Mark Twen, Doživljaji Toma Sojera XXVI, XXVII, XXVIII

 

Dvadeset i šesto poglavlje

Sutradan oko podneva dečaci se opet nađoše kraj osušenoga stabla: bili su došli po oruđe. Tom je jedva čekao da krenu do uklete kuće, a i s Huckom je u priličnoj meri bilo tako, no on ipak najednom reče:

 »Gle ‘vamo, Tome, je l’ ti znaš koji je danas dan?« 

Tom u mislima preleti dane u nedelji, a onda brzo podiže oči iz kojih je izbijala isprepadanost: 

»Ojoj! Nisam se toga ni setio, Huck!«

 »Pa ni ja, al’ mi je najednom došlo u pamet da je danas petak.« 

»Prokletstvo, Huck, nikad ne možeš biti dovoljno oprezan. 

Verovatno bismo se gadno usosili da se ovakvog posla prihvatimo u petak.« »Verovatno! Radije reci da bi se sigurno usos’li! Može biti da ima i neki’ sretni’ dana, al’ petak ti sigurno nije takav.«

 »Pa to već i vrapci znaju! Nisi ti to prvi otkrio, Huck.«

 »Pa, nisam ni reko da jesam. A i nije samo petak u pitanju. Noćas sam sanja’ gnusno loš san – sanja’ san štakore.« 

»Nisi valjda! To znači sigurnu nevolju. Jesu li se tukli međusobno?«

 »Nisu.« 

»E, Huck, to je dobro.Kad se ne tuku, to samo znači da se sprema neka nevolja. Moramo jedino dobro gledati oko sebe i paziti da ne upadnemo u nju. Danas ćemo to ostaviti na miru i igrati se. Jesi li čuo za Robina Hooda, Huck?« 

»Ne. Ko ti je taj Robin Hood?« 

»Pa, on ti je jedan od najvećih ljudi što su ikad živeli u Engleskoj – i najbolji.Pljačkaš.« 

»Prvorazredna stvar, i ja bi to volio bit’. A koga je robija?«

»Samo šerife i biskupe i bogataše i kraljeve i njima slične. Ali siromahe nikad nije gnjavio. Njih je voleo. S njima je uvek sve delio najpoštenije što može biti.«

 »E, pa, mora da je bio duša od čoveka.« 

»Nego šta, Huck. Ma, bio ti je on najplemenitiji čovek što ga se ikad moglo naći. 

Danas više nema takvih, mogu ti reći. Mogao je izmlatiti bilo koga u Engleskoj, i to s jednom rukom vezanom na leđima, a iz tisovog luka mogao je svaki put pogoditi novčić od deset centi, i to na daljinu od milju i po.« 

»A šta ti to dođe tisov luk?«

»Ne znam. Nekakav luk, jasno. A ako ne bi novčić pogodio u sredinu, spustio bi luk i rasplakao se – i počeo psovati. Igraćemo se Robina Hooda – to ti je prava zabava.Objasniću ti.«

»Važi.«

I tako su se celo poslepodne igrali Robina Hooda, tu i tamo bacajući čeznutljive poglede prema ukletoj kući i izmenjujući napomene o sutrašnjim izgledima i mogućnostima što ih onde očekuju. Kada je sunce stalo tonuti prema zapadu, kroz duge se senke drveća zaputiše kući te ih doskora šuma na Cardiff Hillu sakri od svačijeg pogleda.

      U subotu, malo nakon podneva, dečaci se opet nađoše kod suhoga stabla. U hladu popušiše po jednu i malo probrbljaše, a potom mrvicu pročeprkaše po poslednjoj jami, bez velike nade, već naprosto zato što je Tom rekao kako su u mnogo slučajeva ljudi digli ruke od blaga, a samo im je još šest palaca trebalo do njega, pa je onda tuda prošao neko drugi i iskopao ga jedan jedini put zabivši lopatu u zemlju. Ovom prilikom, međutim, nije bilo tako pa dečaci podigoše oruđe na rame i odoše odande s osećajem da nisu tek okusili sreću, nego su udovoljili svim zahtevima što ih pred čoveka postavlja potraga za skrivenim blagom

     Kada stigoše do uklete kuće, u mrtvoj se tišini što je onde vladala pod žarkim suncem, krilo nešto tako sablasno i sumorno, a u vezi se s osamljenošću i pustoši toga mesta osećalo nešto tako teskobno da se u prvi tren nisu usuđivali prići. Onda se prikradoše vratima i dršćući proviriše u kuću. Unutra ugledaše prostoriju zaraslu u korov, bez poda i sa zidovima s kojih beše otpala žbuka, a u njoj stari kamin, prozori bez stakala i ruševno stepenište. Napuštena je paučina u krpama visila na sve strane. Malo potom i uđoše, tiho, dok im je bilo ubrzano tuklo, govor se bio spustio do šapta, uši naćulile da uhvate ma i najmanji šum, a mišići napeli, spremni na brzi uzmak.

     Domalo se naviknuše pa im se strah ublaži i krenuše u pomno i radoznalo razgledanje celoga mesta, zapravo se diveći, a isto tako i čudeći vlastitoj smelosti. Zatim smisliše da bi mogli pogledati šta ima na spratu. To je doduše značilo da će sami sebi odseći odstupnicu, no njih se dvojica stadoše uzajamno izazivati pa je to moglo, dakako, dovesti samo do jednoga – obojica baciše oruđe u ugao i krenuše na sprat. I gore naiđoše na iste znakove oronulosti kao i dole. U jednom je uglu stajao ormar koji je slutio na tajanstvenost, ali je ta slutnja bila lažna – ormar je bio prazan. Sada su se već bili potpuno pribrali i ohrabrili pa su se upravo spremili da pođu dole i prihvate se posla kadli…

»Pst!« reče Tom.

»Šta biva?« šapnu Huck probledevši od straha.

»Pst!… Slušaj! Čuješ ih?«

»Čujem!… Ojooooj! Kidajmo odavde!«

»Miruj! Ne miči se! Idu ravno prema vratima.«

Dečaci se ispruže na pod prislonivši svaki oko na rupu nastalu od čvora u dasci pa ostadoše tako ležati u smrtnome strahu.

»Stali su… Ne… dolaze… Evo ih. Da nisi više ni pisnuo, Huck. Nebesa, da bar nisam ni nosa pomolio ovamo!«

Uđoše dvojica muškaraca. Dečaci rekoše u sebi: »To je onaj stari i gluhonemi Španac koji se u zadnje vreme u jedan ili dva navrata motao po mestu, a drugog još nikad nisam video.«

»Drugi« je bio odrpan, zapušten stvor na čijem licu nije bilo ama baš ničeg prijaznog. Španac se bio zaogrnuo serapom,  nosio je čupave bele zaliske, dugačka mu je bela kosa visila ispod sombrera, a na nosu je imao zelene naočale. Dok su ulazili, onaj je »drugi« tihim glasom nešto govorio, a kada sedoše na pod, licem okrenuti prema vratima, a leđima prema zidu, on nastavi ono što je ranije bio započeo. Što je duže govorio, ponašanje mu je bivalo manje oprezno, a reči razgovetnije:

»Ne«, reče, »razmislio sam o tome i stvar mi se ne sviđa. Opasno je.«

»Opasno!« progunđa »gluhonemi« Španac na silno iznenađenje dvojice dečaka.

»Baš si mekušac!«

Od ovoga glasa dečaci ostadoše bez daha i uhvati ih drhtavica. Bio je to glas Crvenokošca Joea! Neko je vreme vladala tišina. Onda Joe reče:

»Šta je moglo biti opasnije od onog posla tamo gore pa se ništa nije dogodilo.«

»To je nešto drugo. Visoko gore uz reku, a u blizini nijedne kuće. Uostalom, ko će i znati da smo nešto pokušavali sve dok u tome ne uspemo?«

»Pa, što je opasnije nego po danu dolaziti ovamo? Bićemo sumnjivi svakome ko nas vidi.«

»Znam ja to. Ali posle one ludorije nije bilo zgodnijeg mesta. Najradije bih da odemo iz ove straćare. Hteo sam da to napravimo već juče, samo uz ona dva mala prokletnika i njihovu igru na brdu odakle su nas mogli jasno videti, ko bi se mogao maknuti odavde?«

Na ove reči »dva mala prokletnika« ponovno uhvati drhtavica te pomisliše kako su se na svu sreću bili setili da je petak i zaključili da će pričekati naredni dan. U srcu požališe što nisu pričekali i celu godinu!

Ona dva čoveka izvadiše pak nešto hrane i prihvatiše se jela. Crvenokožac Joe najpre je dugo i zamišljeno ćutao, a onda reče:

»Slušaj me sad, momče – ti pođi uzvodno, onamo odakle si i došao. Čekaj dok ti se nekako ne javim. Ja ću se još jednom odvažiti na to da odem do mesta i malo vidim šta se zbiva. ‘Opasni’ posao ćemo obaviti tek kad ja malo pronjuškam okolo i zaključim da je trenutak povoljan. A onda u Teksas! Zajedno ćemo dati nogama maha!«

Ovo zadovolji obojicu. Ubrzo i jedan i drugi stadoše zevati pa Crvenokožac Joe reče:

»Umirem od pospanosti! Na tebi je red da čuvaš stražu.« Sklupča se među korovom i uskoro zahrka. Njegov ga drug jedanput-dvaput prodrma pa hrkanje prestade. Domalo i stražar zakunja: glava mu je sve niže padala pa tako obojica zahrkaše.

Dečaci duboko i zahvalno odahnuše. Tom prošapta:

»Ovo nam je prilika – dođi!«

Huck reče:

»Ne smemn –umreću ako se neki od nji’ dvoj’ce probudi.«

Tom ga je požurivao, a Huck se opirao. Na keraju Tom polagano i tiho ustade pa krenu sam. No, već pri prvom koraku što ga je napravio, trošni pod tako grozno zaškripa da on klonu, jedva živ od straha. Na ponovni pokušaj nije ni pomišljao.

Dečaci su mirno ležali brojeći beskrajne trenutke, sve dok im se ne učini da je vreme stalo, a i sama beskonačnost ostarila: bili su presretni primetivši da barem sunce zalazi.

Jedan od one dvojice prestade hrkati. Crvenokožac Joe sede i ogleda se pa se zlobno podsmehnu svojem drugu kojem je glava padala na kolena, udari ga nogom i reče:

»Ej! Krasno ti to stražariš! Ipak, svejedno, ništa se nije dogodilo.«

»Ojoj! Zaspao sam?«

»Malčice jesi. Skoro nam je i vreme da krenemo, ortače. Što ćemo s onom sitnicom od plena što nam je još ostala?«

»Ne znam – da to ostavimo ovde kao što smo uvek i radili? Nema to smisla nositi odavde pre nego krenemo prema jugu. Šest stotina i pedeset u srebru treba bome i nositi.«

»Pa… dobro… ništa se neće desiti ako još jednom i dođemo ovamo.«

»Ne, ali bih rekao da je bolje dolaziti ovamo noću kako smo to ranije radili.«

»Da, ali gledaj: može proći dosta vremena pre nego se meni pruži prava prilika za taj posao. Svašta se može desiti, a ovde nije na dovoljno sigurnom mestu. Najbolje da ga zakopamo kako se to već i radi – i to duboko.«

»Dobar predlog«, reče njegov drug, pređe preko sobe, kleknu, podiže jedan kamen sa stražnje strane ognjišta pa izvadi vrećicu koja veselo zazveketa. Izvadi iz nje dvadeset-trideset dolara za sebe i isto toliko za Crvenokošca Joea pa dodade vrećicu polutanu koji je već klečao u jednom uglu kopajući zemlju velikim lovačkim nožem. Dečaci u času zaboraviše na sav strah i na sve jade. Pohlepnim su pogledom pratili svaki pokret. Kakve li sreće! Na ovako sjajnu priliku ni u snu nisu pomišljali! Šest stotina dolara dovoljno je novaca da se od toga obogati pola tuceta dečaka! Njihova se potraga za blagom odvija u najsretnijim mogućim okolnostima – bez one mučne neizvesnosti o tome gde treba kopati! Svaki su čas laktom gurkali jedan drugoga – a to je gurkanje bilo rečito i lako se razumevalo jer mu je značenje naprosto bilo: ‘A, je l’ ti sad drago što smo ovde?’

Joeov nož udari o nešto tvrdo.

»Hej!« reče on.

»Šta je sad?« reče njegov drug.

»Napola trula daska… ne, nekakav sanduk, izgleda. Daj, prihvati pa da vidimo šta će on ovde. Ne treba, probio sam rupu.«

Gurnu ruku unutra, a onda je izvuče…

»Čoveče, pa to su pare!«

Njih dvojica pregledaše šaku kovanica. Bile su zlatne. I dečaci iznad njih bijahu jednako uzbuđeni kao i oni, a i jednako tako ushićeni.

Joeov drug reče:

»Brzo ćemo to srediti. Tamo u uglu meñđu korovom, s druge strane ognjišta, ima jedan stari zahrđali pijuk – maločas sam ga video.«

On potrča onamo pa donese trnokop i lopatu koje su dečaci bili onde ostavili. Crvenokožac Joe uze trnokop, ispitivački ga pogleda, odmahnu glavom, promrmlja nešto sebi u bradu, a onda zamahnu. Brzo iskopaše sanduk. Nije bio naročito velik, ali je bio okovan gvožđem, a mora da je bio veoma jak pre no što su ga načele duge godine. Zamuknuvši od blaženstva, dva su čoveka neko vreme promatrala blago.

»Ortače, ovde ima na hiljade dolara«, reče Crvenokožac Joe.

»Uvek se pričalo da se Murrelova banda motala ovuda jednog leta«, primeti neznanac.

»Znam«, reče Crvenokožac Joe, »a po ovome bih rekao da je tako i bilo.«

»Sad se nećeš morati gnjaviti s onim drugim poslom.«

Polutan se namršti pa reče:

»Ne razumeš ti mene. Ili bar ne razumeš šta je tu na stvari. Nije meni u tome važna pljačka, nego osveta!« I zlokobno mu svetlo bllesnu u očima. »U tome ću trebati tvoju pomoć A kad to bude gotovo, onda u Teksas. Idi sad kući, svojoj Nance i deci, i ostani tamo dok ti se ne javim.«

»Pa, ako ti tako kažeš. A što ćemo s ovim – da ga opet zakopamo?«

»Da. (Neizmerna ushićenost na spratu iznad njih.) Ne! Tako mi velikog poglavice, ne! (Na spratu iznad njih gorka ojađenost.) Skoro sam zaboravio. Na ovom pijuku ima vlažne zemlje! (Dečaci na čas premreše od užasa.) Što pijuk i lopata uopšte ovde rade? Otkud sveža zemlja na njima? ko ih je doneo ovamo i gde je taj neko nestao? Jesi li nekoga čuo? Nekoga video? Ma, da! Da ove pare opet zakopamo pa da drugi dođu i nađu raskopano prizemlje? Nikako, nipošto. Odnećemo ga u moje skrovište.«

»Pa jasno! Trebao sam se i sâm toga setiti! Misliš na broj jedan?«

»Ne… broj dva… ispod krsta. Ono drugo mesto nije dobro, previše je izloženo.«

»Dobro. Već se skoro dovoljno smračilo pa možemo krenuti.«

Crvenokožac se Joe uspravi i pođe od prozora do prozora oprezno izvirujući. Malo potom reče:

»ko je mogao ovamo doneti taj pijuk i lopatu? Misliš da ima nekoga gore?«

Dečaci ostadoše bez daha. Crvenokožac Joe položi ruku na nož, na tren neodlučno zastade, a onda krenu prema stepenicama. Dečacima pade na pamet ormar, ali ih snaga beše ostavila. Koraci su škripali uza stepenice, a nepodnošljivost strašnoga položaja probudi u dečacima pokolebanu odlučnost pa su već hteli jurnuti prema ormaru, kadli se začu prasak trule slomljene daske i Crvenokožac se Joe nađe na zemlji usred ostataka srušenog stepeništa. On psujući ustade, a drug mu reče:

»Čemu sve to? Ako nekog i ima i ako se nalazi onde gore, neka gore i ostane – šta nas briga? Ako baš i želi skočiti ovamo dole i upasti u nevolje, ko mu brani? Za petnaest minuta će se spustiti mrak pa neka ide za nama ako baš hoće. Nemam ništa protiv. Kako ja mislim, ko god da je dovukao ovamo taj pijuk i lopatu, već nas je opazio i pomislio da smo duhovi, đavoli ili nešto slično. Kladim se da se od straha još nije zaustavio.«

      Joe je još neko vreme gunđao, a onda se složi s prijateljem da ostatak danjega svetla treba iskoristiti i sve pripremiti za polazak. Brzo nakon toga njih se dvojica išuljaše iz kuće u sumrak koji se sve jače spuštao i sa svojim se dragocenim sandukom uputiše prema reci. Tom i Huck ustadoše, s osećajem slabosti, ali i silnoga olakšanja, pa se kroz pukotine između brvana na zidovima zagledaše za njima. Da ih slede? Ni u ludilu. Bili su zadovoljni što su se domogli prizemlja ne slomivši pri tome vrat i što su mogli preko brda krenuti natrag u mesto. Nisu mnogo razgovarali. Iz dubine su duše proklinjali sami sebe – proklinjali zlu sreću koja ih je navela da ponesu sa sobom u kuću lopatu i trnokop. Da toga nije bilo, Crvenokožac Joe nikada ne bi ništa posumnjao. Sakrio bi srebro pored zlata i ostavio sve onde dok on ne izvrši onu »osvetu«, a onda bi na svoj veliki jad otkrio da je novca nekim čudom nestalo. Gorke li, gorke sudbine što su poneli oruđe sa sobom!

     Odluče da će budno motriti na Španca kada opet dođe u mesto da izvidi priliku za onu svoju osvetničku rabotu i slediti ga do »broja dva«, ma gde to bilo. Onda Tomu na pamet doñđe jeziva pomisao:

»Osveta? A što, Huck, ako misli na nas?«

»Joj, ne!« reče Huck gotovo se onesvestivši.

Podrobno to pretresoše pa su na ulasku u mesto bili skloni uverenju da je verovatno mislio na nekoga drugog – odnosno da je u najmanju ruku mislio samo na Toma jer je samo Tom i svedočio protiv njega. Slaba je, vrlo slaba uteha Tomu bila što je u opasnosti ostao sam! U društvu bi mu, mislio je, bilo daleko lakše.

Dvadeset i sedmo poglavlje

 Dvadeset i sedmo poglavlje

Pustolovina koju je doživio u toku dana, cele je noći u snovima silno uznemiravala Toma. Četiri je puta već bio položio ruke na ono pregolemo blago i četiri mu se puta pod prstima sve rasplinulo u ništavilo kada ga je san izdao, a java ga suočila s krutom stvarnošću i vlastitim jadom. Dok je tako rano ujutro ležao prisećajući se pojedinosti svoje velike pustolovine, shvati da mu se one čine čudno nejasne i daleke – kao da su se zbile u nekom drugom svetu ili u davno minulom vremenu. Tada mu pade na um kako mora da je cela ta velika pustolovina bila tek san! U prilog je toj njegovoj pomisli govorio vrlo čvrst dokaz – naime, količina novca što ga beše video, bila je prevelika da bi bila stvarna. Do tada nikada nije na hrpi video više od pedeset dolara pa je, kao i svi dečaci njegove dobi i životnih prilika, svaki spomen na »stotine« i »hiljade« shvaćtao kao kićeni govorni ukras te mislio da takve svote uistinu ne postoje na ovom svetu. Ni na trenutak nije pretpostavljao da se tako golema svota kao što je stotinu dolara u gotovu novcu može naći u ma čijem vlasništvu. Da je ko pobliže zagledao njegove pojmove o skrivenom blagu, otkrio bi kako to blago sačinjavaju pregršt stvarnih kovanica od deset centi i celi vagan sjajnih, neuhvatljivih dolara.

No, zgode doživljene u toku ove pustolovine pod pritiskom su se stalnog razmišljanja o njima ocrtavale sve oštrije i jasnije tako da Tom doskora stade naginjati uverenju kako, na kraju krajeva, sve skupa možda i nije bilo tek san. Tu je neizvesnost trebalo odagnati. Na brzinu će pojesti nešto za doručak, a onda potražiti Hucka.

Huck je sedeo na rubu teglenice, ravnodušno brčkajući nogama po vodi i doimajući se veoma turobno. Tom odluči kako će Hucka pustiti da sam načne razgovor o blagu. Ako to ne učini, time će se dokazati da je cela pustolovina zapravo bila samo san.

»Zdravo, Huck!«

»Zdravo i tebi!«

Ćutanje, no samo na čas.

»Tome, da smo onaj prokleti pijuk i lopatu pust’li kod onog suvog drveta, sad bi pare bile naše! Ma, je l’ to nije grozno?«

»Znači, nije san, nije! Nekako mi je i krivo da nije. Džavo me odneo ako nije tako,Huck.«

»Šta nije san?«

»Ma, ono jučer. Napola sam poverovao da jeste.«

»San! Da se one stepen’ce nisu survale, vidio bi ti svoj san! Ja sam dosta celu noć sanjao, i to sve neke snove u kojim me progonio onaj Španac s povezom na oku, džavo ga odneo!«

»Ma, ne! Ako ga odnese, nikad ga više nećemo naći! Ni ući novcu u trag!«

»Tome, nikad mi njega nećemo nać’! Čoveku se samo jednon može posrećit’ da se dočepa take ‘rpe para, a nama je ta sreća pobegla. A i jako bi mi gadno bilo da ga moran opet videt’.«

»Pa, i meni, ali bih ga ipak rado video i sedio do onog broja dva.«

»Do broja dva, da, ta ti piva. Razmišljao sam o tom, ali se ničem nemogu dosetit’. Šta tebi izgleda da bi to moglo bit’?«

»Ne znam. Tako tajanstveno zvuči. Čuj, Huck, možda je to broj neke kuće!«

»Sjajno!… Ne, Tome, neće to bit’. A ako i jest, onda to neće bit’ u ovoj selendri. Ovde nema brojeva.«

»Pa, bome je tako. Čekaj čas da razmislim. Evo – to je sigurno broj sobe – znaš, kao u svratištu!«

»A, to će bit’ to! Samo su dva svratišta. Brzo se to more otkrit’.«

»Huck, ostani ovde dok se ne vratim.«

I Tom brzo otrča. Na javnim mu je mestima bilo draže da ne bude u Huckovu društvu. Nije ga bilo natrag pola sata. Otkrio je da se u sobi broj dva u boljem od dva svratišta već odavno nastanio neki mladi advokat i da još uvek onde stanuje. U manje otmenoj gostionici u vezi je sa sobom broj dva postojala neka tajna.

Gostioničarov mu sinčić reče kako je ta soba celo vreme zaključana, a da on nikada nije nikoga video da ulazi onamo ili odande izlazi, osim noću: ne zna koji je tome razlog, malo ga mori radoznalost, ali ne previše, a najviše čemu se mogao domisliti u vezi s tom tajnom bilo je da se zabavlja predodžbom o tome kako je soba broj dva »ukleta«, pa je čak prethodne noći primetio u njoj i svetlo.

»Toliko sam uspeo saznati, Huck. Izgleda mi da je to baš onaj broj dva koji tražimo.«

»I ja bi to reko, Tome. Šta ćeš sad?«

»Čekaj da razmislim.«

Tom je dugo razmišljao, a onda reče:

»Ovako ćemo. Stražnja vrata sobe broj dva, to su ti ona vrata koja vode u uski prolaz između krčme i ostataka srušenog starog dućana. Ti se sada domogni svih ključeva koji ti dođu pod ruku, a ja ću maznuti sve tetine, pa ćemo, čim dođe prva noć bez mesečine, otići onamo i iskušati ih. I ne zaboravi pripaziti na Crvenokošca Joea jer znaš da će, sam je to rekao, navratiti u mesto i možda uvrebati priliku za osvetu. Ako ga vidiš, samo pođi za njim pa ako ne ode do sobe broj dva, onda to nije pravo mesto.«

»Bogo, ne bi’ ja njega sam sledio!«

»Pa to će ti sigurno biti noću. Možda te čak neće ni videti, a da te i vidi, možda neće ništa posumnjati.«

»Pa, ako bude dosti veliki mrak, reka’ bi da ću poć za njin. Ne znam – ne znam. Probaću.«

»Tako da znaš, Huck, ja bih ga po mraku sledio. Možda neće imati prilike za osvetu pa će odmah otići po novac.«

»Imaš pravo, Tome, imaš pravo. Poć’ ću za njim,‘oću!«

»Tako se govori! Drži se toga, Huck, a bome ću i ja!

Dvadeset i osmo poglavlje

Te se noći Tom i Huck spremiše za novu pustolovinu. Sve do iza devet sati motali su se u blizini svratišta, jedan izdaleka motreći na prolaz, a drugi na ulaz u svratište. Niko nije ušao u prolaz niti izašao iz njega, niko nalik na Španca nije prošao kroz ulaz svratišta. Činilo se da će noć biti obasjana mesečinom pa Tom ode kući dogovorivši se s Huckom da, zađe li mesec dovoljno za oblake, dođe po njega i »zamijauče«, a Tom će se tada iskrasti i poći s njime da iskuša ključeve. No, noć je i dalje bila vedra pa Huck oko dvanaest sati napusti stražu i povuče se na počinak u neku praznu bačvu u kojoj se ranije držao šećer.

U utorak je dečake pratila jednako zla sreća. Isto tako i u sredu. No, u četvrtak se učini da stvari kreću na bolje. Tom se u pravi čas iskrade iz kuće noseći tetkinu staru limenu svetiljku i veliki peškir kojim će je zakloniti. Svetiljku sakri u Huckovu bačvu za šećer i njihovo stražarenje otpoče.

Sat vremena pre ponoći zatvori se gostionica i svetla se u njoj (jedina u okolici) pogasiše.

Nikakvaog Španca nisu videli. Niko nije ulazio u prolaz ni izlazio iz njega. Sve im je išlo na ruku. Posvuda vladaše mrkli mrak, a gluhu tišinu prekidao tek povremeni mrmor daleke grmljavine. Tom poñđe po svetiljku, zapali je u bačvi, čvrsto je omota peškirok pa se dvojica pustolova kroz tamu odšuljaše prema svratištu. Huck ostade na straži, a Tom oprezno krenu niz prolaz. Nastade razdoblje teskobna iščekivanja koje je poput kakve planine nalegalo Hucku na dušu. Poželi čak ugledati i bljesak svetiljke – zbog toga bi se doduše prepao, ali bi barem znao da je Tom još živ. Činilo mu se da su već prošli i sati od Tomova odlaska. Sigurno će biti da se onesvestio, a možda je čak i mrtav: možda mu srce nije izdržalo sve to uzbuđenje i stravu. U svojem se nemiru Huck sve više primicao prolazu, strahujući od svakojakih grozota i svaki čas očekujući da se dogodi neka užasna nesreća od koje će mu se preseći dah. I nije bilo baš mnogo toga što bi se moglo preseći jer je ionako jedva uspevao tu i tamo usrknuti ponešto vazduha, a sudeći po načinu kako je tuklo, i srce mu se spremalo uskoro smalaksati. Odjednom ugleda bljesak svetla i Tom kao vihor prohuja pored njega:

»Beži!« reče. »Beži koliko te noge nose!«

Hucku nije trebalo dvaput reći – dosta je bilo i jednom: pre no što je drugi put čuo upozorenje, već je bio postigao brzinu od trideset-četrdeset milja na sat. Dečaci se ni na čas nisu zaustavljali, sve dok ne stigoše do šupe kraj napuštene klaonice na drugom kraju sela. Tek što se skloniše u njezin zaklon, izbi oluja i spusti se pljusak. Čim mu se vratio dah, Tom reče:

»Huck, bilo je grozno! Probao sam dva ključa što sam tiše mogao, ali se od toga čulo tako glasno škljocanje da sam od straha jedva dolazio do daha. A nijedan se nije hteo ni okrenuti u bravi. I onda, ma nisam ni primetio šta radim, nego sam uhvatio za kvaku i vrata su se otvorila! Uopšte nisu bila zaključana! Uleteo sam unutra, maknuo peškir i… tako mi duše moje!

»Šta, Tome, što si video?«

»Huck, skoro sam stao na ruku Crvenokošcu Joeu!«

»Nisi valjda!«

»Jesam! Ležao je na podu i spavao kao zaklan, s onim povezom preko oka, a ruke je bio raširio u stranu.«

»Bože! I šta s’ onda? Je l’ se probudio?«

»Ne, ni maknuo se nije. Bio je pijan, izgleda mi. A ja sam zgrabio peškir i zbrisao!«

»Bome se ja peškira ne bi setio!«

»Pa, ja sam se toga morao setiti. Tetka bi mi uši izvukla da ga izgubim.«

»Čuj, Tome, a je l’ si video onaj sanduk?«

»Huck, nije mi uopšte bilo do razgledavanja. Nisam video sanduk. Nisam video krst. Nisam video ništa osim boce i limenog lončića na podu kraj Crvenokošca Joea. Da, vidieo sam u sobi i dve bačve i još gomilu boca. Sad shvaćaš što je zapravo s tom ‘ukletom’ sobom?«

»Šta?«

»Ma, od viskija je ukleta! Možda u svim trezvenjačkim krčmama postoji po jedna takva ukleta soba, a, Huck?«

»Pa, reka’ bi da može bit i jes’ tako. Ko bi to mislio? Nego, čuj, Tome, ako se Crvenokožac Joe napije, sad bi baš bilo pravo vreme da uzmemo onaj sanduk.«

»Kako da ne! Izvoli, idi po njega!«

Huck se strese. »Pa, ne… izgleda mi da baš i ne bi’.«

»I meni tako izgleda, Huck. Samo jedna boca kraj Crvenokošca Joea nije dosta. Da ih ima tri, tek bi onda bio dosta pijan pa bih i ja uzeo sanduk.«

Zastadoše pa su dugo ćutke razmišljali, a potom Tom reče:

»Pazi ovamo, Huck, bolje da više ništa ne pokušavamo sve dok ne budemo sigurni da Crvenokošca Joea nema u sobi. Ovo je da umreš od straha. Nego, ako budemo svaku noć stražarili, sasvim sigurno ćemo ga pre ili kasnije videti kad bude izlazio, a onda ćemo brzom brzinom maznuti sanduk.«

»Pa, važi što se mene tiče. Ja ću stražarit’ cielu noć, i to svake noći, samo ako ti ‘oćeš obavit’ onaj drugi deo posla.«

»Može. Ti onda samo protrči kroz Hooperovu ulicu do prvog ugla i zamijauči, a ako ja budem spavao, baci mi kamenčić u prozor da me probudiš.«

»Važi. Dogovorito!«

»Čuj, Huck, oluja je prestala pa ja idem kući. Za sat-dva će i svanuti. Ti se vrati i stražari do jutra, može?«

»Rekao sam ti da ‘oću, Tome, pa onda i ‘oću. Neću se maknut’ od te krčme, makar i celu godinu! Po danu ću spavat’, a noću stražarit’.«

»Izvrsno. A gde ćeš spavati?«

»Na senu kod Bena Rogersa. On mi je dopustio, a pustiće me i čiča Jake, onaj crnjo što pripada njegovom tati. Ja čiči Jakeu uvek donesem vode kad god mu treba, a on mi, svaki put kad ga pitam, da nešto za jest’ ako mu štogod ostane. To ti je strašno dobar crnjo, Tome. Mene voli jer se nikad ne držin ka’ da nešto više vredim neg’ on. Nekad čak i sednemo zajedno pa i jedem s njim. Al’ nemoj to dalje govorit’. Kad si grozno gladan, moraš radit’ i neke stvari koje inače ne bi radio.«

»Znači, ako te po danu ne budem trebao, pustiću te da spavaš. Neću te gnjaviti. A ti, čim noću vidiš da se nešto dešava, odmah skoči do mene i zamijauči.«

Dvadeset i deveto  poglavlje