Herman Hesse - stihovi

Enrico Garrou

JEDNOJ ZENI

Nedostojan ja sam, nedostojan svake ljubavi,
Od nje izgaram ali za nju ne znam.
Ja sam blesak,munja,vatra iz oblaka,
Ja sam vetar, oluja,ja sam melodija...


Ja samo uzimam ljubav
I upijam njenu slast
Suze me večno prate
Ja veran nisam nikom nit ikom pripadam.


Odan sam samo svojoj zvezdi
Koja me na uništenje priziva
Koja moj uzitak u mučenje pretvara
A koja moje srce ipak voli i slabi.


Čarobnjak i zavodnik,to je moja sudbina!
Sejem gorka zadovoljstva što traju tek tren.
Gospod moj i moj vođa je smrt.

Srećan je ko ume da voli.

_________________________________

STEPSKI VUK

Tiho...

Kada bi sve lepo

sve što postoji

u jednu tihu Reč

sada stalo....I kada bih umeo i smeo

samo jednu

tihu Reč

sad da ti šapnem....

Šaputao bih ti zauvek....

Da nas ne probudim

iz ove sreće koju živimo.....

Pred mnogim vratima sam čekao,

Na mnoga uha šapnuo svoju pesmu.

I uvek kad bi se usta jedna predavala i žeđ

bila ugašena, jedna blažena iluzija u grob bi silazila.

Ostalo bi samo telo u prevarenoj ruci.

Poljupci koje strašno moljah,

duge noći koje grozničavo išćekivah...

Na kraju behu kao zgažen cvet,

bez mirisa nestala lepota.

Iz mnogih postelja ustao bih tužan

kad je žudnja postala mi navika.

Bežeći od užitka tražio sam san

opet novu želju i svoju samoću...

Taj užitak moje je prokletstvo

jer nesrećnim me čini

da svaki san o njoj stvarnost uništava.

Oklevajući, ruku ka novom cvetu pružam,

da novom uhu svoju pesmu šapnem.

Brani se, najlepša moja, zakopčaj haljinu svoju,

opčini me,izmuči me nikad mi ne reci da.

______________________________________
 

Dali si mogla da zaboraviš

da je tvoja ruka nekad u mojoj

ležala,i da se neizmerna radost

iz tvoje ruke u moju sa mojih

usana,na tvoje prelila i da je

tvoja kosa plava čitavo jedno

proleće ogrtač sreće mojoj ljubavi

bila,i da ovaj svet nekad mirisan

i raspevan sad siv i umoran bez

ljubavih oluja i naših malih radosti

Zlo koje jedno drugom nanosimo

vreme briše,i srce zaboravlja

ali časovi sreće ostaju njihov

sjaj je u nama.

 

____________________________________

 

 

Besmrtnici

Propinje se ka nama i ključa
huk života iz zemaljskih dolja,
divlji urlik hiljadu nevolja,
pijan zanos što svest zaobruča,
krvav dim sa pirova dželata,
grč naslade,srca koja tuku
neutolnom požudom,splet ruku
zelenasša,prosjaka,pirata,-
oh,taj uskomešani ljudski roj,
šiban strašću i bičevan strahom,
zaudara na trulež i znoj
blud i grubost spleću mu se s dahom
koji blažen i ostrvljen diše,
proždire se, pa se ispljuvava
smišlja novi rat dok pesme piše,
rasplamsali bordel ukrašava,
mota,ždere,kurva se dok šeta
sred drečavog vašarskog veselja,
sred obmana svog dečijeg sveta
što se svakom sa pučine želja
nov ukaže kao zlatan val,
i svakom se raspadne u kal.
Naš je stan pak usred obasjane
beskrajnosti eterske ledene,
ne znamo za sate niti dane,
za razlike čoveka i žene.
Vaše grehe,pohote,ubojstva,
vaše strepnje i nade u spas,
ravnodušni i puni spokojstva,
gledamo,ko sunca oko nas.
Zmaj nebeski sa nama se druži,
prožima nas vasionski led,
a oko nas sve u nedogled,
kolo zvezda bez prestanka kruzi.
Dok gledamo mirno na vaš greh,
koprcanje i jad neizrečni,
nepomičan naš je život večni,
hladan,zvezdan naš je večni smeh.

 

Stepski vuk

 

____________________________________

 

Tužba
 

Biti nije nam dato.Struja smo samo,
Voljno utičemo u oblike sve:
U dan,u noć,u pakao i hram,
Prolazimo,da budemo goni nas žeđ.

Bez predaha oblik za oblikom tako punimo,
Nijedan ne postaje naš zavičaj,sreća,jad,
Uvek na putu,uvek gosti,
Ni njiva,ni ralo ne zovu nas,ne raste za nas hleb.

Ne znamo Gospod šta s nama smera,
Igra se nama,ilovačom u ruci,
Ona je nema i tvorljiva,nit’ se smeje,nit’ plače,
Ona se mesi,ali nikad ne peče.

Jednom se okameniti!Jednom se ustaliti,
Za tim večno živo čeznemo,
I ipak samo strašljiva groza večno ostaje,I ipak nikad ne biva počinka na putu našem.

Igra staklenih perli

____________________________________

 

Ja stepski vuk jurim i jurim
zavejanim svetom žurim,
sa breze gavran tu i tamo prhne
al' nigde zeca nigde srne!
A ja srne toliko volim,
da mi je da sad sretnem koju!
Ničega lepšeg no kad je skolim
i pokažem joj čeljust svoju.
Tako bih dobar sa njom bio,
sav bih se zario u njen nežan but,
svetlu joj krv bih pio,pio,
pa zavijajući produžio put.
Bar da je negde kakav mali
zec,da me slatkim mesom zgreje!-
Ah,zar uteklo od mene sve je
što život može malo da razgali?
Odavno mi je umrla ženka,
olinjao i sed mi je rep,
a ja jurim kroz noć kao senka,
jurim i sanjam,poluslep,
kako srne i zečeve vijam,
slušam gde vetar granjem zavija,
snegom tolim suvoga grla plam
i nosim dušu da je đavolu dam.

 

________________________________

Zavodnik

Pred mnogim vratima sam čekao,
Na mnoga uha šapnuo svoju pesmu.
I uvek kad se usta jedna predavala
i žeđ bila ugašena, jedna blažena iluzija u grob bi silazila…

Ostalo bi samo telo u prevarenoj ruci.
Poljupci koje strašno moljah,
duge noći koje grozničavo iščekivah…
na kraju behu kao zgažen cvet,
bez mirisa nestala lepota.
Iz mnogih postelja ustao bih tužan
kad je žudnja postala mi navika.

Bežeć' od užitka tražio sam san
opet novu želju i svoju samoću…
taj užitak moje je prokletstvo
jer nesrećnim me čini
da svaki san o njoj stvarnost uništava.

Oklevajući, ruku ka novom cvetu pružam,
da novom uhu svoju pesmu šapnem:

Brani se, najlepša moja, zakopčaj haljinu svoju,
opčini me, izmuči me nikad mi ne reci DA.

 

_______________________________

 

Biti srećan

U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti srećan.
Samo smo zato na svetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovedima
retko činimo jedno drugoga srećnim,
jer i sebe time ne činimo srećnima.
Ako čovek može biti dobar,
može to samo onda
kada je srećan,
kada u sebi ima sklada,
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.

_____________________________

Hteo bih da sam cvet kraj puta
a ti da naiđeš niz dolinu
da me uzbere tvoja ruka
na vek i uzme me u svojinu

Hteo bih i da sam vino rujno
da ti potečem grlom belim
pa kad se slijem s tobom bujno
tebe i sebe da iscelim.

_________________________________

ELIZABET

Na tvoje ruke, usta i čelo
pada belo prolećno svetlo.
Poznajem tu nežnu čaroliju-
sa starih toskanskih slika.

Majska lepotice, dražesna i vitka,
u nekom drugom životu
za Botičelija si boginja bila
u cveće odevena.

Ti beše ona od čijeg pogleda
uzdrhta mladi Dante
i nesvesno, tvoje belo stopalo
našlo je put u raj.

Kao neki oblak beli,
na nebu visoko,
lepu, nežnu i daleku,
osećam te, Elizabet.

Oblak ide svojim putem
jedva da za tebe zna,
ali u snovima tvojim
odlazi u tamnu noć.

On plovi i srebrom svetluca...
i od tog časa,
za tim nežnim oblakom
uvek će u tebi ostati slatki žal.

__________________________________

PONOVNI SUSRET

Da li si mogla da zaboraviš
da je tvoja ruka nekad u mojoj ležala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
s mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava
čitavo jedno kratko proleće
ogrtac sreće mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svet, nekada mirisan i raspevan,
sada siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i naših malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vreme briše i srce zaboravlja;
ali časovi sreće ostaju,
njihov je sjaj u nama.

__________________________________

Ljubav

Moje žedne usne opet traže
da ih blagosloviš tvojim poljupcem,
moji prsti tvoje traže.
Hoću pogled da tvojim napojim,
da u tvojoj kosi skrijem lice,
da uvek budnim i poslušnim rukama
u zanosu prihvatim tvoje,
da uvek novim plamenom oživim
tvoju lepotu hiljade i hiljade puta,
dok dan i noć, sadašnjost i prošlost
za nas jedno ne postanu.
Dok se blaženi i sudbini zahvalni
ne vinemo iznad svakog bola,
dok izvan domašaja ovoga sveta
mir ne nađemo.

________________________________

 

Zaljubljeni

 

U blaženoj noći tvoj prijatelj bdi,
još od tebe topao, još mirisom, tvojim pogledom,
kosom, poljupcima tvojim opijen.

O, ponoći,
o Mesece, zvezdo i plava izmaglice.
U tebe voljena moja, moj san uranja,
kao u duboko mora
ili planinski bezdan,
razbija se o hrid i nestaje u peni
postaje Sunce, koren,
životinja, samo da bi s tobom,
samo da bi pored tebe bio.

Daleki Saturn kruži, a Mesec ne vidim,
vidim samo lik tvoj bled kao cvet,
i smejem se muklo
i opijen plaćem,
nema više radosti, ni bola nema više,
samo ti, samo ja i ti,tonemo u svemirski bezdan,
u duboko more,
gubimo se u njemu
umiremo i ponovo se vraćamo na svet.

 

______________________________________

 

 

Rainer Marija Rilke

SAMOĆA

Samoća je poput kiše,
U večeri iz mora se diže,
Iz ravnica pustih i dalekih stiže,
Ide u nebo, gde je uvek ima.
I tek sa neba pada po gradovima.

Pada pre nego svetlost je izašla,
kad ulice se okreću spram zore,
I kad se tela što nisu ništa našla,
Razočarano dele puna mora,
I kada ljudi što od mržnje gore,
U postelji jednoj moraju da noće.

Tad dolaze valovi samoće…

_____________________________________

Ljubavna pesma

Kako da dušu sputam
da se tvoje
takne?
Kako, mimo tebe,
da njom da grlim
druge stvari i
daljine?
Ali, rado bih je sklonio
na neko zaboravljeno mesto
usred
tmine
u neki izgubljen kut,
u kom neće je tvoje
njihati
daljine.

ali, ipak, sve što dodirne
nas dvoje
ko gudalo
nas
nekako spaja
koje iz dveju struna
jedan mami glas.

Na kom
smo instrumentu?
Ko nas satka?
I koji ovo svirač drži nas?
O, pesmo
slatka.

_____________________________________

Da umrem, šta ćeš ti, moj Bože?

Da umrem, šta ćeš ti, moj Bože?
Ja sam tvoj stalak i tvoj stožer;
ja sam tvoj krčag pun do vrha
(pa da se prospem? da se skrham?);
ja sam ti smisao i svrha,
ti sa mnom gubiš razlog svoj.
Imati nećeš posle mene
nijednu kuću gde ti mogu
šaptati reči zanesene
topao pozdrav, prisno hvala.
Ja ću sa umornih ti nogu
spasti ko somotna sandala.
Spašće ogrtač golem tvoj.
Tvoj pogled, što ga vazda čeka
moj obraz kao jastuk mekan,
doći će tada iz daleka
da mene traži i ne nađe
i klone kada Sunce zađe
kraj stranog stenja, tuđih smreka.
U meni zebnjom zvoni jeka:
šta ćeš da činiš, Bože moj?

____________________________________

 

Dodirne dušu skoro svaka stvar


Dodirne dušu skoro svaka stvar,
odasvud bruji spominjanja glas.
Poneki dan što prođe stran za nas
u budućnosti stigne tek k'o dar.

Ko meri naš doprinos? Da li ko
od prošlih, starih leta nas raspreda?
Šta od postanja saznasmo, sem to:
da sve se jedno u drugom ogleda?

Da se na nama ravnodušnost greje?
O, dome, travo, o, večernja seni,
dok se gledamo tako, obrgljeni,
najednom sve to kroz vas k nama veje.

Kroz sva se bića pruža prostor jedan:
suštinski svetski prostor. Kroz nas laste
proleću tiho. Ja, rašćenja žedan,
pogledah, i: u meni drvo raste.

Brinem, a dom ja na dnu moga srca.
Čuvam se, a u meni straža bdi.
Ka mojoj novoj ljubavi se svi
svet lepi, da tu počiva i grca.

__________________________________

Arhajski torzo

Anđele! Da ima mjesto, nama nepoznato, i da tamo
na neiskazanom sagu ljubavnici, koji ovdje
ne dosegnu nikad umjeća, pokažu smjele
visoke figure poletnoga srca,
svoje tornjeve naslade, svoje
ljestve što odavna su tek same o sebe oslonjene,
gdje nikada ne bješe tla, zaljuljane, -i da umiju to,
okruženi gledaocima, nebrojenim nijemim mrtvacima:
Bi li oni bacili tad posljednje svoje, uvijek ušteđene,
uvijek skrivene, nama nepoznate, vječito
važeće novčiće sreće pred par
koji se napokon zaista smiješi na umirenu
sagu?

___________________________________

Sudbina jedne žene

Kad neki kralj na lovu prima
u ruke čašu, koju god, da pije,-
i nakon toga onaj, tko je ima
nju sprema, čuva kao da je nije:

I udes tako možda neku sretne,
također žedan, možda nje se maši,
i onda malen život, odveć strašiv
da razbije je, na stranu je metne

i postavi u turobnu vitrinu,
u kojoj svoje dragocjene stvari
il one, koje smatra takvim, krije.

Tu stoji tuđa, propala u tminu,
i biva slijepa, i naprosto stari

i više vrijedna nije, rijetka nije.

___________________________________

Jesenji dan

Gospode, čas je. Ljeto bješe dugo.
Spusti sad sjenu na sunčane ure,
A vjetre pusti da poljima jure.

Zapovjedi jedrinu zadnjem voću;
Udijeli mu još dva južnija dana,
Nek ispod ploda savine se grana,
A vinu podaj posljednju slatkoću.

Tko sada nema kuće, taj je više
Sagradit neće. Tko je sada sam,
Ostat će sam, da sluša romon kiše,
Da bdije, čita, duga pisma piše,
I luta po alejama, gdje dah
Jesenjeg vjetra suho lišće njiše.

____________________________________

Vrteška(Jardin du Luxembourg)

C krovom i senkom njegovom se vrti
čopor šarenih konja što se gone
trenutak jedan, svi iz zemlje one
koja toliko okleva pre smrti.
Nekih u kola upregnutih ima,
al' je u sviju izraz srčan sav.
Jedan je crven namrgođen lav
i katkad jedan beli slon sa njima.

Čak i jelena jednog eno - pravom
jelenu šumskom sličan je po svemu,
samo što nosi sedlo, i na njemu
jednu malenu devojku u plavom.

Za njom, odeven u belo odelo,
jaše na lavu dečačić, u stravi,
dok zube lav pokazuje i ždrelo.

I katkad se beli slon pojavi.

Promiču vedre devojke nekamo,
već nepristale skoro igri toj;

usred ludoga leta one svoj
podižu pogled, nekuda, ovamo -

I katkad se beli slon pojavi.

I sve to ide, okončanju žuri
vrti se, kruži, a bez cilja svog.
Poneki pramen, crven, zelen, suri,
jedva započet profil lica kog.
I katkad osmeh, ovamo obraćen,
blažen i bleštav i uludo straćen
sred zadihanog slepog kola tog.

 

____________________________________

Napredak

Opet moj dubok život glasno huči,
kao da sire korito mu biva.
Svaka se slika sve vise otkriva,
svaki mi predmet sve prisnije zvuči.
Moje se biće s bezimenim sliva:
vakim čulom, proniknuv iz granja,
k'o ptica nebom vetrovitim sanja,
a dušom,što leluja k'o da sva
na crnim stoji ribama, uranja
u prekinuti dan jezerskog sna.

___________________________________

( Depart )

Dugo je on sve to
mučno prisvajao gledanjem.
Zvezde na kolena padahu
obrvane njegovim pogledom.
Il' bi sagledao klečeći
a miris bi njegove usrdnosti
kao blagi umor padao
na kakvo božansko biće, koje bi mu se
onda
osmehnulo, u snu.

Kule je tako gledao
da su trnule od straha:
opet ih uvis zidajući, najednom!
Ali često bi predeo, otežao od dana,
pokojem
strujao u njegovo tiho opažanje, uveče.

Životinje su smireno stupale
u otvoreni pogled, pasući,
a zasužnjeni su lavovi
žurili unutra kao u nepojamnu slobodu;

ptice su proletale kroz njegovu duševnost;

cevece se
ogledalo u njemu,
krupno, kao u deci.

A kad se rascu da ima jedan sto gleda,
to dirnu i bića koja su manje
i nepouzdanije vidljiva,
dirnu žene.
Otkada gleda?
Otkada već, lišavajući se u duši,
preklinjući sa dna pogleda?

Kuda bi on, koji večito čeka, sedeo u
tudjini;
a rasejano odvraćena soba u
prenočištu
mrgodno bila oko njega,
i u izbegavanom ogledalu
ponovo soba,
i kasnije, sa postelje mučeničke,
ponovo:
tad bi se u vazduhu većalo,
neshvatljivo većaloo njegovom osetljivom srcu,
o njegovom srcu sto kroz bolno zasuto telo
ipak oseća,
većalo bi se i presudilo:
da on ljubavi nema.

(I bilo bi mu uskraćeno
ma koje novo posvećenje.)

Jer vidiš li, gledanju ima granica,
i sve sagledaniji svet
iste da raste u ljubavi.

Završeno je delo očiju,
vrši sada delo srca
na slikama u sebi, zarobljenim; jer ti
si ih
savladao: ali sada ih ne znaš.
Pogledaj, unutrašnji čoveče, svoju
unutarnju devojku,
nju, izvojstenu
iz hiljada priroda, ovo
tek izvojsteno samo, a dosad

jos nedovoljno stvorenje...

___________________________________

OZBILJAN ČAS

Ko sada plače negde u svetu,
bez razloga plače negde u svetu,
nada mnom plače.

Ko se sad sme negde u noći,
bez razloga sme negde u noći,
meni se smeje.

Ko sada ide negde u svetu,
bez razloga ide negde u svetu,
polazi ka meni.

Ko umire sada negde u svetu,
bez razloga umire negde u svetu,
pogleda mene.

____________________________________


Ostavljen na planinama srca

Ostavljen na planinama srca
Gle, u daljini sićušno, gle:
poslednje naselje reči, a još više,
ali i on majušan, poslednji
zaselak osećanja. Prepoznaješ li ga?
Ostavljen na planinama srca. Kamen
pod rukama. Jest, tu cveta ponešto;
iz neme litice cveta raspevan korov
koji ni o čem ne zna. Ali onaj ko zna?
Ah, onaj što poče da zna, pa sad ćuti,
ostavljen na planinama srca.
Jest, tu se kreće ponešto, nenačete svesti,
kreće poneka bezbedna životinja s planine,
ide, zastaje. I velika zaštićena ptica
kruži oko čistog protivljenja vrhova.
Ali ne zaštićen, ovde na planini srca.

________________________________

Rilkeovo pismo upućeno Lu Andreas - Salome u Minhenu 1897.

 

Išunjao sam se iz tvog stana
I dok hodam kišnim ulicama čini mi se
Da svaki prolaznik koga sretnem
U mom blistavom pogledu vidi
Moju presrećnu, spasenu dušu.

Pošto - poto hoću da usput
Sakrijem od sveta svoju radost;
Odnosim je žurno kući
I zatvaram u dubini noći
Kao zlatni kovčeg.

A onda iznosim na svetlost dana
Komad po komad sakrivenog blaga
I ne znam kuda pre da gledam;
Jer je svaki kutak moje sobe
Pretrpan zlatom.To je bezgranično bogatstvo
Kakvo noć nikada nije videla
Niti rosa okupala;
Više ga ima nego što je ikada
Ijedna mlada dobila ljubavi.

To su bogate dijademe
Sa zvezdama umesto dragog kamenja.
Niko to ne zna. Ja sam, o draga moja,
Kao kralj među tim bogatstvom
I znam ko je moja kraljica.

Rilkeovo pismo Lu Andreas - Salome u Šmargendorfu 1901.

Ostao sam u mraku kao da sam oslepeo
Jer te moje oči više ne pronalaze.
Nejasna užurbanost dana
Za mene je sad samo zavesa koja te skriva.
Gledam u nju nadajući da će se dići
Jer je iza nje ostao moj život,
Srž i suština zakonitost moga života
A ipak i moja smrt -.

__________________________________

Liši me vida: gledaću tvoj lik,
zapuši uši moje: slušaću te,
onemi me: al' zvaću te kroz krik,
bez nogu još ću k tebi naći pute.
Slomij mi ruke: hvataću te srcem;
zaustaviš li srce meni, sam
moj mozak tad će kucati i bdeti;
a ako mi i mozgom užgaš plam -
na krvi svojoj ja ću te poneti.

_______________________________

 

Druga elegija

Svaki je anđeo strašan. Pa ipak, jao meni,
obratim li se vama, malne smrtonosne ptice duše,
znajući za vas. Gde li su dani Tobijini
kad jedan od najsjajnijih stade na jednostavna kućna vrata,
malko preodeven za put i ne više prepastan;
(mladić u radoznalu pogledu drugoga mladića).
A sada, kad bi arkanđeo, pogibeljni,sa zvezdama
tek jednom zakoračio ovamo:
usprenutim otkucajima vlastito bi nas srce utuklo. Ko ste?
Râna savršenstva , vi miljenici stvaranja,
Grebeni gorski, praskozorni Vrhunci
sveg stvorenog,- pelud rascvalog božanstva,
Zglobovi svetlosti. Hodnici, Stubišta,Prestola,
Prostori od nebitnosti, Štitovi od naslade, Meteži
burno ushićena čuvstva i odjednom, pojedinačno,
Zrcala: koja vlastitu odstrujalu lepotu
ponovno crpu u vlastito lice.
Jer, kad osećamo, mi hlapimo; ah, izdišemo
i biće svoje gubimo; od žara do žara
sve slabije mirišemo. Kaže li nam ntko:
da, prodireš mi u krv, ova soba, proleće
ispunjaju se tobom…Zaludu, ne može nas on zadržat,
iščezavamo u njemu i oko njega. A one koji su lepi,
ko da njih zadrži? Bez prestanka stoji im na licu
sjaj i raspada se. Ko rosa s rane trave
hlapi naše sa nas, ko toplota sa vruća
jela. O, kamo, smešku? O, poglede:
novi, topli val srca koje izmičeš:
jao meni: mi to ipak jesmo. Nema li svemir
u kojem se rasčlanjujemo okus po nama? Ne hvataju li anđeli
zaista, tek svoje, što je od njih odstrujalo,
il gdekad, ko zabunom, i nešto malo
našeg bića? Nismo li u njihove crte
bar toliko umešani kao Nejasno u lica
trudnica? A oni to ne zamećuju u vrtlogu
svog povratka  sebi. (Kako bi i mogli.)
Kad bi to razumeli, ljubavnici bi mogli na noćnom zraku
čudesno govoriti. Jer čini se da nas sve
zatajuje. Gle, stabla jesu; kuće
u kojima stanujemo postoje još. Jedino mi
prolazimo pored svega poput zračne izmene.
I sve je složno u tom da nas prešuti, napola ko
sramotu možda, napola ko neizrecivu nadu.
Ljubavnici, vas, koji jednom ste u drugom dostatni,
vas o nama pitam. Vi se dohvaćate. Imate li dokaza?
Vidite, meni se događa da mi ruke bivaju svesne
jedna druge, ili da se moje istrošeno lice
u njima štedi. To mi daje nešto
osećaja. Ali ko bi se zato usudio i biti?
Vi pak, što rastete jedno u ushitu drugog
dok on vas svladan ne zamoli:
ne više; vi što međ rukama bogatiji postajete ko vinorodne godine;
vi što pokatkad propadate samo zato jer drugi
posve prevladava: vas pitam o nama. Znam,
tako se blaženo dodirujete, jer milovanje zadržava,
jer ne isčezava mesto što ga, nežni
pokrivate; jer ispod tog ćutite
čisto trajanje. Tako obećavate sebi gotovo večnost
od zagrljaja. Ipak, kad izdržavate užas
prvih pogleda i čežnju na prozoru
i prvi zajednički hod jedanput kroz vrt:
ljubavnici, jeste li to još tada? Kad jedno se drugom
k ustima dižete i prinosite: napitak napitku:
o, kako tad onaj što pije izmiče čudno tom činu.
Nije li vas na atičkim stelama začudio oprez
ljudskih kretanja? Ne bijahu li ljubav i rastanak
tako lagano položeni na ramena, ko da su iz drukčije
tvari počinjeni negoli u nas? Setite se ruku
kako počivaju bez pritiska, premda u trupu stoji snaga.
Svladavajuć sebe, time su znali: dovde smo,
to je naše da se tako dodirujemo; snažnije
bozi nas tlače. Al to je pitanje bogova.
O, kad bismo našli i mi nešto čisto, suzdržano, usko
ljudsko, neki naš pojas plodne zemlje
između reke i stenja. Jer srce naše
premašuje još kao i njih. A ne možemo ga više
pogledom slediti u slikama što ga smiruju, niti u
božanskim telima gde, premda veće, biva umereno.

________________________________

Ja živim u krugovima koji se šire

Ja živim u kruzima koji se šire,
i njima sve više obuhvatit žudim.
Ja možda i neću polučit zadnji,
konačni krug, no ja se trudim.
Ja kružim i kružim okolo Boga,
tog prastarog tornja, već hiljade leta,
i ne znam još, jesam li sokol il vihor,
il velika pesma ovoga sveta.

________________________________

Pesnikova smrt

On ležao je. Obraz mu je bio
odbojan, bled na strmim jastucima,
svet otkad i svest što se o njem ima,
preoteta osetilima,
bešćutnoj pade godini u dio.
A znanci nisu imali na umu
koliko Jedno beše on sa svime;
jer sve: taj ponor, ova polja s njime
i vode ovo lice bili su mu.
O lice mu je bila sva daljina
što ni sad još napustila ga nije;
a maska koja turobno mu mrije
otvorena je, nežna ko nutrina
nekoga voća što na zraku gnjije.

______________________________

 

Pismo mladom pesniku  

Ostavite svojim ocenama njihov sopstveni, tihi i neremećeni razvoj koji, kao svaki napredak, mora doći duboko iznutra, i ničim ne može da bude potiskivan ili ubrzavan. Nositi u sebi koliko je potrebno za razvoj pa onda dati plod - to je sve. Pustiti da se svaki utisak i svaki začetak osećanja dovrši sasvim u sebi, u tami, u neizrecivom, nesvesnom, sopstvnom razumu nedokučivom, i sa dubokom skrušenošću i strpljenjem sačekati čas rođenja jedne nove svetlosti: jedino to znači umetnički živeti, u poimanju kao i stvaranju.
Tu nema merenja vremenskim jedinicama, tu ne važi godina, i deset godina nisu ništa.Biti umetnik znači: ne računati i ne brojati; sazrevati kao što sazreva drvo koje ne goni svoje sokove i spokojno stoji usred prolećnih bura, bez straha da posle njih može i da ne dođe leto. Ono će ipak doći. Ali dolazi samo strpljivima, koji žive kao da je večnost pred njima, tako bezbrižno mirni i neizmerni.Ja saznajem svakodnevno, saznajem u bolu kome sam zahvalan : strpljenje je sve !

 

___________________________

 

Grofici Augusti Stolberg - Johan Volfgang Gete

 

 

Ofenbah, 3 avgusta 1775

 

Gusti! Gusti! Reč koja mi oslobađa srce, a onda samo stisak ruke. Ne mogu vam ništa reći. Ovde! - Kako da Vam to nazovem ovde! Pred šarenim pisaćim priborom ukrašenim slamom - trebalo bi samo divna pisamca da se pišu i ove suze i ova navala osećanja! Kakva zbrka! O, kad bih mogao sve da kažem. Ovde, u sobi devojke koja me čini nesrećnim, bez njene krivice, sa dušom anđela, čije vedre dane ja mutim, ja. Gusti! Pre četvrt časa uzimam Vaše pismo iz džepa, čitam ga! - Od 2. juna! Vi molite, molite za odgovor, za jednu reč iz mog srca. A danas je 3. avgust. Gusti, a ja još nisam pisao. - Pisao sam ja, započeto pismo leži u gradu. Ah, moje srce! - Pa zar treba da ga otvorim i tebi Gusti, da točim vino zamućeno vrenjem! - I kako da govorim o Fricu, pred tobom, kad sam u njegovoj nesreći često oplakivao svoju. Ostavi Gusti. Njemu je lakše nego meni.

Uzalud ja već tri meseca lutam po čistom vazduhu, hiljadu novih predmeta upijam svim čulima. Anđele, evo me opet u Ofenbahu, bezazlen kao dete, ograničen kao papagaj na štapu, Gusti, a Vi tako daleko. Tako često sam se okretao prema severu. Noću na terasi na Majni, gledam preko i mislim na tebe! Tako daleko! Tako daleko! - A onda, ti i Fric, i ja! I sve to zapliće u neko zmijsko klupče! I nikako da predahnem i sednem da pišem. Ali sada neću prestati dok ne dođe na vrata i odvuče me.

- Pa ipak, anđele, ponekad, kad mi je u duši najteže, ja uzvikujem, dovikujem tebi: Budi spokojna! Budi spokojna. Izdrži i sve će biti u redu. Naći ćeš radost u svojoj braći i mi u sebi samima. Ova strast je ono što će nas raspaliti do požara, u ovoj nevolji mi ćemo grabiti oko sebe i biti valjani i raditi i dobri biti i gonjeni onamo gde ne dopire spokojstvo. - Ne pati zbog nas! - Trpi nas! - Pusti suzu za nama, stisak ruke, trenutak pred tvojim kolenima. Obrisi svojom milom ruku ovo čelo. I reč ohrabrenja i mi smo na svojim nogama.

Sto puta u toku dana mi se raspoloženje menja! O kako mi je lepo biti s tvojom braćom. Bio sam opušten, žao mi je bilo Frica, kome je bilo teže nego meni, moje muke su bile podnošljivije. A sad opet sam.

U njima sam imao Vas, najdraža Gusti, jer Vi ste jedno u ljubavi u biću; Gusti je bila kod nas i mi kod nje! - Sad - samo njihova pisma! - Njihova pisma! - i samo uz njih. - A ipak me ona peku u džepu - ipak me spopadaju kao sadašnjost kad ih u srećnom trenutku otvorim - a nekad - često su mi i potezi najdražeg prijateljstva samo mrtva slova, kad mi je srce slepo i gluvo.

- Anđele, tupost čula i daha je strasno stanje. Pipanje u noći je nebo prema slepilu. - Oprostite mi svu ovu smetenost i sve to. - Kako mi je lepo što mogu ovako da govorim s Vama, kako se prijatno osećam pri pomisli: Ona će držati ovaj list u ruci! Ovaj list! koji ja dotičem, koji je ovde na ovom mestu još prazan. Zlatno dete. Pa ja ipak nikad više ne mogu biti sasvim nesrećan. Još samo nekoliko reči.

- Dugo ovde ne mogu izdržati, moram nekud odavde. - Kuda!

Johan Volfgang Gete – Pismo Šarloti Fon Štajn

Šarloti Fon Štajn
Vajmar

Evo, ipak se približava vreme, draga Lota, kad ću opet biti kraj tebe, jer moje biće ne može više izdržati, jasno osećam da bez tebe ne mogu postojati. Odluka o završetku zasedanja odbora je potpisana, sad više ne može dugo trajati, po mom računu još jednu nedelju, i tada sam slobodan. Vreme je odvratno, nosa ne možeš pomoliti, a ono malo lepog i prijatnog što se može doživeti među zidovima za mene ima samo trenutnu draž, a nekmoli za tako bolan nedostatak koji ja osećam od jutra do večeri.

Da, draga Lota, sad mi je tek jasno da ti jesi i ostaješ deo mene. Ja nisam zasebno, samostalno biće. Sve svoje slabosti na tebe sam naslonio, svoje slabe strane tobom zaštitio, svoje praznine tobom ispunio. Kad sam ovako od tebe odvojen, stanje moga duha je veoma čudno. Na jednoj strani sam naoružan i očeličen, a na drugoj sam kao rovito jaje, jer sam ostao nezaštićen tamo gde si mi ti štit i zaklon. Koliko se radujem što ti potpuno pripadam. I što ću te uskoro opet videti. Sve na tebi volim i sve to čini da si mi još draža. Revnost s kojom ti svoje domaćinstvo u Kohbergu vodiš, o čemu mi Štajn sa zadovoljstvom priča, pojačava moju naklonost ka tebi, daje mi mogućnost da vidim tvoj živi delatni duh, tvoju divnu dušu. Ostani moja, Lota, i ma koliko te nešto drugo privlačilo, voli me iznad svega…

____________________________________________

 

Butelstet, 20 marta 1782

Uveče

Čitao sam, pravio izvode i pisao. Prvog dana otkako sam se odvojio od tebe nekako mi ništa ne ide od ruke. Svaka nit moga bića vuče me k tebi. Danas mi se učinila gotovo nepodnošljiva pomisao da ću te videti kroz osam dana. Kakve mi čudne, rekao bih čak glupe misli padaju pri tom na um, ne smem ni da ti kažem. Što se tiče Egmonta, ne gubim nadu, ali ići će sporije nego što sam mislio. Divna je to stvar. Kad bih imao još vremena, pisao bih ga drugačije, a možda ga uopšte ne bih pisao. Ali sad kad je već tu, neka ostane. Pokušaću samo da otstranim ono što je suviše otvoreno, što nosi tragove gackog manira, jer nije u skladu sa dostojanstvom predmeta. Ovo pismo ćeš dobiti preko jednog momka koji rano ujutru polazi. Oh, najdraža! Celog života sam idealisao o tome kako bih želeo da budem voljen i uvek uzalud tražio ispunjenje te želje u snu zanosa. A sad kad mi je svet svakog dana sve jasniji, nalazim to najzad u tebi Na takav način da to više nikad izgubiti ne mogu. Hiljadu puta zbogom.

______________________________________

 

Vajmar, 28 avgusta 1782

Ujutru

Dobro jutro, voljena moja. Nerado izlazim iz jedne godine svoga života koja mi je donela tako mnogo sreće i koja će mi potvrđivanjem tvoje ljubavi postati nezaboravna. Za neposrednu budućnost nemam mnogo zžlja, samo jednu žarku: da mi ti ostaneš i da mi ostaneš ista. Zašto si mi baš sad odsutna, pa ne mogu blagoslov da primim sa tvojih usana!

Moj momak žuri. Hiljadu puta zbogom.

_____________________________________

Vajmar, 17 septembra, 1782

Sasvim tiho uputio sam se kući da čitam, čeprkam i na tebe da mislim. Kao da sam rođen za neko privatno zanimanje, ne shvatam kako me to sudbina upetlja u neku državnu upravu i kneževsku porodicu.

Za tebe živim, Lota moja, tebi su posvećeni svi moji sati, ti mi ostaješ – ja to osećam…

_______________________________________

Vajmar, 9 aprila 1783

Nekako mi je sumnjivo započeo dan, učini mi ga lepim svojim toplim željama. Koliko se radujem današnjem večeru, kad ću opet da nađem tebe i tvoju ljubav. Zbogom slatka radosti mog života, ti si jedina čežnja mog bića.

______________________________________

 

Vajmar, nedelja, 9 jula 1786

Sad sam gotovo prezreo kao kneževski plod i čekam spasenje, poslove sam posvršavao i ako neću da počnem opet od početka, moram ići, a evo stiže tvoje pismo i pojačava čežnju da te opet vidim… Sad mi je najveći izvor zadovoljstva botanika… Sve mi se nameće, ne razmišljam više o tome, sve mi dolazi i ogromno carstvo mi se u duši uproščava, tako da i najteži problem mogu odmah prosto očitati. Samo kad bih mogao nekome da saopštim ono što vidim i osećam, ali to je nemogućno. A nije to neki san, neko maštanje, to je sagledanje suštinske forme, kojom se priroda takoreći stalno igra i igrajući se stvara raznovrsni život. Kad bih imao vremena u ovom kratkom životu, otisnuo bih se u sve oblasti prirode – u njeno celo carstvo. Sad zbogom, najdraža, jedina, kojoj bi sva moja duša da se otvori i preda. Radujem se tvojoj ljubavi i računam na nju za sva buduća vremena…

- Dugo ovde ne mogu izdrzžti, moram nekud odavde. - Kuda!

_____________________________________________

 

Februara 1789.

Ako ti je stalo da čuješ, mogu ti rado reći da mi tvoja prebacivanja, mada su me u prvom trenutku zabolela, nisu u srcu ostavila zlovolju i ljutnju. Ja i njima umem da upravljam. Ako ti kod mene moraš mnogo štošta da trpiš, pravo je da i ja od tebe dobijem poneki udarac. A i bolje je da se prijateljski obračunamo nego da stalno jedno drugom vraćamo istom merom, pa kad u tome ne uspemo, da se počnemo kloniti jedno drugog. S tobom najmanje mogu da se sporim, jer pri svakom računu ostajem tvoj dužnik. Uostalom, ako razmislimo šta sve kod drugih ljudi moramo da trpimo, moraćemo i u našoj ljubavi jedno drugom da progledamo kroz prste. Zbogom i ostani mi naklonjena. Kad se ukaže prilika, čućeš opet ponešto od lepih tajni. Gete.

_________________________________________

 

Belvedere, 1. juna 1789.

Hvala ti za pismo koje si mi ostavila, mada me je ono na više nego jedan način rastužilo. Oklevao sam da na njega odgovorim, jer je u takvom slučaju teško biti iskren a ne naneti uvredu.

Koliko te volim, koliko sam svestan svoje obaveze prema tebi i Fricu, dokazao sam svojim povratkom iz Italije. Da je bilo po vojvodinoj volji, ja bih još bio tamo. Herder je otišao, a pošto nisam pretpostavljao da ja princu nasledniku mogu nešto biti, jedva da sam imao bilo šta drugo na umu osim tebe i Frica (Fridrih fon Štajn). Ne bih želeo da ponavljam šta sam sve u Italiji napustio, ti si na moju iskrenost u tom pogledu odgovorila s priličnom odbujnošću.
Na žalost, kad sam došao, ti si bila u nekom čudnom raspoloženju i iskreno da priznam: način na koji si me ti, u poređenju s drugima, dočekala bduko me je zaobleo. Kad su Herder i vojvotkinja – majka polazili na put, video sam u kolim prazno mesto koje mi je napadno ponuđeno. Ja sam ostao zbog prijatelja, kao što sam zbog njih i došao, i morao sam u tom trenutku uporno u sebi da ponavljam: ja bih mogao da odem, ja nimalo ne saosećam s ljudima itd. I sve to pre nego što se moglo govoriti o jednom odnosu (reč je o Kristijani Vulpijus, budućoj Geoetovoj ženi), koji te je, izgleda teško povredio.

I kakav je to odnos? Ko je njime prikraćen? Ko pretenduje na ona osećanja koja imam prema tom jadnom stvorenju? Ko na one časove koje s njom provodim? Pitaj Frica, hederovu, svakoga ko mi je iole bliži, da li sa svojim prijatejima manje saosećam, da li sam im manje blizak, da li za njih manje činim nego ranije? Da, naprotiv, ne pripadam njima i društvu tek sada u punoj meri?

I moralo bi samo neko čudo da bude posredi ako bih samo prema tebi izgubio najbolji, najprisniji odnos.
Kako sam živo osetio da je on još tu kad sam te jednom našao raspoloženu da razgovaraš o nekim zanimljivim stvarima. Ali priznaću i to da način kako si se ti dosad odnosila prema meni ne mogu trpeti. Ako sam bio raspoložen za razgovor, ti si mi zapušila usta; ako sam ti prilazio otvorena srca, optuživala si me da sam ravnodušan; ako sam nešto činio za prijatelje, u tome si videla hladnoću i nemar prema tebi. Svaki moj izraz lica si kontrolisala, svakoj mojoj kretnji, mom ponašanju si nešto zamerala i uvek me stavljala mal a mon aise (u neprijatan položaj). Pa kako da se održi poverenje i iskrenost kad me svojim očitim nerasploženjem odbijaš od sebe.

Imao bih još mnogo da dodam, ali se ustežem jer se bojim da bi to pri stanju tvoga duha moglo pre da te uvredi nego da ti povrati mir…
Gete.

Pismo nerođenom detetu - Oriana Fallaci

Ali, ako se rodiš kao muško, isto ću tako biti sretna. A možda i sretnija, jer ćeš biti posteđen tolikih poniženja, toliko robovanja, tolikih zlouporaba. Ako se rodiš kao muško, nećeš se npr. morati bojati da će te neko silovati u mraku neke ulice. Nećeš se morati služiti lepim licem kako bi bio prihvaćen na prvi pogled, niti lepim telom kako bi sakrio svoju pronicljivost. Nećeš doživljavati odvratne osude kad budeš spavao s onim ko ti se sviđa, nećeš slušati da se greh rodio onog dana kada si ubrao jabuku.

Mnogo ćeš se manje mučiti. Moći ćeš se mnogo lakše boriti i tvrditi kako bi Bog, kad bi postojao, mogao biti i neka stara sedokosa starica ili lepa devojka. Moći ćeš otkazati poslušnost a da te ne ismeju, voleti a da se jedne noći ne probudiš s osećajem da se rušiš u neki ponor, braniti se a da te na kraju ne uvrede.

Dakako, očekuju te druge vrste ropstva, druge nepravde: ni za muškarca život nije lak, znaš. Pošto ćeš imati jake mišiće, zahtevaće od tebe da nosiš teže terete, nametnuće ti samovoljne odgovornosti. Pošto ćeš imati bradu, smejaće se budeš li plakao, pa čak bude li ti potrebna nežnost. Pošto ćeš imati rep spreda, zapovediće ti da ubiješ ili budeš ubijen u ratu i zahtevati tvoju krivicu u nastavljanju tiranije koju su uspostavili u pećinama.

Ipak, a možda upravo zbog toga, biti muškarcem biće divna pustolovina: pothvat koji te nikada neće razočarati. Bar tako se nadam, jer, ako se rodiš kao muško, nadam se da ćeš biti čovek kakvog sam uvek sanjala: dobar prema slabima, surov prema nasilnicima, plemenit prema onima koji te vole, nemilosrdan prema onome ko ti zapoveda. I napokon, neprijatelj svakog onog koji priča da su Isusi deca Oca i Duha svetoga, a ne žene koja ih je rodila.

Dete moje, nastojim ti objasniti da biti muskarcem ne znači imati rep spreda: znači biti ličnost.

Suzana Tamaro - Anima Mundi

Dragi Valtere,

pre nekoliko meseci napisao sam ti jedno pismo, ne znam da li si ga primio, a ako jesi, da li si ga uopšte uzeo u obzir.

Pamtiš li piramide i različite stupnjeve ljudske svesti? Onog dana, neposredno pre našeg rastanka, svakom od ovih stupnjeva pripisali smo jednu meteorološku realnost. Magla je obavijala one najniže, one koji samo tumaraju bez cilja, nemajući nikakvu ideju. Posle magle sledila je jaka kiša, nakon kiše kišica i na kraju skriveno sunce. Po logici stvari sledi jedno blistavo sunce ali nema uvek logike u ljudskoj sudbini kao u razvoju meteorološke situacije. Zbog toga, trebalo je da posle skrivenog sunca predvidimo nevreme. Grad, sneg i mećava smenjuju se neprestano na pretposlednjem stepeniku.

Vrhove visokih planina cesto skrivaju oblaci, iz doline se obično vide samo obronci. Da bi se stiglo na vrh treba proći kroz tu nesigurnu zonu, a nemaju svi hrabrosti da se veru uz stene. U poslednjem trenutku uvek ima muke i strepnje, hladnoće, usamljenosti i straha od smrti. Prirodna selekcija se može primeniti i na duh; drugačije i ne može biti jer velika svetlost obasja svaku stvar, a nemaju svi dovoljno snage da izdrže njen odsjaj.

Zašto ti ovo govorim? Možda da bih opravdao sebe što te svih ovih godina nisam potražio. Nisam to učinio, ali ne zato što nisam želeo, već zato što je sva moja energija bila usmerena na pokušaj da preskočim pretposlednji stepenik.

Tek ovde, u ovoj dugoj usamljenosti, daleko od nabora vremena, počele su da se pojavljuju utvare. Nisu izšsle sve odjednom, kao zla iz Pandorine kutije, već jedna po jedna. Ustale su i pokucale na moja vrata.

Kazem utvare, a ne sećanja, jer u njima nema one preciznosti kojom se odlikuju događaji iz prošlosti. Nisu to fotografije već isparenja, otrovna i kratkotrajna, isparenja koja sam proizveo sam, pokretima svog tela. Kao što sam ti napomenuo u prošlom pismu, sa mnom je ovde samo jedna stara žena, opatica, i s njom vodim duge razgovore.

Ponekad sam posle naših razgovora imao utisak da se nešto u meni razrešilo, negde izdaleka treperila je jedna svetiljka, naslućivao sam i osećao da dolazi iz pravca u kojem sam hteo da krenem. Ali bio je to jedan oset skoro nevidljiv, nepostojan do te mere da nisam nikada uspeo da ga uhvatim. Bilo je i ostalo samo sećanje na jedan lep san koji je nestao pre nego što sam se probudio.

U tom pismu sam ti ispričao, čini mi se, i o lisici i o tome kako sam je svojom voljom spasao od smrti, i da je to jedini čin u mom životu zbog kog se kajem. Tada sam mogao da počnem iz početka, da okrenem peščani sat.

Možda je velika crna rupa u našem prijateljstvu, koje tek sada postajem svestan, to što sam ti uvek pričao o svojim idejama a nikada ništa o sebi, kao da se ideje rađaju iz nekog neutralnog sveta, a ne iz pogleda i bola jednog ljudskog bića.

Ima jedna stvar koju ne znaš, a verovatno i ne sumnjaš. Pre Andree orla koga si ti upoznao postojao je i Andrea pile, jedno pile koje je moglo da postane kokoška, jedna mirna domaća životinja, spremna da se krije i od svoje senke.

Ne mogu da ti kažem kada je dosšo do preokreta, kada pokušavam da vidim svoju prošlost vidim ne jednog Andreu, već mnogo njih, zatvorene jedan u drugom poput ruskih drvenih lutki.

Nije istina da su deca, kada se rode, neispisani list hartije na kome se tamnim mastilom mogu pisati, zavisno od namere, reći lepe ili ružne. Kada danas razmišljam o tim prvim koracima svesnog bića, skoro sam siguran da je u meni već postojalo nešto, mozža jako različito od onoga što je želela moja majka.

O svemu sam dugo razgovarao s opaticom. Uvek pitam. Ona mi nikada odmah ne odgovori, na početku sam mislio da je gluva, kasnije sam shvatio da je to tako zato što je tako dugo sama. Ja zapravo nisam postavljao pitanja, iz mene je oticala jedna gnevna nabujala reka i za nju je bio napor da me sluša i da odmota to klupko. Kada bi mi na kraju odgovorila činila je to s malo reči.

Njeno ponašanje me je izluđivalo: u jednom trenutku razgovora ona bi jednostavno ustala i otišla. Mislio sam da više nema odgovora i da se zato povlači, mislio sam i da je jako arogantna jer ne želi da bude poražena. Zato sam jednog dana čim je ona ustala, povikao:

- Vi ste jako arogantni! I oholi!

- Da, to je tačno - odgovorila je okrečući se - arogantna sam i ohola, ali nehotice. Vi mi postavljate pitanja i zahtevate odgovore i tu dolazi do nesporazuma.

- I onda? Zar treba ćutati? Biti nem?

Znaš šta mi je odgovorila?

- Treba imati poverenja.

Ivan Turgenjev Mariji Savinoj

 

Ivan Turgenjev glumici Mariji Savinoj,

1878.

...Mislim o tebi...i mnogo drugih uspomena i slika iskrsava preda mnom-i svuda si ti,
na svim putevima svog života srećem tebe...

...Niski zidovi male udobne sobice dele nas od celog sveta...Sami smo, sami na celom svetu, osim nas dvoje ne postoji više ništa živo; iza ovih prijateljskih zidova mrak je i smrt i pustoš. Ne vije to
vetar, ne lije to pljusak, nego to jadikuje i stenje Haos i plaču njegove slepe oči. A kod nas je tišina i svetlo, i toplina i radost; nešto veselo, nešto detinje nevino kao leptir-prše oko nas; mi se priljubili
jedno uz drugo, prislonili glavu do glave pa čitamo lepu knjigu; osećam kako kuca tanka žilica u tvojoj nežnoj slepočnici, čujem kako živiš, a ti čujes kako živim ja...tvoj smešak rađa se meni na licu pre nego tebi, odgovaraš ćutke na moje pitanje bez reči..Tvoje misli i moje misli dva su krila iste ptice koja je potonula u nebesko plavetnilo...


...O nezaboravne oči! U koga,kamo ste upravljene sada? Ko prima u svoju dušu Vaš pogled?...

________________________________

Spasko, početak leta, 1880.

Mila Marija Gavrilovna, ipak ovo ne liči ni na šta. Već je treći dan kako je u Spaskom božanstveno vreme, od jutra do večeri šetam u parku ili sedim na terasi i trudim se da mislim, razmišljam o raznim stvarima, a negde duboko, na dnu duše, neprestano zvuči jedna ista nota.

Meni se čini da razmišljam o godišnjici Puškinove smrti i najednom uočavam da moje usne šapuću: „Kako bismo noć proveli... i šta bi bilo potom? A, Bog će to znati!“ i odmah uz to dolazi saznanje da to nikad neće biti i da ću ja u neznani kraj, bez uspomene na nešto što nikada nisam osetio.

Meni se zbog nečega čini da se mi nikada nećemo videti: u vaše putovanje u inostranstvo nisam verovao i ne verujem, ove zime neću doći u Petrograd, i vi pogrešno korite sebe što me nazivate svojim grehom. Avaj! Ja to nikad neću biti.

Ako se možda i vidimo, posle dve-tri godine, ja ću već sasvim ostariti, vi ćete krenuti određenim putem vašeg života i od pređašnjeg neće ostati ništa. Za vas, ni po jada, sav život je pred vama, a moj - iza mene.

Taj čas u vagonu, kad sam se osetio skoro kao dvadesetogodišnji mladić, bio je poslednji plamičak kandila koje se gasi. Teško mi je da objasnim samom sebi koje ste osećanje probudili u meni. Jesam li se u vas zaljubio, ne znam: ranije je to kod mene bivalo drukčije. Ta neodoljiva čežnja za spajanjem, za osvajanjem, za predavanjem sebe kada se čak i čulnost gubi u nekoj tananoj vatri. Verovatno, ja govorim koješta, no bio bih neizrecivo srećan kad bih ... kad bih...

A sada, kad znam da to ne može biti, ne mogu reći da sam nesrećan, čak ne osećam neku naročitu melanholiju, ali mnogo mi je žao što je ona volšebna noć izgubljena zauvek, ne dodirnuvši me svojim krilom. Žalim zbog sebe, a smem dodati, i zbog vas, jer sam uveren da ni vi ne biste zaboravili tu sreću koju biste dali meni.

Ne bih vam pisao sve ovo kad ne bih osećao da je ovo pismo oproštajno. I ne u tom smislu da će se naša prepiska prekinuti - o ne, ja se nadam da ćemo mi često razmenjivati misli: ali vrata koja su se bila upola otvorila, ta vrata iza kojih se nagađalo nešto tajanstveno, čudesno, zatvorila su se za svagda.

No, sada dosta o tome. Bilo je... (ili nije bilo) i otišlo u nepovrat. Sve mi to ne smeta da vam poželim sve najbolje na svetu i da u mislima ljubim vaše drage ruke. Na ovo pismo ne morate da odgovorite, a na prethodno odgovorite.

Vaš I. Turgenjev

P.S. Molim vas da se ne uznemiravate zbog budućnosti. Ovakvo pismo vi više nećete dobiti.


_________________________________________