Erih Marija Remark

   

O, ta bedna potreba za nešto topline... Zar ne bi mogle dve ruke i nagnuto lice olakšati ovo? Ili je možda i to samo varka, odricanje, bekstvo? Postoji li uopšte nešto drugo osim samoće? Ne, ničeg drugog nema. Za sve ostalo ima čovek suviše malo tla pod nogama.

Tri ratna druga

Tri ratna druga

Za ljubav je potrebna izvesna bezazlenost. Ti je imaš. Sačuvaj je, to je dar božji.
Ako je izgubiš jednom, nikada je više nećeš povratiti.
...Ne želi suviše da znaš. Što se manje zna, lakše se živi. Znaje čoveka čini slobodnim, ali i nesrećnim.

Normalan čovek postaje melanholičan kad se spušte veče. Ponekad bez razloga. Prosto tako.
To je vreme senki, vreme usamljenosti. Vreme kad konjak najbolje prija.

Melanholičan čovek postaje kad razmišlja o životu, a ciničan kad vidi kako većina ljudi postupa...
Najzad, sasvim je dobro što ljudi imaju svoje sitnice koje čuvaju i brane. Biti sam, zaista bez
ikakve iluzije, to dolazi neposredno pred ludilo ili samoubistvo.

_______________________________________________

Tri ratna druga

Sve je postepeno dobijalo oblike i sjaj. Nesigurnost je nestajala, reči su dolazile same od sebe, i ja nisam više mnogo pazio na to šta govorim. Pio sam dalje i osećao kako mi se veliki, meki val primiče i obuhvata me, kako se prazni časovi sutona ispunjavaju slikama,i kako se tiha povorka snova avetinjski pojavljuje iznad ravnodušno sivih oblasti života. Zidovi bara su se širili. I najednom to više nije bio bar, to je bio kutak sveta, utočište, polumračno sklonište oko koga je brujala večna borba haosa, a u čijem smo zaklonu mi, zagonetno nabacani kroz sumrak vremena, čučali jedno uz drugo. Devojka se šćućurila na svojoj stolici, strana i tajanstvena, kao da je zalutala s druge strane života. Čuo sam sebe kako govorim, ali mi se činilo kao da to nisam ja, kao da to sad neko drugi govori, a ja bih samo želeo da budem taj. Reči više nisu bile tačne, pomerale su se, bežale u druge oblasti, bujnije no što su ih pružali mali doživljaji mog života. Znao sam da više nisu istinite, da su postajale fantazija i laž, ali bilo mi je svejedno – istina je bila tamna i bedna, a samo osećaj i odsjaj snova beše život.
Svetlost je blistala u bakarnom kotlu bara. Valentin je dizao čašu s vremena na vreme mrmljajući neki datum. Napolju su ulicom proletali prigušeni zvuci automobila kao krici ptica grabljivica. Ulica bi kriknula kad god bi neko otvorio vrata. Kriknula bi kao stara džandrljiva i zavidljiva baba.

Bilo je već mračno kada sam Patrisu Holman otpratio kući. Vraćao sam se polako. Odjednom sam se osetio usamljen i prazan. Sitna kiša je sipila. Stajao sam pred jednim izlogom. Tek tada sam primetio da sam suviše pio. Nisam se teturao, ali sam ipak jasno primećivao to. Oblila me vrućina. Otkopčao sam kaput i zaturio šešir. Do vraga, opet me je prevarilo ! Šta li sam sve maločas trabunjao ! Nisam se usudio ni da se setim. A nisam ni znao šta sam govorio. To je bilo najcrnje. Ovde, u hladnoj ulici kojom tutnje autobusi, usamljenom, sve mi izgleda drukčije nego u polutami bara. Proklinjao sam sebe. Devojka je morala steći lepo mišljenje o meni.! Sigurno je primetila. Ona skoro ništa nije pila. I na rastanku me je tako čudno gledala.
Gospode bože ! Okrenuo sam se. Pri tom sam se sudario s jednim malim, debelim čovekom .
- No ! Otvarajte oči, strašilo! – zalaja debeljko.
Blenuo sam u njega.
- Izgleda kao da dosad niste često sretali ljude ! – kevtao je dalje.
Baš mi je dobro došao.
- Ljude sam sretao –odgovorim – ali ne i pivsku burad da šetaju.
Debeljko nije razmišljao ni časak. Zastao je i napao me.
- Znate šta – frktao je. – Idite u zoološku baštu ! Kenguri sanjalice nemaju šta da traže po ulicama.
Uvideo sam da pred sobom imam prvorazrednu svadjalicu. Morao sam, i pored sve depresije, spasti čast.
- Putuj dalje, umobolna nakazo! – ubacim mu, pa podignem ruku i blagoslovim ga.
Nije se osvrnuo na moj poziv.
- Podaj da ti ubrizgaju beton u mozak, smežurani majmune! – zalajao je.
Odvratim mu da je dekadentni dustabanlija; on meni da sam kakadu u mitarenju; ja njemu da je nezaposleni grobar. Posle toga me nazva, već sa respektom, sipljivim konjem; a ja njega, da bih učinio kraj, putujućim grobljem bifteka.
Njegovo lice se najednom ozarilo.
- Putujuće groblje bifteka? To je dobro! Nisam čuo za to. Uneću u svoj repertoar.
Prema tome – podiže šešir i rastadosmo se puni poštovanja jedan prema drugome.

Prepirka me je osvežila. Ali gnev je ostao. I sve je bivao veći što sam se više treznio. Izgledao sam sebi kao mokar, iscedjen peškir. Ali postepeno se nisam više ljutio samo na sebe – ljutio sam se na sve, pa i na devojku. Ona je bila razlog zbog koga sam se opio. Podigao sam jaku. Neka misli šta ko hoće – sad mi je svejedno, a devojka zna bar na čemu je . Što se mene tiče, cela stvar neka ide dodjavola! Bi šta bi! Ništa ne može da se izmeni. Možda je tako i bolje…
Vratio sam se u bar i tek tada se propisno opio.

__________________________________________

 Povratak

 

"...Ja uviđam da je sve bez smisla. Jurio sam i jurio unaokolo, kucao na svim vratima svoje mladosti i hteo opet da uđem, mislio sam da me ona mora opet primiti, jer sam još uvek mlad, a i toliko sam želeo da zaboravim... Ali ona je izčezla kao fatamorgana, razbila se nečujno, raspala se pri mom dodiru... Nisam to mogao da shvatim - ovde je bar nešto moralo ostati, te sam neprestano pokušavao, i najzad sam postao smešan i tužan zbog toga... Sada uviđam da je i ovde, u predelu mojih uspomena, besneo tih, nečujan rat, i da je besmisleno i dalje nešto tražiti. Između prošlosti i sadašnjice stoji vreme kao širok ponor - ne mogu natrag, i ne ostaje mi ništa drugo nego da krenem napred, svejedno kuda, jer sada još nemam cilja."

_________________________________________
 

Noć u Lisabonu

_“Izmicala mi je – to sam osećao – u neku oblast koja više ne zna za ime, nego samo za tamu, i možda, nepoznate zakone tame.
Ona to nije htela, i vraćala se. Ali više nije pripadala meni, a možda nikad nije ni pripadala meni …
Ko uopšte kome pripada i šta znači pripadati jedno drugom – te građanske reči beznadne iluzije?
Ali sam uvek nanovo, kad se vraćala, za jedan čas, za jedan pogled, za jednu noć, sam sebi izgledao kao knjigovođa koji ne treba da računa, nego ne pitajući da primi ono što mu daje jedna lutalica, nesrećnica, osuđena na smrt.
Znam da za to postoje druga imena, jeftina, površna i nipodaštavajuća – ali ona mogu odgovarati drugim okolnostima i ljudima koji svoje egoistične zakone smatraju zavetnim pločama Božijim.
Usamljenost traži saputnika i ne pita ko je on. Ko to ne zna, taj nikad nije bio usamljen, nego samo sam …”

 

________________________________________
Povratak

 

 

 

Nemoj da misliš ni na šta i ne pitaj ništa. Vidiš li napolju svetiljke i hiljadu šarenih firmi? Mi živimo u vremenu koje umire, a ovaj grad podrhtava od života. Mi smo se otrgli od svega, imamo još samo svoja srca. Bio sam na jednom predelu na Mesecu i vratio sam se, i tu si ti i život si ti. Ne pitaj ništa više. Ima više tajne u tvojoj kosi no u hiljadu pitanja. Tu pred nama je noć, nekoliko časova i jedna večnost, dok jutro ne zatutnji kraj prozora. Da se ljudi vole u tome je sve; čudo i najrazumljivija stvar što postoji, to sam osetio danas, kad se noć rastapala u cvetni džbun i vetar mirisao na jagode, a bez ljubavi je čovek samo mrtvac na odsustvu, ništa drugo nego nekoliko datuma i neko slučajno ime...

________________________________________

Trijumfalna kapija

Ti mala svetlosti, ti fatamorgano, ti lice što imaš čudnu moć nada mnom, na ovoj planeti na kojoj ima stotine hiljada drugih, boljih, lepših, pametnijih, dobroćudnijih, vernijih - ti slučaju što si mi noću na put bačen pao u moj život, ti naplavljeno, nemisleće vlastoljubivo osećanje što si mi se pod kožu uvuklo, ti što o meni ne znaš gotovo ništa drugo sem da sam se odupro, i što si se stoga bacilo na mene dok se ne prestadoh odupirati, i što si tada dalje htelo, pozdravljam te. Stojim tu, a mislio sam da nikada neću više ovako stajati. Kiša mi curi kroz košulju, i toplija je i hladnija i mekša od tvojih ruku, tvoje puti; stojim, jadan, s kandžama ljubomore u stomaku, žaleći te, prezirući te, diveći ti se, obožavajući te zato što si bacila munju koja je užegla, munju što miruje u svakom krilu, varnicu života, crnu vatru; stojim, ne više kao mrtvac na odsustvu s malim cinizmom, sarkazmom i hrabrosti, ali otvoren opet olujama života, ponovo rođen u njegovoj jednostavnoj sili.
Blagoslovena da si, madono lakog srca. Snu i prevaro, razbijeno ogledalo nekakvog tamnog Boga, neslutna - neka ti je hvala! Nikada ti neći reći, jer bi ti iz toga nemilosrdno iscedila kapital, ali ti si mi ponovo dala ono što mi nisu mogli dati ni Platon ni zvezdane hrizanteme, ni bekstvo, ni sloboda, ni sva poezija, ni sva samilost, ni očajanje, ni najviša, ni najstrpljivija nada: Jednostavan, jaki, direktan život, koji mi se činio kao zločin u ovome vremenu između katastrofe i katastrofe! Pozdravljam te! Hvala ti ! Morao sam te izgubiti da bih to saznao! Pozdravljam te!"
__________________________________________


Trijumfalna kapija


Tanak jeftin lanac nosila je oko desne noge devojka što je umrla; noslila je jednu od onih gluposti za koje je čovek sposoban dok je mlad, sentimentalan i bez ukusa. lanac sa malom pločicom i natpisom:" TOUJORS; CHARLES", skovan oko noge tako da se ne može skinuti, lanac koji je pričao o nedeljama u šumama na Seni, zaljubljenosti i glupoj mladosti, o malom juveliru negde u Neuilly-ju, o septembarskim noćimana nekoj mansardi - a onda je došao izostanak, čekanje, strah - "TOUJOURS CHARLES" koji više ne daje glasa od sebe, prijateljica koja zna jednu adresu, negde babica, stol sa mušemom, oštar bol i krv, krv, zbunjeno ostarelo žensko lice, ruke čoveka koje guraju u taksi da ga se otarase, dani muka i skrivenosti i naposletku transportovanje, bolnica, poslednjih sto franaka zgužvanih u vrućoj, vlažnoj ruci; i to prekasno.

________________________

Crni obelisk

"... No ko je taj što ume da svira, i ako ume, što mu to vredi? Da li je veliki mrak zbog toga manje mrak, jesu li pitanja bez odgovora zbog toga manje bezizgledna, pali li očajanje sa večite nepotpunosti zbog toga manje bolno, i može li se život time ikada objasniti i uhvatiti i pojahati kao pitom konj, ili je on vazda silno jedro u oluji, koje nas nosi i koje nas, kad ga pokušamo uhvatiti, baca u vodu? Ponekad je preda mnom praznina koja kao da se pruža do usred zemlje. Šta je ispunjava? Čežnja? Očajanje? Sreća? I kakva? Zamor? Rezignacija? Smrt? Zašto živimo? Da, zašto živimo?"


______________________________________
Crni obelisk


Volim te više nego što sam i znao. To je kao vetar koji se digne i za koji mislimo da je samo igra, a srce se odjednom savije pod njim kao vrba na oluji.
Volim te, srce moga srca, jedina tišino u svem ovom nemiru, volim te, ti koja čuješ da li je cveće žedno i vreme umorno kao lovački ker o večeri, volim te, i to bije iz mene kao iz kapije tek otvorene, iza koje se pruža nepoznat vrt, ja to još ne razumem sasvim i iznenađen sam zbog toga i stidim se još malo svojih velikih reči, ali one praskaju iz mene i odjekuju i ne pitaju me, iz mene govori neko koga ne poznajem, i ja ne znam je li to kakav melodramatičar četvrte klase ili moje srce koje ne zna više za strah…..
Volim te, i znam da nikad više nikog neću voleti kao tebe, zato što nikada više neću biti takav kao sad u ovom trenutku koji prolazi dok govorim o njemu, i koji ne mogu da zadržim, sve kad bih i život dao….“

___________________________

Crni obelisk

Blaga i mahnita, mimozo i biču, kakko sam bio nerazuman što sam hteo da budeš moja! je li mogućno zatvoriti vetar? Šta tada biva od njega? Pokvaren vazduh. Odlazi, idi svojim putem, idi u pozorište i na koncerte, udaj se za kakvog rezervnog oficira i direktora banke, kakvog pobednika u inflaciji, odlazi, mladosti što napuštaš samo onoga koji tebe hoće da napusti, zastavo što lepršaš ali se na daš uhvatiti, jedro pred mnogobrojnim plavetima, fatamorgano, igro šarenih reči, odlazi, Izabela, odlazi pozna moja, dostignuta, uprkos prohujalom ratu silom povraćena, mudra ponešto, ponešto starmala, mladosti, odlazi, odlazite obe, a i ja ću otići, nemamo šta jedno drugom da prebacujemo, pravci su naši različiti, no i to je samo prividno, jer smrt se prevariti ne može, mogućno ju je samo pretrpeti.
Zbogom! Svakoga dana ponešto više umiremo, ali svakoga danaponešto duže živimo, vi ste me tome naučili i ja to neću zaboraviti, nema uništenja, i onaj kome ni do čega nije stalo ima sve, zbogom, ljubim vas praznim svojim usnama, grlim rukama koje ne mogu da vas zadrže, zbogom, zbogom, vi u meni, vi koji ostajete sve dok vas ne zaboravim. “
_______________________________________

Kada bih imao jedan komadić života, dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.

Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače.

Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju
gubimo sezdeset sekundi svetlosti.
Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u "sladoledu od čokolade".

Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo telo već i dušu.

Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgrije sunce.
Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama. Jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih lati...

Bože moj, kad bih imao jedan komadić života.

Ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku ženu i svakog muskarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.

Stare bih podučavao da smrt ne dolazi sa starošću vec sa zaboravom.

Toliko sam stvari naučio od vas, ljud...

Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreca u načinu savladavanja litica.

Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek.

Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.

Toliko sam toga mogao da naučim od vas, mada mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem…