Thomas Bernrdhard, Stari majstori ( 2 )

               

Da sam makar jedared, recimo pre trideset ili barem pre dvadeset ili petnaest godina stavio Štiftera na probu, uštedeo bih sebi ovo pozno razočaranje. Uopšte ne smemo sebi da kažemo da ovo ili ono jeste dobro, i da onda tako bude zauvek, moramo sve umetnike uvek iznova da stavljamo na probu, jer tek tako, bez ikakve sumnje, razvijamo svoje saznanje umetnosti i svoj umetnički ukus. Samo su Štifterova pisma dobra, rekao je Reger, sve ostalo ne vredi ništa. Ali, nauka o književnosti će se svakako još dugo baviti Štifterom, opsednuta je takvim spisateljskim idolima kakav je Adalbert Štifter, koji, ako već neće ući u večnost proze, ipak će još dugo tim književnim učenjacima na najprijatniji način pomagati do doñu do hleba nasušnog. Ponekad bih se pomučio da neku Štifterovu knjigu dam na čitanje različitim ljudima, više ili manje inteligentnim, s više ili manje pravog sluha, recimo Šaroliko kamenje, ili Kondora ili Brigitu ili baš Tašnu moga pradede, a onda bih ih pitao da li im se dopalo ono što su pročitali, tražeći pošten odgovor. Svi ti ljudi su mi rekli, pošto sam zahtevao pošten odgovor, da im se pročitano nije dopalo, da ih je to beskonačno razočaralo i da im, u osnovi, ništa, ama baš ništa nije govorilo, i čudili su se svi do jednog da čovek koji sastavlja tako nesuvisle radove i u kojima, uz to, čak ništa nema da kaže, može biti toliko čuven. Izvoñen tokom nekog vremena, ovaj eksperiment sa Štifterom svaki put mi je pričinjavao zadovoljstvo, rekao je, zato što sam tako činio ono što sam nazvao stavljanje Štiftera na probu. Pokatkad, takoñe, ispitujem ljude da li im se Ticijan, recimo Madona s trešnjama, stvarno dopada. Ni jednom jedinom od upitanih slika se nije dopadala, svi su joj se divili samo zbog njene čuvenosti, nijednom nije kazivala ništa istinski. Ali, ne bih da kažem da poredim Štiftera s Ticijanom, to bi bilo potpuno apsurdno, rekao je Reger. Književni učenjaci nisu bili samo zaljubljeni u Štiftera, bili su ludi za njim. Verujem da književni učenjaci, što se tiče Štiftera, apsolutno primenjuju na njega neko nedovoljno merilo. Uvek pišu o Štifteru toliko kao ni o jednom piscu njegovog vremena, i ako čitamo ono što pišu o njemu, prinuñeni smo da ustanovimo da oni uopšte ništa nisu pročitali od Štiftera, ili su sve čitali sasvim površno. Priroda je danas visoko rangovana, rekao je Reger juče, i to je razlog zašto je Štifter danas visoko rangovan. Sve što se tiče prirode, danas je na samom modnom vrhu, rekao je Reger juče, tako je i Štifter danas modni vrhunac. Šuma je danas na vrhu mode, planinske bujice su danas na vrhu mode, tako je i Štifter danas modni vrhunac. Štifter baca svakog u smrtnu dosadu, a danas je na fatalan način modni vrhunac, rekao je Reger. Sentimentalnost uopšte danas je, i to je ono strašno, modni vrhunac, kao i sve što je kič jeste danas modni vrhunac; od sredine sedamdesetih godina do danas, sredine osamdesetih godina, sentimentalnost i kič su na modnom vrhu, na modnom vrhu u književnosti, u slikarstvu, i u muzici. Nikad još nije napisano toliko sentimentalnog kiča koliko je napisano danas, tokom osamdesetih godina, nikad još nije slikano tako kič i sentimentalno, a kompozitori se meñusobno nadmeću u kiču i sentimentalnosti, otiñite samo u pozorište, tamo se danas ne daje ništa osim kiča opasnog po publiku, ništa osim sentimentalnosti i čak ako je ono što se igra na pozornici brutalno i divlje, ipak je to samo vulgarni, sentimentalni kič. Otiñite na izložbe, zateći ćete samo vrhunac kiča i najodvratniju sentimentalnost. Otiñite u koncertne sale, i tamo čujete samo kič i sentimentalnost. Knjige su danas nakrcane kičem i sentimentalnošću, i otuda je Štifter poslednjih godina toliko u modi. Štifter je majstor kiča, rekao je Reger. Na ma kojoj Štifterovoj stranici toliko je kiča da će to moći da zadovolji više generacija poezije željnih kaluñerica i medicinskih sestara, rekao je. Pa i Brukner je, stvarno, samo sentimentalan i kič, i kod njega nema ničeg osim stupidne, monumentalne, orkestralne ušne masti. Mladi i najmlañi pisci, koji danas pišu, većinom pišu samo kič bez duha i mozga i razvijaju u svojim knjigama doslovno nepodnošljivu patetičnu sentimentalnost, pa je tako savršeno razumljivo da je i kod njih Štifter u velikoj modi. Štifter, koji je uveo kič bez duha i bez mozga u veliku i visoku književnost koji je skončao kičerajskim samoubistvom, danas je modni vrhunac, rekao je Reger. Nije čak ni tako nerazumljivo da se danas, kad su izraz šuma i izraz odumiranje šume dospeli u modu i kad je pojam šuma uveliko upotrebljavan i zloupotrebljavan, Štifterova Duboka šuma prodaje kao nikad ranije. Nikad ovoliko kao danas nije priroda bila čežnja ljudi, a pošto svi veruju da je Štifter opisivao prirodu, svi mu hrle. Ali, Štifter nije čak ni opisivao prirodu, on ju je samo kičerisao. Sva glupost ljudi otkriva se u tome da sad svi, stotinama hiljada, hodočaste Štifteru i kleče pred svakom njegovom knjigom, kao da je svaka od njih oltar. Upravo mi je zbog tog pseudoentuzijazma čovečanstvo odvratno, rekao je Reger, apsolutno mi je ogavno. Koliko god veliko i značajno bilo ili htelo da to bude, sve završava, naposletku, u smešnom ili barem izazivajući sažaljenje, rekao je. Štifter me, u stvari, neprestano podseća na Hajdegera, na tog smešnog nacionalsocijalističkog malograñanina u pantalonama pumparicama. Kao što je Štifter najbesramnije totalno iskičerisao veliku književnost, tako je Hajdeger, filozof iz Crne šume, iskičerisao filozofiju, Hajdeger i Štifter, svaki za sebe, svaki na svoj način, neizlečivo su iskičerisali filozofiju i književnost. Hajdegera, kome su hrlile ratne i posleratne generacije i za čijeg života su već o njemu pisani silni doktorski radovi, odvratni i stupidni, uvek vidim kako sedi na klupi pred svojom kućom u Crnoj šumi, pokraj svoje žene koja mu, u perverznom štrikerajskom zanosu, neprekidno štrika zimske čarape od vune koju su oni lično ostrigli sa sopstvenih hajdegerovskih ovaca. Ne mogu da vidim Hajdegera drukčije nego na klupi pred njegovom crnošumskom kućom, pored njegove žene kojom je totalno ovladao za ceo život i koja mu je ištrikala sve čarape i isplela sve kape sa ušankama i pekla mu hleb i šila mu posteljinu i za njega lično pravila sandale. Hajdeger je bio kič mozak, rekao je Reger, baš kao i Štifter, ali ipak još smešniji od Štiftera, koji je stvarno bio tragična pojava za razliku od Hajdegera, koji je uvek bio samo komičan, podjednako malograñanin kao Štifter, podjednako obuzet groznim ludilom veličine, taj slabašni podnoalpski filozof, stvoren, verujem, upravo za nemački filozofski ćup. Tog Hajdegera svi su oni decenijama halapljivo gutali kao nikog drugog i punili njime svoj stomak, ti nemački germanisti i filozofi. Hajdegerov lik je bio običan, bez ikakvog duhovnog obeležja, rekao je Reger, bio je naskroz neduhovan čovek, lišen svake fantazije, lišen svakog senzibiliteta, pranemački filozofski preživar, večno presićena filozofska krava, rekao je Reger, koja je pasla po nemačkoj filozofiji i decenijama po njoj sejala svoju koketnu balegu u Crnoj šumi. Hajdeger je bio takoreći filozofska bračna varalica, rekao je Reger, kojem je uspelo da čitavu jednu generaciju nemačkih naučnika u humanističkim znanjima prevrne na glavu. Hajdeger je odvratna epizoda u istoriji nemačke filozofije, rekao je Reger juče, u kojoj su sudelovali i još sudeluju svi učeni Nemci. Ni danas još nisu Hajdegera potpuno prozreli, mada je doduše krava Hajdeger izgubila na debljini, ali se još muze hajdegerovsko mleko. Hajdeger u filcanim pumparicama, pred hipokritskom brvnarom u Todnaubergu, za mene ostaje još samo fotografija koja ga razotkriva, malograñanin mišljenja s crnom švarcvaldskom kapom na glavi u kojoj nikad nije prestajao da kuva nemačko slaboumlje, tako kaže Reger. Kad smo stari, prevladali smo već svu hrpu ubilačkih moda, sve te ubilačke umetničke mode i filozofske mode i mode korisnih stvari. Hajdeger je dobar primer za to kako od jedne filozofske mode, koja je nekad obuzela celu Nemačku, ništa nije ostalo, osim izvesnog broja smešnih fotografija i još izvesnog broja smešnih spisa. Hajdeger je bio filozofski mešetar koji je na pijacu iznosio samo kradene stvari, sve što je od Hajdegera jeste iz druge ruke, bio je i ostao prototip mislioca parazita, kome je sve, ali baš doista sve nedostajalo za mišljenje iz sebe samog. Hajdegerova metoda se sastojala u tome da tuñe velike misli, uz najveću beskrupuloznost, pretvara u svoje male misli, eto kako stvari stoje. Hajdeger je sve što je veliko smanjivao dotle da postane mogućno za Nemce, razumete li, mogućno za Nemce, rekao je Reger. Hajdeger je malograñanin nemačke filozofije, koji je nemačku filozofiju pokrio svojom kičerajskom noćnom kapicom, crnom kičerajskom noćnom kapicom koju je Hajdeger uvek nosio, u svakoj prilici. Hajdeger je nemački filozof u pantuflama i s noćnom kapicom, i ništa više. Ne znam, rekao je Reger juče, svaki put kad pomislim na Štiftera, setim se i Hajdegera, i obrnuto. Ipak nije slučajno, rekao je Reger, da je Hajdeger, baš kao i Štifter, pre svega uvek bio i još je omiljen kod grčevitih žena, kao što su revnosne kaluñerice i revnosne medicinske sestre, koje su Štiftera ručavale takoreći kao najdraže jelo, a tako ručavaju i Hajdegera. Hajdeger je još i danas najdraži filozof u svetu nemačkih žena. Filozof za žene, eto šta je Hajdeger, filozof za ručak koji naročito prija nemačkom filozofskom apetitu i dolazi pravo iz učenjačke peći. Kad doñete u neko malograñansko ili čak aristokratsko-malograñansko društvo, često vam Hajdegera serviraju već kao predjelo, niste stigli još ni mantil da skinete, a već vas uslužuju komadom Hajdegera, niste još ni seli, a domaćica vam je već prinela srebrni poslužavnik sa šerijem Hajdeger. Hajdeger je uvek dobro spremljena nemačka filozofija, koja svuda i u svako vreme može biti poslužena, rekao je Reger, u svakom domaćinstvu. Ne poznajem nijednog degradiranijeg filozofa danas, rekao je Reger. Ipak, što se tiče filozofije, Hajdeger je završio svoje, dok je do pre deset godina još bio veliki mislilac, sad se on provlači samo takoreći u pseudointelektualnim domaćinstvima i po pseudointelektualnim društvima, i njihovoj ukupnoj prirodnoj dvoličnosti dodaje još jednu, veštačku. Poput Štiftera, i Hajdeger je za nemačku mediokritetsku dušu neukusni, ali lako svarljivi puding lektire. S duhom ima Hajdeger podjednako malo veze kao Štifter s književnim stvaranjem, verujte mi, obojica su, što se filozofije i književnog stvaralaštva tiče, jednako bezvredni, iako Štiftera ipak cenim više nego Hajdegera, koji mi je oduvek bi odvratan, jer mi je sve kod Hajdegera uvek bilo odvratno, ne samo noćna kapica na glavi i zimske gaće iz kućne radinosti koje on lično podgrejava na peći u Todnaubergu, ne samo njegov švarcvaldski štap kojeg je lično odeljao, nego baš njegova švarcvaldska filozofija koju je lično odeljao, sve mi je kod tog tragikomičnog čoveka uvek bilo odvratno, uvek mi se duboko gadilo, kad god bih na njega pomislio. Dovoljno mi je da znam samo red od Hajdegera, pa da sam zgañen, a šta da ga tek čitam, rekao je Reger; Hajdeger mi je uvek izgledao kao šarlatan koji je uvek samo iskorišćavao sve što je oko njega i prilikom tog iskorišćavanja sunčao se na klupi u Todnaubergu. Kad samo pomislim da su i izuzetno pametni ljudi padali na Hajdegera i da je čak jedna od mojih najboljih prijateljica uradila disertaciju o Hajdegeru, te da je ta disertacija veoma ozbiljno urañena, još i danas mi je muka, rekao je Reger. Nema ničeg smešnijeg od onoga ništa je bez temelja, tako je rekao Reger. Ali, Nemcima imponuje afektiranje, rekao je Reger, Nemce interesuje afektiranje, i to je njihovo najistaknutije svojstvo. A što se tiče Austrijanaca, u svim tim tačkama, oni su još gori. Video sam niz fotografija na kojima je veoma talentovana fotografkinja snimila Hajdegera, a koji sve vreme izgleda kao podgojeni penzionisani štapski oficir, rekao je Reger, pokazaću vam ih jednom; na tim fotografijama, Hajdeger ustaje iz svog kreveta, Hajdeger opet leže u svoj krevet, Hajdeger spava, budi se, navlači gaće, navlači čarape, otpija gutljaj mladog vina, izlazi iz svoje brvnare i posmatra horizont, delje štap, stavlja kapu na glavu, skida kapu s glave, drži kapu u rukama, razmiče noge, diže glavu, saginje glavu, polaže desnu ruku u levu ruku svoje žene, njegova žena polaže levu ruku u njegovu desnu ruku, hoda pred kućom, hoda iza kuće, upućuje se prema kući, udaljava se od kuće, čita, jede, kašikom proba supu, odseca komad hleba (kojeg je lično on ispekao), otvara knjigu (koju je lično on napisao), zatvara knjigu (koju je lično on napisao), saginje se, proteže se i tako dalje, rekao je Reger. To je da povraćate.

Kad vagnerovci već nisu podnošljivi, kako tek s hajdegerovcima, rekao je Reger. Ali, naravno, Hajdeger se ne može porediti s Vagnerom, koji je zaista bio genije, kome pojam genije stvarno odgovara kao nikom drugom, dok je Hajdeger bio ipak samo mali filozofski potrčko. Hajdeger je bio, jasno je, najmaženiji nemački filozof u ovom stoleću, istovremeno i najbeznačajniji. Hajdeger u su hodočastili prvenstveno oni koji su pomešali filozofiju s kulinarstvom, koji su filozofiju smatrali za nešto pečeno, prženo i kuvano, što u potpunosti odgovara nemačkom ukusu. Hajdegerov dvor je bio u Todnaubergu i sa svog švarcvaldskog filozofskog pijedastala puštao je da mu se dive kao svetoj kravi. Čak i direktor severnonemačkog časopisa, čuven i bojažljiv, ponizno je klečao pred njim otvorenih usta kao očekujući od Hajdegera, koji je sedeo na svojoj klupi pred kućom, takoreći duhovnu hostiju. Svi ti ljudi hodočastili su u Todnauberg Hajdegeru i činili sebe smešnim, rekao je Reger. U neku ruku su išli na hodočašće u Crnu šumu i na sveto brdo Hajdeger i klečali pred svojim idolom. Da je njihov idol bio totalna duhovna nula, nisu mogli znati u svojoj gluposti. Nisu to ni slutili, rekao je Reger. Ali, epizoda s Hajdegerom ipak je poučna kao primer kulta Nemaca prema filozofima. Uvek se zakačinju jedino za lažne, rekao je Reger, za one koji im dogovaraju, za stupidne i sumnjive. Ali, ono što je strašno, rekao je Reger potom, jeste da sam ja sa obojicom u srodstvu, sa Štifterom preko majčine strane, s Hajdegerom preko očeve strane, i to je ono što j groteskno, rekao je Reger juče. U srodstvu sam čak i s Bruknerom, iako izokola i dalekom, ali ipak u srodstvu. Naravno, nisam, meñutim, tako glup da se stidim tih srodstava, bilo bi to najgluplje, rekao je Reger, kad i ja ne bih bio na ta srodstva apsolutno ponosan, kao što su to uvek bili moji roditelji i kao što je uvek bila cela moja porodica. Većina mojih predaka, bilo po gornjoaustrijskoj ili naprosto austrijskoj ili nemačkoj grani, rekao je, bili su trgovci, industrijalci kao moj otac, ponekad seljaci, naravno u ranijim vremenima, više iz Češke nego odnekle drugde, manje od Alpa, više iz podnoalpskih krajeva, a bila je i jedna jaka jevrejska linija. Meñu mojim precima bio je i jedan nadbiskup i jedan dvostruki ubica. Ne, uvek sam sebi govorio, neću tragati suviše tačno odakle potičem, jer bih onda vremenom iskopao možda suviše užasnih gnusoba koje me, priznajem, plaše. Ljudi iskopavaju svoje pretke i pretražuju i pretražuju po gomilama svojih predaka sve dok ih sve ne prevrnu, i tada su potpuno nezadovoljni i, otuda, dvostruko povreñeni i očajni, rekao je on. Nikad nisam bio, kako to kažu, kopač predaka, nedostaju mi sve pretpostavke za to, ali i čoveku kao što sam ja dešava se da mu odjednom iskrsnu najneobičniji primerci predaka na putu, i tome niko ne može da umakne, čak i ako se svim snagama opire takozvanom iskopavanju predaka, pa raskopava i raskopava. Ukratko, potičem iz veoma interesantne mešavine, takoreći sam presek svakojih. U tom pogledu bi bolje bilo da što manje o tome znam nego što znam, ali dogaña se da starost iznosi na svetio dana mnogo toga, čak i nezvanog, rekao je. Najomiljeniji mi je stolarski šegrt, koji je naučio da čita i piše hiljadu i osamstočetrdesetosme godine u Kataru i o tome je ponosno pismom obavestio roditelje u Lincu, rekao je. Taj stolarski šegrt, iz majčine linije, bio je u tvrñavi Kataro, današnjem Kotoru, stacioniran kao tobdžija, i ja još posedujem to pismo koje je on, kako je rečeno, ispunjen radošću svojih osamnaest godina, napisao svojim roditeljima iz Katara u Linc i na kojem je od strane službene carske pošte primećeno da je njegov sadržaj sumnjiv. Sve što jesmo potiče od naših predaka, rekao je Reger, sve skupa i na to se još pridodaje ono što je lično nama svojstveno. Srodstvo sa Štifterom bilo je za mene, tokom celog života, dragocena čudovišnost sve dok nisam došao na to da Štifter nije nikakav veliki pisac ili pesnik, svejedno, kao kakvog sam ga poštovao celog života. Znao sam i da sam u srodstvu s Hajdegerom, jer su to moji roditelji, u svakoj prilici, razglašavali na sva usta. U srodstvu smo sa Štifterom, i u srodstvu smo s Hajdegerom, a i s Bruknerom, govorili su moji roditelji u svakoj prilici, što mi je često bilo neprijatno. Biti u srodstvu sa Štifterom ljudi su doživljavali uvek kao nešto čudovišno, barem u Gornjoj Austriji, ali i u celoj Austriji, jer to se u društvu prima kao kad neko kaže da je u srodstvu s Franjom Josifom, ali biti u srodstvu sa Štifterom i s Hajdegerom već je najneobičnija i divljenja najvrednija stvar koju je mogućno zamisliti u Austriji, pa i u Nemačkoj. A onda, rekao je Reger, kad u pravom trenutku dodate da ste u srodstvu i s Bruknerom, tada ljudi naprosto ne mogu da se saberu od divljenja. Medu svojim roñacima imati čuvenog pesnika već je nešto izuzetno, a povrh toga imati medu roñacima i čuvenog filozofa, prirodno je da je još čudovišnije, rekao je Reger, ali na sve to biti u srodstvu i sa Antonom Bruknerom, jeste sam vrh vrhova. Moji roditelji su često igrali na to, i naravno iz toga izvlačili odreñene prednosti. Dovoljno je spomenuti te roñačke veze na pravom mestu, po sebi je bilo razumljivo da su o srodstvu sa Adalbertom Štifterom govorili, naravno, kad su hteli da obezbede neku povlasticu u Gornjoj Austriji, recimo kod pokrajinske vlade kojoj se redovno obraćao svaki stanovnik Gornje Austrije, ili o Antonu Brukneru, na koga su se najčešće pozivali kad su imali neki problem u Beču, tako je govorio Reger, u slučaju problema u Lincu ili Velzu ili Eferdingeru, naime u Gornjoj Austriji, razumljivo je da su govorili da su u srodstvu sa Štifterom; kad li je problem u Beču, Brukner je njihov roñak, a kad bi putovali kroz Nemačku, svakog dana bi stotinu puta ponavljali da im je Hajdeger roñak i uvek su govorili da im je Hajdeger blizak roñak, a da ne bi pošteno rekli koliko im je stvarno blizak, jer Hajdeger im je doista roñak, pa tako i moj, ali, kako se to kaže, veoma dalek. Sa Štifterom smo, meñutim, u veoma bliskom srodstvu, a s Bruknerom u još bližem, rekao je Reger juče. Da su i s jednim dvostrukim ubicom u srodstvu, koji je prvu polovinu svog zrelog života proveo u Štajnu na Dunavu, a drugu polovinu u Garstenu kod Štajra, znači u dve najveće austrijske tamnice, o tome, prirodno, nikad nisu govorili, mada bi i to uvek bio red da se kaže. Ja sam se nikad nisam bojao da kažem da je jedan od mojih roñaka sedeo u Štajnu i Garstenu, što je najgora stvar koju neki Austrijanac može reći o svojoj porodici, naprotiv, isticao sam to češće nego što je bilo nužno, što se opet može tumačiti kao slabost karaktera, rekao je Reger. Nisam nikad, uostalom, skrivao da sam bio bolestan na plućima i da su mi pluća još bolesna, rekao je, nikad nisam u svom životu imao ikakav strah od takvih oštećenja i nedostataka. U srodstvu sam sa Štifterom i s Hajdegerom i s Bruknerom i s jednim dvostrukim ubicom, koji je kaznu služio u Štajru i Štajnu, često sam govorio, pa čak i ako niko o tome ne bi ni pitao, rekao je Reger juče. Na nama je da živimo sa svojim srodnicima, kakvi god da jesu, rekao je. Štaviše, mi jesmo ti srodnici, rekao je, oni se svi skupa nalaze u meni. Reger voli maglu i mrak, boji se svetlosti, zato i odlazi u Muzej stare umetnosti i zato i odlazi u Ambasador, jer u Muzeju stare umetnosti je podjednako mračno kao i u Ambasadoru, i dok tokom prepodneva može da uživa u Muzeju stare umetnosti s temperaturom od osamnaest stepeni Celzijusovih, za njega idealnom, uživa u za njega idealnoj popodnevnoj temperaturi od dvadeset i tri stepena Celzijusa u Ambasadoru, zanemarujući sve ostalo što mu, s jedne strane, u Muzeju stare umetnosti i, s druge, u Ambasadoru pogoduje, i što mu, kako kaže, nešto znači. U Muzej stare umetnosti sunce jedva da može da prodre, kao i u Ambasador, a to mu odgovara, pošto ne voli nikakve sunčeve zrake. Izbegava sunce, ni od čega ne beži toliko koliko od sunca. Mrzim sunce, znate li, mrzim sunce kao ništa drugo na svetu, rekao je. Najdraži su mu dani s maglom, u te dane izlazi iz kuće rano, ide čak u šetnju, mada inače ne šeta, budući da, u osnovi, mrzi šetnju. Mrzim šetnju, kaže, izgleda mi besmislena. Idem i idem tokom šetnje i sve vreme jedino mislim da mrzim šetnju, pri tome nemam u glavi nikakvu drugu misao, ne shvatam čak ni da postoje ljudi koji mogu da razmišljaju dok šetaju, da mogu da misle na nešto drugo osim da je šetanje besmisleno i zaludno, kaže on. Najviše volim da hodam uzduž i popreko po svojim sobama, kaže on, tada mi najbolje stvari padaju na pamet. Satima mogu da stojim kod prozora i gledam na ulicu, to mi je navika nastala još u detinjstvu. Gledam na ulicu i posmatram ljude i pitam se šta su ti ljudi, zašto se kreću po ulici, zastaju u hodu, to mi je, da kažem, glavno zanimanje. Uvek se isključivo bavim ljudima, priroda me nije nikad zanimala, sve u meni je uvek bilo usmereno na ljude, ja sam takoreći fanatik ljudi, rekao je, naravno ne fanatik čovečanstva, nego fanatik ljudi. Uvek su me interesovali jedino ljudi, rekao je, zato što su mi oni, po prirodi, odvratni, ništa me ne privlači intenzivnije od ljudi, i ništa mi nije dublje odvratno od ljudi. Mrzim ljude, ali oni su istovremeno jedini razlog mog života. Kad se s nekog koncerta noću vratim kući, često postojim kod prozora do jedan ili dva časa posle ponoći i gledam na ulicu i posmatram ljude koji dole prolaze. Tokom takvog posmatranja postupno se oblikuje moj rad. Stojim kod prozora i gledam dole na ulicu i istovremeno radim na svom članku. Oko tri časa posle ponoći odlazim u krevet, ali ustajem oko pola osam. U mojoj starosti, naravno, nije mi više potrebno mnogo sna. Ponekad spavam samo tri ili četiri sata, to mi je sasvim dovoljno. Svaki čovek ima nekog hlebodavca, rekao je lukavo, moj hlebodavac je Tajms. Dobro je kad imamo nekog hlebodavca, još je bolje kad imamo nekog tajnog hlebodavca, Tajms je moj tajni hlebodavac, rekao je juče. Posmatrao sam ga duže vreme, a da ga stvarno nisam video. Juče je rekao da u detinjstvu nije imao, naravno, baš sve, ali da je ipak imao znatan broj mogućnosti, pa i, posle detinjstva, u svojoj mladosti, ali da naposletku nije odabrao nijednu od tih mogućnosti kao svoj poziv. Pošto nije bio prinuñen da zarañuje za život, jer ono što je nasledio od roditelja nije bilo baš za potcenjivanje, godinama je spokojno sledio svoje ideje, ljubavi, sklonosti. Ono što ga je od početka privlačilo nije bila priroda, naprotiv, bežao je od prirode kad god je mogao, privlačila ga je umetnost, sve što je umetno, tako je juče rekao, apsolutno sve što je umetno. U slikarstvo se rano razočarao, od početka mu je bila umetnost bez duha medu ostalim umetnostima. Čitao je mnogo i strasno, ali nikad mu nije palo na pamet da sam piše, nikad nije ni pomišljao da je za to sposoban. Muziku je voleo od početka, u muzici je nalazio ono što mu je nedostajalo u slikarstvu, kao i u književnosti. Ne potičem, meñutim, iz neke muzičke porodice, tako je rekao, naprotiv, moji su svi bili nemuzikalni, a i, ukratko, totalno protiv umetnosti. Tek pošto su moji roditelji umrli, mogao sam da se okrenem umetnosti kao svojoj prvoj ljubavi. Trebalo je da moji roditelji umru da bih ja stvarno mogao da radim ono što hoću, uvek su mi zagradivali put do mojih ljubavi, mojih strasti. Moj otac je bio nemuzikalan čovek, rekao je, moja majka je bila muzikalna, kako verujem, čak izuzetno muzikalna, ali njen muž je vremenom isterao muzikalnost iz nje. Moji roditelji su bili jeziv bračni par, rekao je, uzajamno su se krišom mrzeli, ali nisu mogli da se razdvoje. Imovina i novac držali su ih zajedno, u tome je istina. Na našim zidovima su visile mnoge, lepe, skupe slike, rekao je, ali oni ih decenijama nisu pogledali niti jedan jedini put, na hiljade knjiga stojale su nam po policama, ali oni decenijama niti jednu jedinu nisu pročitali, imali smo klavir Bezendorfer, ali na njemu decenijama nije svirano. Da je prekrivač na tom klaviru bio zavaren, ni to ne bi opazili decenijama, rekao je. Moji roditelji su imali uši, ali nisu ništa čuli, imali su oči, ali ništa nisu videli, svakako su imali srce, ali ništa nisu osećali. Odrastao sam usred takve hladnoće, rekao je. Ničeg nisam bio lišen, ali sam ipak svakog dana bio duboko očajan, rekao je. Celo detinjstvo nije bilo ništa drugo nego vreme očaja. Roditelji me nisu voleli i ja njih nisam voleo. Nisu mi opraštali da su me rodili, tokom celog života nisu mi opraštali da su me rodili. Ako postoji pakao, a pakao naravno postoji, rekao je, onda je moje detinjstvo bilo pakao. Detinjstvo je, verovatno, uvek pakao, detinjstvo je sam pakao, rekao je, svejedno koje detinjstvo, ono je pakao. Ljudi govore da su imali lepo detinjstvo, ali to je ipak bio pakao. Ljudi sve krivotvore, krivotvore i detinjstvo koje su imali. Govore, imao sam lepo detinjstvo, a imali su ipak samo pakao. Što ljudi većma stare utoliko lakše kažu da su imali lepo detinjstvo, dok ono, meñutim, nije bilo ništa drugo nego pakao. Pakao ne predstoji, pakao je bio, rekao je jer pakao je detinjstvo. Koliko me je samo koštalo da se izvučem iz tog pakla! rekao je juče. Dokle god su mi roditelji bili živi, bio je to za mene pakao. Roditelji su sprečavali sve što je bilo u meni i bilo deo mene, rekao je. Neprestanim mehanizmom tlačenja bezmalo su me oterali u smrt kao jedino sklonište, rekao je. Roditelji su morali da umru da bih ja mogao da živim, i kada su umrli, proživeo sam. Na kraju, muzika je bila ta koja mi je stvarno dala život, rekao je juče. Ali, nisam hteo i, naravno, nisam mogao da budem umetnik stvaralac, ali ni umetnik izvršilac, rekao je, u svakom slučaju ni stvaralac ni izvršilac u muzičkoj umetnosti, nego samo kritički umetnik. Ja sam kritički umetnik, rekao je, sve vreme u životu sam bio kritički umetnik.

U detinjstvu već bio sam kritički umetnik, rekao je, okolnosti mog detinjstva pretvorile su me, na prirodan način, u kritičkog umetnika. Osećam se, uostalom, potpuno kao umetnik, zapravo kao kritički umetnik, i kao kritički umetnik sam, sasvim prirodno, i stvaralac, jasno, dakle kritički umetnik izvršilac i stvaralac, rekao je. Uz to, još i kritički umetnik stvaralac i izvršilac u Tajmsu, rekao je. Na svoje kratke članke u Tajmsu gledam u potpunosti kao na umetničke tvorevine i mislim da sam, kao autor tih umetničkih tvorevina, uvek slikar i muzičar i pisac istovremeno i sve u jednom. U tome je moje najveće zadovoljstvo, da znam da sam kao autor tih umetničkih tvorevina u Tajmsu ujedno slikar i muzičar i pisac, u tome je moje vrhunsko zadovoljstvo. Nisam, dakle, kao slikar, jedino slikar, i nisam kao muzičar, jedino muzičar, i nisam kao pisac, jedino pisac, morate znati, ja sam slikar i muzičar i pisac ujedno. I to osećam kao najveću sreću, rekao je, umetnik u svim umetnostima, a ipak u jednoj jedinoj. Mogućno da je, rekao je, kritički umetnik onaj koji u svim umetnostima izvodi svoju, jedinu, i svestan je toga, potpuno svestan. Ta me svest usrećuje. Utoliko sam ja već više od trideset godina srećan, rekao je, iako sam po prirodi nesrećan čovek. Čovek koji misli je po prirodi nesrećan čovek, rekao je juče. Ali, čak i taj nesrećan čovek može biti srećan, rekao je, uvek iznova, u najistinitijem smislu tog izraza i pojma, da provodi vreme. Detinjstvo je najmračnija rupa, u koju su vas sunovratili roditelji i iz koje morate da iziñete bez ičije pomoći. Većina ljudi, meñutim, ne uspeva da se iz te rupe, koja je detinjstvo, izbavi, i celog života su u toj rupi i ne izlaze iz nje i ogorčeni su. Zato je većina ljudi ogorčena, nisu izišli iz rupe svog detinjstva. Da biste izišli iz rupe detinjstva iziskuje već nadljudske napore, iz te uopšte najmračnije rupe nikad ne izlazimo, rekao je. Roditelji su morali da mi umru da bih izišao iz te mračne rupe detinjstva, rekao je, morali su konačno da umru, stvarno i zauvek, znate li, da bih izišao iz rupe detinjstva. Moji roditelji bi me, pošto sam se rodio, najradije gurnuli u svoju kućnu kasu u kojoj su držali dragocenosti i vrednosne papire, rekao je. Imao sam ogorčene roditelje, rekao je, koji su celog svog života bolovali svoju ogorčenost. Na svim slikama koje posedujem i na kojima su moji roditelji, kad ih gledam, vidim njihovu ogorčenost. Bezmalo sva deca imaju ogorčene roditelje, stoga svi roditelji izgledaju ogorčeno. Ogorčenost i razočaranje obeležavaju sva ta lica, jedva da možete naći drukčije, satima možete, recimo, da idete Bečom i da vidite samo ogorčenost i razočaranje na svim tim licima, a ni na selu nije drukčije, i seoska lica su puna ogorčenosti i razočaranja. Moji roditelji su me rodili i kad su videli ono što su učinili, prestravili su se i najradije bi opozvali ono što su učinili. A pošto nisu mogli da me gurnu u svoju kućnu kasu, sunovratili su me u mračnu rupu detinjstva iz koje nisam više izlazio za njihova života. Roditelji prave decu na neodgovoran način i, kad vide šta su uradili, prestravljeni su, pa tako, kad su deca roñena, uvek vidimo samo prestravljene roditelje. Napraviti dete i dati život, kako se to dvolično kaže, ipak nije ništa drugo nego doneti na svet i uvesti u svet tešku nesreću, a nad tom teškom nesrećom svi su onda uvek prestravljeni. Priroda, uostalom, uvek od roditelja pravi budale, rekao je, a nesrećna deca od tih budala u mračnim rupama su detinjstva. Ljudi govore, bez ikakve suzdržanosti, da su imali srećno detinjstvo, dok su zapravo imali nesrećno, odakle su se izvukli samo uz najveće napore i iz tog razloga govore da su imali srećno detinjstvo, jer su se izvukli iz pakla detinjstva. Izvući se iz detinjstva ne znači ništa drugo nego izvući se iz pakla, a onda se kaže da je taj i taj imao srećno detinjstvo, i time bi da se pohvale njegovi stvoritelji, roditelji, koji nisu ni za kakvu pohvalu, rekao je. Reći da je neko imao srećno detinjstvo, hvaleći time roditelje, nije ništa drugo nego društvenopolitička prostota, rekao je on. Hvalimo roditelje umesto da ih celog svog života optužujemo za zločin stvaranja ljudi, rekao je juče. Trideset i pet godina držali su me roditelji zatvorenog u rupi detinjstva, rekao je. Trideset i pet godina tlačili su me svim sredstvima koja su im bila dostupna, mučili su me svojim groznim metodama. Ni najmanji obzir ne dugujem svojim roditeljima, ne zaslužuju ni najmanji obzir, rekao je. Počinili su dva zločina nada mnom, dva teška zločina, rekao je, stvorili su me i tlačili me, stvorili su me a da me nisu ni pitali, i kad su me rodili i sunovratili u svet, tlačili su me, počinili su nad mnom zločin stvaranja i zločin tlačenja. I sunovratili su me, najvećom mogućnom roditeljskom bezobzirnošću, u mračnu rupu detinjstva. Imao sam, kao što znate, sestru, rano preminulu, rekao je, koja je umakla od roditelja samo putem svoje rane smrti, s njom su roditelji postupali sa istom bezobzirnošću kao i sa mnom, tlačili su mene i sestru svojom traumom razočaranosti, sestra nije dugo izdržala, odjednom je preminula u aprilu, neočekivano, kako se to može desiti jedino kod onih koji nisu još odrasli, imala je devetnaest godina, od onog što se naziva srčani udar u trenutku, morate znati, dok je majka, na prvom spratu, pripremala sve za roñendan mog oca, hitala je tamo-amo na prvom spratu, samo da ne doñe do neke greške prilikom roñendanske proslave, hitala je tamo-amo sa svakojakim tanjirima i čašama i salvetima i pecivima i mene i moju sestru bezmalo sludela svojim priprema roñendanskog slavlja, kojima je već od rane zore bila zauzeta, čim je otac izišao iz kuće, majka se sa svom mogućnom histerijom predala nama već poznatoj usplahirenosti roñendanske proslave, dok je nas, mene i sestru, terala da se penjemo i silazimo stepeništem i u podrum i razne ostave, unutra, napolje i opet natrag, neprestano obuzeta da ne načinu neku grešku, ona je sestru i mene, dakle, terala po celoj kući u tim pripremama roñendanskog slavlja, a ja sam se sve vreme pitao, sasvim tačno se toga sećam, da li je u pitanju pedeset i osmi ili pedeset i deveti očev roñendan; sve vreme samo trčao kroz kuću i kroz sve sobe i pitao se da li je to pedeset i osmi, da li je to pedeset i deveti, ili čak šezdeseti, ali nije bio, bio je to pedeset i deveti roñendan moga oca, rekao je Reger. Dobio sam zadatak da otvorim sve prozore i pustim svež vazduh, već tada, već u detinjstvu i u mladosti mrzeo sam provetravanje, a morao sam, po majčinoj zapovesti, svakog trenutka da otvaram sve prozore i puštam vazduh, rekao je, trebalo je, dakle, da radim nešto što sam mrzeo, i ništa više nisam mrzeo nego da kroz sve prozore u kuću puštam svež vazduh, ništa više od sa svih strana strujanja vazduha u kuću, rekao je, ali ništa nisam mogao, naravno, da učinim protiv roditeljske zapovesti, uvek sam sve roditeljske zapovesti striktno sprovodio, nikad se ne bih ni usudio da neku roditeljsku zapovest ne sprovedem, svejedno da li je reč o majčinoj ili očevoj zapovesti, striktno i automatski sam sprovodio svaku roditeljsku zapovest, rekao je Reger, jer sam hteo da izbegnem kažnjavanje od strane roditelja, a kažnjavanje od strane roditelja bilo je uvek grozno, svirepo, bojao sam se mučenja od strane roditelja i tako sam, prirodno, striktno sprovodio sve roditeljske zapovesti, rekao je, kakva god da je zapovest bila, ma i besmislena po mom mišljenju, i tako je po sebi razumljivo bilo da otvorim sve prozore na roñendan našeg oca i pustim da vazduh struji u kuću. Majka je slavila sve naše roñendane, niti jedan jedini od naših roñendana da je propustila, mrzeo sam ta roñendanska slavlja, kao što možete da zamislite, kao što mrzim sva slavlja, mrzim sva slavlja, sva slavlja do danas, ništa mi nije mrskije od slavlja i proslavljanja, mrzitelj sam svetkovina, rekao je, od detinjstva sam mrzeo sva svetkovanja i proslavljanja i pre svega mrzeo sam kad bi se slavio neki roñendan, bilo čiji da je roñendan, a najvećma sam mrzeo kad je proslavljan neki roditeljski roñendan; kako čovek može da slavi neki roñendan, i još svoj, uvek sam se pitao, a da biti na svetu uopšte nije ništa drugo ipak nego nesreća, da, uvek sam se pitao ako bi ljudi hteli da ustanove čas sećanja na svoj roñendan, takoreći kao čas sećanja na nedelo koje im je učinjeno od strane njihovih stvoritelja, za to bih imao razumevanja, ali nikako za neku svečanost! rekao je. A roñendani našeg oca proslavljani su sa svom mogućnom pompom, na šta su pozivani svi mogući, meni najomraženiji ljudi i jelo se puno i pilo, a najodvratnije su bile, prirodno, zdravice koje su izgovarane u čast slavljenika, i pokloni koji su uručivani slavljeniku. Ipak, nema ničeg dvoličnijeg od roñendanskih proslava za koje se unajmljuju ljudi, ničeg mučnijeg od roñendanske dvoličnosti i roñendanskog varanja, rekao je. Bio je to doista pedeset i deveti roñendan našeg oca kad je moja sestra preminula, rekao je Reger. Stajao sam u nekom od ćoškova na prvom spratu i posmatrao, dok sam pokušavao da se zaštitim od hladne promaje, svoju majku kako usplahireno, u roñendanskoj histeriji, trči kroz sve prostorije, jednom prenoseći vazu iz jedne u drugu sobu, drugi put posudu sa šećerom s jednog na drugi sto, jedan stolnjak zamenjujući drugim, jednu knjigu odande drugom knjigom odavde, buket cveća odavde buketom cveća odande, kad li sam odjedared čuo odozdo, iz prizemlja, neki prigušeni prasak, rekao je Reger. Majka je zastala, jer je i ona čula odozdo prigušeni prasak. Stala je na mestu na kojem se zatekla, naglo, pošto je čula prigušeni prasak, stojala je i lice joj je bledelo, rekao je Reger. Nešto strašno se dogodilo, u tom trenu je to bilo jasno meni i majci. Sišao sam s prvog sprata u predvorje i zatekao svoju sestru kako mrtva leži u predvorju. Da, da, rekao je Reger, trenutni srčani udar, smrt zbog koje vredi zavideti. Kad bi i nas pogodio srčani udar, bila bi to najveća sreća, rekao je. Želimo brzu, bezbolnu smrt, a dešava nam se pokadikad da bolujemo dugo, godinama, rekao je Reger juče i zatim da je ipak utešno da njegova žena nije dugo patila, godinama, kako je pokadikad slučaj, rekao je, sve se završilo za nekoliko nedelja. Ali, naravno, nema nikakve utehe kad izgubite biće koje vam je celog života bilo najbliže. Da, i to je metoda, rekao je juče, dok ga ja sad, dan kasnije, posmatram sa strane i, iza njega, Irziglera koji je na tren provirio u salu Sebastijano, ne opazivši me, dok sam ja, dakle, još posmatrao Regera, koji još gleda Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom, da, i to je metoda, rekao je, sve pretvoriti u karikaturu. Neku veliku važnu sliku, rekao je, podnosimo samo onda ako je pretvorimo u karikaturu, nekog velikog čoveka, neku navodno značajnu ličnost, ne podnosimo, prvog, kao velikog čoveka, drugog, kao značajnu ličnost, moramo da ih karikiramo. Ako duže vreme posmatramo neku sliku, čak i ako je od najozbiljnijih, moramo da je pretvorimo u karikaturu, rekao je, da bismo je izdržali, otuda i roditelje u karikaturu, rukovodioce, ako ih imamo, u karikaturu, ceo svet u karikaturu, rekao je. Gledajte duže vreme Rembrantov autoportret, svejedno koji, sigurno će vam, posle nekog vremena, izgledati kao karikatura i odvratićete pogled od njega. Gledajte duže vreme svog oca u lice, izgledaće vam kao karikatura i odvratićete pogled od njega. Čitajte Kanta pažljivo i sve pažljivije i odjednom ćete poželeti da prsnete u smeh, rekao je. Svaki original je, pravo govoreći, po sebi već falsifikat, rekao je, shvatate šta bih da kažem. Naravno, u svetu, u prirodi, ima pojava koje ne možemo da učinimo smešnim, ali u umetnosti sve se može učiniti smešnim, svaki čovek se, ako hoćemo, ako nam je to potrebno, može učiniti smešnim i pretvoriti u karikaturu, rekao je. Ako smo u stanju da ismejemo, nismo uvek u stanju da to učinimo, onda nas obuzima očaj i, potom, ñavo, rekao je. Ma koje umetničko delo se može učiniti smešnim, rekao je, prikazuje vam se u svojoj veličini i vi ga, izmeñu dva trenutka, pretvarate u smešno, baš kao nekog čoveka koga morate da učinite smešnim, jer vam ništa drugo ne ostaje da učinite. Ali, većina ljudi ipak jeste smešna i većina umetničkih dela ipak jeste smešna, rekao je Reger, i ne morate ni da se mučite da ih ismejete i karikirate. Ali, većina ljudi je nesposobna za karikiranje, na sve gledaju do kraja u svojoj bojažljivoj ozbiljnosti, rekao je, ideja karikature im ne pada ni na pamet, rekao je. Odlazite na audijenciju kod pape, rekao je, i prihvatate papu i audijenciju ozbiljno, i tako tokom celog svog života; smešno je u tome da je istorija papa puna karikatura, rekao je. Naravno, crkva Svetog Petra je veličanstvena, rekao je, ali je ipak smešna. Uñite u crkvu Svetog Petra i rasteretite se od stotina i hiljada i miliona laži katoličke istorije, i nećete dugo morati da čekate a cela crkva Svetog Petra će vam biti smešna. Idite na privatnu audijenciju i čekajte papu, čak i pre nego što se pojavi, izgledaće vam smešan, a on i jeste smešan kad nastupa u svom kičerajski belom plaštu od čiste svile. Kuda god pogledali, sve je u Vatikanu smešno; oslobodite se jedared laži katoličke istorije i sentimentalnosti katoličke istorije, revnosti katoličke istorije sveta, rekao je. Pogledajte, katolički papa sedi kao našminkana lažljiva lutka na svetskom proputovanju ispod kuglama osiguranog staklenog zvona, okružena svojim našminkanim i lažljivim višim i nižim lutkama, kako je to samo odvratno smešno. Razgovarajte s našim poslednjim kmekavim kraljem, kako je smešan, s našim uštogljenim komunističkim voñom, kako je smešan. Idite na novogodišnji prijem kod našeg brbljivog predsednika koji razgovara o svemu i svačemu, omalovažavajući svaku stvar u svom senilnom trabunjanju oca države, i biće vam zlo koliko je to smešno.

Kapucinska kripta, Hofburg, kakva neukusna smejurija, rekao je. Idite u crkvu Malteških vitezova i pogledajte, odevene u crnu odeću, vitezove malteškog reda čija lica tamo sjakte, pod crkvenim svetiljkama, bela, s pseudoaristokratskim glupačkim izrazom, i ništa nećete osetiti osim koliko je to smešno. Otiñite na predavanje katoličkog kardinala, prisustvujte nekoj inauguraciji na univerzitetu, kako je to samo smešno. Kuda god danas pogledali po ovoj zemlji, naš pogled upada u gnojne jame smešnog, rekao je Reger. Svakog jutra rumen od stida mi preplavljuje lice od toliko smešnog, dragi moj Acbaheru, to je istina. Prisustvujte dodeli nagrade, Acbaheru, kako je to smešno; smešni likovi; što je pompeznije utoliko je smešnije, rekao je, ništa osim karikature, rekao je, baš ništa. Smatrate, recimo, nekog valjanog čoveka svojim prijateljem, a onda iznenada on bude imenovan za počasnog profesora i otada oslovljavaju ga profesore i naručuje papir za pisma na kojem je odštampano profesor, a njegovoj ženi se kod mesara obraćaju kao gospoñi profesor, zahvaljujući čemu ne mora dugo da čeka kao ostale žene koje nemaju profesora za muža. Kako je to smešno, rekao je. Pozlaćena stepeništa, pozlaćene naslonjače, pozlaćene klupe u Hofburgu, rekao je, i povrh toga sve sam pseudodemokratski idiot, kako je to smešno. Idete duž Kertnerove ulice i svako vam izgleda smešno, svi ljudi su samo smešni, ni više ni manje, prolazite čitavim Bečom, uzduž i popreko, i ceo Beč vam je najednom smešan, svi ljudi koje susrećete, sve na šta naiñete je smešno, živite u svetu naskroz smešnom i u stvarnosti propalom, rekao je. Ceo svet ste najednom pretvorili u karikaturu, rekao je. Raspolažete silom da svet pretvorite u karikaturu, rekao je, vrhunska sila duha, rekao je, nužna je za to, ta jedina sila preživljavanja, rekao je. Vladamo samo onim što, na koncu, smatramo smešnim, samo ako svet i život na njemu smatramo smešnim, kadri smo da se krećemo napred, nema nijedne druge, nijedne bolje metode, rekao je. U stanju zadivljenosti ne možemo dugo da izdržimo, i propadamo ako ga blagovremeno ne razgradimo, rekao je. Bio sam, uostalom, celog svog života daleko od toga da budem zadivljenik, divljenje mi je strano, pošto čuda nema, divljenje mi je uvek bilo strano i ništa mi nije bilo toliko gadno kao kad posmatram ljude koji se dive, koji su bolesni od divljenja. Odlaze u crkvu i dive se, idu u neki muzej i dive se. Odlaze na koncert i dive se, to je odvratno. Istinski razum ne poznaje divljenje, on crpe saznanje, uvažava, ceni, i to je sve, rekao je. Ljudi odlaze kao s nekim rancem punim divljenja u sve crkve i u sve muzeje, zato idu uvek onako pogrbljeno, snishodljivo, odvratno, kao što ih vidite po crkvama i muzejima, rekao je. Nisam video još nijednog potpuno normalnog čoveka da je ušao u crkvu ili muzej, a najodvratnije je posmatrati ljude na Knosu ili u Agrigentu, kad su dospeli do cilja svog udivljeničkog putovanja, jer ti ljudi nikako drukčije ne putuju nego udivljenički, rekao je. Divljenje zaslepljuje, rekao je Reger juče, zaglupljuje onog ko se divi. Većina ljudi kad jednom počne da se divi, nikad ne prestaje, samo biva gluplja. Većina ljudi je celog života glupava time već što se divi. Nema ničega za divljenje, rekao je Reger juče, ničega, baš ničega. Da uvažavaju i cene suviše je teško ljudima, pa se dive, to im je jeftinije, rekao je Reger. Divljenje je lakše od poštovanja, od uvažavanja, divljenje je svojstvo glupaka, rekao je Reger. Samo glupak se divi, razboriti se ne divi, on uvažava, ceni, razume, i to je to. Ali, poštovati i ceniti i razumeti spada ipak u duh, a ljudi nemaju duha, bez duha i stvarno potpuno lišeni duha putuju da vide piramide i sicilijanske stubove i persijske hramove i nalivaju sebe i svoju glupost divljenjem, rekao je. Stanje divljenja je stanje duhovne slabosti, rekao je Reger juče, u takvom stanju duhovne slabosti maltene svi žive. U takvom stanju duhovne slabosti svi i dolaze u Muzej stare umetnosti, rekao je. Ljudi tegle sa sobom teret divljenja, nemaju hrabrosti da svoje divljenje, kao i svoj mantil, ostave na garderobi. Tako prenatrpani s naporom vuku divljenje kroz sve ove sale, rekao je Reger, da se čoveku stomak prevrne. Ali, divljenje nije samo obeležje nekog za koga kažemo da je neobrazovan, naprotiv, ono je i obeležje, u meri koja užasava, da, to je grozna istina, pre svega osoba za koje kažemo da su obrazovane, što je još odvratnije. Neobrazovani se divi jer je naprosto glup da se ne bi divio, ali obrazovani je za to suviše perverzan, rekao je Reger. Divljenje takozvanih neobrazovanih sasvim je prirodno, ali divljenje takozvanih obrazovanih je sušta perverzna perverznost, rekao je Reger. Pogledajte, Betoven, hronični depresivac, državni umetnik, totalni državni kompozitor, ljudi mu se dive, ali je Betoven u osnovi ipak naskroz odvratna pojava, sve kod Betovena je više ili manje komično, kad slušamo Betovena, neprestano čujemo komičnu bespomoćnost, tutnjanje, titansko, glupost marševske muzike čak i u njegovim kamernim komadima. Kad slušamo Betovenovu muziku, čujemo više gruvanje nego muziku, marširanje nota onako kako to propisuje glupost države, rekao je Reger. Izvesno vreme slušam Betovena, recimo Eroica, i slušam pažljivo i, stvarno, ulazim u neko filozofskomatematičko stanje i ostajem tako, duže vreme, u filozofskomatematičkom stanju, rekao je Reger, sve do trenutka kad odjednom vidim autora Eroike i sve mi se slomi, jer kod Betovena doista sve maršira, slušam Eroiku, koja je doista filozofska muzika, naskroz filozofskomatematička, rekao je Reger, i najednom sve mi je pomućeno i slomljeno zato što, dok filharmoničari to sviraju tako prirodno, ja čujem, iz trenutka u trenutak, Betovenovo promašivanje, čujem njegovo promašivanje, vidim njegovu glavu ispunjenu marševskom muzikom, shvatate li, rekao je Reger. Onda mi je Betoven nepodnošljiv, kao što mi je podjednako nepodnošljivo kad slušam nekog od naših pevača, s trbušinom ili bez nje, kako masakrira Zimsko putovanje, vidite, jer pevač liedera, uparaden u fraku i oslonjen o klavir, dok peva Vranu, uvek mi je nepodnošljiv i smešan, od glave do pete je karikatura, nema ničeg smešnijeg, rekao je Reger, od pevača liedera ili arija, u fraku, koji stoji pored klavira. Kako je Šubertova muzika veličanstvena kad ne vidimo dok je izvode, kad ne vidimo kako je izvode ti beskrajno slaboumni, nafrizirani muzičari, ali vidimo ih, prirodno, kad smo u koncertnoj sali i, otuda, sve je samo mučno i smešno i prava katastrofa za vid i sluh. Ne znam, rekao je Reger, da li su pijanisti smešniji i mučniji od pevača pokraj klavira, to zavisi od stanja duha u kojem se tog trena nalazimo. Naravno, ono što vidimo dok se muzika izvodi smešno je, karikatura i, otuda, mučno, rekao je. Pevač je smešan i mučan, može da peva kako god hoće, bilo da je tenor ili bas, sve pevačice su uvek samo smešne i mučne, ma bile uvežbane i pevale kako god hoće, rekao je. Neko violinsko strugalo, neko tamburalo, na pozornici, to je odveć smešno, rekao je. Čak i debeli smrdljivi Bah na orguljama Svetog Tome bio je samo smešna i duboko mučna pojava, ne bismo imali šta da raspravljamo o tome. Ne, ne, umetnici, pa čak i ako su najvažniji i takozvani najveći, jedino su kič, i mučni, i smešni. Toskanini, Furtvengler, prvi suviše mali, drugi suviše veliki, smešni su i kič. A odete li u pozorište, smešno, mučno i kič, da vam se stomak okrene. O čemu i kako govore ljudi, muka vam je u stomaku. Govore li o klasičnom, muka vam je, govore li o narodskom, muka vam je. I šta su sve te klasične i moderne takozvane elitne i narodske predstave inače nego teatralne smejurije i mučan kič, rekao juče. Ceo svet je danas smešan i, povrh toga, duboko mučan i kičerajski, eto šta je istina. Irzigler je prišao Regeru i prošaputao mu nešto na uho. Reger je ustao, osvrnuo se i izišao sa Irziglerom iz sale Bordone. Pogledao sam na svoj časovnik, bilo je jedanaest i dvadeset. Razlog zašto sam već u pola jedanaest došao u Muzej bio je upravo da budem tačan, jer Reger je zahtevao pre svega tačnost, kao što i ja sam, uostalom, zahtevam pre svega i uvek tačnost, u mojim odnosima s ljudima tačnost je doista, za mene, nešto najvažnije. Trpim samo tačne ljude, ne podnosim nikog ko nije tačan. Tačnost je suštinska Regerova odlika, kao što je ona i jedna od mojih suštinskih odlika, ako imam zakazan sastanak, to ću ispoštovati doista tačno, baš kao što i Reger tačno poštuje sve svoje sastanke, govorio mi je već prilično o tačnosti, kao i o pouzdanosti, tačnost i pouzdanost su nešto najvažnije za njega, eto šta je Reger često govorio. Mogu da kažem da sam naskroz tačan čovek, uvek sam mrzeo netačnost i nikad, uostalom, nisam mogao sebi da je dopustim. Reger je najtačniji čovek koga poznajem. Nikad još u životu nije zadocnio, barem ne svojom krivicom, kao što kaže, kao što ni ja nisam, tokom svog života, barem otkako sam odrastao, zakasnio svojom krivicom, najmrskiji su mi oni koji su netačni, s netačnima nemam ničeg zajedničkog, s netačnima se ne družim, s netačnima nemam nikakvog posla, i neću da imam posla. Netačnost je grubijansko svojstvo koje prezirer i kojeg se gnušam, koje ljudima donosi samo zaparloženost i nesreću. Netačnost je bolest koja netačnog vodi u smrt, tako je jednom rekao Reger. Reger je ustao i izišao iz sale Bordone, baš dok je grupa starijih ljudi, Rusa, kako sam odmah mogao da utvrdim, koju je vodila, kako sam isto tako brzo ustanovio, ukrajinska devojka tumač, ulazila u salu Bordone, tik pored mene, i to tako blizu meni da su me potisnuli u stranu i u ugao. Ljudi se guraju u salu, potiskujući druge, čak bez izvinjenja, mislio sam, i ja sam se našao već pritisnut uz zid. Reger je izišao iz sale Bordone, pošto mu je Irzigler nešto prošaputao na uho i, istovremeno, ruska grupa je ušla u salu Bordone i zauzela položaj u sali Bordone i tako je ušla u salu Bordone i tako zauzela položaj u sali Bordone da ja sam više nisam mogao da iz sale Sebastijano gledam u salu Bordone, ruska grupa mi je zatvorila vidik na salu Bordone. Video sam jedino leña okupljenih Rusa i čuo ono što je krčmila ukrajinska devojka tumač, govorila je besmislice, kao i svi ostali vodiči u Muzeju stare umetnosti, a to nije bilo ništa drugo nego najgluplja brbljarija o umetnosti koju je utiskivala u glave svojih ruskih žrtava. Tamo, gledajte, rekla je, vidite usta, tu, vidite, rekla je, istaknute uši, tamo, vidite tu finu ružu na obrazu anñela, tamo, u pozadini vidite horizont, kao da niko, bez tih stupidnih primedbi, sve to nije video na Tintoretovim slikama. Vodiči u muzejima postupaju uvek sa onima koji su im povereni samo kao s glupacima, uvek kao s najvećim glupacima, dok ti nikad nisu ipak takvi glupaci, objašnjavaju im uvek ono što se uglavnom može prirodno sasvim jasno videti i za šta nije potrebno nikakvo objašnjenje, ali oni objašnjavaju i objašnjavaju i pokazuju i pokazuju i govore i govore. Vodiči u muzejima nisu ništa drugo nego sujetne mašine za brbljanje koje su uključene onoliko dugo koliko vode neku grupu kroz muzej, i te mašine za brbljanje govore uvek isto, od početka do kraja godine. Vodiči u muzejima nisu ništa drugo nego sujetni brbljivci o umetnosti, koji nemaju ni najmanje pojma o umetnosti, koji bezosećajno iskorišćavaju umetnost na svoj ogavni brbljivi način. Vodiči u muzejima tokom cele godine krčme svoje brbljanje o umetnosti i za to naplaćuju gomilu novca. Pošto me je ruska grupa odgurnula u ćošak, nisam video ništa osim ruskih leña, a to znači ništa osim teških ruskih zimskih kaputa, koji su svi do jednog ispuštali prodoran naftalinski zadah, jer ruska grupa je očigledno direktno iz autobusa krenula peške, pod sitnom kišom, u likovnu galeriju Muzeja. Budući da već decenijama imam problema s disanjem i nema dana više, verujem, da mi ne izgleda da moram da se ugušim, čak i na otvorenom, ovi trenuci iza ruske grupe, koji su zapravo bili minuti, bili su mi odvratni, neprestano sam udisao, pritisnut u ćošak sale Sebastijano, vazduh sa zadahom naftalina, koji je bio pretežak za moja slaba pluća. Bilo mi je već ionako teško da dišem u Muzeju stare umetnosti, a sad utoliko više u uslovima stvorenim ulaskom ruske grupe. Ukrajinka, vodič, obraćala se ruskoj grupi na takozvanom klasičnom moskovskom ruskom jeziku i većim delom sam je razumeo, u svakom slučaju imala je grozan, oštar izgovor, kad bi rekla nešto na nemačkom, način kojim bi kazala glava anñela, bio je doista svirep. Najpre nisam mogao da kažem da li je devojka tumač doputovala iz Rusije s ruskom grupom ili se u njenom slučaju radilo o nekoj od ruskih emigrantkinja koje su došle u Beč posle rata ili su došle u Beč danas, nekoj od jevrejskih ruskih emigrantkinja, veoma inteligentnih, koje su oduvek davale ton Beču, iz pozadine, što je za bečko intelektualno društvo uvek bila prednost. Te jevrejske ruske emigrantkinje su zapravo intelektualni začin bečkog društvenog života, uvek su to bile, bez njih bi bečki društveni život bio nezanimljiv. Istina je i da ti ljudi, kad ih takoreći obuzme megalomanija i pokušavaju da vladaju svim i svakim, počinju da idu na živce, ali ova devojka tumač ipak nije bila tipičan primer za navedenu vrstu ruskih emigrantkinja o kojima govorim, uz pretpostavku da je ona uopšte bila jedna od tih ruskih emigrantkinja, pre je izgledalo da je ona ipak došla s ruskom grupom iz Rusije u Beč, način kako je govorila svoj ruski pred ruskom grupom ne ide u prilog pretpostavci da je ona jedna od ruskih emigratkinja, nego potvrñuje da je ona može biti upravo ovog dana stigla iz Rusije u Beč, barem je takvo moje mišljenje pošto sam proučio njenu odeću, pre svega njene čizme, stvarno nije imala ničeg zapadnog na sebi, verovatno je komunistkinja koja je studirala istoriju umetnosti, mislio sam, zagledajući je takoreći od glave do pete u času kad mi se za to ukazala prilika.

Ruske emigrantkinje u Beču, o kojima sam maločas govorio, odevaju se izrazito na zapadni način, iako ne baš toliko zapadno kako to čine prave žene sa zapada, ali ipak na zapadni način. Ne, devojka tumač nije ruska emigrantkinja, mislio sam, ona je noćas prešla granicu i čak nije ni spavala prošle noći, kao ni ruska grupa koja joj je poverena, takoreći direktno iz Rusije i direktno iz prljavog autobusa grupa je ušla u Muzej, mislio sam, tako izgledaju, tako izgleda devojka tumač. Pošto mi je ruska grupa zaklonila pogled, sad nisam mogao da vidim čak ni somotsku klupu u sali Bordone, dakle nisam mogao da vidim da li je Reger još odsutan ili se već vratio. Sala Sebastijano, u kojoj sam bio pritisnut uz zid, najslabije je provetravana sala u Muzeju stare umetnosti, a mene je baš u sali Sebastijano ruska grupa morala da pritisne uz zid, mislio sam, a povrh toga da to bude baš vrsta ljudi sa zadahom od blata i vlage, mislio sam. Uvek sam mrzeo skupove ljudi, celog života sam ih izbegavao, nikad nisam išao na neki skup baš zbog svoje mržnje prema masi, kao što to, uostalom, nije ni Reger, ništa ne mrzim dublje od mase, gomile, čak i da nisam u njoj, neprestano verujem da će me masa ili gomila samleti. Još kao dete sam joj se klonio s puta, masi, mrzeo sam gomilu, okupljanje ljudi, koncentraciju prostote i nepromišljenosti i laži. Onoliko koliko mrzimo masu, mislim, toliko bismo morali voleti svakog pojedinačno. Ova ruska grupa, naravno, nije prva koju sam sreo u Muzeju stare umetnosti i koja je, u neku ruku, nasrnula na mene i pritisnula uz zid, u poslednje vreme ruske grupe su učestale u Muzeju stare umetnosti, da, rekli bismo da čak više ruskih grupa nego italijanskih dolaze u Muzej stare umetnosti. Rusi i Italijani nailaze uvek u grupama u Muzej stare umetnosti, dok Englezi nikad nisu u grupama, nego uvek pojedinačno, a tako i Francuzi, uvek sami. Nekih dana ruski vodiči oba pola nadvikuju se sa italijanskim ko će bolje, a Muzej stare umetnosti tad nalikuje kući krikova. To je, naravno, u većini slučaja subotom, upravo dana kad Reger i ja nikad ne idemo u Muzej, s tim da je ovo što smo danas, u subotu, ja i Reger došli u Muzej stare umetnosti, izuzetak od pravila i, kako je očigledno, uvek smo dobro činili što subotom ne idemo u Muzej stare umetnosti, iako je subotom poseta besplatna, kao i nedeljom. Milije mi je da platim dvadeset šilinga za ulaznicu nego da podnosim te grozne grupe posetilaca. Podnositi muzejske posetioce u grupama jeste Božja kazna, ne znam ništa užasnije, tako je jednom rekao Reger. Za njega je svakako bila Božja kazna, čak i ako ju je sam izazvao, da zakaže sastanak sa mnom upravo ove subote u Muzeju stare umetnosti, mislio sam i pitao se, s kojim ciljem?, i nisam umeo sebi da odgovorim. Naravno, rado bih znao šta je to Irzigler sad već po drugi put prošaputao Regeru na uho, prvi put nešto što ga, izgleda, nije ni najmanje dirnulo, drugi put nesumnjivo nešto što je Regera podstaklo da smesta ustane sa somotske klupe u sali Bordone i iziñe iz sale Bordone. U svakoj prilici Irzigler kaže da on uživa poverenje, dirljivo je kad on to kaže, a kazuje tako često da to vremenom postaje sve dirljivije. Irzigler pozdravlja klimanjem glavom kad Reger dolazi i on ga vidi, to ne čini kad ja dolazim i kad mene vidi. Irzigler je već triput na više godina pozajmljivao novac od Regera za nameštanje stana, a te pozajmice nije kasnije ni morao da vrati. Reger je nekoliko puta već poklanjao Irzigleru odeću koju više nije nosio, zapravo prvorazrednu odeću od najboljeg tvida, kako mi je Reger jedared rekao, sve što nosim potiče s Hebrida. Ali, Irzigler jedva da ima prilike da nosi Regerovu skupocenu odeću, jer tokom cele nedelje obavlja posao u Muzeju stare umetnosti u svojoj uniformi, osim ponedeljkom, ali ponedeljkom trčkara on po kući samo u radnom kombinezonu, budući da je za njega ponedeljak uvek namenjen kućnim popravkama. On sve radi sam. Sam kreči, sam radi stolariju, zakiva eksere i buši, pa štaviše i vari sve sam. Osamdeset procenta Austrijanaca nosi u slobodno vreme radne kombinezone, tvrdi Reger, a većina njih čak i nedeljom i praznikom, većina Austrijanaca trčkara nedeljom i praznicima u radnim kombinezonima i premazuje i zakiva i vari. Slobodno vreme kod Austrijanaca je njihovo istinsko radno vreme, tvrdi Reger. Većina Austrijanaca ne zna šta bi započela sa svojim slobodnim vremenom i glupo ga provode u radu. Tokom cele nedelje sede u kancelarijama ili stoje na svojim radnim mestima, kaže Reger, a u nedelju i prazničnim danima možete ih bez izuzetka videti kako u radnim kombinezonima obavljaju poslove po kući, kreče zidove ili zakivaju eksere tu i tamo po krovu ili peru svoj auto. Irzigler je od takvih tipičnih Austrijanaca, kaže Reger, a Burgenlanñani su najtipičniji Austrijanci. Burgenlanñani oblače svoje svečano ruho samo jednom u sedmici, i to na dva ili najviše dva i po sata da bi išli u crkvu, a ostatak vremena nose kombinezon kao svoju rаdnu odeću, kaže Reger, i tako celog života. Burgenlanñanin radi cele nedelje u kombinezonu, spava veoma malo, ali dobro, i nedeljom i praznicima odlazi u crkvu u svečanom ruhu da bi pevao Bogu, i odmah zatim svlači svečano ruho i oblači kombinezon. Čak i u današnjem industrijskom društvu, Burgenlanñanin je u potpunosti seljak, pa i ako već decenijama radi u fabrici, ipak je ostao seljak kao što su to bili njegovi preci, Burgenlanñanin će uvek biti seljak, rekao je Reger. Irzigler je već odavno u Beču, a ipak je ostao seljak, tako je rekao Reger. Uostalom, koja god bilo uniforma, ona uvek paše seljaku, rekao je Reger. Seljak je ili seljak ili uniformisano biće, rekao je Reger. Ako ima više dece, onda jedno postaje i ostaje seljak, a ostala oblače državnu ili rimokatoličku uniformu, i tako je oduvek bilo, tako je rekao Reger. Burgenlanñanin je ili seljak ili obučen u neku uniformu, a ako ne može da bude seljak niti da se uniformiše, on neizbežno propada, tako je rekao Reger. Stolećima je seljaštvo, kad je bežalo iz seljaštva, bežalo u uniformu, rekao je Reger. Irzigler je, po sopstvenom mišljenju, imao sreću, jer nameštenje čuvara u Muzeju stare umetnosti, kao državnog službenika, dobiva se samo jedared u periodu nekoliko godina, naime samo onda kad neki od čuvara ode u penziju ili umre. Burgenlandane rado zapošljavaju kao čuvare u muzejima, a zašto je tako, to Irzigler ne bi umeo da kaže, ali činjenica je da je većina čuvara u bečkim muzejima iz Burgenlanda. Verovatno je to tako, rekao je jednom Irzigler, zato što su Burgenlanñani poznati kao posebno pošteni, ali i kao posebno glupi i skromni. Jer, oni, Burgenlanñani, još i danas imaju netaknuti karakter. Kad je on primetio kako se stvari odigravaju u policiji, bio je radostan što ga nisu primili u policiju. Spomenuo je i da mu je jednom palo na pamet da stupi u manastir, pošto su i tamo davali odeću, a manastiri i danas, kao nikad ranije, traže one koji bi da se zarede, ali kao brat laik on bi ipak u manastiru bio samo iskorišćavan od više braće, kako se izrazio, od sveštenika koji jedino nastoje da sebi u manastirima učine život lepim na račun braće laika koji su im potpuno potčinjeni. On bi tamo morao samo da cepa drva i hrani svinje, a leti, pod jarkim suncem, da prebira glavice kupusa i, zimi, da raščišćava manastirske staze od smetova, rekao je. Braća laici u manastirima su jadni crvi, tako je jedared rekao Irzigler, a on ne bi da bude jadan crv. Da se njegovim roditeljima, meñutim, sviñalo da stupi u manastir, ja bih tamo mogao odmah i da stupim, rekao je, već su ga očekivali u Tirolu. Biti brat laik još je gore nego biti kažnjenik u nekom zatvoru, tako je rekao Irzigler. Monasima sveštenicima je lepo, rekao je, ali braća laici nisu ništa drugo nego robovi. U manastirima još vlada, po njemu, barem što se tiče braće laika, srednjovekovno ropstvo, braća laici nemaju čemu da se vesele, a od jela dobijaju samo otpatke. On nije želeo da služi nažderane teologe, kako kaže Reger, iskoristitelje Boga, koji u manastirima provode život u obilju, blagovremeno je rekao ne. Jednom je Reger otišao s porodicom Irzigler u Prater, tad je Regerova žena već bila teško bolesna. U svojim odnosima s decom bio je on, Reger, uvek osetljiv, mogao je decu da podnosi tek veoma kratko vremena, kad bi išao da vidi decu, nije smeo da bude usred nekog radnog procesa, bila je to avantura kad je porodicu Irzigler jednog dana pozvao da posete Prater, on, Reger, već je duže vreme, godinama, kako je govorio, imao osećanje da nešto duguje Irzigleru, jer u Muzeju stare umetnosti polažem pravo na nešto što mi ne pripada, satima sedim na klupi u sali Bordone, tako je rekao Reger, da bih mislio, razmišljao, pa čak i čitao knjige i članke, sedim na klupi u sali Bordone, koja je tamo postavljena za normalne posetioce Muzeja, ne za mene, i zaista ne za mene već više od trideset godina, tako je rekao Reger. Zahtevam od Irziglera da mi svakog drugog dana dopusti da sedim na klupi u sali Bordone, a da i nemam pravo da to zahtevam, imajući u vidu da bi u sali Bordone ljudi često želeli da sednu na klupu u sali Bordone i ne mogu tamo da sednu, jer ja sedim na klupi u sali Bordone, rekao je Reger. Klupa u sali Bordone je, u stvari, već više ili manje postala uslov da mogu da razmišljam, tako je Reger opet rekao juče, čak i više od Ambasadora, gde takoñe imam idealno sedište za razmišljanje, klupa u sali Bordone mi, štaviše, izlazi u susret, na klupi u sali Bordone mislim sa znatno većim intenzitetom nego u Ambasadoru, gde takoñe mislim, jer nikad ne prestajem da mislim, tako je rekao Reger, kao što znate, mislim sve vreme, mislim, da, čak i u snu, ali na klupi u sali Bordone mislim onako kako valja da mislim, dakle podstrekavam sebe na mišljenje na klupi u sali Bordone. Svakog drugog dana sedam na klupu u sali Bordone, tako je rekao Reger, naravno ne svakog dana, to bi stvarno bilo razarajuće, dakle ako bih svakodnevno sedeo na klupi u sali Bordone, time bih sebi sve razorio, sve što mi je vredno, a naravno ništa više nije vredno za mene osim mišljenja, mislim, dakle živim, živim, dakle mislim, tako je rekao Reger, dakle svakog drugog dana sedam na klupu u sali Bordone i sedim najmanje tri ili četiri sata na klupi u sali Bordone, ali to ništa drugo ne znači nego da ova tri ili četiri, ponekad čak i pet sati klupu u sali Bordone zauzimam isključivo za sebe i niko drugi ne može sesti na klupu u sali Bordone. Za iscrpljene posetioce Muzeja, koji ovamo u salu Bordone ulaze potpuno malaksali i hteli bi da sednu na klupu u sali Bordone, naravno da je nesreća da ja sedim na klupi u sali Bordone, ali ne mogu drukčije, još kod kuće kad se budim već mislim da ću što je mogućno brže sesti na klupu u sali Bordone da ne bih počeo da očajavam; kad jednom ne bih mogao da sednem na klupu u sali Bordone, bio bih najočajniji čovek, tako je rekao Reger. Tokom ovih trideset i više godina, Irzigler mi je uvek čuvao slobodno mesto na klupi u sali Bordone, tako je rekao Reger, samo jednom sam došao u salu Bordone, a klupa u sali Bordone je bila zauzeta, neki Englez u pumparicama sedeo je na klupi u sali Bordone i nije mogao da bude naveden da ustane s klupe u sali Bordone, čak na istrajno ponavljane Irziglerove molbe, pa ni na moje molbe, ništa nije koristilo, Englez je i dalje sedeo na klupi u sali Bordone, tako je rekao Reger, i ni najmanje nije hajao za mene i Irziglera. Došao je ravno iz Engleske, tačnije iz Velsa, u Muzej stare umetnosti da bi se predao gledanju Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom, rekao je Englez iz Velsa, tako je rekao Reger, i ne uviña zašto bi trebalo da ustane s klupe koja je baš tu za one posetioce Muzeja koji se zanimaju upravo za Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom. Dugo sam ubedivao Engleza, ali Englez je naposletku prestao i da me sluša, nije ga čak više ni zanimalo šta ja imam da kažem da bih mu objasnio u kojoj meri mi je važno da sedim na klupi u sali Bordone, šta mi znači klupa u sali Bordone, Irzigler je više puta ponavljao Englezu, koji je, uzgred rečeno, bio u prvorazrednoj škotskoj jakni, rekao je Reger, da je klupa na kojoj on sedi rezervisana za mene, što je, ipak, bilo protivno propisima, jer ni jedna jedina klupa u Muzeju stare umetnosti ne može nikad da bude rezervisana, pa je tom izjavom Irzigler grešio, rekao je Reger, ali on je stvarno rekao da je klupa rezervisana; ali, Englez nadalje nije uopšte obraćao pažnju ni na ono što je Irzigler niti na ono što sam ja imao da mu kažem povodom klupe u sali Bordone, naprosto nas je nehajno pustio da govorimo i ponešto zapisivao u svoju malu beležnicu, verovatno, kako pretpostavljam, nešto o Čoveku sa sedom bradom. Englez iz Velsa je u datim okolnostima zanimljiv čovek, pomislio sam, rekao je Reger, i rekao sam sebi, pre nego što sam se, stojeći, upustio u raspravu, koja je već duže vreme bila besmislena i zaludna, o klupi u sali Bordone, čije značenje za mene nikako nisam uspevao da mu objasnim, da odmah sednem pored njega na klupu, rekao sam sebi da naprosto, uz svu učtivost, razume se, sednem pored Engleza na klupu, rekao sam sebi, i naprosto sam seo pored njega na klupu. Englez iz Velsa se odmakao par centimetara desno, tako da sam mogao da sednem na levoj strani. Nikad još nisam, takoreći udvoje, sedeo na klupi u sali Bordone, a ovo je bilo prvi put. Irzigler je bio očigledno zadovoljan time da sam, sedajući na klupu u sali Bordone, razrešio situaciju, i odmah je nestao na moj mali znak, tako je rekao Reger, dok sam ja, kao i Englez iz Velsa, opet gledao Čoveka sa sedom bradom. Da li vas ovaj Čovek sa sedom bradom zaista zanima? pitao sam Engleza, a u odgovor sam, uz izvesno oklevanje, dobio kratko klimanje njegove engleske glave. Moje pitanje bilo je besmisleno i istog trena sam zažalio što sam ga postavio, pomislio sam, tako je rekao Reger, da sam upravo postavio jedno od najglupljih pitanja koja se uopšte mogu postaviti i odlučio sam da više ništa ne kažem i da u apsolutnoj ćutnji sačekam da se Englez digne i ode. Ali, Englez nije ni pomišljao da ustane i ode, naprotiv, iz džepa svoje jakne izvukao je debelu, u crnu kožu povezanu knjigu i udubio se u nju; naizmenično je čitao knjigu i bacao pogled na Čoveka sa sedom bradom, u meñuvremenu sam primetio da on koristi Aqua brava, kolonjsku vodu koja se i meni dopada. Ako Englez koristi Aqua brava, mislio sam, ima dobar ukus. Svi ljudi koji koriste Aqua brava imaju dobar ukus, a Englez, koji je pri tome Englez iz Velsa, koristi Aqua brava, dakle nije mi nesimpatičan, mislio sam, tako je rekao Reger.

Tu i tamo bi se Irzigler pojavio da bi proverio da li je Englez već otišao, tako je rekao Reger, ali Englez nije ni pomišljao da ode, sve duže i duže je čitao iz svoje knjige u crnoj koži i potom bi ponovo, sve više minuta, gledao Čoveka sa sedom bradom, i obrnuto, i izgledalo je kao da ima nameru da ostane veoma dugo sedeći na klupi u sali Bordone. Svi Englezi, kad nečemu prilaze, prilaze tome temeljito, baš kao i Nemci, kad je reč o umetnosti, tako je rekao Reger, a temeljitijeg Engleza, što se tiče umetnosti, nisam video. Pored mene je nesumnjivo sedeo neki specijalista za umetnost i rekao sam sebi, tako je rekao Reger, uvek si mrzeo specijaliste za umetnost, a sad sediš pored takvog specijaliste za umetnost i pri tome smatraš ne samo da je simpatičan, jer koristi Aqua brava, simpatičan ne samo zbog njegove prvorazredne škotske odeće, nego malo po malo u svemu simpatičan, tako je rekao Reger. Ukratko i jasno, tako je rekao Reger, Englez je čitao najmanje pola sata ili čak duže iz svoje knjige u crnoj koži i podjednako dugo posmatrao Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom, dakle sedeo je ceo čas pored mene na klupi u sali Bordone, dok odjednom nije ustao i okrenuo se prema meni i pitao me šta ja tražim ovde u sali Bordone, ipak je neobično da se neko ceo čas zadržava u sali kao što je sala Bordone, sedi na ovoj krajnje neudobnoj klupi i usredsreñeno gleda Čoveka sa sedom bradom. Na to sam ja, prirodno, bio zgranut, tako je rekao Reger, i u tom trenutku nisam znao šta da odgovorim Englezu. Da, rekao sam, čak i ne znam šta ovde tražim, rekao sam Englezu iz Velsa, ništa mi drugo nije palo na pamet. Englez me je gledao razdraženo, onako kao da sam za njega apsolutna budala. Bordone, rekao je Englez, beznačajno, Tintoreto, u redu, rekao je. Englez je izvukao maramicu iz levog džepa pantalona i stavio je u desni. Tipična smetenost, rekao sam sebi, i pošto je Englez, koji mi se naglo dopao, hteo da poñe, pošto je odavno svoju knjigu u crnoj koži i svoju beležnicu gurnuo u džep, pozvao sam ga da ponovo sedne na klupu u sali Bordone i još malo mi pravi društvo, on me zanima, rekao sam bez okolišenja, fascinira me na izvestan način, rekao sam mu, tako je meni rekao Reger. Tako sam prvi put upoznao nekog Engleza iz Velsa, koji mi je bio apsolutno simpatičan, rekao je Reger, jer Englezi mi uglavnom nisu simpatični, kao uostalom ni Francuzi, kao ni Poljaci, kao što mi nisu ni Rusi, a da o Skandinavcima i ne govorim, koji su mi uvek bili antipatični. Simpatični Englez je kuriozitet, pomislio sam za sebe, dok sam odmah za Englezom ustao i opet s njim istovremeno seo. Zanimalo me je da li je Englez stvarno samo zbog Čoveka sa sedom bradom došao u Muzej stare umetnosti, tako je rekao Reger, i pitao sam ga, dakle, da li je to stvarno razlog, a Englez mi je klimnuo glavom. Uostalom, govorio je engleski, što mi je prijalo, ali zatim je najedared prešao na nemački, veoma slab nemački, onakav kakav govore Englezi kad veruju da znaju nemački, ali što nikad nije slučaj, tako je rekao Reger, verovatno je Englez hteo da se usavršava u nemačkom jeziku, da govori nemački a ne engleski, pa zašto i ne, u inostranstvu se najradije govori strani jezik, ako niste glupak, tako je on, dakle, govorio na svom engleski netačnom nemačkom jeziku da je stvarno u Austriju i Beč došao samo zbog Čoveka sa sedom bradom, u čitavom Muzeju ga ništa, uopšte ništa ne zanima, ni najmanje ne mari za muzeje, mrzi muzeje i u muzeje odlazi samo preko volje, u bečki Muzej stare umetnosti je došao samo da bi proučavao Čoveka sa sedom bradom, jer ima kod kuće istog takvog Čoveka sa sedom bradom, visi mu iznad kamina u spavaćoj sobi u Velsu, doista istog Čoveka sa sedom bradom, rekao je Englez, rekao je Reger. Čuo sam, rekao je Englez, rekao je Reger, da je u bečkom Muzeju stare umetnosti izložen isti takav Čovek sa sedom bradom kakav je u mojoj spavaćoj sobi u Velsu, to mi nije dalo mira i otputovao sam u Beč. Tokom dve godine više nisam u svojoj spavaćoj sobi u Velsu imao mira u mislima da možda stvarno isti takav Tintoretov Čovek sa sedom bradom postoji u Muzeju stare umetnosti u Beču kao i u mojoj spavaćoj sobi, i tako sam se juče zaputio u Beč. Verovali mi ili ne, tako je rekao Englez, tako je meni rekao Reger, isti Tintoretov Čovek sa sedom bradom koji visi u mojoj spavaćoj sobi u Velsu, visi i ovde. Nisam verovao svojim očima, rekao je Englez, razume se, na engleskom, kad sam sa izvesnošću utvrdio da je ovaj Čovek sa sedom bradom isti kakav je u mojoj spavaćoj sobi, pa sam, prirodno, bio najdublje užasnut. Tu svoju užasnutost ste, ipak, umeli dobro da sakrijete, rekao sam Englezu, tako je Reger rekao meni. Englezi su, uostalom, oduvek bili majstori u samosavlañivanju, rekao sam Englezu iz Velsa, rekao je Reger, čak i usred najvećeg uzbuñenja uspevaju da ostanu hladnokrvno mirni, rekao sam Englezu, rekao je Reger meni. Sve vreme sam svog Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom, koji visi u mojoj spavaćoj sobi u Velsu, uporedivao s Tintoretovim Čovekom sa sedom bradom ovde u sali, rekao je Englez i iz džepa jakne izvukao svoju knjigu u crnoj koži i pokazao mi u njoj reprodukciju svog Tintoreta. Stvarno, rekao sam Englezu, ovaj Tintoreto reprodukovan u knjizi isti je sa ovim koji visi ovde na zidu. Da, gledajte, pa kažite! rekao je Englez iz Velsa. To je istovetna slika do najmanjeg detalja, rekao sam, Tintoretov Čovek sa sedom bradom ovde u knjizi istovetan je sa ovim koji ovde visi na zidu. Možete stvarno, kako je rečeno, ići u najsitnije detalje, morate reći da se sve zaprepašćujuće podudara, kao da je stvarno u pitanju jedna jedina i ista slika, rekao sam, rekao mi je Reger. Ali, Englez nije bio čak ni uzbuñen, rekao je Reger, mene ne bi činjenica da je slika u sali Bordone stvarno identična sa slikom u mojoj spavaćoj sobi ostavila tako hladnim, rekao je Reger, a Englez je gledao u svoju knjigu u crnoj koži, u kojoj je, na celoj stranici i u boji, kao što se kaže, reprodukovan Čovek sa sedom bradom iz njegove spavaće sobe, i ponovo na Čoveka sa sedom bradom u sali Bordone. Pre dve godine jedan od mojih nećaka bio je u Beču i pošto nije hteo da svakog dana ide na koncerte, otišao je, jedne srede, a da ga to stvarno nije ni zanimalo, u Muzej stare umetnosti, rekao je Englez, tako je rekao Reger, jedan od mnogobrojnih mojih nećaka, koji svake godine ide na svoja velika putovanja kroz Evropu ili Ameriku ili Aziju, svejedno, i pošto je Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom video na zidu u Muzeju stare umetnosti, sav uzbuñen je došao kod mene i kazao mi da je video takoreći mog Tintoreta u Muzeju stare umetnosti. Naravno, nisam mu poverovao i ismejao sam svog nećaka, rekao je Englez, rekao je Reger, sve sam to smatrao rñavom šalom, jednom od rñavih šala kakvim se moji nećaci meñusobno nadmeću tokom cele godine i u kojima uživaju. Moj Tintoreto u Muzeju stare umetnosti u Beču? rekao sam i rekao sam svom nećaku da ga je zaposela neka utvara i da bi trebalo da iz glave istera taj apsurd. Ali, moj nećak je ostao na tome da je u Muzeju stare umetnosti u Beču video mog Tintoreta da visi na zidu. Naravno, to neverovatno obaveštenje mog nećaka me je uznemirilo, rekao je Englez, rekao je Reger, nije me ostavljalo na miru. Moj nećak je pao u zabludu, sve vreme sam mislio. Ali, nisam više uspevao da stvar izagnam iz glave. Bože moj, rekao je Englez, ne možete da zamislite koliko je vredan taj Tintoreto, zaveštala mi ga je pratetka s majčine strane, tetka iz Glazgova kako sam je zvao, rekao je Englez, rekao je Reger. Sliku sam okačio u spavaćoj sobi, jer mi je tamo izgledalo da je najbezbednija, tamo visi iznad mog kreveta, najlošije osvetljenje kakvo se da zamisliti, rekao je Englez, rekao je Reger. U Engleskoj se dnevno krade na hiljade starih majstora, rekao je Englez, rekao je Reger, u Engleskoj su na stotine organizovanih grupa specijalizovanih za kradu starih majstora, pre svega Italijana, koji su u Engleskoj naročito omiljeni. Nisam ja nikakav poznavalac umetnosti, moj gospodine, tako je rekao Englez, rekao je Reger, apsolutno ništa ne shvatam od umetnosti, ali takvo remek-delo, razume se, umem da cenim. Često sam bio u prilici da ga prodam, ali to mi još nije nužno, još nije, rekao je Englez, rekao je Reger, ali naravno može naići trenutak kad bih bio prinuñen da prodam Čoveka sa sedom bradom. Uostalom, nemam samo Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom, posedujem više desetina Italijana, jednog Lota, Krespija, Strocija, ðordana, jednog Basana, znate li, apsolutno sve veliki majstori. Svi od spomenute tetke iz Glazgova, rekao je Englez, rekao je Reger. Nikad ne bih dolazio u Beč da me na to nije nagnala sumnja da je moj nećak možda ipak u pravu da moj Tintoreto visi u Muzeju stare umetnosti u Beču, nikad se nisam zanimao za Beč, budući da nisam nikakav poznavalac muzike, niti zaljubljenik u muziku, rekao je Englez, rekao je Reger, ništa me ne bi podstaklo da doñem u Austriju osim navedene sumnje. I sad sedim ovde i vidim da je moj Tintoreto doista izložen ovde na zidu u Muzeju stare umetnosti. Pa pogledajte i sami, ovaj Čovek sa sedom bradom, koji je ovde reprodukovan i koji visi u mojoj spavaćoj sobi u Velsu, jeste Tintoreto koji je izložen ovde na zidu u Muzeju stare umetnosti, rekao je Englez, rekao je Reger, i Englez mi još jednom pruži otvorenu knjigu u crnoj koži da vidim. Kao da nije samo slično, nego je apsolutno isto, rekao je Englez, rekao je Reger. Englez je ustao s klupe i sasvim se približio Čoveku sa sedom bradom i na trenutak stajao pred Čovekom sa sedom bradom. Posmatrao sam Engleza i istovremeno mu se čudio, jer još nikad nisam video čoveka s takvim nadljudskim samosavlañivanjem, rekao je Reger, posmatrao sam Engleza iz Velsa i mislio da sam se ja našao pred takvom čudovišnošću, naime da u Muzeju stare umetnosti visi u dlaku ista slika kao u mojoj spavaćoj sobi iznad mog kreveta u Velsu, potpuno bih izgubio kontrolu nad sobom. Posmatrao sam Engleza kako prilazi sasvim blizu Čoveku sa sedom bradom i zuri u njega, nisam mogao, prirodno, pošto sam ga gledao sleña, da ga vidim slica, ali sam, naravno, znao, premda sam ga gledao otpozadi, da on zuri u Čoveka sa sedom bradom, i to s više ili manje prisebnosti. Englez se dugo nije okretao, a kad se okrenuo, lice mu je bilo belo kao kreč, rekao je Reger. Retko da sam u svom životu video lice tako belo kao kreč, tako je rekao Reger, a posebno ne englesko lice. U stvari, Englez je, pre nego što je ustao i ukočeno se zagledao u Čoveka sa sedom bradom, imao tipično englesko lice crveno kao opeka, a sad je njegovo lice bilo belo kao kreč, tako je Reger rekao o Englezu. Neprisebnost nije baš pravi izraz, rekao je Reger o Englezu. Irzigler je sve vreme posmatrao prizor, rekao je Reger, Irzigler je ćutke stajao u uglu kuda se ide do Veronezeovih slika, tako je rekao Reger. Englez je ponovo seo na klupu u sali Bordone, na kojoj sam ja ostao sve vreme da sedim, i rekao da je to stvarno jedna i ista slika, naime ona koja visi iznad njegovog kreveta u spavaćoj sobi u Velsu i ova ovde na zidu u sali Bordone u Muzeju stare umetnosti. Smestio se u Hotelu Imperijal koji mu je preporučio nećak, rekao je Englez, rekao je Reger. Mrzim takav luksuz, ali istovremeno uživam u njemu ako mi pričinjava zadovoljstvo. On odseda samo u najboljim hotelima, rekao je Englez, rekao je Reger, dakle, u Beču, razumljivo, u Imperijalu, kao što u Madridu, u Ricu, kao što u Taormini, u Timeo, Ali, više nego nerado krećem na putovanje, samo po jedared na svakih par godina i razlog većinom nije zadovoljstvo, rekao je Englez, rekao je Reger. Potpuno je jasno da je jedna od ovih Tintoretovih slika lažna, rekao je onda Englez, rekao je Reger, ili je lažna ova, ovde u Muzeju stare umetnosti, ili moja, koja visi iznad mog kreveta u mojoj spavaćoj sobi u Velsu. Jedna od njih mora biti lažna, rekao je Englez i nakratko se svojim snažnim telom oslonio o naslon na klupi u sali Bordone; ali, odmah se uspravio i rekao, moj nećak je, dakle, bio ipak u pravu. Proklinjao sam svog nećaka, jer bio sam siguran da mi priča besmislice, što je uobičajeno kod tog nećaka da me, naime, s vremena na vreme, uznemirava povodom neke stvari ili mi ide na živce; uostalom, on je moj najmiliji nećak, mada mi njegov način života vremenom ide na živce i u osnovi je bezvredan. Ali, on je moj najmiliji nećak. Najgrozniji je od svih mojih nećaka, ali je moj najomiljeniji. On je tačno video, rekao je Englez, stvarno je ovaj Tintoreto ovde identičan s mojim u Velsu. Ali, postoje dva Tintoreta, rekao je onda Englez, i ponovo se oslonio na klupu u sali Bordone i odmah se zatim opet uspravio. Jedan od dva je lažan, rekao je, i pitam se, prirodno, da li je moj lažan ili ovaj, ovde u Muzeju stare umetnosti. Sasvim je mogućno da Muzej stare umetnosti poseduje lažnog i da je moj Tintoreto autentičan, to je čak verovatno ako poznajem životne uslove svoje tetke iz Glazgova. Ubrzo pošto je Tintoreto naslikao ovog Čoveka sa sedom bradom, taj Čovek sa sedom bradom je, da, prodat u Englesku, najpre porodici vojvode od Kenta, potom mojoj tetki iz Glazgova. Uostalom, današnji vojvoda od Kenta oženjen je Austrijankom, to valjda znate, rekao mi je odjednom Englez, kratko se naklonivši, i na to odmah dodao da je stoga izvesno da je Tintoreto ovde, dakle Čovek sa sedom bradom ovde u Muzeju stare umetnosti, falsifikat. Svakako izuzetan falsifikat, rekao je potom Englez. Veoma brzo ću ustanoviti koji Tintoretov Čovek sa sedom bradom je pravi, a koji krivotvoren, rekao je Englez, rekao je Reger, a zatim, bilo bi, meñutim, potpuno mogućno da su oba Čoveka sa sedom bradom prava, dakle od Tintoreta i prava. Samo tako velikom umetniku kao što je Tintoreto moglo je, tako je rekao Englez, tako je rekao Reger, da poñe za rukom da dve slike naslika ne kao savršeno jednake, nego kao savršeno iste. To bi onda bilo apsolutno senzacionalna stvar, rekao je Englez, rekao je Reger, i izišao iz sale Bordone. Rastao se sa mnom tek s kratkim Good bye, i jednakim Good bye sa Irziglerom, koji je bio svedok čitavog prizora, tako mi je rekao Reger. Ne znam kako se stvar završila, rekao je Reger, nisam više o tome brinuo. U svakom slučaju, Englez je bio taj koji je jedared, tako je rekao Reger, sedeo na klupi u sali Bordone kad sam ušao u salu Bordone. Niko drugi. Više od trideset godina Reger je obuzet klupom u sali Bordone, tvrdi da ne može odgovarajuće, to jest da ne može da misli prema svojoj glavi ako ne sedi na klupi u sali Bordone. Veoma dobre misli mi padaju u Ambasadoru, tako Reger uvek ponavlja, ali na klupi u sali Bordone imam bolje, nesumnjivo uvek najbolje misli, da, u Ambasadoru jedva da ima šanse za neku takozvanu filozofsku misao, na klupi u sali Bordone tako nešto je samorazumljivo. 

                         Nastavci: vidi :

                 Romani u nastavcima br 28

ARHIVA: Thomas Bernhard,Odlomci iz romana

Thomas Bernrdhard, Stari majstori (1)

 

Kazna odgovara krivici: da nam bude uskraćeno svako zadovoljstvo življenja, da smo dovedeni do najvišeg stepena odvratnosti prema životu.

Kjerkegor

Dogovorivši se s Regerom tek za pola dvanaest u Muzeju stare umetnosti, bio sam tamo već u pola jedanaest, kako sam sebi već davno obećao da ću ga jedared posmatrati koliko je god mogućno neuznemiravan, pod idealnim uglom, piše Acbaher. Pošto on tokom prepodneva ima svoje mesto u sali zvanoj sala Bordone, naspram Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom, na klupi tapaciranoj somotom, na kojoj mi je, juče, posle objašnjenja sonate zvane Oluja, nastavio da izlaže o umetnosti fuge, od pre Baha do posle Šumana, kako on to precizira, pri tome sklon da sve više i više govori o Mocartu a ne o Bahu, morao sam da se smestim u sali zvanoj sala Sebastijano; morao sam, dakle, uprkos svome ukusu, da se prilagodim Ticijanu da bih mogao da posmatram Regera pred Tintoretovim Čovekom sa sedom bradom, i to s nogu, što nije bila nikakva šteta, jer stojim radije nego što sedim, naročito prilikom posmatranja ljudi, i dokle god živim bolje ću posmatrati stojeći nego sedeći, i pošto sam, gledajući iz sale Sebastijano u salu Bordone, konačno najvećma izoštrio pogled, tako da mi nije smetao ni naslon klupe, mogao sam da potpuno, iz profila, vidim Regera koji je, bez ikakve sumnje zatečen padom temperature protekle noći, sve vreme držao svoj crni šešir na glavi, dakle da vidim celu Regerovu levu stranu okrenutu prema meni, pa je uspeo i moj naum da Regera jedared nesmetano osmatram. Budući da se Reger (u zimskom kaputu), oslonjen o štap stegnut izmeñu njegovih kolena, potpuno predao, kako mi se činilo, razgledanju Čoveka sa sedom bradom, nisam se u svom osmatranju ni najmanje bojao da će me otkriti. Čuvar sale, Irzigler (Jene!), s kojim je Regera vezivalo poznanstvo duže već od trideset godina i s kojim sam i ja lično (takode već više od dvadeset godina) imao dobar kontakt do danas, bio je s moje strane znakom ruke upozoren da bih hteo nesmetano da posmatram Regera, i svaki put kad bi se Irzigler pojavio, pravilnošću časovnika, on se pravio kao da nisam tu, pa se pravio kao da ni Reger nije tu, dok bi on, Irzigler, ispunjavajući svoju misiju, ispitivački proučavao na svoj uobičajeni način, neprijatan za sve koji ga nisu poznavali, posetioce galerije, inače, ove subote kad je ulaz besplatan, neshvatljivo malobrojne, Irzigler ima neugodan pogled, usvojen meñu muzejskim čuvarima, koji zastrašuje posetioce muzeja, upravo one koji su, kao što je poznato, najslabije obrazovani; njegov način ulaska u neku od sala, naglo i bešumno iskrsnuvši iza ugla, deluje doista odbojno svakom ko ga ne poznaje; u svojoj sivoj uniformi, skrojenoj loše ali namenjenoj da traje večito, zakopčanoj velikim crnim dugmadima, pri čemu visi na njemu, onako slabašnom, kao na vešalici, i sa svojom kapom sa štitnikom, načinjenoj od istog sivog materijala, na glavi, podseća vas više na stražare iz naših kaznenih ustanova nego na čuvara koga država plaća da pazi na umetnička dela. Otkako ga znam, Irzigler je uvek jednako bled, mada nije bolestan, i Reger već desetinama godina o njemu govori kao o lesu koji već trideset i pet godina služi državu u Muzeju stare umetnosti. Reger, koji više od trideset i šest godina posećuje Muzej, upoznao je Irziglera još prvog dana kad je ovaj stupio u službu i s njim je u besprekornim prijateljskim odnosima. Bila je dovoljna sasvim mala napojnica da bi mi zauvek bilo obezbeñeno mesto na klupi u sali Bordone, reče jedared Reger pre niz godina. Reger je uspostavio vezu sa Irziglerom koja im je, trajući više od trideset godina, prešla u naviku. Ako bi se Regeru prohtelo, što je često bio slučaj, da sam samcit posmatra Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom, onda bi Irzigler naprosto zatvorio salu Bordone za posetioce, naprosto se smestio na ulaz i nikog nije puštao. Reger bi samo dao dogovoreni znak rukom i Irzigler bi zatvarao salu Bordone, da, ne bi oklevao ni da istera posetioce koji su već u sali Bordone, jer tako želi Reger. Irzigler je izučio za stolara u Mostu na Lajti, ali stolarstva se odrekao još pre nego što je igde primljen kao stolarski pomoćnik da bi se zaposlio u policiji. Ali, policija je odbila Irziglera zbog fizičke nesposobnosti. Jedan od njegovih ujaka, brat njegove majke, koji je već od dvadeset četvrte bio čuvar u Muzeju stare umetnosti, obezbedio mu je u Muzeju stare umetnosti to mesto, meñu najslabije plaćenim ali najsigurnijim, kako kaže Irzigler. I u policiju je Irzigler, uostalom, hteo da ude samo zato što mu je izgledalo da će time da resi problem sa odevanjem. Celog života biti u istoj odeći, a čak ne morati tu celoživotnu odeću nijednom platiti, jer o tome brine država, izgledalo mu je kao idealno, a tako je mislio i ujak koji ga je uveo u Muzej stare umetnosti, i nije bilo, uostalom, u pogledu tog ideala, nikakve razlike da li je zaposlen u policiji ili u Muzeju stare umetnosti, mada je u policiji plata svakako viša nego u Muzeju stare umetnosti, ali opet služba u Muzeju stare umetnosti nije se mogla ni porediti s policijskom službom, budući da odgovorniji i istovremeno lakši posao nego što je u Muzeju stare umetnosti on, Irzigler, nije mogao ni da zamisli. Policijska služba je, pak, svakodnevno bila opasna po život, kazivao je Irzigler, dok služba u Muzeju stare umetnosti nije. Što se tiče jednoličnosti njegove dužnosti, za to se ni najmanje ne brine, štaviše on voli tu jednoličnost. Dnevno prelazi četrdeset do pedeset kilometara, što je znatno bolje za njegovo zdravlje od, recimo, službe u policiji gde bi mu se glavno zanimanje sastojalo u sedenju na tvrdoj kancelarijskoj stolici celog života. Više voli da motri muzejske posetioce nego obične ljude, jer muzejski posetioci su, u svakom slučaju, obrazovaniji ljudi, sa smislom za umetnost. Vremenom je i on lično stekao taj smisao za umetnost, i bio bi u svakom trenutku u stanju da ispuni zadatak vodiča u Muzeju stare umetnosti, a svakako u galeriji slika, kaže on, ali to mu nije nužno. Ljudi ionako ništa ne bi slušali od onoga što bi im on kazivao, kaže on. Decenijama već muzejski vodiči uvek pričaju isto i, logično, priličnu količinu besmislica, kao što kaže gospodin Reger, kaže mi Irzigler. Istoričari umetnosti samo zamlaćuju posetioce svojim brbljarijama, kaže Irzigler, koji je vremenom doslovno preuzeo mnoge, ako ne baš i sve Regerove stavove. Irzigler je Regerov glasnogovornik, gotovo sve što kaže Irzigler, rekao je Reger, više od trideset godina Irzigler govori ono što je govorio Reger. Kad pažljivo slušam, čujem Regera kako govori kroz Irziglera. Kad slušamo vodiče, neprestano slušamo jedino brbljarije o umetnosti koje nam idu na živce, kaže Irzigler, jer to Reger često govori. Sve ove slike su veličanstvene, ali nijedna nije savršena, tako govori Irzigler po Regeru. Ljudi, meñutim, dolaze u Muzej, pošto im je rečeno da to treba da čini kulturan čovek, ne zbog interesovanja, ljude ne interesuje umetnost, najmanje devedeset i devet procenta čovečanstva uopšte se ne interesuje za umetnost, Irzigler doslovno prenosi Regera. A on, Irzigler, imao je teško detinjstvo, majku obolelu od raka koja je umrla već u svojoj četrdeset i šestoj godini, oca skitnicu, večito pijanog. Most na Lajti je, pak, grozno mesto, kao i većina burgenlandskih mesta. Ko god može, beži iz Burgenlanda, kaže Irzigler, ali većina ne mogu, osudeni su da ceo život provedu u Burgenlandu, što je u najmanju ruku podjednako strašno koliko doživotno sužanjstvo u Štajnu na Dunavu. Burgenlanñani su robijaši, kaže Irzigler, njihov zavičaj je kaznionica. Oni sebe ubeduju da imaju istinski divan zavičaj, ali u stvarnosti Burgenland je bljutav i ružan. Zimi se Burgenlandani guše pod snegom, a leti ih proždiru komarci. A u proleće i u jesen, Burgenlandani se koprcaju samo u sopstvenoj prljavštini. U celoj Evropi nema zemlje siromašnije i prljavije, eto šta kaže Irzigler. Bečlije neprestano uveravaju Burgenlandane da je Burgenland lepa zemlja, jer Bečlije su zaljubljene u tu burgenlandsku prljavštinu i ta burgenlandska glupost im izgleda kao nešto romantično, pošto su na svoj bečki način perverzni. Burgenland, osim gospodina Hajdna, kao što kaže gospodin Reger, nije ništa proizveo, tako kaže Irzigler. Dolazim iz Burgenlanda, to ne znači ništa drugo nego da dolazim iz kaznionice Austrije. Ili iz ludnice Austrije, tako kaže Irzigler. Burgenlanñani odlaze u Bečkao u crkvu, rekao je on. Najveća želja Burgenlandana jeste da stupe u bečku policiju, rekao je onomad, što mi se nije posrećilo, jer sam bio suviše slab, zbog fizičke nesposobnosti. Ali, ja sam ipak čuvar u Muzeju stare umetnosti i, tako, državni službenik. Uveče, posle šest časova, rekao je, ne zaključavam zločince nego umetnička dela, zaključavam Rubensa i Belota. Njegovom ujaku, koji je ubrzo posle Prvog svetskog rata stupio u službu u Muzej stare umetnosti, svi u njegovoj porodici su zavideli. Kad bi ga oni svakih par odina posećivali u Muzeju stare umetnosti, subotom ili nedeljom kad je ulaz besplatan, sledili bi ga uvek veoma prestrašeni kroz sale s velikim majstorima i sve vreme su se divili njegovoj uniformi. Naravno, njegov ujak je ubrzo postao glavni čuvar i nosio je malu zvezdu od mesinga na reveru svoje uniforme, tako je rekao Irzigler. Usled njihovog strahopoštovanja i divljenja, dok ih je vodio kroz sale, ništa od onoga što im je govorio nisu shvatali. Pa i nije imalo nikakvog smisla da im objašnjava Veronezea, tako je rekao Irzigler pre par dana. Deca moje sestre opčinjeno su gledala u moje meke cipele, rekao je Irzigler, moja sestra je zastala pred Renijem, upravo pred najneukusnijem slikarem od svih ovde izloženih. Reger ne podnosi Renija, pa tako ni Irzigler ne podnosi Renija. Irzigler je već dosegao veliko majstorstvo u usvajanju Regerovih stavova i govori već bezmalo savršeno karakterističnim Regerovim tonom, mislim. Moja sestra posećuje mene a ne Muzej, rekao je Irzigler. Moja sestra uopšte ni ne oseća umetnost. Ali, njena deca se dive svemu što vide dok ih vodim kroz sale. Ona zastaju pred Velaskezom i neće da idu dalje, rekao je Irzigler. Gospodin Reger me je jedared pozvao s porodicom u Prater, rekao je Irzigler, Ijubazni gospodin Reger, jedne nedelje uveče. Njegova ženajejoš bila živa, rekao Irzigler. Stajao sam tamo i posmatrao Regera, koji je još bio udubljen u Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom, kako je rečeno, i istovremeno sam video Irziglera, koji nije čak ni bio u sali Bordone, dok mi iznosi svoju životnu priču, dakle prizore sa Irziglerom iz prošle nedelje u isti mah s Regerom, koji je sedeo na somotom tapaciranoj klupi i, prirodno, još me nije opazio. Irzigler je rekao da mu je već kao detetu najveća želja bila da stupi u bečku policiju, da bude žandar. Kad je reč o poslu, nije imao nikakvu drugu želju. Kad mu je, tada je imao dvadeset i tri godine, u stanici Rosauer uručen papir ofizičkoj nesposobnosti, za njega se, u stvari, svet srušio. Ali, u takvom stanju najvećeg očaja, ujak mu je isposlovao mesto čuvara u Muzeju stare umetnosti. Samo s malom ručnom torbom došao je u Beč, u stan svog ujaka, koji mu je dozvolio da tu stanuje četiri nedelje, posle čega je on, Irzigler, iznajmio sobu na Melkerbastaju. U toj iznajmljenoj sobi proveo je dvanaest godina. Prvih godina nije čak ništa ni video od Beča, od ranog jutra, oko sedam časova, bio je već u Muzeju stare umetnosti, a uveče, posle šest, opet kući, njegov se ručak, svih tih godina, uvek sastojao samo od hleba s kobasicom ili sirom, i to bi pojeo, zalivajući čašom vode sa česme, u garderobici iza javne garderobe. Burgenlandani su ljudi lišeni svih zahteva, i ja sam lično u svojoj mladosti radio s Burgenlandanima na raznim gradevinama i stanovao s Burgenlanñanima u svakojakim grañevinskim barakama i znam koliko su Burgenlandani bez ikakvih zahteva, potrebno im je samo najnužnije, i zaštede do kraja meseca, u stvari, osamdeset procenta svoje nadnice, pa i više.

Dok upirem pogled u Regera i posmatram ga doista pomno, onako kako ga još nikad pre nisam posmatrao, vidim Irziglera kako sam s njim stajao i slušao ga pre nedelju dana u sali Batoni. Muž jedne od njegovih prababa bio je poreklom iz Tirola, otuda i prezime Irzigler. Imao je dve sestre, mlaña se tek šezdesetih godina, s jednim frizerskim pomoćnikom iz Matersburga, iselila u Ameriku i tamo je s trideset i pet godina umrla od čežnje za zavičajem. Imao je tri brata, sva trojica danas žive i rade kao pomoćni radnici u Burgenlandu. Dvojica od njih su, kao i on, pošla u Beč da stupe u policijsku službu, ali nisu primljeni. A za službu u Muzeju bila je ipak bezuslovno neophodna izvesna inteligencija. Mnogo je naučio od Regera. Bilo je Ijudi koji su govorili da je Reger udaren, jer samo bi lud čovek mogao decenijama svakog drugog dana, osim ponedeljka, da ide u likovnu galeriju Muzeja stare umetnosti, ali u to on ne veruje, gospodin Regerjepametan, obrazovan čovek, rekao je Irzigler. Da, rekao sam Irzigleru, gospodin Reger nije samo pametan i obrazovan čovek, nego je on i znamenit čovek, studirao je, uostalom, muziku u Lajpcigu i Beču i pisao muzičke kritike za Times i još ih i danas piše za Tajms, rekao sam. Nije nekakav člankopisac, rekao sam, nekakav brbljivac, već u pravom smislu muzikolog i sa svom ozbiljnošću velike ličnosti. Reger ne može da se poredi sa svim tim brbljivim muzičkim feljtonistima kakvi ovde svakodnevno u novinama rasprostiru svoje prljave brbljarije. Reger je zapravo filozof, rekao sam Irzigleru, filozof u najčistijem smislu tog pojma. Više od trideset godina piše Reger svoje kritike za Tajms, te male eseje iz filozofije muzike, koji će jednog dana sigurno biti sabrani u knjigu. Ovo boravljenje u Muzeju stare umetnosti nesumnjivo je jedan od uslova za to da Reger može da piše tako za Tajms kako piše za Tajms, rekao sam Irzigleru, i svejedno je da li me je Irzigler razumeo ili nije, verovatno me Irzigler nije ni razumeo, mislio sam i još sad tako mislim. O tome da Reger piše za Tajms svoje muzičke kritike, niko ne zna u Austriji, najviše ako par ljudi to zna, rekao sam Irzigleru. Mogao bih reći i da je Regerfilozof za sebe, rekao sam Irzigleru, ne vodeći računa da je bila glupost reći to Irzigleru. U Muzeju stare umetnosti Reger nalazi sve ono što nigde drugde ne može naći, rekao sam Irzigleru, sve što mu je važno, sve što mu je korisno za mišljenje i rad. Ljudi mogu smatrati da je Regerovo ponašanje sumanuto, a ono to nije, rekao sam Irzigleru, ovde u Beču i Austriji Regera ni ne primećuju, ali u Londonu i Engleskoj, čak i u Americi, zna se ko je Reger, kakav kapacitet predstavlja, rekao sam Irzigleru. I ne zaboravite idealnu temperaturu od osamnaest Celzijusovih stepeni koja tokom cele godine vlada ovde, u Muzeju stare umetnosti, rekao sam još Irzigleru. Irzigler je samo klimao glavom. Reger je visokocenjena ličnost u celom muzikološkom svetu, rekao sam juče Irzigleru, samo što ovde, u njegovoj domovini, niko o tome neće išta da zna, naprotiv, ovde, gde je on kod kuće, Reger, koji je u svom fahu ostavio sve druge daleko iza sebe, svu tu odvratnu provincijalnu nedotupavnost, omražen je ništa manje nego što je Reger omražen u svojoj domovini Austriji, rekao sam Irzigleru. Ovde je genije poput Regera omražen, rekao sam Irzigleru, ne brinući o tome da Irzigler nije shvatio ništa od tog šta sam mislio kad sam mu govorio da je genije poput Regera ovde omražen, ne brinući o tome da li je zaista tačno govoriti o Regeru kao o nekom geniju, naučni genije, štaviše Ijudski genije, mislio sam, Reger to nesumnjivo jeste. Genije i Austrija ne idu zajedno, rekao sam. U Austriji morate biti mediokritet da biste dobili pravo na reč i bili uzimani ozbiljno, biti ljudsko oličenje nedotupavnosti i provincijalnog dvoličnjaštva, čovek s mozgom po meri jedne državice. Genije ili bio to samo izvanredan duh biva ovde pre ili kasnije ubijen na nečastan način, rekao sam Irzigleru. Jedino ljudi poput Regera, koji se u ovoj prestravljenoj zemlji mogu izbrojati na prstima jedne ruke, nadilaze ovo stanje niskosti i mržnje, tlačenja i ravnodušnosti, opšte primitivnosti neprijateljske prema duhu, koja vlada posvuda u Austriji, jedino ljudi poput Regera, s veličanstvenim karakterom i oštrim, nepokvarljivim umom. Mada gospodin Reger nije u rdavom odnosu s direktorkom ovog Muzeja, i mada on tu direktorku odlično poznaje, rekao sam Irzigleru, njemu ni u snu nikad ne bi palo da nju, direktorku, moli za bilo šta što bi se ticalo njega ili ovog Muzeja. Upravo u času kad je gospodin Reger naumio da direkciju, a to znači direktorku, obavesti o lošem stanju klupa u salama i, po mogućstvu, podstakne akciju da klupe budu izmenjene, donesene su nove klupe; i to savršeno ukusne, rekao sam Irzigleru. Ne verujem, rekao sam Irzigleru, da direkcija Muzeja stare umetnosti zna da gospodin Reger već više od trideset godina dolazi ovamo, u Muzej, svakog drugog dana i sedi na klupi u sali Bordone, u to ne verujem. Pre će biti, uostalom, da je o tome bilo reči prilikom nekog Regerovog susreta s direktorkom, koliko ja znam direktorka ništa ne zna o tome, jer gospodin Reger nikad nije govorio o tome, a pošto ste vi, gospodine Irzigler, uvek ćutali o tome, budući da je želja gospodina Regera da ćutite o tome da Reger već više od trideset godina, svakog drugog dana, osim ponedeljka, posećuje Muzej stare umetnosti. Ćutanje je vaša glavna snaga, rekao sam Irzigleru, mislio sam dok sam posmatrao Regera, koji je posmatrao Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom, a na koga je opet, sa svoje strane, gledao Irzigler. Reger je izuzetan čovek, a sa izuzetnim ljudima morate se ophoditi smotreno, rekao sam juče Irzigleru. Nezamislivo je da mi, naime Reger i ja, redovno, svaki drugi dan idemo u Muzej, rekao sam juče Irzigleru, a ja sam baš danas ipak, jer je Reger baš tako želeo, opet došao, a zbog čega je Reger danas ovde ne znam, mislio sam, valjda ću ubrzo znati. Irzigler je takoñe bio posve začuñen kad me je danas video, pošto sam mu koliko juče rekao da je isključeno da dva dana zaredom dodem u Muzej stare umetnosti, baš kao što je to dosad bilo isključeno i za Regera. A sad smo obojica, Reger i ja, ponovo danas u Muzeju stare umetnosti gde smo i juče bili. To mora da je uznemirilo Irziglera, mislio sam, mislim. Može biti da jedared dode do zabune, pa ponovo da se sutradan ode u Muzej stare umetnosti, mislio sam, ali ipak, razmišljao sam, otkud da se nij ejedino Reger zbunio ili da se nisam jedino ja zbunio u toj stvari, nego se obojici, Regeru i meni, dogodilo da se prevarimo u tome. Reger mi je juče izričito rekao, doñite sutra ovamo, još čujem Regera kako mi to govori. Ali, prirodno, Irzigler to nije čuo i o tome ništa nije znao i prirodno je da je začuñen da smo Reger i ja danas ponovo u Muzeju. Da mi Reger nije juče rekao, dodite sutra ovamo, ja ne bih danas došao u Muzej stare umetnosti, možda tek iduće nedelje, jer nasuprot Regeru, koji stvarno ide svakog drugog dana u Muzej stare umetnosti, i to već decenijama, ja ne idem baš svakog drugog dana u Muzej stare umetnosti, nego samo kad mi se prohte ili mi prija. A hoću li da sretnem Regera, nije apsolutno nužno da idem u Muzej stare umetnosti, potrebno je samo da odem do hotela Ambasador u koji on odlazi uvek pošto iziñe iz Muzeja stare umetnosti. U Ambasadoru, ako hoću, mogu da sretnem Regera svakog dana. U Ambasadoru on ima svoje mesto pored prozora, i to za stolom pored takozvanog jevrejskog stola, koji se nalazi ispred mañarskog stola, koji stoji iza arapskog stola, kad od Regerovog stola gledamo put vrata predvorja. Radije idem, naravno, u Ambasador nego u Muzej stare umetnosti, ali kad ne mogu da dočekam da Reger stigne u Ambasador, već oko jedanaest časova odlazim u Muzej stare umetnosti da bih ga sreo, svog duhovnog oca. Reger provodi prepodne u Muzeju stare umetnosti, popodne u Ambasadoru, oko pola jedanaest odlazi u Muzej stare umetnosti, oko pola tri u Ambasador. Do podne mu odgovara temperatura od osamnaest stepeni u Muzeju stare umetnosti, popodne se oseća bolje u toplom Ambasadoru u kojem je uvek temperatura dvadeset i tri stepena. Popodne se ne predajem razmišljanju tako rado i tako intenzivno, kaže Reger, pa onda sebi mogu da dozvolim Ambasador. Muzej stare umetnosti je njegova mdionica za duhovnu proizvodnju, tako on kaže, Ambasador je u neku ruku moja mašina za obradu misli. U Muzeju stare umetnosti se osećam izložen, u Ambasadoru zaštićen, tako kaže. Ta suprotnost, Muzej stare umetnosti - Ambasador, potrebna je mome mišljenju više nego išta drugo, s jedne strane izloženost, s druge zaštićenost, atmosfera Muzeja stare umetnosti s jedne strane, i atmosfera Ambasadora s druge, izloženost s jedne, zaštićenost s druge strane, moj dragi Acbaheru; tajna mog mišljenja, rekao je, počiva na tome da prepodne provodim u Muzeju stare umetnosti, a popodne u Ambasadoru. A šta je suprotstavljenije od Muzeja stare umetnosti, naime galerije slika u Muzeju stare umetnosti, i Ambasadora. Od Muzeja stare umetnosti načinio sam svoju duhovnu naviku, baš kao i od Ambasadora, rekao je. Kvalitet mojih kritika za Tajms, gde uostalom saradujem već trideset i četiri godine, rekao je, počiva zapravo na tome da posećujem Muzej stare umetnosti i Ambasador, Muzej stare umetnosti svakog drugog prepodneva, Ambasador svakog popodneva. Samo me je ta navika spasla posle smrti moje žene. Dragi moj Acbaheru, bez te navike, i ja bih već umro, rekao je juče Reger. Svakom čoveku je potrebna neka takva navika da bi preživeo, rekao je. Čak i ako je to najsumanutija navika, ona je potrebna. Regerov moral kao da se popravlja, njegov govorni stil je ponovo onaj otpre smrti njegove žene. Doduše, kaže, on je sad prevazišao takozvanu mrtvu tačku, ali će ipak celog života patiti što ga je žena ostavila samog. Neprestano ponavlja da je celog života živeo u zabludi da će on biti taj koji će napustiti ženu, da će on umreti pre nje, jer je njena smrt došla tako iznenada da je on čak i par dana pre njene smrti bio čvrsto ubeden da će ga ona nadživeti; ona je bila dobrog zdravlja, ja sam bio onaj ko je bolestan, uvek smo živeli s tom mišlju i u toj veri, tako kaže. Niko nije bio tako zdrav kao moja žena, živelaje život u punom zdravlju, dok samja neprestano egzistirao u bolesti, da, egzistirao u bolesti na smrt, rekao je. Ona je bila zdrava, ona je bila budućnost, a ja sam uvek bio bolestan, bio sam prošlost, rekao je. Da bi se jedared moglo desiti da živi bez svoje žene, da ostane zaista sam, nije mu nikad padalo na pamet, ta misao nije bila njegova, tako kaže. I čak ako bi ona umrla pre mene, onda bih ja umro za njom, po mogućstvu što brže, uvek je tako mislio. Sad on mora, s jedne strane, da se izbori sa zabludom da će ona umreti posle njega, kao i sa činjenicom da se on nije ubio posle njene smrti i da je, dakle, nije sledio u smrt kako je nameravao. Pošto sam uvek bio svestan da je ona sve za mene, nisam mogao, naravno, ni da sanjam da nastavim sa životom posle nje, dragi moj Acbaheru, rekao je. Zbog ove ljudske slabosti, doista nedostojne čoveka, zbog ove malodušnosti, nisam umro za njom, rekao je, nisam se ubio posle njene smrti, naprotiv, kako mi sad izgleda (tako je rekao juče!), postao sam jak, pokatkad mi, u poslednje vreme, dolazi kao da sam sad postao čak i jači. Sad, verovali mi ili ne, držim još i više do svog života nego ranije, zapravo sam s najvećom gorljivošću vezan za život, rekao je to juče. Neću da to prihvatim, ali živim s još većim intenzitetom nego pre njene smrti. Pravo govoreći, bilo mi je potrebno više od godine dana da bih uopšte mogao tako nešto da pomislim, ali sad to mislim bez ikakvog ženiranja, rekao je. Ipak, ono što me izuzetno potresa jeste činjenica da je tako prijemčiva osoba kakva je bila moja žena, sa svim ogromnim znanjem koje sam joj preneo, preminula i, tako, sa sobom u smrt odnela to ogromno znanje; to je ono što je čudovišno, još čudovišnije od te čudovišnosti kakva je činjenica da je ona mrtva, rekao je. Unosimo i utiskujemo sve iz nas u takvu osobu, a ona nas napušta, izmiče nam u smrt, zauvek, tako je rekao. A uz to postoji i naglost, činjenica da nismo predvideli smrt te osobe, ni za trenutak nisam predvideo smrt svoje žene, gledao sam na nju kao da će večno živeti, nikad ftisam pomišljao na njenu smrt, rekao je, kao da je doista živela s mojim znanjem kao večnost u večnosti, tako je rekao. Zaista iznenadna smrt, rekao je. Takvu osobu smatramo za večnost, i to je zabluda. Da sam bio svestan da će mi izmaći u smrt, radio bih sasvim drukčije, ali nisam znao da će mi izmaći i isprednjačiti u smrti i radio sam potpuno nesuvislo, kao da je egzistirala večno u večnosti, dok ona čak nije ni bila načinjena za večnost, nego za konačan, zemaljski život, kao što smo svi. Samo kad volimo nekog takvom nesputanom ljubavlju, kako sam ja voleo svoju ženu, verujemo da će on doista živeti večito i u večnosti. Sedeći na klupi u sali Bordone, on još nikad nije ostavio šešir na glavi, i to me je podjednako uznemirilo kao i činjenica da mi je za danas zakazao sastanak u Muzeju, jer ta stvar stvarno je najneobičnija, kako sam mislio, koju mogu da zamislim, ta stvar da je on na klupi u sali Bordone zadržao svoj šešir na glavi jeste najneobičnija, zanemarimo li niz drugih neobičnih stvari u tom kontekstu.

Irzigler je bio ušao u salu Bordone i, prišavši Regeru, prošaputao mu nešto na uho, i odmah izišao iz sale Bordone. Ono što je Irzigler saopštio, medutim, barem naoko, nije nimalo delovalo na Regera; Reger je ostao da sedi na klupi jednako kao i pre Irziglerovog saopštenja. Ali, ja sam ipak bio zaokupljen tim šta je Irzigler mogao reći Regeru. Ubrzo me je, medutim, napustila misao o tome šta je Irzigler mogao reći Regeru i posmatrao sam Regera, istovremeno ga slušajući kako mi govori: ljudi idu u Muzej stare umetnosti pošto se tako radi, ni zbog čega, dolaze čak iz Španije i Portugala u Beč i idu u Muzej stare umetnosti da bi kod kuće, u Španiji i Portugalu, mogli reći da su bili u Muzeju stare umetnosti u Beču, što je ipak smešno, jer Muzej stare umetnosti nije Prado, a nije ni Muzej u Lisabo nu, od toga je Muzej stare umetnosti daleko. Muzej stare umetnosti nema čak ni jednog Goju i nema čak ni jednog El Greka. Video sam Regera i posmatrao ga i istovremeno slušao ono što mi je dan ranije govorio. Muzej stare umetnosti nema čak nijednog Goju, nema čak nijednog El Greka. Naravno, on može da se odrekne El Greka, jer El Greko nije zaista veliki slikar, nije ni medu prvima, rekao je Reger, ali nemati nijednog Goju, za muzej kakav je Muzej stare umetnosti naprosto je ubitačno. Nemati Goju, rekao je, to liči na Habsburge koji, kao što znate, nisu imali nikakvog razumevanja za umetnost, sluha za muziku, da, ali nikakvog razumevanja za umetnost. Betovena su slušali, ali Goju nisu videli. Nisu hteli da imaju Goju. Dopustili su Betovenu slobodu budale, jer je muzika za njih bila bezopasna, ali Goja, on, nije smeo da uñe u Austriju. E, da, Habsburzi su, tačno, imali sumnjivi katolički ukus koji je u ovom Muzeju kod kuće. Muzej stare umetnosti je upravo sumnjivi umetnički ukus Habsburga, estetski ukus, odvratan. O čemu sve ne govorimo s ljudima koji baš ničeg nemaju zajedničkog s nama, rekao je, zato što su nam potrebni slušaoci. Potrebni su nam slušaoci i glasnogovornik, rekao je. Celog života želimo idealnog glasnogovornika i ne nalazimo ga, jer idealni glasnogovornik ne postoji. Imamo jednog Irziglera, rekao je, a ipak sve vreme tragamo za nekim Irziglerom, idealnim Irziglerom. Svog glasnogovornika stvaramo od jednog jednostavnog čoveka, i kad smo svog glasnogovornika načinili od tog jednostavnog čoveka, tražimo drugog glasnogovornika, nekog drugog koji nam odgovara kao glasnogovornik, rekao je. Posle smrti svoje žene imam barem Irziglera, rekao je. Irzigler je, kao i svi ljudi iz Burgenlanda, bio ipak samo glupak iz Burgenlanda pre nego što je naleteo na mene, rekao je Reger. Potreban nam je glupak kao glasnogovornik. Glupak iz Burgenlanda je glasnogovornik koji savršeno odgovara, rekao je Reger. Shvatite me dobro, ja cenim Irziglera, potreban mi je kao kora hleba, decenijama mi je bio potreban, ali samo glupak kao Irzigler je potreban kao glasnogovornik, rekao je Reger juče. Naravno, koristimo takvog glupaka kao čoveka, rekao je, ali s druge strane upravo time što ga koristimo, takvog glupakapretvaramo u čoveka, čineći od njega našeg glasnogovornika i utiskujući svoje misli u njega, s početka prilično bezobzirno, priznajem, pretvaramo jednog burgenlandskog glupaka, kakav je Irzigler bio, u ljudsko biće iz Burgenlanda. Da, Irzigler, pre nego što je naleteo na mene, nije imao, recimo, pojma o muzici, ni o kakvoj muzici, u stvari ni o čemu, čak ni o svojoj gluposti. A sad, Irzigler je otišao dalje od svih tih brbljivih istoričara umetnosti koji ovde iz dana u dan dolaze i probijaju ljudima uši sa svojim istorijskoumetničkim gluparijama. Irzigler je odmakao ispred tih istorijskoumetničkih svinja govorljivica koje svakodnevno, svojim brbljarijama, uništavaju gomile učenika koje ganjaju pred sobom. Istoričari umetnosti su zapravo uništivači umetnosti, rekao je Reger. Istoričari umetnosti dotle brbljaju o umetnosti dok je ne ubiju svojim brbljanjem. Istoričari umetnosti izbrbljavaju umetnost do smrti. Bože moj, mislio sam često, sedeći ovde na klupi, dok su istoričari umetnosti pred sobom ganjali svoja bespomoćna stada, kako je to šteta za sve te ljude koji su odbijeni od umetnosti baš od strane tih istoričara umetnosti, nepovratno odbijeni od umetnosti, rekao je Reger. Posao istoričara umetnosti je najzločinačkiji posao koji postoji, i brbljivi istoričar umetnosti, uostalom postoje samo brbljivi istoričari umetnosti, morao bi udarcima biča da bude isteran iz sveta umetnosti, rekao je Reger, izgnani iz sveta umetnosti, eto šta bi trebalo da budu istoričari umetnosti, jer istoričari umetnosti su zapravo uništivači umetnosti, a mi ne bismo smeli sebi da dopustimo da istoričari umetnosti, uništivači umetnosti, unište umetnost. Kad slušamo nekog istoričara umetnosti pripada nam muka, rekao je on, slušajući nekog istoričara umetnosti vidimo kako umetnost biva uništena pod brbljanjem istoričara umetnosti, umetnost malaksava i biva uništena. Hiljade, da, desetine hiljada istoričara umetnosti svojim brbljanjem uništavaju umetnost, rekao je. Istoričari umetnosti su prave ubice umetnosti, i slušamo li nekog istoričara umetnosti, saučestvujemo u uništavanju umetnosti, tamo gde se pomalja istoričar umetnosti, umetnost biva uništena, eto istine. Jedva da sam išta u životu mrzeo dubljom mržnjom nego što mrzim istoričare umetnosti, rekao je Reger. Slušati Irziglera dok nekom neznalici objašnjava neku sliku čisto je zadovoljstvo, rekao je Reger, jer on, kad treba da objasni neko umetničko delo, nikad nije brbljiv, nije brbljivac nego skromni izveštač koji umetničko delo ostavlja otvoreno onom ko ga posmatra, ne zatvara mu ga svojim brbljanjem. Ja sam ga, Irziglera, proteklih decenija učio kako objašnjavati umetnička dela kao predmete posmatranja. Ali, razume se, sve što kaže Irzigler potiče od mene, rekao je potom Reger, ništa od toga nije, naravno, njegovo sopstveno nego ono najbolje što ja imam u glavi, pa čak i ako je to naučeno, ipak je od slučaja do slučaja korisno. Za muzikologa poput mene, takozvana likovna umetnost je od najveće koristi, rekao je Reger, što se usredsredujem na muzikologiju i, u stvari, što više uranjam u muzikologiju, utoliko sam više obuzet takozvanom likovnom umetnošću; mislim da je tako i obrnuto, da je za nekog slikara, recimo, od najveće prednosti ako se posvećuje muzici, naime da se onaj koji je odlučio da celog života slika, celog života predaje muzičkim studijama. Likovna umetnost na čudesan način dopunjava muzičku umetnost, a jedna je uvek poželjna za drugu, rekao je. Ne bih svoje muzikološke studije mogao čak ni da zamislim bez rasprave s takozvanom likovnom umetnošću, posebno sa slikarstvom, rekao je. Ako svoj muzički posao odrañujem tako dobro, to je zato što se istovremeno, ne s manjim entuzijazmom i ne s manjim intenzitetom, bavim slikarstvom. Ne dolazim uzalud već više od trideset godina u Muzej stare umetnosti. Drugi odlaze prepodne u gostionicu i ispijaju tri-četiri čaše piva, a ja sedim ovde i posmatram Tintoreta. Ludilo možda, morate da pomislite, ali ja ne mogu drukčije. Nekom je decenijama najomiljenija navika da popije svoje tri- četiri prepodnevne čaše piva u krčmi, ja idem u Muzej stare umetnosti. Neko se oko jedanaest sati prepodne pere u kupatilu da bi mogao da savlada predstojeći dan s njegovim preponama, ja idem u Muzej stare umetnosti. Ako pri tome imamo još i jednog Irziglera, dobro smo usluženi, rekao je Reger. U stvari, još od svog detinjstva ništa nisam toliko mrzeo kao muzeje, rekao je, po prirodi sam mrzitelj muzeja, ali verovatno upravo zbog toga već više od trideset godina dolazim ovamo, poklanjam sebi taj nesumnjivo duhom uslovljeni apsurd. Kao što znate, nije Bordone razlog zašto dolazim u salu Bordone, nije čak ni zbog Tintoreta, premda ipak smatram da je Čovek sa sedom bradom jedna od najveličanstvenijih slika ikad naslikanih, dolazim zbog ove klupe u sali Bordone i zbog idealnog uticaja svetlosti na snagu mojih čuvstava, zapravo zbog idealnih temperaturnih uslova baš u sali Bordone, i zbog Irziglera, koji je jedino u sali Bordone idealni Irzigler. I u stvari nikad se nisam ni zadržavao u blizini, recimo, Velaskeza. Da i ne govorim o Rigou i Laržilijeu koje izbegavam kao kugu. Ovde, u sali Bordone, imam najbolje mogućnosti za meditaciju, i kad imam sreću da ovde, na ovoj klupi, pročitam nešto, recimo mog dragog Montenja, ili mog Paskala, meni možda još dražeg, ili mog još znatnog dražeg Voltera, kao što vidite, svi moji omiljeni pisci su Francuzi, niti jedan jedini Nemac, mogu da to učinim ovde na najprijatniji i najkorisniji način. Sala Bordone je podjednako moja mislionica i moja čitaonica. Ako bih slučajno poželeo gutljaj vode, Irzigler će mi je doneti u čaši, nije potrebno čak ni da ustanem. Ponekad se ljudi čude kad vide da ovde, sedeći na ovoj klupi, čitam svog Voltera i pritom ispijam čašu čiste vode, zaprepašćeni su, odmahuju glavom, pa odlaze, sa izgledom koji govori da me smatraju za luñaka kome je država posebno dodelila slobodu budale. Kod kuće već godinama ne čitam više nikakvu knjigu, ovde u sali Bordone čitao sam već stotine knjiga, ali to ne znači da sam sve te knjige pročitao u sali Bordone, nikad u svom životu nisam pročitao ni jednu jedinu knjigu, moj se postupak čitanja sastoji u visoko obdarenom prelistavanju, dakle onako kako to čini neko ko voli više da lista nego da čita, naime ko lista desetine, ponekad i stotine stranice pre nego što će pročitati tek jednu od njih; ali, kad taj čovek čita neku stranicu, čita je tako temeljno kao niko i s najvećom čitalačkom strašću koja se da zamisliti. Više sam prelistavač nego čitalac, morate znati, i volim prelistavanje podjednako koliko čitanje, u svom životu sam milion puta više prelistavao nego čitao, ali prelistavajući, imao sam barem isto onoliko zadovoljstva i istinskog duhovnog uživanja koliko i prilikom čitanja. Bolje je, ipak, da od knjige od četiri stotine stranica pročitamo samo, sve u svemu, tri stranice hiljadu puta temeljnije nego normalan čitalac koji iščitava sve stranice,ali nijednu temeljno, rekao je. Bolje je s najvećim intenzitetom pročitati dvanaest redaka u nekoj knjizi i tako u potpunosti prodreti u njih, kao što bismo mogli reći, nego da čitamo celu knjigu kao normalan čitalac, koji naposletku od čitane knjige upoznaje tek onoliko koliko neki putnik u avionu od predela koji nadleće. Ne primećuje čak ni obrise. Tako danas čitaju ljudi, sve u letu, čitaju sve i ništa ne upoznaju. Ja ulazim u knjigu i potpuno se u njoj nastanjujem, morate zamisliti, sa svim što jesam, na jednoj ili dve stranice nekog filozofskog rada, kao da sam stupio u neki predeo, ušao u prirodu, neku državnu ustanovu, neki detalj na Zemlji, ako hoćete, i ne tek s pola snage i bez punog srca prodro u tu pojedinost na planeti Zemlji da bih je istražio i, zatim, posve istraženu, onoliko koliko je to god meni mogućno, zaključivao o celini. Ko je sve čitao, ništa nije shvatio, rekao je. Nije neophodno pročitati celog Getea, celog Kanta, nije neophodno pročitati ni celog Šopenhauera, nekoliko stranica iz Vertera, nekoliko stranica iz Izbora po srodstvu i naposletku znamo više o obe knjige nego da smo ih čitali od početka do kraja, , što bi nas u svakom slučaju lišilo najčistijeg zadovoljstva. Ali, da bismo sebe tako drastično ograničili, potrebno nam je prilično duhovne odvažnosti i snage, koje se tek retko kad mogu prikupiti i kojima mi sami retko kad raspolažemo; čovek koji čita je poput mesoždera koji proždire na najodvratniji način i, kao mesožder, kvari stomak i ukupno zdravlje, glavu i celu duhovnu egzistenciju. Čak i neku filozofsku raspravu bolje razumemo ako je ne gutamo celu u jednom zalogaju, nego od nje štrpnemo tek detalj putem kojeg onda, ako nas sreća posluži, dospevamo do celine. Uostalom, upravo nam fragmenti priušćuju najveće zadovoljstvo, baš kao što nam i život priušćuje najveće zadovoljstvo kad ga posmatramo kao fragment, dok nam celina izgleda kao okrutna i, u osnovi, jeste okončana savršenost. Tek ako imamo sreće, neku celinu, okončanost, da, i savršenost, da pretvorimo u fragment, i onda tako čitamo, izvlačimo odatle veliko, a zavisno od okolnosti, najveće uživanje. Odavno je već kako nam je naše doba, uzeto kao celina, postalo nepodnošljivo. Celina i savršenost su nam nepodnošljive, rekao je. Pa i sve ove slike ovde, u Muzeju stare umetnosti, u osnovi su mi nepodnošljive, i da budem pošten, grozne su. Da bih mogao da ih podnesem, na svakoj od njih pojedinačno tragam za onim što se naziva otežavajuća greška, i taj postupak mi je do sada uvek polazio za rukom, naime da svako od ovih navodno savršenih dela prometnem u fragment, rekao je on. Ne samo što nam savršenost neprekidno preti da nas uništi, ona uništava i sve ono što ovde visi na zidovima sa oznakom remek-delo, rekao je. Ja polazim od toga da savršenost, celina, ni ne postoji, i svaki put kad neko od tih navodno savršenih umetničkih dela, okačenih ovde na zidu, prometnem u fragment, izmeñu trenutka kad sam krenuo u potragu za otežavajućom greškom na tom umetničkom delu, za presudnom tačkom neuspeha umetnika koji je stvorio to delo, i trenutka kad sam je našao, učinio sam korak napred. Zasad sam na svakoj od ovih slika, takozvanih remek-dela, našao otežavajuću grešku, našao i razotkrio trenutak neuspeha njenog tvorca. Više od trideset godina se ovaj nečasni račun, kako biste mogli pomisliti, pokazivao kao tačan. Nijedno od ovih remek-dela, čuvenih u svetu, zapravo nije celina niti je savršeno.

To me umiruje, rekao je. To me, štaviše, usrećuje. Tek kad prihvatimo, svaki put, da celina i savršenost ne postoje, data nam je mogućnost da nastavimo da živimo. Ne podnosimo celinu i savršenost. Moramo da kao okrutna i, u osnovi, jeste okončana savršenost. Tek ako imamo sreće, neku celinu, okončanost, da, i savršenost, da pretvorimo u fragment, i onda tako čitamo, izvlačimo odatle veliko, a zavisno od okolnosti, najveće uživanje. Odavno je već kako nam je naše doba, uzeto kao celina, postalo nepodnošljivo. Celina i savršenost su nam nepodnošljive, rekao je. Pa i sve ove slike ovde, u Muzeju stare umetnosti, u osnovi su mi nepodnošljive, i da budem pošten, grozne su. Da bih mogao da ih podnesem, na svakoj od njih pojedinačno tragam za onim što se naziva otežavajuća greška, i taj postupak mi je do sada uvek polazio za rukom, naime da svako od ovih navodno savršenih dela prometnem u fragment, rekao je on. Ne samo što nam savršenost neprekidno preti da nas uništi, ona uništava i sve ono što ovde visi na zidovima sa oznakom remek-delo, rekao je. Ja polazim od toga da savršenost, celina, ni ne postoji, i svaki put kad neko od tih navodno savršenih umetničkih dela, okačenih ovde na zidu, prometnem u fragment, izmeñu trenutka kad sam krenuo u potragu za otežavajućom greškom na tom umetničkom delu, za presudnom tačkom neuspeha umetnika koji je stvorio to delo, i trenutka kad sam je našao, učinio sam korak napred. Zasad sam na svakoj od ovih slika, takozvanih remek-dela, našao otežavajuću grešku, našao i razotkrio trenutak neuspeha njenog tvorca. Više od trideset godina se ovaj nečasni račun, kako biste mogli pomisliti, pokazivao kao tačan. Nijedno od ovih remek-dela, čuvenih u svetu, zapravo nije celina niti je savršeno.

To me umiruje, rekao je. To me, štaviše, usrećuje. Tek kad prihvatimo, svaki put, da celina i savršenost ne postoje, data nam je mogućnost da nastavimo da živimo. Ne podnosimo celinu i savršenost. Moramo da putujemo u Rim i utvrdimo da je crkva Svetog Petra grañevina bez ukusa, Berninijev oltar arhitektonska glupost, rekao je. Moramo, da bismo to podneli, da vidimo papu licem u lice i lično ustanovimo da je on, sve u svemu, očajno groteskni lik koliko i svi ostali. Moramo da slušamo Baha i slušamo kako promašuje, da slušamo Betovena i slušamo kako promašuje, čak i Mocarta da slušamo i slušamo kako promašuje. Tako moramo da postupamo i s takozvanim velikim filozofima, pa čak i ako su u pitanju naši omiljeni umetnici na području duha, rekao je. Ne volimo Paskala zato što je on tako savršen, nego zato što je, u osnovi, tako bespomoćan, baš kao što volimo Montenja zbog njegovog traganja tokom celog života za bespomoćnošću, nikad nañenom, Voltera zbog njegove bespomoćnosti. Volimo, uostalom, filozofiju i sve nauke o duhu zajedno zato što su apsolutno bespomoćne. Volimo, u stvari, samo knjige koje su necelovite, haotične, bespomoćne. Tako je sa svim i svakim, rekao je Reger, i za nekog čoveka se posebno vezujemo samo zato što je bespomoćan, nimalo celovit, zato što je haotičan i nesavršen. Da, kažem, El Greko, lepo, ali dobri momak nije umeo da naslika nikakvu ruku!, i kažem Veroneze, lepo, ali dobri momak nije umeo da naslika nikakvo prirodno lice. I ono što sam vam danas govorio o fugi, rekao mi je juče, ni jedan jedini od svih kompozitora, ma bili i najveći, nije komponovao savršenu fugu, čak ni Bah, koji je, meñutim, bio sušta vedrina i bez premca kompozitorski jasan. Nema savršene slike i nema savršene knjige i nema savršenog muzičkog komada, rekao je Reger, eto istine, i ta istina omogućava da neka glava, kakva je moja, koja tokom celog svog života nije drugo nego glava očajnika, nastavi da živi. Glava mora biti tragalačka glava, glava koja traga za greškama, za čovečijim greškama, mora biti glava koja traga za promašajima. Ljudska glava je samo onda doista ljudska glava kad traga za čovečijim greškama. Ljudska glava nije ljudska glava ako se ne upušta u traganje za čovečijim greškama, rekao je Reger. Dobro načinjena glava je glava koja traga za čovečijim greškama, a izvanredna glava jeste glava koja te čovečije greške nalazi, dok je genijalna glava ona glava koja, pošto ih je našla, ukazuje na te nañene greške i, sa svim sredstvima koja su joj na raspolaganju, pokazuje te greške. I u tom smislu se potvrñuje, rekao je Reger, izreka koja se, meñutim, uvek iznosi onako bezglavo, ko traži, taj nalazi. Onaj ko u ovom Muzeju, meñu stotinama takozvanih remek-dela, traži greške, taj ih i nalazi, rekao je Reger. Nijedno delo u ovom Muzeju nije bez nedostatka, kažem. Možete se tome smejati, rekao je, može vas to užasnuti, ali mene usrećuje. To je, uostalom, dobar razlog za to što već više od trideset godina dolazim u Muzej stare umetnosti, a ne preko puta, u Prirodnjački muzej. Još je sedeo na klupi, sa svojim crnim šeširom na glavi, istinski nepomičan i bilo je jasno da već odavno ne posmatra Čoveka sa sedom bradom, nego nešto sasvim drugo, iza Čoveka sa sedom bradom, ne Tintoreta, nego nešto daleko, izvan Muzeja, dok sam ja, sa svoje strane, doduše gledajući Regera i Čoveka sa sedom bradom, video iza tog prizora opet Regera koji mi je juče objašnjavao fuge. Često sam ga već slušao kako objašnjava fuge, pa juče nisam ni osetio neku želju da ga slušam pomno, pratio sam, naravno, ono što je govorio, i bilo je to veoma zanimljivo, recimo ono što je imao da kaže o Šumanovim pokušajima s fugama, ali moje misli bile su ipak drugde. Video sam Regera kako sedi na klupi i iza njega Čoveka sa sedom bradom, i video sam Regera koji mi je, opet jednom, s još znatno više ljubavi nego dotad, pokušavao da objasni umetnost fuge, i slušao sam ono što je kazivao Reger, a ipak sam gledao u svoje detinjstvo i slušao glasove iz svog detinjstva, glasove mojih sestara i moje braće, glas moje majke, glasove dede i babe na selu. Bio sam kao dete srećan na selu, ali sam ipak uvek srećniji bio u gradu nego na selu. Baš kao što sam uvek bio srećniji u umetnosti nego u prirodi, dok me je priroda celog života onespokojavala, u umetnosti sam se uvek osećao zaštićen. U detinjstvu sam već, imajući sreću da ga većim delom provedem pod okriljem dede i babe po majci, i s kojima sam, sve u svemu uzevši, stvarno bio srećan, i osećao se uvek u sigurnosti kod njih, bio zaštićen u takozvanom svetu umetnosti, ne u prirodi, koju sam doduše uvek gledao sa čuñenjem, ali koja me je takoñe uvek plašila, što se do danas nije promenilo, ni jednog jedinog trenutka nisam se osećao u prirodi kod kuće, nego uvek u svetu umetnosti, a najzaštićeniji u svetu muzike. Dokle god mi seže pamćenje, ništa više nisam voleo na svetu od muzike, mislio sam, gledajući kroz Regera, nekud napolje, kroz zidove Muzeja, u svoje detinjstvo. Uvek volim ove poglede u davno minulo detinjstvo, predajem im se potpuno i iskorišćavam ih koliko god mogu, mogao bih da ih nikad ne prekinem, kažem sebi uvek. Kakvo je Reger imao detinjstvo, pitao sam se, ne znam o tome mnogo, kad je reč o detinjstvu Reger nije govorljiv. A Irzigler? On o tome ne govori rado i ne prija mu da ga se seća. Oko podneva se uvek više ljudi u grupama sliva u Muzej, u poslednje vreme izuzetno mnogo iz istočnoevropskih zemalja, nekoliko dana zaredom viñao sam grupe iz Gruzije, koje su kroz galeriju ganjali ruskojezični vodiči, ganjali je pravi izraz, jer te grupe nisu išle kroz Muzej, nego su protrčavale, gonjene, u osnovi potpuno nezainteresovane, posve iscrpljene svim utiscima kojima su neizbežno bile opterećene tokom svog putovanja do Beča. Prošle nedelje sam opazio nekog čoveka iz Tbilisija, izdvojio se iz jedne od grupa s Kavkaza i želeo sam da proñe kroz Muzej, slikar, kako će se ispostaviti, koji me je pitao za Gejnsboroua; susretljivo sam mu opisao gde može da nañe Gejnsboroua. Njegova grupa je, konačno, već bila izišla iz Muzeja, kad mi je on opet prišao da se raspita za hotel Vandl gde je njegova grupa bila smeštena. Pola sata je proveo pred Okolinom Safolka, a da ni za tren nije pomislio na svoju grupu, prvi put je bio u Srednjoj Evropi i prvi put je video originale Gejnsboroua. Taj Gejnsborou je vrhunac njegovog putovanja, rekao je, izražavajući se prilično dobro na nemačkom jeziku, pre nego što se okrenuo i izišao iz Muzeja. Hteo sam da mu pomognem da nañe hotel Vandl, ali on je odbio. Mlad slikar, tridesetogodišnjak, putuje s grupom iz Tbilisija u Beč i gleda Okolinu Safolka i kaže da je gledanje Gejnsborouove Okoline Safolka vrhunac njegovog putovanja. Stvar me je naterala da se zamislim celog popodneva zatim, sve do večeri. Kako taj čovek slika u Tbilisiju, pitao sam se sve vreme, pa sam naposletku ostavio tu misao kao besmislenu. U poslednje vreme Muzej stare umetnosti posećuje više Italijana nego Francuza, više Engleza nego Amerikanaca. Italijani, sa svojim uroñenim razumevanjem umetnosti, nastupaju kao da su još od roñenja meñu upućenima. Francuzi vršljaju Muzejom sa izvesnom dosadom, Englezi se prave kao da znaju i poznaju sve. Rusi su puni divljenja. Poljaci posmatraju sve svisoka. Nemci u Muzeju stare umetnosti sve vreme, dok prolaze salama, gledaju u katalog i jedva na originale okačene na zidovima, slede katalog i, dok se kreću Muzejom, sve većma zaranjaju u katalog, i sve tako dok ne dospeju do poslednje stranice kataloga i nadu se opet napolju, izvan Muzeja. Austrijanci, naročito Bečlije, samo ih malo ide u Muzej stare umetnosti, zanemarimo li hiljade učenika koji svaku godinu završavaju obaveznom posetom Muzeju stare umetnosti. Učenike kroz Muzej vode njihovi nastavnici ili njihove nastavnice, što na učenike deluje opustošujuće, jer prilikom tih poseta Muzeju stare umetnosti svojom školskom ograničenošću nastavnici gase svaku senzibilnost tih učenika za slikarstvo i slikare. Glupi, kakvi su poglavito, ubijaju u učenicima, koji su im povereni, svako osećanje, ne samo za slikarsku umetnost, i poseta Muzeju, koju oni izvode, zahvaljujući brbljivoj gluposti koja ih odlikuje, za njihove takoreći nevine žrtve većinom biva poslednja poseta Muzeju za svakog pojedinog učenika. Kad jednom ti učenici uñu u Muzej stare umetnosti sa svojim nastavnicima, onda više nikad neće ponovo ući. Prva poseta svakog od ovih mladih ljudi istovremeno je i njegova poslednja. Prilikom tih poseta, nastavnici kod poverenih im učenika zauvek uništavaju zanimanje za umetnost, i to je činjenica. Nastavnici upropašćavaju učenike, i to je istina, stoletna činjenica, a posebno austrijski nastavnici upropašćuju kod učenika, od samog početka, svaki umetnički ukus; svi mladi su, jasno, najpre otvoreni prema svemu, pa tako i prema umetnosti, ali nastavnici ih temeljno čiste od umetnosti; i danas se još tupoumne glave austrijskih nastavnika, kojih je u preobilju, bezobirno okomljuju na žudnju njihovih učenika za umetnošću i uopšte za svim što je umetničko, kojim su mladi, od početka, najprirodnije opčinjeni i poneseni. Ali, nastavnici su malograñani od glave do pete, i instinktivno se okomljuju na opčinjenost i ponesenost umetnošću kod svojih učenika, pri čemu umetnost i uopšte sve što je umetničko svode na sopstveni deprimirajući i glupi diletantizam, i u školama umetnost i umetničko uopšte spuštaju na svoj gnusni frulaški i podjednako gnusni koliko i nedotupavni horski napev, što učenike neizbežno odbija. Tako nastavnici, već od početka, preprečuju učenicima prilaz umetnosti. Nastavnici ne znaju šta je umetnost, pa ne mogu o njoj ni da govore učenicima i da ih dovedu do nje, i ne vode ih ka umetnosti nego ih otiskuju od umetnosti putem svoje odurne, sentimentalno pevljive i instrumentalne primenjene umetnosti, što njihove učenike obavezno odbija. Ne postoji nikakav jeftin umetnički ukus, nego je to ukus nastavnika. Nastavnici već u osnovnoj školi upropašćavaju umetnički ukus kod učenika, od početka svojim učenicima ogaduju umetnost umesto da im približe umetnost i, posebno, muziku, i učine je životnom radošću. Ali, nastavnici nisu samo ometala i uništavala u području umetnosti, nastavnici su, sve u svemu, oduvek bili ometala življenja i egzistiranja, umesto da mlade nauče življenju, da im odgonetaju življenje, da učine da život u svom neiscrpnom bogatstvu postane njihova priroda, oni im ga usmrćuju, preduzimaju sve da bi ga ubili u njima. Većina naših nastavnika su bedne kreature čiji se životni zadatak, izgleda, sastoji u tome da mladima onemoguće pristup životu i konačno ga i definitivno preobraze u grozno klonuće. U nastavnički poziv uguravaju se, u stvari, samo sentimentalni i perverzni maloumnici iz nižeg srednjeg sloja. Nastavnici su pomoćni fizički radnici države i pošto je, kao u ovoj današnjoj austrijskoj državi, reč o državi moralno i duhovno totalno truloj, koja poučava samo grubosti i pokvarenosti, prirodno je da su i nastavnici duhovno i moralno satruli i grubi i pokvareni i haotični. Ova katolička država je bez ikakvog razumevanja za umetnost i tako ni nastavnici u toj državi nemaju nikakvo, niti bi mogli da ga imaju, i to je deprimirajuće. Ti nastavnici poučavaju ono što je ova katolička država i što im je naložila da poučavaju: uskogrudost i brutalnost, vulgarnost i niskost, opakost i haos. Od tih nastavnika učenici nemaju da očekuju ništa osim dvoličnjaštva katoličke države i katoličke državne moći, mislio sam dok sam posmatrao Regera i, istovremeno, kroz Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom gledao u svoje detinjstvo. I ja sam lično imao takve užasne, bezosećajne nastavnike, najpre seoske učitelje, zatim gradske profesore, i sve tako jedni i drugi naizmenično ruinirali su me sve do sredine mog života, svi ti nastavnici upropastili su mi desetine godina, kažem sebi. A meni i mom naraštaju nisu dali ništa osim grozota države i sveta kojeg je ta država upropastila i razorila. Nisu mi dali ništa osim ogavnosti države i sveta obeleženog tom državom. Meni i današnjoj mladeži nisu dali ništa osim svog nerazumlja, svoje nesposobnosti, svoje gluposti, svoje neduhovnosti. Ni meni moji nastavnici nisu dali ništa osim svoje nesposobnosti, kažem sebi. Ničemu me nisu naučili osim haosu. I za niz decenija su u meni uništili, s najvećom bezobzirnošću, sve što je u meni izvorno postojalo za razviće, sa svim mogućnostima moga razuma, u svetu koji je bio moj. I ja sam imao takve nastavnike, okrutne, uskogrude, zabludele, čije je viñenje ljudi i ljudskog sveta prljavo, da prljavije ne može biti, najprljavije viñenje kakvo nalaže država, naime da priroda kod novih mladih ljudi mora, u svakom slučaju, biti potisnuta i konačno usmrćena u interesu države. I ja sam imao te nastavnike s njihovom perverznom frulaškom igrom i njihovim perverznim pocupkivanjem uz gitaru, koji su me prinudili da napamet učim neku glupu Šilerovu pesmu od šesnaest strofa, što sam ja uvek doživljavao kao najstrašniju kaznu. I ja sam imao takve nastavnike s njihovim prezirom prema ljudima, koji su krišom promaknuli u metodu ophoñenja prema svojim nemoćnim učenicima, nastavnike, sentimentalnopatetične fizikalce države, s njihovim uzdignutim kažiprstom. I ja sam imao te slaboumne državne posrednike koji su me po više puta nedeljno udarali po prstima leskovim štapom i izvlačili mi uši tako da nikad nisam odbolovao svoje skriveno grcanje. Danas nastavnici više ne vuku za uši niti tuku leskovim štapom po prstima, ali njihov izopačeni duh je još isti, i ne vidim ništa drugo kad gledam nastavnike sa učenicima ovde u Muzeju dok prolaze pored takozvanih starih majstora, isti su, kažem sebi, kakve sam i ja imao, isti su sa onima koji su me razorili za život i koji su me uništili za život. Tako mora biti, tako je kako je, govore nastavnici i ne trpe ni najmanje protivrečenje, jer ova katolička država ne trpi ne najmanje protivrečenje, i oni ne dopuštaju ništa svojim učenicima, baš ništa što bi bilo sopstveno, samo od učenika. Učenici su kljukani državnim smećem, ničim drugim, onako kako su guske kljukane kukuruzom, i te glave su kljukane državnim smećem sve dok ne budu ugušene.

Država misli deca su deca države, i radi u skladu s tim i već stolećima izvodi svoje pustošenje. Država zaista raña decu, rada samo decu države, takva je istina. Ne postoji nijedno slobodno dete, postoji samo dete države, s kojim država može da radi šta god hoće, država donosi dete na svet, majke su samo nagovorene da veruju da one donose decu na svet, a državni stomak je onaj odakle dolaze deca, takva je istina. U stotinama hiljada svake godine iz stomaka države izlaze deca države, takva je istina. Deca države dolaze iz stomaka države na svet i idu u državne škole gde ih državni nastavnici podučavaju. Država raña svoju decu u državi, takva je istina, država raña svoju decu države u državi i više ih ne pušta. Vidimo kuda god pogledamo samo decu države, učenike države, radnike države, činovnike države, starce države, mrtvace države, takva je istina. Država proizvodi i omogućava samo državne stvorove, takva je istina. Nema više prirodnog čoveka, postoji još samo državni čovek, a tamo gde još ima prirodnog čoveka, on je proganjan i istrebljivan do smrti i/ili pretvoren u državnog čoveka. Moje detinjstvo bilo je lepo detinjstvo istovremeno koliko i okrutno i svirepo detinjstvo, kažem sebi, i tada sam kod dede i babe mogao da budem prirodan čovek, dok sam u školi mora da budem državni, kod kuće, kod dede i babe, bio sam prirodni, u školi sam bio državni, pola dana sam bio prirodni, pola dana sam bio državni, pola dana, to jest popodne, bio sam prirodni, pola dana, to jest prepodne, bio sam državni, dakle nesrećni čovek. Popodne sam bio najsrećniji, ali prepodne bio sam najnesrećniji čovek koji se da zamisliti. Tokom mnogih godina, popodne sam bio najsrećnije, prepodne sam bio najnesrećnije biće, kažem sebi. Kod dede i babe, kod kuće, bio sam prirodno srećno, a dole u školi, u gradiću, bio sam neprirodno nesrećno biće. Kad sam silazio u gradić, silazio sam u nesreću (države!), kad sam se penjao uz brdo, do dedine i babine kuće, uspinjao sam se u sreću. Kad sam se penjao do dede i babe, na brdo, uspinjao sam se u prirodu i sreću, kad sam silazio u gradić, u školu, silazio sam u neprirodu i nesreću. Izjutra sam išao direktno u nesreću, a u podne ili rano popodne sam se vraćao u sreću. Škola je škola države, u kojoj mlade ljude pretvaraju u stvorenja države i, dakle, ni u šta drugo nego u fizikalce države. Kad sam išao u školu, išao sam u državu i, pošto država uništava ljude, išao sam u ustanovu za uništavanje ljudi. Mnoge godine ja sam iz sreće (kod dede i babe!) išao u nesreću (države!), i natrag, iz prirode u neprirodu, i natrag, tokom celog svog detinjstva nisam bio ništa drugo nego to tamo-amo. Rastao sam u takvom tamo- amo detinjstvu. Ali, u toj ñavolskoj igri, nije dobila priroda nego nepriroda, škola i država, ne kuća dede i babe. Država me je silom uvukla u sebe, uostalom kao i druge, i pretvorila u poslušnika države i od mene učinila čoveka države, pokornog i registrovanog i dresiranog i diplomiranog i pervertiranog i deprimiranog, kao i sve ostale. Kad gledamo ljude, vidimo samo ljude države, sluge države, kako je apsolutno tačno rečeno, ne vidimo nijednog prirodnog čoveka, nego potpuno neprirodno stvorene ljude države kao sluge države, koji celog svog života služe državu i, tako, celog svog života služe neprirodu. Kad gledamo ljude, vidimo samo ljude države kao neprirodna bića koja su strovaljena u glupost države. Kad gledamo ljude, vidimo samo ljude isporučene državi, koji služe državu, koji su postali žrtve države. Ljude koje vidimo, jesu žrtve države i čovečanstvo koje vidimo nije ništa drugo nego krma države kojom se hrani sve proždrljivija država. Čovečanstvo je još samo podržavljeno čovečanstvo i stolećima već, dakle otkad država postoji, izgubilo je svoj identitet, kažem sebi. Danas čovečanstvo jeste isključivo, ni više ni manje, nečovečanstvo, koje je država, kažem sebi. Danas je čovek još samo čovek države i, tako, on je danas još samo uništeni čovek i čovek države kao jedino ljudski mogućan čovek, kažem sebi. Prirodan čovek nije čak više ni mogućan, mislim. Kad vidimo milione ljudi države natrpane u velegradovima, doñe nam muka, jer kad vidimo i državu, doñe nam muka. Svakog dana kad se probudimo, od te naše države pripadne nam muka, i kad iziñemo na ulicu, spopadne nas muka od ljudi države koji naseljavaju ovu državu. Čovečanstvo je gigantska država od koje nas, jesmo li iskreni, kad se probudimo, svaki put spopadne muka. Kao i ostali ljudi, živim u državi od koje mi je muka kad se probudim. Nastavnici koje imamo, poučavaju ljude države, uče ih svim grozotama i okrutnostima države, svim obmanama države, jedino ne da država jeste sve te grozote i okrutnosti i obmane. Stolećima već nastavnici hvataju svoje učenike u klešta države i raspinju na muke godinama i decenijama, i čereče ih. Evo tih nastavnika koji, po nalogu države, sa svojim učenicima prolaze Muzejom i sa svojom glupošću ogañuju im umetnost. Ali, šta je ova umetnost na ovim zidovima inače nego umetnost države, kažem sebi. Reger govori samo o umetnosti države kad govori o umetnosti, i kad govori o takozvanim starim majstorima, govori uvek samo o starim majstorima države. Jer, umetnost okačena na ovim zidovima nije ništa drugo nego umetnost države, barem ova koja je ovde okačena, u likovnoj galeriji Muzeja stare umetnosti. Sve slike koje su ovde okačene na zidovima, nisu ništa drugo nego slike umetnika države. Koji pripadaju umetnosti katoličke države, ništa drugo. Ništa osim faca, kao što kaže Reger, nigde lica. Ništa osim glavudža, nigde glave. Sve u svemu, uvek samo prednja strana bez zadnje, i uvek samo laž i obmana bez stvarnosti i istine. Svi ti slikari, ipak, nisu bili ništa drugo nego skroz naskroz dvolični umetnici države koji su odgovarali na želju za dopadanjem kod svojih nalogodavaca, čak ni Rembrant nije izuzetak, kaže Reger. Pogledajte Velaskeza, sve sama državna umetnost, i Lota, i ðota, opet samo državna umetnost, kao i onaj grozni Direr, začetnik i prethodnik nacizma, koji slika prirodu na platnu i ubija je, taj užasni Direr, kao što često kaže Reger, jer on doista duboko mrzi Direra, taj nirnberški rezbarlija. Kao umetnost po državnom nalogu Reger označava i slike koje ovde vise po zidovima, i u nju uvrštava čak i Čoveka sa sedom bradom. Takozvani stari majstori služili su uvek samo državu ili crkvu, što izlazi na isto, tako neprestano ponavlja Reger, nekog cara ili nekog papu, nekog vojvodu ili nekog nadbiskupa. Tobožnji slobodan čovek jeste utopija, tobožnji slobodan umetnik uvek je bio utopija, ludilo, često tako kaže Reger. Umetnici, takozvani veliki umetnici, tako kaže Reger, mislim, osim toga su najbezosećajniji od svih ljudi, još znatno bezosećajniji nego političari. Umetnici su najdvoličniji, još dvoličniji nego političari, dakle umetnici umetnosti su još dvoličniji nego umetnici države, u ovom trenu ponovo čujem kako to Reger govori. Ta se umetnost, ipak, uvek okreće put Svemogućeg i put moćnika, i odvraća od sveta, tako često kaže Reger, u tome je njena niskost. Jadna je ta umetnost, ništa drugo, u ovom trenu čujem kako je govorio Reger juče, dok ga danas posmatram iz sale Sebastijano. Zašto slikari zapravo slikaju kad već postoji priroda, opet se juče pitao Reger. Čak i najizuzetnije umetničko delo, ipak je samo jadan, sasvim nesuvisao i zaludan napor da se oponaša priroda, da se ona majmuniše, rekao je. Šta je naslikano lice Rembrantove majke prema stvarnom licu moje sopstvene, opet je pitao. Šta su dunavska polja preko kojih mogu da idem istovremeno dok ih gledam prema naslikanim, pitao je. Nema ničeg odvratnijeg za mene, rekao je juče, od naslikane društvene elite. Slikarstvo elite, ništa drugo, rekao je. Fiksirati, govore ljudi, dokumentovati, ali to je ipak, kao što znamo, samo licemerje, neistina, to je samo neistinitost i obmana fiksirana i dokumentovana i visi na zidovima, samo neistina i obmana je u knjigama, koje su nam takozvani veliki pisci ostavili, samo neistina i obmana na slikama koje vise na ovim zidovima. Onaj koji visi tu na zidu, nije nikad onaj koga je slikar naslikao, rekao je Reger juče. Onaj koji visi na zidu, nije onaj koji je živeo, rekao je. Naravno, rekao je, kazaćete, da je to vizija slikara koji je sliku naslikao, to je tačno, mada je to lažna vizija, to je, barem što se slika u ovom Muzeju tiče, uvek samo katolička državna vizija svakog pojedinog umetnika, jer sve što ovde visi nije ništa drugo nego katolička državna umetnost i otuda, moram da kažem, prosta umetnost, i može biti veličanstvena koliko god hoće, ona je samo prosta katolička državna umetnost. Takozvani stari majstori su, prvenstveno, ako se nekoliko njih posmatraju jedan pored drugog, dakle njihova dela posmatraju jedno pored drugog, entuzijasti dvoličnjaštva, koji su se prišljamčili i prodali katoličkoj državi, a to znači katoličkom državnom ukusu, tako kaže Reger. Utoliko imamo posla samo s potpuno deprimirajućom katoličkom istorijom slikarstva, koje je svoje teme uvek nalazila i imala na nebu i u paklu, ali nikad na zemlji, rekao je on. Slikari nisu nikad slikali ono što bi morali da slikaju, nego jedino ono što im je naručivano ili ono što im je obezbeñivalo ili donosilo slavu ili novac, rekao je. Slikari, svi ti stari majstori, od kojih mi se većinom vremena gadi kao ni pred čim drugim i od kojih me je uvek obuzimala jeza, rekao je, uvek su služili samo nekom gospodaru, nikad sebi i, tako, samom čovečanstvu. Slikali su, da, uvek neki izveštačeni svet koji su izvlačili iz sebe, a u zamenu za koji su se nadali novcu i slavi; svi do jednog su slikali s tim ciljem, iz srebroljublja i slavoljublja, ne zato što bi hteli da budu slikari nego samo zato što im je bilo stalo do slave ili novca, ili do novca i slave zajedno. U Evropi su neprestano slikali samo podvrgnuti katoličkom bogu i polazeći od njega, rekao je, iz okrilja njegovog i njegovih katoličkih bogova. Svaki, ma kako genijalan bio, potez kičicom tih takozvanih starih majstora jeste laž, rekao je. Slikari dekorateri sveta, tako je on juče nazvao one koje je doista duboko mrzeo, kojima je, doduše, istovremeno tokom celog svog jadnog života bio opčinjen. Ti stari majstori nisu ništa drugo nego religijom zavarana dekoraterska posluga evropskog katoličkog elitnog sloja, i to vidite u svakoj mrlji boje koju su, ni najmanje se ne suzdržavajući, naneli na svoja platna, dragi moj Acbaheru, rekao je. Naravno, moramo reći da je to najveća likovna umetnost, rekao je juče, ali nemojmo da pri tome zaboravimo da spomenemo ili barem da pomislimo da je to i beščasna likovna umetnost, beščasno u toj umetnosti je u isti mah ono što je u njoj religiozno, a to je baš odvratno. Ako, kao što sam ja prekjuče, provedete sat vremena pred Mantenjom, odjedared vas obuzme želja da ga strgnete sa zida, jer naglo osetite da je sve to jedna velika naslikana gadost. Ili ako se izvesno vreme zadržite pred Bilivertijem ili Kampanjolom. Ti ljudi slikali su, ipak, samo za koricu hleba i za novac i da bi došli na nebo, a ne u pakao, kojeg su se celog svog života bojali više nego ičega, iako su bili pametne glave, ali veoma slabog karaktera. Svi slikari, koliko god da ih je, nikad se nisu odlikovali postojanim, uvek su bili veoma slabog karaktera, i stoga su, u osnovi, uvek imali veoma slab ukus, rekao je Reger juče, i nećete naći nijednog takozvanog velikog slikara ili, recimo, takozvanog starog majstora, koji bi imao jak karakter i dobar ukus, a pod jakim karakterom razumem, naprosto, nepotkupljiv karakter. Svi ti umetnici, stari majstori, bili su potkupljivi i otuda mi je njihova umetnost toliko odvratna, tako kaže Reger. Sve ih razumem i duboko su mi odvratni. Zgañen sam svim što su slikali i što je ovde okačeno, često mislim, rekao je juče, i decenijama već ne mogu da se suzdržim da ih ne proučavam. Baš to je strašno, rekao je juče, da te stare majstore osećam kao duboko odvratne, a ipak ih neprestano proučavam. Ali, oni su ogavni, i to je jasno bez ostatka, rekao je juče. Stari majstori, kako ih već stolećima nazivamo, drže se samo pred površnim pogledom, ali posmatramo li ih pomno, malo pomalo gube i, na kraju, kad ih stvarno i istinski, a to znači najtemeljitije mogućno i tokom dužeg vremena, proučavamo, oni se rasplinjavaju, pretvaraju u prah, i ostavljaju nam bljutav, većinom baš gadan ukus u našoj glavi. Najveće i najznačajnije umetničko delo opterećuje nas, naposletku, poput ogromnog komada prostote i laži u glavi, poput nekog ogromnog komada mesa u stomaku. Opčinjeni smo nekim umetničkim delom, i to na kraju krajeva ipak ispada smešno. Priuštimo li sebi jedared vremena da pažljivije nego što je uobičajeno, s većim intenzitetom nego što je uobičajeno, i bezobzirnije nego što je uobičajeno, pročitamo Getea, naposletku nam ono što smo pročitali izgleda smešno, i svejedno šta to bilo, dovoljno je čitati ga samo češće nego što je uobičajeno, i biće neizbežno smešno, pa i čak i ono što je najpametnije, naposletku izlazi da je glupost. Eto, čitajte pažljivije, i uništićete sve što čitate. Svejedno je šta čitate, to naposletku biva smešno i, naposletku, ništa ne vredi. Pazite se da ne ulazite dublje u neko umetničko delo, sve ćete upropastiti i svako, čak i ono koje vam je najomiljenije. Ne gledajte neku sliku dugo, ne čitajte knjigu pažljivo, ne slušajte muzički komad s prevelikim intenzitetom, sve ćete ruinirati, i ono što je najlepše i najkorisnije na svetu. Čitajte ono što volite, ali ne ulazite totalno u to, slušajte ono što volite, ali ne slušajte totalno, gledajte ono što volite, ali ne gledajte totalno. Pošto sam uvek sve gledao totalno, uvek sve slušao totalno, uvek sve čitao totalno ili, barem, uvek pokušavao da gledam i slušam i čitam totalno, konačno sam i definitivno sve pokvario, tako sam pokvario čitavu likovnu umetnost i čitavu muziku i čitavu književnost, rekao je on juče.

Tako sam, tom metodom, konačno i definitivno pokvario ceo svet, naprosto sve. Tokom niza godina sam naprosto sve pokvario i, što duboko žalim, pokvario sam i svoju ženu. Tokom niza godina, rekao je, mogao sam samo u toj metodi kvarenja i putem nje da postojim. Ali, sad znam da ne smem totalno da čitam i da totalno slušam i da totalno posmatram i gledam, ako hoću da živim dalje. Ne čitati totalno i ne slušati totalno i ne posmatrati i ne gledati totalno, to je umetnost, rekao je. Nisam još potpuno ovladao tom umetnošću, rekao je, jer moj temperament je takav da svemu prilazim totalno i da se podjednako za sve vezujem totalno i totalno dovodim do kraja, i to je, morate da znate, moja prava nesreća, rekao je. Desetinama godina hteo sam da sve radim totalno, i to je bila moja nesreća, rekao je. Do krajnosti ličan mehanizam raspadanja, uvek usmeren na totalno, rekao je. Uostalom, ti stari majstori nisu ni slikali za ljude poput mene, ni veliki stari kompozitori nisu komponovali, ni veliki stari pisci nisu pisali, razume se za ljude poput mene, nikad nijedan od njih nije slikao ili pisao ili komponovao za ljude poput mene, rekao je. Umetnost nije stvarana za totalno posmatranje, ni za totalno slušanje, ni za totalno čitanje, rekao je. Ta umetnost je stvarana za onaj jadni deo čovečanstva, za onaj svakodnevni, za normalni, ni za koga drugog nego za lakoverne. Neka velika grañevina, rekao je, kako se samo brzo smanjuje kad je gledate očima kao što su moje, ma koliko bila znamenita, i upravo zbog toga ona se pre ili kasnije svodi na smešnu arhitekturu. Putovao sam, rekao je, da bih video veliku arhitekturu, razumljivo najpre u Italiju i u Grčku i u Španiju, ali katedrale su pod mojim pogledom ubrzo jenjavale i bivale, ništa manje, bespomoćni, smešni pokušaji da se nebu protivstavi nešto kao drugo nebo, od hrama do hrama, sve veličanstvenije, rekao je, a na koncu je to uvek ispadalo nešto slabašno. Posetio sam, naravno, najveće muzeje, i ne samo u Evropi, i proučio sve čime raspolažu, proučio s najvećim intenzitetom, verujte mi, i ubrzo sam stekao utisak da svi ti muzeji ne raspolažu ničim drugim nego jedino oslikanom bespomoćnošću, oslikanom nesposobnošću, oslikanim promašajem, najslabašnijim delom sveta, sve je u tim muzejima promašeno i slabašno, rekao je juče, u koji god muzej da uñete i počnete da posmatrate i proučavate, proučavate jedino promašaje i slabašnosti. Bože moj, Prado, svakako najznačajniji muzej na svetu u pogledu starih majstora, ali svaki put kad bih sedeo naspram njega, u Ricu, i pio svoj čaj, mislim ipak da i Prado sadrži samo nesavršenosti, promašaje, na kraju krajeva samo smešne i diletantske stvari. Mnogi umetnici, u izvesnim epohama, kad je takva moda, rekao je, bivaju naduvani do monstruoznih razmera; onda neko nepotkupljiv odjednom bočne u te monstruozne razmere, i ove se još brže rasprsnu i nisu više ništa, rekao je. Velaskez, Rembrant, ðorñone, Bah, Hendl, Mocart, Gete, rekao je, kao i Paskal, Volter, spadaju u takva naduvavanja. Taj Štifter, rekao je juče, koga sam lično uvek ogromno cenio dotle da je to bilo pokloništvo, ipak je, kad se njime pobliže pozabavite, rñav pisac, kao što je i Brukner, kad ga pažljivije slušate, rñav, da ne kažem jadan kompozitor. Štifter piše groznim stilom, koji je pritom gramatički ispod svake kritike, kao što je i Brukner sa svojim haotično-divljim notnim pijanstvom, čak i u poodmakloj starosti, prihvatio neku pubertetsku religioznost. Štiftera sam cenio decenijama, a da se istinski nisam njime precizno i radikalno pozabavio. Kad sam se pre godinu dana pozabavio precizno i radikalno Štifterom, nisam verovao očima i ušima. Tokom celog svog intelektualnog života, nikad nisam čitao tako pogrešan i slabašan nemački ili austrijski jezik, kako god hoćete, i to kod autora koji je čak i danas čuven po svojoj pročišćenoj i jasnoj prozi. Štifterova proza je sve drugo, ali ne pročišćena, i najnejasnija je od svih koje znam, nakrcana je naopakim slikama i lažnim i zastranjenim mislima, i zaista se čudim zašto je ovaj provincijski diletant, uostalom školski savetnik u Gornjoj Austriji, tako izuzetno cenjen danas upravo medu piscima i, prvenstveno, mladim piscima, a ne od nekog nepoznatog i beznačajnog. Verujem da svi ti ljudi nisu nikad čitali Štiftera, nego su ga uvek samo slepo cenili, uvek jedino slušali o Štifteru, ali ga nikad nisu stvarno čitali, kao što sam to ja. Kad sam pre godinu dana stvarno čitao Štiftera, tog velemajstora proze, kako ga takoñe nazivaju, u stvari sam se gadio sebe da sam to slabašno piskaralo ikad cenio, čak voleo. U mladosti sam čitao Štiftera i moje sećanje na njega zasnovano je na tadašnjim utiscima iz čitanja. Čitao sam Štiftera kad sam imao dvanaest i kad sam imao šesnaest godina, u doba kad sam bio bez ikakve kritičke svesti. Ali, potom, nikad više nisam čitao Štiftera. U najdužim partijama svoje proze, on je nesnošljivi brbljivac, stil mu je slabašan i, što je najvećma za osudu, aljkav, i doista je, osim toga, najdosadniji i najlicemerniji autor u celoj nemačkoj književnosti. Oglašena kao koncizna i precizna i jasna, Štifterova proza je, u stvari, rasplinuta, nemoćna i neodgovorna, i od čije nam se, kad čitamo, recimo, Vitiko ili Tašna mog pradede, malograñanske sentimentalnosti i malograñanske trapavosti prevrće u stomaku. Od prvih redaka, upravo ta Tašna mog pradede, vidljivo je da je u pitanju slabašan prozni pokušaj, zbrzan i razvučen, sentimentalan, bljutav, pun skrivenih i očiglednih grešaka, koji bi da proñe kao umetničko delo, a koji ipak nije ništa drugo nego malograñanska krpara iz Linca. Nezamislivo je, uostalom, da iz Linca, te malograñanske rupe, koja je još od Keplerovih vremena doista ostala do neba vapijuća provincijska rupa, gde postoji opera u kojoj ljudi ne umeju da pevaju, pozorište u kojem ljudi ne umeju da glume, gde su slikari koji ne slikaju, i pisci koji ne umeju da pišu, odjednom proistekao neki genije, kako jednodušno govore o Štifteru. Štifter nije nikakav genije, Štifter je filistar koji je vodio tesnogrudi život i buñavi malograñanin koji je i pisao tako tesnogrudo, pedagog koji ni na najmanji zahtev jezika nije odgovorio, i čak kad bi to učinio, bio je nesposoban da stvara umetnička dela, rekao je Reger. Štifter je, sve u svemu, rekao je, nesumnjivo jedno od mojih najvećih umetničkih razočaranja u životu. Svaka treća ili barem svaka četvrta Štifterova rečenica je lažna, svaka druga ili treća slika u njegovoj prozi je nesrećni potop, a Štifterov duh je u celosti, barem u njegovim književnim radovima, mediokritetski. Štifter je, u stvari, pisac s najmanje fantazije medu svima koji su ikad pisali i, istovremeno, jedan od najantipoetičnijih i najnepoetičnijih. Ali, čitaoci i književni istraživači su uvek padali na takvog Štiftera. U njegovoj apsolutnoj osrednjosti ništa ne menja činjenica da se čovek potkraj života ubio. Ne znam nijednog pisca na svetu koji je bio u takvoj meri diletant i slabašan, a pri tome tako uskogrud kao Štifter i, istovremeno, tako svetski slavan. Sa Antonom Bruknerom stvar stoji slično, rekao je Reger, došao je iz Gornje Austrije u Beč, sa svojim perverznim strahom pred Bogom, opsednut katolicizmom, i totalno se predao caru i Bogu. Ni Brukner nije bio genije. Njegova muzika je konfuzna i podjednako nejasna i podjednako slabašna kao Štifterova proza. Ali, dok je Štifter danas, strogo uzevši, još samo mrtav papir u rukama germanista, Brukner, naprotiv, dira sve ljude do suza. Bruknerova zvučna bujica osvojila je svet, mogli bismo reći, sentimentalnost i dvolična pompeznost trijumfuju kod Bruknera. Brukner je podjednako trapav kompozitor kao što je Štifter trapav pisac, obojici je zajednička ta gornjoaustrijska trapavost. Obojica su stvarala takozvanu umetnost po Božjoj volji, umetnost koja je javno opasna, rekao je Reger. Ne, Kepler nije bio smušeni momak, rekao je Reger juče, ali on ipak nije iz Gornje Austrije nego iz Virtemberga; Adalbert Štifter i Anton Brukner proizvodili su, na kraju krajeva, samo književno i kompozitorsko smeće. Ko ceni Baha i Mocarta, i Hendla i Hajdna, rekao je, taj mora, po sebi razumljivo, da odbije takve kao što je Brukner, ne da ih prezre, nego da ih odbije. A ko Getea ceni, i Klajsta i Novalisa i Šopenhauera, taj mora da odbije Štiftera, i nije mu ni potrebno da ga prezre. Ko Getea voli, ne može istovremeno voleti Štiftera, Gete je birao teško, Štifter je uvek bio skloniji lakom. Za osudu je baš, rekao je Reger juče, da je Štifter bio prestrašeni pedagog, a uz to pedagog na visokom položaju i koji je pisao tako trapavo da to nikad ne bi moglo da proñe ni kod ijednog od njegovih učenika. Jednu Štifterovu stranicu, koju bi mu podneo neki od njegovih učenika, Štifter bi sam celu ispodvlačio crvenom olovkom, rekao je, eto kakva je istina. Ako bismo mi počeli da čitamo Štiftera s crvenom olovkom u ruci, ne bismo mogli da se zaustavimo u korigovanju, rekao je Reger. Nema ovde genija s perom, rekao je, nego je u pitanju neznalički prčvar. Ako bi postojao pojam neke neukusne, bljutave i sentimentalne i proizvoljne književnosti, onda bi on tačno odgovarao onome što je pisao Štifter. Štifterovo pisanje nije nikakva umetnost, i ono što on ima da kaže jeste nečasno na najodvratniji način. Nije otuda bez osnova što Štiftera pre svega čitaju činovničke žene i udovice, koje u dosadi provode dane u svojim stanovima, rekao je, i medicinske sestre u svoje slobodne dane i kaluñerice po samostanima. Čovek koji istinski misli nije kadar da čita Štiftera. Verujem da ljudi koji toliko uzdižu Štiftera i ogromno ga cene, nemaju ni najmanjeg pojma o Štifteru. Svi naši pisci, bez izuzetka, danas govore i pišu samo sa zanosom o Štifteru i njegovi su privrženici kao da je on spisateljski bog našeg vremena. Ili su ti ljudi glupi i nemaju nimalo umetničkog ukusa i ne shvataju baš ništa o književnosti, ili oni nisu, u šta nažalost moram najpre da verujem, ni čitali Štiftera, rekao je. O Štifteru i Brukneru, rekao je, nemojte mi govoriti, u svakom slučaju ne u vezi sa umetnošću i onim što ja razumem pod umetnošću. Prvi, prozni prčvar, rekao je, drugi, muzički prčvar. Sirota Gornja Austrija, rekao je, koja stvarno veruje da je proizvela dva najveća genija, dok je zapravo stvorila samo dvojicu bezmerno precenjenih slepaca, književnog i kompozitorskog. Kad pomislim na austrijske kaluñerice i učiteljice kojima njihov Štifter leži na katoličkim noćnim stočićima kao ikona posvećena umetnosti, pored češlja i makaza za nokte na nogama, i kad pomislim na državne velikodostojnike koji rone suze dok slušaju Bruknerovu simfoniju, smuči mi se, rekao je. Umetnost je najviše i, istovremeno, najodvratnije, rekao je. Ali, moramo sebe da ubedimo da velika i najuzvišenija umetnost postoji, rekao je, inače se predajemo očaju. I mada znamo da svaka umetnost završava u trapavosti i smešnom i na smetlištu istorije, kao uostalom i sve drugo, moramo s potpunim samouzdanjem da verujemo u veliku i najuzvišeniju umetnost, rekao je. Znamo šta je ona, prčvarska, promašena, ali ne usuñujemo se da uvek prihvatimo da to znamo, jer se tada bezuslovno strmoglavljujemo, rekao je. Da se još jednom vratimo Štifteru, rekao je, danas je veliki broj pisaca koji se pozivaju na njega. Ti pisci se pozivaju na jednog apsolutnog spisateljskog diletanta koji za sve vreme svog književnog života nije ništa drugo činio nego zloupotrebljavao prirodu. Štifteru moramo da prigovorimo apsolutnu zloupotrebu prirode, rekao je Reger juče. Da bude vidovit, eto šta je hteo da bude kao pisac, a u stvari je kao pisac bio slepac, rekao je Reger. Sve je kod Štiftera revnosno, nezgrapno kao da je on spisateljski bog našeg vremena. Ili su ti ljudi glupi i nemaju nimalo umetničkog ukusa i ne shvataju baš ništa o književnosti, ili oni nisu, u šta nažalost moram najpre da verujem, ni čitali Štiftera, rekao je. O Štifteru i Brukneru, rekao je, nemojte mi govoriti, u svakom slučaju ne u vezi sa umetnošću i onim što ja razumem pod umetnošću. Prvi, prozni prčvar, rekao je, drugi, muzički prčvar. Sirota Gornja Austrija, rekao je, koja stvarno veruje da je proizvela dva najveća genija, dok je zapravo stvorila samo dvojicu bezmerno precenjenih slepaca, književnog i kompozitorskog. Kad pomislim na austrijske kaluñerice i učiteljice kojima njihov Štifter leži na katoličkim noćnim stočićima kao ikona posvećena umetnosti, pored češlja i makaza za nokte na nogama, i kad pomislim na državne velikodostojnike koji rone suze dok slušaju Bruknerovu simfoniju, smuči mi se, rekao je. Umetnost je najviše i, istovremeno, najodvratnije, rekao je. Ali, moramo sebe da ubedimo da velika i najuzvišenija umetnost postoji, rekao je, inače se predajemo očaju. I mada znamo da svaka umetnost završava u trapavosti i smešnom i na smetlištu istorije, kao uostalom i sve drugo, moramo s potpunim samouzdanjem da verujemo u veliku i najuzvišeniju umetnost, rekao je. Znamo šta je ona, prčvarska, promašena, ali ne usuñujemo se da uvek prihvatimo da to znamo, jer se tada bezuslovno strmoglavljujemo, rekao je. Da se još jednom vratimo Štifteru, rekao je, danas je veliki broj pisaca koji se pozivaju na njega. Ti pisci se pozivaju na jednog apsolutnog spisateljskog diletanta koji za sve vreme svog književnog života nije ništa drugo činio nego zloupotrebljavao prirodu. Štifteru moramo da prigovorimo apsolutnu zloupotrebu prirode, rekao je Reger juče. Da bude vidovit, eto šta je hteo da bude kao pisac, a u stvari je kao pisac bio slepac, rekao je Reger. Sve je kod Štiftera revnosno, nezgrapno kao kod neke device, pisao je nepodnošljivu provincijalnu prstokaznu prozu, rekao je Reger, nikakvu drugu. Kod Štiftera se slave opisi prirode. Nikad priroda nije tako lažno konstruisana kako je opisuje Štifter, nije ni tako dosadna koliko bi on želeo da u to verujemo na njegovom papiru koji sve trpi, rekao je Reger. Štifter nije ništa drugo nego književni zakupac zemljišta i čije neumešno pero umrtvljuje prirodu, pa time i čitaoca, čak i tamo gde je ona, u stvarnosti i istinski, živa i plodna u dogañajima. Štifter je preko svih stvari navukao svoj malograñanski veo, dotle da ih je bezmalo ugušio, eto šta je istina. On ne ume istinski da opiše nijedno drvo, nijednu pticu pevačicu, nijedan plahi potok, eto šta je istina. On bi da nam nešto pokaže, a umrtvljuje ga, hoće da stvori sjaj, a samo ga gasi, eto šta je istina. Štifter nam dočarava prirodu kao jednoličnu, a ljude bez srca i duha, ne zna ništa i ne otkriva ništa, a ono što opisuje, jer jedino to i čini, opisuje bezgranično pošteno. Njegov kvalitet je kvalitet loših slikara, rekao je Reger, koji su iz nekog nepoznatog razloga dospeli do slave i koji i ovde, u ovom zdanju, posvuda vise na zidovima, setite se samo Direra i ovih stotina i stotina osrednjih tvorevina čiji ramovi, u kojima su uokvirene, više vrede nego one same. Sve slike začuñuju, a oni koji im se čude, ne znaju zašto im se čude, kao što su i Štiftera čitali i čudili se, pri čemu čitaoci nisu znali zašto. Najzagonetnije kod Štiftera je njegova čuvenost, rekao je Reger, jer njegova književost je sve drugo a nikako zagonetna. One koje nazivamo veliki, raščlanjujemo ih, vremenom ih rasturamo, ukidamo, rekao je on, velike slikare, velike muzičare, velike pisce, jer ne možemo da živimo s njihovom veličinom, zato što mislimo i sve mislimo do kraja, rekao je. Ali, Štifter čak i nije bio i nije neka veličina, pa i nije nikakav primer za taj proces. Štifter je samo primer za to kako neki umetnik može biti decenijama poštovan kao veličina, pa i voljen od strane nekog čoveka, u stvari od nekog čoveka koji žudi da poštuje i voli, a da ipak nikad nije bio veličina. U razočaranju koje osećamo kad dospem do toga da veličina poštovanog i obožavanog i voljenog nije nikada veličina i nikad nije ni bila takva veličina, samo uobražena veličina, a zapravo malenkost, čak ništavnost, osećamo okrutnu bol prevarenog. Naprosto nam se sveti, rekao Reger, kad sebi dopustimo da neki objekt prihvatamo slepo i, štaviše, godinama, decenijama, mogućno i celog života ga poštujemo i volimo, a da ga nikad ne stavimo na probu.

Nastavci : vidi  Romani u nastavcima br 28

ARHIVA: Thomas Bernhard,Odlomci iz romana