22.11.2016.

Anri Barbis - Henri Barbusse






delovi teksta Barbusse, Krleža i ''veliki rat''
autor: Zvonimir Radeljković

I svetski rat bio je u mnogo smislova izuzetan, ali i tipičan kolonijalni rat u kome su Nemačka i Austrija htele povećati svoje kolonijalno carstvo na račun Engleske, Francuske, te Holandije i Belgije. Bio je to i imperijalni rat, u najmanju ruku zato jer su ga vodile pet imperija: Otomanska, Ruska, Nemačka, Engleska i Austrijska imperija, od kojih su 1918., ili čak i pre toga četiri propale, a jedina se Engleska sačuvala, dakako u vrlo okrnjenom obliku, do danas. No, on je bio i uvod u vek „totalnog rata“ kako ga je nazvao jedan francuski istoričar, jer su u njemu učestvovali ne samo vojnici nego i narodi pod oružjem, a civili su ginuli u sličnom odnosu kao i vojnici. Pored toga, to je bio i rat u kome su isprobavana razna oružja za masovna ubijanja koja se do tada nisu koristila u ratu: pre svega bojni otrovi: žuti bojni otrov koji se na engleskom jeziku zove „mustard gas“ zbog boje, a mi ga zovemo iperit, jer je prvi put upotrebljen od strane Nemaca 1917. u Trećoj bitci kod Ypresa i prouzrokovao je nekih 5.000 mrtvih u engleskoj vojsci. No, uprkos upotrebi tenkova (Little Willie), aviona, balona, cepelina, podmornica i torpeda, te bacača plamena, ono što je imalo najveće dejstvo bile su poboljšane verzije teških mitraljeza – oni su već bili korišteni u Američkom građanskom ratu, ali do tada ne u Evropi. Naučeni na akademijama na stare ratne običaje i uslove oficiri su terali na stotine hiljada hrabrih mladića i kukavica da jurišaju preko manje-više ravnog terena na protivničke rovove koji su bili zaštićeni bodljikavom žicom, i mitraljeskom vatrom. Na taj način je na bojištima na tri kontinenta poginulo nekih 16.000.000 mladića (10 miliona vojnika i 7 miliona civila), a nekih 20.000.000 ih je ranjeno.

Možda i gori od gubitaka svih tih mladih života, od kojih su mnogi umrli i od bolesti ili hladnoće a ne od neprijateljske vatre, otprilike jedan trećina, bio je psihološki efekat ratnih parola koje su kod saveznika izazivale pravedni gnjev: to su bile parole „Rat da se spasi civilizacija“, pri čemu je nemački car prikazivan kao ogromna gorila koja u šaci drži oskudno odevenu jevicu u belom, te jedna još lažnija, „Rat da se završe svi ratovi“. Naravno, Sile osovine su imale svoje parole i slike, isto toliko prevarne. Ono što se u zbilji dešavalo učesnicima ovog rata dešavalo se u rovovima, bednim i groznim u doslovnom smislu. U Flandriji i u Francuskoj je rat bio gotovo nepokretan: smrad, blato, minobacačka vatra koja je ponekad pogađala usred rova i razbacivala naokolo delove ljudskih tela, uništili su bilo kakvu idealističku sliku ratovanja koju su zadržavali samo oni što su ostali kod kuće, i, dakako, političari. Junak na belom konju je jednostavno iščezao iz uma ratnika.

Na samom kraju rata pojavilo se i razočarenje miliona mladića koji su u njemu učestvovali, i imali tu sreću da prežive. Jer rat nije ništa promenio osim tolikih izgubljenih mladih života. Isti starci su ostali na vlasti i govorili iste laži koje su objavljivane u novinama. Možda je ovo razočarenje najbolje opisao pesnik što zapravo nije bio u ratu, naime Ezra Pound, u delu svoje duže poeme „Hugh Selwyn Mauberley: život i poznanstva“(„Hugh Selwyn Mauberley: Life and Contacts“ ) gde se I svetski rat u pesmi br. V prvog dela opisuje ovako:

Umrlo ih je bezbroj,
I neki od najboljih među njima
Za staru kuju s propalim zubima,
Za skrparenu civilizaciju.

Čar, osmeh na dobrim ustima,
Žive oči otišle pod zemljin kapak,

Zbog par stotina izlomljenih kipova
Zbog nekoliko hiljada ofucanih knjiga.

Ovo razočarenje se snažno odražava u gotovo svim književnim delima koja se bave ovim periodom, u Evropi, ali i u Americi, u poeziji i u prozi.

Početkom ove godine, 2014. pojavila se u izdanju nezavisne engleske izdavačke kuće Serpent's Tail (Profile Books), koja uglavnom objavljuje knjige prevedene s drugih evropskih jezika, zanimljiva antologija od nekih 500 stranica proznih tekstova vezanih za I svetski rat koje je odabrao osnivač ove izdavačke kuće i poznati engleski urednik Pete Ayrton, pod naslovom Ničija zemlja: književnost iz sveta u ratu (No Man's Land: Writings from a World at War). Među četrdeset šest tekstova nalaze se tri pisca iz bivše Jugoslavije, Voranc, Crnjanski i Krleža sa „Barakom 5B“. No, prvi tekst, odmah nakon Ayrtonovog uvoda jeste početak Barbussovog romana kod nas prevedenog kao Oganj (Le Feu, journal d' une escouade), iako je možda prikladniji, ako ne i tačniji, naslov engleskog prevoda Pod vatrom (Under Fire). Krleža je mnogo kasnije, 1952., pisao o njegovom romanu ovako:

Barbusseov Oganj je delo pisca, za koga se kao prosečnog beletrista do onog trenutka nikako ne bi moglo pretpostaviti da će se razviti do stegonoše čitavog evropskog pokoljenja. Oganj je krik utopljenika koji nad brodolomom evropske civilizacije vapije za spasenjem, to je fantastična pobuna protiv besmislenog pokolja koji je tada urlao usred Evrope već drugu godinu.
Ovaj roman nije značajan samo zbog svoje ideološke pozadine ili podloge i prizvuka, nego ima i razne druge kvalitete. U Hemingwayevom ključnom romanu o I svetskom ratu, Zbogom oružje (A Farewell to Arms, 1929.) protagonist Frederic Henry i grof Greffi razgovaraju o ratnoj književnosti i Greffi spominje „jednog Francuza, Barbussea“ . Ko je zapravo Barbusse i šta se zbiva u njegovoj knjizi?
Henry Barbusse (Asnières-sur-Seine, 1873. – Moskva, 1935.) bio je proizvod ešovitog braka; majka mu je bila Engleskinja, a otac Francuz. Kao pisac je počeo u neosimbolističkoj struji objavivši 1895. zbirku pjesama Ožalošćeni (Pleureuses), da bi kasnije postao naturalistički prozni pisac u romanu Pakao (L'Enfer 1908.). Kad je rat počeo 1914. Barbusse se dobrovoljno prijavio u francusku vojsku, iako mu je bilo četrdeset jedna godina, gde je služio u pešadiji do kraja 1915. kad je zbog višestrukog ranjavanja, plućnih oštećenja, iscrpljenosti i dizenterije premješten s fronta u kancelariju, gde je 1916. napisao i objavio Oganj, navodno prvo u jednom časopisu, da bi izbegao ratnu cenzuru koja se uglavnom bavila knjigama. Kritički prijem Ognja je bio mešovit, no iduće godine 1917. je roman preveden na engleski (Fitzwater Gray) a dobio je i prestižnu Goncourtovu književnu nagradu. Barbusse je već do tada doživieo transformaciju: od patriote je postao pacifist, i ideološki marksist. 1918. se preselio u Rusiju i oženio Ruskinjom, da bi umro od upale pluća, pišući drugu Staljinovu biografiju.

Prva osobina Ognja koja čitaocu pada u oči jeste raznolikost i razuđenost u stilu i događajima. Roman počinje u tuberkuloznom sanatoriju u Švajcarskoj, ispod Mont Blanca, gde bolesnici pričaju o početku rata. No poglavlje se zove „Vizija“ i sadrži jasnu uvodnu ideološku poruku:
dolina koja otiče i curi, izbrazdana dugačkim uporednim rovovima, izbušena jamama punim vode, izgleda ogromna, a brodolomci koji se upiru da se spasu zemlje što ih davi predstavljaju čitave narode... Ali trideset miliona robova, bačenih jedni na druge zločinom i zabludom, u rat blata i gliba, uzdižu svoja ljudska lica na kojima se najzad zari jedna volja. Budućnost je u rukama robova, i jasno se sagledava da će stvarni svet biti promenjen savezom koji će jednog dana izmeđ sebe izgladiti oni čiji su broj i beda beskonačni.

Ovaj ton se produžava na jednom drugačijem nivou  u sledećem poglavlju, „U zemlji“, dakle u rovu, gde dobijamo od pripovedača prve opise njegovog voda. U njemu su zapravo svi različiti, osim što „nema... takozvanih slobodnih profesija“ . Uprkos razlici u godinama, u geografskom poreklu, u dijalektima koje oni govore te u obučenosti, oni su svi radnici i seljaci koje vojska mrvi u zrna peska, potpuno nalik jedni na druge. Njihov odnos prema vanjskom svetu, postojanju izvan njihovog voda, oslikan je dok čekaju na supu i gunđaju na te druge koji nisu u rovovima, ali se među njima lagano pojavljuje i pomisao da su možda i Švabe „ljudi, skoro kao i mi“ . Ovo se proširuje podacima o brojevima poginulih i ranjenih, opisima blata iz rovova koje se skorilo po vojničkim šinjelima tako da ih je teško razlikovati od blata. Sledi priča u kojoj dvojica iz voda, Volpatte i Fouillade, ostaju u nekoj plitkoj rupi četiri dana i noći, zajedno sa dva zarobljena Nemca, jer su u komandi na njih zaboravili. Dodatna ironična poenta ove priče jeste činjenica da je Volpatte ranjen – dve granate su mu gotovo odnele obadva uha – ali je sretan zato, jer ide na odsustvo, dok mu svi drugovi zavide.

No, nije sve u romanu Oganj potčinjeno ratu i njegovim užasima. Ponekad blesne slika nečeg drugog kao nagoveštaj nade da bi moglo biti drukčije. Takva je, naprimer, ljubav između Farfadeta i Eudoxieje, koja se, istina, završava tragično, ali dok traje zrači nadom. Tako će biti, recimo, sa Hemingwayevim ljubavnicima, Catherinom Berkley i Fredericom Henryjem, u romanu Zbogom oružje.
Još jedno posve neobično, šokantno poglavlje jeste Poglavlje XII pod naslovom „Stubovi“, u kome saznajemo ne samo da Peterlooovo selo Souchez više ne postoji, da je jednostavno i neprepoznatljivo izbrisano sa lica zemljinog iako u njemu nije bilo nikakvih legitimnih vojnih ciljeva, ne samo da je Peterloo video, jednom drugom prilikom, za vreme jednog kratkog neformalnog primirja, svoju ženu Klotildu kako se smeje u kući njihovih rođaka sa nemačkim podoficirima, nego on sam, Peterloo, gine na kraju poglavlja, uzdižući se od udara granate, sa glavom u plamenu. Prvo je izgubio svoje selo, onda je možda izgubio ženu, a na kraju gubi i život, potpuno besmisleno, ali se, bar naizgled, poput spasitelja uzdiže u nebo.

Sam pripovedač, čije ime ne saznajemo iz knjige se otkriva, u sledećem, moglo bi se reći programskom, poglavlju pod naslovom „Psovke“ (Poglavlje XIII) , preko svog pristupa, svoga metoda. Naime, na pitanje drugara Barquea šta to stalno piše, autor odgovara da piše knjigu, i dodaje „pričaću o tebi, o drugovima, o našem životu“ . Barque ga dalje pita hoće li u toj knjizi vojnici govoriti kako zaista govore ili će to biti nešto „veštački“ , a pripovedač odgovara: “Staviću psovke na njihovo pravo mjesto, čikice, jer to je istina.“ I zbilja, ovo je jedna od izuzetnih osobina Ognja: Barbusseov naturalistički pristup se ogleda u jeziku, koji se trudi da bude istinit, iako je antiratna poruka zapravo nespojiva sa naturalizmom u kome deterministički pobeđuje jači i nemilosrdniji. U ratu, prema Barbussu, ne pobeđuje niko.

Još jedna zanimljiva osobina Ognja jeste precizan opis razlike u stavovima i mišljenjima između vojnika (engleski je termin „nation at war“) i civila, onih koji su ostali kod svojih kuća, neboraca („nation at home“). U poglavlju XXII pod naslovom „Šetnja kroz grad“ ovo je precizno i detaljno opisano, do te apsurdne mere da sami vojnici s prve linije, kad su na odsustvu, lažu civilima da im ne bi uništili ili oštetili njihove zablude i iluzije. Ono što iz vojničke perspektive u romanu ostaje dominantno jeste osećanje izgubljenosti: „prokleti smo“ , što je podcrtano bizarnim ali i realističkim slikama u kojima se „sama zemlja pretvorila u veliki leš“ , a jedino rešenje jeste ono što grupa vojnika pred kraj romana govori u apsurdnoj paroli:“Rat treba ubiti!“ Netom pre toga pripovedač i sam daje prvo negativnu, a zatim opisnu definiciju rata:

ovaj rat ti je užasni umor, natprirodni, i voda do pupka, i blato i smeće i paklena prljavština. To su uplesnivljena lica, tela u ritama i leševi koji, čak, više i ne liče na leševe, nego plove po zemlji koja ih guta. Eto, to je rat, ta beskonačna monotonija bede, prekidana svirepim dramama, to, a ne bajoneti što svetlucaju kao srebro i zvuci truba u osunčanom danu! 

U mom izdanju Ognja iz 1980. (štampanom u Moskvi, iako je izdavač zapravo „Obelisk“, iz Beograda) nedostaje originalna Barbusseova posveta, koja glasi:

“Posvećeno sećanju na drugove koji padoše kraj mene kod Crouŷa i na koti 119 u januaru, maju i septembru 1915“ . Njome je, po mom mišljenju, autor htio podcrtati faktički a ne fikcionalni karakter svoje knjige. I zbilja, iako je termin „nefikcionalni roman“ skovan tek u drugoj polovini dvadesetog veka, on je dakako postojao i ranije. Ernest Hemingway u svojoj ne baš popularnoj knjizi Zeleni bregovi Afrike (Green Hills of Africa, 1935.), u kratkom Predgovoru kaže: „Pisac je pokušao napisati potpuno istinitu knjigu da vidi može li se opis jedne zemlje i slika delovanja u mesec dana, ako su istinito predstavljeni, takmičiti sa imaginativnim delom.“ 

Obično se uzima da je prvi nefikcionalni roman Hladnokrvno (In Cold Blood) Trumana Capotea iz 1965., iako neki tvrde da je prvi zapravo roman argentinskog pisca Rodolfoa Walsha pod naslovom Operación Masacre (Operacija masakr) iz 1957., koji govori o streljanju pobunjenih peronista 1955. No meni se čini da je Barbusseov Oganj prvi moderni primer korištenja stvarnih događaja i stvarnih ljudi kao novelističke građe da bi se rekla istina o užasnom pokolju kao što je bio I svetski rat. U tom smislu je Barbusseov nefikcionalni roman imao ogromni uticaj na pisce o I svetskom ratu.

Miroslav Krleža (1893. – 1981.) je još 1926. u Jutarnjem listu pisao o Barbusseovim putovanjima po Balkanu 1925., prikazujući jednu drugu, kasniju Barbussovu publicističku knjigu koja je, čim se pojavila, bila zabranjena u svim balkanskim zemljama; naslov joj je Krvnici (Les Bourreaux, 1926.). Krleža nastoji čitaocima što detaljnije predstaviti ovu nedostupnu knjigu, prenoseći Barbussova zapažanja o kulturnim, prosvetnim, ekonomskim i političkim prilikama u pojedinim balkanskim državama. Tu spadaju detalji o procentu nepismenosti, brojevima nezaposlenih, rastu cena, te lihvarskim kamatama. On također govori i o lažiranim, nedemokratskim izborima, te finansijskoj moći vladajuće klase koja između ostalog posjeduje i medije. Posebno se osvrće na politička ubistva u Bugarskoj. Barbusse, po Krleži, smatra da je katastrofalno stanje na Balkanu opomena Evropi i njenoj neodlučnoj civilizaciji, kojoj bi se, ako se nešto ne poduzme, moglo dogoditi slično. Odatle je njegov predlog rešenja osnivanje „Ujedinjenih država Balkana“. Sve ovo Krleža prenosi, uz minimalne komentare. No nije teško zapaziti da ovaj Barbusseov i Krležin opis stanja jako podseća na zemlje zapadnog Balkana u drugoj deceniji 21. veka.

izvor 

Нема коментара:

Постави коментар