Haluciniranje Dostojevskog, Leonid Cipkin

Siniša Nikolić

Ovaj roman donedavno potpuno nepoznatog savremenog ruskog pisca opsednutog Dostojevskim pravo je remek-delo, ne samo u žanru biografskog romana, nego je i jedan od najzanimljivijih romana 20. veka.

Verovatno je svaki ljubitelj književnosti barem jednom, imajući sigurno omiljene pisce, fasciniran životom i delom svoga favorita poželeo da zaviri u njegovu ili njezinu delikatnu svakodnevnu životnu intimu i stvori neku svoju celovitu viziju o životu svoga ljubimca. Svi se pitamo kako su živeli naši literarni uzori, što im se događalo dok su pisali svoja remek-dela i je li njihov vlastiti život i u kojoj meri uticao na njihovu književnost. Ako smo doista duboko fascinirani svojim književnim miljenicima, poduzećemo opsežna i dugoročna istraživanja, čitaćemo njihova pisma ili dnevnike, zapise njihovih savremenika o njima, intenzivno razmišljajući o onom magičnom paralelizmu svetova literature i života u čijem se napetom paralel-slalomu nalazi svaka dobra književnost. Čineći to, možda i ne znamo da nesvesno literariziramo predmete svoga obožavanja, pretvarajući ih u glavne likove našeg ličnog, unutarnjeg imaginarnoga pregnuća. Ako smo pri tom još i literarno talentovani i dovoljno marljivi, onda je moguće da ćemo napisati kakvu, manje ili više uspelu romansiranu biografiju, prilog mnogim drugim sličnim pokušajima.

Ponekad, međutim, neki od takvih, mahom problematičnih tekstova, mogu biti sasvim uspela književna dela, približavajući se po genijalnosti, svojim uzorima. Da bi to bio slučaj, mora vam predmetom fascinacije biti neki bizaran ali genijalan književni kapitalac poput Dostojevskoga npr.; morate biti ruski Židov, a što drugo nego lekar, i morate živeti sredinom sedamdesetih godina 20. veka u bivšem Sovjetskome Savezu, u Moskvi, s celokupnom socijalnom i političkom menažerijom koja tom istorijskom trenutku pripada. Morate, pri tom biti talentovan, ali nikada etabliran književnik, koji je oduvek pisao iz čistoga zadovoljstva, za sebe i ladicu, jer vam drugi, svakodnevni posao I porodične prilike nisu dopuštale samostalnu književnu karijeru.


Prepletanje vremena i narativnih linija


Sve se to poklopilo u slučaju Leonida Cipkina, sve donedavno malo ili nimalo poznatog ruskog književnika. Cipkin se rodio 1926. u danas beloruskom glavnom gradu Minsku, u tradicionalnoj rusko-židovskoj lekarskoj porodici. Prošavši s njom sve one teškoće koje su ruski Židovi prolazili sredinom prošloga veka, od nacističkih do staljinističkih pogroma, s užom se porodicom i uglednom lekarskomom karijerom skrasio u Moskvi. Tu je, usprkos političkoj nepodobnosti napredovao u struci ali i, početkom šezdesetih, počeo pisati, što je s povremenim prekidima činio sve do svoje prerane smrti 1982. u 56. godini. Iako je celoga života bio strastveni ljubitelj književnosti, pa je čak pomišljao i na književnu karijeru, ali se zbog ekonomskih, političkih i porodičnih  razloga ipak odlučio za posao lekaraa, jedva da je doživeo objavljivanje svoga najznačajnijeg dela, biografskog romana Leto u Baden-Badenu. Nekoliko dana pre iznenadne smrti, njegov je roman objavljen u Americi, u ruskom emigrantskom časopisu Ljiterarnaja gazeta, ali kritičarsku recepciju i zasluženi status pisca nikada nije doživeo. Tako je bilo sve do početka devedesetih godina prošloga veka, kada je njegov roman u engleskom prevodu, zabačen među starim knjigama u knjižari u Londonu sasvim slučajno pronašla Susan Sontag. Ona se odmah oduševila Cipkinom i otada postala njegovim revnim, odanim i iskrenim promotorom i zagovornikom. Ona, naime, ovaj njegov roman svrstava među “najlepša, najuzvišenija i najoriginalnija ostvarenja u poslednjih stotinu godina”. Je li ta ugledna estetičarka, između ostaloga i književna kritičarka, u pravu ili u neobičnom sentimentalnom zanosu – preteruje?

Narativno tkivo ovog nevelikog romana neobično je razgranato i bogato. Osnovni pripovedački okvir predstavlja autorovo putovanje vlakom iz Moskve u tadašnji Lenjingrad (koji Cipkin naziva po starome – Sankt Peterburg), početkom sedamdesetih godina 20. veka. Reč je o svojevrsnom literarnom hodočašću po mestima na kojima je u tom gradu boravio Dostojevski, s krajnjim ciljem posete stanu u kući u kojoj je Dostojevski živeo zadnjih nekoliko godina i gde je na kraju umro, a koji je i u Cipkinovo vreme bio muzej posvećen tom velikom piscu. Neposrednu simboličku motivaciju, međutim, čini redak primerak Dnevnika Ane Grigorjevne Dostojevski koji je ona precizno vodila tokom početka njihova braka, a posebno za vreme zajedničkog četverogodišnjeg boravka u inostranstvu: od 1867. do 1881.


Tokom putovanja vozom iz Moskve u sovjetski Lenjingrad, pripovedač Cipkin čita Anine dnevničke zapise, što snažno stimuliše njegovu maštu, te se pred našim očima počinje vrteti silovit nadrealistički film: u isto vreme precizna činjenična rekonstrukcija khaotičnog boravka bračnog para Dostojevski u Baden-Badenu, duboka psihologijska, gotovo arhetipska analiza njihova međusobnog odnosa, protkana reminiscencijama na različite delove poznatih romana Dostojevskoga ili ranijih trenutaka iz njegova života, ali i nenadani skokovi u Cipkinovu stvarnost, koju asocijativno povezuje s dobom ili romanima Dostojevskog. Ti se pripovedni lanci neprestano međusobno prepliću i prožimaju u skokovitoj asocijativnoj i ekskurzivnoj montaži. To znači da rečenica koja je započela s Cipkinom u vlaku za Sankt Petersburg, dotakne par Dostojevskih u vlaku za Dresden, odluta u neki od Dostojevskijevih romana, Besove npr., i privremeno završi u nekom drugom trenutku života Dostojevskog ili samog Cipkina. Asocijativno načelo montaže rečenice, sekvence, pa i teksta, stvara naizgled halucinantnu Cipkinovu rečenicu i nepredvidivo pripovedno tkivo romana, koje, međutim, ima za cilj prezentaciju života i dela Fjodora Mihailoviča Dostojevskog na neponovljiv način.


Plivanje kroz haos


Taj dojam halucinantnosti i “organizirane haotičnosti” potpuno je primeren građi kojom se Cipkin bavi. Da bismo to razumeli moramo, zajedno s Cipkinom, iznimno dobro poznavati tadašnju situaciju bračnog para Dostojevski, kao i sve tajne književnog i publicističkog rada samog Fjodora Mihajloviča, kojega po uzoru na suprugu Anu i Cipkin prisno zove Feđa ili čak Feđka. Godine 1967., na početku njihova četverogodišnjeg boravka u inostranstvu, Dostojevski su tek nedavno spareni bračni par. Upoznali su se tek godinu pre i veoma brzo venčali. Njihov je odnos, međutim, bremenit brojnim problemima i nedoumicama, koji svako malo izbijaju na površinu. Reč je pre svega o velikoj razlici u godinama, koja u njihov emocionalni odnos neprestano unosi razdor. Kad su se upoznali, Ana je imala tek 20 godina i bila je fascinirana čak 25 godina starijim poznatim književnikom. Ne razmišljajući puno, oni su se u romantičnom zanosu venčali. Ali ubrzo su usledili problemi – od brojnih financijskih, preko intimnih i emocionalnih do zdravstvenih. Dostojevski su iz Rusije gotovo pobegli pritisnuti dugovima i oskudicom, da bi na samom početku puta, upravo tokom boravka u Baden-Badenu, Dostojevski postao opsednut demonima kocke, neumereno trošeći zadnji novac koji su imali u obližnjim kockarnicama. Neprestano su se zaduživali, zalažući zadnje komade odeće ili nakita, i ponižavali kod poznatih Rusa, Gončarova ili Turgenjeva, posuđujući novac. Ni demoni ljubomore nisu zaobilazili Dostojevskog, a pri svakom većem stresu napadaji padavice začinili bi emocionalno eksplozivne situacije. Nije zbog svega toga neobično što je Cipkin bio oduševljen čitajući o tim potresnim danima bračnog para Dostojevskih iz tačke gledanja mlade žene koja se nepripremljena i neiskusna iznenada našla u izrazito kompleksnoj, gotovo nerazrešivoj situaciji, koja je njezinu neupitnu početnu ljubav prema mužu stavila na tešku probu, dovodeći je do krajnjih granica izdržljivosti.


Da bi apsurd bio veći, Dostojevski je upravo godinu pre dovršio roman Kockar (a pre toga Zločin i kaznu) u kojima je, posebno u Kockaru, detaljno prikazao demone kocke, upravo one koji su ga tako ustrajno i uspešno proganjali u Baden-Badenu. Njegovi prijašnji romani, Zločin i kazna posebno, na razne načine tematiziraju problematiku odnosa starijeg muškarca i mlade žene, ali ni to nije pomoglo da barem na početku harmonizira njihov bračni odnos. A taj se odnos stalno haotično odvijao u iznenadnoj izmeni napada ljubomore ili različitih oblika optužbi i psihičkih iživljavanja povređene taštine velikog pisca, i emocionalnih izliva kajanja prema mladoj ženi, koju je u teatralnim ispadima grizodušja, padajući na kolena, molio za oprost i razumevanje. Nakon pomirenja, oni bi “zaplivali” u ljubavnom zanosu, kako seksualni čin poetično opisuje Cipkin, i kroz metaforu plivanja razvija njihov erotski odnos.


Nakon burnih nekoliko meseci provedenih u Baden-Badenu, oni će na kraju uspeti otputovati dalje, prvo u Švajcarsku, a zatim Pariz i drugde po Evropi, gde će njihov odnos ući u mirnije vode. Dostojevski će svoje lične demone pretočiti u vrhunsku književnost, romane Besovi, Mladić itd., nadvladati svoju strast prema kocki i stabilizovati financijske prilike. Ovde Cipkin napušta Anin Dnevnik i opisuje svoj boravak u socijalističkom Lenjingradu, opisujući osobe iz vlastita okruženja, uvodeći nas u problematiku sudbine Židova u Sovjetskom Savezu, ali i prikazujući istorijski trenutak tog vremena na jednoj dubljoj, poetskoj razini. Dnevniku i Dostojevskijima se vraćamo za vreme Cipkinova boravka u Muzeju Dostojevskoga, zapravo stanu u kojemu je pri kraju života porodica Dostojevskih živela i gde je na kraju 1881. Fjodor Mihajlovič razmerno iznenadno i umro, u 60. godini. Ti zadnji trenuci i smrt Dostojevskoga prema Aninom Dnevniku, povratak Cipkina u dom porodične prijateljice Gilje, kod koje je u Lenjingradu odseo, završne su stranice ovog fascinantnog romana.


“Cipkinova rečenica”


Nesumnjivo je: Cipkin je napisao remek-delo, ne samo biografskog romana, koji žanr uvelike nadilazi, nego i jedno od najzanimljivijih romana 20. veka; mogli bismo se, dakle, u tom delu složiti sa Susan Sontag. Nije, međutim, izvesno da će se njegova halucinantna, asocijativna proza svideti svakom ljubitelju modernog romana, dok će mnogi ljubitelji Dostojevskoga imati problema pri doživljaju svog idola kao jednog od likova njegove vlastite proze. “Cipkinov diskurs” ili “Cipkinova rečenica” jednoga će dana, zbog svoje kompleksnosti i dužine, sigurno ući u naratološke pojmove, zajedno s onom Saramaga ili Thomasa Bernharda, kako to opravdano misli Susan Sontag; nije međutim izvesno da će ta rečenica “leći” svima i pripomoći razumevanju i tako kompleksne i razigrane Cipkinove književne zbilje. Ali, bez napora nema užitka, a Cipkinov roman svakako zaslužuje da se oko njega potrudimo, jer je estetska i literarna dobit veća od mentalnog napora koji u čitanje ovoga genijalnog romana uložimo.