Žensko pravo glasa, Emma Goldman

Hvalimo se da smo doba nauke i napretka. Nije li onda čudno da i dalje verujemo u poštovanje fetiša? Dobro, naši su fetiši različitog oblika i supstancije, ali u svojoj su moći koju imaju nad ljudskim umom još uvek pogubni kao što su bili oni stari.
Naš je savremeni fetiš opšte pravo glasa. Oni koji još nisu ostvarili taj cilj, podižu krvave revolucije da ga ostvare, a oni koji uživaju u njegovoj vlasti, prinose teške žrtve na oltar svemoćnoga božanstva. Jao heretiku koji se usudi dovesti u pitanje to božanstvo!
Žena je, čak i više od muškarca, obožavatelj tog fetiša, i premda se njeni idoli mogu menjati, ona je uvek na kolenima, uvek uzdignutih ruku, uvek slepa na činjenicu da njen bog ima noge od gline. Tako je oduvek žena najveći podupiratelj svih božanstava. Isto je tako morala platiti cenu koju samo bogovi mogu tražiti – platila je svojom slobodom, krvlju svoga srca, samim svojim životom.

Nietzscheova se poznata maksima, „Kad pođeš ženi, ponesi bič“, smatra vrlo okrutnom, a ipak Nietzsche je jednom rečenicom izrazio ženski stav prema njenim bogovima.
Religija je, posebno hrišćanska religija, osudila ženu na podređen položaj, položaj ropkinje. Iskrivila joj je narav i sputala joj dušu, a ipak, hrišćanska vera nema većeg pristaše, niko joj nije odaniji od žene. Doista, sa sigurnošću možemo reći da bi vera odavno prestala biti faktor u životu ljudi, da nije bilo potpore žene. Najzagriženiji su crkvenjaci žene, najneumorniji su misionari dširom sveta žene, uvek prinose žrtvu na oltar bogova koji su im okovali duh i podjarmili telo.

Nezasitno čudovište, rat, uzima ženi sve što joj je drago i vredno. On traži njenu braću, ljubavnike, sinove, a zauzvrat joj udjeljuje usamljen i očajnički život. A ipak, najveći je branitelj i poštovatelj rata – žena. Ona je ta koja uliva ljubav prema osvajanju i moći u svoju decu; ona je ta koja šapuće o ratnoj slavi u uši svojih malenih i koja uspavljuje svoje dete uz zvuk trube i buku pušaka. Žena je također ta koja koja okrunjuje pobednika kad se vrati s bojišta. Ali, žena je i ta koja plaća najvišu cenu tom nezasitnom čudovištu, ratu.

A tu je onda i dom. Kakav je to strašan fetiš! Kako on isisava ženinu životnu snagu – taj moderni zatvor sa zlatnim rešetkama! Njegov sjaj zaslepljuje ženu do cene koju mora platiti kao žena, majka i domaćica. Ali ipak, žena se čvrsto drži doma, moći koja je drži u svojim uzama.

Može se reći da žena, zato što shvata kakav strašan danak mora platiti Crkvi, državi i domu, želi pravo glasa da bi se oslobodila. To možda i vredi za njih nekoliko; većina sufražetkinja izričito odbacuje takvu blasfemiju. Naprotiv, one uvek insistiraju na tome da će pravo glasa ženu učiniti boljom hrišćankom i domaćicom, pouzdanom građankom države. Tako je pravo glasa samo sredstvo kojim se ojačava svemoćnost samih bogova kojima je žena od pamtiveka služila.
Zašto bi onda čudilo da je ona jednako tako odana, gorljiva, na kolenima pred novim idolom, ženskim pravom glasa. Od starine je trpila progon, zatvaranje, mučenje i sve oblike osude s osmehom na licu. Od starine se nadala prosvetljenju, čak čudu od božanstva dvadesetoga veka – prava glasa. Život, sreća, veselje, sloboda, nevinost – sve to i još više od toga treba izvirati iz prava glasa. U svojoj slepoj odanosti žena ne vidi ono što su umni ljudi spoznali još pre pedeset godina: da je pravo glasa zlo, da je samo pomoglo porobljavanju ljudi, da im je zatvorilo oči da ne bi mogli videti kako su vešto natjerani da se pokore.

Ženin zahtev za jednakim pravom glasa temelji se uglavnom na tvrdnji da žene moraju imati jednako pravo u svim društvenim sferama. Niko to ne bi mogao opovrgnuti kad bi pravo glasa bilo pravo. Žali Bože neukosti ljudskoga uma koji može u podvali videti pravdu. Jer nije li to najokrutnija podvala da jedan deo ljudi stvara zakone za druge ljude koji su prisiljeni silom pokoravati se? A ipak žene bučno zahtevaju tu „zlatnu priliku“ koja je načinila toliko jada na svetu i oduzela čoveku njegov integritet i samopouzdanje; to je podvala koja je posve pokvarila ljude i učinila ih plenom u rukama beskrupuloznih političara.

Siroti, glupi, slobodni američki građanin! Slobodan da gladuje, slobodan da se potuca cestama te velike zemlje, on uživa opšte pravo glasa i to ga je pravo okovalo lancima. Nagrada koju zauzvrat prima strogi su zakoni o radu koji zabranjuju pravo na bojkot, na demonstracije, zapravo na sve, osim prava da bude okraden za plodove svoga rada. Ali svi ti strašni rezultati fetiša dvadesetoga veka nisu ženu ničemu naučili. No, žena će pročistiti politiku, uveravaju nas.

Izlišno je reći, ja se ne protivim ženskom pravu glasa što se tiče konvencionalnoga razloga da ona nema jednaka prava. Ne vidim fizičkoga, psihološkoga, ni mentalnoga razloga zašto žena ne bi imala jednako pravo kao i muškarac da glasa. Ali me nipošto ne može zavarati besmisleno poimanje da će žena provesti ono što muškarcu nije uspelo. Ako stvari i ne pogorša, sigurno ih neće poboljšati. Zbog toga, pretpostaviti da će ona uspeti pročistiti nešto što nije podložno pročišćenju, znači pridati joj nadnaravne moći. Budući da je ženska najveća nesreća bila ta da su na nju gledali ili kao na anđela ili kao na đavola, njezin je pravi spas na zemlji; naime, njezin je spas u tome da je  smatraju ljudskim bićem i, zbog toga, podložnim svim ljudskim glupostima i pogreškama. Trebamo li onda poverovati da će dve pogreške stvar ispraviti? Trebamo li pretpostaviti da će se otrov, koji je već urođen politici, smanjiti, ako žene uđu u političku arenu? Najvatrenije sufražetkinje teško će podržati takvu ludost?
Zapravo, najnapredniji su proučavatelji  prava glasa shvatili da su svi postojeći sistemi političke moći apsurdni, i da su posve neprikladni da odgovore na urgentna životna pitanja. To je gledište potvrdila izjava jedne od najgorljivijih vernica ženskoga prava glasa, dr. Helen L. Sumner. U njenom snažnom delu s naslovom "Jednako pravo glasa" ona kaže:
„U Coloradu, jednako pravo glasa služi tome da pokaže na najočitiji način esencijalnu trulost i ponižavajući karakter postojećega sistema.“
Naravno, dr. Sumner ima na umu određeni sistem glasanja, ali isto se jednakom snagom može primeniti i na celu mašineriju zastupničkoga sistema. S takvom osnovicom, teško je razumeti kako će žena, kao politički faktor, izvući iz toga sama korist ili kako će ga izvući ostatak čovečanstva.
Ali, kažu naše odane sufražetkinje, pogledajte na krajeve i države u kojima žensko pravo glasa postoji. Pogledajte što su žene ostvarile – u Australiji, na Novome Zelandu, u Finskoj, u skandinavskim zemljama i u četiri naše države, u Idahu, Coloradu, Wyomingu i u Utahu. Udaljenost podaje čaroliju – ili, da navedemo poljsku formulu – „dobro je kad nama nije dobro“. Tako bi čovek pretpostavio da se te zemlje i američke države razlikuju od drugih zemalja ili drugih američkih država, da imaju veću slobodu, veću društvenu i ekonomsku jednakost, da više cene ljudski život, dublje razumeju veliku društvenu borbu, sa svim vitalnim pitanjima koja ona uključuje u vezi s ljudskim rodom.
Žene u Australiji i na Novome Zelandu mogu glasati i pomoći u stvaranju zakona. Jesu li radni uslovi onde bolji nego u Engleskoj, gde se sufražetkinje tako junački bore? Jesu li majke onde sretnije i jesu li deca onde slobodnija nego u Engleskoj? Da li se ženu onde više ne smatra pukom seksualnom robom? Je li se ona oslobodila puritanskih dvostrukih merila moralnosti za muškarce i žene? Sasvim sigurno se niko neće, osim demagoške političarke usuditi na ta pitanja potvrdno odgovoriti. Jer kad bi bilo tako, onda bi bilo smešno isticati Australiju i Novi Zeland kao Meku jednakoga prava glasa.
S druge strane, oni koji poznaju pravo političko stanje u Australiji, znaju da su političari ućutkali radnike najstrožim zakonima o radu, prema kojima je štrajk bez odobrenja arbitražnog odbora zločin jednak izdaji.
Ni na trenutak ne želim implicirati da je žensko pravo glasa odgovorno za takvo stanje stvari. Mislim, ipak, da nema razloga pokazivati na Australiju kao čudo od zemlje za ostvarenje ženskih prava, budući da njen uticaj nije bio kadar osloboditi radnike od ropstva političkom šefovanju.

Finska je ženama dala pravo glasa; čak štaviše, dala im je i pravo da sede u parlamentu. Je li to pomoglo da se razvije veće junaštvo, žešća gorljivost od one ruskih žena? Finska trpi, poput Rusije, strašan bič krvavoga cara. Gde su finske Perovske, Spiridonove, Fignerove, Breškovske? Gde su bezbrojne finske devojke koje veselo odlaze u Sibir boreći se za svoj cilj? Finskoj silno trebaju junačke osloboditeljice. Zašto ih glasački listići nisu stvorili? Jedini je finski osvetnik svoga naroda muškarac, a ne žena, i on je rabio učinkovitije oružje od glasačkih listića.

A u našim američkim državama u kojima žene glasaju i koje se stalno ističe kao primer čuda, što su u njima ostvarile žene glasačkim pravom a što u velikoj meri ne uživaju i žene u drugim državama; ili što ne mogu ostvariti snažnim naporom a bez glasačkoga prava?
Uistinu, u državama s pravom glasa za žene zajamčena su jednaka prava na vlasništvo; ali od kakve je koristi to pravo za mnoštvo žena bez vlasništva, za hiljade najamnih radnica koje žive od danas do sutra? Da to pravo glasa nije uticalo i ne može uticati na njihovo stanje priznala je čak i dr. Sumner, koja to sigurno dobro zna. Kao vatrena sufražetkinja koju je u Colorado poslala Sveučilišna liga za jednako pravo glasa iz države New York da prikupi građu u korist borbe za pravo glasa, ona bi bila poslednja koja bi rekla išta štetno o tome; ipak nas obaveštava da je „jednako pravo glasa vrlo malo uticalo na ekonomski položaj žena. Da žene nisu jednako plaćene za isti posao i da su, uprkos tome što u Coloradu imaju pravo raditi u školama od 1876., učiteljice plaćene manje nego u Californiji“.

S druge strane, Sumnerova ne obrazlaže činjenicu da je, premda žene imaju pravo raditi u školama već trideset i četiri godine i premda imaju jednako pravo glasa od 1894., popis stanovništva proveden pre pet meseci pokazao da samo u Denveru ima petnaest hiljada školske dece zaostale u razvoju. I to sve uz većinu žena zaposlenih u obrazovnim ustanovama i također uprkos tome da su žene u Coloradu donele „najstrože zakone o zaštiti dece i životinja“. Žene Colorada „posebno se zanimaju za državne ustanove za brigu o zavisnoj, defektnoj i delinkventnoj deci“. Kakva je to strašna optužnica protiv ženske brige, ako jedan grad ima petnaest hiljada dece zaostale u razvoju. Šta je sa slavom ženskoga prava glasa budući da uopšte nije požnjeo uspeh kad je reč o najvažnijem društvenom pitanju, o deci? I gde je nadmoćan osećaj za pravdu koji je žena trebala uneti u politički život? Gde je bio godine 1903. kad su vlasnici rudnika poveli gerilski rat sa sindikatom rudara sa zapada; kad je general Bell zaveo carstvo terora, izvlačeći muškarce iz kreveta noću, otimao ih duž granične linije, bacao ih u obore za bikove, proglasivši, „do vraga s Ustavom, palica je ustav“?
Gde su bile političarke onda i zašto nisu pokazale moć svoga glasa? Ali jesu. Pomogle su da se porazi najpošteniji i najliberalniji čovek, guverner Waite. Morao je osloboditi mesto za oruđe rudarskih kraljeva, guvernera Peabodyja, neprijatelja radnika, cara Colorada. „Muško pravo glasa doista nije moglo učiniti ništa gore.“ Priznajemo to.

U čemu su onda prednosti za ženu i društvo od ženskoga prava glasa? Često ponavljana postavka da će žene pročistiti politiku isto tako je samo mit. Tu postavku ne brane oni koji znaju političke uslove u Idahu, Coloradu, Wyomingu i Utahu.
Žena, u svojoj biti čistunka, prirodno je zadrta i nemilostiva u naporu da učini druge tako dobrima kako ona zamišlja da dobri moraju biti. Tako je, u Idahu, uzela pravo glasa svojim sestrama s ulice i proglasila sve žene „nećudorednoga značaja“ nepodobnima da glasaju. „Nećudorednom“ se dakako ne tumači prostitucija u braku. Podrazumeva se da su ilegalna prostitucija i kockanje zabranjeni. U tom smislu zakon mora biti ženskoga roda: uvek zabranjuje. U tom su pogledu svi zakoni izvrsni. Oni ne idu dalje, ali njihove tendencije otvaraju sve brane pakla. Prostitucija i kockanje nikad nisu više cvetali nego kad je zakon bio protiv njih.

U Coloradu, puritanstvo žena izrazilo se u najdrastičnijem obliku. „Muškarci koji opšte poznato vode nečist život i muškarci povezani s krčmama, ispali su iz politike otkad žene imaju pravo glasa.“ Je li brat Comstock mogao učiniti više? Jesu li svi puritanski oci učinili više? Pitam se koliko žena shvata težinu tog navodnoga junaštva. Pitam se razumeju li da je upravo to ono što ženu, umesto da je podigne, pretvara u političkoga špijuna, prezira vrednu uhodu koja zabada nos u lične stvari ljudi, ne toliko zbog dobrobiti cilja za koji se bori, nego zato što, kako su žene Colorada rekle, „voli ulaziti u kuće u kojima nikad nije bila i otkriti sve što može, politički i drugačije“.
 Da, ulaziti i u ljudsku dušu i u njene najsićušnije kutke i zakutke. Jer ništa ne zadovoljava žudnju većine žena tako kao skandal. I je li ikad dosad uživala u takvim prilikama kao sada kad je političarka?

„Oni koji opšte poznato vode nečist život i muškarci povezani s krčmama.“ Zasigurno se, skupljačice ženskih glasova ne može optužiti da imaju mere. Uzmemo li u obzir da ta zabadala mogu čak i odlučiti čiji su životi dovoljno čisti za to očito čisto ozračje, politiku, mora li slediti da vlasnici krčmi spadaju u istu kategoriju? Osim ako američko licemerje i bigotstvo, tako očito u načelu prohibicije, koje sankcioniše širenje pijanstva među muškarcima i ženama bogatašima, budno pazi na jedino mesto preostalo siromašnome čoveku. Ako ništa drugo, onda ženu upravo njeno uskogrudno i čistunsko stajalište o životu čini velikom opasnošću po slobodu gde god da ima političku moć. Muškarac je odavno nadišao praznoverice koje još proždiru ženu. Na ekonomskoj je utakmici  muškarac prisiljen pokazati delotvornost, prosuđivanje, sposobnost, kompetentnost. On zato nema ni vremena niti je sklon meriti nečiju moralnost puritanskim merilima. I u svojim političkim aktivnostima nije zavezanih očiju. On zna da je količina, a ne kvaliteta materijal za politički mlin, i, osim ako nije sentimentalni reformator ili stari fosil, zna da politika ne može biti ništa drugo do baruština.
Žene koje su imalo upućene u politički proces, znaju narav te beštije, ali u svojoj samozadovoljnosti i samoljublju teraju sebe da veruju kako samo trebaju pomaziti zver i ona će postati blaga poput janjeta, slatka i čista. Kao da žene nisu prodale svoje glasove, kao da se političarke ne mogu kupiti! Ako se njeno telo može kupiti u zamenu za materijalnu naknadu, zašto se ne bi mogao kupiti i njen glas? A da se to dogodilo u Coloradu i u drugim američkim državama, ne negiraju čak ni pobornici ženskoga prava glasa.

Kao što rekoh, žensko ograničeno gledište nije jedini argument protiv tvrdnje da je kao političarka bolja od muškarca. Ima i drugih. Njen doživotni ekonomski parazitizam iznimno je zamaglio njeno poimanje o značenju jednakosti. Bučno zahteva jednaka prava kao i muškarac, a ipak doznajemo da „vrlo malo njih pristaje agitirati u neugodnim okruzima“. Koliko im malo znači jednakost u u poređenju sa Ruskinjama, koje idu u pakao za svoje ideale!

Žena traži ista prava kao i muškarac, a ipak je ozlojeđena da ga njezina prisutnost nimalo ne sputava: on puši, ne skida šešir, i ne ustaje sa svoje stolice poput sluge. To su možda trivijalnosti, ali one su ipak ključ za narav američkih sufražetkinja. Dakako, njihove su engleske sestre nadrasle ta glupa poimanja. One su se pokazale doraslima i najvećim zahtevima postavljenima pred njihov značaj i moć izdržljivosti. Svaka čast junaštvu i čvrstoći engleskih sufražetkinja. Zahvaljujući svojim snažnim, agresivnim metodama, dokazale su da su nadahnuće čak i nekim od naših beživotnih i beskičmenjačkih dama.
Ali nakon svega, sufražetkinjama i dalje manjka poštovanje prema stvarnoj jednakosti. Jer kako drugačije obrazložiti strašan, divovski napor tih hrabrih boraca za kukavni mali zakon koji će dobro doneti samo šačici bogatašica, a apsolutno ništa golemoj masi radnica? Doista, kao političarke one moraju biti oportunisti, moraju se zadovoljiti polovičnim rešenjima ako ne mogu ostvariti celovita. Ali kao razborite i liberalne žene trebale bi da shvate da ga, ako je pravo glasa oružje, razvlašteni trebaju više od ekonomski nadmoćnije klase, i da ovi poslednji imaju već i previše moći zbog svoje ekonomske nadmoćnosti.

Sjajna voditeljica engleskih sufražetkinja, Emmeline Pankhurst, sama je priznala, kad je bila na svojoj predavačkoj turneji po Americi, da ne može biti jednakosti između nadmoćnih i potčinjenih. Ako je tako, kako će engleske radnice, već ekonomski slabije od dama koje su povlaštene Shackletonovim zakonom, biti kadre raditi sa sebi politički nadređenima ako zakon prođe? Nije li verovatno da klasa Annie Keeney, tako prepuna žara, odanosti i mučeništva, bude prisiljena na svojim leđima nositi političke šefice, baš kao što nosi svoje ekonomske gospodare. To će morati činiti i onda kad se u Engleskoj uspostavi opšte pravo glasa za muškarce i žene. Bez obzira na to što radnici rade, oni uvek moraju platiti. Ipak, oni koji veruju u moć glasanja pokazuju vrlo malo osećaja za pravdu kad se ni malo ne brinu za one kojima bi, kako tvrde, ono moglo doneti najviše koristi.
Američki pokret za pravo glasa bio je, sve donedavno, posve salonski posao, posve odvojen od ekonomskih potreba ljudi. Tako Susan B. Anthony, nesumnjivo iznimna žena, nije bila samo ravnodušna nego i antagonistična prema radnicima; nije čak oklevala ni da iskaže svoj antagonizam kad je godine 1869. savetovala ženama da zamene štampare u štrajku u New Yorku. Ne znam da li je promenila mišljenje pre smrti.

Naravno, ima nekih sufražetkinja koje su povezane s radnicama – Ženska sindikalna liga, naprimer; ali one čine manjinu i njihove su aktivnosti samo ekonomske prirode. Ostale gledaju na rad naprosto kao na stvar sudbine. Što bi bilo s bogatima, kad ne bi bilo siromašnih? Što bi bilo s tim dokonim, gotovanskim damama, koje spiskaju više za sedam dan nego što njihove žrtve zarade u godinu dana, kad ne bi bilo osamdeset miliona najamnih radnika? Jednakost, ma ko je uopšte čuo za takvo šta?
Malo je zemalja stvorilo takvu aroganciju i snobizam kao Amerika. Posebno to vredi za američku pripadnicu srednje klase. Ona ne samo da se smatra jednakom muškarcu, nego i nadmoćnom mu, posebno u svojoj čistoći, dobroti i u svom moralu. Malo čudi da američka sufražetkinja smatra da njen glas ima čudesnu moć. U svojoj uzvišenoj umišljenosti ona ne vidi koliko je ona zapravo rob, ne toliko muškarcu, koliko vlastitim glupim poimanjima i tradiciji. Jednako pravo glasa ne može popraviti tu tužnu činjenicu; može je samo istaknuti, kao što i čini.

Jedna od velikih vođa američkih žena tvrdi da žena nema samo pravo na jednaku platu, nego da zakonski treba imati pravo čak i na platu svoga supruga. Ako je ne uspe uzdržavati, trebao bi biti osuđen na zatvor a njegovu bi zaradu zarađenu u zatvoru podizala njegova ravnopravna supruga. Nije li jedna druga sjajna pobornica ženskoga prava glasa tvrdila da će njeno pravo glasanja dokinuti društvenu nepravdu, protiv koje se uzalud bore zajedničkim snagama najodličniji umovi širom sveta? Zaista treba žaliti što nas je navodni stvoritelj univerzuma već upoznao sa svojom čudesnom shemom, jer bi žensko pravo glasa zaista omogućilo ženama da ga posve nadmaše.

Ništa nije tako opasno kao seciranje fetiša. Ako smo preživeli vreme kad je takva hereza bila kažnjiva lomačom, nismo preživeli uskogrudni duh osude onih koji se usude razlikovati od prihvaćenih poimanja. Zbog toga će me verovatno proglasiti protivnicom žena. Ali to me ne može odvratiti od toga da tom pitanju gledam bez straha u lice. Ponavljam ono što sam rekla na početku: ne mislim da će žene politiku pogoršati; ali ne verujem niti da će je poboljšati. Ako žena ne može da uči iz muških pogrešaka, zašto ih činiti?

Istorija je možda kompilacija laži; ipak, u njoj ima i nekoliko istina, i one su jedini vođa kojega imamo za budućnost. Istorija  političkih aktivnosti muškaraca dokazuje da mu one nisu apsolutno ništa dale što nije mogao postići direktnije, po nižoj ceni i na postojaniji način. Zapravo, svaki pedalj zemlje koji je dobio, dobio je stalnom borbom, neprekidnom bitkom za svoja prava, a ne pravom glasa. Nema razloga da pretpostavimo da je ženi, u njenom usponu prema emancipaciji, pomoglo i da će joj pomoći glasačko pravo.
U najmračnijoj od svih zemalja, Rusiji, zemlji apsolutnoga despotizma, žena je postala jednaka muškarcu, ne glasačkim pravom, nego svojom voljom da postoji i da radi. Ne samo da je izborila za sebe svaku školu i svaki poziv, nego je izborila i muško poštovanje, njegov respekt, njegovo drugarstvo; pa čak i poštovanje celoga sveta. I to ne putem jednakoga prava glasa, nego svojim čudesnim junaštvom, svojom hrabrošću, sposobnošću, snagom volje i izdržljivošću u borbi za slobodu. Gde su žene u bilo kojoj zemlji s jednakim pravom glasa ili u nekoj od takvih naših država, koje se mogu pohvaliti takvom pobedom? Kad razmotrimo postignuća žene u Americi, također otkrivamo da je nešto dublje i snažnije od prava glasa u njezinu maršu prema oslobođenju.
Upravo je pre šezdeset i dve godine šačica žena na konvenciji u Seneca Fallsu iznela nekoliko zahteva za pravom na jednako obrazovanje i jednak pristup raznim strukama, zanimanjima itd. Kakva sjajna postignuća, kakve sjajne pobede! Ko se osim najneukijega usudi govoriti o ženi kao o pukoj domaćici? Ko se usudi natuknuti da ovaj ili onaj posao nije za ženu? Više od šezdeset godina ona je oblikovala novu atmosferu i novi život za sebe. Postala je svetska sila u svakoj domeni ljudske misli i aktivnosti. I sve to bez prava glasa, bez prava da donosi zakone, bez „povlastice“ da postane sudac, tamničar ili krvnik.
Da, možda će me smatrati ženinim neprijateljem; ali kad bih joj mogla pomoći da ugleda svetlo, ne bih se žalila.
Ženina nesreća nije u tome da je nesposobna raditi muški posao, nego u tome da troši svoju životnu silu da ga natkrili, s tradicijom veka koja su je ostavila telesno nesposobnom da održi korak s njim. O, znam da su neke uspele, ali po koju cenu, pod koju strašnu cenu! Nije važno koji posao žena radi, nego je važna kvaliteta posla koji obavlja. Ona jednakom pravu glasa ili glasačkom listiću ne može podariti novu kvalitetu, niti može od toga dobiti išta što će podići njenu vrsnost. Njezin razvoj, njena sloboda, moraju poteći iz nje i putem nje. Prvo, tako da se potvrdi kao ličnost, a ne kao polna roba. Drugo, tako da odbije da iko ima pravo na njeno telo; tako da odbije rađati decu, osim ako ih ona ne želi; tako da odbije služiti Bogu, državi, društvu, mužu, porodici itd., učinivši svoj život jednostavnijim, ali dubljim i bogatijim. To jest, tako da pokuša da nauči šta je smisao i bit života u svim njegovim složenostima, oslobodivši se straha od javnog mnenja i javne osude. Samo će je to, a ne glasački listić, osloboditi, podariti joj snagu kakvu svet još nije video, snagu da voli, ostvari mir, sklad; snagu božanske vatre, životnu snagu; snagu koja stvara slobodne muškarce i žene.


_________________________________________________


                               21. vek

Ženama iz Saudijske Arabije prvi put u istoriji neće biti potrebno odobrenje njihovog muškog staraoca za glasanje na lokalnim izborima 2015.

One još nemaju pravo da putuju, rade, studiraju u inostranstvu, udaju se, razvedu, čak ni da budu primljene u bolnicu na lečenje bez dozvole muškog staraoca.

 

Iako je kralj Abdulah pokrenuo promene prava žena, nije se suprotstavio ultrakonzervativnim verskim vođama, koji su ranije dovodili u pitanje reforme.