pdf se nalazi u BOG arhivi gde su i slike za romane sa snastavcima
4.
Teško se privikava na jednostavan, težak seoski život koji joj je dotad bio nepoznat. Sumorne planine i stene ponekad joj se čine nestvarnima, kao da je sve to san.
Jedne kišne večeri primeti tihu prisutnost brojnih puževa i žaba. Žabe huču, glasanje je nalik sovinom, ali je više i finije. Kada prolazi pored njih, trome životinje pokušavaju skočiti na pročelja kuća. Bespomoćno, gotovo ljudski stoje prednjih krakova ispruženih uvis kao da nebo mole za pomoć. Kad njezin korak zamre, kliznu natrag u svoje apatično stanje.
Puževi su drugačiji. Bez ikakvog osećaja strepnje, nakon svakog večernjeg pljuska sednu posred malih polukružnih kamenova u starim uličicama, dopuze jedni k drugima radi parenja. Često umru pod nogama kasnog prolaznika. Njihove fine kućice zakrckaju, a sluz šikne. Ono što je imalo oblik i supstancu, postaje opet materija, mrtva, oduzete delikatne strukture. Neki stanovnici s kamenja beru puževe usred ljubavne igre, bacaju ih u bakreni lonac i kuhaju žive kako bi ih odmah pojeli.
Te stvari uzrujavaju Hamutal.
Ona je odrasla uz priče o prirodi kojom upravlja Bog. Sa židovskim Bogom, čije ime ne sme izgovoriti, nije mnogo drugačije, ali nije uviek sigurna na koji se način razlikuje. Dovoljno je da vidi osu kako se zalepi u ćup meda i umire glasno zujeći u smrtnom strahu, malog crnog škorpiona zdrobljenog nečijom nogom, i odmah mora okrenuti glavu, mučeći se pitanjem koji Bog ima odgovor na to. Kada svoje dete staro nekoliko meseci, malog Yaakova, stavi na prsa, ponekad je preplavi teskoba i neodređeni strah. Zar ništa neće ostati od njene zaštićene mladosti u lepoj kući na severu? Čemu služi ovaj grubi život oko nje? Iscrpljuje se u zastrašujućem izmenjivanju sa smrću. Bogoslovi prolaze pored takvih stvari, kao da sve što oko sebe vide ima smisla.
Ponekad joj se čini kao da je odricanjem od vere svojih roditelja dospela u svojevrsnu prazninu.Koliko god da je David podučava Tori i staroj istoriji židovskog naroda, izgubila je čvrsto tlo sigurnosti, a nema nikoga s kim bi o tome mogla razgovarati: hrišćani bi je odmah proglasili vešticom i odveli na lomaču, Židovi bi je upozorili da je kao prozelitkinja nedostojna ako sumnja, te da nikad neće biti primljena u židovsku zajednicu. Stoga čini ono što su odgojene žene toga doba posvuda i uviek morale činiti: ćutati, pogneuti glavu, moliti u tišini. Ponekad ne zna kome, možda onom glasu u njoj,
izgubljenom anđelu koji kao da ponekad sleti na njeno rame, zbog čega se snažno strese i mora se pribrati mrmljajući inkantacije.
Koliko god da se trudila uklopiti u malu zajednicu, koliko god za svakoga ko joj na ulici dođe ususret imala lepu reč, jedva da je bilo odgovora, većina seljana prolazila bi ravnodušno mimo nje. Kao otmena Normandijka nije na to bila navikla, a ni kao privilegovana Židovka u Narbonnei.
što više shvata da nikada u potpunosti neće pripadati ovoj zajednici, prestaje s nastojanjima da bude ljubazna. Od tog trenutka uglavnom je ćutke prihvataju jer se pomirila sa svojom ulogom došljakinje. Nakon nekog vremena hrišćanski uglednici pristojno joj kimaju. Pitanja u njihovim očima ne izgledaju baš ljubazno, ali dobro, ovde je na sigurnom, a njen se muž sprijateljio s rabinom Obadijom. Niko je ne pita šta ovde traži. Ali tišina oko nje, kada među drugim seljanima stoji na malom seoskom trgu, dovoljno govori. Plavokosa Židovka ledenoplavih očiju, nešto tu nije u redu, vidi se da im to prolazi glavom, ali to ne žele pokazati. Jednoga dana nekoliko dece za njom baca kamenčiće i peva pjesmicu: Mouri Jusiou, mouri - umri Židove, umri.
Razmišljajući o svemu tome s tom bolno natečenom nogom koja nikako da zaceli, šepa prema kući u sumrak, po nepravilnoj gruboj kaldrmi kroz Grand Rue - koja nije više od malo šire uličice, u današnje vreme deo šetačke staze. Trudi se ne pogaziti puževe, naročito one koji su veličanstveno isprepleteni, posve mekom, pokretljivom masom prozirne pohote koja opčinjavajući i opsceno izlazi iz njihovih kućica, u sporoj, snovitoj ljubavnoj igri.
5.
Zima nastupa neočekivano oštro. Selo se nedeljama nalazi pod debelim slojem zaleđenog snega. Za vedrih dana kroz dolinu puše ledeni mistral. Život se umiri u zaslepljujućem blještavilu beline i plavetnila. U turobnim kućama ljudi kašljući sede kraj vatre i lože je hrastovim granama koje su u jesen pažljivo naslagali iza zidića. Plavi dim diže se iz trošnih dimnjaka. Dim se zadržava u prostorijama. Seljani žive od onog što im je još preostalo u zagušljivim podrumima i tavanima: gomoljastog povrća, tvrdog pira koji se teško da samleti u lepljivo brašno, komada usoljenog mesa koje se kuva u vodi ili peče u pepelu. Prieti glad. Mrtvi psi, smrznuti u snegu s krvavom mrljom na nosu, ogule se, razrežu i kuhaju s nešto začina. Okus je odvratan i bljutav. U vodu se ubacuju stručci
sasušenog timijana; pomešan s ostacima meda, uvarak pomaže protiv hripanja u plućima. Slama u krevetima je vlažna, deca su mršava i drhte. Štakori skviče u podrumima. Onda opet danima vladaju smrtonosna belina i vedrina. Sve je nepokretno. Vetar ponekad u tihom, grubom naletu pritišće zidove, baš nakon podneva, kada se u dolini izmenjuju naleti toplog i hladnog zraka. Vuvvv, čuje se, vuvv, a onda iznenada u nekom procepu zafijuče prodorno, pa opet zavlada beskonačna tišina. David čita naglas
u sinagogi, jednolični glasovi pružaju utehu. Ledene sige ispod niskih krovova, napuhani sneg pored vrata nekoliko većih kuća. Prizivanja, proklinjanja, pošasti, molitve, čekanje, spavanje. Škripa koraka u plavičastoj uličici. Cvilež starih šarki. Mesec je tevet židovske godine 4852. Za hrišćane je januar 1091. i opet sneži, u pola četiri se smrači, nekoliko vrana leprša kroz vijavicu pahuljica koje, kada se pogleda uvis, izgledaju crne umesto bele. Jure uvis prema litici poput hordeminijaturnih
pionira koji istražuju to mesto, zalepe se za pećine u kojima spavaju medvedi, priljube se za stražarske tornjeve i trepavice. Ljudi se mole i drhte. Pokornički propovednik hoda s čegrtalom kroz snijeg i najavljuje kraj sveta.
U Fontaine-lès-Dijonu dečačića iste dobi kao i Yaakov, majka Aleth zamata u vunene šalove i obasipa pažnjom. Ime mu je Bernardus. Desetljećima poslije, kad je odrastao, a kosti Hamutal već pobelile, nazvali su ga po mestu gde je osnovao cistercitski samostan, jasna dolina - Clairvaux.
Na litici iznad sela odjednom zaškripi ogromna kamena gromada. Zbog oštrog mraza grdosija od nekoliko stotina tona odvoji se za nekoliko centimetara od stene. Nastane višemetarska napuklina, pedeset metara iznad sinagoge. Ako kameni blok padne, dovoljno je velik da na putu u dolinu sravni sa zemljom pola sela. Predvidiva putanja njegova pada prolazi kroz židovsko naselje. No kolos jednostavno ostane da visi, propada u šljunak i ostane na istom mestu, pritišćući najviše kamenje starih zidina.
Nakon hiljadu godina još uvek se onde nalazi, mogu ga videti kad otvorim stražnja vrata svoje kuće. Mistral još uvek fijuče oko njega. Stanovnici sela krste se i mole Boga da ih poštedi. Mlada žena sanja očevu ruku u zamahu i probudi se drhteći u noći nakon koje sneg počne da kopni.
6.
Prošlo je nekoliko godina, vreme leti. Malo se toga promenilo u njihovom životu, osim što im je koža ogrubela, lica potamnela, a njihov prijašnji život polako bledi.
Mali Yaakov uglavnom se sam igra na ulici. Ponekad se odvaži do niže smeštenog Place des Boeufsa blizu najnižeg ulaza u mesto, na kojem kolju bikove, na kojem se nalazi stražarski toranj koji služi i kao zatvor, na kojem se deca cijeli dan igraju i viču. Uvek se sam vraća.
Hamutal još uvek predstavlja problem kako razumeti lokalnu varijantu langue d’oca, starog provansalskog, koliko god ga učila od Davida. Ponekad se zbijaju šale na lokalnom dijalektu, ona ih ne shvatajući sluša, okupljeni zlurado promatraju kako nespretno i mucajući pokušava nešto objasniti na jeziku severa. Dok David u sinagogi razgovara s Obadijom ili sedi za svitcima Tore, ona u sve dužim šetnjama sa sinčićem na leđima luta dolinom. Tad je u društvu nekolicine židovskih žena. Beru bilje, skupljaju jestive gomolje, prave male bukete i sedeći promatraju krajolik. Posvuda u zapadnom svetu grmi i seva, političke napetosti rastu iz dana u dan, hrišćani se međusobno svađaju, rimski Papa upleten je u bezizglednu borbu za prevlast s nemačkim carem, ali ovde ovce lutaju u bezvremenom miru. U velikim gradovima narod se buni. Spominju se hereza, grabežna umorstva, obračuni, neredi i lažni proroci. Šire se priče o pojavi antikrista na zemlji. Čudovište milenijskog kraja sveta,predviđeno u Apokalipsi, ipak je stiglo, ali niko ga ne prepoznaje, đavo se prerušio, pripazi. Nije li onaj bogalj Simon đavo sa svojim izbijenim okom? Nije li onaj šepavi prosjak sa zgrčenim stopalom lukavo prerušen đavo? Svakoga se može optužiti za bilo koju nesreću ili širenje zarazne bolesti. Pretnja je posvuda. Strah vlada maštom. Možda je to sve krivnja Židova, čuje se često. Židovima je iz dana u dan sve teže u uskim uličicama gradića i sela. Sve to tek neznatno dopire do nje. Zajedno s mužem živi na toj zabitnoj visoravni poput prognanice i ponekad se, dok se moli u ženskoj loži sinagoge, priseća ugodnog života koji je pre četiri godine navrat-nanos napustila zbog ljubavi prema tom čoveku, kojega je ne htejući takođe prisilila na progonstvo. Ali pre svega, kako se tamne noći bliže kraju, pred njom se pojavljuje slika njenih roditelja u Rouenu: njena majka koja će ceo život žaliti, koju ponekad vidi kako sedi u velikoj sobi, daleko na severu; svog oca čija je zenica oka nekoć bila, njega koji je u besu za njom poslao svoje vitezove, čije se ruke boji, tako da se u znoju probudi, u dubokoj tišini uspavanog sela ispod stiene.
Zna da u svom izmorenom telu opet nosi dete.
Нема коментара:
Постави коментар