A posle, kad smo izašli van da vidimo kako njena izrezbarena bundeva izgleda s ceste, rekao sam joj da mi se sviđa kako svetlost isijava s tog lica koje treperi u tami.
Katrina Vandenberg,
Jack O’Lantern
(iz zbirkeAtlas)
Ljudi kažu da prijatelji ne uništavaju jedni druge. Šta oni uopšte znaju o prijateljstvu?
Game Shows Touch our Lives,
The Mountain Goa
PROLOG
Kako ja to vidim, svako od nas barem jedanput doživi neko čudo. Mislim, malo je verovatno da će me pogoditi grom, ili da ću osvojiti Nobelovu nagradu, ili da ću postati diktator neke ostrvske državice negde na Pacifiku, ili da ću umreti od zloćudnog tumora uva, ili da ću se pak sam od sebe zapaliti. Ali ako sagledamo sve te neverovatne stvari zajedno, verovatno je da će se barem jedna od njih dogoditi svakome od nas. Mogao sam na primer vidjeti kišu žaba. Ili kročiti na Mars. Ili završiti u kitovoj utrobi. Ili se oženiti engleskom kraljicom, ili preživeti mesece na pučini. Ali moje je čudo bilo drugačije. Naime, složilo se tako da od svih kuća u svim naseljima po celoj Floridi, živim baš u kući do Margo Roth Spiegelman.
Naše novosagrađeno naselje, Jefferson Park, nekad je bilo mornarička baza. Kada je mornarica više nije trebala, vratila je zemlju stanovnicima Orlanda, a ovi su odlučili izgraditi ogromno naselje, jer to je ono što se u Floridi radi sa zemljom. Moji i Margoini roditelji završili su vrata do vrata čim su bile izgrađene prve kuće. Margo i ja imali smo samo dve godine.
Pre nego što je Jefferson Park postao stambeno naselje, i još pre nego što je postao mornarička baza, pripadao je jednom stvarnom Jeffersonu, tačnije Dr. Jeffersonu Jeffersonu. Dr. Jefferson Jefferson bio je veoma poznata osoba u Orlandu, stoga i škola i velika dobrotvorna izdavačka kuća nose njegovo ime, ali najčudnija i neverovatna-ali-istinita stvar u vezi s Dr. Jeffersonom Jeffersonom je ta da on uopšte nije bio nikakav doktor. Bio je najobičniji prodavač narandžina soka imenom Jefferson Jefferson. Kada je postao bogat i uticajan, otišao je na sud i ispred svoga imena dodao još jedno ime: “Dr.”. Veliko “D”. Malo “r”. Tačka.
Margo i ja imali smo devet godina. Naši su se roditelji sprijateljili, pa bismo se ponekad zajedno igrali ili vozili biciklima poprečnim jednosmernim ulicama do Jeffersonova parka u središtu našega naselja.
Uvek sam bio jako nervozan kada bi Margo dolazila jer, na kraju krajeva, bila je ona najlepše i najdivnije stvorenje koje je Bog ikada stvorio. Onoga jutra nosila je bele hlačice i ružičastu majicu sa zelenim zmajem koji riga vatru od narandžastih šljokica. Teško je objasniti koliko mi je tada ta majica bila sjajna.
Margo je kao i uvek vozila bicikl stojeći, nagnuta napred i čvrsto držeći upravljač, a njezine su se ljubičaste tenisice vrtele takvom brzinom da su tvorile hipnotizirajuću kružnicu. Bio je sparan dan . Nebo je bilo vedro, ali u vazduhu se osećalo nešto kiselkasto, kao da se sprema oluja.
U to vreme umišljao sam da sam izumitelj, i nakon što smo zavezali bicikle i krenuli u kratku šetnju preko parka do igrališta, povjerio sam Margo svoju zamisao o novom izumu zvanom Prstenator. Prstenator bi bio divovski top koji bi u orbitu ispaljivao velike, šarene stene, tvoreći tako oko Zemlje prsten nalik na Saturnov. (Smatram to još uvek dobrom idejom, ali ispostavilo se da je izgradnja topa koji ispaljuje gromade u orbitu daleko kompliciranija nego što sam mislio.)
U tom sam parku bio već toliko puta da sam imao njegov plan urezan u pamćenje. Čim smo kročili u park, osjetio sam da nešto nije u redu iako nisam mogao odmah razabrati što.
“Quentine”, rekla je Margo tihim i pribranim glasom.
Pokazala je prstom. Tada sam i ja shvatio što ne valja.
Na nekoliko koraka ispred nas nalazio se jedan hrast. Snažnoga debla, kvrgav i naizgled prastar. To nije bilo novo. Igralište nama zdesna. To također nije bilo novo. Ali sada, čovek u sivom odelu naslonjen na hrastovo deblo. Nepomičan. To je bilo itekako novo. Sedeo je u lokvi krvi, a napola sasušeni trak slevao mu se niz usta. Usta su mu bila otvorena onako kako u pravilu ne bi trebala biti. Na njegovuom bliedom čelu skupljale su se muhe.
“Mrtav je”, rekla je Margo, kao da to i sam nisam mogao zaključiti.
Ustuknuo sam dva mala koraka. Sećam se kako sam mislio da će se probuditi i napasti me ako napravim neki nagao pokret. Možda je bio zombi. Znao sam da zombiji ne postoje, ali izgledao je baš kao da bi mogao biti zombi.
Dok sam ja koračao natrag, Margo je napravila dva isto tako mala i oprezna koraka napred. “Ima otvorene oči”, rekla je.
“Moramo odmah kući”, rekao sam.
“Mislila sam da se oči zatvore kad čovek umre”, rekla je.
“Margomoramoodmahkućirećištasmovideli”, rekao sam.
Napravila je još jedan korak napried. Bila je dovoljno blizu da ispruži ruku i dotakne mu stopalo. “Šta misliš, što mu se dogodilo?” pitala je. “Možda droga ili nešto slično?”
Nisam mogao ostaviti Margo samu s mrtvacem, mogućim zombijem koji će je napasti, ali nije mi se ni ostajalo nagađati o okolnostima njegove smrti. Skupio sam hrabrost, zakoračio napred i uhvatio je za ruku.
“Margomoramoodmahpoći!”
“Dobro, okej”, rekla je. Otrčali smo do naših bicikala, a trbuh mi je podrhtavao kao od uzbuđenja, ali to nije bilo uzbuđenje. Uzjahali smo na bicikle i pustio sam je da vozi napred jer nisam hteo da primeti kako plačem. Mogao sam videti krv na potplatima njezinih ljubičastih tenisica. Njegovu krv. Krv onog mrtvaca.
Vratili smo se svatko svojoj kući. Moji su roditelji nazvali 911 i uskoro sam čuo sirene u daljini pa sam pitao mogu li gledati vatrogasna kola, ali mama je rekla da ne mogu. Onda sam malo zadremao.
Moji su roditelji oboje psihoterapeuti, što znači da sam prokleto dobro uravnotežen. Tako sam, kad sam se probudio, imao dugačak razgovor s mamom o ciklusu života i o tome kako je smrt sastavni deo života, ali ne dio zbog kojega bih sa svojih devet godina trebao biti zabrinut, i bilo mi je odmah lakše. Iskreno rečeno, zbog toga se nisam nikada previše brinuo. Što nešto govori samo po sebi, jer ja se inače zbog mnogih stvari itekako brinem.
Stvari stoje ovako: pronašao sam mrtvaca. Mali slatki devetogodišnji ja i moja još manja i još slađa prijateljica naišli smo na tipa kome je krv curila iz usta, i ta je krv posle bila na njezinim malim slatkim tenisicama dok smo se na biciklima vraćali kući. Bilo je to dramatično iskustvo, ali, ono, pa što sad? Tipa nisam poznavao. Ljudi koje ne poznajem umiru svakog božjeg dana. Kada bih doživeo slom živaca svaki put kad se na svetu dogodi nešto loše, već bih bio luđi od usranog kućnog štakora.
Te večeri otišao sam u svoju sobu u devet, jer devet je sati bilo vreme za
krevet. Mama me ušuškala, rekla mi da me voli, a ja sam joj rekao: “Vidimo se sutra”, i ona je isto rekla: “Vidimo se sutra”, a onda je ugasila
svetlo i pritvorila vrata.
Kad sam se okrenuo na bok, na prozoru sam spazio Margo Roth Spiegelman. Stajala je onde, lica gotovo zalepljenog za mrežu protiv komaraca. Ustao sam i otvorio prozor, no mreža nas je još uvek delila, raščinivši njezino lice u tačkice.
“Napravila sam malo istraživanje”, rekla je prilično ozbiljno. Iako joj je mreža razložila lice u sitne deliće, mogao sam videti da u ruci drži beležnicu i olovku s izgriženom gumicom na vrhu. Pogledala je u svoje beleške. “Gospođa Feldman iz Jefferson Courta rekla mi je da se zove Robert Joyner. Otkrila mi je da je živeo na Jefferson Roadu, u jednom od onih stanova iznad samousluge, pa sam otišla tamo, ali onde je već bila gomila policajaca i jedan me upitao jesam li ja iz školskih novina, a ja sam mu rekla da naša škola nema novine, a onda je on rekao da će mi, ako nisam novinar, rado odgovoriti na pitanja. Rekao mi je da je
Robert Joyner imao trideset šest godina. Da je bio advokat. Nisu me hteli pustiti u stan, ali do njega živi izvesna gospođa imenom Juanita Alvarez i u njezin sam stan uspela ući pod izgovorom da sam došla pozajmiti malo šećera, i ona mi je rekla da se Robert Joyner ubio pištoljem. Onda sam je pitala zašto, a ona mi je otkrila da se nedavno razveo i da je zbog toga bio tužan.”
Margo je zaćutslsa, a ja sam je samo gledao, to njezino lice sivo od mesečine i razdeljeno u hiljadu sitnih delića. Njezine krupne okrugle oči letele su s beležnice na mene i nazad. “Mnogi se ljudi razvedu, ali se ipak ne ubiju”, kazao sam.
“Znam”, odgovorila je uzbuđeno. “To sam baš i rekla Juaniti
Alvarez. A onda je ona rekla...” Okrenula je iduću stranicu u beležnici. “Rekla je da je gospodin Joyner imao smetnje. A onda sa 111 je pitala što time hoće reći, a ona mi je rekla da bismo se trebali pomoliti za njega i da bih trebala mami odneti šećer, a ja sam rekla zaboravite šećer i otišla.”
Nisam ništa rekao. Samo sam želeo da nastavi govoriti – taj tihi glasić, drhtav od uzbuđenja zbog zamalo rešene zagonetke, pružao mi je osjćaj da se u mome životu događa nešto važno.
“Mislim da možda znam zašto je to učinio”, kazala je na kraju.
“Zašto?”
“Možda su sve strune u njemu popucale”, rekla je.
Dok sam smišljao šta bih joj na to odgovorio, rukom sam otkačio zaponce koji su držali okvir s mrežom. Sklonio sam okvir i položio ga na pod, ali Margo mi nije dala priliku da išta kažem. Pre nego što sam ponovo seo, podigla je pogled prema meni i prošaptala: “Zatvori prozor.” Poslušao sam je. Mislio sam da će otići, ali ona je ostala stajati onde i gledala me. Mahnuo sam joj i osmehnuo se, ali njezin je pogled bio prikovan za nešto iza mene, nešto monstruozno, nešto od čega joj je nestala sva krv iz lica, a ja sam bio previše uplašen da se okrenem. Ali iza mene nije bilo ničega, naravno – osim možda mrtvaca iz parka.
Prestao sam joj mahati. Lica su nam bila na istoj visini, samo na
suprotnim stranama prozora. Ne sećam se više kako se to završilo – jesam li ja prvi otišao u krevet ili je prva otišla ona. U mome sećanju prizor se nikad nije prekinuo. Ostali smo onde, zagledani jedno u drugo zauvek.
Margo je oduvek volela misterije. Sve što se posle događalo vodilo me zaključku kako je od preterane ljubavi za misterije i sama postala jedan.
John Green, Gradovi na papiru ( nastavci: Romani u nastavcima )
Нема коментара:
Постави коментар