Ja sam opazio, da g. Gverner bivaše sve uzbuđeniji, što se više primicaše njegov red da priča. A pošto ja ućutah, on nas iznenadi najpre svojim suviše ozbiljnim izgledom, pa onda molbom upravljenom na mene da izađem, jer želi da govori sa mnom nasamo pre nego što počne pričanje.
Društvo, iz velikog uvažavanja prema njemu, dopusti taj izuzetak, i mi izađosmo na trem.
– Moj poštovani kapetane – poče Gverner – otkad se nalazim na ovoj staroj brodini, ja sam, i dan i noć pod činima.
– Kako to, Džače?
On me svečano potapša po ramenu i svečano spusti ruku, pa reče: – Opčinila me neka utvara, u obliku žene.
– E!... Da nije on stara vaša naklonost?
– Da!... Ja vas uveravam da govorim sasvim ozbiljno, svake noći kinjilo me je jedno isto priviđenje; svakoga dana plenio je moje oči i srce taj isti oblik u kuhinji a to je došlo do toga, da se upravo čudim kako nisam potrovao sve putnike na ovoj brodini. Sve što vam ispovedam, čista je istina. Hoćete li da vidite utvaru, o kojoj je reč?
– Pa, da vidim!
– Evo je – reče Džak, obrnuvši se i pokaza moju sestru, koja beše lagano izašla za nama.
– Tako! Tako! – rekoh. – Dakle, tako Pati onda ne treba već tebe ni da pitam jesi li bila opčinjena! – Pa jesam, braco – reče ona.
Kad se vratismo u dvornicu, te ja prikazah moju sestru, kao duha sobe u zakutku, a Gvernera kao duha njene sobe, to izazva opšte čuđenje i zadovoljstvo. Taj se događaj najviše istakao one večeri. G. Biver bio je tako dirnut da svečano obeća da će zaigrati u njihovim svatovima. G. Gverner smesta zamoli svoju „dobru malu“ da započnu igru, te nasta opšte skakanje, koje niko nije predvideo.
Pošto se siti ismejasmo i toliko zamorismo da ne mogasmo disati, Alfred Starling, bojeći se da već nije nadmašen, poče da igra sam, obrćući se u kovitlac, neiskazanom brzinom, po lankašerskoj modi. To je, po mom mišljenju, najlepša, najduža, najzapletenija igra koju sam ikada video.
Mi rešismo iste večeri, da se ne razilazimo iz senovite kuće pre nego što se svadba završi. Starling bi izabran za devera, a Bilinda za počasnu nevestinu pratilju.
Ukratko, naše prebivanje u kući oglašenoj senovitom, završi se vrlo srećno. Sve što nam se priviđalo behu naše vlastite uspomene, ili tvorevine naše mašte.
Gospođa moga rođaka astronoma, iz velike ljubavi prema njemu i iz zahvalnosti za znatne izmene koje ta ljubav u njoj učini, ispričala nam je, kroz njegova usta, svoju ljubav, te smo je, posle toga, svi vrlo zavoleli.
Tako, dakle, jednog jutra, pre nego što isteče najkraći mesec u godini, mi se uputismo seoskoj crkvi, gde se moja sestra venča sa Džakom Gvernerom.
Mogu vam reći da Elfred i Bilinda behu veoma tužni, gledajući obred... Valjda im se taj obred svideo, jer nakon malo vremena i oni se u istoj crkvi venčaše. Dotle, on je bio suviše prozaičan, a ona suviše poetična, te iz veze tih dveju osobina, po mom uverenju, potiču dobre posledice.
Najposle, ja sam izvukao jednu hrišćansku pouku iz iskustva, stečenu u senovitoj kući, koju ja od svega srca saopštavam čitaocima, naime: vera je velika vrlina, ali vera u dobro.
Hristos se rodi!
preveo Sima Matavulj
Bookland , Beograd , 2008 godina
svi nastavci : Romani u nastavcima
Нема коментара:
Постави коментар