06.02.2018.

Tomas Man, Čarobni breg - odlomak ( početak)


Istorija Hansa Kastorpa koju hoćemo da pričamo, —ne njega radi (jer će čitalac u njemu upoznati jednog običnog, iako simpatičnog mladog čoveka), već same priče radi, koja nam u najvećoj meri izgleda vredna pričanja (pri čemu bi u korist Hansa Kastorpa ipak trebalo spomenuti i da je to njegova istorija i da se svakom ne događa svaka istorija): ta istorija vraća nas daleko unazad, ona je tako reći već sasvim prevučena dragocenom istorijskom patinom i treba je bezuslovno pričati u najdavnijem prošlom vremenu.



To ne bi bilo od štete po priču, već pre od koristi; jer priče treba da pripadaju prošlosti, i što su dalje u njoj, da tako kažemo, utoliko bolje po njih u njihovom svojstvu kao priče, a bolje i po pripovedača, tog tihog čarobnika perfekta. Međutim, s njom je onako kao što je danas i sa ljudima a među njima pogotovu sa pripovedačima: ona je mnogo starija od svojih godina, starost koja je pritiskuje ne treba računati po danima, niti po sunčevom optoku godine.Jednom reči, stepen svoje prošlosti; ona upravo ne duguje vremenu, — iskaz kojim neka je uzgred nagovešteno i upozoreno na problematičnost i čudnu, dvostruku prirodu tog tajanstvenog elementa.



Ali da veštački ne mutimo jasno stanje stvari: visokostepena minulost naše priče potiče otuda što se ona događa pre izvesne prekretnice i granice koja duboko zaseca u život i svest... Ona se događa, ili, da namerno izbegnemo svaki prezent, ona se dogodila i događala se negda, davno, u stare dane,u svetu pre velikog rata, sa čijim je početkom mnogo šta počelo što jedva da je već prestalo da počinje. Pre toga se, dakle, ona događa, mada ne mnogo pre. Ali zar karakter prošlosti jedne priče nije utoliko dublji, savršeniji i fantastičniji ukoliko se ona »ranije« događa? Osim toga moglo bi biti da naša priča i inače, po svojoj unutrašnjoj prirodi, ima ponešto slično sa fantastičnom bajkom.



Mi ćemo je opširno pričati, verno i temeljno, — jer kad je zanimljivost kakve priče ili dosada koju ona pričinjava zavisila od prostora i vremena koje je iziskivala? Bez straha od odijuma preterane brižljivosti, mi smo pre skloni mišljenju da je zaista zabavno samo ono što je iscrpno i temeljno.

Prema tome pripovedač neće moći brzo i olako da iziđe nakraj sa Hansovom istorijom.Sedam dana jedne nedelje neće za to biti dovoljno, a ni sedam meseca. Najbolje da se unapred ne pita koliko će mu blagog vremena proteći dokle ga ona bude držala u svojim mrežama. Valjda neće, zaboga, biti baš sedam godina!



A sad, da počnemo.

DOLAZAK


        Jedan običan mlad čovek putovao je usred leta iz Hamburga, svog rodnog grada, u mesto
Davos, u kantonu Graubinden. Išao je u posetu na tri nedelje.
Dalek je to put, od Hamburga donde, suviše dalek, zaista, za tako kratak boravak. Vodi on
kroz zemlje mnogih gospodara, preko brda i dolina, od Južnonemačke visoravni do obala
Bodenskog jezera, pa lađom po njegovim nemirnim talasima, preko bezdana za koje se
nekad držalo da su neizmerni.

      Odatle se putovanje, koje je dotle išlo u velikom potezu, u direktnim linijama, počinje da cepka. Ima zadržavanja i komplikacija. Kod mesta Roršaha, na švajcarskom tlu, čovek se opet poverava železnici, ali njom stiže prvo samo do Landkvarta, jedne male alpske stanice, gde je prinuđen da menja voz. Ovde se, posle dužeg čekanja u vetrovitom i malo privlačnom kraju, ukrca sad u voz uskog koloseka, i u trenutku kad mala ali očito neobično snažna mašina krene, počinje upravo pustolovni deo vožnje, nagli i strmi uspon, kome kao da nema kraja. Jer stanica Landkvart leži još na relativno umerenoj visini; ali sad se, po divljačnom, tegobnom i stenovitom putu, ide ozbiljno u visoke planine.

      Hans Kastorp — tako se zove mladi čovek — sedeo je sam u jednom malom kupeu sa sedištima prevučenim sivom čojom, sa svojom ručnom torbom od krokodilske kože, poklonom njegovog ujaka i staraoca, konzula Tinapela — da ovde odmah pomenemo i ovo ime — sa svojim zimskim kaputom koji se njihao zakačen o kuku i svojim umotanim pledom; sedeo je kraj spuštenog prozora, i kako je popodne bivalo sve svežije, on, pošto je bio razmaženo dete i mekušac, beše podigao jaku svoga po modi širokog, svilom postavljenog letnjeg vrskaputa. Kraj njega na sedištu ležala je knjiga u mekom povezu, sa naslovom Ocean steamships, koju je na početku puta čitao; sad je međutim knjiga ležala
zanemarena, dok je u kupe ulazio dah teško brekćuće lokomotive i prljao njen omot česticama čađi.

       Dva dana putovanja udalje čoveka — a pogotovu mladog čoveka, koji u životu još nije pustio čvrst koren — od njegovog svakidašnjeg sveta, od svega što je nazivao svojim dužnostima, interesima, brigama, nadama, udalje mnogo više nego što je mogao i sanjati dok se fijakerom vozio na stanicu. Prostor koji se, kovitlajući se i iščezavajući, valja između njega i njegovog rodnog kraja, ispoljava snage za koje se obično misli da ih ima vreme; od časa na čas stvara on unutrašnje promene vrlo slične promenama koje izaziva vreme, ali ih u izvesnom smislu nadmašuje. Kao vreme, i on donosi zaborav; ali on to čini odvajajući čovekovu ličnost od njegovih veza i stavljajući ga u stanje prvobitne slobode — štaviše, čak i od pedanta i ćifte za tren oka stvori nešto slično probisvetu. Kaže se da je vreme Leta; ali i promena vazduha je takav napitak, i ukoliko deluje manje radikalno, čini to utoliko brže. Tako nešto iskusio je i Hans Kastorp. On nije mislio da ovo putovanje shvati naročito
ozbiljno, da u njemu duševno učestvuje. Njegovo je mišljenje, naprotiv, bilo da ga brzo obavi, pošto ga je morao obaviti, da se vrati sasvim onakav kakav je i otišao, i da svoj život opet nastavi tačno tamo gde ga je za trenutak morao napustiti. Još do juče bio je potpuno obuzet uobičajenim mislima, razmišljao o najskorijoj prošlosti, svome ispitu i neposrednoj budućnosti, svome stupanju na praksu kod Tundera i Vilmsa (brodogradilište, fabrika mašina i kotlova), i sa takvim nestrpljenjem gledao na sledeće tri nedelje koliko je to njegova narav dopuštala. A sad mu se ipak činilo kao da okolnosti zahtevaju njegovu punu pažnju i kao da je nezgodno primiti ih olako. To osećanje da se penje u predele gde još nikad nije disao i gde, kao što je znao, vladaju potpuno neuobičajeni životni uslovi, čudno mršavi i oskudni — to je počelo da ga uzbuđuje, da ga ispunjava izvesnim strahom. Zavičaj i red ne samo da su ležali daleko iza njega, oni su poglavito ležali duboko ispod njega, a on se još neprestano peo. Lebdeći između njih i nečeg nepoznatog, pitao se kako li će mu biti tamo gore. Možda je bilo nepametno i neprobitačno što se on, rođen i naviknut da diše samo nekoliko metara
nad morem, najednom popeo u te ekstremne krajeve, a nije proveo bar nekoliko dana na kakvom mestu srednje visine. Poželeo je da je već na cilju, jer kad jednom bude gore, mislio je, živeće kao svugde i neće ga kao sad, dok se penje, sve podsećati na to u kakvim se neprikladnim sferama nalazi. On pogleda kroz prozor: voz je vijugao po uzanom klancu; videli su se prednji vagoni, videla se mašina kako u svom naponu izbacuje mrke, zelene i crne mase dima koji se gubio. Vode su žuborile u dubini desno, levo su se između stena uzdizale tamne smrče, put suroga neba. Naiđoše kao noć mračni tuneli, i kad opet iziđoše na dan ukazaše se prostrane provalije sa naseljima u dubini. One su nestajale, dolazili su novi klanci, sa ostacima snega u pukotinama i rascepima. Bilo je zaustavljanja na bednim, sićušnim stanicama, na čeonim stanicama koje je voz ostavljao u suprotnom pravcu, što je
stvaralo zabunu, pošto čovek više nije znao kuda putuje i nije se više sećao gde su strane sveta. Pred okom punim divljenja otvarali su se veličanstveni vidici na fantasmagorične gorostasne vrhove, na taj uzvišeni svet planina u koji se penjući ulazilo, vidici koji su se ukazivali i gubili kod svakog novog zavoja.

        Hans Kastorp pomisli da je ispod sebe ostavio zonu belogorice, svakako i zonu ptica pevačica, ako se ne vara, i ta misao na prestanak i osiromašenje izazva kod njega slabost i laku nesvesticu, tako da za sekundu-dve pokri oči rukama. A kad je prošlo, on vide da je penjanju došao kraj, da je dostignuta najviša tačka klanca. Po ravnoj dolinastoj podini voz je sada ugodnije jurio.

     Bilo je oko osam sati, još se videlo. U daljini predela ukaza se jezero, voda mu je bila siva, a kraj njegovih obala, na okolnim uzvišicama uzdizale su se crne smrekove šume, idući naviše postajale su proređenije i gubile se ostavljajući za sobom magličasto golo stenje. Voz stade na jednoj maloj stanici; bilo je to Davos-Selo, kao što po uzvicima spolja ču Hans Kastorp; uskoro će biti na cilju. I najednom ču pored sebe glas Joahima Cimsena, odmeren hamburški glas svoga rođaka, koji reče: »Zdravo, mladiću, hajde, silazi«, — a kad pogleda napolje, pod njegovim prozorom na peronu stajao je glavom Joahim, u mrkom ulsteru, uopšte bez šešira i tako zdrava izgleda kao još nikad u životu. On se nasmeja i reče opet:

»Izlazi, more, ne stidi se!«
»Ali ja još nisam stigao«, reče Hans Kastorp zbunjeno, i dalje sedeći.
»O da, stigao si. Ovo je selo. Do sanatorijuma je odavde bliže. Imam kola. Daj ovamo
svoje stvari.«

         I smejući se, zbunjen, uzbuđen dolaskom i viđenjem, pruži mu Hans Kastorp zimski kaput, pled sa štapom i kišobranom i najzad i Ocean steamships. Zatim pohita kroz uski hodnik i skoči na peron, da se u stvari i tako reći tek sad lično pozdravi sa svojim rođakom, što se dogodi bez prekomerne osećajnosti, kao između ljudi hladnih i uzdržljivih naravi.

       Čudno je reći, ali odvajkada su oni izbegavali da se oslovljavaju po imenu, jedino i samo iz straha od preterane srdačnosti. Ali kako se ipak nisu mogli oslovljavati prezimenom, ograničavali su se na ti i more. To je bila ukorenjena navika među rođacima. Jedan čovek u livreji, sa kapom opšivenom širitom , gledao je kako oni — mladi Cimsen u vojničkom stavu — hitro i malo zbunjeno stisnuše jedan drugom ruku, a zatim priđe i zamoli za potvrdu na predati prtljag Hansa Kastorpa; jer to je bio momak internacionalnog sanatorijuma Berghof, i pokaza se voljan da sa stanice u »Mestu« podigne veliki kofer novoga gosta, dok bi se gospoda kolima odvezla pravo na večeru. Čovek je upadljivo hramao, i prvo što je Hans Kastorp upitao Joahima Cimsena bilo je:

»Je li to ratni invalid? Što tako hramlje?«
»Baš invalid!« odgovori Joahim Cimsen malo gorko. »Kakav invalid! On ima u kolenu
— ili je bar imao, jer su posle operacijom izvukli čašicu.«

      Hans Kastorp razmisli što je brže mogao. »Ah tako!« reče, podigavši u hodu glavu i osvrnuvši se brzo. »Ali ti me valjda nećeš ubeđivati da ti to još imaš? Pa ti izgledaš tako kao da već imaš svoj temnjak i kao da si se tek vratio sa manevra.« I on sa strane pogleda rođaka.

       Joahim je bio veći i širi od njega, oličenje mlalalačke snage i kao stvoren za uniformu. Bio je sasvim mrkog tipa, kakav nije redak u njegovom plavom zavičaju, i njegova inače tamna boja lica postala je od sunca gotovo kao bronza. Sa velikim crnim očima i tamnim brčićima iznad punih, lepo skrojenih usta, bio bi upravo lep da nije imao klempave uši. One su bile njegova jedina briga i najveći jad u njegovom životu do izvesnog trenutka. Sad je imao druge brige. Hans Kastorp nastavi:

»Ti ćeš svakako poći odmah sa mnom? Ja zbilja ne vidim prepreke.«
»Odmah s tobom?« upita rođak i okrete mu svoje velike oči, koje su uvek bile blage, ali
za ovih pet meseca dobile malo umoran, štaviše tužan izraz.
»Kad odmah?«
»Pa kroz tri nedelje.«
»Ah tako, ti se u mislima već vraćaš kući«, odgovori Joahim. »Strpi se malo, tek si stigao.

       Tri nedelje ne znače, naravno, skoro ništa za nas ovde gore, ali za tebe, koji si došao u posetu i treba da ostaneš u svemu samo tri nedelje, za tebe je to ipak poprilično vremena. Prilagodi se prvo, to nije, videćeš, nimalo lako. A zatim, ni klima nije jedina čudna stvar kod nas. Videćeš ti ovde mnogo štošta novo, pazi samo. A što o meni kažeš, tako glatko, more, sa mnom ipak ne ide, »kroz tri nedelje kući«, to su tako ideje od dole. Ja sam svakako preplanuo, ali to je poglavito preplanulost usled odsjaja snega i ne znači mnogo, kao što i Berens uvek kaže, a na poslednjem opštem pregledu rekao je da će gotovo sigurno trajati svakako još pola godine.«

»Pola godine? Jesi li ti lud?« uzviknu Hans Kastorp. Tada su upravo sedali u žute dvokolice, koje su ih čekale na popločanom trgu pred stanicom, jedva nešto boljom od šupe.

        I dok su oba dorata kretala, Hans Kastorp, pun negodovanja, okrete se na tvrdom sedištu.

»Pola godine? Pa ti si već pola godine ovde! Ta nema se toliko vremena...«
»Da, vremena«, reče Joahim i klimnu glavom više puta pravo preda se, ne obraćajući pažnju na dobronamerno negodovanje svoga rođaka. »Ovde se naprosto igraju ljudskim vremenom, prosto da ne veruješ. Tri nedelje su za njih kao jedan dan. Videćeš već. Sve ćeš to već naučiti«, reče i dodade: »Čoveku se ovde izmene pojmovi.«

        Hans Kastorp ga je neprestano posmatrao sa strane.

»Ali ti si se ipak sjajno oporavio«, reče on odmahnuvši glavom.
»Da, misliš?« odgovori Joahim. »Je l’ da, pa i ja tako mislim!« reče i zavali se uspravnije na sedištu; ali odmah uze opet nagnutiji položaj. »Pa bolje mi je«, objasni, »ali zdrav još nisam. Levo gore, gde su se ranije čuli vlažni šušnjevi, sad je disanje samo hrapavo, to nije tako strašno, ali dole je još vrlo hrapavo, a zatim, ima još šušnjeva u drugom interkostalnom prostoru.

« »Kako si postao učen!« reče Hans Kastorp.

»Da, baš mi je lepa ta učenost, bogami. Voleo bih da je u službi opet zaboravim«, odvrati Joahim. »Ali ja još imam sputum«, reče sležući ramenima jednovremeno nemarno i plaho, što nije lepo pristajalo njegovom licu, i pokaza svom rođaku neki predmet koji samo dopola izvuče iz džepa sa strane na svome ulsteru i odmah ga opet ostavi: pljosnatu, izvijenu bočicu od plavog stakla, sa metalnim poklopcem. »Ovo ima većina nas ovde gore«, reče. »Imamo i jedno ime za to, šaljivo ime, vrlo smešno. Posmatraš predeo?«

To je baš radio Hans Kastorp, i reče: »Veličanstveno!« »Nalaziš?« upita Joahim.

Neko vreme išli su drumom, sa razbacanim kućama sa strane, paralelno sa železnicom u pravcu osovine doline, zatim su skrenuli ulevo preko uzanog koloseka, prešli neku vodu, i sad su kaskali po kolskom putu blagog uspona prema pošumljenim padinama, tamo gde su se, na niskoj isturenoj zaravni, upravo palile prve svetlosti na jednoj izduženoj zgradi sa licem okrenutim prema jugozapadu i sa kubetom, koja je usled silnih balkonskih lođa izdaleka izgledala rupičasta i porozna kao sunđer. Brzo se smrkavalo. Laka večernja rumen, koja je kratko vreme oživljavala ravnomerno naoblačeno nebo, beše već iščezla, i u prirodi je vladalo ono bezbojno, mrtvo i tužno prelazno stanje koje neposredno prethodi potpunom spuštanju noći. Naseljena dolina, duga i nešto izvijena, sad se svuda osvetli, kako na dnu tako tu i tamo na obema padinama sa strane, naročito na desnoj, koja je bila izbočena i na kojoj su se terasasto nizale zgrade. Levo su se pele staze uz livadske obronke i gubile se u tupom crnilu četinarskih šuma. Udaljenije kulise brda, pozadi, na kraju prema kom se dolina sužavala, bile su mutno plavičaste boje škriljca. Pošto je počeo da duva vetar, osećala se večernja svežina.

»Ne, otvoreno rečeno ne nalazim da je tako grandiozno«, reče Hans Kastorp. »Gde su glečeri i snežnici i silna džinovska brda? Ova ovde nisu mnogo visoka, kako mi se čini.«
»O da, ona su visoka«, odgovori Joahim. »Skoro svuda vidiš granicu šume, ona se štaviše vrlo jako ističe, smrča prestaje a s njom prestaje sve, ničeg nema više, samo stenje, kao što vidiš. Tamo preko, desno od Švarchorna, onog vrha tamo, imaš čak i jedan glečer, vidiš li kako se još plavi? Nije veliki, ali je glečer, pravi pravcati glečer, glečer Skaleta. Pic Mihel i Tincenhorn, u onom otvoru, odavde ne možeš da ih vidiš, i oni leže uvek u snegu, preko cele godine.«

»U večitom snegu«, reče Hans Kastorp.

»Da, u večitom, ako hoćeš. Sve je to već dosta visoko. Pomisli da smo i mi sami užasno visoko. Hiljadu i šest stotina metara nad morem. Tu se uzvišenja ne ističu tako.«
»Da, peli smo se bez kraja! Bio sam se već uplašio, mogu ti reći. Hiljadu i šest stotina metara! To je, kad izračunam, nekih pet hiljada stopa. U svom životu nisam bio tako visoko.« I Hans Kastorp udahnu duboko ovaj strani vazduh, da ga okuša. Bio je svež i ništa više. Nedostajao mu je miris, sadržina, vlaga, lako je ulazio u pluća i nije duši kazivao ništa.
»Izvrsno«, primeti učtivo.
»Da, pa to je čuven vazduh. Uostalom, predeo se večeras ne pokazuje sa najbolje strane. Ponekad izgleda bolje, naročito pod snegom. Ali čovek ga se zasiti. Svi mi ovde, možeš mi verovati, neizrecivo smo ga siti«, reče Joahim i usne mu se razvukoše u izraz gađenja, koji je delovao kao preteran i neuzdržan, i opet mu nije stajao dobro.
»Govoriš tako čudno«, reče Hans Kastorp.
»Čudno?« upita Joahim sa izvesnim nespokojstvom i okrete se svom rođaku.
»Ne, ne, izvini, trenutno mi se samo tako učinilo!« pohita Hans Kastorp da kaže. On je međutim mislio na izraz »mi ovde«, koji je Joahim upotrebio već po treći ili četvrti put i koji je na njega pravio čudan i mučan utisak.
»Naš sanatorijum leži na još većoj visini nego mesto, kao što vidiš«, nastavi Joahim. »Pedeset metara više. U prospektu stoji »sto«, ali ima samo pedeset. Na najvećoj visini leži sanatorijum Šacalp, tamo preko; ne može da se vidi. Oni svoje mrtvace zimi moraju da
spuštaju bob-saonicama, pošto se onda nikakvim kolima ne može proći.«
»Svoje mrtvace? Ah, tako! Ama šta kažeš!« uzviknu Hans Kastorp. I najednom prsnu u smeh, u snažan, nesavladljiv smeh, od koga su mu se tresle grudi, a njegovo od svežeg vetra malo ukrućeno lice razvuklo u grimasu od koje je osećao slab bol. »Na bobu! I ti mi to pričaš sasvim mirno? Postao si pravi cinik za ovih pet meseca!«
»Nimalo cinik«, odgovori Joahim sležući ramenima. »Zašto cinik? Mrtvacima je to sasvim svejedno... Uostalom, sasvim je moguće da čovek postane ciničan ovde kod nas. Sam Berens je tako jedan stari cinik — sjajan tip, uzgred budi rečeno, bivši član otmenog
studentskog udruženja i izvrstan operator, kako izgleda; on će ti se dopasti. Pa onda, tu je još i Krokovski, asistent — vrlo promućurna glava. U prospektu se naročito ukazuje na njegovu delatnost. On se naime bavi sekciranjem duše kod pacijenata.«
»Čime se bavi? Sekciranjem duše! Pa to je odvratno!« uzviknu Hans Kastorp, i veselost sasvim ovlada njim. On više nije mogao da je savlada. Posle svega ostalog, sekciranje duše sasvim ga je savladalo i on se smejao tako da su mu tekle suze ispod ruke kojom je, nagnuvši se, bio pokrio oči. I Joahim se slatko smejao — izgleda da mu je prijalo — i tako se dogodilo da su oba mladića u neobičnom raspoloženju sišli s kola koja su ih, najzad vozeći hodom uzstrmu rampu omčastog oblika, dovezla do portala internacionalnog sanatorijuma Berghof.


BROJ 34


Odmah zdesna, između glavnog ulaza i unutrašnjih vrata, nalazila se vratareva loža, i odatle im pođe u susret jedan službenik francuskog tipa, u sivoj livreji kao i ćopavi čovek sa stanice, i koji je, sedeći za telefonom, dotle čitao novine; on ih povede kroz lepo osvetljeni hol, sa čije su se leve strane nalazili saloni. U prolazu Hans Kastorp baci pogled i vide da su prazni. On upita gde su gosti i njegov rođak odgovori:
»Na obaveznom ležanju. Ja sam dobio dozvolu da iziđem danas, pošto sam hteo da te dočekam. Inače, i ja ležim posle večere na balkonu.«
Malo je trebalo pa da Hansa Kastorpa opet spopadne smeh.
»Šta, noću i po magli vi još ležite na balkonu?« upita neodlučnim glasom.
»Da, to je propis. Od osam do deset. Nego hajde, pogledaj svoju sobu i operi ruke.«
Oni uđoše u lift kojim je upravljao momak Francuz. Dok su se peli Hans Kastorp je brisao oči.
»Prosto sam se razglavio i malaksao od smeha«, reče dišući na usta. »Ti si mi napričao toliko ludorija. Ono sa sekciranjem duše bilo je isuviše, to je prevršilo meru. Sem toga biće da sam malo malaksao i od putovanja. Patiš li ti od hladnih nogu? Čovek onda ima u isto vreme tako vrele obraze, to je neprijatno. Mi ćemo svakako odmah da večeramo? Čini mi se da sam gladan. Jede li se dobro kod vas ovde gore?«
Išli su bez šuma po kokosovom tepihu, uskim hodnikom. Kugle od mlečnog stakla širile su sa tavanice bledu svetlost. Zidovi su sijali, beli i tvrdi, prevučeni nekom masnom bojom sličnom laku. Negde se ukaza jedna bolničarka sa belom kapom i sa cvikerom na nosu, čiji je gajtan prebacila preko uveta. Očito je bila protestantske veroispovesti, bez prave predanosti svome pozivu, radoznala, i opterećena i mučena dosadom. Na dva mesta u hodniku, pred belo lakiranim, numerisanim vratima, stajali su na podu neki baloni, veliki bokasti sudovi sa kratkim grlićima, za čije je značenje Hans Kastorp zaboravio da pita.
»Tu si«, reče Joahim. »Broj trideset četiri. Desno sam ja, a levo je jedan ruski bračni par — malo aljkavi i bučni, mora se priznati, ali drukčije se nije moglo udesiti. Pa, šta kažeš?«
Vrata su bila dvostruka, sa kukama za odelo u međuprostoru. Joahim zapali luster i u treperavom blesku ukaza se soba, vedra i mirna, sa svojim belim, praktičnim nameštajem, svojim isto tako belim, jakim tapetama koje se peru, sa svojim čistim linoleumom na podu i
lanenim zavesama, koje su po modernom ukusu bile izvezene jednostavno i veselo. Balkonska vrata stajala su otvorena; videle su se svetiljke u dolini i čula daleka muzika za igru. Dobri Joahim beše metnuo nekoliko cvetaka u malu vazu na ormarčiću — ono što se upravo moglo naći posle prve kosidbe, malo hajdučice i nekoliko zvončića, koje je svojom rukom uzabrao na obronku.
»To je zbilja krasno od tebe«, reče Hans Kastorp. »Kako je lepa soba! Ovde će se rado i udobno provesti nekoliko nedelja.«
»Prekjuče je ovde umrla jedna Amerikanka«, reče Joahim. »Berens je odmah rekao da će biti gotova dok ti dođeš, i da ćeš onda ti moći da dobiješ sobu. Njen verenik je bio kraj nje, engleski pomorski oficir, ali se nije baš vojnički ponašao. Svakog časa izlazio je u hodnik da plače, sasvim kao kakav deran. A zatim je mazao obraze kremom, jer je bio izbrijan a suze su ga pekle po licu. Preksinoć je Amerikanka imala dva prvoklasna krvoliptanja, i to je bio kraj. Ali nju su odneli još juče izjutra, a potom su ovde naravno svojski iskadili, formalinom, znaš, kažu da je on odličan za to.«

Hans Kastorp je slušao ovu priču s nekom živom rasejanošću. Stojeći zasukanih rukava pred ogromnim umivaonikom, čije su niklovane slavine presijavale na električnoj svetlosti, jedva da je bacio pogled na postelju od belog metala, pokrivenu čistim rubljem.
»Iskadili, to je sjajno«, reče, oran za razgovor i malo bez veze, dok je prao ruke i brisao ih.
»Da, metilaldehid, to ne može da izdrži ni najjača bakterija — N2SO, ali štipa za nos, a? Razume se po sebi da je najveća čistoća prvi i osnovni uslov...«
On je ove reči izgovorio sa izvesnom afektacijom, pa nastavi neobično lako i tečno:
»Šta sam ono hteo reći?... Verovatno se pomorski oficir brijao aparatom za brijanje, pretpostavljam bar, tom spravom čovek se lakše ozledi nego dobro naoštrenim brijačem, to je bar moje iskustvo: ja upotrebljavam čas jedno čas drugo... A kad na nadraženu kožu dođe
slana voda, naravno da boli; svakako da je još u službi navikao da upotrebljava krem, ništa me to ne čudi« ... I brbljajući dalje, on reče da u svom koferu ima dve stotine komada »Marije Mančini« — vrsta cigare koju je pušio — da je carinski pregled bio neobično
familijaran — i isporuči pozdrave od raznih lica iz zavičaja.
»Zar se ovde ne greje?« uzviknu najednom i priđe radijatoru da ga opipa.
»Ne, nas ovde drže na prilično svežem režimu«, odgovori Joahim. »Mora da bude sasvim drukčija hladnoća da bi se u avgustu založilo centralno grejanje.«
»Avgust, avgust!« reče Hans Kastorp. »Ali meni je hladno! Meni je užasno hladno, baš po telu, jer u licu sam čudno vruć — evo pipni samo kako gorim!«
Taj čudan zahtev, da mu se pipne lice, nije se baš nimalo slagao sa prirodom Hansa Kastorpa, i njega samog dirnu neprijatno. Ni Joahim ne pristade na to, već samo reče:
»To je vazduh, to ne znači ništa. I sam Berens ima preko celog dana modre obraze. Poneko se nikad ne navikne. Nego, gou on, inače nećemo dobiti ništa za večeru.«
Napolju se opet pojavi bolničarka, motreći na njih kratkovido i radoznalo. Ali na prvom spratu Hans Kastorp najednom zastade, ukočen od nekog savršeno groznog šuma koji je dolazio sa neznatnog odstojanja, iza jedne okuke hodnika, šuma ne glasnog, ali tako savršeno
gnusne vrste da Hans Kastorp iskrivi lice i svog rođaka pogleda razrogačenim očima. Neko je kašljao, očigledno nekakav muškarac; ali to kašljanje nije ličilo ni na jedno koje je Hans Kastorp ikada čuo, štaviše, u poređenju sa ovim svako drugo njemu poznato kašljanje bilo je divan i zdrav izraz vitalnosti, — kašljanje sasvim bez radosti i ljubavi, koje se nije događalo u pravilnim potresima, već je zvučalo kao jezivo mlitavo muljanje po kaši organskog raspadanja.
»Da«, reče Joahim, »kod ovoga je zlo. Austrijski aristokrata, znaš, elegantan čovek i kao rođen za gospodina i konjanika. A sad eto dokle je došlo. Ali još je na nogama.«
Dok su išli dalje Hans Kastorp je opširno govorio o kašljanju austrijskoga aristokrate.
»Moraš uzeti u obzir«, reče, »da tako što nikad nisam čuo, da mi je potpuno novo, i onda je razumljivo što je na mene učinilo takav utisak. Ima tako mnogo vrsta kašljanja, suvo i zrelo kašljanje, i zrelo je zdravije, kao što svi kažu, i bolje, nego kad se čovek tako cepa. Kad sam u svojoj mladosti (»u svojoj mladosti«, reče on) imao difteriju, urlikao sam kao vuk, i svi su se obradovali kad je kašalj sazreo, sećam se dobro toga. Ali kašljanje kao ovo ne poznajem, bar ja ne — to više i nije kašalj živa čoveka. Nije suv, ali ne možemo reći ni da je zreo, to ni izdaleka nije pogodan izraz za njega. To ti je kao kad bi pri tom gledao i u čoveka unutra,
gledao kako tamo izgleda, — sve sama kaša i mulj ...«
»Dosta«, reče Joahim, »ja ga slušam svakog dana, ne moraš mi opisivati.«
Ali Hans Kastorp nikako nije mogao prestati da govori o kašlju koji je čuo, više puta je tvrdio da se pri tom može gledati unutra u aristokratu, i kad su ušli u restoran, njegove od puta umorne oči imale su grozničav sjaj.


U RESTORANU


U restoranu je bilo svetlo, elegantno i prijatno. On se nalazio odmah desno od hola, prekoputa salona i, kako Joahim objasni, upotrebljavali su ga poglavito novodošavši gosti koji jedu van određenog vremena i oni koji imaju posetu. Ali tu se svečano proslavljaju i rođendani i predstojeći odlazak, kao i povoljan ishod opšteg pregleda. Ponekad je vrlo svečano i bučno u restoranu, reče Joahim; služi se čak i šampanj. Sad je u njemu sedela samo jedna dama, tako od trideset godina, koja je čitala knjigu ali pri tom tiho pevušila i srednjim prstom leve ruke neprestano dobovala po stolnjaku. Kad su mladići seli, promeni ona mesto da bi im okrenula leđa. Joahim objasni tiho da ona zazire od ljudi, i u restoranu obeduje uvek čitajući knjigu. Pričalo se, štaviše, da je još kao sasvim mlada devojka došla u sanatorijum za grudobolne i otada nije više živela u svetu.
»Pa onda si ti sa svojih pet meseca još sasvim mlad početnik prema njoj i bićeš to i kad budeš imao čitavu godinu na grbači«, reče Hans Kastorp svome rođaku; našto Joahim dohvati jelovnik i sleže ramenima, što mu ranije nije bilo svojstveno.

Seli su za uzdignuti sto kraj prozora, na najlepše mesto. Kraj zavesa krem boje sedeli su oni jedan prema drugom, lica obasjanih svetlošću električne stone lampice sa crvenim zaklonom. Hans Kastorp sklopi svoje sveže oprane ruke i trljaše ih sa osećanjem prijatnog iščekivanja, kao što je obično činio kad sedne za sto — možda zato što su njegovi preci pred obed čitali molitvu. Služila ih je jedna prijatna devojka grlena glasa, u crnoj haljini sa belom keceljom i velikim licem neobično zdrave boje, i na svoju veliku veselost doznade Hans Kastorp da se kelnerice ovde nazivaju »trpezarijske devojke«. Oni joj poručiše bocu Gruaud Larose, koju Hans Kastorp vrati da se bolje rashladi. Jelo je bilo odlično. Imali su supu od špargli, punjene patlidžane, pečenje sa puno garnirunga, jedan naročito dobro spravljen slatkiš, razne sireve i voće. Hans Kastorp je jeo preterano, mada nije imao tako dobar apetit
kao što je mislio. Ali on je navikao da mnogo jede čak i kad nije bio gladan, i to iz pažnje prema samome sebi.

Joahim nije jelima odavao mnogo počasti. On je te kuhinje bio sit, kako reče, siti su je svi ovde gore, i običaj je da se jelu prave zamerke; jer kad se ovde sedi čitavu večnost i tri dana više... U naknadu za to, vino je pio sa zadovoljstvom, štaviše sa izvesnom predanošću, i više puta, brižljivo izbegavajući preterano nežne reči, davao je izraza svome zadovoljstvu što sad ima nekoga s kim se molže pametno porazgovarati.
»Zbilja, sjajno je što si došao«, reče on i u njegovom odmerenom glasu bilo je uzbuđenja. »Mogu slobodno reći da je to za mene čitav događaj. Ipak je to promena — mislim, zarez, obeležje u večitoj bezgraničnoj jednolikosti..
»Ali vama ovde mora da vreme u stvari brzo prolazi«, primeti Hans Kastorp.
»Brzo i lagano, kako se uzme«, odgovori Joahim. »Ono uopšte ne prolazi, da ti pravo kažem, nije to nikakvo vreme, niti je ovo nekakav život — ne, to nije«, reče vrteći glavom i opet prihvati čašu.

I Hans Kastorp je pio, iako mu je lice sad plamtelo kao vatra. Ali u telu je i dalje osećao hladnoću, i neka naročito radosna pa ipak mučna uznemirenost ležala mu je u udovima. Govorio je preterano brzo, jezik bi mu se često zaplitao, a preko toga je prelazio odmahnuvši prezrivo rukom. Uostalom, i Joahim je bio neobično raspoložen i njihov razgovor postade utoliko slobodniji i veseliji kad ona dama što je pevušila i dobovala prstom po stolu najednom ustade i ode. Oni su jedući mlatarali viljuškom, sa punim ustima pravili važan izraz lica, smejali se, klimali glavom, slegali ramenima, i ne bi ljudski ni progutali zalogaj a već bi nastavljali da govore. Joahim je hteo da čuje štogod o Hamburgu i naveo je razgovor
na plan o regulisanju Elbe.
»Epohalno!« reče Hans Kastorp. »Epohalno za razvoj našeg parobrodarstva, apsolutno od neizmernog značaja. Odmah ćemo staviti u budžet, kao neposredan jedinstven izdatak, pedeset miliona, i možeš biti uveren da dobro znamo šta radimo.«
Ali i pored sve važnosti koju je pridavao regulaciji Elbe, on odmah napusti tu temu, i zatraži da mu Joahim još priča o životu »ovde gore« i o gostima, čemu se Joahim rado odazva, jer se radovao što može da se nekom poveri i sebi olakša. Ono o mrtvacima koje
spuštaju pistom za bob morao je da ponovi i još jednom izričito naglasi da je to sušta istina. Pošto Hansa Kastorpa opet spopade smeh, smejao se i on, i izgleda da je od srca u tome uživao, i pričao je i druge smešne stvari da bi podržao to dobro raspoloženje. Pričao je da za njegovim stolom sedi jedna dama, po imenu gospođa Šter, prilično bolesna uostalom, žena jednog muzičara iz Kanštata: to je najneobrazovanije stvorenje koje je ikad sreo. »Dezinfiscirati« kaže ona, ali najozbiljnije. A asistenta Krokovskog naziva »fomulus«. I to čovek mora da proguta, a da ni usne ne razvuče. Sem toga voli da ogovara, kao većina ovde gore, uostalom, i za jednu drugu damu, gospođu Iltis, kaže da nosi »sterilet«. »Ona to naziva sterilet, pa to vredi para!« I skoro u ležećem položaju, sasvim zavaljeni u stolice, tako su se jako smejali da su se sve tresli od smeha i skoro jednovremeno obojica se zagrcnuše.
Ponekad bi se Joahim sneveselio i setio svoje sudbine.
»Da, mi eto sedimo i smejemo se«, reče sa bolnim licem i ponekad još prekidan trzajima dijafragme, »a pri tom se ne može sagledati kad ću otići odavde, jer kad Berens kaže: još pola godine, — onda je to najmanja mera, mora čovek da bude spreman i na više. A ipak je to teško, reci sam, zar nije to žalosno za mene. Već su me bili primili, a idućeg meseca mogao bih da polažem ispit za oficira. A ja, eto, bazam ovde sa termometrom u ustima, i slušam lupetanje te neobrazovane i glupe gospođe Šter i traćim vreme. Godina dana znači toliko u našim godinama, ona donosi toliko promena i napretka u životu, dole. A ja ovde moram da trunem kao voda u bari, da, baš kao ustajala bara, nije to nikakvo preterano poređenje...«
Na to je Hans Kastorp, za veliko čudo, odgovorio samo pitanjem da li se ovde može dobiti porter, a kad ga rođak malo začuđeno pogleda, primeti da Hans Kastorp samo što nije zaspao — upravo da je već spavao.
»Pa ti spavaš!« reče Joahim. »Hajde, vreme je da legnemo, vreme je za obojicu.«
»Uopšte nema vremena«, reče Hans Kastorp teška jezika. Ali on ipak pođe, malo poguren i krutih nogu, kao čovek koji bukvalno pada od umora, — ali se silom pribra kad u holu, još samo slabo osvetljenom, ču Joahima gde reče: »Eno gde sedi Krokovski. Čini mi se da ipak treba da te predstavim.«
Doktor Krokovski je sedeo na svetlosti, kraj kamina u jednom od salona, odmah pored otvorenih vrata na guranje, i čitao je novine. On ustade kad mu mladići priđoše i Joahim, u
vojničkom stavu, reče:
»Dozvolite mi, molim vas, gospodine doktore, da vam predstavrš svoga rođaka Kastorpa, iz Hamburga. Baš sad je stigao.«
Doktor Krokovski pozdravi novoga gosta sa izvesnom vedrom, snažnom i ohrabrujućom srdačnošću, kao da je hteo da naznači da je pred njim izlišno svako snebivanje, a na svom mestu jedino veselo poverenje. Imao je otprilike trideset pet godina, bio je širokih pleća,
gojazan, znatno manji nego dva mladića što su etajala pred njim, tako da je morao da iskrivi i zabaci glavu da bi im gledao u lice, i izvanredno bled — neko prozračno, gotovo fosforescentno bledilo, koje se još jače isticalo usled tamne vatre njegovih očiju, njegovih crnih obrva i poduže crne brade, sa dva špica na kraju, u kojoj se već videlo nekoliko sedih dlaka. Nosio je crn, već nešto pohaban sako na dva reda, crne, šupljikave plitke cipele, slične sandalama, sa debelim čarapama od sive vune i mek okovratnik, posuvraćen preko jake na kaputu kakav je Hans Kastorp dotle video samo na jednom fotografu u Dancigu i koji je pojavi dr Krokovskog zaista davao boemski izgled. Smeškajući se srdačno, tako da se u bradi pojaviše žućkasti zubi, on steže ruku mladom čoveku i reče u baritonu sa malo stranački otegnutim naglaskom:
»Dobro nam došli, gospodine Kastorpe! Nadam se da ćete se brzo privići i dobro osećati u našoj sredini. Dolazite li nam kao pacije
izvor 

                                                                   nastavak 

Нема коментара:

Постави коментар