DDrugi deo
1.
Krajem zime, u kući Ščerbackih držan je konzilijum koji je trebalo da reši kako stoji sa zdravljem Kiti, i šta treba preduzeti da joj se povrati snaga koja se sve više gubila. Ona je bolovala, i s nastupanjem proleća stanje joj se pogoršavalo. Domaći lekar davao joj je riblji zejtin, pa gvožđe, pa lapis, ali kako ni prvo, ni drugo, ni treće nije pomoglo, i kako je on savetovao da s proleća odu u kakvu stranu banju, pozvali su nekog čuvenog lekara. Čuveni lekar, još mlad i vrlo lep čovek zatraži da pregleda bolesnicu. On je, kako se činilo, sa osobitim zadovoljstvom dokazivao da je devojačka stidljivost samo ostatak varvarstva, i da nema ničeg prirodnijeg nego to da još dosta mlad čovek pregleda mladu, golu devojku. Nalazio je da je to prirodno zato što je to radio svakog dana, i, kako se njemu činilo, nije pri tom ništa rđavo ni osećao, ni mislio; i zato je devojačku stidljivost smatrao ne samo kao ostatak varvarstva, nego i kao uvredu za sebe.
Valjalo se pokoriti; jer, iako su svi doktori učili u istoj školi po istim knjigama i znali istu nauku; iako su neki govorili da je taj čuveni doktor rđav lekar, ipak se u kneginjinoj kući, i u društvu u kojem se ona kretala, odnekud smatralo da samo taj čuveni lekar zna nešto naročito, i da samo on može spasti Kiti. Posle pažljivog pregleda i kucanja bolesnice, koja je bila zbunjena i nije znala šta da radi od stida, čuveni doktor, pošto je pažljivo oprao ruke, stajao je u salonu i razgovarao s knezom. Knez se mrštio i slušao doktora kašljucajući. On, u godinama čovek, i pametan čovek, i zdrav, nije verovao u medicinu, i u sebi se ljutio na celu tu komediju, utoliko pre što je on jedini potpuno razumevao zašto je Kiti bolesna. »Baš je ovo prazan hitac«, mislio je primenjujući u sebi izraz iz lovačkog rečnika prema čuvenom doktoru, i slušajući njegovo pričanje o znacima kćerine bolesti. Doktor opet jedva se uzdržavao od izraza preziranja prema ovom starom gospodinu, i s mukom se spuštao na njegov nivo shvatanja. On je znao da sa starcem i ne vredi govoriti, jer je u ovoj kući mati starešina. Pred njom je zato i hteo da prospe svoj biser. U taj mah uđe u salon kneginja s domaćim lekarom. Knez se ukloni, trudeći se da ne pokaže koliko mu je smešna ta komedija. Kneginja je bila zbunjena i nije znala šta da čini. Osećala se pred Kiti kao krivac.
- Nu, doktore, rešavajte našu sudbinu - reče kneginja. - Recite mi sve. - »Ima li nade?« htede reći, ali joj usne zadrhtaše i ona ne mogaše izustiti to pitanje. - Dakle, doktore?
- Odmah, kneginjo, dok prvo porazgovaram s kolegom, pa ću onda imati čast da vam kažem svoje mišljenje.
- Onda da vas ostavimo?
- Kako želite.
Kneginja uzdahnu i iziđe.
Kad doktori ostadoše sami, domaći lekar poče pažljivo izlagati svoje mišljenje, koje se sastojalo u tome, da postoji početak tuberkuloznog procesa, ali... itd. Čuveni doktor ga je slušao, i u sredini njegovog govora pogleda na svoj veliki zlatan sat.
- Tako - reče on. - Ali...
Domaći lekar s poštovanjem ućuta na polovini reči.
- Kao što znate, mi ne možemo utvrditi početak tuberkuloznog procesa; sve dok se ne pojave kaverne, ništa nije sigurno. Ali možemo sumnjati. Ima znakova: rđava ishrana, razdraženost živaca i ostalo.
Pitanje je u tome: šta treba da učinimo da pojačamo ishranu, kad sumnjamo da postoji tuberkulozni proces?
- Ali vi znate da se tu kriju i moralni, psihički uzroci - usudi se da primeti domaći lekar s tananim osmejkom.
- To se samo po sebi razume - odgovori čuveni doktor, I pogledavši opet na sat. - Oprostite, da li je opravljen Jauski most, ili se mora obilaziti okolo? upita on.
- A! opravljen je.
- Dobro, stići ću za dvadeset minuta. Dakle, govorili smo da je pitanje u ovome: pojačati ishranu i umiriti živce. Jedno je u vezi s drugim, treba uticati na oboje.
- A putovanje u inostranstvo?- zapita domaći lekar.
- Ja sam protivnik tih putovanja u inostranstvo. Evo šta je: ako postoji početak tuberkuloznog procesa, što ne možemo znati, onda ne pomaže ni putovanje u inostranstvo. Potrebno je sredstvo koje će pojačati ishranu, a neće škoditi.
I čuveni doktor izloži svoje mišljenje o lečenju sodenskom vodom, čija je glavna osobina očigledno bila u tome da ne može škoditi.
Domaći lekar sasluša sve pažljivo i s poštovanjem.
- Ali u korist putovanja u inostranstvo ja ističem promenu uobičajenog načina života, i udaljenje od svega što izaziva uspomene. A zatim... i mati bi htela - reče on.
- Tako! E, u tom slučaju neka idu, samo da joj ne naškode oni nemački šarlatani... treba da me slušaju... Dakle, neka idu.
On opet pogleda na sat.
- O! već je vreme - i pođe vratima.
Čuveni doktor reče kneginji (to mu je nalagalo osećanje pristojnosti) da mora još jednom videti bolesnicu.
- Kako! Još jedan pregled! - uzviknu mati uplašeno.
- A ne, potrebne su mi samo neke pojedinosti, kneginjo. - Izvolite.
I mati u pratnji lekara uđe u salon gde je bila Kiti. Omršala, sva rumena, s nekim naročitim sjajem u očima usled podnesenog stida, Kiti je stajala nasred sobe. Kad doktor uđe, ona planu i u očima joj se ukazaše suze. Sva njena bolest, i lečenje, činili su joj se glupa i čak smešna stvar. Lečenje joj se činilo smešno kao i lepljenje komada razbijene vaze. Srce je njeno bilo razbijeno. Zašto hoće da je leče pilulama i praškovima? Ali majku ne treba vređati, utoliko pre što je ona sebe smatrala krivcem.
- Izvolite sedite, kneginjice - reče čuveni doktor.
On, smešeći se, sede prema njoj, opipa bilo, i poče joj stavljati dosadna pitanja. Ona je odgovarala, ali se odjednom; naljuti i ustade.
- Oprostite doktore, sve to zapravo ničemu ne vodi. Vi me triput pitate za jedno isto.
Čuveni doktor se ne nađe uvređen.
- Bolesnička razdražljivost - reče kneginji, kad Kiti iziđe. - Uostalom, ja sam gotov...
I doktor naučno objasni kneginji, kao veoma pametnoj ženi, kneginjičino stanje, i posavetova kako će piti vodu, koja nije bila potrebna. Na pitanje: treba li ići u inostranstvo, doktor se zamisli, kao da rešava neko teško pitanje. Najzad donese odluku: da mogu ići, ali da ne veruju šarlatanima, i da se za sve obraćaju njemu.
Kao da se nešto prijatno dogodilo, posle doktorova odlaska. Mati je bila raspoložena kad se vratila kćeri, a i Kiti se pretvarala da je raspoložena. Ona je sad često, i skoro uvek, morala da se pretvara.
- Bogami, maman, ja sam zdrava. Ali ako vi želite da putujemo, hajdemo, - reče; i gledajući da pokaže kako je to putovanje zanima, poče da govori o pripremama za put.
2.
Odmah posle doktorova odlaska dođe Doli. Ona je znala da toga dana treba da se drži konzilijum, pa, iako je skoro ustala iz babinja (krajem zime rodila je devojčicu), iako je imala i suviše svojih briga i nevolja, ona je, ostavivši dojenče i bolesnu devojčicu, svratila da dozna sudbinu Kiti, koja se toga dana rešavala.
- Dakle, kako je? - reče ulazeći u salon i ne skidajući šešir. - Svi ste radosni. Bez sumnje je dobro?
Pokušaše da joj ispričaju šta je doktor kazao, ali se pokazalo, iako je doktor govorio vrlo lepo i dugo, da se nikako ne da predati šta je rekao. Zanimljivo je bilo samo to da je odlučeno putovanje u inostranstvo.
Doli i nehotice uzdahnu. Njena najbolja prijateljica, sestra, odlazi. A njen je život tako težak. Odnosi prema Stepanu Arkadijeviču, posle izmirenja, ponižavali su je. Veza koju je Ana načinila nije bila trajna, domaći mir se poremetio tačno na istom mestu. Nije bilo ničega određenog, ali Stepan Arkadijevič skoro nikad nije kod kuće; novaca takođe gotovo nikad nemaju; a sumnja da je on izneverava, jednako je mučila Doli; ona ju je doduše terala od sebe bojeći se muka ljubomore koje je ranije podnela. Prvi nastup ljubomore, koji je preživela, nije se mogao povratiti: čak i kad bi se uverila da je on vara, ne bi to moglo na nju tako uticati kao prvi put. To bi je otkriće samo lišilo porodičnih navika; i ona je dopuštala sebi da se obmanjuje, prezirući pri tom njega, i još više sebe, zbog te slabosti. Osim toga neprestano su je mučile brige o velikoj porodici: čas nije mogla da doji dete, čas bi je napustila dadilja, a čas bi se, kao ovo sad, razbolelo koje dete.
- A kako su tvoji? - upita mati.
- Ah, maman, mi imamo mnogo nevolje. Lili se razbolela, bojim se da nije šarlah. Izašla sam još sad da vidim šta je ovde, a posle ću sesti da ne maknem od kuće, ako, ne daj bože, bude šarlah.
Pošto doktor ode, iziđe stari knez iz svoga kabineta, i pruživši Doli obraz da ga poljubi i porazgovaravši s njom, obrati se ženi:
Dakle, šta ste rešile, putujete li? E, a šta ćete sa mnom?
- Ja mislim da ti ostaneš, Aleksandre - reče žena.
- Kako hoćete.
- Maman, a što ne bi i tata pošao s nama? - reče Kiti. - I njemu bi bilo prijatnije a i nama.
Stari knez ustade i pomilova Kiti po kosi. Ona podiže glavu, i osmehujući se silom pogleda u njega. Njoj se uvek činilo da je on najbolje razume, iako je malo s njom razgovarao. Ona je, kao najmlađa, bila ljubimica očeva, i verovala je da je ta ljubav prema njoj činila oca pronicljivim. I sad, čim se njen pogled susreo s njegovim plavim i dobrodušnim očima, koje su je netremice gledale, njoj se učini da je on skroz prozire, i razume sve ono ružno što se u njoj zbiva. Ona, crveneći, primače se k njemu očekujući da je poljubi, ali on je samo potapka po kosi i reče:
- O, ti glupi šinjoni![46] Ne možeš doći do svoje kćeri, nego milujem kosu crknutih baba. A ti, Dolinjka - obrati se starijoj kćeri - šta radi onaj tvoj veselnik?
- Ništa, tata - odgovori Doli, znajući da je reč o njenom mužu.
- Uvek je van kuće, nikad ga skoro i ne vidim - nije mogla da ne doda s podsmehom.
- Zar još nije otišao na selo da prodaje šumu?
- Nije, neprestano se sprema.
- Tako! - reče knez. - Dakle i ja treba da se spremam za put?
- Razumem - reče ženi i sede. - A znaš šta, Kaća - reče najmlađoj kćeri - ti se jednog lepog dana probudi i reci sebi: ta ja sam sasvim zdrava i vesela, i opet ću ići s tatom ujutro u šetnju po mrazu. A?
Činilo se da nije bilo ništa prostije od toga što je otac rekao, ali se Kiti od tih reči zbuni i splete kao krivac koga uhvate na delu. »On sve zna, sve razume, i tim rečima mi govori da, iako je sramota, treba preživeti svoju sramotu.« Nije se mogla pribrati da šta bilo odgovori - poče nešto i odjedared se zaplaka i pobeže iz sobe.
- Eto ti tvoje šale! - napade kneginja muža. - Ti uvek... - poče svoje prekore.
Knez je dosta dugo slušao kneginjine prekore i ćutao, ali mu se lice sve više mrštilo.
- Ona je za žaljenje, jadnica, prosto za žaljenje, a ti ne osećaš da nju boli svako nagoveštavanje uzroka... Da se čovek tako može prevariti u ljudima! -
reče kneginja, i po promenjenom tonu i Doli i knez shvatiše da je govorila o Vronskom. - Ne razumem kako da nema zakona za te gadne neplemenite ljude!
- Ne volim ni da slušam - reče knez sumorno, ustade s naslonjače i kao da htede otići, ali na vratima zastade. - Ima, matuška, zakona, a kad si me već izazvala da o tome govorim, reći ću ti ko je svemu kriv: ti, ti i samo ti. Zakoni su za takve mladunce uvek postojali, i postoje i sad! Jest, i da nije bilo onog što nije trebalo da bude, ja, starac, pozvao bih na dvoboj toga kicoša. Jest, a sada, lečite je, dovlačite te šarlatane.
Činilo se da knez ima još mnogo šta da kaže, ali čim je kneginja čula njegov ton, ona, kao što je uvek činila u ozbiljnim pitanjima, smiri se i pokaja.
- Alexandre, Alexandre - šaputala je držeći se i rasplaka se.
Čim se ona zaplaka, knez zaćuta. Pa joj priđe.
- De, de, dosta! Znam da je i tebi teško. Šta da se radi! Nije to tako velika nesreća. Bog je milostiv... hvala... - govorio je ne znajući sam šta govori, odgovarajući na kneginjin vlažan poljubac koji oseti na ruci. I iziđe iz sobe.
Čim je Kiti sa suzama u očima izišla iz sobe, Doli, po svojoj materinskoj domaćoj navici, odmah postade jasno da tu predstoji ženski posao, i spremi se da ga svrši. Skide šešir, zasuka rukave, i spremi se za rad. Dok je mati napadala oca, ona je gledala da stiša majku ukoliko je to dopuštala kćerinska poslušnost. Kad je knez planuo, ona je ćutala; stidela se zbog majke, i osećala nežnost prema ocu zato što se on odmah povratio; ali kad otac ode, Doli se spremi da uradi što je glavno: da ode do Kiti i da je umiri.
- Odavno sam htela da vam kažem, maman. Znate li vi da je Ljevin hteo da prosi Kiti kad je poslednji put bio ovde? On je govorio o tome Stivi.
- Pa šta je s tim? Ne razumem...
- Pa možda ga je Kiti odbila? Zar vam ona nije govorila o tom?
- Ne, nije govorila ni o jednom ni o drugom; ona je suviše ponosita. Ali ja znam da je sve zbog toga...
- Zamislite sad, ako je odbila Ljevina, a ne bi ga odbila da nije bilo onoga, to znam... A taj ju je zatim tako strašno prevario.
Kneginja se i suviše bojala da misli kako je mnogo kriva pred kćeri, i naljuti se.
- Ah, ja uopšte više ništa ne razumem! Sad svako živi po svojoj volji, materi se ništa ne govori, a posle, eto...
Maman, idem ja k njoj.
- Idi. Zar ti ja branim? - reče mati.
3.
Kad uđe u mali kabinet svoje sestre Kiti, u lepu, ružičastu, lutkama vieux saxe[47] ukrašenu sobu, isto tako svežu, ružičastu i prijatnu kao što je bila i sama Kiti do pre dva meseca, Doli se seti kako su prošle godine s ljubavlju i sa zadovoljstvom zajedno nameštale tu sobu. Srce joj se steže kad ugleda Kiti gde sedi na niskoj stolici blizu vrata, sa nepomično uprtim očima u ugao ćilima. Kiti pogleda u sestru, i hladan, donekle surov izraz njena lica nimalo se ne izmeni.
- Ja imam sad da se zatvorim u kuću, a ti nećeš smeti dolaziti meni - reče Darja Aleksandrovna sevši pored nje. - Htela bih zato da razgovaram s tobom.
- O čemu? - zapita Kiti brzo, podignuvši uplašeno glavu.
- A o čemu drugom nego o tvojoj nevolji.
- Ja nemam nikakve nevolje.
- Ostavi se, Kiti. Zar misliš da se to od mene može sakriti? Ja znam sve. I veruj mi, sve je to tako ništavno... Svi smo mi kroz to prošli.
Kiti je ćutala, a lice joj je imalo strog izraz.
- On nije dostojan da se ti zbog njega mučiš - nastavi Darja Aleksandrovna prelazeći pravo na stvar.
- Jest, zato što me je napustio - reče Kiti dršćućim glasom - ćuti, molim te, ćuti!
- A ko ti je to rekao? Niko o tome nije govorio. Ja sam uverena da je on bio zaljubljen u tebe, i da je i sad zaljubljen, ali...
- Ah, najgore mi je to sažaljenje! - uzviknu Kiti naglo i ljutito.
Ona se pomače na stolici, pocrvene, i poče brzo micati prstima, stežući čas jednom čas drugom rukom pređicu pojasa koju je držala. Doli je znala za tu sestrinu naviku da hvata šta bilo rukama, kad je ljuta; znala je da je Kiti tada u stanju da se zaboravi i da kaže mnogo šta neprijatno i nepotrebno, i Doli je htela da je umiri; ali je već bilo dockan.
Šta, šta bi htela da mi kažeš, šta? - govorila je Kiti brzo. - To da sam bila zaljubljena u čoveka - koji nije hteo da čuje za mene, i da umirem od ljubavi prema njemu? I to mi govori sestra, koja misli da... da... da me žali. Neću takva sažaljenja i pretvaranja!
- Kiti, ti si nepravična.
- Zašto me mučiš?
- Naprotiv, ja... Ali vidim da si ljuta...
Kiti, u ljutini, nije slušala sestru.
- Nemam zašto da se savlađujem, niti su mi potrebne utehe. Toliko sam ponosita da nikad neću dopustiti da volim čoveka koji mene ne voli.
- Ja i ne velim to... Jedno samo, reci mi istinu - nastavi Darja Aleksandrovna uzevši je za ruku: - reci mi, je li ti Ljevin govorio?...
Pri pominjanju Ljevina Kiti izgubi i poslednju mogućnost da vlada sobom: ona skoči sa stolice, baci pređicu na zemlju, i izmahujući brzo rukama poče govoriti:
- Šta će tu sad još i Ljevin? Ne razumem zašto ti treba da me mučiš? Kazala sam i ponavljam, ja sam ponosita, i nikad, nikad neću učiniti ono što ti činiš, vraćaš se čoveku koji te je prevario, koji se zaljubio u drugu ženu. Ja to ne razumem, ne razumem! Ti to možeš, a ja ne mogu!
I izgovorivši to, ona pogleda u sestru, i videvši da Doli ćuti tužno oborene glave, Kiti, umesto da iziđe iz sobe, kao što beše naumila, sede kraj vrata, pokri lice maramom i obori glavu.
Ćutanje potraja dva-tri trenutka. Doli je mislila o sebi. Bol koji je uvek osećala zbog svog poniženja, sad se još pojačao kad ju je na njega podsetila sestra. Nije očekivala od sestre takvu surovost, i ljutila se na nju. Kad odjednom začu šuštanje haljine, i u isto vreme zvuk zadržavanog jecanja koje se iznenada razleže, a nečije je ruke odozdo obgrliše oko vrata. Kiti je klečala pred njom.
- Dolinjka, ja sam tako, tako nesrećna! - prošapta ona kao krivac.
I obliveno suzama milo lice njeno zari se u suknju sestrine haljine.
Kao da su baš suze bile ono potrebno ulje bez kojeg nije mogla uspešno proraditi mašina uzajamnog poverenja među sestrama - posle suza sestre nisu više govorile o onom što ih je zanimalo, ali govoreći i o drugom, one su se razumele. Kiti je razumela da su njene u ljutini izbačene reči o nevernosti muževljevoj, i o poniženju, potresle jadnu sestru do dna duše, ali da joj je sestra to oprostila. Doli je opet razumela sve što je htela znati; uverila se da su njene pretpostavke sigurne: da se tuga, neizlečiva Kitina tuga sastoji baš u tome što ju je Ljevin prosio, a ona ga odbila, a Vronski je prevario, da bi ona sad bila gotova da voli Ljevina i mrzi Vronskog. Kiti joj o svemu tome ne reče ni reči; govorila je samo o svome duševnom raspoloženju.
- Nemam za čim da tugujem - govorila je umirivši se - ali, možeš li me razumeti: sve mi je postalo gadno, odvratno, grubo, a pre svega ja sama. Ne možeš zamisliti kako o svemu rđavo mislim.
- Kakvih rđavih misli možeš ti imati? - zapita Doli smešeći se.
- Najgore i najgrublje; kako da ti kažem. To nije tuga, nije čamotinja, nego nešto mnogo gore. Kao da se sve što je bilo dobro u meni, negde sakrilo, a ostalo samo ono što je rđavo. O kako da ti kažem? - nastavi ona kad vide nedoumicu sestrinim očima. - Tata mi je maločas govorio... on, čini mu se, ima na umu samo da treba da se udam. Mama me vodi na bal: rekla bih, vodi me samo zato da me što pre uda i da me se otrese. Ja znam da to nije istina, ali ne mogu da odagnam i misli. Takozvane mladoženje ne mogu da vidim očima. Čini mi se: premeravaju me. Ranije sam uživala da nekud pođem u balskoj haljini, naslađivala sam se sama sobom; sad me je stid, i ne znam šta bih. Da, eto! Doktor... Eto...
Kiti se zbuni; htede dalje reći da joj je, otkad se s njom desila promena, Stepan Arkadijevič postao odvratan da ne može da ga vidi ne misleći pri tom nešto najgadnije i najgrublje.
- Da, sve mi se predstavlja u najgrubljem i odvratnom liku - nastavi ona. - To je moja bolest. Možda će proći...
- A ti ne misli...
- Ne mogu. Samo mi je pored dece dobro, samo kod tebe. - Šteta što mi ne možeš dolaziti.
- Doći ću ja. Šarlah sam preležala, pa ću moliti maman.
Kiti održa svoje i pređe kod sestre, i za sve vreme šarlaha, koji se zaista pojavi, negovala je decu. Dve sestre srećno spasoše sve šestoro dece, ali se zdravlje Kiti ne popravi, i uz veliki post Ščerbacki otputovaše u inostranstvo.
4.
Petrogradski viši krug je upravo jedan, svi se poznaju, pa odlaze jedno drugom. Ali taj veliki krug se ipak deli na manje. Ana Arkadijevna Karenjina imala je prijatelje i dobrih poznanika u tri razna kruga. Jedan je krug bio zvaničan, služben, krug njenog muža, u kojem su bili njegovi drugovi, i mlađi činovnici, koji su na najraznovrsnije i najčudnovatije načine dolazili međusobno u dodir u društvu. Ana se poznije jedva sećala osećanja skoro pobožnog poštovanja koje je u prvo vreme gajila prema tim ljudima. Sad ih je sve poznavala, kao što se svi poznaju u kakvoj palanci; znala je njihove navike i slabe strane, i koja cipela koga žulji; znala je za njihove uzajamne odnose i odnose prema glavnom središtu; znala je ko je uz koga, i kako se i na koji način održava na položaju, i ko se s kim u čemu slaže ili ne slaže; ali ovaj krug državnih i muških interesa, i pokraj svega staranja Lidije Ivanovne, nije mogao zanimati Anu, i ona ga je izbegavala.
Drugi krug, u kojem je Ana imala prijateljskih veza, bio je onaj preko kojeg je Aleksije Aleksandrovič stekao karijeru. Središte toga kruga bila je Lidija Ivanovna. To je bio krug starih, ružnih, strogo moralnih i pobožnih žena, i pametnih, učenih, častoljubivih ljudi.
Jedan od tih pametnih ljudi, koji je pripadao tom društvu, nazvao je to društvo »savešću petrogradskog društva«. Aleksije Aleksandrovič je veoma cenio taj krug; a Ana, koja je tako lako umela da se složi sa svima u prvo vreme svog života u Petrogradu, našla je i u tom krugu sebi prijatelja. Sad međutim, po povratku iz Moskve, taj joj je krug bio nesnosan. Činilo joj se da se i ona i svi oni pretvaraju, i postade joj dosadno i nelagodno u tom društvu, te je zato što je mogućno manje odlazila grofici Lidiji Ivanovnoj.
Najzad, treći krug, s kojim je Ana održavala veze, to je zapravo bio svet, svet balova, ručkova, sjajnog odela, svet koji se jednom rukom držao za dvor da se ne bi spustio do polusveta, koji su članovi toga društva mislili da preziru, a u stvari su imali ne samo sličan, već isti ukus sa polusvetom. Njena veza s tim krugom držala se preko kneginje Betsi Tverske, žene njenog brata od tetke, koja je imala sto dvadeset hiljada rubalja prihoda, koja je Anu odmah zavolela čim se pojavila petrogradskom društvu, laskala joj, uvlačila je u svoj krug i smejala se društvu grofice Lidije Ivanovne.
- Kad postanem stara i ružna, i ja ću biti onakva - govorila je Betsi - ali za vas, mladu i lepu ženu još je rano da se upišete u taj dom za iznemogle starice.
Ana je u početku izbegavala, koliko je god mogla, društvo kneginje Tverske, jer je za taj krug trebalo trošiti više no što su njoj sredstva dopuštala; sem toga, po duši joj je više godi prvi; ali posle putovanja u Moskvu nastalo je obratno. Izbegavala je svoje prijatelje po srcu, i posećivala više veliki svet. Tu se često sretala s Vronskim, i osećala uzbuđenje i radost pri tim susretima. Najčešće se nalazila s Vronskim kod Betsi, koja je bila po rođenju Vronska, njegova sestra od strica.
Vronski je bio svuda gde god je mogao sresti Anu, i kad kod je mogao, govorio joj je o svojoj ljubavi. Ona mu za to nije davala nikakvog povoda, ali kad god bi ga videla, osetila bi da joj se u duši javlja ista živahnost koju je osetila u vagonu onoga dana kad ga je prvi put videla. I sama je osećala da joj radost sija iz očiju čim ga ugleda, i da joj ta radost izaziva na usnama osmejak, ali nije mogla uguši to izlivanje radosti.
U prvo vreme Ana je iskreno verovala da je ljuta na njega što se usuđuje da juri za njom; ali ubrzo po svom povratku i Moskve, otišavši na jedno poselo gde je mislila da će ga naći a on nije bio tamo, odmah, po snuždenosti koja je obuze, razumede da je varala samu sebe, i da joj njegovo jurenje za njom ne samo nije neprijatno, nego, naprotiv, čini svekoliku sadržinu njena života.
Čuvena pevačica[48] pevala je po drugi put, i sav svet bio je u pozorištu. Kad iz svoje fotelje u prvom redu ugleda sestru od strica, Vronski ne
sačeka odmor, već uđe kod nje u ložu.
- Zašto niste došli na ručak? - reče mu ona. - Divim se prosto vidovitosti zaljubljenih - dodade smešeći se, I tako tiho da samo on čuje: - nije ni ona bila. Ali dođite posle opere.
Vronski je upitno pogleda. Ona klimnu glavom. On joj zahvali osmejkom i sede do nje.
- A kad se setim vaših podsmeha! - nastavi kneginja Betsi, koja je uživala da prati razvitak ka uspehu te strasti. - Kuda se sve to denulo! Ulovljeni ste, dragi moj.
- Ja samo to i želim, da budem ulovljen - odgovori Vronski sa svojim mirnim i dobroćudnim osmehom. - Ako na nešto ropćem, to je samo na to što sam, istinu da kažem, odveć malo ulovljen. Počinjem već da gubim nadu.
- A kakvu nadu možete imati? - reče Betsi, koja se nađe uvređena za svoju prijateljicu: - entendons nous[49]... - Ali oči su joj igrale, i rečito govorile da ona, tačno kao i on, razume kakvu bi nadu on mogao imati.
- Nikakvu - reče Vronski smejući se i pokazujući svoje zdrave zube. - Dopustite - dodade uzevši iz ruke dogled i počevši da razgleda, preko njenog golog ramena, suprotni red loža. - Bojim se da postajem smešan.
Vrlo je dobro znao da u očima Betsi, i sviju lica iz velikog sveta nije bio u opasnosti da postane smešan. Znao je vrlo dobro da u očima tih lica uloga nesrećnog ljubavnika kakve devojke, ili uopšte slobodne žene, može biti smešna; ali uloga čoveka koji trči za udatom ženom, koji i život zalaže da je pošto-poto navuče na brakolomstvo - ta uloga ima u sebi nečeg lepog, veličanstvenog, i nikad ne može biti smešna; i zato on spusti dogled s veselim osmejkom koji mu je igrao oko usana ispod brkova, i pogleda u sestru.
- A zašto niste došli na ručak? - reče, posmatrajući ga sa uživanjem.
- To treba da vam ispričam. Bio sam zauzet, i to čime? Mogao bih se kladiti u sto, u hiljadu... da nećete pogoditi. Mirio sam muža sa čovekom koji mu je uvredio ženu. Bogami! - Pa jeste li ih pomirili?
- Gotovo.
- To treba da mi ispričate - reče Betsi ustajući. - Dođite za vreme drugog odmora.
- Ne mogu; idem u francusko pozorište.
- Zar da ne slušate Nilsonovu? - povika Betsi zaprepašćeno, iako, stvarno, nije razlikovala Nilsonovu od ma koje horistkinje.
- Šta da radim? Imam tamo sastanak, sve zbog toga mirenja.
- Blaženi mirotvorci, svi će se spasti - reče Betsi, setivši se da je nešto slično od nekoga čula. - Sedite onda, i ispričajte mi šta je to bilo. I ona opet sede.
5.
To je malo slobodnija priča, ali tako zanimljiva, da baš hoću da vam ispričam - reče Vronski gledajući je nasmejanim očima. - Neću vam imenovati lica.
- A ja ću pogađati, utoliko bolje.
- Dakle, slušajte: voze se kolima dva vesela mladića...
- Naravno, oficiri vašeg puka?
- Ne kažem da su oficiri, već prosto dva mladića koji tek što su doručkovali.
- Prevedite: koji su se napili.
- Može biti. Idu, dakle, oni na ručak jednom prijatelju u najveselijem raspoloženju. I vide kako ih na fijakeru prestiže lepa ženica, osvrće se za njima, i, njima se bar tako činilo, maše im glavom i smeje se. Naravno, pojure za njom. Jure koliko igda mogu. Iznenađeni, vide da lepotica zaustavlja kola pred istom kućom kuda i oni idu. Lepotica trči na gornji sprat. Oni vide samo rumene usne ispod kratkog vela, i lepe nožice.
- Vi to pričate s takvim zadovoljstvom, da mi se čini: vi ste jedan od dvojice.
- A šta ste mi maločas govorili? Mladići dakle uđu kod svoga druga koji je priređivao oproštajni ručak. Popiju tu zaista možda neku više no što treba, uostalom kao što uvek biva na oproštajnim ručkovima. Za ručkom raspituju ko živi gore u kući. Niko ne zna; samo domaćinov lakej, na njihovo pitanje - stanuju li gore mamzele! - odgovara da ih tu ima vrlo mnogo. Posle ručka, mladići idu u domaćinov kabinet pišu pismo nepoznatoj. Napisali su strasno pismo, ljubavnu izjavu, i sami odneli pismo gore, da bi objasnili ono što u pismu ne bi bilo sasvim jasno.
- Zašto mi pričate takve gnusobe? Pa?
- Zvone. Izlazi služavka, oni joj daju pismo i uveravaju da su obojica tako zaljubljeni, da će tu pred vratima umreti. Služavka, u nedoumici, pregovara s njima. Odjednom dolazi gospodin sa zaliscima koji podsećaju na kobasice, crven ka rak, i kaže im da u kući osim njegove žene nema nikog, i obojicu otera.
- Otkud vi znate da muž ima, kako rekoste, zaliske ka kobasice? - Slušajte samo. Išao sam danas da ih mirim.
- Pa, šta je bilo?
- To je sad ono što je najzanimljivije. Pokazalo se da je to srećan bračni par titularnog savetnika i titularne savetnikovice. Titularni savetnik podnosi tužbu, a ja postajem primiritelni sudija, i to kakav!... Uveravam vas, Taleran nije ništa prema meni.
- U čemu je teškoća?
- Slušajte samo... Izvinili smo se kao što treba: »U očajanju smo, molimo da oprosti nesrećni nesporazum...«
Gospodin titularni savetnik s zaliscima kao kobasice počinje popuštati, ali hoće da izrazi svoja osećanja, a čim počne da ih izražava, odmah počinje i da se ljuti i da vređa, i ja opet moram da upotrebim sve svoje diplomatske sposobnosti. »Slažem se s vama da njihovo ponašanje nije bilo lepo, ali vas molim da uzmete u obzir nesporazum, mladost, i, mladići su tek bili doručkovali. Vi razumete. Iskreno se kaju i mole da im oprostite grešku.« Titularni savetnik popušta: »Ja pristajem grofe, i gotov sam da oprostim, ali, razumete li, moja žena, poštena žena, bila je izložena grubom i drskom ponašanju nekakve derladi, nitk...« A možete misliti, derle stoji tu, i ja treba da ih izmirim. Opet počinjem diplomatski, i opet, čim hoću da završim stvar, moj se titularni savetnik naljuti, pocrveni, zalisci mu se podignu, a ja se opet rasplinem diplomatskim tančinama.
- Ah, to treba da vam ispričam! - reče Betsi, smejući se dami koja je ulazila u njenu ložu. - Baš me je nasmejao... E, na bone chance[50] - dodade, pružajući Vronskom prst kojim nije držala lepezu, i smače ramenima da bi spustila deo haljine koji se podigao bio gore, kako bi bila propisno sasvim gola kad se pomakne napred prema rampi, na jaku svetlost, gde će je svi videti!
Vronski se odveze u francusko pozorište, gde je zaista imao da se nađe sa komandantom puka, koji nije propuštao nijednu predstavu u francuskom pozorištu, i da se s njim dogovori o onom izmirenju koje ga je zanimalo i zabavljalo evo već treći dan. U tu stvar bio je umešan Petricki, koga je Vronski voleo, i drugi jedan, skoro došavši krasan mladić i odličan drug, mladi knez Kedrov. A što je glavno, bila je u pitanju čast puka.
Obojica mladića bili su u eskadronu Vronskog. Činovnik, titularni savetnik Venden dolazio je komandantu puka sa žalbom na njegove oficire koji su uvredili njegovu ženu. Njegova mlada žena, kako je pričao Venden - on je oženjen od pre šest meseci - bila je u crkvi s majkom, i osetivši najedanput da joj je teško, što je dolazilo usled izvesnog stanja, nije mogla više da stoji, i pošla je kući na prvom fijakeru koji je našla. Tada je počeše juriti oficiri, ona se uplaši, pozli joj još više, dođe kući i ustrča uz stepenice. Venden lično, pošto je baš stigao iz kancelarije, ču zvonce i nekakve glasove, iziđe, i spazivši pijane oficire s pismom, istera ih. Molio je da budu strogo kažnjeni.
- E, uzmite kako hoćete - reče komandant puka Vronskom, koga je pozvao k sebi - ali Petricki postaje nemogućan. Ne prođe nedelja dana bez skandala. Ovaj činovnik neće ostaviti tu stvar tako, tužiće dalje.
Vronski je video koliko je ta stvar mizerna; i da tu ne može biti dvoboja; nego, treba upotrebiti sve da se titularni savetnik odobrovolji i stvar zataška. Komandant puka pozvao je Vronskog zato što ga je poznavao kao plemenitog i pametnog čoveka, i, što je najvažnije, kao čoveka koji mnogo polaže na čast svoga puka. Oni se dogovoriše i odlučiše da Petricki i Kedrov moraju ići s Vronskim da se izvine titularnom savetniku. I komandant puka i Vronski znali su da će ime Vronskog i značka krilnog ađutanta mnogo uticati da titularni savetnik popusti. I zbilja, ta dva sredstva donekle i pomogoše; ali je rezultat izmirenja ipak bio sumnjiv, kao što je Vronski ispričao.
Kad stiže u francusko pozorište, Vronski iziđe s Komandantom puka u foaje i ispriča mu o svome uspehu ili neuspehu. Razmislivši o svemu, komandant puka odluči da stvar ostavi bez posledica. Ali, posle, radi svog zadovoljstva, poče raspitivati Vronskog o pojedinostima sastanka, i dugo se smejao slušajući pričanje Vronskog o tome kako se gospodin titularni savetnik, već umiren, ponovo raspaljivao čim bi se setio pojedinosti stvari, i kako se Vronski, manevrišući uz poslednju reč izmirenja, povlačio, gurajući ispred sebe Petrickog.
- Gadna stvar, ali vrlo zanimljiva. Ne može se valjda Kedrov tući s tim gospodinom! Dakle tako se mnogo ljutio? - upita komandant i ponovo se zasmeja. - A videste li kakva je danas Kler? Čudo pravo! - reče o novoj francuskoj glumici. - Koliko je god gledaš, uvek ti se čini nova. To samo Francuzi mogu.
6.
Kneginja Betsi ne sačeka poslednji čin, ode iz pozorišta. Tek što je stigla da uđe u sobu za oblačenje, da pospe svoje duguljasto bledo lice puderom i da ga utre, tek što je stigla da dotera kosu i haljinu i da naredi da se spremi čaj u velikom salonu - kad već počeše stizati jedna po jedna kola pred njenu veliku kuću u Velikoj morskoj ulici. Gosti su ulazili pod širok trem; gojazni vratar, koji je, kao za neku pouku prolaznicima, svako jutro čitao novine iza staklenih vrata, otvarao je sad nečujno ta ogromna vrata i propuštao goste unutra.
Skoro u isti mah, na jedna vrata domaćica sa lepo zaglađenom kosom i osveženim licem, a na druga vrata gosti uđoše u veliki salon s tamnim tapetima, mekim čupavim ćilimima, i jako osvetljenim stolom koji je bleštao o svetlosti mnogobrojnih sveća, belog zastirača, srebrnog samovara, i providnog porculanskog pribora za čaj.
Domaćica sede kraj samovara i skide rukavice. Pomičući stolice uz pomoć neprimetnih lakeja, društvo se razmesti, podelivši se u dva dela - kraj samovara oko domaćice i na suprotnom kraju salona oko lepe poslanikove žene u haljini od crnog somota, i s oštrim crnim obrvama. U oba kruga, kao i uvek u prvim trenucima, razgovor se kolebao, prekidao dolaskom novih gostiju, pozdravljanjem, služenjem čaja; kao da se tražilo na čemu će se razgovor zaustaviti.
Ona je izvanredna kao glumica; vidi se da je proučila Kaulbaha[51] - govorio je jedan diplomat u krugu oko poslanikove žene - jeste li opazili kako je pala...
- Ah molim vas, ne govorite o Nilsonovoj! O njoj se ne može ništa novo kazati - reče puna, crvena, bez obrva i bez šinjona plava gospođa u staroj svilenoj haljini To je bila kneginja Mjahkaja, poznata sa svoje prostote i grubog načina obraćanja i izražavanja u govoru, koju su svi zvali enfant
terible[52] Kneginja Mjahkaja sedela je na sredini između oba kruga i slušajući šta se govori učestvovala u razgovoru i ovamo i tamo. - Danas su mi već trojica rekli istu rečenicu o Kaulbahu kao da su se dogovorili. Ne znam zašto im se ta rečenica toliko sviđa.
Razgovor je tom napomenom bio prekinut, i trebalo je s opet tražiti novu temu.
- Ispričajte nam nešto zanimljivo, ali ne i pakosno reče poslanikova žena, veliki majstor u finom razgovoru koji se engleski zove small-talk, obraćajući se diplomatu, koji sam nije znao o čemu da počne.
- Kažu da je to vrlo teško, da je samo ono smešno što je i pakosno - poče on s osmejkom. - Ali pokušaću. Dajte mi temu. Sva je stvar u temi. Kad je data tema, onda je već lako šarati po njoj. Često mislim, čuveni govornici prošloga veka došli bi danas u nepriliku da kažu što pametno. Sve što je pametno, već je dosadilo...
- To je davno rečeno - prekide ga smejući se poslanikova žena.
Razgovor je počeo lepo, ali baš zato što je bio odveć lep, opet zastade. Trebalo je latiti se sigurnog sredstva, koje nikad ne izneverava - ogovaranja.
- Ne nalazite li da u Tuškjeviču ima nečeg iz doba Luja XV? - reče diplomat pokazujući očima na lepog, plavog mladića koji je stojao pored stola.
- O, da! On je u odgovarajućem stilu sa salonom, zato i dolazi ovamo tako često.
Ovaj se razgovor nastavi zato što je nagoveštavao ono o čemu se nije smelo govoriti u ovom salonu, to jest, o odnosima koji su postajali između Tuškjeviča i domaćice.
Oko samovara i domaćice, međutim, razgovor, pošto se takođe kolebao između tri neizbežne teme: poslednje društvene novosti, pozorišta, i osude svojih bližnjih, zaustavio se najzad na poslednjem, to jest, na ogovaranju.
- Jeste li čuli da i Maltiščeva - ne ćerka, nego majka - šije haljinu diable rose.[53]
- Ta nije valjda? E, to je divno!
- Čudim se kako ona, s njenom pameću - jer ona nije glupa - ne vidi da je smešna.
Svaki je imao ponešto da kaže u znak osude ili podsmeha jadne Maltiščeve, i razgovor planu veselo kao vatra kad se razgori.
Muž kneginje Betsi, debeljko dobričina, koji je strasno skupljao gravire, doznavši da mu žena ima goste svrati u salon pre nego što će poći u klub. Nečujno priđe po mekom ćilimu kneginji Mjahkoj.
Kako vam se svidela Nilsonova? - reče.
- Ah, kako možete tako da se prikradete? Kako ste me uplašili! - odgovori ona. - Ne govorite mi, molim vas, o operi, vi se baš nimalo ne razumete u muzici. Bolje će biti da se ja spustim do vas, pa da razgovaramo o vašim majolikama i gravirama. Kakvo ste to blago nedavno kupili na telalnici?
- Hoćete li da vam ga pokažem? Ali vi se u tome ne razumete.
- Pokažite mi. Naučila sam se kod onih, kako se zovu... bankari... oni imaju divnih gravira. Pokazivali su nam ih.
- Zar ste bili kod Šicburgovih? - upita domaćica iza samovara.
- Bila sam, ma chere. Zvali su mene i mog muža na ručak, i pričali su nam da je sos na tom ručku stao hiljadu rubalja - govorila je glasno kneginja Mjahkaja osećajući da je svi slušaju - a sos je bio vrlo rđav - nešto zeleno. Morali smo i mi njih pozvati, i ja sam tad načinila sos od 85 kopjejaka, i svi su bili veoma zadovoljni. Ja ne mogu praviti sosove od hiljadu rubalja.
- Jedinstvena je! - reče domaćica.
- Čudesna žena! - reče neko.
Efekat koji su izazivale reči kneginje Mjahkaje bio je uvek isti, i tajna tog efekta bila je u tome što je Mjahkaja uvek govorila obične stvari u kojima ima smisla, iako ne uvek u zgodan čas, kao i ovo sad. U društvu u kojem je ona živela, takve su reči ostavljale utisak najoštroumnije šale. Kneginja Mjahkaja nije znala zašto je to tako uticalo, ali je znala da je uticalo, i koristila se tim.
Kako su za vreme pričanja kneginje Mjahkaje svi nju slušali, i razgovor oko poslanikove žene prestao, domaćica htede da spoji celo društvo, i okrete se poslanikovoj ženi.
- Zar vi baš nećete čaja? Priđite k nama.
- Hvala, nama je i ovde vrlo dobro - odgovori poslanikova žena osmejkujući se, i nastavi započeti razgovor.
Razgovor je bio vrlo prijatan. Pretresali su Karenjine, muža i ženu.
- Ana se jako promenila otkad je došla iz Moskve. Nekako je čudna - govorila je jedna njena prijateljica.
- Promena je uglavnom u tome što je donela sa sobom senku Aleksija Vronskog - reče poslanikova žena.
- Pa šta je s tim? Kod Grima ima jedna basna: čovek bez senke[54], čovek kome je oduzeta senka. Time je zbog nečega bio kažnjen. Ja nikad nisam mogla razumeti u čemu je ta kazna. Ali ženi mora biti neprijatno bez senke.
Da, samo žene sa senkom obično rđavo svršavaju - reč Anina prijateljica.
- Pregrizli vi jezik - reče najedanput kneginja Mjahkaja, čuvši te reči. - Karenjina je divna žena. Njenoga muža ne volim, a nju volim.
- A zašto ne volite muža? On je tako redak čovek - reče poslanikova žena. - Moj muž kaže da je malo takvih državnika u Evropi.
- I moj muž to isto kaže, ali mu ja ne verujem - reče kneginja Mjahkaja. - Kad naši muževi ne bi govorili, mi bismo videle ono što je u stvari; a po mojem mišljenju Aleksije Aleksandrovič je prosto glup. Ja to govorim šapćući... Zar onda nije sve jasno? Ranije, kad su mi govorili da je on pametan, ja sam neprestano tražila, i nalazila sam da sam glupa kad ne vidim njegov um; ali čim sam kazala: on je glup ma i šapatom, sve je postalo jasno, je l’ te?
- Kako ste pakosni danas!
- Nimalo. Drugog izlaza nema. Neko od nas dvoje mora da je glup, a znate li da to o sebi niko neće reći.
- Niko nije zadovoljan svojim položajem, ali je svako zadovoljan svojom pameću - izgovori diplomata francuski stih[55].
- E, e, tačno tako - reče mu kneginja Mjahkaja brzo. - Ali stvar je u tome da vam ja Anu ne dam. Ona je tako divna mila. Šta može ona kad su svi ljudi u nju zaljubljeni i idu za njom kao senke?
- Ja i ne mislim da je osuđujem - pravdala se Anina prijateljica.
- Ako za nama niko ne ide kao senka, to još ne znači da imamo pravo da osuđujemo druge.
I useknuvši kao što treba Aninu prijateljicu, kneginja Mjahkaja ustade i zajedno s poslanikovom ženom priđe k stolu gde se vodio opšti razgovor o pruskom kralju.
- Koga ste vi to tamo ogovarali? - upita Betsi.
- Karenjine. Kneginja nam je dala karakteristiku Aleksija Aleksandroviča - reče poslanikova žena smešeći se i sede pored stola.
- Šteta što i mi nismo čuli - reče domaćica i pogleda na ulazna vrata. - A, najzad i vi! - okrete se ona smešeći se Vronskom.
Vronski ne samo da je sve prisutne poznavao, već se svakog dana i viđao sa svima koji su tu bili, i zato uđe u salon krećući se tako mirno kao što se ulazi u sobu ljudima s kojima ste se tek maločas rastali.
- Otkuda dolazim? - odgovori on na pitanje poslanikove žene.
Šta ću, moram priznati. Iz pozorišta Buf. Čini mi se po stoti put, i uvek sa novim zadovoljstvom. Divota! Znam da je sramota to reći, ali ja u operi dremam, a kod Bufa[56] sedim do poslednjeg časa i prijatno mi je. Danas...
On imenova francusku glumicu i htede nešto o njoj da ispriča, ali ga žena poslanikova sa šaljivim strahom prekide.
- Ne pričajte, molim vas, te strahote.
- Dobro, neću, utoliko pre što svi znaju za te strahote.
- I svi bi tamo išli kad bi to bilo u modi kao opera - prihvati kneginja Mjahkaja.
7.
Pred spoljnim vratima začuše se koraci, i kneginja Betsi, znajući da je to Karenjina, pogleda u Vronskog. On je gledao u vrata i lice mu je imalo nov čudnovat izraz. Radosno, netremice, i ujedno bojažljivo je gledao u onu koja je ulazila, i lagano je ustajao. U salon je ulazila Ana.
Držeći se pravo kao uvek i gledajući u jednom pravcu, ona prođe svojim brzim, sigurnim i lakim hodom koji se tako razlikovao od hoda drugih žena iz velikog sveta, prođe ono nekoliko koraka koji su je odvajali od domaćice, rukova se s nom, osmehnu se, i s istim osmejkom se okrete i pogleda u Vronskog. Vronski se duboko pokloni i primače joj stolicu.
Ona samo klimnu glavom, pocrvene i namršti se. Ali odmah zatim uze, jedno za drugim, naklanjati glavu prema poznanicima i rukovati se s onima koji joj pružahu ruke, pa se okrete domaćici:
- Bila sam kod grofice Lidije. Htela sam ranije doći, ali sam se zasedela. Kod nje je bio ser Džon. Vrlo je zanimljiv.
- Ah, to je onaj misionar?
- Jeste, pričao nam je vrlo zanimljivo o životu Hindusa. Razgovor, koji beše prekinut Aninim dolaskom, rasplamti se opet kao plamen lampe u koju se duva.
- Ser Džon! Jest, ser Džon. Videla sam ga. Lepo govori. Vlasjeva se do kraja zaljubila u njega.
- A je li istina da se mlađa Vlasjeva udaje za Topova?
- Da, kažu da je to svršena stvar.
- Čudim se roditeljima. Kažu da je to brak iz ljubavi.
- Iz ljubavi? Otkud vam ta prepotopska misao? Ko sad govori o ljubavi? - reče poslanikova žena.
- Šta da se radi? Ta se glupa stara moda još drži – reče Vronski.
- Utoliko gore za one koji se drže te mode. Ja znam kao srećne brakove samo brakove po razumu.
- Da, ali često se sreća tih brakova po razumu rastura kao prah baš zato što se pojavi ljubav koja je odricana - reče Vronski.
- Mi nazivamo razumnim brakovima one kod kojih su se oboje već naludovali. To je kao šarlah, kroz koji se mora proći.
- Onda bi trebalo naučiti kako se veštački kalemi ljubav, kao boginje.
- Ja sam u mladosti bila zaljubljena u crkvenjaka - reče kneginja Mjahkaja. - Ne znam da li mi je to što pomoglo.
- Bez šale sada: da bi se ljubav poznala, mislim ja, treba prvo pogrešiti, pa onda stvar popraviti - reče kneginja Betsi.
- I posle braka? - reče poslanikova žena šaleći se.
- Nikad nije dockan za kajanje - reče diplomata englesku poslovicu.
- Tako je - prihvati Betsi - treba pogrešiti, pa stvar popraviti. Kako vi o tom mislite? - okrete se ona Ani, koja s neprimetnim tvrdim osmejkom na usnama slušala taj razgovor.
- Ja mislim - reče Ana igrajući se rukavicom koju beše skinula - ja mislim... kad ima onoliko raznih pameti koliko i glava, onda ima i onoliko vrsta ljubavi koliko ima srdaca.
Vronski je gledao u Anu, i srce mu je u grudima obamiralo očekujući šta će ona reći. On odahnu, kao posle neke opasnosti, kad ona izgovori te reči.
Ana se najedanput okrete njemu:
- Dobila sam pismo iz Moskve. Pišu mi da je Kiti Ščerbacka jako bolesna.
- Je li mogućno? - reče Vronski namrštivši se.
Ana ga strogo pogleda.
- Zar vas to ne zanima?
- Naprotiv, veoma. Ako smem znati, šta vam pišu? - upita on.
Ana ustade i priđe Betsi.
- Dajte mi šolju čaja - reče, zastavši iza njene stolice. Dok je Betsi sipala čaj, Vronski priđe Ani.
- Šta vam pišu? - ponovi on.
- Ja često mislim da muškarci ne razumeju šta je plemenito a šta nije, iako uvek o tome govore - reče Ana odgovarajući mu. - Odavno sam htela da vam to kažem - dodade ona, i pošto prođe nekoliko koraka, sede u uglu uza sto, na kojem behu albumi.
Ne razumem tačno značaj vaših reči - reče o pružajući joj šolju.
Ona pogleda na divan pored sebe, i on odmah sede.
- Da, htela sam da vam kažem - reče Ana ne gledajući ga - da ste rđavo postupili, rđavo, vrlo rđavo.
- Zar ja ne znam da sam rđavo postupio? Ali ko je uzrok što sam tako uradio?
- Zašto meni to govorite? - reče ona pogledavši ga strogo.
- Vi znate zašto - odgovori on slobodno i radosno susrećući njen pogled i ne obarajući očiju.
Zbuni se ona, a ne on.
- To samo pokazuje da nemate srca - reče ona. Ali njen je pogled govorio da ona zna da on ima srca, i zato ga se baš i boji.
- Ono o čemu ste maločas govorili, bilo je zabluda, ne ljubav.
- Sećate li se da sam vam zabranila da izgovarate tu reč, tu gadnu reč - reče Ana i strese se; ali odmah zatim oseti da je baš tom rečju zabranila pokazivala i priznavala da ona ima neka prava nad njim, i time ga baš i podsticala da govori o ljubavi. - Odavno sam htela da vam kažem - nastavi ona gledajući mu odlučno u oči i plamteći sva od rumenila koje joj je peklo obraze - a danas sam naročito došla znajući da ću vas naći. Došla sam da vam kažem da se to mora prekinuti. Ja nikad pred kim nisam crvenela, a vi me gonite da se osećam kao krivac u nečem.
On ju je gledao, i bio iznenađen novom duhovnom lepotom njenog lica. - Šta hoćete od mene? - reče on prosto i ozbiljno.
- Hoću da odete u Moskvu i da zamolite Kiti za oproštaj reče ona.
- Vi to nećete - reče on.
Video je da ona govori ono na šta sebe prisiljava da kaže, a ne ono što želi.
- Ako me volite, kao što mi govorite - prošapta ona - onda učinite tako, da budem mirna.
Njegovo lice sinu.
- Zar vi ne znate da ste vi za mene sav život; a mira nemam ja, i ne mogu ga ni vama dati. Sebe sama, svoju ljubav... da. Ja ne mogu da mislim o sebi i o vama odvojeno. Vi i ja, za mene je jedno. I ne vidim ni u budućnosti da je mir mogućan ni za mene ki za vas. Vidim mogućnost očajanja, nesreće... ili vidim mogućnost sreće, i to kakve sreće!.. Zar je ona nemogućna? - dodade on samo usnama, ali ga ona ču.
Ana napreže svu snagu uma da kaže ono što treba; ali umesto toga zaustavi samo na njemu pogled pun ljubavi i ne reče ništa.
»Evo, došlo je! - mislio je on ushićeno. Onda kad sam već očajavao, i kad mi se činilo da neće biti nikad kraja – eto, došlo je! Ona me voli. Ona to priznaje.«
- Učinite mi to, ne govorite mi nikad te reči, i bićemo dobri prijatelji - rekoše njena usta; ali pogled je govorio sasvim drugo.
- Prijatelji nećemo biti, vi to i sami znate. A da li ćemo biti najsrećniji ili najnesrećniji ljudi, zavisi od vas.
Ona htede da kaže nešto, ali je on prekide:
- Ja vas samo za jedno molim; molim vas da imam pravo da se nadam, i mučim, kao sad; ali ako i to ne smem, naredite mi da me nestane, i mene će nestati. Vi me nećete videti, ako vam je moje prisustvo teško.
- Neću ja nikud da vas progonim.
- Samo ništa ne menjajte. Ostavite sve kao što je - reče on dršćućim glasom. - Evo vašeg muža.
Zaista je u tom trenutku Aleksije Aleksandrovič ulazio salon svojim mirnim nezgrapnim korakom.
Pogledavši u ženu i Vronskog, on priđe domaćici, uze šolju čaja, i poče govoriti natenane, glasno, u svom običnom šaljivom tonu, kao da se nekom podsmeva.
- Vaš je Rambuje[57] potpun - reče, razgledajući celo društvo: - gracije i muze.
Ali kneginja Betsi nije mogla da trpi taj njegov ton, sneering[58], kako ga je ona nazivala, i kao pametna domaćica povede ozbiljan razgovor o opštoj vojnoj obavezi[59]. Aleksija Aleksandroviča odmah zanese razgovor, i on poče ozbiljno brani novu uredbu pred kneginjom Betsi koja ju je napadala.
Vronski i Ana sedeli su i dalje pokra maloga stola.
- Postaje već nepristojno - šanu jedna dama pokazuju očima na Karenjinu, Vronskog i Karenjina.
- Aha, a šta sam vam govorila - odgovori Anina prijateljica.
Ali ne samo te dame, nego i svi koji su bili u salonu, čak kneginja Mjahkaja i Betsi pogledali su nekoliko puta u one što se behu odvojili od opšteg kruga, kao da im je on smetao. Samo Aleksije Aleksandrovič ne pogleda nijedanput na tu stranu, ne dade se prekinuti u započetom interesantnom razgovoru.
Primetivši da svi prisutni osećaju neprijatnost, kneginja Betsi podmetnu na svoje mesto drugo lice da sluša Aleksija Aleksandroviča, a ona priđe Ani.
- Ja se uvek divim jasnom i tačnom izlaganju vašega muža - reče. - I najtranscendentniji pojmovi[60] postaju mi jasni kad on njima govori.
- O, da - reče Ana, sijajući sva od srećnog osmejka i ne razumevajući ni reči od onoga što joj je govorila Betsi, priđe velikom stolu i umeša se u opšti razgovor.
Aleksije Aleksandrovič posede jedno pola sata, zati priđe ženi i ponudi je da zajedno idu kući, ali ona, ne gledajući ga, odgovori da će ostati da večera. Aleksije Aleksandrovič se pokloni i iziđe.
***
Stari debeli Tatarin, kočijaš Karenjine, u sjajnom ogrtaču od mušeme, s mukom je zadržavao prozeblog levog zelenka koji se propinjao pred ulazom. Lakej je stajao kraj otvorenih izlaznih vrata.
Ana Arkadijevna je otkačivala malom rukom čipke u rukavu koje se behu zakačile za kopču na bundi, i sagnute glave slušala s ushićenjem šta joj govori Vronski koji ju je pratio.
- Vi niste ništa rekli; i uzmimo da ja ništa i ne tražim - govorio je on - ali vi znate da meni ne treba prijateljstvo, za mene je mogućna samo jedna sreća u životu, ona reč koju vi ne volite... a to je, da, ljubav...
- Ljubav... - ponovi ona tiho, u isto vreme kad otkači čipku odjednom dodade: - ja zato i ne volim tu reč što ona za mene odveć mnogo znači, mnogo više nego što vi možete shvatiti - i ona mu pogleda u lice. - Doviđenja!
Pruži mu ruku, i brzim, elastičnim korakom prođe pored vratara nestade u kolima.
Njen pogled, dodir njene ruke, opekoše ga. On poljubi svoj dlan na mestu gde ga je ona dodirnula, i ode kući srećan, svestan da je ove večeri prišao cilju bliže nego za poslednja dva meseca.
8.
Aleksije Aleksandrrvič nije našao ničega osobitog i pristojnog u tome što je njegova žena sedela s Vronskim kraj onog stola, i o nečemu s njim živo razgovarala; ali je uočio da se ostalima u salonu to učinilo kao nešto osobito i nepristojno, i zato se učini i njemu nepristojno. On odluči da to treba reći ženi.
Kad stiže kući, Aleksije Aleksandrovič ode u svoj kabinet, kao što je obično činio, sede u naslonjaču, otvori knjigu o papizmu na mestu obeleženom nožem za sečenje hartije, čitao je, kao obično, do jednog sata; katkad samo protrljao bi visoko čelo i odmahnuo glavom, kao da nešto odbacuje. U obično vreme on ustade, i spremi se za spavanje.
Ana Arkadijevna još se ne beše vratila. S knjigom pod miškom on pođe gore, ali, ove večeri, umesto običnih misli i razmišljanja o službenim stvarima, misli mu behu zauzete ženom i nečim neprijatnim što se desilo. Ne leže, kao što je imao običaj, već sastavi ruke na leđima i poče šetati tamo-amo po sobi. Nije mogao da legne, osećao je da prvo mora razmisliti novoj okolnosti koja se pojavila.
Kad je Aleksije Aleksandrovič odlučio u sebi da mora govoriti sa ženom, njemu se to činilo lako i prosto; ali sad, kad je počeo razmišljati o novoj okolnosti, učini mu se vrlo teško i mučno.
Aleksije Aleksandrovič nije bio ljubomoran. Po njegovom mišljenju, ljubomora vređa ženu, a ženi se mora verovati. Zašto ženi treba verovati, to jest biti potpuno uveren da će ga njegova mlada žena uvek voleti, nije sebe pitao; ali nije u nju sumnjao, i zato je verovao, i govorio sebi da treba verovati. Sad pak, mada nije bilo uništeno njegovo uverenje da je sramota biti ljubomoran, i da treba verovati, ipak je osećao da stoji oči u oči s nečim što je glupo i nelogično, i nije znao šta da radi.
Aleksije Aleksandrovič stajao je oči u oči sa životom, s mogućnošću da njegova žena može zavoleti i nekog drugog osim njega, i to mu se činilo glupo i nerazumljivo, jer je to bio život. Ceo svoj život Aleksije Aleksandrovič je živeo radeći u službenom delokrugu koji ima posla samo sa prizracima života, a čim bi došao u dodir s pravim životom, on se uklanjao od njega. Sad je osećao ono što bi osetio čovek koji bi mirno prešao preko provalije po mostu, i najedanput opazio da je taj most pokvaren, i da je tamo pučina. Ta pučina bila je - život, a most - onaj izveštačeni život kojim je dotle živeo Aleksije Aleksandrovič.
Prvi put mu dođoše na um pitanja o mogućnosti da njegova žena zavoli nekog, i on se užasnu od toga.
Obučen, šetao je tamo-amo svojim odmerenim i čujnim korakom prvo po nezastrtom parketu trpezarije, koja je bila osvetljena samo jednom lampom; pa po ćilimu tamnog salona, kojem se svetlost odbijala samo na njegovom velikom portretu koji je skoro bio izrađen i visio više divana; pa po njenom kabinetu, gde su gorele dve sveće osvetljavajući slike njenih rođaka i prijateljica, i lepe, njemu odavno i dobro poznate sitnice na njenom stolu za pisanje. Kroz njenu sobu on je dolazio do vrata sobe za spavanje, i opet se vraćao.
Na svakom odseku svoje šetnje, a naročito na parketu osvetljene trpezarije, on je zastajao i govorio sebi: »Jest, to se mora rešiti i prekinuti, moram izložiti svoje gledište svoju odluku.« I vraćao se natrag. »Ali šta da kažem? Kakvu odluku?« govorio bi odmah zatim u salonu, i nije nalazi odgovora. »Najzad - pitao je sebe pre nego što će skrenuti u njen kabinet - šta se desilo? Ništa. Ona je s njim dugo razgovarala. Pa šta onda? Malo li s kim može žena u društvu razgovarati? I zatim, biti ljubomoran znači ponižavati i nju sebe«, govorio je ulazeći u njen kabinet, ali ta misao, koja je nekad za njega tako pretezala, nije sad pretezala niti što značila. I on se od vrata sobe za spavanje opet okrete natrag salonu; ali čim bi ušao u mračan salon, neki mu je glas govorio da to nije tako, i, kad su i drugi već opazili, znači da ima nečega. I opet je sebi govorio u trpezariji: »Jest, to se mora rešiti i prekinuti, i moram izneti svoj pogled na to...« I opet je, u salonu, pre nego što će skrenuti, pitao sebe: kako da reši?
I zatim je pitao sebe: šta se dogodilo? I odgovarao je: ništa, i sećao se da je ljubomora nisko osećanje koje ponižava ženu; ali u salonu je opet dolazio do uverenja da se nešto dogodilo. Misli su mu kao i telo opisivale potpun krug, ne nalazeći ništa novo. On to opazi, protrlja čelo i sede u njen kabinet.
Tu, gledajući u njen sto na kojem se nalazio upijač s drškom od malahita i započeto pisamce, misli mu se odjednom izmeniše. On poče misliti o njoj, o onome šta ona misli oseća. Prvi put on živo predstavi sebi njen lični život, njene misli, želje, i pomisao da ona može i mora imati svoj zasebni život, učini mu se tako strašna, da pohita da je odagna. To je bila ona pučina u koju ga je bilo strah da pogleda. Da se prenese mišlju i osećanjima u drugo biće, to je bio duševni posao nepoznat Aleksiju Aleksandroviču. On je smatrao da je takav duševni rad samo štetno i opasno maštanje.
»I najgore je to - mislio je - što se baš sad, kad moj rad prilazi kraju (mislio je o novom zakonu s kojim je gledao da prodre), kad mi je potreban mir i duševna jačina, sad se na mene svaljuje taj besmisleni nemir. Ali šta da radim? Nisam od onih ljudi koji podnose uzbuđenja i nemire, a nemaju snage da, im u oči pogledaju.«
- Moram o tome razmisliti, odlučiti se, i odbaciti to - reče glasno.
»Pitanje o njenim osećanjima, o tome šta se događalo, i šta se još može desiti u njenoj duši, to se mene ne tiče, to je stvar njene savesti i pripada religiji«, reče u sebi, osećajući olakšanje usled saznanja da je našao onaj zakonski odeljak kojem je pripadala ta nova okolnost.
»Dakle - reče Aleksije Aleksandrovič u sebi - pitanje o njenim osećanjima, i tako dalje, to su pitanja njene savesti koja se mene ne mogu ticati. A moja je dužnost jasno određena. Kao starešina porodice ja sam ličnost koja treba da je rukovodi, i zato sam donekle odgovoran; ja moram ukazati na opasnost koju vidim, moram opomenuti, pa čak upotrebiti i vlast. Ja joj to moram reći.«
I u glavi Aleksija Aleksandroviča složi se sad jasno sve ono što će reći ženi. Razmišljajući o tome šta će joj reći, on zažali što radi domaćih stvari mora uzalud trošiti vreme i umnu snagu; ali bez obzira na to, u njegovoj glavi, jasno i tačno kao kakav referat, sastavi se oblik i način njegovoga govora. »Moram reći i izložiti ovo: prvo, objasniti značaj pristojnosti i javnog mnenja; drugo, verski značaj braka; treće, ako zatreba, pokazati kakva nesreća može nastati za sina; četvrto, pokazati kako i ona sama može postati nesrećna.« I uturivši prste jedne ruke između prstiju druge ruke, sa dlanovima nadole okrenutim, Aleksije Aleksandrovič protegli prste i oni zapuckaraše u zglobovima.
Taj pokret, rđava navika - ukrštanje prstiju da puckaraju, uvek ga je umirivao, i dovodio u red koji mu je sad tako bio potreban.
Pred kućom se začu zvrjanje kola koja stadoše. Aleksije Aleksandrovič zastade nasred sale.
Uz stepenice su se peli ženski koraci. Aleksije Aleksandrovič spreman da govori, stajao je, teglio ukrštene prste i očekivao neće li još koji pući. Jedan zglavak kvrcnu.
Po zvuku laganih koraka na stepenicama on oseti da ona dolazi, i, premda je bio zadovoljan svojim govorom, ipak ga obuze strah pred objašnjenjem.
9.
Ana je išla pognute glave i igrajući se kićankama bašlike. Sve joj je lice sijalo, ali to sijanje nije pokazivalo radost - ono je podsećalo na strašan sjaj požara u tamnoj noći. Ugledavši muža, Ana podiže glavu i osmehnu se, kao da se budi.
- Zar još nisi legao? Čudo to! - reče, skide bašliku, i ne zaustavljajući se ode dalje u sobu za oblačenje. - Vreme je već, Aleksije Aleksandroviču - govorila je iza vrata.
- Ana, treba da govorim s tobom.
- Sa mnom? - reče ona iznenađeno, i iziđe i pogleda ga. - Šta li je to? O čemu to? - upita, pošto sede. - E, dela da razgovaramo, kad je tako potrebno. A bolje bi bilo da se spava.
Ana je govorila što joj je na usta dolazilo, i slušajući sebe čudila se svojoj sposobnosti da laže. Kako su obične, prirodne bile njene reči, i kako su ličile na to da joj se prosto spava! Osećala je da je obučena u neprobojan pancir laži. Osećala je da je neka nevidljiva sila pomaže i održava je.
- Ana, ja te moram opomenuti - reče on.
- Da me opomeneš? - reče Ana. - Zbog čega?
Gledala je tako obično, tako veselo, da čovek koji je ne bi poznavao, kao što ju je muž poznavao, ne bi mogao primetiti ništa neprirodno ni u zvuku ni u smislu njenih reči. Ali njega, koji ju je poznavao, znao da ona uočava i traži uzroka kad bi on legao samo pet minuta docnije, za njega, koji je znao da ona svaku svoju radost, prijatnost ili bol prvo njemu kaže, - za njega je značilo mnogo: videti da ona neće da zna za njegovo raspoloženje, niti hoće o sebi reči da kaže. On je video da se njena duša, koja je za njega uvek bila otvorena, sada zatvorila. I ne samo to, po njenom tonu je osetio da se ona ne snebiva zbog toga, već kao da mu otvoreno kaže: jest, zatvorila se, i to tako mora biti i u buduće. On je sad osećao što bi osetio čovek koji se vratio kući i našao kuću zaključanu. »Ali možda će se ključ još naći«, mislio Aleksije Aleksandrovič.
Hoću da te opomenem zbog toga - reče on tiho – što iz nesmotrenosti i lakomislenosti možeš dati svetu povoda da ogovara. Tvoj odveć živi razgovor danas sa grofom Vronskim (on čvrsto, i mirno otežući izgovori to ime) pokrenuo je pažnju.
On je govorio i gledao u njene nasmejane, i sada strašne za njega oči, jer u njima nije mogao više ništa pročitati, osećao da govori uzalud, u vetar.
- Ti si uvek takav - odgovori ona kao da ga nije razumela, a od svega što je rekao namerno razumela samo poslednje. - Čas ti je krivo što sam neraspoložena, čas ti je krivo što sam vesela. Bilo mi je prijatno. Vređa li te to?
Aleksije Aleksandrovič se trže i ukrsti prste za kvrcanje.
- Ah, molim te, ne pucaj prstima - ja to tako ne volim reče ona.
- Ana, jesi li ti to? - reče Aleksije Aleksandrov tiho, savladavši se i spustivši ruke.
- Ali šta je sve to? - reče ona s iskrenim i komičnim čuđenjem. - Šta bi ti hteo od mene?
Aleksije Aleksandrovič poćuta i protrlja rukom čelo i oči. On vide: umesto onoga što je hteo da učini, to jest, opomene ženu da ne pravi pogreške pred svetom, on se i nehotice uzbuđivao zbog onoga što se ticalo njene savesti, borio se s nekakvom zamišljenom preprekom.
- Evo šta hoću da ti kažem - nastavi on hladno i mirno - moliću te da me saslušaš. Kao što već znaš, ja smatram da ljubomora vređa i ponižava, i nikad neću sebi dopustiti da se rukovodim tim osećanjem; ali ima izvesna granica pristojnosti preko koje se ne sme nekažnjeno preći. Danas, nisam ja to opazio, ali sudeći po onome kakav je utisak dobilo društvo mislim da su svi primetili da se nisi ponašala kako je trebalo.
- Odlučno ništa ne razumem - reče Ana sležući ramenima.
»Njemu je svejedno - pomisli u sebi - ali u društvu su opazili, i to ga uznemirava.« - Tebi nije dobro, Aleksije Aleksandroviču - dodade ona, ustade i htede poći vratima; ali on se pomače kao želeći da je zadrži.
Lice mu je bilo ružno i mračno, kakvo Ana nikad nije videla. Ona zastade, i zabacivši glavu unazad i u stranu poče brzo vaditi ukosnice.
- Dakle, slušam, šta ima dalje - reče mirno i podrugljivo. - I slušam pažljivo, jer bih htela da razumem u čemu je stvar.
Govorila je i čudila se sama prirodnom, mirnom i sigurnom tonu kojim je govorila, i rečima koje je birala.
Ja nemam prava da ulazim u podrobnosti tvojih osećanja, i uopšte smatram da je to beskorisno, pa čak i štetno - reče Aleksije Aleksandrovič. - Preturajući po duši mi često iščeprkamo ono što bi tamo nezapaženo ležalo. Tvoja osećanja - tiču se samo tvoje savesti; ali ja sam dužan i pred tobom, i pred sobom, i pred bogom, da ti ukažem i na tvoje dužnosti. Naš je život vezan, i vezali su ga ne ljudi, nego bog. Samo prestup može raskinuti tu vezu, a takav prestup povlači za sobom kaznu.
- Ne razumem ništa. Ah, bože moj, baš kao za inat, spava mi se! - reče ona pipajući brzo po kosi i tražeći zaostale ukosnice.
- Ana, za ime božje, ne govori tako - reče on blago. - Možda se ja varam, ali veruj da ono što govorim, govorim isto toliko zbog sebe koliko i zbog tebe. Ja sam tvoj muž, i ja te volim.
U trenutku lice se njeno opusti, iščeze sa njega podrugljiv izgled; reč volim opet je uznemiri. Ona pomisli: »Voli? Zar on može voleti? Da nije čuo da postoji ljubav, nikad ne bi upotrebio tu reč. On ne zna šta je ljubav.«
- Aleksije Aleksandroviču, ja te, zbilja, ne razumem reče ona. - Budi jasniji, reci šta nalaziš...
- Čekaj, dopusti da dovršim. Ja te volim. Ali ja ne govorim o sebi; u ovom slučaju, glavna su lica - naš sin i ti sama. Ponavljam, lako može biti da će ti se moje reči učiniti savršeno nepotrebne i neumesne; možda su rezultat moje zablude. U tom slučaju molim te da mi oprostiš. Ali ako osećaš da moje reči imaju ma i najmanjeg osnova, ja te molim, razmisli, i, ako ti srce govori; reci mi...
Aleksije Aleksandrovič, i ne opažajući to, govorio je sasvim drugo od onoga što je pripremao.
- Nemam šta da kažem. A i... - reče ona odjednom brzo i jedva zadržavajući osmejak - bogami, vreme je da se spava.
Aleksije Aleksandrovič uzdahnu, i ne rekavši ništa ode u sobu za spavanje.
Kad ona uđe u sobu za spavanje, on je već bio legao. Usne mu behu strogo stisnute, a oči nisu gledale u nju. Ana leže u svoju postelju očekujući da on opet počne razgovor. I bojala se tog razgovora i želela ga je. Ali on je ćutao. Ona je dugo čekala nepomično ležeći, i već i zaboravi na njega. Mislila je na drugog, videla ga je, i osećala da joj srce pri toj misli burno kuca i da je prepuno prestupne radosti. Odjednom, začu mirno i odmereno šištanje kroz nos. U prvom trenutku, Aleksije Aleksandrovič kao da se uplaši od tog šištanja, i zastade; odahnu dvaput, pa se onda začu novo mirno i odmereno šištanje.
- Dockan, dockan je već - prošapta Ana osmejkujući se. Dugo je ležala nepomično, otvorenih očiju, čiji sjaj, činilo se, vidi u mraku ona sama.
10.
Od toga doba nastade nov život za Aleksija Aleksandroviča i za njegovu ženu. Ništa se naročito dešavalo. Ana je kao i uvek odlazila u svet, osobito je često odlazila kneginji Betsi, i svuda se nalazila s Vronskim. Aleksije Aleksandrovič video je to, ali nije mogao ništa učiniti. Na sve njegove pokušaje da je nagna na objašnjenje, ona je pred njim isticala neprobojan zid neke vesele nedoumice. Po spoljašnosti, dakle, bilo je sve kao i ranije, ali se u stvari njihovi odnosi potpuno behu izmenili. Aleksije Aleksandrovič, tako moćan čovek u državnim poslovima, bio je ovde sasvim nemoćan. Pognuvši pokorno glavu, kao bik, očekivao je ušicu sekire, koja, osećao je, stoji nad njim izmahnuta. Kad god bi počeo o tom misliti, osetio bi da treba pokušati još jednom, da se dobrotom, nežnošću i dokazivanjem Ana još može spasti, biti nagnana da se trgne; i svakog se dana spremao da razgovara s njom. Ali kad god bi počeo da razgovara s njom, osetio bi da isti duh zla i prevare, koji je nju savladao, savlađuje i njega, i on joj kazuje nešto sasvim drugo, i drugim tonom nego kojim je hteo. Govorio je s njom i nehotice svojim uobičajenim tonom podsmevanja nad nekim ko bi tako govorio. A tim se tonom nije moglo reći ono što je trebalo reći.
Nastavci : Romani u nastavcima
.jpg)