Beše to ljubav na prvi pogled.
Kad je prvi put vidio kapelana, Yossarian se ludo zaljubio u njega.
Yossarian je bio u bolnici zbog boli u jetri, i malo je nedostajalo da dobije žuticu. Lekari su bili u nedoumici zbog činjenice što to ipak nije bila žutica. Da je nastupila
žutica, mogli bi ga lečiti. Da nije nastupila žutica i da je bol prestala, mogli bi ga otpustiti. Ali ih je zbunjivalo baš to što je neprestano samo malo nedostajalo da dobije žuticu.
Obilazila su ga svako jutro tri žustra i ozbiljna čoveka živih usta i neživih očiju, u pratnji žustre i ozbiljne sestre Duckett, jedne od odelnih bolničarki koje nisu volele Yossariana. Čitali su temperaturnu listu na dnu kreveta i nestrpljivo se raspitivali za bol. Kao da su se ljutili kad bi im rekao da je bol potpuno ista.
- Još uvek bez stolice? - pitao ga je punašni pukovnik. Kad bi Yossarian zavrtio glavom, lekari bi se zgledali.
- Dajte mu još jednu pilulu!
Sestra bi zabeležila da Yossarianu treba dati još jednu pilulu, pa bi njih četvero odlazilo do susednog kreveta. Ni jedna bolničarka nije volela Yossariana. Zapravo je bol u jetri uminula, ali je Yossarian ćutiao, a lekari nisu ništa sumnjali. Samo su sumnjali da je imao stolicu a da nije nikome rekao.
Yossarian je imao u bolnici sve što je želeo. Hrana nije bila loša, a jelo su mu donosili u krevet. Dobivao je dvostruke porcije svežeg mesa, a za najveće vrućine posle podne posluživali su njega i ostale rashlađenim voćnim sokovima i rashlađenom čokoladom u mleku. Osim lekara i bolničarki, niko ga uopšte nije uznemirivao. Kratko vreme pre podne morao je cenzurisati pisma, ali je posle toga
mogao svaki dan leškariti čiste savesti. Bilo mu je lepo u bolnici, a mogao je ostati koliko je hteo, jer mu je temperatura uvijek iznosila 38,3°. Bilo mu je čak lepše nego Dunbaru koji je morao padati na glavu da bi mu donosili jelo u krevet.
Pošto je odlučio da provede ostatak rata u bolnici, Yossarian je napisao pisma svim znancima i javio im da je u bolnici, ali nikom nije spomenuo zašto. Jednog mu je dana pala na um još bolja ideja. Napisao je svim znancima da kreće na veoma opasan zadatak. »Tražili su dobrovoljce. Veoma je
opasno, ali neko to mora učiniti. Javiću vam se čim se vratim.« I od tada se nije nikome više javljao.
Svi bolesni oficiri na odelenju morali su cenzurisati pisma podoficirima i vojnicima koji su ležali na njihovu odelenju. Bio je to dosadan posao i Yossarian se razočarao kad je uvideo da je život podoficira i vojnika tek malko zanimljiviji od života oficira. Nakon prvog dana nije više uopšte bio
radoznao. Izmišljao je igre ne bi li se razonodio. Jednog je dana objavio smrt svim pridevima i prilozima, i u svim je pismima koja su mu prošla kroz ruke izbacio svaki pridev i svaki prilog. Sutradan je nagovestio rat članovima. Mnogo je viši stepem stvaralaštva dosegao idućeg dana, kad je u
pismima precrtao sve osim članova. Držao je da je tako izazvao dinamičnije intralinearne napetosti i da su gotovo sve poruke postale kudikamo univerzalnije. Ubrzo je počeo izbacivati pozdrave i potpise, a u tekst nije dirao. U jednom je pismu precrtao sve osim naslova »Draga Mary«, a na dnu je pripisao: »Tragično čeznem za tobom. A. T. Tappman, kapelan Armije Sjedinjenih Država.« A. T. Tappman je bio
kapelan njihova aviopuka.
Kad je iscrpeo sve mogućnosti u pismima, okomio se na imena i adrese na omotnicama brišući čitave ulice i kućne brojeve i poništavajući čitave metropole nehajnim pokretima ruke, kao da je sam Bog. Kvaka 22 zahtevala je da na svakom cenzurisanom pismu piše ime oficira-cenzora. Većinu pisama nije ni čitao. Na ona koja je pročitao napisao je »Washington Irving«. Kad mu je to dodijalo, pisao je
»Irving Washington«. Cenzurisanje omotnica imalo je ozbiljne posledice, izazvalo je val zabrinutosti među nekim osetljivim višim oficirima koji su uputili jednog vojnog istražitelja natrag, na odelenje, kao pacijenta. Svi su znali da je on vojni istražitelj, jer se neprestano raspitivao o nekom
oficiru Irvingu ili Washingtonu i jer nakon prvog dana nije više hteo cenzurisati pisma. Smatrao je da su odviše dosadna.
To je bio dobro odelenje, jedan od najboljih na kojem su on i Dunbar ikad bili. S njima je bio dvadeset četverogodišnji kapetan, pilot-lovac, retkih zlaćanih brkova, koji je usred zime bio oboren nad Jadranskim morem a da se nije čak ni prehladio. Sad je bilo leto i kapetan nije bio oboren, ali je tvrdio da ima gripu. U krevetu desno od Yossariana još je ležao zaljubljenički na trbuhu iznenađeni kapetan s malarijom u krvi i ugrizom komarca u dupetu. Nasuprot Yossarianu ležao je Dunbar, a do njega artiljerijski kapetan s kojim je Yossarian prestao igrati šah. Kapetan je bio dobar šahist i partije su uvek bile zanimljive. Yossarian je prestao igrati šah s njim zato što su partije bile toliko zanimljive da su bile blesave. Zatim je tu bio onaj obrazovani Teksašanin
iz Teksasa, koji je izgledao kao da je snimljen u tehnikoloru i koji je držao, kao rodoljub, da bi imućnim ljudima - pristojnom svetu - trebalo dati više glasova nego ništarijama, kurvama, kriminalcima, degenericima, ateistima i nepristojnom svetu - ljudima bez imetka.
Yossarian je upravo razbijao ritmove u pismima kad su dovezli Teksašanina. Bio je to još jedan miran, vruć, bezbrižan dan. Žega se nalegla na krov, zagušljiva i teška. Dunbar je opet ležao nepomično na leđima buljeći u strop kao lutka. Trudio se iz petnih žila da produži svoj životni vek. Činio je to njegujući dosadu. Dunbar se toliko trudio da produži svoj vek da je Yossarian mislio da je umro.
Teksašanina su metnuli u krevet usred sobe, i ubrzo im je on počeo izlagati svoje nazore.
Dunbar se munjevito uspravio u krevetu.
- Tako je - uzviknuo je uzbuđeno. - Nešto je nedostajalo ... sve sam vreme znao da nešto nedostaje ... a sad znam šta. - On se lupi šakom o dlan. - Nema patriotizma - objavi.
- Imaš pravo - uzviknu i Yossarian. - Imaš pravo, imaš pravo, imaš pravo. Hrenovke, brooklynski »vragolani«. Mamina pita od jabuka. To je ono za što se svi bore. Ali ko se bori za pristojan svet? ko se bori da pristojan svet dobije više glasova? Nema patriotizma, pa to ti je! A ni matriotizma.
Zastavnik koji je ležao ležao od Yossariana ostao je ravnodušan.
- Kome je stalo do tih govnarija? - pripita umorno i okrenuse na drugu stranu da spava.
Pokazalo se da je Teksašanin dobroćudan, plemenit i simpatičan. Nakon tri dana niko ga više nije trpeo.
Ljude su podilazili srsi uz škakljiva leđa od ozlojeđenosti i svi su bežali od njega - svi osim vojnika u bielom koji nije mogao birati. Vojnik u belom bio je obložen od glave do pete gipsom i gazom. Imao je dve nepokretne noge i dve nepokretne ruke. Prokrijumčarili su ga u sobu noću, i ljudi
nisu imali pojma da je među njima sve dok se nisu ujutro probudlli i ugledali dve čudne noge dignute iz kukova, i dve čudne, oko mito ukotvljene ruke, a sva su mu četiri uda bila čudno vezana u zraku olovnim utezima što su zlokobno visila nad njim i nikad se nisu micala. Ušiveni u zavoje iznad obiju podlaktica, bijahu patentni zatvarači na koje su ga hranili prozirnom tekućinom iz prozime staklenke.
Bešumna pocinčana cev dizala se iz veziva na njegovim slabinama, a na nju se nadovezivala tanka gumena cevčica koja mu je odvodila iz bubrega nečist, što je neprekidno kapala u prozirnu, začepljenu staklenku na podu. Kad je staklenka na podu bila puna, staklenka iz koje su ga hranili na podlakticu bila je prazna, pa bi ih naprosto brže-bolje promenili tako da je tekućina opet mogla kapati u njega.
Jedino što su ikad videli od vojnika u belom bila je pohabana crna rupa više usta.
Vojnik u belom ležao je do Teksašanina, pa je Teksašanin sedeo na svom krevetu i pričao mu celo prepodne i posliepodne i celu večer otežući reči ugodno i simpatično. Teksašanina nije nimalo smetalo što mu onaj uopšte ne odgovara.
Temperaturu su im merili dva puta na dan. Rano izjutra i kasno poslie podne dolazila je sestra Cramer sa staklenkom punom toplomjera i obilazila najpre jednu stranu sobe, pa onda drugu, dajući svakom bolesniku po toplomer. Vojniku u belom turala je toplomer u rupu više usta i ostavljala ga
da visi u njoj. Kad bi se vratila do čoveka u prvom krevetu, uzela bi mu toplomjer i ubeležila temperaturu, pa bi otišla do susednog kreveta i tako opet obišla celu sobu. Jednog poslepodneva, pošto je obišla prvi put sobu i došla po drugi put do vojnika u belom, pogledala mu je toplomer i
ustanovila da je mrtav.
- Ubica - reče Dunbar tiho.
Teksašanin ga pogleda smeškajući se nesigurno.
- Koljač - reče Yossarian.
- Šta to govorite, momci? - upita ih Teksašanin nervozno.
- Ti si ga ubio — reče Dunbar.
- Ti si ga dotukao - reče Yossarian.
Teksašanin ustuknu.
- Vi ste ludi, momci. Nisam ga ni dirnuo.
- Ubio si ga - reče Dunbar.
- Ja sam čuo kako si ga dotukao - reče Yossarian.
- Ubio si ga zato što je bio Crnac - reče Dunbar.
- Vi ste ludi, momci - uzviknu Teksašanin. - Crnce ne puštaju ovamo. Imaju posebno odelenje za Crnce.
- Narednik ga je prokrijumčario - reče Dunbar.
- Narednik komunist - reče Yossarian.
- I ti si to znao.
Zastavnik je ostao ravnodušan na svu ovu nezgodu s vojnikom u belom. Zastavnik je ostajao ravnodušan na sve i nikad nije ništa govorio, osim da izrazi ozlojeđenost.
Dan pre nego što se Yossarian upoznao s kapelanom, eksplodirala je peć u blagovaonici i zapalio se jedan kraj kuhinje. Silna je jara zahvatila sve. Čak su na Yossarianovu odelenju, gotovo sto metara dalje, čuli kako vatra bukti i kako drvo u plamenu oštro pucketa. Dim je sukljao pored
narančasto obojenih prozora. Za petnaestak minuta stigla su s aerodroma vatrogasna kola da gase požar. Pola sata vodila se žestoka borba. Tada su vatrogasci počeli suzbijati vatru. Iznenada se razlegla jednolična poznata tutnjava bombardera koji su se vraćali sa zadatka, pa su vatrogasci
morali smotati svoje gumene cevi i pohitati na aerodrom da budu na mestu ako se koji avion pri slietanju ošteti i zapali. Avioni su sretno sleteli. Čim je i poslednji sleteo, vatrogasci su okrenuli kola i pojurili opet uzbrdo da nastave borbu s vatrom u bolnici. Kad su stigli, vatre nije više bilo. Jenjala je sama od sebe i posve se ugasila ne ostavivši ni jedne žeravice za sobom, pa razočaranim vatrogascima nije ostalo ništa drugo nego da piju mlaku kavu i vrzmaju se po bolnici napastujući bolničarke.
Kapelan je stigao sutradan nakon požara. Yossarian je upravo izbacivao iz pisama sve osim romantičnih reči kad je kapelan seo na stolac između kreveta i upitao ga kako se oseća. Seo je malo po strani tako da mu je Yossarian od oznaka video samo kapetanske pruge na ovratniku košulje.
Yossarian nije imao pojma ko je to, samo je predmnevao da je, ili opet neki lekar ili opet neki luđak.
- Pa, prilično dobro - odgovorio je. - Malo me boli jetra i čini mi se da mi stolica nije baš redovita, ali, sve u svemu, moram priznati da se osećam prilično dobro.
- To je dobro - reče kapelan.
- Jest - reče Yossarian. - Jest, to je dobro.
- Hteo sam doći pre - reče kapelan - ali mi zbilja nije bilo dobro.
- To ne valja - reče Yossarian.
- Imao sam samo hunjavicu - doda brzo kapelan.
- Ja imam temperaturu 38 sa 3 - doda Yossarian isto tako brzo.
- To ne valja - reče kapelan.
- Ne - reče Yossarian - ne, to ne valja.
Kapelan se promeškolji.
- Mogu li vam kako pomoći? - upita ga nakon nekog vremena.
- Ne, ne možete - uzdahnu Yossarian. - Doktori, mislim, čine sve što je u ljudskoj moći.
- Ne, ne, nisam to mislio. - Kapelan je malko pocrvenio. - Mislio sam na cigarete ... ili knjige ... ili ... igračke.
- Ne, ne - reče Yossarian. - Hvala vam. Imam ovde valjda sve što mi treba ... sve osim zdravlja.
- Šteta.
- Jest - reče Yossarian - šteta.
Kapelan se opet promeškolji. Pogleda nekoliko puta levo, pa desno, zatim se zagleda u strop, pa onda u pod. Duboko udahnu.
- Pozdravlja vas poručnik Nately - reče.
Yossarianu je bilo žao što imaju zajedničkog prijatelja. Činilo se da ipak postoji osnova za vođenje razgovora.
- Vi poznajete poručnika Natelyja? - priupita ga turobno.
- Jest, poznajem poručnika Natelyja prilično dobro.
- On je malo šašav, je li?
Kapelan se zbunjeno osmehnu.
- Ne bih, na žalost, mogao reći. Mislim da ga ne poznajem toliko dobro.
- Garantujem vam da jest - reče Yossarian. - Lud je da ne može biti luđi.
Kapelan je napeto procenjivao ćutnju koja je nastala, a onda ju je prekinuo naglim pitanjem:
- Vi ste kapetan Yossarian, je l' te?
- Nately je loše počeo. Iz dobre je porodice.
- Oprostite, molim vas - navaljivaše kapelan bojažljivo. - Možda sam se ja grdno prevario. Jeste li vi kapetan Yossarian?
- Jesam - priznade kapetan Yossarian. - Ja sam kapetan Yossarian.
- Iz 256. eskadrile?
- Iz 256. borbene eskadrile - odgovori Yossarian. -Nisam znao da ima još kapetana Yossariana. Koliko ja znam, ja sam jedini kapetan Yossarian kojeg ja poznajem, ali to je samo koliko ja znam.
- A, tako - žalosno će kapelan.
- To je dva na osmu borbenu potenciju - istaknu Yossarian - ako mislite napisati simbolističku pesmu o našoj eskadrili.
- Ne - promumlja kapelan. - Ne mislim napisati simbolističku pesmu o vašoj eskadrili.
Yossarian se oštro uspravi kad spazi mali srebrni krstić s druge strane kapelanova ovratnika. Bio je zaprepašten, jer do tada nikad još nije razgovarao ni s jednim kapelanom.
- Vi ste kapelan! - uskliknu zanosno. - Ja nisam znao da ste vi kapelan.
- Pa, da, jesam - odgovori kapelan. - Zar niste znali da sam kapelan?
- Pa, nisam. Nisam znao da ste kapelan. - Yossarian je piljio u njega smeškajući se široko, očarano. - Ja nisam zapravo još nikad vidio nijednog kapelana.
Kapelan se opet zajapuri i zagleda u svoje ruke. Bio je sitan čovek od svoje trideset i dve godine, žutomrke kose i smeđih snebivljivih očiju. Lice mu beše usko i prilično bledo. U udubinama obaju obraza beše po jedno nedužno gnezdo rupica od nekadašnjih prišteva. Yossarian mu je hteo pomoći.
- Mogu li vam kako pomoći? - upita ga kapelan, Yossarian odmah glavom smeškajući se svejednako.
- Ne možete, na žalost. Imam sve što mi treba i sasvim mi je liepo. Zapravo, nisam čak ni botestan.
- To je dobro. - Kapelan je požalio čim je izrekao te reči, pa je turio zglavke prstiju u usta cerekajući se prestravljeno, ali ga je Yossarian razočarao jer je i dalje ćutao. - Ima još ljudi
iz puka koje moram obići - ispriča se napokon. - Doći ću opet vama, verovatno sutra.
- Molim vas, dođite - reče Yossarian.
- Doći ću samo ako želite da dođem - reče kapelan obarajući stidljivo glavu. - Primetio sam da je mnogim ljudima nelagodno sa mnom.
Yossarian se sav zažari od nežnosti.
- Želim da dođete - reče. - Meni neće biti nelagodno s vama.
Kapelan je zasjao od zahvalnosti, a onda bacio pogled na komadić papira koji je neprekidno krio u ruci. Brojao je krevete u sobi mičući usnama, a onda je sumnjičavo usredotočio pažnju na Dunbara.
- Recite mi, molim vas - prošapta polako - je li ono poručnik Dunbar?
- Jest - odgovori Yossarian glasno - ono je poručnik Dunbar.
- Hvala vam - šapnu kapelan. - Mnogo vam hvala, Moram i njega obići. Moram obići sve članove puka koji su u bolnici.
- I one na drugim odeljenima? - upita ga Yossarian.
- I one na drugim odeljenjima.
- Čuvajte se onih na drugim oče - upozori ga Yossarian. - Onde drže duševno bolesne. Puni su luđaka.
- Nije potrebno da me zovete »oče« - kaza kapelan. - Ja sam anabaptist.
- Ja vam govorim najozbiljnije o onim drugim - nastavi Yossarian zloslutno. - Vojni policajci vas neće zaštititi, jer su oni luđi od svih njih. Ja bih pošao s vama, ali se strašno bojim. Ludilo je zarazno. Ovo je jedina duševno zdrava soba u celoj bolnici. Svi su ludi osim nas. Ovo je verovatno jedina duševno zdrava soba u celom svetu, ako ćemo pravo.
Kapelan hitro ustade i pođe pobočke od Yossariana, a onda mu kimnu glavom smeškajući se pomirljivo, i obeća mu da će dobro paziti na sebe.
- A sad moram obići poručnika Dunbara - reče. Još se pokajnički kolebao. - Kako je poručnik Dunbar?
- Dobar je kao kruh - uveravaše ga Yossarian. -Lafčina.
Jedan od najboljih i najmanje revnih ljudi na celom svetu.
- Nisam to mislio - odvrati kapelan opet šapatom.
- Je li teško bolestan?
- Ne, nije teško bolestan. Zapravo uopšte nije bolestan.
- To je dobro - odahnu kapelan.
Jest - reče Yossarian. - Jest, to je dobro.
- Kapelan - reče Dunbar pošto ga je kapelan obišao i otišao.
- Jesi li video? Kapelan.
- Zar nije drag? - reče Yossarian. - Njemu bi možda trebalo da dadu tri glasa.
- Ko to? - priupita ga Dunbar sumnjičavo.
U malom, zasebnom delu na kraju sobe ležao je ozbiljan sredovečan pukovnik koji je neprekidno nešto radio iza zelene pregrade od šperploče, i koga je svaki dan posećivala nežna ženica slatka lica i kovrčaste pepeljastoplave kose, koja nije bila ni bolničarka ni pripadnica ženskog korpusa ni službenica Crvenog krsta, ali koja je ipak redovno dolazila u bolnicu na Pianosi svako poslepodne, u zgodnim, modernim letnim haljinama pastelnih boja i u belim lakiranim cipelicama s poluvisokim
petama na dnu najlonskih šavova koji su uvek bili ravni.
Pukovnik je služio u vezi i imao je dan i noć pune ruke posla prenoseći lepljive poruke iz sebe u četvrtaste jastučiće od gaze, koje je pomno zapečaćivao i predavao u pokrivenu belu posudu što je stajala na noćnom ormariću do njegova kreveta. Pukovnik je bio sjajan. Imao je upala usta, upale
obraze i upale, tužne, plesnive oči. Lice mu je bilo boje potamnjela srebra. Kašljao je tiho, izveštačeno i brisao polako gazom usta gadeći se već posve automatski.
Pukovnik je bio u vrtlogu specijalista koji su se još specijalizirali nastojeći ustanoviti što ga muči. Zaslepljivali su ga svetlom da vide vidi li, zabadali mu igle u živce da čuju oseća li što. Bio je tu urolog za njegov urin, limfolog za njegovu limfu, endokrinolog za njegove endokrine, psiholog
za njegovu psihu, dermatolog za njegovu dermu; bio je tu patolog za njegov patos, cistolog za njegove ciste, i ćelav i pedantan cetolog s katedre za zoologiju u Harvardu, koga su bezobzirno bacili u sanitet zbog jedne pokvarene anode u elektronskom mozgu, pa je sad provodio vreme s pukovnikom na samrti pokušavajući da raspravlja s njim o Moby Dicku.
Pukovnika su doista temeljito pretražili. Nije bilo organa u njegovom telu koji nisu umrtvili i oštetili, očistili i pročistili, opipali i snimili, izvadili, uzeli i vratili. Uredna, vitka i
ukrućena, ona žena ga je često dirala dok je sedela uz njega, a kad god bi se osmehnula, bila je oličenje dostojanstvene žalosti. Pukovnik je bio visok, mršav i pogrbljen. Kad bi ustao da hoda, zgrbio bi se još jače, tako da mu je celo telo bilo jedna duboka šupljina, a stopala je spuštao veoma polagano, tako da se micao centimetar po centimetar od kolena naniže. Ispod očiju je imao ljubičaste
kesice. Ona žena je govorila tiho, još tiše nego što je pukovnik kašljao, tako da niko u sobi nije nikad čuo njen glas.
Teksašanin je za nepunih deset dana ispraznio sobu. Najpre se predao artiljerijski kapetan, a za njim je počela seoba. Dunbar, Vossarian i kapetan-lovac pokupili su se svi istog jutra. Dunbar nije više imao napadaja vrtoglavice, a kapetan-lovac iseknuo je nos. Yossarian je rekao lekarima da mu je bol u jetri prestala. To je bilo dovoljno. Čak je i zastavnik pobegao. Za nepunih deset dana Teksašanin je
oterao sve iz sobe natrag na dužnost - sve osim vojnog istražioca koji je dobio gripu od kapetana-lovca, a onda upalu pluća.
Нема коментара:
Постави коментар