A jeste li čuli ili videli Silu koja je vladara učinila gospodarem ove carevine? Vi niste videli tu Silu otelovljenu, niti ste je čuli da govori, ali osećate da postoji duboko u vašim dušama; pred njom se moleći, klanjate se i dozivate je rečima: »Gospode naš koji jesi na nebesima.«
Da, vaš Otac nebeski je taj koji postavlja careve i emire i On je svemogući. Međutim, verujete li da vaš Otac koji vas voli i poučava putevima Istine posredovanjem svojih poslanika želi da budete ugnjetavani i poniženi? Verujete li da Bog koji u oblacima šalje kišu, iz semenja izvodi raslinje, iz cvetova razvija plodove, da On želi da budete gladni i omalovaženi zato da bi jedan od vas postao napuhan i da bi uživao? Verujete li da Večni Duh, koji vam je darovao ljubav prema ženi, ljubav prema deci, samilost prema bližnjem, postavlja vam surovog gospodara koji nad vama čini nasilje i pretvara vas u robove? Verujete li da Večni Zakoni koji vam čine dragom svetlost života šalju nekoga ko vam čini dragom tamu smrti? Verujete li da je Priroda poslala određene sile u vaša tela da bi vas podčinila nejakima?
Vi ne verujete u te stvari, jer ako biste tako verovali, postali biste oni koji ne veruju u božansku istinu, koji ne veruju u Svetlost Istine što sija svim ljudima. Što vas, onda, tera da pomažete zlikovcu protiv samih sebe? Zašto se plašite volje Boga koji vas je slobodne poslao na ovaj sviet, a vi postajete robovi onima koji se bune protiv njegovih zakona? Kako ćete podići pogled prema silnome Bogu i nazvati Ga Ocem, a zatim poviti vratove pred nejakim čovekom koga zovete gospodarem? Kako mogu biti zadovoljna Božja deca time da budu ljudski robovi? Zar vas Isus nije nazvao braćom, a sada vas šejh Abas naziva slugama? Zar vas Isus nije učinio slobodnim ljudima Duha i Istine, a sada vas emir čini robovima nepravde i pokvarenosti?
Zar vam Isus nije podigao glave prema nebesima, a vi ih ka zemlji spuštate? Zar nije Isus ulio svetlost u vaša srca, a vi ih uranjate u tamu?
Bog je poslao vaše duše u ovaj život kao blistavu zraku koja raste uz spoznaju, postaje još lepši otkrivanjem tajni dana i noći, pa zašto ga zasipate pepelom da bi se ugasio? Bog je vašim dušama darovao krila da biste njima plovili prostranstvima ljubavi i slobode, a zašto ih vi svojim rukama podvezujete i kao insekti po zemljinoj kori gmižete? Bog je u vaša srca zasejao semenje sreće, a zašto ga vadite i na stenu bacate da ga vrane pozoblju i raznesu vetrovi? Bog vam je dao sinove i kćeri da biste ih uputili putem Istine, da biste im srca ispunili himnama Univerzumu, ostavili im radost življenja u dragoceno nasleđe, a zašto ih vi ubijate i za sobom ostavljate kao pokojnike, kao tuđince u vlastitome zavičaju, kao nesretnike pred samim suncem? Zar nije otac koji svog slobodnog sina ostavi kao roba nalik na oca od koga sin traži kruha, a on mu kamen daje? Zar niste videli kako poljske ptice uče svoje ptiće da lete, a zašto vi svoju decu učite da vuku okove i lance? Zar niste videli kako poljsko cveće sunčevoj svetlosti nudi svoje semenje, a zašto vi svoju decu predajete hladnoj tmini?
TVOJA MISAO I MOJA
Tvoja misao je drvo duboko ukorenjeno u tle tradicije čije grane rastu u snazi neprekidnosti.
Moja misao je oblik koji se kreće u prostoru.Ona se preobraća u kapljice koje, kada padnu,obrazuju potok koji peva svojim putem do mora. Zatim,on se diže kao para prema nebu.
Tvoja misao je tvrđava koju ni munja ni oluja ne može da potrese.
Moja misao je nežan list koji se povija u svakom pravcu i nalazi zadovoljstvo u svom savijanju.
Tvoja misao je stara dogma koja ne može tebe da izmeni niti je ti možeš izmeniti.
Moja misao je nova i ona me ispituje i ja nju ispitujem jutrom i večerom.
Ti imas svoju misao i ja imam svoju.
Tvoja misao ti dopušta da veruješ u nejednaku borbu jakih protiv slabih i da prefinjeni podvaljuju prostim ljudima.
Moja misao rađa u meni želju da kopam zemlju sa svojom motikom, da žanjem sa mojim srpom, da svoj dom gradim od kamena i maltera, da moju odeću tkam od vunenih i lanenih niti.
Tvoja misao te nagoni da se vezuješ za bogastvo i uglednost.
Moja nalaze da se pouzdam samo u sebe.
Tvoja misao podržava slavu i pokazivanje.
Moja me savetuje i moli da odbacim uvaženost i da je smatram zrncem peska bacenim na obalu večnosti.
Tvoja misao u tvoje srce usađuje drskost i nadmoćnost.
Moja u meni usađuje ljubav za mir i za nezavisnost.
Tvoja misao stvara snove o palatama sa nameštajem od sandalovine prošarane sa draguljima i posteljama načinjenim od upredenog svilenog konca.
Moja misao govori nežno na moje uši:"Budi čist u telu i duhu čak i ako nemaš gde da spustiš svoju glavu".
Tvoja misao te podstiče da težiš za titulama i za položajima.
Moja me bodri za skromnu službu.
Ti imas svoju misao i ja imam moju.
Tvoja misao je društvena nauka,verski i politički rečnik.
Moja je prosto načelo.
Tvoja misao govori o ženi lepoj, ružnoj, cednoj, bludnici intelegentnoj i glupoj.
Moja u svakoj ženi vidi majku, sestru i kćer svakog čoveka.
Predmet tvojih misli su lipovi proizvod monopola, da su kriminalci potomci tirana,a da su ubice srodne ubijenima.
Tvoja misao opisuje zakone, sudove i kazne.
Moja objašnjava, da kad čovek pravi zakon, on ga ili prekršava ili mu se pokorava. Ako postoji jedan osnovni zakon, mi smo svi jedno pred njim. Onaj ko prezire bednika, sam je bednik. Onaj ko uzdiže svoj prezir prema gresnicima, uzdiže svoj prezir prema celom čovečanstvu.
Tvoja misao je upućena na veštaka, umetnika, intelektualca, filozofa, sveštenika.
Moja govori o onima koji vole, koji su nežni, iskreni, časni, pravični, ljubazni i o mučenicima.
Tvoja misao podrzava judizam, bramanizam, hrišćanstvo i slam.
U mojoj misli ima samo jedna univerzalna religija čiji su različiti putevi samo prsti voljene ruke Vrhovnog bića.
U tvojoj misli postoij samo pojam bogatog, siromašnog ili prosjaka.
Moja misao drži da nema bogatih već samo čovekov život, da smo svi mi prosjaci i da ne postoji dobrotvor osim samog života.
Ti imaš svoju misao i ja imam moju.
Prema tvojoj misli,veličina naroda leži u njihovoj politici, njihovim partijama, njihovim koferencijama, njihovim savezima i raspravama.
A moja proglašava da značaj naroda leži u rodu-rod u polju, rod u vinogradu, rod na razboju, rod u stavaonici, rod u majdanu,r od na seći drveta ,rod u uredu i rod u štampi.
Tvoja misao drži da je slava naroda u njihovim herojima. Ona peva u slavu Ramzesa, Aleksandra, Cezara, Haniba i Napoleona.
A moja tvrdi da su pravi heroji: Konfučije, Lao Ce, Sokrat, Platon, Abi Taleb, El Gazali, DZalal Eddin-El Rumi, Kopernik i Paster.
Tvoja misao vidi moć u armijama, topovima, bojnim brodovima, podmornicama, avionima i otrovnim gasovima.
Ali moja tvrdi da moc lezi u razumu,odvaznosti i istini.Ma koliko jedan tiranin da istraje,on ce na kraju izgubiti.
Tvoja pravi razliku između praktičara i idealista, između dela i celine, između mističara i materijaliste.
Moja shvata da je život jedan i da se njegove težnje, mere i table ne podudaraju sa tvojm težinama i merama. Onaj za koga ti predpostavljaš da je idealista može biti praktičan čovek.
Ti imaš svoju misao i ja imam moju.
Tvoja misao se zanima za rusevine i muzeje,mumije i okamenjene predmete.
Ali moja lebdi u oblacima i izmaglici koja se stalno obnavlja.
Tvoja misao je ustolicena na lobanjama;Posto se ti njome ponosis,ti je takodje,velicas..
Moja misao luta po tami i dalekim dolinama.
Moja misao vise voli bol smrti nego tvoju muziku i igranje.
Tvoja misao je misao ogovaranja i lažnog zadovoljstva.
Moja je misao o onome koji je izgubio svoju zemlju, koji je tuđinac u svom narodu i usamljen među rađacima i prijateljima.
Ti imaš tvoju misao i ja imam moju.
Mirisni plodovi duše
"Kad god sam popio gorku čašu, imala je talog meda. Kad god sam savladao neku sumovitu prepreku, dospeo sam u zelenu ravnicu. Kad god sam izgubio prijatelja u nebeskoj izmaglici, našao sam ga u osvitu jutra.
Koliko puta sam svoj bol i jad pokrivao trpeljivošću nadajucć se da za to sledi nagrada! Ali, kad bih ih otkrio, video bih da se bol u radost preobrazio i da je jad bodrost postao. Koliko puta sam sa prijateljem prolazio pojavnim svetom misleći da je glup i nerazuman, ali sam uvek u tajnome svetu sebe smatrao tiranom i nasilnikom, a njega mudrim i pronicljivim.
Koliko puta sam, opijen nektarom vlastite duše, sebe i svoga sagovornika smatrao jagnjetom i vukom, a kada bih došao k sebi vidio bih da smo obojica ljudi. I ja i vi, ljudi, očarani smo onim što se iz nas javno ispoljava, a prenebregavamo suštinu u nama skrivenu. Ako neko od nas posrne, kažemo da pada; ako polako ide, kažemo da je slabić koji propada; ako zamuca, kažemo da je nem; ako uzdahne, kažemo da je u samrtnom ropcu i da umire.
I ja i vi strasni smo poklonici ljuštura koje zovemo '' ja '' i površnosti zvanih ''vi '' – zato ne vidimo tajne duha u svome '' ja '', niti tajne duha u '' vi ''.
Šta možemo učiniti kada smo, zbog vlastite uobraženosti, nemarni prema istini u nama?
Kažem vam, a možda su moje reči veo koji prekriva lice istine u meni, kažem i vama i sebi:
Ono što vidimo očima samo je oblak koji nam zaklanja ono što treba da vidimo dušama; ono što čujemo ušima samo je buka koja zaglušuje ono što treba da usvojimo srcima. Ako vidimo policajca kako hapsi čoveka, ne treba da mi sudimo ko je od njih prestupnik. Ako vidimo čoveka oblivena krvlju, a drugoga okrvavljenih ruku, razumno je da ne presuđujemo ko je ubica, a ko žrtva. Ako čujemo čoveka kako peva, a drugoga kako plače, valja da se strpimo dok ne utvrdimo koji od njih je veseo.
Ne, brate, ne sudi o istini u čoveku prema onome što on ispoljava, niti uzimaj njegove reči ili neko delo kao simbol njegove nutrine. Jer, ima mnogo onih koje omalovažavaš zbog njihovog teškog jezika i oskudna govora, iako su prepuni umnosti i osećanja. Takođe je mnogo onih koje nipodaštavšs zbog ružna izgleda i nedolična života, a oni su jedan od nebeskih darova, jer u ljudima ima božanskog daha.
Katkada u jednome danu posetiš i dvorac i straćaru. Iz prvoga izlaziš zadivljen, iz drugoga tužan, ali kada bi mogao zanemariti pojavnosti koje čulima opažaš, tvoje divljenje ne bi bilo tako veliko, već bi se u tugu pretvorilo, a na drugoj strani bi se tvoja tuga do divljenja vinula.
U toku dana možeš sresti dva čoveka. Jedan ti se obraća glasom što liči na bes oluje i pokretima kao u vojnika dostojna strahopoštovanja, a drugi ti govori bojažljivo i stidljivo, drhtavim glasom i isprekidanim rečenicama. Ali, kada bi ih mogao videti na iskušenjima, ili u činu žrtvovanja u ime principa, znao bi da napadna plahovitost nije hrabrost i da nemušta stidljivost nije isto sto i bojažljivost.
Katkada pogledaš kroz prozor i među prolaznicima ugledaš monahinju kako ide na jednu stranu i prostitutku koja ide na drugu stranu te odmah pomisliš: Koliko li je dostojanstvena jedna, a koliko li je ružna druga. Ali, kada bi zatvorio oči i za trenutak oslušnuo, čuo bi šaputanje u vazduhu: Jedna se za me moli, a druga mi bol želi; u duši svake od njih je senka Duha.
Katkada ides svetom tragajući za onim što se zove civilizacija i razvijenost te uđes u grad sa velelepnim palatama, divnim hramovima i širokim ulicama. Narod u njemu hita na sve strane: neki kao da bi kroz zemlju prodreli, neki kao da bi poleteli, neki kao da bi munju uhvatili, neki kao da bi sami vetar dohvatili, a svi su u prelepoj odeći, sa sjajnom dugmadi – kao da im je praznik ili festival.
Posle izvesnog vremena, put te dovede u drugi grad sa bednim kućama i tesnim sokacima koji, kada kiša padne, pretvore se u glinena ostrva u moru blata. Kada ih sunce ogreje, pretvore se u oblake prašine. Meštani su prosti i jednostavni, kao tetiva na luku: idu lagano, rade polako, gledaju te kao da kroz tebe gledaju negde daleko te napuštaš njihovu zemlju osecajući odvratnost i ogavnost, govoreći:
Razlika između onog što videh u jednom i u drugom gradu je kao razlika između života i smrti. U prvom gradu je snaga na vrhuncu, a u drugom krajnja nemoć; u prvom je prolećna i letnja mladost, a u drugom jesenja i zimska apatija; u prvom je upornost mladosti razigrane u vrtovima, a u drugom je staračka nemoć što iščezava u pepelu.
Ali, kada bi oba grada mogao pogledati božjim očima, video bi da su oni kao dva srodna stabla u jednoj basti. Kada bi tako mogao duze pronicati u njihovu suštinu, video bi da ono što ti se činilo naprednim u jednome samo su kratkotrajni, sjajni mehurići, a da ono što si smatrao apatijom u drugome je nevidljiva, postojana vrednost.
Ne, život se ne sastoji od svojih pojavnosti, već od onoga što se ne vidi; sav vidljivi svet nije sadržan u svojim ljušturama, već u suštinama; o ljudima ne treba suditi po licima, već po srcima.
Ni vera nije sadrzana u izgledu bogomolja, u onome sto grade sveštenici i tradicija, već u onome što se krije u dušama i što postoji u namerama.
Ni umetnost nije u onome što čuješ usšma, bilo da je to tiho zvučanje pesama, zvonjava reči u kasidama, ili linije i boje koje na slici opažaš očima. Umetnost je u onim nemuštim, treperavim distancama između tonova u pesmama; u onome što do tebe dospeva posredstvom kaside, a što je u duši pesnika ostalo neizgovoreno, mirno, samotno; u onome čime te slika nadahnjuje, gledajući je, vidiš nešto dalje i lepše od nje.
Ne, brate, ni dani ni noći nisu sadržani u svojim pojavnostima; ni ja, koji sam samo putnik u vremenu, nisam sadržan u ovim rečima koje ti izgovaram, osim tek toliko koliko su reči u stanju da ti prenesu moju mirnu nutrinu.
Zato me ne smatraj neznalicom pre nego što dokučiš moje tajno biće, a ne smatraj me ni genijem pre nego što oslobodiš moje biće onoga što sam od drugih preuzeo. Ne reci:
On je škrtica tesne ruke, pre nego što moje srce sagledaš, ili da sam plemenit i blagodaran pre nego što saznaš šta me podstiče na plemenitost i blagodarnost. Ne smatraj me ni zaljubljenikom dok ti se moja ljubav ne objavi u svoj svojoj svetlosti i zžru, niti me smatraj praznim dok ne dotakneš moje krvave rane."
___________________________________
>"Najčudnija i najbezočnija vrsta robovanja na koju naiđoh jest ona što sadašnjicu ljudsku neraskidivo veže za prošlost predaka; što im duše tjđera na klanjanje tradicijama djđedova; što im u mladićka tela uvodi drevne duše, kao u sveže grobove kosti stare.
Videh nemušto robovanje - trajno vezivanje muškarca za ženu koju potcenjuje; telesnu vezanost žene za postelju supruga koga mrzi te im ni jednome nije stalo do života.
Videh nemo robovanje - kada su pojedinci prinuđeni slediti svoju sredinu, krasiti se njenim bojama, njenim se ruhom odevati, te se oglašavaju poput odeka i tela su im nalik senama.
Videh nakazno robovanje - šije moćnika upregnute u jaram obmanjivača, odlučnost jakih ljudi u službi pohotnika što žude za slavom i znamenitošću te se ponašaju poput marioneta što se prstima pokreću, zaustavljaju i razbijaju.
Videh prastaro robovanje - kako duše dečije padaju sa prostranih nebesa u nesretne domove gde nužda i maloumnost druguju, gde poniženje i očaj idu ruku pod ruku te deca stasavaju nesretna, žive kao prestupnici i umiru poročni.
Videh odvratno robovanje - prodavanje predmeta u bescenje i naopako imenovanje stvari: obmanjivanje se naziva oštroumnošću, brbljanje umnošću, slabost blagošću, bojažljivost gordošću.
Videh surovo robovanje - kada se nejaki strahom teraju da govore, pa kazuju ono što ne osećaju, predstavljaju se suprotno svome biću te se nesreća s njima poigrava kao s krpama.
Videh ogavno robovanje - kada jedan narod živi po zakonima drugoga naroda.
Videh nakazno robovanje - kada kraljevski sinovi krunišu kraljeve.
Tvoja misao je drvo duboko ukorenjeno u tle tradicije čije grane rastu u snazi neprekidnosti.
Moja misao je oblik koji se kreće u prostoru.Ona se preobraća u kapljice koje, kada padnu,obrazuju potok koji peva svojim putem do mora. Zatim,on se diže kao para prema nebu.
Tvoja misao je tvrđava koju ni munja ni oluja ne može da potrese.
Moja misao je nežan list koji se povija u svakom pravcu i nalazi zadovoljstvo u svom savijanju.
Tvoja misao je stara dogma koja ne može tebe da izmeni niti je ti možeš izmeniti.
Moja misao je nova i ona me ispituje i ja nju ispitujem jutrom i večerom.
Ti imas svoju misao i ja imam svoju.
Tvoja misao ti dopušta da veruješ u nejednaku borbu jakih protiv slabih i da prefinjeni podvaljuju prostim ljudima.
Moja misao rađa u meni želju da kopam zemlju sa svojom motikom, da žanjem sa mojim srpom, da svoj dom gradim od kamena i maltera, da moju odeću tkam od vunenih i lanenih niti.
Tvoja misao te nagoni da se vezuješ za bogastvo i uglednost.
Moja nalaze da se pouzdam samo u sebe.
Tvoja misao podržava slavu i pokazivanje.
Moja me savetuje i moli da odbacim uvaženost i da je smatram zrncem peska bacenim na obalu večnosti.
Tvoja misao u tvoje srce usađuje drskost i nadmoćnost.
Moja u meni usađuje ljubav za mir i za nezavisnost.
Tvoja misao stvara snove o palatama sa nameštajem od sandalovine prošarane sa draguljima i posteljama načinjenim od upredenog svilenog konca.
Moja misao govori nežno na moje uši:"Budi čist u telu i duhu čak i ako nemaš gde da spustiš svoju glavu".
Tvoja misao te podstiče da težiš za titulama i za položajima.
Moja me bodri za skromnu službu.
Ti imas svoju misao i ja imam moju.
Tvoja misao je društvena nauka,verski i politički rečnik.
Moja je prosto načelo.
Tvoja misao govori o ženi lepoj, ružnoj, cednoj, bludnici intelegentnoj i glupoj.
Moja u svakoj ženi vidi majku, sestru i kćer svakog čoveka.
Predmet tvojih misli su lipovi proizvod monopola, da su kriminalci potomci tirana,a da su ubice srodne ubijenima.
Tvoja misao opisuje zakone, sudove i kazne.
Moja objašnjava, da kad čovek pravi zakon, on ga ili prekršava ili mu se pokorava. Ako postoji jedan osnovni zakon, mi smo svi jedno pred njim. Onaj ko prezire bednika, sam je bednik. Onaj ko uzdiže svoj prezir prema gresnicima, uzdiže svoj prezir prema celom čovečanstvu.
Tvoja misao je upućena na veštaka, umetnika, intelektualca, filozofa, sveštenika.
Moja govori o onima koji vole, koji su nežni, iskreni, časni, pravični, ljubazni i o mučenicima.
Tvoja misao podrzava judizam, bramanizam, hrišćanstvo i slam.
U mojoj misli ima samo jedna univerzalna religija čiji su različiti putevi samo prsti voljene ruke Vrhovnog bića.
U tvojoj misli postoij samo pojam bogatog, siromašnog ili prosjaka.
Moja misao drži da nema bogatih već samo čovekov život, da smo svi mi prosjaci i da ne postoji dobrotvor osim samog života.
Ti imaš svoju misao i ja imam moju.
Prema tvojoj misli,veličina naroda leži u njihovoj politici, njihovim partijama, njihovim koferencijama, njihovim savezima i raspravama.
A moja proglašava da značaj naroda leži u rodu-rod u polju, rod u vinogradu, rod na razboju, rod u stavaonici, rod u majdanu,r od na seći drveta ,rod u uredu i rod u štampi.
Tvoja misao drži da je slava naroda u njihovim herojima. Ona peva u slavu Ramzesa, Aleksandra, Cezara, Haniba i Napoleona.
A moja tvrdi da su pravi heroji: Konfučije, Lao Ce, Sokrat, Platon, Abi Taleb, El Gazali, DZalal Eddin-El Rumi, Kopernik i Paster.
Tvoja misao vidi moć u armijama, topovima, bojnim brodovima, podmornicama, avionima i otrovnim gasovima.
Ali moja tvrdi da moc lezi u razumu,odvaznosti i istini.Ma koliko jedan tiranin da istraje,on ce na kraju izgubiti.
Tvoja pravi razliku između praktičara i idealista, između dela i celine, između mističara i materijaliste.
Moja shvata da je život jedan i da se njegove težnje, mere i table ne podudaraju sa tvojm težinama i merama. Onaj za koga ti predpostavljaš da je idealista može biti praktičan čovek.
Ti imaš svoju misao i ja imam moju.
Tvoja misao se zanima za rusevine i muzeje,mumije i okamenjene predmete.
Ali moja lebdi u oblacima i izmaglici koja se stalno obnavlja.
Tvoja misao je ustolicena na lobanjama;Posto se ti njome ponosis,ti je takodje,velicas..
Moja misao luta po tami i dalekim dolinama.
Moja misao vise voli bol smrti nego tvoju muziku i igranje.
Tvoja misao je misao ogovaranja i lažnog zadovoljstva.
Moja je misao o onome koji je izgubio svoju zemlju, koji je tuđinac u svom narodu i usamljen među rađacima i prijateljima.
Ti imaš tvoju misao i ja imam moju.
Mirisni plodovi duše
"Kad god sam popio gorku čašu, imala je talog meda. Kad god sam savladao neku sumovitu prepreku, dospeo sam u zelenu ravnicu. Kad god sam izgubio prijatelja u nebeskoj izmaglici, našao sam ga u osvitu jutra.
Koliko puta sam svoj bol i jad pokrivao trpeljivošću nadajucć se da za to sledi nagrada! Ali, kad bih ih otkrio, video bih da se bol u radost preobrazio i da je jad bodrost postao. Koliko puta sam sa prijateljem prolazio pojavnim svetom misleći da je glup i nerazuman, ali sam uvek u tajnome svetu sebe smatrao tiranom i nasilnikom, a njega mudrim i pronicljivim.
Koliko puta sam, opijen nektarom vlastite duše, sebe i svoga sagovornika smatrao jagnjetom i vukom, a kada bih došao k sebi vidio bih da smo obojica ljudi. I ja i vi, ljudi, očarani smo onim što se iz nas javno ispoljava, a prenebregavamo suštinu u nama skrivenu. Ako neko od nas posrne, kažemo da pada; ako polako ide, kažemo da je slabić koji propada; ako zamuca, kažemo da je nem; ako uzdahne, kažemo da je u samrtnom ropcu i da umire.
I ja i vi strasni smo poklonici ljuštura koje zovemo '' ja '' i površnosti zvanih ''vi '' – zato ne vidimo tajne duha u svome '' ja '', niti tajne duha u '' vi ''.
Šta možemo učiniti kada smo, zbog vlastite uobraženosti, nemarni prema istini u nama?
Kažem vam, a možda su moje reči veo koji prekriva lice istine u meni, kažem i vama i sebi:
Ono što vidimo očima samo je oblak koji nam zaklanja ono što treba da vidimo dušama; ono što čujemo ušima samo je buka koja zaglušuje ono što treba da usvojimo srcima. Ako vidimo policajca kako hapsi čoveka, ne treba da mi sudimo ko je od njih prestupnik. Ako vidimo čoveka oblivena krvlju, a drugoga okrvavljenih ruku, razumno je da ne presuđujemo ko je ubica, a ko žrtva. Ako čujemo čoveka kako peva, a drugoga kako plače, valja da se strpimo dok ne utvrdimo koji od njih je veseo.
Ne, brate, ne sudi o istini u čoveku prema onome što on ispoljava, niti uzimaj njegove reči ili neko delo kao simbol njegove nutrine. Jer, ima mnogo onih koje omalovažavaš zbog njihovog teškog jezika i oskudna govora, iako su prepuni umnosti i osećanja. Takođe je mnogo onih koje nipodaštavšs zbog ružna izgleda i nedolična života, a oni su jedan od nebeskih darova, jer u ljudima ima božanskog daha.
Katkada u jednome danu posetiš i dvorac i straćaru. Iz prvoga izlaziš zadivljen, iz drugoga tužan, ali kada bi mogao zanemariti pojavnosti koje čulima opažaš, tvoje divljenje ne bi bilo tako veliko, već bi se u tugu pretvorilo, a na drugoj strani bi se tvoja tuga do divljenja vinula.
U toku dana možeš sresti dva čoveka. Jedan ti se obraća glasom što liči na bes oluje i pokretima kao u vojnika dostojna strahopoštovanja, a drugi ti govori bojažljivo i stidljivo, drhtavim glasom i isprekidanim rečenicama. Ali, kada bi ih mogao videti na iskušenjima, ili u činu žrtvovanja u ime principa, znao bi da napadna plahovitost nije hrabrost i da nemušta stidljivost nije isto sto i bojažljivost.
Katkada pogledaš kroz prozor i među prolaznicima ugledaš monahinju kako ide na jednu stranu i prostitutku koja ide na drugu stranu te odmah pomisliš: Koliko li je dostojanstvena jedna, a koliko li je ružna druga. Ali, kada bi zatvorio oči i za trenutak oslušnuo, čuo bi šaputanje u vazduhu: Jedna se za me moli, a druga mi bol želi; u duši svake od njih je senka Duha.
Katkada ides svetom tragajući za onim što se zove civilizacija i razvijenost te uđes u grad sa velelepnim palatama, divnim hramovima i širokim ulicama. Narod u njemu hita na sve strane: neki kao da bi kroz zemlju prodreli, neki kao da bi poleteli, neki kao da bi munju uhvatili, neki kao da bi sami vetar dohvatili, a svi su u prelepoj odeći, sa sjajnom dugmadi – kao da im je praznik ili festival.
Posle izvesnog vremena, put te dovede u drugi grad sa bednim kućama i tesnim sokacima koji, kada kiša padne, pretvore se u glinena ostrva u moru blata. Kada ih sunce ogreje, pretvore se u oblake prašine. Meštani su prosti i jednostavni, kao tetiva na luku: idu lagano, rade polako, gledaju te kao da kroz tebe gledaju negde daleko te napuštaš njihovu zemlju osecajući odvratnost i ogavnost, govoreći:
Razlika između onog što videh u jednom i u drugom gradu je kao razlika između života i smrti. U prvom gradu je snaga na vrhuncu, a u drugom krajnja nemoć; u prvom je prolećna i letnja mladost, a u drugom jesenja i zimska apatija; u prvom je upornost mladosti razigrane u vrtovima, a u drugom je staračka nemoć što iščezava u pepelu.
Ali, kada bi oba grada mogao pogledati božjim očima, video bi da su oni kao dva srodna stabla u jednoj basti. Kada bi tako mogao duze pronicati u njihovu suštinu, video bi da ono što ti se činilo naprednim u jednome samo su kratkotrajni, sjajni mehurići, a da ono što si smatrao apatijom u drugome je nevidljiva, postojana vrednost.
Ne, život se ne sastoji od svojih pojavnosti, već od onoga što se ne vidi; sav vidljivi svet nije sadržan u svojim ljušturama, već u suštinama; o ljudima ne treba suditi po licima, već po srcima.
Ni vera nije sadrzana u izgledu bogomolja, u onome sto grade sveštenici i tradicija, već u onome što se krije u dušama i što postoji u namerama.
Ni umetnost nije u onome što čuješ usšma, bilo da je to tiho zvučanje pesama, zvonjava reči u kasidama, ili linije i boje koje na slici opažaš očima. Umetnost je u onim nemuštim, treperavim distancama između tonova u pesmama; u onome što do tebe dospeva posredstvom kaside, a što je u duši pesnika ostalo neizgovoreno, mirno, samotno; u onome čime te slika nadahnjuje, gledajući je, vidiš nešto dalje i lepše od nje.
Ne, brate, ni dani ni noći nisu sadržani u svojim pojavnostima; ni ja, koji sam samo putnik u vremenu, nisam sadržan u ovim rečima koje ti izgovaram, osim tek toliko koliko su reči u stanju da ti prenesu moju mirnu nutrinu.
Zato me ne smatraj neznalicom pre nego što dokučiš moje tajno biće, a ne smatraj me ni genijem pre nego što oslobodiš moje biće onoga što sam od drugih preuzeo. Ne reci:
On je škrtica tesne ruke, pre nego što moje srce sagledaš, ili da sam plemenit i blagodaran pre nego što saznaš šta me podstiče na plemenitost i blagodarnost. Ne smatraj me ni zaljubljenikom dok ti se moja ljubav ne objavi u svoj svojoj svetlosti i zžru, niti me smatraj praznim dok ne dotakneš moje krvave rane."
___________________________________
>"Najčudnija i najbezočnija vrsta robovanja na koju naiđoh jest ona što sadašnjicu ljudsku neraskidivo veže za prošlost predaka; što im duše tjđera na klanjanje tradicijama djđedova; što im u mladićka tela uvodi drevne duše, kao u sveže grobove kosti stare.
Videh nemušto robovanje - trajno vezivanje muškarca za ženu koju potcenjuje; telesnu vezanost žene za postelju supruga koga mrzi te im ni jednome nije stalo do života.
Videh nemo robovanje - kada su pojedinci prinuđeni slediti svoju sredinu, krasiti se njenim bojama, njenim se ruhom odevati, te se oglašavaju poput odeka i tela su im nalik senama.
Videh nakazno robovanje - šije moćnika upregnute u jaram obmanjivača, odlučnost jakih ljudi u službi pohotnika što žude za slavom i znamenitošću te se ponašaju poput marioneta što se prstima pokreću, zaustavljaju i razbijaju.
Videh prastaro robovanje - kako duše dečije padaju sa prostranih nebesa u nesretne domove gde nužda i maloumnost druguju, gde poniženje i očaj idu ruku pod ruku te deca stasavaju nesretna, žive kao prestupnici i umiru poročni.
Videh odvratno robovanje - prodavanje predmeta u bescenje i naopako imenovanje stvari: obmanjivanje se naziva oštroumnošću, brbljanje umnošću, slabost blagošću, bojažljivost gordošću.
Videh surovo robovanje - kada se nejaki strahom teraju da govore, pa kazuju ono što ne osećaju, predstavljaju se suprotno svome biću te se nesreća s njima poigrava kao s krpama.
Videh ogavno robovanje - kada jedan narod živi po zakonima drugoga naroda.
Videh nakazno robovanje - kada kraljevski sinovi krunišu kraljeve.
Videh crno robovanje - kada prestupnici svaljuju sram na nedužne.
Videh robovanje samom robovanju, a to je inercija.
Kada sam se umorio prateći generacije i kada mi je dojadilo da gledam prohod naroda, sedoh osamljen u dolini silueta, tamo gde se skrivaju senke minulih vremena i gde počivaju duhovi budućih vekova. Tamo videh slabunjavu siluetu kako osamljena ide zureći u sunce te je zapitah:
- Ko si i kako ti je ime?
- Sloboda je moje ime.
- Gde su ti potomci?
- Jedan je umro razapet, drugi je umro u ludilu, a treći se još ni rodio nije.
Potom mi se izgubi iz vida, u magli."
Нема коментара:
Постави коментар