Vilijam Fokner

Kad su ga jednom studenti u Oxfordu (Misisippi) upitali,koji svoj roman smatra najboljim, Fokner im je odgovorio: “Krik i bes neprestano me uzbuđuje.”

-Fokner o tome kako je nastao roman Buka i bes.

Prema mojoj oceni, ni jedna moja priča nije dosta dobra i zato sam trideset godina uvek pisao novu, nadajući se da bi ta mogla biti dosta dobra. Pa bi tako moj lični osećaj valjda bio nežnost prema onoj koja mi je prouzrokovala najviše zebnje, kakvu bi majka mogla osećati za dete, a ona koja je meni prouzrokovala najviše zebnje i za mene predstavlja najsjajniji neuspeh jeste Buka i bes...

Počela je kao kratka priča, priča bez zapleta, o nekoj deci koju šalju od kuće za vreme bakina sprovoda.
“Iskrsla mi je u pameti slika.U to vreme nisam bio svestan njenog simboličkog smisla. Bila je to slika zamazanog tura gaćica devojčice koja se nalazila na kruški i odatle kroz prozor gledala kako se u kući spremaju za bakin sprovod, te događaje dojavljivala braći koja su bila ispod kruške na zemlji. Dok sam razjašnjavao ko su te osobe bile i što su radile i kako su se gaćice devojčice zaprljale, uvideo sam da će mi biti nemoguće da sve to utrpam u jednu priču, već da će iz toga izaći celi roman. I onda sam spoznao simboliku prljavih gaćica, i tu sam sliku nadomestio slikom devojke bez oca i majke, koja se spušta niz oluk da bi pobegla iz jedinoga doma što ga je imala i gde joj nije nikada bila pružena
ljubav, nežnost i razumevanje. Već sam bio počeo pričati događaje kako ih gleda dečak-idiot, jer sam smatrao da će biti od većeg dojma ako ih priča neko ko samo zna šta se dogodilo, ali ne i zašto se dogodilo. Uvideo sam da taj put nisam ispričao celu priču. Pokušao sam ponovno ispričati istu priču kako ju je video drugi brat. Još nije bila gotova. Ispričao sam je po treći put, kroz prizmu trećega
brata. Još nije bilo ono pravo. Pokušao sam sve skupa sastaviti i popuniti pukotine tako da ja budem izveštač. Još nije bilo potpuno. Tek nakon petnaest godina pošto je knjiga 'bila objavljena, kad sam napisao dodatak jednoj drugoj knjizi, izvršio sam krajnji napor da ispričam tu priču i da je smetnem s pameti, tako da već jednom mogu imati mira od nje. Prema tome sam romanu najosjetljiviji.
Nisam ga se mogao okaniti i nikako ga nisam mogao doreći, koliko god mučno nastojao. I opet bih se rad na njemu okušati, premda bih sigurno zatajio.

Likovi

Tada mi se javila ideja da bih mogao mnogo više izvući iz ideje slepe samousredotočenosti nevinosti, što bi je pokazivala deca, ako bi jedno od te dece bilo istinski nevino, dakle, idiot. Tako se rodio idiot i onda sam se zainteresovao za odnos idiota prema svetu u kom se nalazio, ali s kojim nikad neće moći izaći na kraj, i odakle će dobiti nežnost, pomoć da ga štiti u njegovoj nevinosti. Mislim "nevinost" u tom smislu što ga je Bog pri rođenju učinio slepim, naime bez pameti, i on nikad ništa neće moči učiniti da bi se to promenilo. I tako se počeo javljati lik njegove sestre, a onda brata, tog Jasona (koji je za mene predstavljao potpuno zlo). On je najopakiji lik, čini mi se, koji sam ikada zamislio. Tada sam vidio da to ne mogu nikako izreći u kratkoj priči. Pa sam tako iskazao idiotovo doživljavanje toga dana, i bilo je nerazumljivo, čak ni ja ne bih bio mogao reći što se tada zbivalo, pa sam morao napisati još jedno poglavlje. Tad sam odlučio da Quentin da svoju verziju tog istog dana, odnosno te iste prilike, i to je učinio. Onda je trebalo dati kontrapunkt, a to je bio drugi brat, Jason. Tada je već sve bilo potpuno zamršeno. Znao sam da je daleko od toga da bude gotovo, pa sam morao napisati još jedno poglavlje , s izvanjske perspektive, u kome neko izvana, pisac, govori o onome što se dogodilo tog dana. I tako je nastala knjiga, tj. istu sam priču napisao četiri puta. Nijednom nije bilo kako treba, ali toliko sam se mučio da ništa od toga nisam mogao baciti i nanovo početi, pa sam je tako štampao  u četiri poglavlja...



Na pitanje: kakvu je emociju u njemu pobudio Benjy, Faulkner je odgovorio:

“Jedina emocija koju osećam prema Benjyju jest tuga i samilost nad celim čovečanstvom. Ne možete saosećati s Benjyjem, jer on nije kadar osećati. Jedino što lično osećam  prema njemu je moja zabrinutost, je li verovatan njegov lik kako sam ga ja stvorio. Zamislio sam ga kao prolog tragediji,
kao grobara u elizabetanskoj drami. On odigrava svoju ulogu i nestaje s pozornice. On je nesposoban da počini zlo ili načini dobro, jer on nema nikakve spoznaje ni o zlu, ni o dobru.”

Na upit, može li Benjy osećati ljubav, Faulkner je rekao:

 “Benjy nema dovoljno razbora čak ni da bude sebičan. On je poput životinje. On pozna nežnost i ljubav, iako ih ne ume imenovati, i upravo je ona pretnja njegovoj nežnosti i ljubavi bila uzrokom da je zavijao kad je osetio promenu kod Caddy. Nije više imao Caddy. Kako je bio idiot, nije čak ni bio svestan da je Caddy nestala. Samo je osećao da nešto nije u redu, i to je ostavilo u njemu prazninu u
kojoj je jadovao. Nastojao je ispuniti tu prazninu. Jedino čega se mogao domoći bila je Caddvna odbačena papuča. Ta je papuča bila sva njegova nežnost i ljubav, koje nije umeo da imenuje , samo je slutio da toga više nema. Benjy je bio prljav zato što nije znao dovoditi zbivanja u logičnu vezu i zato što prljavost nije imala za njega nikakvog značenja. Kao što nije bio sposoban razaznavati zlo od dobra, tako nije mogao razlikovati ni prljavost od čistoće. Nađena papuča pružala mu je utehu, premda se više čak nije ni prisećao osobe 'kojoj je nekome pripadala, kao što se više nije spominjao zašto jaduje. Da se slučajno Caddy ponovno pojavila pred njim, verovatno je više ne bi bio poznao.”



___________________________________



Bio je neki časovnik, visoko gore na suncu, i meni pade na pamet kako čoveka, kad nešto neće da uradi, njegovo telo tera na to, nekako nesvesno. Mogao sam da osetim mišiće na zadnjoj strani vrata, i zatim da čujem kako mi sat u džepu otkucava, a ubrzo posle toga su svi zvuci zamrli, sem zvuka koji je proizvodio sat u mome džepu.

Tamo u izlogu bilo je dvanaestak satova, dvanaestak različitih vremena i svako od njih s istom onom potvrdom i protivrečnom uverljivošću koju je imao i moj sat, bez i jedne kazaljke uopšte. Jedan drugome su poricali tačnost. Ja sam mogao da čujem svoj sat, kako kuca negde u mom džepu, čak iako niko nije mogao da ga vidi, koji čak ne bi bio u stanju ništa da kaže i kad bi ga neko mogao videti.


I tako rekoh sebi da kupim ovaj. Jer mi je otac kazao da je vreme umrtvljeno dokle god ga mrve točkići; i da se vreme vraća u život jedino kad sat stane. Kazaljke su bile izdužene, malo izvan vodoravnog položaja pod blagim uglom, kao galeb koji se njiše na vetru.

Buka i bes
_____________________________________________________________

Naziv romana  BUKA I BES je prema poznatoj Shakespeareovoj tragediji Macbeth,

5. prizor, 5. čin:

„život je sen što luta, bedni glumac

Što se na pozornici života razmeće, prodrhti

Svoj sat, i ne čuje se više; on je bajka

Koju idiot priča, puna BUKE I BESA

A ne znači ništa.“

 

_____________________________________________________________

"Kad se senka od prozorskog okvira pojavila na zavesama, bilo je između sedam i osam časova i onda sam ponovo počeo misliti na vreme, i slušao sam sat. To je bio dedin sat i kad mi ga je otac davao rekao mi je, predajem ti grobnicu svake nade i želje; bolno je ali sasvim verovatno da ćeš zahvaljujući njemu doći do svesti o ništavnosti sveg što je ljudsko i da on tvoje lične potrebe neće zadovoljiti nimalo bolje no što je zadovoljio potrebe tvoga oca i tvoga dede. Dajem ti ga ne da te opominje na vreme, nego da bi ponekad za trenutak mogao zaboraviti na njega i da ne bi trošio svu svoju snagu upinjući se da ga osvojiš. Jer nijedna bitka nikad nije dobijena kazao je. Nikad se čak nije ni vodila. Bojno polje jedino otkriva čoveku njegovu sopstvenu ludost i beznadežnost, a pobeda je obmana kojoj podležu filozofi i glupaci."

Buka i bes,

_____________________________________________________________

Sad ne moram više misliti na njih zato što znam odgovor na to, kao i to da ne mogu promeniti taj odgovor, a mislim da ne mogu promeniti ni sebe, budući da sam, kad sam te drugi put videla, shvatila ono što sam pročitala u knjigama, ali u što nikad nisam zbiljski verovala: da su ljubav i patnja ista stvar i da je vrednost ljubavi iznos onog što moraš platiti za nju i kad god je dobiješ jeftino, prevario si samoga sebe.“

Divlje palme
_____________________________________________________________

“…o onoj instiktivnoj veštini žena - onom bezbrižnom poverenju u vlastite ljubavne sudbine poput poverenja ptica u vlastita krila – onom mirnom surovom verovanju u neminovnu zasluženu osobnu sreću koja ih časovito okrilati i ponese iz utočišta ugleda prema neokušanom i nepoznatom prostoru bez ikakve vidljive obale…i sve to bez straha ili zabrinutosti, te otuda ne izvodeći nikakve zaključke o hrabrosti ili smelosti: samo s krajnjom i potpunom verom u zračna i krhka i neokušana krila – krila, te zračne i krhke simbole ljubavi koji su ih jednom izneverili, budući da su prema opštem pristanku i prihvatanju sanjale o samoj ceremoniji koju, kad se vinu, odbacuju.”

Divlje palme

_____________________________________________________________
 

U tuđoj sobi morate u sebi stvoriti prazninu da biste zaspali. A pre nego što ste stvorili u sebi prazninu za san, šta ste vi. A kad stvorite u sebi prazninu za san, vi niste. A kad ste ispunjeni snom, vas nikad nije bilo. Ja ne znam šta sam ja. Ne znam da li ja jesem ili nisam.

Dok lezžh na samrti

_____________________________________________________________

 Horace pogleda gore u široko, podbulo lice, bez ikakva znaka godina ili misli - veličanstvena gomila mesa sa svake strane malenog, pljosnatog nosa koji kao da je štrčao na nekoj ravni, istodobno zadržavajući i neko neodredljivo svojstvo čudesne neočekivanosti, kao da je Stvoritelj upotpunio svoju šalu podarivši toj obilnoj količini puti nešto izvorno namenjeno nekom slabom, okretnom stvorenju poput veverice ili štakora.

Svetište

_____________________________________________________________

Čovek je suma svojih sopstvenih nesreća. Moglo bi se pomisliti da će se nesreća jednog dana konačno umoriti, ali onda vreme postaje vaša sopstvena nesreća. –
_____________________________________________________________

"Volim ljude iz Virdžinije zato što su svi snobovi, a ja volim snobove. Snob mora da provede puno vremena u održavanju svog snobizma, tako da mu malo vremena ostaje za druge stvari."

_____________________________________________________________

 

“Vratio sam se hodnikom, budeći pri hodu korake iščezle u četama koje su žamorile u tišini”, priča Foknerov junak. “Ponovo sam ušao u zagušljivu odaju gde je časovnik na tamnom stolu otkucavao svoju užasnu laž. Tada su se zavese izdizale iz tame na moje lice, ostavljajući na njemu svoj dah. Još četiri časa. I onda me neće biti.”

_____________________________________________________________

tokom dve godine koje je proveo na Univerzitetu Virdžinije, kasnih 50-tih godina, gde je držao predavanja, Fokner je snimio  svoje razgovore sa studentima koji su sada digitalozovani i objavljeni na sajtu http://faulkner.lib.virginia.edu/