Georg Traki, poezija

Georg Trakl je jedan od pesnika koji su sve što su imali kazali pre svoje 30. godine. Trakl je možda i najveći austrijski pesnik. Rođen je u Salzburgu 3. februarae 1887.godine.
Zbog snage asocijativnih nizova i izražajne slikovitosti jezika blizak je ekspresionističkom izražaju, no lišen njegove patetike.
Već kao gimnazijalac bio je član pesničkoga društva Apollo. Studirao farmaciju u Beču, gde je ucestvovao u avangardnim umetničkim strujanjima.
Celi se život borio s financijskim nedaćama i posledicama konzumiranja alkohola i droga. 

Iz knjige večnosti

Uvek se vraćaš, ti, melankolijo,
O nežna hrabrosti usamljene duše.
I ovaj zlatan dan je pri kraju
gubeći svoj užareni sjaj.

Poraženo se poklanja bolu smrtnik
jecajući iz blagosti i iz mekog ludila.
Pogledaj! Već je sumrak.

Vraća se noć i žali se smrtnik,
i jedan drugi pati sa njim.

Jezivo ispod jesenskih zvezda
savija se godišnje njegova bit sve niže.

Bio je Trakl u I. svetskom ratu, i tada je pokušao samoubistvo, a umro je nakon toga pod nerazjašnjenim okolnostima u jednoj vojnoj bolnici u poljskom Krakovu. Navodno od prevelike doze kokaina.
U pesmama je nakon početnog oslanjanja na tradicionalne oblike i uzore (Rainer Maria Rilke, Stefan George, Hugo von Hofmannsthal, ali i Johann Christian Friedrich Hölderlin, Friedrich Nietzsche, Charles Baudelaire) razvio inovativne oblike, koji su svojom slobodnom ritmičkom strukturom i bujnom slikovitošću, posebno amimetičkom upotrebom kolorističkih metafora, obeležili liriku XX. stoleća.
Tamne životne moći, besmislena patnja, smrt, morbidna priviđenja užasa koja se objavljaju u snažnim slikama asocijativnih impresija, oslobođenih svakog logičkog i sintatičkog reda, osnovna su obležja njegove njegove lirike.

Zimska veče

Kad na oknu sneg zablista,
Sat večernji tuče dreman.
Mnogo čeka sto već spreman
I kuća je redno čista.

Družba tad na vrata padne,
Senovitom stazom stiže.
Zlatodrvo milost diže
Na tlu suvoparnom, hladnom.

Lutalica predan bolu;
Kamenprag mu preći ne da.
Svetlokrug na stolu gleda
U kome su hleb i vino.

(Prepev Božica Jelušić)

Mračni sanjar, izopačenik, alkoholičar, samotnik čiji se život odvija samo noću, mamuran svoje pesme piše na zgužvanim papirićima ili nagnut nad prljavim kafanskim stolom, a satima vodi nadahnute lirske monologe. I njegova je proza puna osećaja strave i teskobe.
Življa recepcija njegovog dela usledila je tek nakon II. svetskog rata. Zbirke: Pesme (Gedichte, 1913.), Sebastijan u snu (Sebastian im Traum, 1915.).
Trakla je vremenom otkrio i njegov rodni grad. U Salzburgu je 1973. godine pesnikova rodna kuća pretvorena u spomen muzej. U roditeljskoj kući je George Trakl živeo do svoje 21. godine.

De profundis

I strnište po kojem crna kiša lije,
I suro stablo što ovde samotno stoji,
I fijuk ledenog vetra oko koliba pustih –
Kako je ovo veče žalosno.
Još pokraj zaseoka
Krotka sirota pabirči po koji rasuti klas.
Zlaćane i kolutaste, oči joj sumračem blude
A njeno krilo nebeskog ženika čeka.
Na povratku
Nađoše pastiri to ljupko telo
Već raspadnuto u trnjaku.
Mračnim selima ja sam daleka sena.
Božju tišinu
Probah na studencu, u lugu.
Hladonća kovine dotiče moje čelo,
Srce mi pauci traže.
I svetlost jedna u mojim ustima zgasne.
Na ledini se nekoj noći nađoh
Okaljan gnusom i zasut prahom zvezdanim.
U grmu ljeskovu
Zvonjahu opet kristalni anđeli.

Izvor