvaram staniol, osetim taj miris – čar retorte.

Tatino omiljeno jelo je, pak, bila ajnpreh supa, bio je vodeni tip i obožavao je tečnost. Jednostavno, nalivao se, a to se onda presipalo. Sada mi je jasno zašto su propali njegovi bubrezi – od prekomernog uzimanja tečnosti. Njegov slučaj je bio potvrda onog drevnog pravila da je karakter sudbina i tu se ništa nije moglo. Posle bubrega verovatno su mu propali i testisi, pošto sam mu ja bio poslednje dete, iako je želeo još dece, pouzdano znam. U njegovoj pojavi bilo je nešto neodređeno, kao da nije bio dobro fokusiran, ličio je na neku baricu ili fleku – razliven. Takve su mu bile i oči, velike i vodnjikave, plave. Da li sam ja ličio na njega, da li sam ja bio njegova kopija? Pitam to mamu.

„Što si stariji sve više ličiš na njega“, kaže mama. „Ne, ovaj, htela sam reći da sve manje ličiš na njega.“

„Hm! U nekom smislu, moglo bi se reći da smo bili na istom pravcu, samo smo se kretali u suprotnim smerovima”, objašnjavam joj njenu omašku.

Oližem staniol u kojem je bila torta, osećam metal pod zubima kao nikl klizaljki zaboravljenih. Setim se ljubičastog staniola od salon-bombona sa novogodišnje jelke, beše to jedne davne zimske večeri u Ujvideku – moj fatum je bio šećer, šećer i skrob, dakle, bela boja. Kao i sada da čujem tatu kako me preklinje: „Taj šećer će te ubiti!“ Zubi su mi bili potpuno uništeni karijesom. Tatini bubrezi, moji zubi. Da li je tu bilo mamine krivice? Ne. Njeni postupci su samo bili odgovor na zahteve koje je postavljala priroda, karakter. Ona nije ništa remetila, samo je udovoljavala. Ako želiš ajnpreh supu, izvoli, ako želiš tortu, slatko, izvoli. I to koliko god želiš – tri, četiri tanjira supe ili celu tortu za doručak. To prekoračenje mere je prirodna stvar, bez toga nema ništa. Ako ne jedem dok mi ne pozli, nisam ništa uradio, kao da nisam ni jeo. Prevejana gospa la Cucina koja prelazi preko travnjaka u proleće kada je on zelen ili u jesen kada je sparušen, svejedno. U svakom slučaju, mora da pređe, da prekorači, da prespe, da rasipa. Sada shvatam: morfijum je tatu savršeno razvejavao posle stravične kontrakcije, posle grča izazvanog bolom. Sećam se da je govorio u bunilu kako je u vejavici, kako vidi oblake konfeta koje padaju po glavama devojčica. A opet ta glad, ta žeđ. Ali zašto? Pa, taj prvi zalogaj je dovoljan, tu je sve, ostalo je ponavljanje. Adam je sam zagrizao jabuku. Čemu to istrajavanje? Najesti se, napuniti se, nasititi se, povraćati – kakav je smisao toga ili kakva je to potreba? Nema to veze sa mnom, sa tatom. Da li ima veze sa mamom? Možda. Ali ona skoro da nikada nije ništa jela, bila je uvek mršava kao kostur. Gledam te njene suve koščate ruke koje uvek nešto rade. Pletu, kuvaju, peru, ribaju…

Odjednom, kvrc! Nestade struje. Pogledam kroz prozor, ceo kvart je u mraku. Znači, u pitanju je neki teži kvar, nisu osigurači. „Kako sad da nađem sveću?“ kaže mama.

Posle par minuta oči nam se navikavaju na tminu. Vidim maminu tamnu konturu kako sedi u fotelji. Ispred nje, na taburetu, u mraku, svetlucaju odložene igle od pletiva.

„Da li imaš negde neko parčence čokolade ili bilo šta slatko?“ pitam je. „Negde imam, ali kako sada da to pronađem?“

Ćutimo u mraku, vreme se ne pomera, sve kao da stoji. Šta da je još pitam? Ne znam. Da li je moguće, možda mi se pričinilo, čujem kako neko peva ariju, nešto veoma poznato. Taj glas dopire sa ulice. Prilazim prozoru, dole u mraku, ispred kuće, stoji neki čovečuljak i peva: „Dalla sua pace“ (Od tvoga spokoja). Neverovatno! Stojim tako neko vreme i slušam ga. On povremeno diže ruke prema zimskom nebu koje je puno zvezda i kao da se meni obraća. Vratim se na kauč. Čujem mamu kako tiho hrče, zaspala je. Sada krenem u potragu za onim parčetom čokolade. Otvaram ladice, šuškam, rijem, prevrćem. Odem nekako po mraku u kuhinju, najzad, u jednoj komodi, pronađem parčence crne čokolade. Spustim se u fotelju, pored mame, dok mi se u ustima topi slatkogorka čar i polako utonem u san.

(Preporuka: dalje ne čitati)

Sanjam kako sam postao student nekog koledža iako sam mator, i u snu imam šezdeset godina. To je, u stvari, nekakva škola sporog čitanja i brzog pisanja, ili obrnuto. Zakasnim na školski autobus. Pojavi se neki umetnički impresario, homoseksualac, obučen je kao renesansni knez. Preziva se Jezikić, na njegovoj identifikacionoj kartici, koja mu visi na grimiznoj pelerini, piše da je po nacionalnosti Skrob. On mi pomogne da nekako dođem do koledža. Nalazim se u nekoj sali koja je podeljena na četiri boksa, ja ulazim u krajnji desni. Tu me čeka moja profesorka fizičke kulture sa još jednim studentom. Ona je mlada, kaže mi da se preziva Dajč. Taj student mi onda pokazuje opremu, dres koji moram i ja da nabavim. To je drap majica sa tamnoplavim štraftama na ramenima, na zadnjoj strani piše crnim slovima: AC „Milan“. To mi se ne dopada. Ja sam očekivao da će pisati: FC „Valencia“. Kažem im da to nije primereno mojim godinama, da me je sramota, da bih ja želeo da nosim jednostavnu belu majicu i crni šorc. Međutim oni su neumoljivi, pravila su pravila.

Odjednom: TRAS! Probudim se. Došla je struja i sijalica u lampi, u uglu, je eksplodirala. Mama se, takođe, prenula. Napolju sve blešti, a mi još uvek sedimo u mraku. Mama kaže:

„Sanjala sam nešto strašno.“

„Šta si sanjala?“

„Sanjala sam da smo svi mi…“

Počnem da se smejem kao lud, ne mogu da se zaustavim, kažem joj: „Znaš šta, mama, sad stvarno moram da idem, već je prilično kasno.“ Sjurim se niz stepenište. Na sreću, ne sretnem nikog. Uskočim u stari prašnjavi „vartburg“ i sa probušenim auspuhom koji ispušta oblake dima tutnjim bulevarom na drugi kraj grada, ženi u zagrljaj.

P.S.

Šta je mama sanjala, šta mi je rekla da je sanjala?

 

 

 

KRALJ ŠUME
ILI
POKUŠAJ PRLJANJA"Mesečina.
Osećam kako me čereči kao Dionisa
U svim pravcima
Ali kako, šta je Mesečina
Pogled na svet, gluposti
I ko je on, u stvari
Da li sam ga, možda, lično poznavao
Kao nekog Kineza

Svakog jutra u životu svakog muškarca, ili skoro svakog, postoji jedan trenutak opasan po život, to je jutarnje oblačenje pantalona. Nagla promena položaja tela uzrok je fatalnih padova. Oko deset hiljada muškaraca dnevno u svetu završi svoj život na ovakav način.

Stan je bio, očigledno, napušten u velikoj žurbi. No, ipak se ne bi moglo reći da se tu dogodilo nešto strašno, da je bio poprište bilo kakvog sukoba.

Zovem se Socek, ali moje pravo ime je Teneka itd. Dakle, pošto je završio karijeru operskog pevača u malom provincijskom pozorištu (pevao je manje role u Verdilijevim i Pulcinelijevim operama), povukao sam se iz javnog života u skrovitost svog malog stana, u intimu svog unutrašnjeg prostora ispunjenog sećanjima i razmišljanjem. Ona zverka u njemu, koja je i te kako umela da blesne na sceni, neretko i da oduševi, kao da je oslabila, počela je da se gasi, što je bio znak da je moje vreme prošlo i da treba da oslobodim prostor scene za nove, mlade pevače. Iako je znao da peva i glavne role, na primer u "Kotki" ili "Mondenima", neke su mi bile i nuđene u određenim trenucima karijere, nikada se nisam otimao za njih, one ga nisu privlačile. Majstorski sam umeo da uobličim male uloge, što nije bilo za potcenjivanje i u tome je iskreno uživao. Takođe sam znao da pevam i role iz nekih Valdnerovih opera koje, na žalost, pozorište nije imalo na repertoaru.

Kada se najzad povukao u skromni ambijent svog malog samačkog stana koji se, inače, nikada nije zaključavao i koji je bio uvek otvoren za svakog namernika, od sveg predašnjeg događanja ostala je samo potreba, čak nužda, održavanja pevačke kondicije i postepenog smanjivanja kapaciteta pluća. Ali ni psihološki momenat nije bio zanemarljiv. Nagli prestanak pevanja bio je koban za mnoge pevače, čak pre nego jutarnje oblačenje pantalona. I zato sam svaki dan u određeno vreme, prateći se na malom raštimovanom harmonijumu, pevao deo repertoara, ili bar svaki drugi dan, ne bih li nekako očuvao zdravlje. Obično je to radio prepodne kada je većina stanara odsutna. Za nevolju, bejah okružen starijim svetom koji je vreme, uglavnom, provodio kod kuće. U početku se niko nije bunio, ali, do kraja, zidovi, ipak, behu pretanki. Počelo je sa kuckanjem, nastavilo se sa snažnijim udaranjem u plafon, da bi se završilo sa zvonjenjem na vratima i gromoglasnim negodovanjem.

Baš sam pevao ariju Kalvarosija kad neko leže na zvonce. U pitanju je bio jedan kapetan u penziji koga sam, inače, već imao prilike da vidim na nekoj svadbi kako podvriskuje i puca iz revolvera. Samo iz obzirnosti, ne iz straha, obustavih svaku dalju vežbu.

Razmišljao je šta da radi, kako da reši problem, nikako nisam smeo prestati sa pevanjem. Mogao je da vežba u pozorištu, ali tamo mi se više nije išlo. Dobar deo dana, pogotovo ako bi bilo lepo vreme, provodio je u šetnji, Dunav mi je bio blizu kuće. Voleo je da posmatra sa keja skupine vrba i topola kako obrubljuju priobalne proplanke. Jednog lepog prolećnog jutra osmelih se da siđem na samu obalu, da stupim u gaj topola koje su se uzdizale iz vode, a između kojih je vijugala isprana bela peščana staza. Nade se tako nenadano u zelenom zamku i skoro spontano zapeva ariju Kurnemanta iz prvog čina "Slepca - vilenjaka". Problem je bio rešen na najsrećniji način: ovde sam mogao da pevam arije do mile volje, u ovim veličanstvenim dvoranama punim zlatnozelene svetlosti. Zelenilo, vegetacija, pogotovo, drveće je uvek bilo nešto što ga je fasciniralo - život u Zelenom. Začuđene ptice su me posmatrale iz bujnih krošnji u rano jutro ili večernji smiraj, već kada bih držao predstavu, predstavu u kojoj je imao glavnu ulogu, hteo ne hteo, sam na sceni u derilijumu Zelenila.

Zanesen, nikada nisam pomislio da bi to mogao biti nečiji stan, log, da se tu, možda, ne krije neka veća zver. Ali jedne večeri, dok se voda odbleskivala između crnih vlažnih stabala, ugledah neko čudno stvorenje, nekog ogromnog čoveka u zelenom odelu kako me posmatra sa jedne uzvisine. Veliko mesnato lice sa sitnim crvenim očima cerilo se u mom pravcu. U trenutku prekinuh pevanje i nastavih svojim putem. Bio sam iznenađen, ali se brzo pribrah, pošto je to, ipak, bilo nešto sa čim sam, izgleda, u podsvesti računao. Bilo je sve to isuviše lepo da bi moglo da potraje. Prilično zabrinut sam proveo to veče kod kuće. No, ipak sam odlučio da nastavim da odlazim u šumu, ali da pazim: pevaću samo kada sam siguran da tamo nema nikoga. Međutim, sutradan, kada sam otišao u šumu, onaj čovek je opet bio tamo. Sada je to bila činjenica sa kojom sam morao da računam. Bilo je to nešto što se moralo trpeti, jer pravo na gaj on je polagao isto kao i ja. Jednostavno, nisam se osvrtao na njega, špartao bih stazicom gore-dole, jedino bih prestao da pevam kada bih ga ugledao. On me je, svakako, pratio, čuo bi izdaleka neku ariju i to bi ga veoma čudilo i vređalo kao nešto njegovom prostom uhu potpuno nepoznato i neprijatno. U početku, verovatno, beše radoznalost a onda mržnja, iako je bio moguć i obrnut sled.

Jednog jutra, međutim, napravih veliku grešku. Dok sam pevajući hodao kroz gaj, primetih ga dosta kasno, predhodnu noć sam loše spavao i refleksi mi nisu baš najbolje radili. Umesto da nastavim da hodam ne obracajući pažnju, pošto sam bio iznenaden blizinom tog ogromnog tela, ja se trgoh, učinih dva koraka unazad i sklonih se iza jednog stabla. Beše to veoma nesmotren postupak. Uvredih ga, sujeta divljeg čoveka beše dirnuta i već sledećeg trenutka čuo sam ga kako sikće i psuje preteći da će me ubiti kao psa koji mu pogani svojim zavijanjem teritoriju, njegovu domaju. Situacija je bila opasna, nisam imao nikakve šanse protiv te telesine i zato pružih korak u pravcu keja, ne trkom, jer bi me bilo sramota, ali žurno.

Sa odlascima u šumu bilo je gotovo, a samim tim i sa pevanjem. Jasno je bilo da tamo nije imao više šta da traži. Svojom nesmotrenošću uvredio si možda jedinog prijaptelja i on te je oterao sa scene. Povukao si se u skrovitu toplinu svog stančića. Izlazio sam samo ujutru, tek da kupiš, da kupiš da ljubiš, osnovne potrepštine, hleb, mleko i novine koje više nije ni čitao, ali sam nastavio redovno da ih kupujem po nekoj glupoj navici. Bacao ih je bilo gde, tako da je ceo stan bio već zatrpan njima. U maloj biblioteci koju si nasledio od oca pronašao sam neku knjigu o jogi, zapravo priručnik. Učinilo mu se da tu leži rešenje tvog problema, pa sam pristupio izučavanju materije da bi uskoro počeo i sa praktičnim vežbama. Pevanje si sasvim zapustio, već sam zaboravio pojedine arije, na primer, nikako nije mogao da se seti arije Kerontiusa, koju sam, inače, veoma voleo. Ipak, šetao si se ponekad u večernjim časovima kvartom prisećajući se nekih rola. Tiho je pevušio da me neko ne čuje, u stahu da ne krene priča po pozorištu da si poludeo. I tako, šetajući se jedne večeri ugledah mog prijaptelja ispred neke kafane kako ispija hektolitre piva, čitava vojska flaša beše naređana na stolu za kojim je sedeo. Bogme, trebalo je napuniti tu bačvu bez dna. Nekom drugom prilikom si ga, opet, video kako se pijan valja kvartom pevajući i pritom psujući političare, a i carevo ime je spominjao. Naime, u to vreme, zemlja je bila u ratu sa susedima i već je izgubila neke teritorije. Interesantno je bilo i to da me on prilikom tih susreta, uopšte, nije prepoznao, ili se samo pravio da me ne primećuje, kao da uloge behu zamenjene. Pomislio sam da bi mogao ponovo da odeš do šume, da on, možda, tamo više i ne boravi. Padalo ti je čak i to na pamet da je ona prilika u gaju, možda, neko priviđenje, moja halucinacija, što ga je malo brinulo, ili, pak, neki demon koji nema nikakve veze sa ovim čovekom ispred gostionice, da su to dva sasvim različita stvora. Ipak, sličnost je bila neverovatna. Ako je u pitanju bila samo halucinacija, onda si mogao slobodno da ideš u gaj, što me je radovalo. S druge strane, ako je to bila istina, to priviđenje je moglo da mi se javi opet i to bilo gde, čak i u skrovitom kutku njegovog stančića. Nikada, međutim, nisi pomislio da ja sam imam bilo šta zajedničko sa tom utvarom, sa tim demonom ili čovekom, šta li je već bio. On tako ogroman i nezajažljiv, provaljen kao bure bez dna, bio je sušta suprotnost tebi koji si pre ličio na neku grancicu nego na ljudsko stvorenje, o demonu da i ne govorim.

Ako se, pak radilo stvarno o demonu, o prijaptelju, a verovao sam da takva bića postoje, onda je bilo bolje da u gaj više ne zalazim. Ipak, jednog jutra, pošto sam se dobro naspavao, okuražih se i krenuh u pravcu keja. Izdaleka, Dunav je izgledao planetarno. Talasi su se valjali peneći pod naletima košave. Nebo, čisto i azurno, ogledalo se u vodi tako da se Dunav, zaista, plavio kao u čuvenom Brandsovom valceru. Spustih se sa keja u šumu. Gaj me je šumeći pozdravljao. Mlado lišće je treperilo propuštajući zlatnozelenu prasvetlost. Nevinost vrba i tavna monumentalnost topola zaokruživali su prostor pun ptičijeg pevanja u koji uđoh malo napet, alu se uskoro opustih pošto ne beše nigde nikog. Kretao sam se belom peščanom stazom između stabala pored same vode, čas penjući se na proplanke, čas spuštajući se u udoline. Kad najzad dodoh do stabla u koje sam davno nekad urezao krst za koji sam samo ja znao i koji je mogao da zapali čitav svet, zapevah pesmu iz "Dečakovog čarobnog brega", pardon - iz "Dečakovog čarobnog štapa": Šta mi govori Poriroda? Bejah potpuno opijen radošću, skladom trenutka u kom se nađoh. Tonuo sam u duboke lage, da bih se zatim tremolima uzdizao do najviših tonova senčeći ih falsetima. Talasao sam se kao voda pod naletima severoistočnjaka, najdražeg mi od svih vetrova. I u tom času najuzvišenije čistote i sklada, nešto iznenada dunu sipajući nerazumljive reči i cepajući mi odeću. Obuze me strava, poslednjim atomima snage se otrgoh i ugledah prijapteljevo mesnato debelo lice kako se kezi peneći, lice iskrivljeno od besa i vetra. Pokušavao je da me raskomada čupajući mi ruke i noge, glavu, međutim, nekim čudom u šakama su mu ostajali samo delovi odeće, mantil, sako, prsluk, šešir, tako da, na kraju, ostadoh samo u košulji boje trule višnje koja je bila već prilično izbledela od pranja i iskrzana od nošenja. Tako tanak i klizav migoljio sam mu se iz ruku kao gušter, ali on je uporno nasrtao u nameri da me ponovo dohvati. Povremeno taj košmar bi prelazio u skladan, čak graciozan ples dva tela prilično asimetrična po proporcijama i obliku, koja kao da su u tom trenutku postajala jedno. Vrteći se između crnih mokrih stabala u tempu valcera, zanosno smo klizili s jednog na drugi kraj šume. I to je potrajalo, to smenjivanje rata i ljubavi, haosa i harmonije. Najzad, gubeći snagu i tražeći predah, prijaptelj bi se povlačio dva-tri koraka unazad, kao da uzima zalet, pa bi ponovo navalio, ali ja sam, dobro nakokan adrenalinom, sad već potpuno nag bežao velikom brzinom uz padinu prema keju. Bio je isuviše trom da bi me stigao.

Posle ovog užasnog događaja još više se osamio, skoro da nisam izlazio iz stana, vežbao je jogu i sve manje jeo. Uskoro dode do intervencije oružanih snaga susednih zemalja i carstvo pade pod okupaciju. Ferdinand sa svitom pobeže u Ameriku gde dobi azil. Vremena su zbilja bila teška. Ipak, kao stariji čovek, bio sam pošteđen fronta, a i malo toga mu je bilo potrebno, pošto sam dobar deo dana obično provodio u meditaciji. Jednog jutra, tako sedeći na klozetu, mučen teškim zatvorom, a što beše posledica gladovanja, da prekrati vreme, dohvati neke stare novine iz ugla i ugledam ... šta?

SINGLICA bez etikete ili slava mladosti

Video sam hrpu singlica ostavljenih pored nekog kontejnera za đubre", to bi bio početak, prva rečenica. Krenuo sam prema kompjuteru da otvorim novi fajl ali sam se zaustavio, pomislio sam da je ipak bolje da uzmem hemijsku olovku iz tašne i da rukom počnem da pišem. Ali kada sam zavukao ruku u tašnu, našao sam hemijsku rastavljenu na proste činioce, što me je zbunilo. Možda je trebalo da se vratim kompjuteru i da ukucam prvu rečenicu ali sam ipak pokušao da sastavim hemijsku - bezuspešno, rasula se i delovi su se otkotrljali pod sto. Đubre! Dakle, da ne bude zabune, sve ovo ukucavam direktno u ćivot svete Ursule, baš koješta. Moram stalno da dajem mašinama razna imena kao životinjama, tako ih se, valjda, manje plašim. Već sam zaboravio šta sam imao na pameti - prva rečenica koja mora da bude udarac i to dobar, akord iz koga će da se rascveta čitava priča. Ali kompjuter je kontejner za đubre, za otpad, za reči koje su đubre, uostalom, kao i ta olovka iz koje je trebalo da isteknu slova. Da li sam video sebe kao nekog klošara koji pretura po tom kontejneru? Reči su stvari koje završavaju u kontejneru ili pored njega, baš kao i ove singlice koje je neko ostavio u nadi da će nekom ipak poslužiti za nešto.
 
Ali kako su se singlice mogle upotrebiti ako sam bio vlasnik jednog gramofona, te starudije, na kom su se mogle slušati samo longplej ploče, dakle, na 33 obrtaja ali ne i na 45, koliko je potrebno za singlice. No, mogao sam da ih slušam i na 33 obrtaja. Baš me je zaintrigiralo šta je na njima, kakva je muzika u pitanju, ako je uopšte bila muzika. Etikete behu spale, kiša ih je pokvasila, odlepile su se i nekud odšetale ostavljajući gole crne diskove sa upisanim tajanstvenim glasovima, nečujnim zvucima, glasovima koji su sad bili za čitavu oktavu niži, tako da su ženski glasovi postajali muški a muški se pretvarali u nerazumljivo brujanje. Ma, kakvu oktavu, oni su svakako bili dublji ali su, takođe, mogli da budu i viši, histerični, vrišteći. Sve je samo pitanje brzine, broja obrtaja. U svakom slučaju, to su neki drugi glasovi, ne oni koji su zapisani u vinilu. Stojim i dalje pred gomilom crnih diskova. Okolo je sve mokro od dugotrajne kiše. Smrad iz kontejnera se širi ali mi to ne smeta, ne žurim se nikud. Da li me uopšte interesuje šta je na tim pločama? Neka neverovatna muzika, zvuci koji će se pretvoriti u druge zvukove, u šumove, zatim nestaće i sve će se promeniti. Ali reči me danas, zaista, malo interesuju, dosadne reči koje se rvu grčko-rimskim stilom, koje se boksuju kao miteseri, kao nepojmljivi pupoljci zla. Reči u rečenici su kao rogovi u vreći, da upotrebim jednu ruralnu metaforu, ruralnu i infernalnu. A, u stvari, sve reči su iste, pošto je svaka rečenica ćorsokak, tj. rečenica je rupa bez dna, tako da reči propadaju. Ili priča, koliko me interesuje priča, šta ona može još da mi priušti - ono famozno: "Neka nam se ispriča ta priča, neka nam se kaže šta se s njim zbilo." Ali i to me malo interesuje, znam, sve priče su ispričane. Sve priče samo prepričavaju stare dobro poznate priče. Neko, pak, baš to i hoće - da čuje dobro poznatu priču, u stvari, da je sam sebi ispriča, baš kao što smo u detinjstvu voleli da slušamo istu priču po stoti put.

2.

Sećam se davne zimske večeri u Ujvideku kada sam dobio batine od oca zbog jedne singl-ploče. Iako je bio van sebe od besa, kontrolisao se, samo je prislanjao svoje dlanove na moje obraze vičući: "Ovo su šamari, razumeš, šamari, tučem te!" Ali to je bilo dovoljno iako nije ništa bolelo, bila je to uvreda koju mu nikada nisam oprostio. Da li? Zapravo, voleo bih da sam mu oprostio ali nisam siguran da jesam, i to me muči. Prošlo je već više od četrdeset godina kako trune na katoličkom groblju sent Mikloš Panthađi na Futoškoj cesti, moj otac, nesuđeni operski pevač, a ja još uvek nosim u sebi bol, tu sramotnu ranu koju mi je zadao u zabludi. Dapače, raspao se već dole, nadgrobna ploča je naprsla od mraza i pukotina se proširila izlokana panonskim pljuskovima. Ali i sad kao da ga stvorim kako se predveče zatvara u devojačku sobicu iza kuhinje i peva ariju Kavaradosija iz "Toske", ili ariju oca iz "Travijate", ono kad Alfredov otac moli Violetu da odbije Alfredovu ljubav, da se žrtvuje.

Imao sam običaj krišom da ga posmatram. Jednom sam ga video kroz odškrinuta vrata kako plače pošto je otpevao ariju Kavaradosija. Ili nešto mnogo delikatnije: kroz ključaonicu od kupatila činilo mi se kao da ga vidim kako izvodi neke neobične pokrete nadnoseći se nad lavabo, a možda je samo vodio raspravu sa sopstvenim likom u ogledalu pri tom mlatarajući rukama. No, sve je to bila, najverovatnije, moja pubertetska uobrazilja. Sa desne strane, pored lavaboa, nalazila se velika barokna peć sa kazanom za vodu, a sa leve bide pored kojeg je bila klozetska šolja na koju sam još kao dečak imao običaj da se penjem i da gledam kroz prozorčić u otvor svetlarnika u koji su stanari nabacali svakojakog đubreta koje se nikako nije moglo ukloniti, pošto nije postojao ulaz, ili je postojao ali je bio zamandaljen i niko nije mario za njega. Nivo đubreta je s vremenom rastao, tako da se moglo očekivati da jednog dana dospe i do prvog sprata gde je bio naš stan, što se, naravno, nikad nije dogodilo. I sam sam povremeno bacao kroz prozorčić razne sitnije predmete. Svaki put kada bih bacio pogled u otvor svetlarnika, slika bi bila drugačija, konfiguracija đubreta se menjala iz dana u dan, što je bilo zanimljivo. Kiša i sneg su, takođe, istrajno natapali đubre koje je povremeno, što bi se reklo, radilo, tako da se širio težak vonj. No, u svakom slučaju, svetlarnik je bio tajanstveno mesto koje je naročito privlačilo moju pažnju, mračni stožer oko koga se okretalo dnevno-noćno biće kuće i u koji su se poput đubreta slivali iz stanova krici i šaputanja, razni razgovori, pesma, svađe i plač, seksualna vriska i šumovi pražnjenja i prosipanja, slažući tako utvarno tresetište kao sam temelj postojanja.

Pre neki dan kada sam došao kući posle napornog posla, J. me je dočekala sva uplakana, uspaničeno je zavapila: "Dragica je nestala!" Dragica je mače koje smo pokupili sa ulice mesec dana ranije.

"Kako nestala?" - "Nema je, bojim se da je skočila u svetlarnik, zaboravila sam da zatvorim prozorčić u predsoblju."

Onda počinje pomeranje ormana koji je prislonjen tik uz prozorčić tako da se on može tek odškrinuti ali dovoljno da se mačka provuče, pa pentranje na isti taj orman i buljenje u otvor. I u ovom svetlarniku je puno đubreta koje su stanari nabacali, raznih stvari, predmeta za svakodnevnu upotrebu i za svakodnevno trenutno i definitivno odbacivanje. Čini mi se kao da u hrpi vidim neku šapicu kako se pomera ili je to traka paučine koja se vijori na vazdušnoj struji. Čas je to stvarno šapica, čas paučina, nikako ne mogu da utvrdim šta je posredi. J. se takođe penje na orman, gleda ali ni ona nije sigurna da li je to Dragičina šapica ili neka krpa koja leluja. Kao da čujemo mjaukanje, vapaj za pomoć. A onda nam se opet čini da je to neko škripanje koje dolazi iz susednog stana ili kao plač neke bebe.

"Kako da joj pomognemo?" - "Ne znam."

Da li se može ući u svetlarnik iz podruma? Ali ova zgrada nema podrum, bez temelja je. Možda u ovaj svetlarnik uopšte nema pristupa. To je neki zatvoren prostor, okovan zidovima, u koji kada se propadne, nema izlaza. Postoje samo prozorčići za svetlo, za poglede. Strašno. Svašta tamo skapava, rupa je to bez dna koja se stalno pomera, koja hoda levo-desno.