15.10.2011.

Haruki Murakami,




"Jednom kad oluja prođe, nećeš se sećati kako si je preživeo. Nećeš biti siguran ni da li je oluja zaista prošla. Ali jedna će stvar biti sigurna. Kad preživiš oluju, nećeš biti ista osoba kao pre oluje. Upravo zbog toga oluje i postoje."


_________________________________________

Upaljena svetla na nekoliko prozora zgrade uz ulicu ukazuju da na tom svetu obitava još ljudi osim njih dvoje. Njima dvoma je to veoma čudno. Ne, logično razmišljajući, deluje im čak kao nešto netačno. Ta činjenica da na svetu osim njih postoji još ljudi koji žive svoje živote.

1Q84


"U trenucima kada mehanički izgovara reči molitve, dok su joj prsti na rukama sklopljeni, ona izvan okvira svoje svesti veruje u boga. To je osećaj koji je prodro do srži njenih kostiju, nešto što logika i osećanja ne mogu odagnati iz njih. Nešto što ni mržnja ni gnev ne mogu izbrisati.
Samo, to nije njihov bog. To je moj bog. To je nešto što sam stekla žrtvujući sopstveni život, tek pošto mi je meso iskomadano, koža odrana, krv isisana, nokti iščupani, a moje vreme, nade i uspomene oteti od mene. To nije bog koji ima lik i oblik. Ne nosi belu odoru, niti ima dugu bradu. Taj bog ne poseduje ni dogmu, ni sveto pismo, ni norme. Ako nema nagrade, nema ni kazne. Ništa ne dobijaš, i ništa ne gubiš. Ako nema raja u koji ćeš se uzdići, nema ni pakla u koji ćeš sići. I kada je vruće, i kada je hladno, bog je jednostavno tu."


1Q84

"Bili ste kidnapovani?" reče Tengo. "Da, i te kako sam bio kidnapovan. Nekad davno bio je onaj film Kolekcionar - e pa, isto tako. Ja verujem da većina ljudi na ovom svetu i ne pomisli da bi jednog dana mogli da budu oteti. To im ne pada ni na kraj pameti. Je l' tako? Ali, kad te kidnapuju, stvarno su te kidnapovali. To je, kako da kažem, nešto što je praćeno jednim potpuno nadrealnim osećajem. Kažeš sebi: "Mene je neko stvarno kidnapovao." Možeš li da veruješ?"

"Da bi se čovek domogao onoga što je važno, mora da plati odredjenu cenu. To ti je pravilo na ovom svetu."


1Q84
_________________________________________

Sedeći za kuhinjskim stolom, još uvek sam posmatrao taj oblak iznad groblja. Bio je nepomičan.Stajao je tamo, kao ekserom zakucan za nebo.Vreme je da idem da budim kćerke, mislio sam. Već se potpuno razdanilo i morale bi da ustanu. To je ono što moram da uradim. Ali, nikako nisam uspevao da ustanem od tog kuhinjskog stola. Činilo mi se da u mom telu više nema atoma snage. Kao da mi se neko prikrao iza leđa i bešumno iskopčao utikač. S oba lakta na stolu, zagnjurio sam lice u šake. U toj tami, mislio sam na kišu koja pada na pučini. Na kišu koja tiho pada na široko more, a da za to niko ne zna. Kiša bešumno udara u morsku površinu, a da to ne znaju čak ni ribe. I sve dok neko nije došao i nežno mi spustio na leđa ruku, samo sam mislio na to more.

"Južno od granice, zapadno od sunca"
_______________________________________


Ono što me je snažno privlačilo nije neka spoljna lepota koja se može meriti opštim kriterijumima ili količinom, već ono nepromenljivo, što se nalazi duboko unutra. Kao što neki ljudi potajno vole oluje, zemljotrese ili nestanak struje, tako ja volim to nešto neopipljivo što mi upućuju pripadnice suprotnog pola. Nazovimo to magnetizmom. To je sila koja te hteo ne hteo, ščepa i usisa. Ta sila bi se najpre mogla uporediti sa mirisom parfema. Možda čak ni onaj koji se bavi spravljanjem parfema ne bi mogao da objasni kako se stvara miris koji poseduje takav magnetizam. Ni nauka ne može to da objasni. Jedan miris privlači možda pedeset od sto ljudi, a neki drugi miris verovatno privlači onih preostalih pedeset. Ipak, na svetu postoje i mirisi koji silovito privlače samo jednog ili dva čoveka. To su posebni mirisi, a ja sam imao moć da ih iz daljine jasno namirišem. Znao sam da su mi sudjeni. Tim devojkama sam hteo ovo da kažem: Slušaj, ja znam! Možda niko drugi nije shvatio, ali ja – jesam!
Južno od granica, zapadno od sunca"

____________________________________

Pomislio sam: mi, i dalje, ovako, svako za sebe, nastavljamo da živimo svoje živote. Bez obzira na to koliko dubok i fatalan gubitak bio, ma koliko nam važna bila stvar koju nam otmu iz ruku, ili makar se na kraju promenimo u potpuno drugu osobu zadržavajući odranije samo jedan sloj spoljašnje opne, mi možemo ovako da nastavimo da vodimo svoj život u potpunoj tišini. Možemo da ispružimo ruku i da zgrabimo određenu količinu vremena i stalno ga šaljemo iza sebe. U nekim slučajevima veoma vešto, kao svakodnevne rutinske stvari. Razmišljajući tako osetio sam se tako prazno.
Sputnik ljubav
 
Nas dve smo bile divni saputnici, ali, u krajnjoj liniji, ništa drugo do dve usamljene hrpe metala, od kojih svaka ispisuje svoju putanju. Izdaleka, to izgleda prelepo, kao dve zvezde padalice. A, u stvari, nas dve smo samo dva zatvorenika… zatvorene svaka za sebe. I tek kada se orbite naša dva satelita slučajno ukrste, mi se ovako susretnemo. Možda bismo i mogle da jedna drugoj otvorimo srca. Ali to bi bilo samo na delić sekunde. Već sledećeg trenutka bićemo ponovo u potpunoj samoći. Sve dok jednom ne sagorimo u ništa.

Sputnik ljubav

Zašto svi moraju da budu ovoliko usamljeni? Zašto je neophodno biti ovoliko usamljen? Kad je toliko ljudi na ovom svetu, i kada svako zeli nešto što ima u onom drugom, zašto i pored toga moramo biti toliko daleko jedni od drugih? Zar se ova planeta okrece hraneci se ljudskom usamljenošcu?
...
Zazmurio sam i oslušnuo, i mislio o Sputnikovim potomcima koji prelecu nebom, sa silom Zemljine teze kao jedinom sponom sa maticom. Kao usamljene metalne hrpe, slucajno se sretnu u mrklom mraku prostranog svemira, mimoidu se i zauvek rastanu. Bez ijedne jedine reci koju bi razmenili, bez ikakvih obecanja koja bi ih obavezivala."
Sputnik ljubav
 
__________________________________
 
 
 
Kad li sam ono poslednji put video svice, razmišljao sam. I gde? Sećao sam se tog prizora, ali nikako nisam mogao da se setim ni mesta ni vremena. Mogao sam da čujem šum vode u noćnoj tami i vidim starinska zaštitna vrata brane od opeke.
Otvarala su se i zatvarala okretanjem ručke. Reka nije bila velika. Bio je to potok čiju je površinu gotovo skrivala trava obrasla oko njegovih rubova. Unaokolo je bio takav mrkli mrak da ni svoja stopala nisam mogao da vidim kad sam ugasio baterijsku lampu. A iznad jezerceta na kome je stajala brana, letele su stotine svitaca. Poput varnica plamena, njihova svetlost odbijala se o površinu vode.

Zatvorio sam oči i na trenutak utonuo u tu tamu svog sećanja. Čuo sam šum vetra jasnije nego ikad. Nije bio snažan, ali je proleteo pored mene, ostavljajući čudesno živopisan trag. Kada sam otvorio oči, video sam da je tama letnje večeri postala za nijansu dublja.

Otvorio sam poklopac tegle, iz nje izvadio svica i stavio ga na jedva tri centimetra izdignutu ivicu rezervoara. Delovalo je da nije u stanju da shvati gde se nalazi. Posrćući, svitac je napravio jedan krug oko zavrtnja, nogama se hvatajući za skorele ljuspe boje. Jedno vreme je išao nadesno, pa kad se uverio da dalje nema kud, vratio se nalevo. Dugo mu je trebalo da se posle toga popne na glavu zavrtnja. Zatim je ostao tu dugo, više se ne pomerajući, kao da je na izdisaju.
S rukom na priručju, samo sam ga posmatrao. Ostali smo dugo tako nepomični, i svitac i ja. Samo je vetar fijukao pored nas, dok je u mraku šuštalo bezbroj listova na japanskom brestu.

Čekao sam beskonačno dugo.

Svitac je poleteo mnogo kasnije. Kao da mu je nešto sinulo, odjednom je raširio krila i u sledećem trenu već preleteo priručje, ukazavši se u bledoj tami. Hitro je opisao luk oko rezervoara, kao da pokušava da povrati izgubljeno vreme. I onda, pošto je na tren lebdeo u vazduhu kao da pogledom prati kako se linija njegove svetlosti razliva na vetru, konačno je odleteo u pravcu istoka.

I kada je svitac nestao, dugo se u meni zadržao trag njegove svetlosti. Te slabašne, blede svetlosti, koja je lebdela dugo, dugo u gustoj tami mojih zatvorenih očiju, poput neke izgubljene duše.

U toj tami, mnogo puta sam pružao ruke. Moji prsti nisu dodirivali ništa. Ta slabašna svetlost uvek je bila tačno izvan mog domašaja."

Norveška šuma
 
 
Nagasava je bio čovek koji je delovao sve čudnije što si ga bolje poznavao.U životu sam sreo, poznavao i video mnoge čudne ljude ali nisam upoznao nikoga tako čudnog kao što je on. Bio je daleko nezajažljiviji čitac nego ja, ali se držao svog pravila da ne dotiče knjige pisaca od čije smrti nije prošlo barem trideset godina. Samo u te knjige mogu stvarno da poverujem ,govorio je. Nije da ne mogu da poverujem u savremenu književnost. Samo neću da tračim dragoceno vreme čitajući knjige koje vreme nije osveštalo.

Norveška šuma

Izvela je nekoliko udaraca. Ozbiljnog pogleda uprtog u kugle, udarala je u njih precizno odmerenom snagom. Gledajući je dok to radi - njenu lepo namjštenu i pozadi uvrnutu kosu, svetlucave zlatne naušnice, cipele na nogama u zauzetom položaju i lepe izdužene prste oslonjene na čoju bilijarskog stola, izgledalo mi je kao da je taj kutak odrpanog salona za bilijar bio deo otmenog društvenog okupljanja. To je bilo prvi put da sam sa njom ostao nasamo, i za mene je divno iskustvo. S njom u društvu osećao sam se kao da sam se popeo na višu lestvicu života.

Norveška šuma
___________________________________________
 
 

Bila je to toliko otmena škola da se u njoj marljivo učenje smatralo "neotmenim".

Smrt postoji ne kao suprotnost života već kao njegov deo.

Mladim devojkama je obično u suštini svejedno je li nešto pravedno ili nije. Devojkama je obično glavno pitanje je li nešto lepo ili nije, da li će biti sretne ili ne, a ne je li nešto pravedno. Kako god pogledao, "pravednost" je reč koju koriste muškarci, zar ne?

Strašno je kad osećaji ne izlaze na površinu. Tada se zadržavaju unutra i postupno sčvrsnu. A kad  sčvrsnu počnu dsa odumiru.
Tad nastaje užas.

Ima i takvih ljudi na ovome svetu. Obdarenih divnim talentom, koji ne ulažu trud da ga oblikuju, i završe tako što ga rasture u paramparčad ... Zašto je to tako? ... Zato što nemaju usađenu disciplinu da se trude. Razmaženi su. Imaju dovoljno talenta da postanu dobri u tome čak iako ne ulažu trud odmalena, i svi im govore da su fantastični, pa pomisle da je glupo truditi se.

Nagasava: "Zbog toga ponekad, kad pogledam svet oko sebe, stvarno mi pripadne muka. Pitam se što li se svi ti ljudi nimalo ne trude. Ništa ne rade samo jadikuju."


______________________________________

 
 
Ponovo su bili desetogodišnji dečak i desetogodišnja devojčica. Jedan usamljeni dečak i jedna usamljena devojčica. Bez moći i bez znanja o tome šta treba jedno drugom da daju, šta treba jedno od drugog da traže. Dvoje koje nikad niko nije voleo, niti su oni ikad zaista voleli ikoga." 
 
1Q84
 
Do ovog trenutka oko mene su se razvijale razne stvari čiju uzajmanu povezanost ne znam. Nisam čestito uspela ni da ustanovim njihove uzroke, ni smer u kome se kreću. Ja sam u sve to posledično bila upletena. Ali sad je dosta. Od sada nadalje će biti drugačije od ovoga do sada. Više neću da budem marioneta ničije samovolje. Od sada nadalje, postupaću sledeći samo jedno pravilo koje za mene postoji, odnosno samo svoju volju. Ma šta u tome bilo dobro, a ma šta bilo loše, od sada nadalje ja sam uzrok, i ja sam pravac."
 
1Q84
 
A zapravo možda i ne treba da se sretnu. Gledajući u tavanicu Tengo se zapita: zar nije možda bilo bolje da je do kraja svako od njih ostao da ide svojim putem, čuvajući maštariju o ponovnom susretu u svojim grudima? Na taj način mogli su doveka da žive sa nadom u sebi. Ta nada je slabašan, ali važan žar koji im greje srž tela. Plamičak koji nežno obujmiš dlanom i zaštitiš ga od vetra. Jer, ako u njega dune vihor stvarnosti, lako se može ugasiti."
1Q84
 
 
"Profesorka je pričala o Aomame. Druga deca su je uglavnom ignorisala. Ona je bila autsajder, neko ko maše čudnim pravilima i svima je na smetnji. Takvo je bilo opšte mišljenje u odeljenju. Aomame se od toga štitila tako što je, kad god je to bilo moguće, bila manja od makovog zrna, i skoro da se pretvorila u duha. Imala je jaku volju kada bi nešto rešila, mišljenje nije menjala. Bila je izuzetno bistra. Imala je izvanrednu spospobnost razumevanja i volju da uči. Ali, sebe je strogo kontrolisala i sputavala da to ne bi izašlo na površinu. To - da se ne ističe, bio je verovatno samo jedan od mehanizama da sebe zaštiti. Da je bila smeštena u neku običnu sredinu, verovatno bi postala divan učenik."
 
 
1Q84
 




 

Нема коментара:

Постави коментар