Narbonne
Između napadaja panike i bespomoćnosti, Vigdisinim bićem teče zbunjujuća nova snaga. Noću se pokušava priviknuti na pomisao da će nakon celog svog života napustiti i svoja l
Usnula je. Neki čovek duge brade dobaci joj štap; ona ga uhvati, štap se pretvori u zmiju. Baci zmiju u vodu, opet se pretvori u štap. Voda se povuče. Čovek se pretvori u mladića koji maše na obali. Ona se naglo probudi, pogleda van, ne prepoznaje sobu; sunce je zaslepi, gotovo joj oduzima dah. Toga joj je dana dodeljena družica. Grčka Židovka, zove se Agata, elegantna žena iz Aleksandrije koja na prstima nosi veliko zlatno prstenje u obliku malih zmija.
Dve velike rimske ceste spajaju se u Narbonnei - Via Aquitania, koja vodi prema zapadu i Via Domitia koja ide prema istoku. Grad se time našao na važnom raskrsnici i brzo rastao. Vekovima su ga Arapi smatrali krajnjim uporištem u Galiji. Nisu se želeli odreći Narbonne. Još u desetom veku arapski geograf Zuhri piše da se ovde hrišćani moraju vratiti odakle su došli ako ne žele da ih se skrati za glavu, te da će se oni, ako je potrebno, boriti do kraja sveta, ali da taj grad neće dobiti natrag. U tom je trenutku to više mešavina nostalgije, neosnovanih želja i zastrašivanja nego realistično izveštavanje. No zahvaljujući Zuhriju znamo da se most nalazio iznad Canal de la Robine, mirnog kanala oko kojeg se, u lepo nedjljno poslepodne dok šećem uz njega, održava šareni sajam.
Za razliku od Rouena, nemoguće je zaključiti gde se tačno nalazila ješiva. Mesto stare sinagoge je poznato: odmah iza trgovačke ulice, u Rue de l’Ancien Port des Catalans. David i Hamutal stanovali su negde u blizini. Baš kao i u Rouenu, katedrala se nalazila na nekoliko koraka od židovske četvrti, vernici obeju vera svakodnevno su se susretali.
Na kraju Impasse Jussieu nailazim na nekoliko stubova i ogradu. Iza toga vrt, a ispod luka od zelenila kapija, verovatno stražnji ulaz u crkvu koja se tu nalazila. Hladnoća popločane ulice u kasno jutro; zvuk lepršanja golubljih krila na besprekornom nebu. Tišina. Ovde je hrišćanka, vikinška kći Vigdis Adelaïs postala sefardskom snahom glavnog rabina južne Francuske. Ovde je prošla židovski ritual gijur, „umrla za svoj prethodni život“, kao što kaže molitva za gijur prozelita. Ovde se spustila u živu vodu židovske obredne kade, mikve. Propisano je čak i koliki mora biti volumen vode za ritual: četrdeset satona, a svaki saton je sadržavao oko četrnaest litara. Što znači da je oko pet stotina litara vode doneseno ovamo iz Canal de la Robinea ili čak reke Aude; voda je morala biti iz živog izvora.
Za razliku od čišćenja nakon menstruacije, buduća obraćenica ovaj ritual gijura ne može izvesti sama; tri rabina moraju biti prisutna kao svedoci. David stoji pored oca i čita molitvu. Devojku prati Agata koja joj pomaže da skine gornju odeću; laganu podhaljinu zadržava na sebi. Veče pre sopštila im je da odabire ime Sara. Uredila se, odrezala je nokte na rukama i nogama kao što je propisano za ritual čišćenja. Čuje kako izgovaraju blagoslove, Baruch ata Hashem Elouhanu Melech Hoalam... Seda na kamenu klupčicu, nožnim prstima opipava grubu vapnenačku stubu ispod vode, još se nikada nije osećala tako santom, hladnoća joj na tren preseče dah; drhti celim telom; zatvori oči, okleva. Zakorači. Dok tone u vodu, na tren pomisli da nema dna. U sinagogi se čuje tihi uzdah, nešto poput prigušenog krika, klokot vode. Onda nestane; tone, duboko, oseća kako joj srce preskoči otkucaj zbog okrutne hladnoće, zadržava dah, ostaje nekoliko sekundi ispod vode, njoj se čine kao večnost.
Okružuje je mrak; ojeća kako joj kolena stružu po grubom dnu kade. Na površini tamne vode pliva njena raspuštena plava kosa. Pojavi se nekoliko mehurića zraka. Hoće li ostajući ovde skončati i nestati iz sveta? Kao da ju je progutala maternica, bezvremena maternica koja ju je iz sveta iznela u mračnu večnost. Na tren vidi krstionicu crkve u Rouenu, nije mnogo više od činije u koju pristaje novorođenče. Ovde tone celim svojim telom u ledenu dubinu koja ju usisava, kao da će kroz dno nestati u nekoj drugoj dimenziji. U deliću sekunde oseti ponovo povredu duboko u svom telu, davno zadobivenu pored šume usred praznog okruženja. Sad je emocije toliko savladaju da mora zajecati i usrknuti vodu. Izroni prskajući vodu i hvatajući zrak, makne mokru kosu s očiju, pogleda zbunjeno oko sebe i uzdahne; jeka se odbije o ukrašeni strop, mimo svećnjaka s upaljenim svećama, prema mrlji od sunca, svetu, licima koja je promatraju posve usredotočena. Agata raširi ruke, povuče je van i pomogne joj da sedne na kamenu klupčicu. Pruži joj ručnik i zamota je kao da je dete. Onde sedi hvatajući dah dok se s nje cedi; čuje molitve, brundanje muškaraca je umiruje. Čini joj se da na otvorenim vratima vidi belog goluba kako tapka na mrlji svetla. Lagano zaobljenje njenog trudničkog trbuha, vidljivo ispod mokre odeće, govori iskusnom Roi aux Juifsu dovoljno da bi zaključio kako je ritual ponovnog rođenja imao dvostruko značenje za nastavak njegove loze; nakon što se jednom iznova rodi, obraćenica postaje u potpunosti Židovkom i može nastaviti lozu. Deca ove strane, svetle žene u punom će smislu reči biti njegovi unuci.
Hamutal, koja se sad svečano odrekla svog normanskog imena, ubrzo se osećala sigurnom u eruditskom društvu. Pet nedelja nakon krštenja, strogo prema propisima, ponovo se spustila u mikve radi rituala čišćenja koji prethodi venčanju. Već je nedeljama odvojena od Davida i živi u zatvorenim ženskim prostorijama; pripremila je molitvenu odeću koju njemu mora ponuditi; izgovara židovske molitve. Osim nekoliko noćnih mora u kojima luta pustim pejsažom od grubog vapnenca i nestaje u crnoj rupi dozivajući upomoć, pronašla je svoj mir. Na dan njenog venčanja pada kiša; naleti mlake vode šibaju gradska pročelja i natapaju joj odeću dok u pratnji žena hoda prema sinagogi. Gurnuta je napred, to je prijateljsko pogurivanje, velika ruka u udubini njenih leđa; vidi vrata koja vode prema maloj sporednoj prostoriji gde je čeka mladoženja zajedno s drugim muškarcima iz porodice. Ona kroči kroz niska vrata i vidi Davida u tradicionalnoj odeći koju je dala izraditi za njega. Zakoračila je napred u natikačama od brušene kože kreni boje; haljina boje jantara šušti oko njenog tela poput kože koja polako popušta. Zajedno izgovaraju molitvu za oproštenje koju je naučila napamet. Na kamenom postolju nalazi se ketuba, bračni akt koji mora potpisati svojim novim imenom, Sara; njena ruka dodirne ruku njenog muža, dodir je poput noža koji joj sieče kožu i raskrvari utrobu. David zakorači napried, pokrije njeno lice laganom koprenom od gaze. Ona diše poput životinje u zamci; toliko je lagana i krhka poput lista na vetru. Okružena muškarcima i ženama koji nose sveće, bude odvedena do baldahina pri ulazu u sinagogu.
Davidu bude pružena čaša zamotana u krpu; on je posve ozbiljan izgazi. Opet se začuje recitovanje tekstova. Sve joj se čini tako nestvarnim, kreče se kao u snu.
Svadba je jednostavna, ali sa stilom. Došlo je mnogo židovskih intelektualaca koji govore španski, slabo razume profinjene razgovore, oseća se iscrpljeno i nelagodno, gotovo ništa ne pojede, popije nešto malo voćnih sokova, pomalo zbunjeno gleda oko sebe, vidi kako se sunce spušta iza zanjihanog stabla mirte pored zida stare kuće. Nos joj je izgorio od sunca.
* * *
Stalno iznova u nedeljama nakon venčanja dolazi do spoznaje kako je dospela u neki posve drugi svet. Mora se još naviknuti na tromu popodnevnu vrućinu koja može potrajati do početka oktobra. S vremenom upoznaje grad. Odlazi na tržnicu s drugim židovskim ženama, ponekad u društvu supruga šeće uz Canal de la Robine. Seti se galebova uz Seineu, visoke tamne kuće svog detinjstva, svoje majke, tihog glasa brižne guvernante. Koliko su se izdanima te njoj drage osobe morale osećati. Tek sad, kad joj se ovde život posložio, preplavi je osećaj krivice od kojeg joj se ponekad stegne grlo. A onda je opet ispuni takva energija da poželi plešući prolaziti ulicama. Sedi u svežini vrta i velikih prostorija, uči hebrejski, započne ručni rad koji je naučila od majke, pokaže ga drugim ženama u kući, od njih nauči tkati nove motive.
Jednoga dana kasne jeseni cela porodica u laganim natkrivenim kolima odveze se deset kilometara do malog mola u Gruissanu. Prvi put ugleda Sredozemno more i preplavi je nezadrživo veselje. More je divlje i kričavo ljubičasto s belim krestama pene. Sunce je nemilosrdno, a svetlo je zaslepljuje. Tramontana šiba nekoliko grbavih stabala i grmova. Na zapenjenim valovima njiše se nekoliko ribarskih čamaca. Ona stisne Davidovu ruku, toliko da ga je zabolelo. On smejući se ublaži njen stisak i brzo je poljubi u vrat. Koliko je drugačije ovo neobuzdano more od svega čega se seća u vezi sivog severnjačkog ušća Seine. Zdepasti toranj pored obale je masivan, vetar zavija kroz puškarnice: tužan, nestvaran zvuk u divnom danu.
2.
Na Cours de la République, pored Canal de la Robinea, održava se veliki sajam s odećom, svakojakim stvarima za domaćinstvo i sitnicama. Atmosfera je ugodna, malo je turista, prvenstveno su tu domaći koji šetaju i kupuju. Odmah iza kanala kod Cours Mirabeau nalazi se Les Halles, natkrivena tržnica. Nagurani ljudi, štandovi na kojima se već pre podneva pije ledeni rosé, mešavina mirisa raznovrsne hrane, šareno bogatstvo mediteranske kuhinje. Tržnice su večne, tradicija koja seže u doba pre računanja vremena. Sigurno je ovde oduvek bilo tako: sušena riba, šunka, gomile voća, vino, maslinovo ulje, ružmarin i timijan, povrće svih oblika i boja. Prastaro slavlje života.
Kad izađem iz tržnice na sporednoj strani, naletim na crkvu Notre Dame de Lamourguier, koja je u Hamutalino doba još bila u izgradnji. Sad je ispražnjena, služi kao skladište za staro kamenje iz doba Rimljana. Posve sam sam. Red po red niže se dragoceno kamenje i nagomilani kameni fragmenti, do tri metra uvis. Svetlo pada kroz visoke prozore, imate dojam da ste dospeli u paganski hram. Sa svih strana cere se dionizijske bikove glave, bukefali. Posvuda oplakani mrtvaci na bareljefima i stelama, apolinijski sunčevi kotači, kriptično votivno kamenje, raskošni motivi lišća, bezbrojni latinski natpisi, čak i otvoreni sarkofazi. Sedam na jedan od kamenova, pod utiskom nemarno nagomilane, jedinstvene zbirke. U prospektu čitam da će nešto dalje biti izgrađen posve nov smeštaj za taj „musée lapidaire“.
Lapidaran je zasigurno; ja sam možda jedan od poslednjih posetilaca koji tu zbirku razgledavaju u njenom haotičnom, istorijskom kontekstu. Potom će sve ovo kamenje dospeti u moderan mauzolej, jasno označeno, osvetljeno, obeleženo pločicom, mrtvo u hladnoj stručnosti kolekcije, lišeno svega što ovde u ovoj veličanstvenoj neurednosti još osećam od prošlih života.
Na trgu ispred Hotel de Villea nalazi se još jedno neprolazno kameno svedočanstvo: u udubini se nalazi sačuvan deo Viae Domitiae. Veliko, vekovima i stopalima uglačano kamenje, nejednako i glatko. Zasigurno je konjima uskih kopita i tankih nogu zadavalo muke. Ta ogromna, kamenim pločama popločena cesta, koja je bila duga stotine kilometara i povezivala Španiju preko Nimesa i Apta sa zemljom Gapa i Sisterona, imala je povišeni trotoar na koji se čak moglo sesti. Buljeći u velike, primitivne kamene ploče zamišljam Rimljane kako jure po njima; velike udaljenosti mogle su se na taj način savladati u nekoliko dana. Dijelovi Route Nationale N 100 još uvek slede tu trasu. Deca se igraju uz rub posebnog nalazišta. Neki američki ulični muzičar peva Oh baby, baby, it's a wild world Cata Stevensa. Terase kafića mirišu po kapučinu i kremi za sunčanje. Osećam laganu, čudnu euforiju: suvremeno doba danas mi se čini tako malo samorazumljivim. Toliko sam potonuo u Hamutalino doba da imam osećaj kao da sam vremenskim strojem prebačen u njenu daleku budućnost, u kojoj zapravo ne smem biti. Sutra se preko Arlesa i Avignona vozim severoistočno do predalpskih brda.
3.
Budući da je Hamutal trudna, posvećuju joj najveću brigu i pažnju. Jesen je bila topla i blaga, zima preplavljuje Narbonne svojom blistavom bistrinom, svojom krhkom lepotom, svežinom morskog vetra, ljubičastim jutarnjim nebom, iznenadnom toplinom u rano poslepodne, hladnoćom koja se isto tako iznenada spušta u sumrak, svetlucavim zvezdanim nebom, kometima sa svojim neshvatljivim vatrenim repovima: znakovima nalik božanskim koje niko ne razume. Izdaleka do njih dopiru brojne vesti o sukobima i okršajima između hrišćana i Židova. Jedva da na njih obraćaju pažnju: njihova sreća posve ih je zaokupila. Hamutal opet nosi divnu odeću, u međuvremenu joj Agata iz Aleksandrije postaje bliskom prijateljicom, kojoj za tihih večeri opširno pripoveda o svom prethodnom životu. Zima je slavlje belog svetla i bistrih jutara. Sve obećava da će biti dobro, ubrzo stiže proleće, januar već broji toplije dane. Onda opet obilno kiši, a grad danima bude siv i vlažan kao i Rouen. Ona sedi pjevušeći pored prozora i promatra niske oblake, s rukama na sve većem trbuhu.
A onda, još prie nego što su se vratile lastavice, jednog poslepodneva tokom tihih sati sieste, Agata panično nahrupi u sobu: bila je na tržnici, videla je tri konjanika koji su se raspitivali za plavu ženu sa severa, upozorili su sve koji nešto znaju da ih odmah obaveste. Obećali su tri srebrnjaka onome ko im pomogne da pronađu ženu i ulove je. Svetina se nagurala oko konja, neki je čovek povikao: „Ja znam, ja znam, to je ona plava Židovka kod Todrosa!“ Hamutal oseća kako se dete rita u njenom trbuhu; malo posle dolazi David, njena družica također ga je obavestila o događajima: moraju otići, smesta, bez obzira kako i kamo. Stari Todros sve ih umiruje; konjanici su već bili u sinagogi, naveo ih je na pogrešan put rekavši da je žena sama otišla u Španiju. Muškarci su tad istog časa krenuli dalje. Izvjesno je da će se opet vratiti, no njima je ipak ostalo još malo vremena, možda čak još nekoliko dana.
Kako bilo, stari Todros iste je večeri, na jednoj strani iskorištenog pergamenta koji je brižno ostrugao, napisao pismo prijatelju rabinu Jošui Obadiji iz zabitnog i svima nepoznatog mestašca Moniou u Vaucluseu i podsetio ga na prijašnje čvrste veze Obavljaju se pripreme za put, priprema popudbina, sve u najvećoj tajnosti - previše je riskantno čak i upregnuti konje, moraju ih kupiti kasnije negde po putu.
* * *
Rana je zora 15. marta 1091. kad David i Hamutal započinju svoj drugi beg, oko pola četiri, kad grad spava, a Via Domitia zjapi prazna; svega stotinu metara od kuće u kojoj su se nadali da će biti sretni, šapćući i plačući na brzinu ih je ispratila Agata. Davidovi roditelji zagrlili su dvoje prestrašenih izbeglica u kući iza zatvorenih vrata, dali su im popriličnu količinu zlatnika i provijant za nedelju dana. Uveravaju ih da će boravak u starom selu biti tek privremen, da će rabina obavestiti glasnik, da se ničega ne trebaju bojati. Otac Todros upotrebljava posebnu reč za njihov beg, naziva ga alija, eg u povišeno sigurno mjesto, nešto poput uspinjanja - ta reč također označava povratak u Jeruzalem. Čudna je, Hamutal ne razume njen doseg, posle će često razmišljati o njoj, nikada ne odgonetnuvši što je stari rabin tinte mislio.
Moraju se požuriti: Hamutal je u sedmom mesecu trudnoće, treba im otprilike tri nedelje da bi prevalili dvesta pedeset kilometara u što je moguće ravnijoj liniji. Mogli bi krenuti putem Viae Domitiae do Apta, no onda bi se celo vreme morali čuvati konjanika. To je preteško i preopasno: rimska cesta zapravo je klopka, a uspon preko Saint-Saturnina iscrpljujuć. Stari rabin razmišlja. Zaključuje da postoji samo jedan put na kojem će ostati neprimećeni: morski. Što je diskretnije moguće, odvezeni su natkrivenim kolima do Gruissana, Hamutal s crnim šalom stegnutim preko plave kose. Nakon podneva ulaze onde na brod koji će ih za dan i po dovesti do ušća Rhône, odande ih lađa rekom prevozi do Avignona. Tri dana beznađa i šoka, vetar slabo duva, brod sporo plovi sredinom toka bez plime i oseke, gotovo ništa ne jedu, a Hamutal bez rieči posmatra namreškanu vodu. Avignon u to doba tek je pojačana utvrda kojom zajednički upravljaju gospodari Avignona i Forcalquiera. To je područje koje za njih predstavlja relativno malo rizika; nema hrišćanskih vitezova kojima bi palo na pamet tražiti ih u tom smeru. Ali pretnja prethodnog bega uvukla im se u tela. Hamutal ima noćne more tokom nekoliko sati sna na brodu.
Iskrcavaju se pored potopljene vrbe, skriveni od pogleda s tornjeva na utvrdi. Odande kreću kroz vetrovitu nizinu prema gradu Carpentoracte, malom mestu okruženom zidinama u kojem živi židovska zajednica. Nekoliko dana borave kod porodice koju je obavestio isti glasnik. Dobivaju malu teretnu životinju, mulu na koju natovare provijant, nekoliko pokrivača i nešto odeće, te vodiča koji životinju vodi na uzdi. Odande kreću rutom koja ih vodi prema Malemortu, kasnije u sastavu grofovije Comtat Venaissina. Ovde-onde vide prastara stabla maslina među žilavom, zanjihanom travom, stabla divljih voćaka s korom crnom kao čađa, primitivne nastambe od škriljevca u kojima spavaju pastiri, a na istoku niz predalpskih planina Vallis Clausa - Vaucluse. Iza toga se pojavljuje goli vrh Mons Ventosus, pusta planina kojom vladaju vetrovi. Od Malemorta kreću kroz nenastanjeno područje u blizini današnjeg Méthamisa, prolaze potom kroz šumovite planine i napuštenu visoravan Saint Huberta. Hamutal oseća oštru bol u slabinama; postala je teškom i sporom, posednu je na mulu koju sluga vodi na uzdi. Danima ne progovore gotovo ni reč.
* * *
U međuvremenu tri su se konjanika vratila u Narbonne, gde pokušavaju ući u kuću Roi aux Juifsa. Lupaju po teškim vratima; viču da ih mora pustiti unutra ili da će mu zapaliti kuću. Vrata se rastvore, neočekivano se nađu oči u oči sa suverenim starim rabinom, koji ih pogleda i pita što žele. Zahtevaju da ih pusti u kuću. On ih odlučno odbije. Opet mu prete, ali oklevaju. On ih uverava da tražena begunka nije u Narbonnei, te da ni on ne zna gde je žena pobegla, da pretpostavlja kako je krenula prometnim putem za Santiago de Compostellu kako bi kao hrišćanska hodočasnica izvršila pokoru za svoje grehe. Budući da mu ne veruju, isuču mačeve, ali kad pogne glavu ironično se osmehujući, njih trojica shvate da nemaju nikakve koristi od toga da izazovu verski ustanak ubistvom glavnog rabina. Ostaju još jedan dan u gradu, uznemiruju nekolicinu građana svojim ispitivanjem, još malo razgledaju oko Viae Domitiae, slegnu ramenima te krenu prema severu kako bi u Rouenu obavestili roditelje da nisu našli ni traga njima dvoma; da se možda već nalaze u Santiagu ili čak dalje, u maurskoj Španiji, među prezrenim Saracenima - području u koje se ne žele uputiti bez pojačanja. Pod atlantskim oblacima otac plane normanskim, berserkerskim besom, a majka plače izgovarajući staroflamanske kletve.
* * *
Vozim se od Narbonne preko Montpelliera do Avignona i odande pratim njihov trag. Prateći N100 prelazim Rhôneu, negde u blizini Les Angles. Onde se reka privremeno razdvaja na zapadni i istočni tok; u okolini se nalaze prazna parkirališta oko stanice TGV-a. Blizu Papinske palače ispred gradskih vrata autobusi iskrcavaju turiste. Širokom rekom plovi nekoliko izletničkih brodova. Put od Avignona do Carpentrasa u međuvremenu je vrlo prometna četverotračna cesta koja vodi mimo Le Ponteta - nekoć doslovce mostića, danas nakupine velikih trgovina kričavih boja koje stvaraju dojam da se nalazite u nekom američkom predgrađu. Put vodi kroz močvarno područje u kojem se roje komarci što leti muče posetioce festivala u Avignonu. Istočno od Carpentrasa, kad se prođe rimski akvadukt, okolina je seoskija. U vrtlogu svetla i sećanja postepeno stižem kući. Imena mesta glase danas drugačije nego onda. Nakon Mazana krećem južnim putem kroz Blauvac prema Méthamisu. Onde četvrt sata provodim na uzvišenom trgu ispred crkve i promatram prirodu s vinogradima i čempresima. Nastavljam vožnju do velikog imanja Saint-Hubert oko osam kilometara dalje, u njegovoj neposrednoj blizini hodam uz ostatke zida za zaštitu od kuge, u šumi, primitivnoj i mračnoj u samotnom okruženju. Prerovana zemlja, tragovi divlje svinje; blistava koža zmije; visoki krik ptice grabežljivice. Onde ostavljam automobil i peške prelazim ostatak trase kroz Bois du Défens do La Plane. Završetak klanca nalazi se sad s moje leve strane. Mistral šiba gole vrhove čudnovato izobličenih hrastova koji se njišu na zaslepljujućem jutarnjem svetlu; put je žut i neravan. S ovog mesta prvi put vide visoravan Monieuxa u daljini; no oni prvo zalutaju, prerano se spuste prema zakućastom klancu Nesque, izgube orijentaciju, izgrde vodiča, gacaju kroz brzu reku. Na strmoj padini koju ne može preći na muli, Hamutal ugane nogu na velikom komadu škriljevca, zavikne u popodnevnu tišinu, na tren poklekne, zatvori oči i položi ruku na trbuh. Sigurno smo već blizu, reče David, osvrćući se u divljem, pustom klancu. Mogli su isto tako pratiti korito, ali to im nije bilo jasno. Ponovo se uspinju, mukotrpno se veru na istočnu obalu i padinu; to je iscrpljujuća deonica, zbog pogreške su izgubili gotovo čitav dan. Zaspu ispod prohladnog noćnog neba. Ledeno bela treperi Mlečna staza iznad njih, mesec u zadnjoj četvrti crven visi iznad crnog horizonta. Šuškanje životinja; strah i lagan san, bolovi u mišićima, neudobno ležanje na golom tlu, drhtavica u svitanje. Probudi ih hladnoća, polako ustanu, kreću u tišini. Bledo jutro sviće iznad istočnog grebena. Otpiju gutljaj tekućine, vodič tovari njihove torbe na leđa mule. Mehanički hodaju prema jugoistoku, prolaze pored uzvisine La Plane i na prvim jutarnjim zrakama vide selo u otvorenoj dolini, poput kamenog ptičjeg gnezda zalepljenog za stenu. U tvrdim, suvim hrastovima lepršaju male ptice. Njih troje spušta se prema plodnoj, usamljenoj visoravni, prema selu iz kojeg sam ih u mašti video da se spuštaju. Stižu iscrpljeni, ali sigurni do Grande Porte. David triput pokuca štapom. Vrata se otvore. Petao zakukuriče, pas zalaje na njih. Još uvek je 1091. Zapadni svet polako se približava katastrofi, rascepu u istoriji, a niko to ne primećuje. Ljudi onog doba ništa ne slute.
1.
Nikada nisam imao neku predodžbu o Narbonnei; možda me zato grad toliko iznenadio i šarmirao. Spokojno mesto na deset kilometara od mora, okupano mediteranskim svetlom, osnovano u doba Rimljana, presečeno kanalom, sa senovitim avenijama i uličicama, patricijskim kućama i prostranim unutrašnjim vrtovima. Žuti kamen, plavo nebo. Snaga koju severnjak oseća okružen južnjačkim bojama.
Kuća Richarda Todrosa, direktnog potomka biblijskog Davida, nalazila se na jedva stotinu metara od Canal de la Robinea, kanala reke Aude koja grad povezuje s morem.
Usred uspavane trgovačke ulice pronalazim mali prolaz: Impasse Jussieu. U međuvremenu je Jussieu postalo uobičajeno prezime u Francuskoj, no prvobitno značenje reči je doslovce: židovskog porekla. Ta uličica zasigurno je predstavljala jezgru ondašnje židovske četvrti. Nalazi se usred istorijskog središta. Narbonne se u jedanaestom veku još razvijala, a bogata židovska zajednica imala je istaknuto mesto. Brojni španski Židovi koji su pobegli pred tadašnjim napetostima u maurskoj Španiji dospeli su ovamo. Sa sobom su doneli španske i maurske uticaje koji su ostavili traga u hebrejskom pismu. Nadbiskupi u gradu bili su tolerantni i čak zaštitnički nastrojeni - nesumnjivo imajući u vidu visoka financijska davanja koja su mogli tražiti od židovskih stanovnika. Židovski intelektualci u Provansi često su bili visoko obrazovani, sa sobom su doneli i eleganciju španske dvorske kulture. Bili su otvorena duha i u dobrim odnosima sa svojim hrišćanskim susedima. Povrh toga, provansalske su žene uopšte uživale visok socijalni status; bile su u boljem položaju nego u većini drugih zajednica. Zamišljam kultivisanu porodicu u koju stiže normandijska djvojka; njihov sin dolazi s hrišćankom. Da bi na to primereno reagovali, potrebni su otvoren mentalitet, dijalog i tolerancija.
Dan nakon dolaska, Davidov otac poziva ih u sinagogu. Vigdis, koja se trudi što je više moguće biti Hamutal, spotiče se preko skuta svoje haljine i gotovo padne na veliki svećnjak. Stari rabin primi je za lakat, malo pridrži. Oseća nelagodu; srce joj tuče u grlu. Potom se upute u talmudsku školu, ješivu koja je sagrađena na poticaj Karla Velikog. Razmatraju kako da službeno provedu njeno obraćenje. Prvo još mnogo toga mora naučiti, buduća svekrva baviće se njenom podukom. Druge žene u kući naučiće je kako se treba ophoditi, kako treba voditi kućanstvo. Prvih meseci nakon venčanja, par će živeti u prostranoj građanskoj kući.
Između napadaja panike i bespomoćnosti, Vigdisinim bićem teče zbunjujuća nova snaga. Noću se pokušava priviknuti na pomisao da će nakon celog svog života napustiti i svoja l
epa imena.
Usnula je. Neki čovek duge brade dobaci joj štap; ona ga uhvati, štap se pretvori u zmiju. Baci zmiju u vodu, opet se pretvori u štap. Voda se povuče. Čovek se pretvori u mladića koji maše na obali. Ona se naglo probudi, pogleda van, ne prepoznaje sobu; sunce je zaslepi, gotovo joj oduzima dah. Toga joj je dana dodeljena družica. Grčka Židovka, zove se Agata, elegantna žena iz Aleksandrije koja na prstima nosi veliko zlatno prstenje u obliku malih zmija.
Dve velike rimske ceste spajaju se u Narbonnei - Via Aquitania, koja vodi prema zapadu i Via Domitia koja ide prema istoku. Grad se time našao na važnom raskrsnici i brzo rastao. Vekovima su ga Arapi smatrali krajnjim uporištem u Galiji. Nisu se želeli odreći Narbonne. Još u desetom veku arapski geograf Zuhri piše da se ovde hrišćani moraju vratiti odakle su došli ako ne žele da ih se skrati za glavu, te da će se oni, ako je potrebno, boriti do kraja sveta, ali da taj grad neće dobiti natrag. U tom je trenutku to više mešavina nostalgije, neosnovanih želja i zastrašivanja nego realistično izveštavanje. No zahvaljujući Zuhriju znamo da se most nalazio iznad Canal de la Robine, mirnog kanala oko kojeg se, u lepo nedjljno poslepodne dok šećem uz njega, održava šareni sajam.
Za razliku od Rouena, nemoguće je zaključiti gde se tačno nalazila ješiva. Mesto stare sinagoge je poznato: odmah iza trgovačke ulice, u Rue de l’Ancien Port des Catalans. David i Hamutal stanovali su negde u blizini. Baš kao i u Rouenu, katedrala se nalazila na nekoliko koraka od židovske četvrti, vernici obeju vera svakodnevno su se susretali.
Na kraju Impasse Jussieu nailazim na nekoliko stubova i ogradu. Iza toga vrt, a ispod luka od zelenila kapija, verovatno stražnji ulaz u crkvu koja se tu nalazila. Hladnoća popločane ulice u kasno jutro; zvuk lepršanja golubljih krila na besprekornom nebu. Tišina. Ovde je hrišćanka, vikinška kći Vigdis Adelaïs postala sefardskom snahom glavnog rabina južne Francuske. Ovde je prošla židovski ritual gijur, „umrla za svoj prethodni život“, kao što kaže molitva za gijur prozelita. Ovde se spustila u živu vodu židovske obredne kade, mikve. Propisano je čak i koliki mora biti volumen vode za ritual: četrdeset satona, a svaki saton je sadržavao oko četrnaest litara. Što znači da je oko pet stotina litara vode doneseno ovamo iz Canal de la Robinea ili čak reke Aude; voda je morala biti iz živog izvora.
Za razliku od čišćenja nakon menstruacije, buduća obraćenica ovaj ritual gijura ne može izvesti sama; tri rabina moraju biti prisutna kao svedoci. David stoji pored oca i čita molitvu. Devojku prati Agata koja joj pomaže da skine gornju odeću; laganu podhaljinu zadržava na sebi. Veče pre sopštila im je da odabire ime Sara. Uredila se, odrezala je nokte na rukama i nogama kao što je propisano za ritual čišćenja. Čuje kako izgovaraju blagoslove, Baruch ata Hashem Elouhanu Melech Hoalam... Seda na kamenu klupčicu, nožnim prstima opipava grubu vapnenačku stubu ispod vode, još se nikada nije osećala tako santom, hladnoća joj na tren preseče dah; drhti celim telom; zatvori oči, okleva. Zakorači. Dok tone u vodu, na tren pomisli da nema dna. U sinagogi se čuje tihi uzdah, nešto poput prigušenog krika, klokot vode. Onda nestane; tone, duboko, oseća kako joj srce preskoči otkucaj zbog okrutne hladnoće, zadržava dah, ostaje nekoliko sekundi ispod vode, njoj se čine kao večnost.
Okružuje je mrak; ojeća kako joj kolena stružu po grubom dnu kade. Na površini tamne vode pliva njena raspuštena plava kosa. Pojavi se nekoliko mehurića zraka. Hoće li ostajući ovde skončati i nestati iz sveta? Kao da ju je progutala maternica, bezvremena maternica koja ju je iz sveta iznela u mračnu večnost. Na tren vidi krstionicu crkve u Rouenu, nije mnogo više od činije u koju pristaje novorođenče. Ovde tone celim svojim telom u ledenu dubinu koja ju usisava, kao da će kroz dno nestati u nekoj drugoj dimenziji. U deliću sekunde oseti ponovo povredu duboko u svom telu, davno zadobivenu pored šume usred praznog okruženja. Sad je emocije toliko savladaju da mora zajecati i usrknuti vodu. Izroni prskajući vodu i hvatajući zrak, makne mokru kosu s očiju, pogleda zbunjeno oko sebe i uzdahne; jeka se odbije o ukrašeni strop, mimo svećnjaka s upaljenim svećama, prema mrlji od sunca, svetu, licima koja je promatraju posve usredotočena. Agata raširi ruke, povuče je van i pomogne joj da sedne na kamenu klupčicu. Pruži joj ručnik i zamota je kao da je dete. Onde sedi hvatajući dah dok se s nje cedi; čuje molitve, brundanje muškaraca je umiruje. Čini joj se da na otvorenim vratima vidi belog goluba kako tapka na mrlji svetla. Lagano zaobljenje njenog trudničkog trbuha, vidljivo ispod mokre odeće, govori iskusnom Roi aux Juifsu dovoljno da bi zaključio kako je ritual ponovnog rođenja imao dvostruko značenje za nastavak njegove loze; nakon što se jednom iznova rodi, obraćenica postaje u potpunosti Židovkom i može nastaviti lozu. Deca ove strane, svetle žene u punom će smislu reči biti njegovi unuci.
Hamutal, koja se sad svečano odrekla svog normanskog imena, ubrzo se osećala sigurnom u eruditskom društvu. Pet nedelja nakon krštenja, strogo prema propisima, ponovo se spustila u mikve radi rituala čišćenja koji prethodi venčanju. Već je nedeljama odvojena od Davida i živi u zatvorenim ženskim prostorijama; pripremila je molitvenu odeću koju njemu mora ponuditi; izgovara židovske molitve. Osim nekoliko noćnih mora u kojima luta pustim pejsažom od grubog vapnenca i nestaje u crnoj rupi dozivajući upomoć, pronašla je svoj mir. Na dan njenog venčanja pada kiša; naleti mlake vode šibaju gradska pročelja i natapaju joj odeću dok u pratnji žena hoda prema sinagogi. Gurnuta je napred, to je prijateljsko pogurivanje, velika ruka u udubini njenih leđa; vidi vrata koja vode prema maloj sporednoj prostoriji gde je čeka mladoženja zajedno s drugim muškarcima iz porodice. Ona kroči kroz niska vrata i vidi Davida u tradicionalnoj odeći koju je dala izraditi za njega. Zakoračila je napred u natikačama od brušene kože kreni boje; haljina boje jantara šušti oko njenog tela poput kože koja polako popušta. Zajedno izgovaraju molitvu za oproštenje koju je naučila napamet. Na kamenom postolju nalazi se ketuba, bračni akt koji mora potpisati svojim novim imenom, Sara; njena ruka dodirne ruku njenog muža, dodir je poput noža koji joj sieče kožu i raskrvari utrobu. David zakorači napried, pokrije njeno lice laganom koprenom od gaze. Ona diše poput životinje u zamci; toliko je lagana i krhka poput lista na vetru. Okružena muškarcima i ženama koji nose sveće, bude odvedena do baldahina pri ulazu u sinagogu.
Davidu bude pružena čaša zamotana u krpu; on je posve ozbiljan izgazi. Opet se začuje recitovanje tekstova. Sve joj se čini tako nestvarnim, kreče se kao u snu.
Svadba je jednostavna, ali sa stilom. Došlo je mnogo židovskih intelektualaca koji govore španski, slabo razume profinjene razgovore, oseća se iscrpljeno i nelagodno, gotovo ništa ne pojede, popije nešto malo voćnih sokova, pomalo zbunjeno gleda oko sebe, vidi kako se sunce spušta iza zanjihanog stabla mirte pored zida stare kuće. Nos joj je izgorio od sunca.
* * *
Stalno iznova u nedeljama nakon venčanja dolazi do spoznaje kako je dospela u neki posve drugi svet. Mora se još naviknuti na tromu popodnevnu vrućinu koja može potrajati do početka oktobra. S vremenom upoznaje grad. Odlazi na tržnicu s drugim židovskim ženama, ponekad u društvu supruga šeće uz Canal de la Robine. Seti se galebova uz Seineu, visoke tamne kuće svog detinjstva, svoje majke, tihog glasa brižne guvernante. Koliko su se izdanima te njoj drage osobe morale osećati. Tek sad, kad joj se ovde život posložio, preplavi je osećaj krivice od kojeg joj se ponekad stegne grlo. A onda je opet ispuni takva energija da poželi plešući prolaziti ulicama. Sedi u svežini vrta i velikih prostorija, uči hebrejski, započne ručni rad koji je naučila od majke, pokaže ga drugim ženama u kući, od njih nauči tkati nove motive.
Jednoga dana kasne jeseni cela porodica u laganim natkrivenim kolima odveze se deset kilometara do malog mola u Gruissanu. Prvi put ugleda Sredozemno more i preplavi je nezadrživo veselje. More je divlje i kričavo ljubičasto s belim krestama pene. Sunce je nemilosrdno, a svetlo je zaslepljuje. Tramontana šiba nekoliko grbavih stabala i grmova. Na zapenjenim valovima njiše se nekoliko ribarskih čamaca. Ona stisne Davidovu ruku, toliko da ga je zabolelo. On smejući se ublaži njen stisak i brzo je poljubi u vrat. Koliko je drugačije ovo neobuzdano more od svega čega se seća u vezi sivog severnjačkog ušća Seine. Zdepasti toranj pored obale je masivan, vetar zavija kroz puškarnice: tužan, nestvaran zvuk u divnom danu.
2.
Na Cours de la République, pored Canal de la Robinea, održava se veliki sajam s odećom, svakojakim stvarima za domaćinstvo i sitnicama. Atmosfera je ugodna, malo je turista, prvenstveno su tu domaći koji šetaju i kupuju. Odmah iza kanala kod Cours Mirabeau nalazi se Les Halles, natkrivena tržnica. Nagurani ljudi, štandovi na kojima se već pre podneva pije ledeni rosé, mešavina mirisa raznovrsne hrane, šareno bogatstvo mediteranske kuhinje. Tržnice su večne, tradicija koja seže u doba pre računanja vremena. Sigurno je ovde oduvek bilo tako: sušena riba, šunka, gomile voća, vino, maslinovo ulje, ružmarin i timijan, povrće svih oblika i boja. Prastaro slavlje života.
Kad izađem iz tržnice na sporednoj strani, naletim na crkvu Notre Dame de Lamourguier, koja je u Hamutalino doba još bila u izgradnji. Sad je ispražnjena, služi kao skladište za staro kamenje iz doba Rimljana. Posve sam sam. Red po red niže se dragoceno kamenje i nagomilani kameni fragmenti, do tri metra uvis. Svetlo pada kroz visoke prozore, imate dojam da ste dospeli u paganski hram. Sa svih strana cere se dionizijske bikove glave, bukefali. Posvuda oplakani mrtvaci na bareljefima i stelama, apolinijski sunčevi kotači, kriptično votivno kamenje, raskošni motivi lišća, bezbrojni latinski natpisi, čak i otvoreni sarkofazi. Sedam na jedan od kamenova, pod utiskom nemarno nagomilane, jedinstvene zbirke. U prospektu čitam da će nešto dalje biti izgrađen posve nov smeštaj za taj „musée lapidaire“.
Lapidaran je zasigurno; ja sam možda jedan od poslednjih posetilaca koji tu zbirku razgledavaju u njenom haotičnom, istorijskom kontekstu. Potom će sve ovo kamenje dospeti u moderan mauzolej, jasno označeno, osvetljeno, obeleženo pločicom, mrtvo u hladnoj stručnosti kolekcije, lišeno svega što ovde u ovoj veličanstvenoj neurednosti još osećam od prošlih života.
Na trgu ispred Hotel de Villea nalazi se još jedno neprolazno kameno svedočanstvo: u udubini se nalazi sačuvan deo Viae Domitiae. Veliko, vekovima i stopalima uglačano kamenje, nejednako i glatko. Zasigurno je konjima uskih kopita i tankih nogu zadavalo muke. Ta ogromna, kamenim pločama popločena cesta, koja je bila duga stotine kilometara i povezivala Španiju preko Nimesa i Apta sa zemljom Gapa i Sisterona, imala je povišeni trotoar na koji se čak moglo sesti. Buljeći u velike, primitivne kamene ploče zamišljam Rimljane kako jure po njima; velike udaljenosti mogle su se na taj način savladati u nekoliko dana. Dijelovi Route Nationale N 100 još uvek slede tu trasu. Deca se igraju uz rub posebnog nalazišta. Neki američki ulični muzičar peva Oh baby, baby, it's a wild world Cata Stevensa. Terase kafića mirišu po kapučinu i kremi za sunčanje. Osećam laganu, čudnu euforiju: suvremeno doba danas mi se čini tako malo samorazumljivim. Toliko sam potonuo u Hamutalino doba da imam osećaj kao da sam vremenskim strojem prebačen u njenu daleku budućnost, u kojoj zapravo ne smem biti. Sutra se preko Arlesa i Avignona vozim severoistočno do predalpskih brda.
3.
Budući da je Hamutal trudna, posvećuju joj najveću brigu i pažnju. Jesen je bila topla i blaga, zima preplavljuje Narbonne svojom blistavom bistrinom, svojom krhkom lepotom, svežinom morskog vetra, ljubičastim jutarnjim nebom, iznenadnom toplinom u rano poslepodne, hladnoćom koja se isto tako iznenada spušta u sumrak, svetlucavim zvezdanim nebom, kometima sa svojim neshvatljivim vatrenim repovima: znakovima nalik božanskim koje niko ne razume. Izdaleka do njih dopiru brojne vesti o sukobima i okršajima između hrišćana i Židova. Jedva da na njih obraćaju pažnju: njihova sreća posve ih je zaokupila. Hamutal opet nosi divnu odeću, u međuvremenu joj Agata iz Aleksandrije postaje bliskom prijateljicom, kojoj za tihih večeri opširno pripoveda o svom prethodnom životu. Zima je slavlje belog svetla i bistrih jutara. Sve obećava da će biti dobro, ubrzo stiže proleće, januar već broji toplije dane. Onda opet obilno kiši, a grad danima bude siv i vlažan kao i Rouen. Ona sedi pjevušeći pored prozora i promatra niske oblake, s rukama na sve većem trbuhu.
A onda, još prie nego što su se vratile lastavice, jednog poslepodneva tokom tihih sati sieste, Agata panično nahrupi u sobu: bila je na tržnici, videla je tri konjanika koji su se raspitivali za plavu ženu sa severa, upozorili su sve koji nešto znaju da ih odmah obaveste. Obećali su tri srebrnjaka onome ko im pomogne da pronađu ženu i ulove je. Svetina se nagurala oko konja, neki je čovek povikao: „Ja znam, ja znam, to je ona plava Židovka kod Todrosa!“ Hamutal oseća kako se dete rita u njenom trbuhu; malo posle dolazi David, njena družica također ga je obavestila o događajima: moraju otići, smesta, bez obzira kako i kamo. Stari Todros sve ih umiruje; konjanici su već bili u sinagogi, naveo ih je na pogrešan put rekavši da je žena sama otišla u Španiju. Muškarci su tad istog časa krenuli dalje. Izvjesno je da će se opet vratiti, no njima je ipak ostalo još malo vremena, možda čak još nekoliko dana.
Kako bilo, stari Todros iste je večeri, na jednoj strani iskorištenog pergamenta koji je brižno ostrugao, napisao pismo prijatelju rabinu Jošui Obadiji iz zabitnog i svima nepoznatog mestašca Moniou u Vaucluseu i podsetio ga na prijašnje čvrste veze Obavljaju se pripreme za put, priprema popudbina, sve u najvećoj tajnosti - previše je riskantno čak i upregnuti konje, moraju ih kupiti kasnije negde po putu.
* * *
Rana je zora 15. marta 1091. kad David i Hamutal započinju svoj drugi beg, oko pola četiri, kad grad spava, a Via Domitia zjapi prazna; svega stotinu metara od kuće u kojoj su se nadali da će biti sretni, šapćući i plačući na brzinu ih je ispratila Agata. Davidovi roditelji zagrlili su dvoje prestrašenih izbeglica u kući iza zatvorenih vrata, dali su im popriličnu količinu zlatnika i provijant za nedelju dana. Uveravaju ih da će boravak u starom selu biti tek privremen, da će rabina obavestiti glasnik, da se ničega ne trebaju bojati. Otac Todros upotrebljava posebnu reč za njihov beg, naziva ga alija, eg u povišeno sigurno mjesto, nešto poput uspinjanja - ta reč također označava povratak u Jeruzalem. Čudna je, Hamutal ne razume njen doseg, posle će često razmišljati o njoj, nikada ne odgonetnuvši što je stari rabin tinte mislio.
Moraju se požuriti: Hamutal je u sedmom mesecu trudnoće, treba im otprilike tri nedelje da bi prevalili dvesta pedeset kilometara u što je moguće ravnijoj liniji. Mogli bi krenuti putem Viae Domitiae do Apta, no onda bi se celo vreme morali čuvati konjanika. To je preteško i preopasno: rimska cesta zapravo je klopka, a uspon preko Saint-Saturnina iscrpljujuć. Stari rabin razmišlja. Zaključuje da postoji samo jedan put na kojem će ostati neprimećeni: morski. Što je diskretnije moguće, odvezeni su natkrivenim kolima do Gruissana, Hamutal s crnim šalom stegnutim preko plave kose. Nakon podneva ulaze onde na brod koji će ih za dan i po dovesti do ušća Rhône, odande ih lađa rekom prevozi do Avignona. Tri dana beznađa i šoka, vetar slabo duva, brod sporo plovi sredinom toka bez plime i oseke, gotovo ništa ne jedu, a Hamutal bez rieči posmatra namreškanu vodu. Avignon u to doba tek je pojačana utvrda kojom zajednički upravljaju gospodari Avignona i Forcalquiera. To je područje koje za njih predstavlja relativno malo rizika; nema hrišćanskih vitezova kojima bi palo na pamet tražiti ih u tom smeru. Ali pretnja prethodnog bega uvukla im se u tela. Hamutal ima noćne more tokom nekoliko sati sna na brodu.
Iskrcavaju se pored potopljene vrbe, skriveni od pogleda s tornjeva na utvrdi. Odande kreću kroz vetrovitu nizinu prema gradu Carpentoracte, malom mestu okruženom zidinama u kojem živi židovska zajednica. Nekoliko dana borave kod porodice koju je obavestio isti glasnik. Dobivaju malu teretnu životinju, mulu na koju natovare provijant, nekoliko pokrivača i nešto odeće, te vodiča koji životinju vodi na uzdi. Odande kreću rutom koja ih vodi prema Malemortu, kasnije u sastavu grofovije Comtat Venaissina. Ovde-onde vide prastara stabla maslina među žilavom, zanjihanom travom, stabla divljih voćaka s korom crnom kao čađa, primitivne nastambe od škriljevca u kojima spavaju pastiri, a na istoku niz predalpskih planina Vallis Clausa - Vaucluse. Iza toga se pojavljuje goli vrh Mons Ventosus, pusta planina kojom vladaju vetrovi. Od Malemorta kreću kroz nenastanjeno područje u blizini današnjeg Méthamisa, prolaze potom kroz šumovite planine i napuštenu visoravan Saint Huberta. Hamutal oseća oštru bol u slabinama; postala je teškom i sporom, posednu je na mulu koju sluga vodi na uzdi. Danima ne progovore gotovo ni reč.
* * *
U međuvremenu tri su se konjanika vratila u Narbonne, gde pokušavaju ući u kuću Roi aux Juifsa. Lupaju po teškim vratima; viču da ih mora pustiti unutra ili da će mu zapaliti kuću. Vrata se rastvore, neočekivano se nađu oči u oči sa suverenim starim rabinom, koji ih pogleda i pita što žele. Zahtevaju da ih pusti u kuću. On ih odlučno odbije. Opet mu prete, ali oklevaju. On ih uverava da tražena begunka nije u Narbonnei, te da ni on ne zna gde je žena pobegla, da pretpostavlja kako je krenula prometnim putem za Santiago de Compostellu kako bi kao hrišćanska hodočasnica izvršila pokoru za svoje grehe. Budući da mu ne veruju, isuču mačeve, ali kad pogne glavu ironično se osmehujući, njih trojica shvate da nemaju nikakve koristi od toga da izazovu verski ustanak ubistvom glavnog rabina. Ostaju još jedan dan u gradu, uznemiruju nekolicinu građana svojim ispitivanjem, još malo razgledaju oko Viae Domitiae, slegnu ramenima te krenu prema severu kako bi u Rouenu obavestili roditelje da nisu našli ni traga njima dvoma; da se možda već nalaze u Santiagu ili čak dalje, u maurskoj Španiji, među prezrenim Saracenima - području u koje se ne žele uputiti bez pojačanja. Pod atlantskim oblacima otac plane normanskim, berserkerskim besom, a majka plače izgovarajući staroflamanske kletve.
* * *
Vozim se od Narbonne preko Montpelliera do Avignona i odande pratim njihov trag. Prateći N100 prelazim Rhôneu, negde u blizini Les Angles. Onde se reka privremeno razdvaja na zapadni i istočni tok; u okolini se nalaze prazna parkirališta oko stanice TGV-a. Blizu Papinske palače ispred gradskih vrata autobusi iskrcavaju turiste. Širokom rekom plovi nekoliko izletničkih brodova. Put od Avignona do Carpentrasa u međuvremenu je vrlo prometna četverotračna cesta koja vodi mimo Le Ponteta - nekoć doslovce mostića, danas nakupine velikih trgovina kričavih boja koje stvaraju dojam da se nalazite u nekom američkom predgrađu. Put vodi kroz močvarno područje u kojem se roje komarci što leti muče posetioce festivala u Avignonu. Istočno od Carpentrasa, kad se prođe rimski akvadukt, okolina je seoskija. U vrtlogu svetla i sećanja postepeno stižem kući. Imena mesta glase danas drugačije nego onda. Nakon Mazana krećem južnim putem kroz Blauvac prema Méthamisu. Onde četvrt sata provodim na uzvišenom trgu ispred crkve i promatram prirodu s vinogradima i čempresima. Nastavljam vožnju do velikog imanja Saint-Hubert oko osam kilometara dalje, u njegovoj neposrednoj blizini hodam uz ostatke zida za zaštitu od kuge, u šumi, primitivnoj i mračnoj u samotnom okruženju. Prerovana zemlja, tragovi divlje svinje; blistava koža zmije; visoki krik ptice grabežljivice. Onde ostavljam automobil i peške prelazim ostatak trase kroz Bois du Défens do La Plane. Završetak klanca nalazi se sad s moje leve strane. Mistral šiba gole vrhove čudnovato izobličenih hrastova koji se njišu na zaslepljujućem jutarnjem svetlu; put je žut i neravan. S ovog mesta prvi put vide visoravan Monieuxa u daljini; no oni prvo zalutaju, prerano se spuste prema zakućastom klancu Nesque, izgube orijentaciju, izgrde vodiča, gacaju kroz brzu reku. Na strmoj padini koju ne može preći na muli, Hamutal ugane nogu na velikom komadu škriljevca, zavikne u popodnevnu tišinu, na tren poklekne, zatvori oči i položi ruku na trbuh. Sigurno smo već blizu, reče David, osvrćući se u divljem, pustom klancu. Mogli su isto tako pratiti korito, ali to im nije bilo jasno. Ponovo se uspinju, mukotrpno se veru na istočnu obalu i padinu; to je iscrpljujuća deonica, zbog pogreške su izgubili gotovo čitav dan. Zaspu ispod prohladnog noćnog neba. Ledeno bela treperi Mlečna staza iznad njih, mesec u zadnjoj četvrti crven visi iznad crnog horizonta. Šuškanje životinja; strah i lagan san, bolovi u mišićima, neudobno ležanje na golom tlu, drhtavica u svitanje. Probudi ih hladnoća, polako ustanu, kreću u tišini. Bledo jutro sviće iznad istočnog grebena. Otpiju gutljaj tekućine, vodič tovari njihove torbe na leđa mule. Mehanički hodaju prema jugoistoku, prolaze pored uzvisine La Plane i na prvim jutarnjim zrakama vide selo u otvorenoj dolini, poput kamenog ptičjeg gnezda zalepljenog za stenu. U tvrdim, suvim hrastovima lepršaju male ptice. Njih troje spušta se prema plodnoj, usamljenoj visoravni, prema selu iz kojeg sam ih u mašti video da se spuštaju. Stižu iscrpljeni, ali sigurni do Grande Porte. David triput pokuca štapom. Vrata se otvore. Petao zakukuriče, pas zalaje na njih. Još uvek je 1091. Zapadni svet polako se približava katastrofi, rascepu u istoriji, a niko to ne primećuje. Ljudi onog doba ništa ne slute.
nastavci: Romani u nastavcima
Нема коментара:
Постави коментар