Svetski slavna, a potom zaboravljena na kraju života, francuska književnica Fransoaz Sagan doživljava pravu renesansu u svojoj zemlji četiri godine nakon smrti. Posle tri nove biografije, koje su se od početka godine pojavile u knjižarama, među kojima je i knjiga sećanja jedne od njenih ljubavnica, Anik Žeij, Sagan (ime koje je pozajmila od Prustovog junaka) vaskrsla je prošle nedelje na velikom platnu, u interpretaciji francuske glumice Silvi Testi, čija je fizička sličnost i verodostojnost sa kojom tumači ovaj književni mit uznemirujuća.
Sagan je već za života prerasla u ikonu, ali više zbog svog ekstravagantnog života nego zbog svojih knjiga, koje su uvek nalazile publiku, ali ne i dovoljno uvažavanja od strane kritike, koja ju je posle „Dobar dan tugo” smatrala osrednjim piscem. Pogrešno, smatraju danas ti isti kritičari, koji tvrde da je delo Saganove nepravedno potcenjeno.
Kritičari su smatrali da, uprkos svom talentu, ona ne govori o temama kao što su ljubav ili smrt. Šokirao ih je nedostatak moralnih osećanja kod njenih junakinja. „Sagan je u raskoraku sa zapadnom kulturom, u kojoj je uvek bilo mesta za tragično”, analizira psihoanalitičar Filip Pore u književnom časopisu „Lir”, koji je početkom godine posvetio čitav broj Saganovoj.
Sagan je prva u epohi pedesetih 20. veka koja nije posegla za psihologijom, „rakom francuskog romana”, kako se izrazio Moris Blanšo. Kritikovali su je zbog odsustva patetike, a upravo je u odbacivanju patosa ležala njena modernost. Prezir koji je osećala prema društvenim kodovima, kakav nose samo devojke iz „dobrih porodica”, što će reći buržoazije kojoj je pripadala i Sagan, bio je onaj neophodni okidač za preuzimanje rizika rušenja tih istih normi, u potrazi za ličnom slobodom.
Od svog oca, inženjera, primila je indiferentnost, od Prusta, Ficdžeralda i Sartra reči, od Remboa boje. Osećala je onu glad za obiljem i pomeranjem granica karakterističnu za posleratnu generaciju, odraslu na ruševinama sistema vrednosti koje ostavlja rat, na osećanju apsurda koje vodi u eksces, na sasvim buržoaskom osećanju da joj je sve dozvoljeno.
U njenom životu kapriciozne tinejdžerke potres je nastupio kada je 1954. godine sa 19 godina dobila jedinu književnu nagradu za života, neverovatnih 100.000 franaka, za svoj prvi roman „Dobar dan tugo”, koji je uneo svežinu na francusku književnu scenu. Ovo delo, u kome je književnica znala da uhvati trenutak prelaska iz adolescentskog doba u svet odraslih i sukob osećanja izuzetne ranjivosti i svemoći, ostalo je zauvek povezano sa njenim imenom.
„Dobra je stvar da ste uspešni dok ste mladi. Tada možete da iskačete iz društvenih okvira”, rekla je jednom prilikom.
Sva štampa se bacila na novi književni fenomen, Sagan se u to vreme već bacila na trošenje novca od nagrade. U San Tropeu, koji je otkrila pre Brižit Bardo, uživala je u brzini svog „jaguara” i „aston martina”, pripremala se za čuvenu italijansku trku „hiljadu milja”, sa svojim prijateljem Enzom Ferarijem, ali je trka otkazana te godine. U kazinu, čiji je postala stalni posetilac, sve je stavljala na „srećni broj” 8 i 1958. godine dobila 80.000 franaka za jednu noć, koje je potrošila već narednog jutra kupivši pravi zamak. Eto materijala za film.
Sin jedinac Fransoaz Sagan, Denis Vesthof, koji je učestvovao u realizaciji filma, seća se raskoši u kojoj je živela na vrhuncu slave.
„Sećam se prijema za 150 osoba u stanu u ulici Ginamer, preko puta Luksemburškog parka. Tamo sam sreo Orsona Velsa, Avu Gardner i Žorža Pompidua, koji su redovno dolazili. Posluga je služila šampanjac i kavijar. Moja majka je imala strah od samoće...”, kaže ovaj diskretni četrdeset petogodišnji fotograf, koji se stara o majčinom nasleđu, u koje spada i dug od milion evra, u koji je upala zbog utaje poreza.
Reputacija „anfan teribl” i skandal-majstora, mondenski životni stil, druženje sa Sartrom i predsednikom Miteranom, lude vožnje, rupe od cigarete koje je ostavljala svuda gde bi prošla, drogiranje, razuzdane zabave, noćni izlasci po barovima na Sen-Žermenu i brojni ljubavnici, muški i ženski, među kojima i Ava Gardner, Žilijet Greko i Pegi Roš, modni kreator i ljubav njenog života – sve je to činilo veću senzaciju od njenih knjiga.
Osim njenog bestselera, koji izdaje kuća „Poket” u 30.000 primeraka, nakon 150.000 primeraka koji su objavljeni posle njene smrti 2004. godine, na policama knjižara se ne može naći bogzna šta, uprkos velikom interesovanju mlađih generacija za njeno delo. To je utoliko čudnije što je Sagan slavna i rado prevođena van Francuske, a naročito u Rusiji, Gruziji i Ukrajini, gde je bila jedan od retkih francuskih pisaca koji su prevođeni tokom hladnog rata.
Njena dela – „Volite li Bramsa”, „Izvestan osmeh”, „Zamak u Švedskoj”, „Raspremljeni krevet”, „Plavetnilo duše”, „Razvodnjena krv” – prevedena su na nekoliko desetina svetskih jezika, iako im francuska kritika nije pridavala veći značaj.
Nedavno je objavljena knjiga „Dobar dan Njujork”, u kojoj su objedinjena četiri putopisa koje je Sagan napisala pedesetih godina za časopis „El”. Ista izdavačka kuća „Lern” namerava uskoro da objavi i knjigu aforizama, izvučenih iz brojnih intervjua koje je dala štampi, kao i njene članke o filmu i album fotografija.
Poput Zelde Ficdžerald, žene slavnog pisca i junakinje romana prošlogodišnjeg dobitnika Gonkurove nagrade, Žila Leroe, i Sagan je sa 36 godina osetila zamor od života i počela da se gnuša svega u čemu je ranije uživala, mondenskih krugova, kasnih noćnih izlazaka, vreve.
Dugogodišnja zavisnost od droga, koja je počela nakon što je 1957. u bolnici primala morfijum posle teške automobilske nesreće, uzimala je danak, a poreski problemi su se gomilali i odveli je u potpuno bankrotstvo. Poslednje godine života provela je kod prijateljice na pariskoj aveniji Foš, jedva skupljajući novac za cigare. Strastvena kockarka, svoju situaciju je kratko prokomentarisala: „Volim da gubim”.
U Rečniku savremene francuske književnosti 1988. godine ovako se predstavila: „Pojavila se 1954. sa nevelikim romanom ’Dobar dan tugo’, koji je bio svetski skandal. Njen nestanak, posle njenog života i dela, podjednako prijatnog i zapetljanog, bio je skandal samo za nju.”
„Šarmantni mali monstrum”, kako ju je 1954. godine nazvao pisac Fransoa Morijak, ponovo je na naslovnim stranama francuske štampe i na bioskopskim plakatima, čime je okončan period od dvadesetak godina potpunog zaborava, kome je prethodio dvadesetogodišnji period svetske slave.
Нема коментара:
Постави коментар