Agata Kristi, Velika četvorka ( Peto poglavlje, Nestanak naučnika)

PETO POGLAVLJE 

NESTANAK NAUČNIKA 

Čak i nakon što je porota oslobodila Roberta Granta, alias Biggsa, od optužbe za ubistvo, lično mislim da inspektor Meadows još nije verovao u njegovu nevinost. Dokazi koje je istraga prikupila protiv Granta prijašnje kazne, ukradeni žad, čizme koje su se tako tačno podudarale s tragovima —za čoveka sklona jednostavnosti i izravnosti u pristupu bili su više nego dovoljni; no, uprkos tome što se protivio, prisiljen pružiti dokaze, Poirot je ipak uverio porotu. Pred sudom su se pojavila i dva svedoka koja su videla mesarsku dvokolicu kako dolazi do Granite Bungalowa, a seoski je mesar posvedočio da u taj deo sela dolazi samo sredom i petkom. 

      Pronađena je i jedna žena koja se za ispitivanja prisetila da je videla mesarskog pomoćnika kako napušta Bungalow, ali nije mogla dati ni približno opis čoveka. Jedino joj je privukao pažnju, čini se, što je bio sveže obrijan, srednje visine i da je zaista nalikovao na me sarskog pomoćnika. Kad je čuo taj opis, Poirot je značajno slegnuo ramenima.  

       Sve je tačno onako kako sam vam govorio, Hastings—rekao mi je po szavršetku suđenja: —Taj je pravi umetnik. Nikad se ne skriva iza lažnih brada i plavih naočala. Mienja svoj lik, nema sumnje; ali nije to odlučujuće. Uvek je ono što želi biti. Jednostavno, taj živi svoju ulogu. 

        Zaista sam morao priznati da je naš prijatelj iz Hanwella bio nalik čuvaru u ludnici, barem kako sam ga ja zamišljao. Ni na trenutak ne bih pomislio da je sve to najobičnija krinka. 

      Sve je to bilo pomalo obeshrabrujuće, a činilo se da nam ni iskustvo na Dartmooru uopšte nije pomoglo. To sam i rekao Poirotu, ali nije se složio da nismo ništa postigli. 

     Napredujemo—rekao je— napredujemo. U svakom kontaktu s tim čovekom naučimo nešto i o njegovu umu, kako misli. A taj čovjek ne zna ništa o nama i o našim planovima. 

     —E, kad je o tome reč, čini mi se da smo on i ja u istom čamcu. Pomišljam da vi zapravo nemate nikakav plan, da ste prekrstili ruke i da čekate da on nešto učini. 

      Poirot se nasmejao.  

     Mon ami, uvek ste isti. Uvek onaj isti Hastings, koji bi samo trčao uokolo i hvatao ljude za vrat. Možda —dodao je kad se začulo kucanje na vratima —možda je ovo vaša prilika; možda će sad ući naš prijatelj. 

     Nasmejao se mom razočaranju kad su se na vratima pojavili inspektor Japp i jedan čovek. 

     —Dobro veče, gospo'n — rekao je inspektor.—Dopustite da vam predstavim kapetana Kenta iz Tajne službe Sjedinjenih Američkih Država. petan Kent je bio visok, vitak Amerikanac, lica toliko ravnodušna kao da je bilo izdubljeno iz drveta.

 — Drago mi je, gospodo — promrmljao je dok se nervozno rukovao. 

     Poirot je bacio još jednu kladu na vatru i primaknuo nekoliko naslonjača. Doneo sam čaše, viski i sodu. Kapetan je brzo iskapio čašu i izrazio svoje zadovoljstvo. 

    — Vaše je zakonodavstvo i dalje pouzdano — kazao je.

     — A, sad na posao — rekao je Japp. — Gospon Poirot mi je svojevremeno postavio neki zahtev. Zanimao se za jednu stvar poznatu pod imenom Velika Četvorka i zatražio da ga izvestim čim se u nekom službenom poslu, ili službenim kanalom, spomene to ime. Nisam se isprva suviše obazirao na to, ali zapamtio sam što je rekao i kad je kapetan Kent došao s podosta čudnom pričom, odmah sam rekao Idemo do gosp'on Poirota'. 

    Poirot je pogledao kapetana Kenta i Amerikanac je nastavio priču . 

— Možda se sećate, gospodine Poirot da ste čitali kako je određen broj torpiljarki i razarača potonuo nakon što je nasukan na stene uz američku obalu. To se dogodilo neposredno nakon japanskog potresa i potapanja su protumačena posledicom velikog plimnog vala. E sad, nedavno su u racijama pohvatani određeni lopovi i revolveraši i kod njih su nađeni pisani dokumenti koji cieloj stvari daju posve novo značenje. Prema svemu sudeći, u tim se papirima govori o organizaciji zvanoj 'Velika Četvorka' i daju se nepotpuni opisi nekih vrlo snažnih bežičnih energetskih stanica. Reč je o koncentraciji energije za bežični prenos, koja po snazi prelazi sva dosad poznata istraživanja i eksperimente, a s tih je stanica moguće usmeriti zraku golema intenziteta na neku određenu tačku. Svojstva pripisivana tom izumu zvučala su više nego apsurdno, ali odneo sam ih u službu, pa nek' vide  šta će s tim. I, uskoro, jedan od naših profesora prionuo je poslu. Dakle, prema svemu sudeći, neki je britanski naučnik  pročitao referat o tome pred Britanskim udruženjem naučnika. 

    Nije ostavio baš neki poseban utisak na svoje kolege; držali su sve to njegovom izmišljotinom. Ali, naučnik  se nije dao smesti i objavio je da je još samo korak od punog useha u eksperimentima 

   — Eh bien? — zapitao je Poirot, sav se pretvorivši u uho. 

    — Zaključeno je da dođem ovamo i razgovaram s tim gospodinom. Dosta mlad čovjek, preziva se Halliday. On je vrhunski autoritet za taj problem i od njega sam trebao doznati da li je tako šta uopšte moguće. 

     — I, je li? — ţžustro sam zapitao. 

  — E, to baš ne znam. Nisam sreo gospodina Hallidaya — a verovatno  neću. 

  — Da vam pravo kaţžem — rekao je Japp nakon kratke pauze. — Halliday je nestao.

      -Kada? 

     — Pre dva meseca. 

— Je li nestanak prijavljen? — Naravno da je. Došla nam je njegova supruga, posve izbezumljena. Učinili smo šta smo mogli, ali znao sam da će sve to ostati bez rezultata.

     — Zašto bez rezultata? 

     — Uvek je tako — mislim, kad čovek tako nesta — slegnuo je Japp ramenima. — Kako nestane? 

— Nestane u Parizu. 

— Znači Halliday je nestao u Parizu? 

 — Da. Otišao je tamo zbog nekog naučnog  rada — tako je barem rekao. Naravno, morao je reći nešto tako. Ali, znate štoa to znači kad čovek tamo nestane. Ili je to delo nekog Apača, i tu se više nema što reći — ili je to svojevoljni nestanak — a mogu vam reći da je od to dvoje, ovo poslednje mnogo češće. Veseli Pariz i sve to, znate šta mislim. Smučila mu se porodična atmosfera. Halliday se posvađao sa ženom pre nego što je krenuo, i sve one ostale stvari, da se pomisli kako tu nema nikakve sumnje  o čemu je reč. 

 — Pitam se, pitam — rekao je zamišljeno Poirot. 

 Amerikanac ga je znatiţželjno gledao. 

 — Recite, gospodine — jedva je procedio — kakva je to priča o 'VelikojČetvorki'? 

 — Velika Četvorka je međunarodna organizacija kojoj na čelu stoji Kinez - počeo je Poirot. - Znan je po imenu Broj Jedan. Dva je Amerikanac. Broj Tri je Francuskinja. Broj Četiri, "Uništavatelj" Englez. 

 — Francuskinja, ha? — Amerikanac je zazviždao potiho. - A Halliday je nestao u Francuskoj. Možda tu ima nešto. Kako se zove? 

   — Ne znam. Ne znam ništa o njoj. 

 — No, s tim što ste rekli — ne može se baš šaliti, ha? — uzvratio je američki kapetan. 

 Poirot je kimnuo glavom i ponovno presloţžio čaše na pladnju. Uvek je stvari oko sebe nastojao držati u nekom redu. 

 — Štoa se htelo s potapanjem tih brodova? Je li Velika Četvorka neka nemačka fasada? 

— Velika Četvorka su samostalni — i tu nema nikakve sumnje, potpuno samostalni, M. le Capitaine. Namera im je zavladati svetom. 

Amerikanac se počeo glasno smejati, ali je prestao čim je ugledao Poirotovo ozbiljno lice. 

— Smiejte se, gospodine — rekao je Poirot zapretivši prstom. — Ne razmišljate — ne koristite se malim sivim stanicama svojeg mozga. Ko su ti ljudi koji su deo vaše mornarice poslali u propast da bi iskušali svoju moć? Zbog toga su sve to i izveli. Monsieur, da bi is kušali tu novu silu magnetske privlačnosti kojom sada raspolažu  

- Sam' tako, gosp'on - rekao je Japp dobro ćudno se našalivši. - Čuo sam toliko puta za super kriminalce, ali nikad ih nisam sreo. Pa, čuli ste priču kapetana Kenta. Mogu li još šta učiniti za vas? 

  — Da, dragi prijatelju! Mogli biste mi dati adresu gospođe Halliday — i da me predstavite s nekoliko reči, ako biste bili tako dobri. 

 I tako smo sutradan krenuli u Chetwynd Lodge, nedaleko od sela Chobham u Surrevju. Gospođa Halliday nas je smesta primila — visoka, svetlokosa žena, nervozna i grozničava. Uz nju je stajala prekrasna petogodišnja devojčica. 

    Poirot je objasnio razlog posete.

     — Oh! M. Poirot, tako mi je drago, tako sam vam zahvalna. Čula sam, naravno, za vas. Sigurno niste poput ljudi ih Scotland Yarda, koji ne žele saslušati, niti nastoje razumeti. A francuska policija nije ništa bolja — čak i gora, čini mi se. Svi su uvereni kako je moj muž pobegao s nekom drugom ženom. Ali on nije bio takav! Jedino je mislio na svoj posao. Pola je naših svađa uzrokovao baš tom njegovom opsednutošću. Više je bio zaokupljen poslom nego sa mnom.

 — Svi su vam Englezi takvi — rekao je Poirot nastojeći je utešiti. — A, ako nije reč o poslu, onda je reč o igrama, sportu. Sve to oni uzimaju au gran d serieux. Molim vas, gospođo, prisetite se tačno, do najmanje pojedinosti, svih okolnosti nestanka vašeg supruga. 

 — Moj je suprug otišao u Pariz u četvrtak, 2O. . Tamo se trebao sastati i videti s raznim ljudima zbog svog posla, uz ostale i s Madame Olivier. 

      Poirot je kimnuo glavom kad je spomenula ime poznate francuske hemičarke, koja je svojim izvanrednim dostignućima nadmašila čak i Madame Curie. Odlikovala ju je i francuska vlada, a bila je među najpoznatijim  ličnostima tog doba. 

    — Doputovao je uveče i otišao ravno u Hotel castigiione u Ulici de Castiglione. Sledećeg jutra imao je sastanak s profesorom Bourgoneauom, s kojim se i našao. Ponašao se uobičajeno i lepo. Njih su dvojica vodili zaista zanimljiv razgovor i dogovoreno je da će sledećeg jutra moj suprug biti prisutan  nekim eksperimentima u profesorovu laboratoriju. Ručao je sam u Cafe Rovala otišao u šetnju na Bois i posjetio Madame Olivier u njezinoj kuću u Passvju. I tamo se ponašao posve normalno. Otišao je oko šest. Niko ne zna gde je večerao, verovatno sam u nekom restoranu. Vratio se u hotel oko jedanaest uveče i otišao u svoju sobu, nakon što je na recepciji proverio da li je bilo kakve pošte za njega. Sljedećeg je jutra izašao iz hotela i više ga niko nije video. 

    — A u koje je vreme napustio hotel da bi pravovremeno stigao u laboratorij profesora Bourgoneaua? 

— Ne znamo. Niko nije ništa rekao kada je otišao iz hotela. Ali, petit de jeuner nije mu serviran što može značiti da je izašao rano. 

 — Ili, možda je zapravo ponovno napustio hotel prošle noći? 

 — Mislim da nije. Krevet je bio razmešten, neko je spavao u njemu, a noćni službenik bi se prisetio da je neko izlazio tako kasno. 

 — Vrlo utemeljena opaska, madame. Možemo, dakle, zaključiti da je izašao vrlo rano sledećeg jutra — i to je, iz jednog ugla gledano, umirujuće. Nije verovatno da su ga neki Apači napali u to doba dana. Prtljag — da li je sav ostao u sobi? 

Gospođa Halliday je oklievala odgovoriti, ali na kraju je rekla: 

— Ne — verovatno je poneo mali kovčežić. 

 — Hm — dodao je Poirot zamišljeno. — Pitam se gde li je bio te večeri. S kim se sreo? — tu je cela tajna. Madame, inače ne prihvaćam mišljenje i zaključke policije; kod njih se sve uvek svodi na 'Cherchez la femme'. Ali, nešto se očito zbilo te večeri što je promenilo planove vašeg supruga. Kažete da je pitao za pisma kad se vratio u hotel. Je li dobio ijedno? 

— Samo jedno, a i to mora da je pismo koje sam mu poslala istog dana kad je otputovao iz Engleske.

Poirot se duboko zamislio celu minutu, a zatim je brzo ustao 

-  E, gospođo draga, rešenje cele zagonetke krije se u Parizu i, da bih ganašao, iz ovih stopa putujem u Pariz. 

— Ali, sve se to zbilo tako davno, monsieur. 

— Da, da. Pa ipak, tamo ga moramo tražiti. 

Okrenuo se da izađe, ali se zaustavio kad mu je ruka dohvatila kvaku. 

— Recite mi, madame, sećate li se da vam je suprug ikad spomenuo 'VelikuČetvorku'? 

 — Velika Četvorka — ponovila je zamišljeno. — Ne, ne mogu se setiti.  

      Agata Kristi, Velika četvorka  ( nastavci : Romani u nastavcima )

Agata Kristi, Velika četvorka ( Četvrto poglavlje, Značenje ovčije noge )

ČETVRTO POGLAVLJE 

ZNAČENJE OVČIJE NOGE 


     Inspektor je izvukao ključ iz džepa i otključao vrata Granite Bungalowa. Dan
je bio lep i suv pa nismo iza sebe ostavljali nikakvih tragova; pa ipak, pre nego što smo ušli u kuću obrisali smo noge o otirač.

    Neka je žena izašla iz tame i nešto govorila inspektoru, a zatim se on okrenuo u stranu. Dobacio nam je nekoliko reči preko ramena.

—Dobro sve razgledajte, gospodine Poirot, i ne propustite ništa. Vratiću se za desetak minuta. E, da, ovde je Grantova čizma. Poneo sam je kako biste mogli
uporediti otiske.
        Ušli smo u dnevnu sobu, a zvuk inspektorovih koraka ubrzo se izgubio. Inglesa su odmah privukle neke kineske figurice na stoliću u uglu i pošao je da ih razgleda. Činilo se da ga uopšte ne zanima šta radi Poirot. Ja sam ga, pak, pratio bez daha. Pod je bio pokriven tamnozelenim linoleumom, na kojem se idealno vide tragovi. Vrata udrugom kraju sobe vodila su u malu kuhinju. Od tamo druga su vodila u ostavu a tamo su bila i stražnja vrata kroz koja se ulazilo u kuću), te još jedna koja su vodila u spavaću sobu u kojoj je obitavao Robert Grant. Nakon što je sve pomno razgledao, Poirot je počeo sporo da komentariše.

—Ovde je ležalo telo; ta velika tamna mrlja i raštrkane mrlje označavaju mesto. Tragovi mekanih kućnih papuča i čizama 'broj 4O', kao što vidite; ali, sve je to zbrkano. Zatim dva para tragova vode do kuhinje i iz kuhinje; ko god da je ubica došao je iz tog smera. Imate čizmu, Hastingse? Dajte mi je.

Pažnju ju je upoređivao s tragovima.
—Oba otiska tragovi su istog čoveka, Roberta Granta. Ušao je ovuda, ubio starca i vratio se u kuhinju. Nagazio je u krv; pogledajte mrlje koje je za sobom ostavio dok je izlazio? Ništa se ne vidi u kuhinji—celo se selo tamo isprešetavalo. Zatim je otišao u svoju sobu —ne, prvo se vratio na mesto zločina —da uzme male figurice od žada? Ili je zaboravio nešto što nas je moglo navesti na njegov trag?

—Možda je starca ubio tek kad je ponovno ušao u sobu? — pokušao sam predloţžiti Poirotu.
—Mais non, gledate, a ne zapažate. Na jednom od krvavih tragova koji vode
napolje, vidi se i otisak u obrnutom smeru. Pitam se zašto se vratio —zbog malih figurica kojih se tek naknadno setio? Sve je to smešno- glupo.
—No, potpuno se nesmotreno odao.
—N'est-ce pas. Slušajte, Hastingse, to nema smisla. To je uvreda za moje male sive stanice. Pođimo u njegovu spavaonicu —ah, da; taj trag krvi na nadvoju i jedva primetni  otisci—umrljani krvlju. Otisci stopala Roberta Granta, i samo njegovi, nedaleko od mrtvog tela— Robert Grant jedini je čovek koji se približio kući. Da, mora da je tako.

—A šta je sa staricom? —iznenada sam upitao.
—Ona je sama ostala u kući nakon što je Grant otišao po mleko. Možda ga je prvo ubila i potom izašla. Za njom ne bi ostali nikakvi tragovi ako nije bila napolju.
—Vrlo dobro, Hastings. Pitao sam se hoćete li to zaključiti. Već sam pomislio na to, ali odbacio sam tu mogućnost. Betsy Andrews je ovdašnja seljanka, do
bropoznata u okolini. Ne može imati nikakve veze s Velikom Četvorkom, a uz to stari je Whallev, svi to govore, bio snažan momak. To je učinio neki muškarac —
a ne žena.

—Pretpostavljam da Velika Četvorka nije mogla u stropu sakriti neku dijaboličnu napravu —nešto što bi se automatski spustilo, prerezalo starcu grkljan iponovno nestalo?
—Nešto poput Jakovljevih lestvi? Znam, Hastings da je vaša mašta višenego bujna—ali, molim vas, morate je držati unutar razumnih granica.
             Dovukao sam se, posramljen. Poirot je nastavio pogledavati uokolo, pretražujući pogledom sobe i ormare uvek s istim izrazom očita nezadovoljstva na licu. Iznenada je uzviknuo. Pritrčao sam mu. Stajao je u smočnici u dramatičnoj pozi. U ruci je drţžao ovčju nogu!

—Dragi Poirot— povikao sam.
—Šta je sad to? Jeste li odjedanput poludeli?
— Promotrite, preklinjem vas, ovu ovcu. Ali pomno je promotrite!
         Razgledao sam je što sam pomnije mogao, ali nisam opazio ništa neobično.Učinilo mi se da drži posve običnu ovčju nogu. To sam i rekao. Poirot me je ljutitopogledao.
—Ma, zar ne vidite ovo—i ovo—i ovo
—Na svako je 'ovo' kratkim udarcem prstom lupnuo u bezazleni zglob s kog bi otpadali komadići leda.

     Poirot me  pre nekoliko trenutaka optužio zbog ishitrene maštovitosti, ali sad je zaista otišao dalje nego što sam ja ikad učinio. Zar je zaista ozbiljno mislio da su ti komadići leda zapravo kristali nekog smrtonosnog otrova? To je jedini zaključak koji sam mogao izvući iz njegove  uzbuđenosti.

—Smrznuto meso—objasnio sam blagim glasom.
—Znate, uvozno. Iz Novog Zelanda.
        Nekoliko je trenutaka zurio u mene i onda se počeo čudno smejati.—Moj prijatelju, pa to je predivno! Moj sveznajući prijatelj Hastings; sve zna —ali baš sve! Kako se ono kaže —nema toga šta se on ne bi upustio. Takav je moj prijatelj Hastings,
     Bacio je ovčju nogu na posudu i napustio smočnicu. Pogledao je kroz prozor.

—Dolazi naš prijatelj inspektor. Baš dobro. Ovde smo ionako razgledali svešto smo želeli da vidimo. Nekako je odsutno počeo lupkati prstima po stolu kao da nešto preračunava, a onda je odjedanput zapitao:
— Koji je danas dan, mon ami? Ah. Ponedjeljak, zar ne? To je loš dan u nedelji. Počiniti ubistvo u ponedjeljak —to je greška


Vraćajući se u dnevnu sobu, kucnuo je o prozor i pogledao na termometar.

—Prolepšanje i sedamdeset stepeni Fahrenhejta — pravi engleski letnji dan.

      Ingles je još ispitivao kineske lovce.

— Ova vas istraga baš ne zanima suviše, mon-sieur?—rekao je Poirot.Ingles se lagano nasmejao.
—Znate, nije to moj posao. Za neke sam stvari stručnjak i sladokusac, ali ovo
tu nije jedna od tih stvari. Zato se držim po strani i nikom na putu.

      Inspektor je žurno ušao ispričavajući se zbog tako duge odsutnosti. Ustrajao
je da nas ponovno provede po celoj kući, ali na kraju smo mu ipak uspeli da
izmaknemo.

—Zahvaljujem vam na tolikoj ljubaznosti, inspektore—rekao je Poirot dok smo izlazili na seosku ulicu.
—Želeo bih vas još samo nešto zamoliti.
—Možda biste, gospodine, želeli videti leš?
—Oh, zaboga, ne. Telo me uopšte ne zanima. Želeo bih videti Roberta Granta.
—Da biste ga videli, moraćete se sa mnom odvesti u Moreton, gospodine.
—Dobro, učiniću tako. No, moram ga videti i nasamo razgovarati s njim.
—Pa, nisam baš siguran, gospodine...
—Uveravam vas da ćete, ako stupim u vezu sa Scotland Yardom, dobiti odgovarajuće odobrenje.
—Naravno, čuo sam za vas, gospodine, i znam da ste nam povremeno činili usluge i pomagali nam. Ali, vaš zahtev je ipak neuobičajen
—Uprkos tome, naprosto moram —rekao je Poirot mirno.
—Reći ću vam izašto je to nužno —Grant nije ubojica.
—Šta? A ko je onda ubica?—Držim da je ubica neki mlađi čovek. Dovezao se do Granite Bungalowa u dvokolici i ostavio je ispred kuće. Ušao je u kuću, počinio ubistvo, izašao i ponovno se odvezao. Bio je gologlav, a na odeći su mu ostali tragovi krvavih mrlja.

—Ali, ali zaboga, celo ga je selo moglo videti.
—U određenim okolnostima i nije moralo.
—Ne, možda, ako se već bila spustila noć; no, ubistvo je učinjeno usred
bela dana.

          Na Poirotovu se licu pojavio jedva vidljiv osmeh.
—E, i ta dvokolica s konjskom zapregom, gospodine—kako ste do toga došli? ko zna koliko je kola i raznih zaprega prošlo pokraj kuće. Nigde se ne mogu videti
neki posebni  tragovi koji bi navodili na takav zaključak.
—Ne vide se tim očima u glavi, verovatno; ali vide se očima uma.

      Inspektor je lagano dotaknuo svoje čelo, značajno mi namignuvši.

        Premda potpuno zbunjen, verovao sam u Poirota. Daljnja rasprava završila je našim zajedničkim povratkom u Moreton. Inspektor nas je odveo do Granta, ali jedan je policajac ipak morao biti prisutan razgovoru, Poirot je odmah počeo.

—Grant, znam da niste počinili ovaj zločin. Opišite mi svojim rečima šta se tačno dogodilo.

       Zatvorenik je bio srednje građe, ponešto grubih crta. Ako sam ikad video zatvorsku ptičicu...
—Tako mi Boga, nisam to učinio — počeo je jaukati. — Neko mi je podmetnuo te male staklene figurice. Podmetačina, ništa drugo do podmetačin. Otišao sam ravno u svoju sobu, čim sam ušao u kuću, kao što sam i rekao. Nisam ničega bio
svestan sve dok Betsy nije kriknula. Boga mi, nisam znao

     Poirot je ustao.
—Ako mi ne možete reći istinu, onda nemamo o čemu više razgovarati.
—Ali, šefe —
—Vi jeste ušli u sobu — i vi jeste znali da je vaš gospodar mrtav; i baš ste se
spremali dignuti galamu kad ga je Betsy zaprepaštena ugledala.

       Čovek je buljio u Poirota raširenih usta.

—Recite, zar nije tako? Dajem vam časnu reč, jedina vam je prilika da
kažete sve.
—Rizikovaú—iznenada je progovorio Grant.—Bilo je baš tako kako vi kažete. Ušao sam, odmah se uputio gospodaru—i ugledao sam ga na podu mrtvog, dok je krvi bilo po celoj sobi. A onda me uhvatila panika. Pomislio sam da bi se mogli setiti mog dosijea i sigurno bi rekli da sam to ja učinio. Jedino sam mislio
kako da nestanem—smesta—pre nego što ga pronađu.
—A figurice od žada?

     Na trenutak je oklevao.
—Vidite—
—Uzeli ste ih povodeći se za nekim instinktom, zar ne? Čuli ste da je vaš
gospodar govorio kako su skupocene i tako ste pomislili zašto ne pokupiti sve. To razumem. No, sad mi odgovorite na sledeće pitanje. Jeste li uzeli figurice kad ste drugi put ušli u sobu?
—Nisam ponovno ulazio u sobu. Jednom mi je bilo posve dosta.
—Sigurno?
—Potpuno sam siguran.
—Dobro. E, sad, kad ste izašli iz zatvora?
—Pre dva meseca.
—Kako ste dobili ovaj posao?
— Preko jednog udruženja za pomoć bivšim zatvorenicima. Neki me tip
presreo kad sam izlazio.
—Kako je izgledao?
—Ne baš sveštenik, ali tako je nekako izgledao. Mekani crni klobuk i nekako sitna koraka. Jedan mu je srednji zub bio slomljen. Sa naočalama. Saunders se zvao. Rekao je kako se nada da sam se pokajao i da će mi naći neki dobar posao. Otišao sam starom Whallevu na njegovu preporuku.

     Poirot je ponovno ustao.
—Zahvaljujem vam. Sad sve znam. Strpite sae.

    Zastao je na vratima i dodao:
—Saunders vam je dao i par čizama, zar ne?

      Grant se zaista zaprepastio.
—Da, dao mi je. Ali kako vi to znate?
—Moj je posao da znam—uzvratio je vrlo ozbiljan Poirot.

     Progovorili smo još nekoliko reči s inspektorom i zatim smo nas trojica otišli
u The White Hart i razgovarali o jajima sa slaninom i o devonšajrskoj
jabukovači.

- Kakvih pojašnjenja? —upitao je Ingles uz osmeh.
—Da, slučaj je već dovoljno jasan; no, znate, imaću velikih teškoća da ga dokažem. Vhallev je ubijen prema nalogu Velike Četvorke,  ali nije ga Grant ubio. Neki vrlo mudar čovjek našao je Grantu posao i sve pomno isplanirao kako bi ga na kraju ponudio kao žrtveno janje — što i nije bilo tako teško, imajući na umu Grantove uzničke dane. Dao mu je par čizama, jedan od dva para jednakih čizama. Drugi je zadržao. Sve je bilo tako jednostavno. Dok Grant izbiva iz kuće, a Betsy čavrlja po selu (što je ona veroatno radila svakog dana otkad zna za sebe), ubica dolazi i nosi drugi par čizama, ulazi u kuhinju, prolazi kroz dnevnu sobu, ruši starca udarcem i onda mu prereze grkljan. Potom se vraća, skida čizme, navlači druge i onda, noseći prvi par čizama, izlazi i dvokolicom odlazi niz ulicu.
       Ingles se zagledao u Poirota
-No, tu ima jedan problem. Zašto ga niko nije video?

—E, tu sad na scenu stupa mudrost i umešnost Broja Četiri. Svako ga je video
—i niko ga nije video. Vidite, dovezao se u mesarskoj dvokolici.

     Ispustio sam uzvik.
—Ovčija noga?
—Tačno, Hastings, ovčija noga. Svako se zaklinje kako nije video nikoga da
ulazi u Granite Bungalow tog jutra, ali ipak našao sam još zamrznutu ovčiju nogu u smočnici. Bio je ponedeljak, što znači da je meso dovezeno tog jutra; naime, da je dovezeno u subotu, preko nedelje bi se odmrznulo. Zato neko jeste bio u Bungalowu, i to čovek na kom poneka mrlja krvi ne bi privukla nikakvu pažnju

—Prokleto ingeniozno!—uzviknuo je Ingles odobravajući.

—Da, mudar je taj Broj Četiri.

—Mudar poput Hercules Poirota?—promrmljao sam.

      Moj mi je prijatelj dobacio pogled pun neke ponosne pokude.
—Neka si podrugivanja, Hastinge, ne biste smeli dopustiti—rekao je s prenaglašenom dostojanstvenošću. — Zar nisam jednog nevina čoveka spasio vešala? Dovoljno za jedan dan.

       Agata Kristi, Velika četvorka  ( nastavci : Romani u nastavcima )

Agata Kristi, Velika četvorka ( Treće poglavlje, Još ponešto o Li Chang Venu )

TREĆE POGLAVLJE 

JOŠ PONEŠTO O LI CHANG VENU

    Dan ili dva posle posete lažnog čuvara još sam se nadao da bi se mogao vratiti pa ni na trenutak nisam napuštao stan. Što se mene tiče, on nije imao ni
kakvaog razloga posumnjati da smo otkrili njegov identitet. Mislio sam da bi se mogao vratiti i pokušati odneti telo, ali Poirot se podsmehivao mojim razmišljanjima.

—Mon ami—rekao je— ako želiš, možeš čekati da ptičici staviš soli na rep, ali ja nisam spreman tratiti svoje vreme.
—Pa, u redu, Poirot—rekao sam— zašto je uopšte rizikovao došavši ovamo?
Ako se kasnije nameravao vratiti po telo, onda vidim nekog smisla u njegovom dolasku. U najmanju ruku maknuo bi dokaze; ovako se čini da nije ništa postigao.
       Poirot je   slegnuo ramenima na najtipičniji francuski način.

—Ali, na stvari ne gledate očima Broja Četiri, Hastingse —rekao je.—Govorite o dokazima, ali kakve mi dokaze imamo protiv njega? Tačno je da imamo telo, ali nemamo druge dokaze, čak ni da je čovek umoren — cianovodična kiselina, kad se udiše, ne ostavlja nikakoga traga. Uz to, ne možemo naći nikoga ko ga je video kako ulazi u stan dok nas nije bilo, a ništa nismo utvrdili ni o kretanju preminulog prijatelja, Maverlinga...
—Ne, Hastingse, Broj Četiri nije za sobom ostavio nikakav trag i svestan je toga. Njegovu bismo posetu mogli nazvati izvidničkim. Možda se želeo uveriti da je
Maverling mrtav, ali mislim verovatnije je da je došao videti Herculea Poirota i porazgovarati s protivnikom kojeg se jedino mora bojati.

      Poirotovo razmišljanje činilo se tipično egocentričnim, ali nisam se želeo sporiti.
— A šta s istragom? —upitao sam.—Pretpostavljam da će te sve tamo objasniti i policiji potpuno opisati Broj Četiri.
—A sa kojom svrhom? Možemo li ponuditi i pre dočiti išta što bi moglo zadiviti pogrebnika i porotu vaših postojanih Britanaca? Ima li naš opis Broja Četiri ikakvu vrednost? Ne, ostavićemo im da to proglase 'smrću nesretnim slučajem' i možda će, premda se baš ne nadam tome, naš mudri ubica sam sebe potapšati po ramenu kako je uspeo već u prvoj rundi navesti Herculea Poirota na pogrešan trag.

       Kao i obično, Poirot je imao pravo. Nikad više nismo videli čuvara iz klinike, a istraga - na kojoj sam ja svedočio dok se Poirot nije čak niti pojavio na sudu nije pobudila nikakvo zanimanje javnosti.
       Kako je zbog planiranog puta u Južnu Ameriku Poirot posvršavao sve svoje poslove, u ovom trenutku nije radio ni na jednom slučaju. No, premda je većinu vremena provodio u stanu, nisam gotovo ništa uspeo izvući iz njega. Sedeo je zavaljen u naslonjači izbegavao je sve pokušaje da zapodenem razgovor.
       A onda jednog jutra, nedelju dana nakon ubistva, upitao me bi li s njime želeo poći nekome u posetu. Bilo mi je drago zato što sam osećao da greši pokušavajući sve sam i želeo sam s njim raspravljati o slučaju. Ali, pokazalo se da uopšte nije razgovorljiv. Čak i kad bih ga zapitao gde idemo, nije odgovarao.

      Poirot voli biti tajnovit. Zadržavao je sve za sebe do zadnjeg trenutka. Nakon što smo, promenivši jedan autobus i dva voza, dospeli u jedno od najdepresivnijih londonskih južnih predgrađa, ipak mi je objasnio o čemu je reč.
-Posetićemo, Hastingse, čoveka koji od svih Engleza najviše zna o kineskom podzemlju.
   - Zaista. A ko je to?
  - Čovek za kog nikad niste čuli - neki gospodin John Ingles. On je penzionisani državni službenik osrednje inteligencije. U kući punoj malih kineskih figurica s kojima dosađuje prijateljima i znancima. Pa ipak, uveravaju me ljudi koji bi trebali znati, da je taj John Ingles jedini čovek sposoban da mi da informacije koje me zanimaju.

      Za nekoliko trenutaka počeli smo se uspinjati stepenicama do "The Laurelsa"(Lovori), kako se nazivala kuća gospodina Inglesa.

     Nigde nisam opazio nikakav lovorov grm, pa sam zaključio da je kuća tako nazvana po uobičajenim opskurnim nazivima svojstvenim predgrađima.

        Vrata nam je otvorio kineski sluga nepomična lica i uveo nas svojem gospodaru. Gospodin Ingles bio je čovek široke građe, ponešto žut u licu i duboko usađenih očiju koje su održavale neku čudnu zamišljenost. Ustao je da nas pozdravi, odlažući pri tom otvoreno pismo koje je držao u ruci. Vratio mu se nakon pozdrava.

—Sedite, izvolite. Hasley mi je rekao da želite neke informacije i da bih vam mogao pomoći.
—Tako je, monsieur. Želio bih vas pitati znate li išta o čoveku po imenu Li Chang Yen?
—Čudno —zaista čudno. Kako ste čuli za tog čoveka?
—Znači, poznajete ga?—

     Sreo sam ga jednom prilikom.  I znam ponešto o njemu - premda ne onoliko koliko bih želeo. Ali, iznenađen sam da je još neko u Engleskoj uopšte čuo za njega. Donekle reč je o velikom čoveku, znate — ali nije u tome bit. Dosta je valjanih razloga za zaključak da se on krije iza svega.
—Iza čega?
—Svega. Iza nemira širom sveta, previranja među radništvom koja se događaju u svim zemljama i revolucija koje su nastale u nekima. Ima ljudi —a ne radi se samo o zastrašivanju — i to ljudi koji znaju što govore kad tvrde kako se iza svega krije sila koja ponajpre teži razjediniti civilizaciju. Mnogo je znakova, znate, da su u Rusiji Lenjin i Trocki bili samo lutke kojima je svaki pokret diktirao neki drugi um. Nemam nikakve pouzdanae dokaze koji bi bio prihvatljiv, ali uveren sam da je to bio um Li Chang Yena.
—Oh, ma pustite to—usprotivio sam se.—Nije li to ipak malo ishitreno?Kako bi neki Kinez mogao imati toliko uticaja u Rusiji?

       Poirot me je ljutito pogledao.
—Vama je, Hastings—rekao je -ishitreno sve što nije plod vaše mašte; za mene
— slažem se s ovim gospodinom. Ali, molim vas, nastavite, monsieur.
—Ne usudim se niti nagađati šta ţželi postići svim tim - nastavio je gospodin Ingles. - Ali, pretpostavljam da je obolio od iste bolesti kao i veliki umovi - od Akbara i Aleksandra pa do Napoleona - od žudnje za moći i ličnom nadmoći. Sve do naših dana za osvajanja su bile nužne oružane snage, ali u ovom nemirnom veku čovek poput Li Chang Yena može posegnuti i za drugim sredstvima. Imam dokaze da je toliko bogat da može novcem podmićivati i propagirati šta želi, a ima i naznaka da kontroliše neku naučnu silu o kakvoj svet nije niti sanjao.
       Poirot je pratio Ingesove reči s najvećom mogućom pažnjom.
—A u Kini?—upitao je.
—I tamo deluje? Gospodin Ingles žustro je kimnuo.

—I tamo—rekao je.—Premda ne mogu predočiti nikakve dokaze koje bi prihvatio i sud, ipak to mogu potvrditi pozivajući se na znane mi činjenice. Lično poznajem svakog čoveka koji nešto znači danas u Kini, i mogu vam reći sledeće: ljudi za koje se u javnosti drži da su ključni zapravo su figure vrlo neznatne ili nikakve važnosti. Reč je o lutkama koje plešu na potez ruke nekog gospodara, a ta ruka je Li Chang Yen. Li je um koji danas kontroliše Istok. Mi ne razumemo Istok—nikada ga nećemo razumeti; no, Li Chang Yen je spiritus movens u tom delu sveta. Nikad ne izlazi u javnost— o, ne, uopšte ne izlazi; nikad ne napušta svoju palaču u Pekingu. No, Li povlači konce— tako je, povlači konce — a zatim se određene stvari događaju negde drugde.
—I niko mu se ne može suprostaviti? — upitao je Poirot.
     Gospodin Ingles se nagnuo napred.
- U posljednje četiri godine četiri su čoveka pokušala —rekao je polagano;
—čvrsti ljudi, pošteni i vrlo umni. Svaki je za neko vreme mogao omesti njegove planove.
     Zastao je.
—I?—upitao sam.
—E pa, mrtvi su. Jedan je u članku spomenuo ime Li Chang Yena u vezi s neredima u Pekingu i za dva dana izboden je nožem na ulici. Ubicu nikad ni
su uhvatili. I ostala su trojica učinila sličan greh. U govoru, članku ili razgovoru svaki je od njih Li Chang Vena nekako povezao s neredima ili revolucijom i u roku nedelje  dana nakon takve indiskrecije nađen je mrtav. Jedan je otrovan; drugi je umro od kolere —izolovan slučaj, ne deo epidemije; treći je nađen mrtav u vlastitom krevetu. Uzrok smrti poslednjeg nikad nije utvrđen, ali jedan mi je lekar koji je video telo, rekao da je bio spržen i zgrčen kao da je bio izložen neverovatno snažnom električnom udaru.

—A Li Chang Yen—upitao je Poirot.—Naravno, nikakvi tragovi ne vode do njega— ali, ipak ima nekih znakova, zar ne?
      Gospodin Ingles je slegnuo ramenima.
—O, znakova— da, nema sumnje. A jednom sam naišao i na čoveka spremnog da progovori, jednog odličnog mladog kineskog hemičara, inače štićenika Li ChangYena. Taj me je hemičar posetio jednog dana i, ugledavši ga, shvatio sam da je na rubu nervnog sloma. Maglovito mi je govorio o pokusima na kojima je s mandarinima radio u Levoj palači — o eksperimentima na kulijima pri kojima se izredalo najodvratnije neuvažavanje ljudskog života i patnje. Živci su mu potpuno popustili i bio je u najgorem stanju ustrašenosti. Odveo sam ga do kreveta u najgornjoj sobi moje kuće, nameravajući ga ispitivati sutradan —ali, naravno, bila je to vrlo glupa greška.
—Kako su ga se dokopali?—zapitao je Poirot
—To nisam nikad doznao. Probudio sam se iznenada te noći, a kuću mi je već zahvatio plamen. Srećom, izvukao sam živu glavu. Istraga je pokazala da je na
gornjem spratu buknuo požar strahovite jakosti i ostaci mog mladog prijatelja hemičara nađeni su potpuno pougljenjeni. Po brzini govora shvatio sam da se gospodin Ingles sav predao hobiju, ali očito i sam je shvatio da je malo preterao, pa se nasmejao kao da se ispričava.
—Ali, naravno—rekao je—nemam nikakve dokaze i vi ćete mi, kao i drugi, jednostavno reći da imam bubu u glavi.
—Baš suprotno —tiho je uzvratio Poirot—potpuno verujemo u vašu priču. I mi smo, zapravo, podosta zainteresirani za Li Chang Yena.
—Zaista me čudi da uopšte znate za njega. Nisam znao da je iko u Engleskoj čuo za nj. Zanimalo bi me da čujem kako ste saznali za Lija —ako nisam suviše indiskretan.
—Ne, ni najmanje, monsieur. Neki je čovek potražio utočište u mom domu. Zaista je bio pretrpeo strahovit šok, ali uspeo nam je reći dovoljno da u nas pobudi zanimanje za Li Chang Yenom. Opisao je četiri osobe —Veliku Četvorku —organizaciju o kojoj dosad niko nije niti sanjao. Broj Jedan je Li Chang Yen, Broj Dva nepoznati Amerikanac, Broj Tri jednako nepoznata Francuskinja, a Broj Četiri može se nazvati izvršnim organom organizacije — Uništavateljem. Čovek koji nam je to saopštio naţžalost je mrtav. Recite mi, monsieur, jeste li uopšte čuli za tu frazu? Velika Četvorka.
—Ne u vezi s Li Chang Yenom. Ne, ne bih to mogao reći. No, čuo sam i čitaoo tome, eto baš nedavno— i to u vrlo neuobičajenom kontekstu. Ah, da tamo je.

      Ustao je i zaputio se preko sobe do blještavog ormarića s drvorezom — prekrasna stvar, čak i za mene. Vratio se s pismom u ruci.
      Evo ga. Pismo pomorca kog sam nekom prigodom sreo u Shangaiju. Častan stari pokvarenjak—rekao bih, već sav pekmezav od pića. Shvatio sam sve to kao alkoholičarska naklapanja.
      Počeo je glasno čitati:

Dragi gospodine,

Možda me se više i ne sećate, ali jedanput ste mi pomogli u Shanghaiju. Pomozite mi opet. Potreban mi je novac da bih napustio zemlju. Ovde sam, nadam se, dobro skriven ali mogli bi me se dokopati svakog trenutka. Mislim, Velika Četvorka. Pitanje je života ili smrti. Imam dosta novca, ali ga se ne usudim uzeti strahujući da me ne otkriju. Pošaljite mi nekoliko stotina u novčanicama. Vratiću vam, kunem se. Sluga vaš, gospodine.

Jonathan Whallev.

—Datirano iz Granite Bungalowa, Hoppaton, Dartmoor. Bojim se kako sam pomislio da je sve to vrlo prizeman način da mi se uzme nekoliko stotina funti, inače toliko mi potrebnih. Ako vam može koristiti. —

Pružio je pismo.

—Je vous remercie, monsieur. Krećem u Hoppaton a l'heure meme.
—Vidi, vidi—ovo je vrlo zanimljivo. A da pođem i ja? Imate nešto protiv?
—Bilo bi mi zaista drago da nam se pridružite, ali moramo krenuti odmah. Kako se čini nećemo za dana stići do Dartmoora.
       John Ingles nas je zadržao još nekoliko minuta i ubrzo smo bili u vozu koji je iz stanice Paddington kretao u West Countrv, Hoppaton je bio malo selo zbijeno na ravnom delu kotline uz neku pustopoljinu. Do njega se vozilo petnaestak kilometara od Moretonhampsteda. Bilo je oko osam sati kad smo stigli ali u julu još je dan.
      Ušli smo u usku seosku ulicu i stali da nekog starog seljaka zapitamo gde da krenemo.
—Granite Bungalow—rekao je starac zamišljeno— znači tražite Granite Bungalow? Ha?
     Uveravali smo ga da zaista to tražimo. Starac je pokazao na malu sivu kuću na kraju ulice.
—Tamo je bungalow. Želite li videti inspektora?
- Kakvog inspektora?—oštro je zapitao Poirot.- Šta mislite pod tim?
—Zar niste čuli za ubistvo, ha? Zastrašujuća stvar, čini se. Kažu, lokve krvi.
—Mon Dieu—promrmljao je Poirot.—Moram smesta videti tog vašeg inspektora.
        Već nakon pet minuta nasamo smo se našli s inspektorom Meadowsom. U početku se držao pomalo kruto, ali magično ime inspektora Jappa iz Scotland Yardau činilo ga je mnogo razgovorljivim.
— Da, gospodine, ubijen je jutros. Šokantno. Nazvali su u Moreton i smesta sam došao. Odmah mi se sve učinilo tajnovitim. Starac —a bilo mu je oko sedamdesetak, znate; a kako čujem volio je i popiti — ležao je na podu dnevne sobe. Na glavi mu se videla oteklina, a grkljan mu je bio prerezan od uha do uha. Kao što možete zamisliti, krvi po celoj sobi. Njegova nam je kuvarica, Betsy Andrews, rekla da je njezin gospodar imao nekoliko malih kineskih figurica od žada. Rekao joj je da su vrlo vredne, ali sve su nestale. Zato je sve naravno, nalikovalo na napad i pljačku; ali takvom su se rešenju zagonetke mogle staviti različite primedbe. Uz starca su u kući bile još dve osobe; Betsy Andrews, ovdašnja seljakinja iz Hoppatona i jedan sluga, vrlo grub čovek, Robert Grant. On je bio otišao naobližnju farmu po mleko, kao što to čini svakog dana, a Betsy da popriča sa susedom. Izbivala je samo dvadesetak minuta—otprilike od deset do pola jedanaest— i mora da je zločin učinjen u to doba. Grant se prvi vratio kući. Ušao je na stražnja vrata koja su bila otvorena —niko i tako ovde ne zaključava vrata —barem ne preko dana—stavio je mleko u smočnicu i zaputio se u svoju sobu da pročita novine i popuši cigaretu. Nije niti slutio da se dogodilo nešto neobično—barem tako kaže. A tada dolazi Betsy, ulazi u dnevnu sobu i krikne da bi i mrtve dignula iz groba. Sve je to jasno. Neko je ušao dok je ono dvoje izbivalo iz kuće i ubio sirotog starca. No, nisam se mogao oteti doj
mu da je reč o vrlo hladnokrvnom čoveku. Morao je doći i proći niz seosku ulicu i zatim se ušuljati kroz nečije straţžnje dvorište. Granite Bungalow je sa svih strana okružen kućama, kao što uostalom možete videti. Kako to da ga baš niko nije video?
      Inspektor je zastao i sav je zasjao.
- Aha, shvatam što mislite reći — rekao je Poirot.
- Nastavićete?
- Hm, gospodine moj, nešto nije u redu, rekao sam sebi —nešto sam nanjušio. I počeo sam gledati uokolo. Eto, te figurice od žada. Bi li običan propalica ikad
pomislio da su vredne? Osim toga, pokušati tako nešto usred bela dana čista je ludost. Pretpostavimo da je starac počeo zvati upomoć?
—Pretpostavljam, inspektore, da je oteklina na glavi posledica udarca nanesena pre smrti?—rekao je Mr. Ingles.
—Tačno tako, gospodine. Prvo ga je, mislim ubica, tresnuo po glavi a zatim mu je prerezao grkljan. To je barem jasno. Ali kako je došao i otišao? U ovako malim mestima ljudi odmah opaze stranca. I sve mi se to odjedanput složilo— niko nije došao. Dobro sam se zagledao uokolo. Prošle je noći padala kiša i jasno
su se videli tragovi koji su vodili iz kuhinje i u kuhinju. U dnevnoj sobi videla su se samo dva para tragova (Betsy Andrews se zaustavila na vratima)- gospodin Whalley (nosio je meke kućne papuče) i otisci još jednog čoveka. Taj je drugi čovek stao na krvave mrlje i pošao sam za njegovim krvavim tragovima
—ispričavam se, gospodine.
—Ništa, ništa —rekao je Ingles uz jedva primetan osmeh—savršeno sam shvatio šta ste hteli reći.
- Pošao sam za tragom do kuhinje — ali ne dalje. Dakle, to je prvo. Drugo: na nadvoju vrata gospodina Granta spazio sam jedva vidljiv trag krvi. Treće —
to ima veze s čizmama gospodina Granta, koje je on inače skinuo. Uzeo sam ih i utvrdio da odgovaraju tragovima. I to je bilo to. Neko je iz kuće učinio zločin. Upozorio sam Granta i priveo ga; i zamislite što sam našao skriveno u njegovu port-manteau? Male figurice od žada i otpusnicu. Robert Grant se zvao i
Abraham Biggs, optužen zbog teškog zločina i provale te osuđen pre pet godina.

      Pobedonosno, inspektor je načas zastao.
—I, gospodo, štoa mislite o tome?
- Mislim- rekao je Poirot-da je to, prema svemu sudeći, vrlo jasan slučaj- zapravo, iznenađujuće jasan. Taj Biggs, ili Grant -mora da je reč o vrlopriglupom i neškolovanom čoveku, zar ne?
—Pa, on je—grub, prost čovek. Nema pojma šta bi mogao značiti otisak stopala.—Očito čovek ne čita detektivske romane! Pa inspektore, čestitam vam. Sad možemo pogledati mesto zločina, zar ne?
—Smesta ću vas lično odvesti tamo. Želeo bih da vidite te otiske stopala.
—I ja bi ih želeo videti. Da, da, vrlo zanimljivo, vrlo ingeniozno.

       Smesta smo krenuli. Gospodin Ingles i inspektor su požurili napred. Zadržao sam Poirota kako bih mu rekao nešto a da inspektor ne čuje,

—Šta mislite o svemu ovom, Poirot? Je li baš sve tako kako se čini
—To je pravo pitanje, mon ami. Whalley vrlo jasno u svom pismu tvrdi kako
mu je Velika Četvorka na tragu, a mi znamo, vi i ja, da Velika Četvorka nije tek krampus za decu. Pa ipak, čini se da sve upućuje na to da je taj Grant učinio zločin. Zašto je to učinio? Zbog figurica od žada? Ili je agent Velike Četvorke? Moram priznati da mi se ovo zadnje čini verovatnijim. Bez obzira na to
kako vredne bile te figurice, čovek njegovog društvenog porekla ne bi to baš mogao znati — ili barem ne toliko biti svestan te činjenice da počini zločin kako bi ih se dočepao. (To je, par example, inspektor morao zapaziti.) Grant je jednostavno mogao ukrasti taj žad i pobeći, a da ne ubije čoveka. E, da; bojim se da se naš prijatelj iz Devonshirea nije baš suviše služio svojim malim sivim stanicama. Merio je otiske stopala, ali nije promislio i posložio svoje ideje nekom nužnom metodom i prema nekom redu.

Agata Kristi, Velika četvorka  ( nastavci : Romani u nastavcima )

Honore de Balzac, Šagrinska koža ( Le peau de chagrin )

Jednog jutra 1832. godine, dvadesetdvogodišnji Raphaël de Valentin izgubio je svog poslednjeg Napoleona za kockarskim stolom, Sprema se da skoči u vodu u Seni kako bi prekinuo život koji smatra neuspelim, kada odlazi kod slepog trgovca antikvitetima, čudnog Oswalda, koji mu nudi blažu smrt dajući mu čudan dar: koža tuge. Ova koža tuge će ispuniti sve njegove želje, ali će se zauzvrat svaki put smanjiti, približavajući ga poslednjem dahu. Raphael prihvata pakt i odatle ispunjava svoje najdraže želje. I postepeno shvata da one nisu toliko važne kao što je mislio. Osim jedne, jedine koja mu je zaista važan. Ali prekasno je…

Ovaj roman predstavlja metaforu filozofije energije prisutne u svim Balzakovim radovima.

Mirjana Stošić    

...Radnja pripovesti Šagrinska koža (Le peau de chagrin, 1831)1 smeštena je u Parizu u kojem se, pohranjena u zabitoj antikvarnici, prodaje koža sa magijskim svojstvima. Šagrinska koža će u romanu biti predmet filozofske i naučne debate, ali ostaće na ne-mestu epistemološke i empirijske aporije – nečitljiva. 

      Na samom početku romana antikvarnica se pojavljuje mladom studentu koji je prokockao svoj poslednji napoleon kao mesto koje će videti pre nameravanog samoubistva skokom u Senu. Antikvarnica je detaljno opisana, data u prelivima magijskog i realističkog, shodno prelamanju romantičarskog i realističkog na početku veka. Druge kulture predstavljene su uvek naspram francuske kulture: antikvarnica sa kuriozitetima, kapa od vidrine kože na glavi dečaka, i starica kojoj je povereno da dočeka Valentina, »ženski Kaliban«, prototip drugosti renesansne drame. Mumije iz Kaira, krokodili i majmuni, izgledaju kao da će se svakog trena uzverati na kristalne lustere; vaza iz Sevra (s Napoleonovim portretom) nalazi se pored sfinge posvećene Sezostrisu; prošlo i sadašnje spojeno je s »grotesknom razdraganošću«. Čitav opis i haotična taksonomija predmeta data je kao spirala crno-belih ukrštanja, svetlo-mračnih raspodela prostora antikvarnice. Valentin se izmešta u drevna carstva, Egipat, Grčku, Rim, on putuje kroz srednji vek i renesansu, kroz kolonijalni narativ. Sva grandioznost evropske civilizacijske potrage za autonarativom i znanjem o drugima, neevropljanima (koje narativ konstituiše kao progres) data je, u ekstazi primisli subjekta pogleda, kao celovita istorija. 

     Iako antikvarnica predstavlja skučeno, zagušljivo, prašnjavo mesto u kom se predmeti bore za vlastiti prostor, iako nikakve linearnosti nema, student gradi istorijski narativ ponavljajući ga. Naratorski glas ovaj istorijski narativ koji preskače ambise pripisuje zapravo prirodnjaku i zoologu Kivjeu (Georges Cuvier), Balzakovom savremeniku, koji je »vaskrsao svjetove na osnovu očišćenih kostiju, podigao kao Kadmo gradove pomoću zuba [...] pronašao narod džinova na osnovu mamutove noge«2. Kivje koristi delove, fragmente mrtvih tela, kako smatra Doroti Keli (Dorothy Kelly), kao vrstu »magijske sinegdohe kako bi rekonstruisao čitave izumrle životinjske populacije«3. Kao prototip čitaoca koji fragmente poznatog sveta preslikava na celokupnost nepoznatog, Kivje jeste figura prosvećenog progresivnog tumača drugosti unutar poznatog, normalnog, prihvaćenog. Drugost je pročitana, postala je objekt proučavanja za subjekta znanja..      

      Fantomski potencijal »nepokretnog i plastičnog materijala« u antikvarnici pojačaće osećanje izvan-prostornosti, kao da »bat njegovih koraka dolazi sa drugog sveta«, i ovaj »retrospektivni pogled« omogućava, jezikom romana, da se svet zamisli kao »retrogradna apokalipsa« (une sorte d’Apocalypse rétrograde). Fantomalnost samog subjekta pogleda i začaranost pred stranim predmetima (koji se otiskuju na platnu istočnjačke fantazije) ima ishodište u brisanju granica između života i smrti, i student će, progonjen začudnim oblicima koje vidi, u oniričkom bunilu, biti pripremljen za susret s magičnom kožom. Ulog je ostvaren, Valentin je zakoračio u polje simboličkih razmena.      

      U okviru simboličkog poretka, Valentin do krajnosti dovodi kivjeovski, pragmatični model čitanja, ukazujući, vlastitim radikalnim strategijama čitanja, da tekst odlaže (štaviše, onemogućava, na primeru šagrinske kože) svako finalno tumačenje, da uvek ostaje daleki drugi (kome se čitalac neumorno želi približiti), i da čitanje treba da pođe od prihvatanja magičnosti razlike. Rečima Volfganga Izera (Wolfgang Iser), šagrinska koža jeste mesto praznine (Leerstellen) i kao takva ne može biti redukovana na jednu čitalačku konkretizaciju, jer njene mogućnosti i suplementarna značenja razvijaju čitalačku dinamiku koja prevazilazi pragmatično čitanje..  

                                                     

   

    Šagrinska koža je opisana kao mala kometa koja isijava moć, njena veličina je kože lisice, obeležena je Solomonovim pečatom i na njoj (ili u njoj) ispisan je tekst na »sanskritu« – tako kaže starac, no ispis je u stvari na nepreciznom arapskom – a tekst je, zapravo, ugovor o želji. »Ako me imaš, sve ćeš imati.

 
           Ali meni će pripadati tvoj život. Bog
             je tako htio. Poželi nešto i želje
            će ti se ispuniti. Ali udesi
          svoje želje prema svom životu.
            On je tu. Pri svakoj želji,
                ja ću se skratiti
               kao tvoji dani.
                Hoćeš li me?
                Uzmi. Bog
               će te uslišiti.
                Amin!«4

Koža predstavlja život onoga ko je poseduje, ali u formi inverzije poseda – posed je, ali sa svakom željom koju ispuni, koža se smanjuje, čime se život imaoca kože skraćuje. Koža je smeštena u prostor neodlučivosti – između magijskog i profanog, prirodnog i natprirodnog, fizički mogućeg i nemogućeg. Cvetan Todorov (Tzvetan Todorov) je određuje kao »metaforu života«, na jednoj strani, i kao »metonimiju želje«, na drugoj. Odnos obrnute proporcije između života i želje, svojstven šagrinskoj koži, jeste relacija između metafore i metonimije: koža stoji kao zamena za život i garantuje njegovo trajanje, kao i vlastito; koža figurira kao aporija želje, kao uvek nova zamena i kontigvitet (što je inherentno želji, u lakanovskom ključu) i ne garantuje ništa osim vlastitog nestajanja, vlastite smrti. Kao što Cvetan Todorov navodi: »Ostvarenje želje vodi u smrt«. »Halucinativna topografija antikvarnice«5 unapred je pripremila teren za fantastični mise-en-scène u kom figurira orijentalna koža, ali i za zazorni mise-en-abyme, u kom se koža i želja ogledaju, prelamaju i odbijaju u topici smrti. Motivi želje i smrti su pogoni teksta. Valentin je pre susreta sa šagrinskom kožom prikazan kao onaj koji želi smrt.      

    Peau symbolique, »simbolična koža«, sa otisnutim ugovorom, jeste dvostruko upisivanje. I dvostruko čitanje. Šagrinska koža ima simboličku inskripciju, koja, čini se, nije naknadno otisnuta, već je deo same kože, »kao da ih je donijela sa sobom životinja kojoj je nekada pripadala ta koža«. Pri prvom susretu, mladi student će pokušati da proveri da li su »slova utisnuta ili urezana« u kožu, zasecajući je nožem, ali slova će ostajati »tako jasna i istovjetna sa slovima koja su bila utisnuta na površini kože«.6 Setimo se Pola Valerija (Paul Valéry) i ideje da »ništa nije dublje [u čoveku] od kože«, i možda, samo možda, možemo posmatrati šagrinsku kožu kao dubinsku igru površina, kao neokončavajuću slojevitost čija se suština smešta u drugi, uvek drugi sloj, u drugu površinu. Dubinski metod »čitanja« kojim je Valentin započeo čudnovati susret sa šagrinskom kožom (na prvom mestu, pretpostavljajući da je tekst inskripcija na kožnoj podlozi), pokazao se kao besmislen, ali to ga, nažalost, neće sprečiti da nastavi sa osvajačkim pokušajima. Valerijevo »ektodermalno« čitanje7, ideja da »koža« proizvodi efekte dubine, iluzije dna, uticaće na brojne autore – Blanšoa (Maurice Blanchot) (posebno u kontekstu čitalačkog umeća), Barta (bartovski Valeri je preteča ideje iščezavanja autora), Deridu (»Ja« pisma i suplementarnost), i napokon Deleza (Gilles Deleuze) (filozofija dubine i rizom), itd.      

   »Mrtva« koža i jezik u ovakvom spoju grade čudovišnu potencijalnost i, zajedno sa željom, predstavljaju dodir sloma i ujedno radikalnu životnu potenciju. Zbog veze sa jezikom, sa Drugim, ova simbolička koža »prkosi prevođenju« i njena »površ« ostaje nenarušiva, i čitanje kože do kraja ostaje mesto aporije. Koža kao »antifraza« (kako je u tekstu nazvana), sa ironijom inverzije posedovanja, sa svakim pokušajem naučne racionalizacije, ostaje nerešiv problem budući da je ona tekst koji nauka, ili želja znanja, želi da kolonizuje kao predmet posmatranja, kao prirodu. Čitanje ove kože-teksta može poći samo iz rakursa »heterologije«, iz onoga što Rolan Bart naziva »burlesknim, heteroklitnim znanjem«, budući da »tekst prevazilazi znanje«, tj. monološko znanje.8 Bartovski koncept teksta je zahvalno mesto analize, jer koža-tekst jeste »galaksija označitelja, a ne struktura označenih« – tekst umrežava pitanje želje i pitanje poseda. Prema tome, može li se uopšte govoriti o subjektu želje, o instanci koja želi ili o regulisanoj ekonomiji želje, užitka i zadovoljstva?      

    Rafael Valentin »podvrgava« kožu raznim naučnim diskursima: zoologije, mehanike, hemije i sl., u pokušaju da je rastegne, da »obuzda svog magarca«. Koža je u naučnim diskursima nesaznatljiva. Koža -tekst sa magijskim svojstvima neumitno će nestajati, skraćivati se, urastati u vlastito središte nečitljivosti, u »igri trošenja i štednje, kalkulacija, brzine, političke ekonomije, i – kao u romanu – znanja, moći i volje: ‘znati’, ‘hteti’ (vouloir), i ‘imati svoju volju’ (pouvoir)«9 . Ekonomiji želje, oličene u šagrinskoj koži, podređena je i sama naracija, budući da je Šagrinska koža narativ o kraju narativa. Koža preuzima funkciju neprestanog, nepodnošljivog rasplitanja radnje, odlaganja smrti. Jer, to su ulozi u ovoj oniričkoj ekonomiji narativnog teksta.      

   Natpis na šagrinskoj koži grafički je istaknut i neuobičajen. Džejn Mari Tod (Jane Marie Todd)10 smatra da je tekst dat kao obrnuti trougao, kao replika Venerinog brega, spoljašnjeg dela ženskog polnog organa. Autorka iste relacije vidi i u samom tekstu, koji je dat na dva jezika, budući da se tekst želje pokazuje kao moguća seksualna aluzija: »ako me želiš«, »poželi«, »želje će ti se ispuniti«, »hoćeš li me?«, »uzmi«. Sam narativ posredno vezuje kožu za učinke ženskosti. Budući da koža nosi Solomonov pečat koji čine dva trougla čija su temena obrnuto postavljena, šagrinska koža predstavlja drugi trougao, čije je teme oboreno i koji je simbol ženskog principa. Kao koža koja progovara govorom želje i zavođenja, tradicionalno rodno određenim kao govor žene, magična koža postaje kompleksnija kada se posmatra prema tezi Džeka Halberstama (Jack/Judith Halberstam) koji smatra da je koža površina koja je postrodno obeležena, posthumana.11 Iako sasvim ranjiva, koža je, kako smatra Halberstam, jedan od najstabilnijih označitelja. Šagrinska koža je stabilnost dovedena do ekstrema, sasvim nepobediva, na račun života, a vlastitu ranjivost je zadržala upravo na mestu ranjivosti čitaoca Valentina, na mestu želje – da sve ima, prekomerno, ali da »živi po svaku cenu«.12      

    Piter Bruks (Peter Brooks) upravo sa ovog mesta tumači »narativnu želju« na primeru pripovesti Šagrinska koža. Ne samo da je želja frojdovski shvaćen motor zapleta, već je želja osnovni narativni motiv – želja narativa i narativ želje. Čitajući Šagrinsku kožu u kontekstu Frojdovog teksta »S one strane principa zadovoljstva«,13 Bruks povezuje želju i smrt. U trenutku kada Valentin dostigne orgijastičnost želje, njeno potpuno ostvarenje, »gledao je SMRT«.14 »Želja ostvarena pomoću magične kože je smrt, skraćivanje životnog toka. Prema tome, ostvarenje ujedno znači i smrt želje«, i Valentin grozničavo uzvikuje: »Ne želim ništa!« Bruks nadalje tvrdi da je Valentin shvatio šta se »nalazi s one strane principa zadovoljstva, s one strane orgijastičke želje: nagon ka smrti, instinkt uništenja«.15 Želeti do krajnosti, ostvarivati želju u njenoj potpunosti, rasejanjima, njenoj neokončanosti, znači uočiti »nemogućnost same želje«, jer »želeti postaje, i jedino može biti, izbor smrti tog ja koje želi«16, kako navodi Bruks. Stoga, Valentin živi »čedno kao Origen, uškopivši svoju maštu«17, ali je »želio da živi po svaku cenu«. Valentin postaje čitalac želje, ali »želeći ništa« on zapravo uvek ostaje biće želje, biće koje želi da ne želi ništa.      

    Diskurs želje, kakav je koža-tekst, uvek je dat u fragmentima. Kao začudni svet želje, koža će pokrenuti ekonomiju seksualnog i robnog fetiša i odbijaće predmet želje kao takav, uvek ga supstituišući za tiraniju pokušaja da se koža očuva i da se spreči smrt, pa koža na neki način materijalizuje četvrtu dimenziju – vreme. Džejn Mari Tod se posebno oslanja na tumačenje Šagrinske kože Samjuela Vebera u kom se želja posmatra kao postajanje a ne posedovanje, što je »krajnje sredstvo i izvor fetišizma«18. Veber smatra da koža simbolizuje falus majke i da se posebno ističe u paralelnim naučnim pokušajima osvajanja »istine« predmeta želje: Valentin uspešno ulaže napore da tajno proveri da li neosvojiva Fedora jeste žena, budući da ne ispunjava njegovu seksualnu želju i, sa druge strane, pokušava da razume kožu i savlada je pod hidrauličnom presom. Fedora i magična koža će otkriti »sve«, pod neumornim Valentinovim pogledom.      

    Kada Fedora ostane gola, otkriva sve posmatraču-naučniku, sve što je »ništa«. [...] Ali Rafael, nemoćan da se pomiri sa »realnošću« ovog ništa, odlučuje se za alternativu koju je opisao Frojd: fetišista koji odbija da prihvati realnost kastracije investira libidinalnu energiju koja je bila usmerena na falus majke u supstitutivne objekte.19      

    Fetišizacija kože će ići istim putem osvajanja preko sticanja uvida, znanja, u trećem delu romana. Koža će postati predmet želje znanja. I uvek otpor znanju želje. Kao otpor, neokončavajuće premeštanje i postajanje manjom, magična koža, kao i Fedora, destabilizuje odnos između subjekta saznavanja i objekta znanja, ujedno kao tekst i kao nečitljivost. Rafael i trojica naučnika pokušavaju da savladaju zazornu moć kože, njenu materijalnu nenarušivost, ne uviđajući da njena materijalnost počiva u tekstu. »Naučnici greše, jer kožu tretiraju kao da je prirodni predmet, podređen prirodnim zakonima, dok je ona zapravo tekst.«20 Tekst kože, inskripcija na »sanskritu« (dat i na francuskom, koji Rafael čita naglas i prevodi, jeste kretanje između jezika, između diskursa, najmanje dva diskursa, neuhvatljiv je prevod želje koja uvek izmiče prevođenju, ili je uvek praksa prevođenja drugosti koja se ne može fiksirati. Dvostrukost drugosti, kao nečitljivog natpisa (etnocentrizam), na jednoj strani, i kao unapred kodirane u okviru zapadnjačkog čitanja ne-zapadne drugosti (tekst na »sanskritu«; antikvarni fragmenti koji »izrastaju« u diskurs istorije; ženskost kože; žena bez »ukrasa« i »bez srca«) – prikazana je u falocentrizmu tumačenja diskursa želje.      

   Čitanje sadrži dvostruku vezu – ono je omogućeno kao pluralno, pustolovno i afirmativno, samo ukoliko se tekstu pristupi sa, kako Moris Blanšo smatra, »lakim, nevinim Da«, ali budući da »ono ne čini ništa, a sve je postignuto«, čitanje se nalazi u zastrašujućoj blizini sloma, katastrofe i iščezavanja. U knjizi fragmenata Pisanje sloma (L’Ecriture du désastre, 1980) Blanšo na sličan način, u gotovo identičnoj formulaciji, pristupa problemu pisanja sloma: »Slom uništava sve, istovremeno ostavljajući sve netaknutim«. Ovu dvostrukost, prekomerne uloge čitanja, koje je zapravo ekonomija želje, možemo nazvati Valentinovim usudom svakog čitaoca i svake čitateljke, situiranošću, u isti mah, i unutar i izvan teksta, otkrivajući »sve« i »ništa«. Valentin, kao čitalac zadojen progresivističkim nabojem kolonijalnog doba i koža kao ostatak (drugog, vremena, prostora, uvek druge želje, kao govor želje), kao uvek nesavremena (unzeitgemäße) čitateljka, nalaze se na sceni neprestane igre između – na tragu apela Suzan Sontag »protiv interpretacije« – hermeneutike teksta valentinskog tipa i erotike ma - terijalizovanog teksta-želje, a igra je na život i smrt. Valentin je u toj igri uvek već nadigran.      

   Ne postoji priručnik za čitanje. Čak i kada bi razumevanje čitanja bilo svedeno na napor da se dokuči ono što su drugi (za nas) napisali, što su nam uputili i namenili, ono nas ipak izneverava ne dajući nam nikada jasno i nedvosmisleno značenje. Istovremeno, svaki mogući priručnik za čitanje postaje nemoguć činjenicom da čitanje nikada nije samo i jedino čitanje knjiga, tekstova, slova i znakova koje su nam drugi namenili: iskustvo čitanja je upravo iskustvo događanja drugog, nečitljivog, smrti, događanja koje uvek izlazi izvan korica knjige, iskustvo napuštanja lista papira sa kojeg nam se nešto govorilo, na kojem se pisalo, na kojem je nešto htelo da se kaže. Na taj način iskustvo čitanja postaje drugo ime za istoriju beskonačnih neuspeha da se značenje i smisao fiksiraju, da se telo odvoji od teksta. Koža je uvek već ispisana nerazgovetnim, zastrašujućim znacima prisustva onog drugog.      

   Valentin je pre susreta sa šagrinskom kožom prikazan kao onaj koji želi smrt. Želeći smrt, nakon iskustva magijskog čitanja kože, Valentin zapravo iskušava jednu drugačiju smrt koju nije moguće želeti, jer uvek iznova dolazi – neočekivano, nepozvano, neželjeno: smrt tog »ja« koje želi i koje čita.21

                                                  1. Balzak, Magična koža ( Talisman- odlomak ) 

___________________________

1 Onore de Balzak, Šagrinska koža, prev. Dušan Milačić, (Sarajevo: Svjetlost, 1987). 
2 Ibid., 25.

3 Dorothy Kelly, »The Living Death of the Past: Body Parts, Money and Fetish« u La Peau de chagrin, lingua romana, vol. 8, izd. 1, jesen 2009. http://linguaromana.byu.edu/kelly8.html

4 Balzak, Šagrinska koža, 35.

5 Nicoletta Pireddu, »Between fantastique and fantasmagorique: a fantastic reading of Balzac’s La Peau de Chagrin«, Paroles gelées, 9(1), 1991, 35. http:// escholarship.org/uc/item/1d48d7wx

6 Balzak, Šagrinska koža, 34. 

7 Videti Paul Valéry, Idee fixe (New York: Pantheon, 1965). 

8 Roland Barthes, »The Outcomes of the Text«, The Rustle of Language, University of California Press, str. 239–240 (prev. aut.); prvobitno objavljeno podnaslovom »Les sorties du Texte«, Bataille, Philippe Sollers (ur.), 10/18, Pariz, 1973.

9 Jacques Derrida, Paper Machine [prevod dela Papier machine] (Stanford, California: Stanford University Press, 2005), 42. Prevod Balzakove knjige, u izdanju koje ja koristim, navodi glagole »hteti« i »moći«. 

10 Jane Marie Todd, »Balzac’s Shaggy Dog Story«, Comparative Literature, leto 1992, 268–279. 

11 Džek Halberstam u knjizi Skin Shows – Gothic Horror and the Technology of Monsters (Durham i London: Duke University Press, 1995), kožu tumači preko varijacije površinskih »struktura«. Površina u okviru gotskog horora, preispitanog na polju filmskog horora, predstavlja monstruoznu granicu između reprezentacije i stvarnosti pa, usled neodlučivosti između ova dva polja, susret sa površinom prouzrokuje osećanje straha i jeze. Nakon filma Kad jaganjci utihnu, smatra Halberstam, strah više nije izazvan odnosom između površine i dubine, već »horor počiva na nivou same kože«. Bafalo Bil, koji ubija žene da bi se odenuo njihovim oderanim kožama, da bi preuzeo rodnu označenost kože, jeste »muškarac koji imitira rod, preuveličava rod, i konačno pokušava da odbaci svoj rod u korist nove kože. […] Bafalo Bil ubija da bi se odenuo, i simbol je uvida da je rod uvek posthuman, uvek rad šivenja koji prišiva identitet telesne krpe« (str. 167, 176). On [Bafalo Bil] ne shvata rod kao nešto esencijalno, kao nešto što neminovno i prirodno tvori identitet, već samo kao »efekat površine, kao reprezentaciju, spoljašnji atribut upisan u identitet«. 

12 Balzak, op. cit., 187. 

13 Istočnjački talisman, koji uključuje principe ekstenzije i konzervacije, Frojda će očarati kao slikovit prikaz njegove bliske smrti, a pripovest će odrediti kao narativ o smanjivanju, sužavanju i gladovanju. 

14 Ibid., 178. 

15 Peter Brooks, Reading for the Plot (London, Cambridge: Harvard University Press), 50 (prev. aut.) 

16 Ibid. 

17 Balzak, Šagrinska koža, 187. 

18 Samuel Weber, Unwrapping Balzac: a reading of »La peau de chagrin« (University of Toronto Press, 1979), 105.

19 Jane Marie Todd, nav. delo, 275–276. 

20 Ibid., 277 

21 Za čitalačko umeće (ne)čitljivog i želju »druge« i drugačije smrti posebnu zahvalnost upućujem prijateljici i mentorki Jelisaveti Blagojević. 

22 Peter Sloterdijk, »Pravila za ljudski vrt«, u U istom čamcu (Beograd: Beogradski krug, 2001), 1

izvor 

Agata Kristi, Velika četvorka (Drugo poglavlje, Čovek iz azila )

       Na sreću voz se zaustavio nedaleko od stanice. Otišli smo peške do obližnje garaţže, iznajmili automobil i za samo pola sata već hitali prema Londonu. Tek se tada Poirot udostojio zadovoljiti moju znatiželju.

—Zar ne vidite? Ma, zapravo nisam ni ja, ali sad mi je jasno. Hastings, pokušavalo me se maknuti s puta.
—Šta!
—Da. I to vrlo lukavo. I mesto i način odabrani su vrlo znalački i umešno. Bojali su me se.
—Ko to?
—Ona četiri genija koja su se združili kako bi zajedno delovali s onu stranu zakona. Kinez, Amerikanac, Francuskinja i još neko. Bog nam pomogao da stignemo na vreme, Hastings?
—Mislite da našem posetiocu preti neka opasnost?
—Siguran sam u to.
        Po dolasku pozdravila nas je gospođa Pearson. Neobazirući se na njezino oduševljenje i zapanajenost što opet vidi Poirota, zatražili smo obavest. Bila je umirujuća. Niko nije zvao i naš se gost nije budio.

     S uzdahom olakšanja zaputili smo se u sobe. Poirot je prošao kroz vanjsku i ušao u unutrašnju. A onda me pozvao čudno uznemirenim glasom.

—Hastings, on je mrtav.
       Potrčao sam do njega. Čovek je ležao onako kako smo ga ostavili, ali mrtav i to već neko vreme. Potrčao sam po lekara. Znao sam da se Ridgeway još nije mogao vratiti. Odmah sam našao drugog lekara i vratio se s njim.
—Mrtav je, siroto momče. Neka propalica s kojom ste se sprijateljili, ha?
—Nešto slično — uzvratio je Poirot neodređenim tonom. Doktore, šta je uzrokovalo smrt?
—Teško je reći. Možda neka vrsta napada. Ima znakova gušenja. Nigde ne curi plin, zar ne?
—Ne, samo električna rasveta —ništa drugo.
 —   I oba su prozora bila otvorena. Rekao bih da je mrtav već dva sata. Vi ćete izvestiti nadležne osobe, je l' da?

      Otišao je. Poirot je obavio nekoliko nužnih telefonskih razgovora. Donekle na moje iznenađenje, tek na kraju nazvao je i našega starog prijatelja inspektora Jappa i zamolio ga da navrati ako ikako može.
     Tek što je to obavljeno, pojavila se gospođa Pearson razrogačenih očiju.
—Traži Vas neki gospodin iz Syluma. Da ga uvedem?

Kimnuli smo u znak pristanka i uskoro se pojavio krupan čovjek u odori.

—... jutro, gospodo—rekao je veselim glasom.—Imam razloga poverovati da ovde držite jednu od mojih ptičica. Pobegao je prošle noći.
—Bio je ovde—tiho je odgovorio Poirot.
—Nije vam valjda pobegao— upitao je čuvar pomalo zabrinuto.
—Mrtav je.
           Na čuvarovu se licu nije pojavio izraz olakšanja nego zabrinutost.
—Ma što ne kažete. Pa, usudio bih se reći da je tako najbolje za sve strane.
—Je li bio - opasan?
— Mogući ubica, mislite? A ne. Zapravo, bezopasan. Vrlo akutna manijaproganjanja. Pun nekih tajnih društava iz Kine koja su ga ućutkala. Svi su oni isti.
      Stresao sam se.
—Koliko je prošlo otkako je ućutkan —zapitao je Poirot.
—Pa, već dve godine.
—A tako—tiho je rekao Poirot.—Zar nitko nikad nije pomislio da je nesretnik možda pri zdravoj pameti?
Čuvar se grohotom nasmejao.
—Da je bio duševno zdrav, šta bi radio u ustanovi za mentalno poremećene? Znate, svi oni govore kako su normalni.

       Poirot više nije rekao ni reči. Uveo je čoveka u sobu da vidi mrtvo telo,
Smesta mu je utvrdio identitet.
—To je on, nema sumnje—rekao je čuvar bez osećaja u glasu.
—Smešan neki čovečuljak, zar ne? E pa, gospodo, mogao bih poći i učinitišto treba u tim okolnostima. Truplo neće još dugo smetati. Ako slučajno dođe nasud, morat ćete se pojaviti, usudio bih se reći. Doviđenja, gospodine
      Uz nespretan lagani naklon, otklatario se iz sobe. Za nekoliko minuta došao je Japp. Inspektor Scotland Yarda bio je živahan i otmen kao i obično.
—Evo me, gospo'n Poirot. Šta mogu učiniti za vas? Mislio sam da ste se danas otputili na neke koraljne otoke?
—Vrli moj Jappu, želeo bih znati jeste li ikad videli ovog čoveka.
       Uveo je Jappa u spavaću sobu. Zbunjena lica inspektor je zurio u čoveka na krevetu.
—Da vidimo—čini mi se nekako poznatim — a i ponosim se svoji pamćenjem. Bože dragi, pa to je Maverling.
—Momak iz Tajne službe — ne jedan od naših. Pre pet godina otišao je u Rusiju. Nikad se više nije čulo za nj. Uvek se mislilo da su mu boljšeki došli glave.
—Sve se onda slaže —rekao je Poirot, kad je Japp otišao —osim što se čini da je umro prirodnom smrću.

        Stajao je i s izrazom nezadovoljstva na licu gledao nepokretno telo. Nalet vetra rastvorio je zastore na prozorima. Poirot je naglo podignuo pogled.
—Pretpostavljam da ste vi otvorili prozore kad ste ga polegli na krevet Hastingse?
—Ne, nisam—uzvratio sam.—Koliko se sećam bili su zatvoreni. Poirot je naglo dignuo glavu.
—Zatvoreni— a sad su otvoreni. Što to može da znači?
—Neko je ušao tim putem —rekao sam.
—Moguće je i to —složio se Poirot, ali govorio je nekako odsutnim glasom i neuverljivo. Nakon minutu, dve rekao je:
—Nisam baš to imao na umu, Hastings. Da je samo jedan prozor otvoren, ne bi me to toliko intrigiralo. Ali, zanimljivo je da su oba prozora bila otvorena.         
       Požurio je u drugu sobu.— I prozor u dnevnom boravku je otvoren. A zatvorilismo ga. Ah!
      Nagnuo se nad mrtvim neznancem i pomno mu zagledao krajeve usana. Iznenada je zaključio.
—Začepljena su mu bila usta, Hastings. Ućutkan i zatim otrovan.
—Nebesa!— uzviknuo sam šokiran. —
Pretpostavljam da ćemo sve doznati nakon obdukcije.
—Ništa nećemo doznati. Umro je zbog udisanja cianovodične kiseline. Prinesena mu je tačno pod nos. A zatim je ubica otišao — ali, prvo je otvorio sve pro
zore. Cianovodična kiselina jako hlapi, a ima karakterističan miris gorkih badema. Budući da se ne oseća nikakav miris i niko zapravo ne bi imao razloga posumnjati, lekari bi kao razlog smrti naveli prirodne uzroke. I tako znači, taj je čoek bio pripadnik Tajne službe, Hastingse, A pre pet godina nestao je u Rusiji.
—Posljednje dve godine proveo je u duševnoj bolnici —rekao sam.—Ali šta je s one prijašnje tri godine?

     Poirot je odmahnuo glavom i onda me uhvatio pod ruku.
—Sat, Hastinge, pogledajte na sat. Pogledao sam na sobni sat. Stao je u četiri.
—Mon ami, neko je nešto petljao sa satom. Mogao je ići još tri dana bez navijanja. Znate, ovaj se sat navija svakih osam dana.
—Ali zašto su to učinili? Žele nas navesti na krivi trag, tako da pomislimo kako se zločin zbio u četiri sata?
—Ne, ne; promislite bolje, prijatelju dragi! Upotrebite male sive stanice. Vi ste Maverling. Možda ste nešto čuli —i potpuno ste svesni da vam je došao kraj.
Ostalo vam je samo dovoljno vremena da ostavite neki znak. Četiri sata, Hastings. Broj Četiri, Uništavatelj . Ah, koja zamisao!
     Požurio je u drugu sobu i dograbio telefon. Zatražio je Hanwella.
—To je bolnica? Čujem da vam je neko danas pobegao? Šta kažete? Samo tren, molim vas. Hoćete li ponoviti? Ah, parfaitement.
     Obesio je slušalicu i okrenuo se prema meni.
-     Čuli ste, Hastingse? Niko danas nije pobegao.
-     Ali čovek koji je ovdje bio -čuvar?
-     Čudim se - jako se čudim.
-    Mislite?--
 -    Broj Četiri
-     Uništavatelj.

      Zaprepašteno sam se zagledao u Poirota. Nakon minutu, dve kad mi se vratio glas, rekao sam:
- Kao prvo; sad ćemo ga prepoznati, ako ga opet bilo gde vidimo. On je čovek vrlo izražajnog izgleda.
- Je li, mon ami? Mislim da nemate pravo. On je krupan, prost i crvena lica, debelih brkova i gruba glasa. Kad ga ponovno sretnemo biće potpuno drukčiji a, kad je o ostalom reč, ima neupadljive oči, neupadljive uši i savršeno veštačko zubalo. Prepoznati nekoga nije tako lako kao što mislite. Sledeći put...
- Mislite da ćemo ga ponovno sresti? - prekinuo sam Poirota.
     Poirotovo lice bilo je vrlo zabrinuto.
-To je dvoboj na smrt, mon aml Vi i ja s jedne strane, Velika Četvorka s druge. Prva je runda njihova; ali, nisu me uspeli maknuti s puta, pa ubuduće moraju računati na Hercuelea Poirota.

Agata Kristi, Velika četvorka ( nastavci : Romani u nastavcima )

J. Brodski – odlomci proze

JEZIK I SVESNOST

Svakog dana se u čovekovoj duši mnogo štošta menja, ali način izražavanja ostaje isti. Sposobnost izražavanja zaostaje za iskustvom. To štetno utiče na psihu. Osećanja, nijanse, misli, percepcije koje ostaju neimenovane, nedovoljno objašnjene, neprecizno formulisane, nagomilaju se unutar individue i mogu dovesti do psihološke ekspolozije ili potonuća.

Sada, kao i ubuduće, mislim da treba da se usredsredite na preciznost vašeg jezika. Nastojte da obogatite rečnik i da postupate sa njim kao sa bankovnim računom. Poklonite mu mnogo pažnje i trudite se da povećate svoje dividende. Nije cilj u tome da doprinesete krasnorečivosti u svojoj spavaćoj sobi ili svom profesionalnom uspehu – mada je kasnije i to moguće – i nije stvar u tome da se pretvorite u soficistiranog govornika. Cilj je da omogućite sebi da se što potpunije i tačnije izražavate; jednom rečju, cilj je vaša uravnotežnost.

Jer nagomilavanje neizgovorenog, nedovoljno artikulisanog, može dovesti čoveka do neuroze. Svakog dana se u čovekovoj duši mnogo štošta menja, ali način izražavanja ostaje isti. Sposobnost izražavanja zaostaje za iskustvom. To štetno utiče na psihu. Osećanja, nijanse, misli, percepcije koje ostaju neimenovane, nedovoljno objašnjene, neprecizno formulisane, nagomilaju se unutar individue i mogu dovesti do psihološke ekspolozije ili potonuća.

Da bi se to izbeglo, čovek ne mora da se pretvori u knjiškog moljca. Treba samo da nabavi rečnik i da ga čita svaki dan, a ponekad i knjigu pesama. Rečnici su, međutim po važnosti na prvom mestu. Ima ih mnogo svuda oko nas, uz neki se dobija i lupa. Dosta su jeftini, ali čak i onaj najskuplji (sa lupom) staje mnogo manje od jedne posete psihijatru. Ako se ipak odlučite da odete kod psihijatra, obraćate mu se kao da imate simptome leksičkog ludila.

Govor na stadionu , iz knjige Tuga i razum


BUDITE SKROMNI

Trudite se da se ne izdvajate od drugih, nastojte da budete skromni. I sada nas je previše, a uskoro će nas biti mnogo više. To penjanje na mesto pod suncem obavezno se dešava na račun drugih, onih koji se neće penjati. To što morate nekima stati na nogu ne znači da im morate stajati na ramenima. Uz to, sve što budete videli sa te tačke biće ljudsko more i oni koji su poput vas zauzeli sličnu poziciju – važnu, ali pri tom veoma opasnu – oni što se zovu bogatim i slavnim. Uopšte, uvek ima nečeg neprijatnog u tome da čovek ima više sreće od njemu sličnog, pogotovo kada tih sličnih ima na milijarede. Uz to treba dodati da bogatih i slavnih u naše vreme ima na gomile i da tamo, na vrhu, postaje veoma tesno.

Zato ako želite da postanete bogati i slavni, ili i jedno i drugo, neka vam je sa srećom, ali se ne predajte tome potpuno. Žudeti za nečim što imaju drugi, znači gubiti sopstvenu unikalnost; s druge strane to, naravno, stimuliše masovnu produkciju. Ali pošto trčite životnu trku samo jednom, razumno bi bilo izbegavati najočiglednije klišee, uključujući i luksuzna izdanja. Svest o vlastitoj izuzetnosti, imajte to u vidu, takođe podriva vašu unikalnost, da ne govorimo o tome da ona sužava vaš osećaj za realnost. Gurati se među one koji, s obzirom na njihov prihod i spoljašnji izgled predstavljaju – makar teoretski – neograničen potencijal, mnogo je više od članstva u bilo kom klubu. Potrudite se da budete sličniji njima nego onima koji na njih ne liče; trudite se da nosite neupadljive bolje. Mimikrija je zaštita individualnosti, ne njeno odricanje.

Savetovao bih vam, isto tako, da govorite tiše, ali se plašim da ćete smatrati da sam otišao predaleko. I ne zaboravite da je pored vas uvek neko – bližnji. Niko ne traži od vas da ga volite, ali trudite se da ga ne povredite i da ga ne uznemiravate mnogo; gledajte da mu stanete na nogu oprezno, a desi li se da poželite njegovu ženu, imajte na umu da to govori o nedostatku vaše mašte, o vašem neverovanju u bezgranične mogućnosti života. U najgorem slučaju potrudite se da se setite sa kakve je daljine – od zvezda, iz dubine vasione, možda s njenog suprotnog kraja – stigla molba da to ne činite isto kao i ideja da bližnjeg treba voleti kao samog sebe. Očito da zvezde o sili teže i usamljenosti znaju više od vas jer one su – oči žudnje.

Govor na stadionu (govor diplomcima Mičigenskog univerziteta) iz knjige Tuga i razum


O UMETNOSTI I LEPOTI

„Možda je umetnost prosto reakcija organizma na vlastitu ograničenost“ J. Brodski

     Da ponovim: voda se izjednačava sa vremenom i čini dvojnika lepote. Délom sazdani od vode, mi služimo lepoti na isti način. Glačajući vodu, ovaj grad oplemenjuje izgled vremena, ulepšava budućnost. To je njegova uloga u vasioni. Grad je statičan, dok se mi krećemo. Suza to dokazuje. Jer mi odlazimo, a lepota ostaje. Mi idemo u budućnost, a lepota je večna sadašnjost. Suza je pokušaj da se ostane, da se ne ide, da se slije s gradom. Ali, to je protiv pravila. Suza je korak nazad, danak koji budućnost plaća prošlosti. Ili je rezultat oduzimanja većeg od manjeg: lepote od čoveka. Isto važi za ljubav, jer je čovekova ljubav veća od njega samog.

Vodeni žig 


_________________________



DOBROTA I LIČNA HRABROST

Svi se mi ponašamo u životu kao da nam je neko nekada negde rekao da će život biti lep, da možemo računati na harmoniju, na raj na zemlji. Hoću da kažem da za dušu – za čovečju dušu – ima nečeg uvredljivog u propovedi raja na zemlji. I nema ničeg goreg za ljudsku svest od zamene metafizičkih kategorija pragmatičnim, estetskim i socijalnim. No, ostajući u sferi praktičnog, ako se potrudimo da se prisetimo ko nam je i kada govorio nešto slično, u našoj podsvesti se javljaju roditelji u trenutku kada samo bolesni i ležimo u krevetu, naša baka, učiteljica u školi, naslov u novinama ili prosto reklama za kiselu vodu. Ako je, zapravo, neko nešto i govorio čoveku, to je Gospod Bog – Adamu, o tome kako će zarađivati svoj hleb i kakvi će mu biti dani i noći. I to najviše liči na istinu i još treba zahvaliti Tvorcu za to što nam s vremena na vreme daje odušak. Život – takav kakv je – nije borba između Dobra i Zla, nego pre između Zla i Užasa. I čovekov zadatak se danas svodi na to da ostane dobar u carstvu Zla, a ne da i sam postane nosilac toga Zla. Uslovi života na zemlji su se izuzetno brzo zakomplikovali i čovek, očito nespreman na tako silovitu promenu, čak i biološki, sada je naklonjeniji pre histeriji nego hrabrosti. Ali, ako ne veri, upravo ga tome treba pozivati – na ličnu hrabrost, a ne na nadu da će neko (drugi režim, drugi predsednik) olakšati njegov zadatak.

Pisac je usamljeni putnik….(1972)

__________________________________


VERUJEM U LIČNI POKRET, POKRET DUŠE…

Ne verujem u političke pokrete, verujem u lični pokret, u pokret duše, kada se čovek zagledan u sebe toliko postidi da poželi da promeni nešto u samom sebi, ne u spoljašnjem svetu. Umesto toga predlažu nam jeftin i krajnje opasan surogat unutrašnjoj čovekovoj tendenciji za promenom: ovaj ili onaj politički pokret. Jer svaki politički pokret predstavlja sredstvo izbegavanja lične odgovornosti za ono što se dogodilo. A čovek koji se spolja bori protiv Zla, automatski sebe poistovećuje sa Dobrom, počinje sebe da smatra njegovim nosiocem. To je samo forma samoopravdavanja, self-comfort, i u Rusji je ona rasporstanjena ništa manje nego bilo gde u svetu, možda se samo ispoljava na drugi način, jer tamo ima opipljiviju osnovu, više je determinisana u doslovnom smislu. Zajedništvo u sferi ideja po pravilu ništa posebno dobro nije donelo. Čak ni u sferama veoma visokih ideja: setimo se Lutera. Šta reći o čisto političkim idejama! „Svet je rđav, treba ga promeniti. Na takav i takav način.“ Svet uopšte nije rđav, može se čak reći da je dobar. A istina je da su ga iskvarili njegovi stanovnici. I ako nešto treba menjati, nisu to detalji pejzaža, treba menjati same sebe. U političkim pokretima je glupo to što oni odlaze suviše daleko od svog polazišta; što njihove posledice ponekad tako unakaze svet da ga možemo smatrati rđavim, čisto vizuelno; što ljudsku misao usmeravaju u ćorsokak. Napon političkih strasti direktno je proporcionalan rastojanju od izvora problema.


Pisac je usamljeni putnik,1985. (odlomak iz eseja)

_________________________________

TREBA ČITATI POEZIJU

…Da bi se razvio dobar ukus u književnosti – treba čitati poeziju! Budući najvišom formom ljudskog načina izražavanja, poezija nije samo najsažetiji, već i najkondenzovaniji način prenošenja čovekovog iskustva…

…Poezija razvija u prozi, pre svega, težnju ka metafizici koja razlikuje umetnička dela od prostih belles lettres. Međutim, treba reći da se upravo u tom domenu proza pokazala kao prilično lenj učenik….

…veliki pisac je samo onaj koji svetu donosi novu duhovnu ideju. Kao, na primer Dostojevski, koji je izrekao da u čoveku postoje dva bezdna – Zlo i Dobro – ali da čovek nema mogućnost izbora, nego se njiše između njih kao klatno. Ili Melvil, koji je rekao da u dvoboju između dobra i zla nema pobednika: oni se uzajamno uništavaju i to je zapravo tragičan poraz dveju najviših ljudski kategorja, tačnije – to je tragedija čoveka u ulozi svedoka toga poraza…

A kad je o književnosti reč, …….. književnost je, pre svega, prevođenje metafizičkih istina u bilo koji postojeći govor.

Da bi se razvio dobar ukus u književnosti – treba čitati poeziju! Ako mislite da to govorim zbog privrženosti esnafu, iz težnje da proširim interese vlastite gilde – varate se: nisam član profesionalnog udruženja. Stvar je u tome da, budući najvišom formom ljudskog načina izražavanja, poezija nije samo najsažetiji već i najkondenzovaniji način prenošenja čovekovog iskustva; ona isto tako nudi najviše moguće standarde za bilo koju lingvističku operaciju – pogotovo onu na hartiji.

Što više čitamo poeziju postajemo netrpeljiviji prema svakoj vrsti praznoslovlja i opširnosti bilo u političkom ili filozofskom govoru, u istorijskim, društvenim naukama ili beletristici. Za dobar prozni stil uvek je zalog preciznost, ubrzanje i lakonska snaga pesničkog govora. Kao dete epitafa i epigrama, kao najkraći mogući put do bilo koje zamišljene teme, poezija u ogromnoj meri disciplinuje prozu. Ona je uoči ne samo vrednosti svake reči već i spretnosti iskazivanja duševnih stanja, alternativama linijske kompozicije, umeću izbacivanja očevidnosti (onoga što se podrazumeva), isticanju detalja, tehnici antiklimaksa. Poezija razvija u prozi, pre svega, težnju ka metafizici koja razlikuje umetnička dela od prostih belles lettres. Međutim, treba reći da se upravo u tom domenu proza pokazala kao prilično lenj učenik.

Molim da me ne shvatite pogrešno: nemam nameru da rušim ugled prozi. Stvar je u tome što je sticajem prilika poezija nastala pre proze i na taj način pokrila veće rastojanje. Književnost je počela poezijom, pesmom nomada koja prethodi pisanju naseljenika. I mada sam jednom poredio razlike između poezije i proze razlikama između vazdušnih snaga i pešadije, rečenica koju izgovaram sada nema nikakve veze ni sa hijerarhijom niti sa antropološkim izvorima literature. Sve što pokušavam da učinim je da budem praktičan i oslobodim vaše oči i moždane ćelije gomile nepotrebnog štampanog materijala. Poezija je, može se reći, i bila izmišljena s tim ciljem jer je ona sinonim za ekonomičnost. I zato sve što treba da činimo je da rekapituliramo, makar u minijaturi, taj proces koji je zauzimao mesto u našoj civilizaciji tokom dva milenijuma.

Kako čitati knjigu?
izvor

____________________________________

„Ako umetnost i uči nečemu (i samog umetnika, pre svega) – uči ga izlovanosti ljudskog življenja. Budući da je najstarija – najdoslovnija – forma pojedinačnog čina, ona voljno ili nevoljno stimuliše u čoveku upravo njegovo osećanje individualnosti, jedinstvenosti, izdvojenosti – preobraća ga iz društvene životinje u ličnost. Razne stvari možemo deliti: hleb, postelju, ubeđenja, voljenu ženu, ali ne možemo, na primer, pesmu Rajnera Marije Rilkea. Umetničko delo, pogovovo književno, a posebno pesma, obraćaju se čoveku neposredno, stupajući s njim u direktan odnos, bez posrednika. Upravo zbog toga umetnost uopšte, naročito književnost, a posebno poeziju, ne trpe brižljivi čuvari sveopšteg blagostanja, vladari masa, propovednici istorijske nužnosti. Jer tamo gde je prošla umetnost, gde je pročitana pesma, na mestu očekivanog saglasja i jednistva oni nailaze na ravnodušnost i nejedinstvo, na mestu odluke za akciju – neposlušnost i gnušanje. Drugim rečima, u prazan krug, kojim brižljivi čuvari sveopšteg blagostanja i vladari masa žele da se koriste, umetnost upisuje „tačku, tačku, tačkicu, crtu, crtu, crticu…“ pretvarajući taj krug u ne uvek privlačnu, ali ljudsku glavicu.

Veliki Baratinski, govoreći o svojoj Muzi, opisao ju je kao „lice sa posebnim izrazom.“ U pridobijanju tog posebnog izraza se i sastoji, po svoj prilici, smisao individualnog postojanja, jer smo na tu posebnost genetski preodređeni. Nezavisno od toga da li je čovek pisac ili čitalac, njegov zadatak se pre svega sastoji u tome da proživi svoj sopstveni, a ne nametnuti ili spolja propisani život, koji čak može izgledati veoma uzvišen, jer svako od nas živi samo jednom, i dobro znamo čime se to završava. Bilo bi mučno potrošiti tu jedinstvenu šansu na ponavljanje tuđe spoljašnjosti, tuđeg iskustva, na tautologiju – tim sramnije što propovednici istorijske nužnosti, prema čijem učenju je čovek spreman da pristane na tautologiju, neće zajedno s njim leći u grob niti će mu reći hvala.


Jezik, i čini se književnost, stariji su, neizbežniji i dugovečniji od bilo koje forme društvene organizacije. Negodovanje, ironija ili ravnodušnost, koje književnost često ispoljava prema državi, u suštini su reakcije postojanog, bolje reći, večnog u odnosu na priveremeno, ograničeno. U krajnjem slučaju, dokle god država dopšta sebi da se meša u poslove literature, literatura ima pravo da se meša u poslove države. Politički sistem, forma društvenog ustrojstva, kao uopšte svaki sistem, po opredeljenju je forma prošlog vremena koje pokušava da se nametne sadašnjem (a često i budućem), i čovek čija je profesija jezik poslednji je koji može da dozvoli sebi da na to zaboravi. Istinsku opasnost za pisca ne predstavlja toliko mogućnost (često realnost) proganjanja od strane države, koliko mogućnost da ga država hipnotiše monstruoznim (pod izgovorom promene na bolje) uvek privremenim potezima.

Filozofija države, njena etika, ne govoreći o njenoj estetici – uvek je „juče“; jezik, literatura – uvek je „danas“, a često, posebno u slučaju ortodoksnosti ovog ili onog političkog sistema, čak i „sutra“. Jedna od zasluga literature i jeste u tome što ona pomaže čoveku da odredi vreme svog postojanja, da razlikuje sebe u gomili kako prethodnika tako i sebi sličnih, da izbegne tautologiju, to jest, sudbinu poznatu pod počasnim nazivom „žrtva istorije“. Umetnost uopšte, a litaratura posebno, zato je izuzetna i time se razlikuje od života, uvek izbegava ponavljanja. U svakodnevnomm životu čovek može ispričati jednu istu anegdotu bezbroj puta, izazivajući smeh i biti glavni u društvu. U umetnosti slična forma ponašanja naziva se „kliše“. Umetnost je bestrzajno oruđe, i njen razvoj ne određuje individualnost umetnika već dinamika i logika samog materijala, prethodna sudbina sredstava koja teže da nađu ili da ukažu svaki put na kvalitativno novo estetsko rešenje. Pošto je ovladala spostvenom genealogijom, dinamikom, logikom i budućnošću, umetnost nije sinonimna već, u najboljem slučaju, paralelna sa istorijom i načinom njenog postojanja stvara se svaki put nova estetska realnost. Eto zašto se ona često nalazi „ispred progresa“, ispred istorije, i čiji je osnovni instrument – zar to nije Marks potvrdio? – upravo kliše.


U današnje vreme veoma je rasprostranjeno shvatanje da pisac, posebno pesnik, treba u svojim delima da se služi jezikom ulice, jezikom gomile. I pored sve svoje prividne demokratičnosti i opipljivih praktičnih pogodnosti za pisca, to tvrđenje je besmisleno i predstavlja pokušaj potčinjavanja umetnosti – u datom slučaju literature – istoriji. Jedino ako smo došli do zaključka da je došlo vreme da se „sapijens“ zaustavi u svom razvoju, literatura treba da govori jezikom naroda. U protivnom, narod treba da govori jezikom književnosti. Svaka nova estetička realnost utvrđuje za čoveka njegovu etičku realnost. Jer, estetika je majka etike; i pojmovi „dobro“ i „loše“ pre svega su estetički pojmovi koji anticipiraju kategorije „dobra“ i „zla“. U etici nije „sve dozvoljeno“ upravo zato što u estetici nije „sve dozvoljeno“, jer je količina boja u spektru ograničena. Nerazumno dete koje uz plač gra od sebe nepoznatog, ili mu, na protiv, pruža ruke, instinktivno vrši estetski a ne moralni izbor.


Estetski izbor je individualan i estetsko preživljavanje je uvek izolovano. Svaka nova estetska realnost čini čoveka koji je preživljava još izlovanijim, i ta izloacija, koja povremeno dobija formu književnog (ili nekakvog drugog ukusa), već samo po sebi može biti ako ne jemstvo, a ono oblik zaštite od potčinjavanja. Jer čovek sa ukusom, posebno književnim, manje je prijemčiv za ponavljanja i ritmičke zakletve svojstvene svakom obliku političke demagogije. Stvar nije u tome da čestitost ne garantuje stvaranje remek-dela, već u tome da je zlo, posebno političko, veoma loš stilista. Što je bogatije estetsko iskustvo individue, time je istančaniji njen ukus, time je jasniji njen carski izbor, a samim tim ona je slobdnija, mada, možda, ne i srećnija.


Upravo se u tome, više praktičnom nego platonskom smislu, treba setiti opaske Dostojevskog da će „lepota spasti svet“ ili izjave Metjua Arnolda da će nas „spasti poezija“. Svet, verovatno nećemo više moći spasti, ali pojedinog čoveka uvek možemo. Estetski osećaj se u čovek razvija veoma brzo, jer čovek, iako nije sasvim svestan šta je on i šta mu je zapravo potrebno, po pravilu intinktivno zna šta mu se ne sviđa i šta mu ne odgovara. U antropološkom smislu, ponavljam, čovek je pre estetsko nego etičko biće.
Zato umetnost, osobito literatura, nije sporedni proizvod razvoja vrste, već upravo obratno. Ako je ono po čemu se razlikujemo od ostalih prestavnika životinjskog carstva govor, onda literatura, posebno poezija, budući najviša forma govora, predstavlja, grubo rečeno, cilj naše vrste.


Daleko sam od ideje opšteg podučavanja u stihotvorstvu i kompoziciji; tim pre mi podela društva na inteligenciju i sve ostale izgleda neprihvatljiva. U moralnom pogledu ta podela je slična podeli društva na bogate i siromašne; međutim, ako su za postojanje društvene nejednakosti još mogući nekakvi čisto fizički, materijalni razlozi, za intelektualnu nejednakost oni su nezamislivi. Ako je u ičemu, onda nam je u tom smislu jednakost zagarantovana od prirode. Nije reč o obrazovanju, već o obrazovanju govora; i najmanje približavanje njemu bremenito je prodorom lažnog izbora u čovekov život. Postojanje literature podrazumeva postajnje na nivou literature – i to ne samo moralno već i leksički. Ako muzičko delo još ostavlja čoveku mogućnost izbora između pasivne uloge slušaoca i aktivne izvođača, delo literature – umetnosti, po rečima Montalea, beznadno semantičke – osuđuje ga samo na ulogu izvršioca.


Čovek bi u toj ulozi, čini mi se, trebalo da nastupa češće nego u nekoj drugoj. Štaviše, čini mi se da ta uloga, kao rezultat populacione eksplozije i s njom vezane sve češće atomizacije društva, tj. sa sve većom izolacijom individue, postaje sve neizbežnija. Ne mislim da o životu znam više od bilo kog drugog čoveka mojih godina, ali mi se čini da je knjiga kao sabesednik pouzdanija od prijatelja ili voljene žene. Roman ili pesma – ne monolog već razgovor pisca s čitaocem – razgovor, ponavljam, krajnje pojedinačan, koji isključuje sve ostale – obostrano je mizantropski. I u trenutku toga razgovora pisac je ravan čitaocu, kao, uostalom, i obratno nezavisno od toga da li je pisac veliki ili nije. Ta jednakost je jednakost svesti i ona ostaje sa čovekom za ceo život u vidu sećanja,maglovitog ili jasnog,i ranije ili kasnije, umesno ili neumesno, određuje ponašanje indivudue. Upravo to imam na umu kad govorim o ulozi izvođača, utoliko prirodnijoj što je roman ili pesma produkt uzajamne usamljenosti pisca i čitaoca.

U istoriji naše vrste, u istoriji „sapijensa“, knjiga je antropološki fenomen sličan u suštini pronalasku točka. Nastala radi toga da bi nam dala predstavu ne toliko o našim izvorima koliko o toma za šta je sve taj „sapijens“ sposoban, knjiga je sredstvo premešatanje iskustva u prostru brzinom prevrnute stranice. To premeštanje sa svoje strane, kao svako premeštanje, okreće se bekstvom od zajedničkog nazivnika, od pokušaja da se linija toga nazivnika, koja se ranije nije dizala iznad pojasa, nametne našem srcu, našoj svesti, našoj uobrazilji. To bekstvo je bekstvo na stranu nezajedničkog izraza lica, na stranu nasuprot numeratora, na stranu ličnosti, na stranu pojedinačnosti. Bez obrzira na to po čijem smo liku i podobiju stovreni, ima nas već pet milijardi, i čovek nema druge budućnosti osim označene umetnošću. U protivnom slučaju očekuje nas prošlost, pre svega politička, sa svim njenim masovnim policijskim čarima.


U svakom slučaju, stanje u kojem se umetnost uopšte, i literatura posebno , javlja kao vlasništvo (prerogativ) manjine meni se čini nezdravim i opasnim. Ne apelujem da se država zameni bibliotekom – mada me je ta misao mnogo puta zaokupljala – ali ne sumnjam da bi na zemlji, ako bismo birali naše vlastodršce na osnovu njihovog čitateljskog iskustva a ne na osnovu njihovih političkih programa – bilo manje jada. Čini mi se da potencijalnog vlastodršca naših sudbina ne bi trebalo pitati o tome kako on zamišlja kurs inostrane politike, već o tome kako se odnosi prema Stendalu, Dikensu, Dostojevskom. Mada već i po tome što je nasušni hleb literature upravo ljudska raznolikost i nakaznost, ona, literatura, predstavlja pouzdan protivotrov od bilo kakvih –poznatih i budućih – pokušaja totalnog, masovnog prilaza rešenju problema ljudskog postojanja. Kao sistem, u krajnjoj meri, moralnog osiguranja, ona je kudikamo efektivnija nego ovaj ili onaj sistem verovanja ili filozofska doktrina.


Zato što ne mogu postojati zakoni koji bi nas štitili od sebe samih, nijedan krivični zakonik ne predviđa kazne za zločine protiv literature. I najteži među tim zločinima nisu proganjanje autora, cenzorska ograničenja, spaljivanje knjiga i slično. Postoji teži zločin – zanemarivanje knjiga, njihovo nečitanje. Za taj zločin čovek plaća celim svojim životom; a ako taj zločin vrši nacija, ona plaća za to svojom istorijom. Živeći u ovoj zemlji u kojoj živim, prvi sam bio spreman da poverujem da postoji izvesna proporcija između materijalnog blagostanja čoveka i njegove literarne neukosti; od toga me, međutim, zadržava istorija zemlje u kojoj sam se rodio i odrastao. Jer, svedena na uzročno-posledični minimum, na grubu formulu, ruska tragedija je u stvari tragedija društva u kojem je literatura bila prerogativ manjine: čuvene ruske inteligencije.“

Iz knjige TUGA I RAZUM

izvor

_________________________________

JEZIK I PESNIK 


I s vremena na vreme, pomoću jedne reči, jedne rime, pisac pesme uspeva da se nađe tamo gde pre njega niko nije bivao – i dalje, možda, od onog što bi i sam želeo.Onaj što piše pesmu piše je pre svega zato što je stvaranje stihova fantastični ubrzivač svesti, mišljenja, osećaja sveta. Kada jedanput iskusi to ubrzanje, čovek više ne može da se odrekne ponavljanja tog eksperimenta, on počinje da biva zavisan od tog procesa, kao što postanu zavisni uživaoci droga ili alkohola. Smatram da se čovek koji na takav način zavisi od jezika i zove pesnik.
• Kao što znamo, postoje tri načina saznanja: analitički, intuitivni i način kojim su se služili biblijski proroci – posredstvom otkrovenja. Poezija se razlikuje od ostalih oblika književnosti po tome što se istovremeno služi svim trima načinima (dajući prvenstvo drugom i trećem), jer se sva tri načina nalaze u jeziku.
• Onaj što piše pesmu piše je zato što mu jezik došaptava ili diktira sledeći stih.
• Kad počinje pesmu pesnik po pravilu ne zna kako će je završiti, i povremeno biva veoma začuđen onim što je ispalo, jer se često dobije bolje od očekivanog, često njegova misao odlazi dalje no što je računao. To i jeste trenutaka kada se budućnost jezika meša u njegovu sadašnjost.


Čovek se laća da napiše pesmu iz raznih razloga: da bi osvojio srce voljene žene, da bi izrazio svoj odnos prema stvarnosti koja ga okružuje, bio to pejzaž ili država, da bi zapečatio duševno stanje u kojem se u datom trenutku nalazi, da bi – kako on misli tog trenutka – ostavio trag na zemlji. On pribegava toj formi – pesmi – iz pobuda, pre svega, nesvesno-mimetičkih. Crni vertikalni stub reči na sredini belog lista hartije očigledno podseća čoveka na njegov vlastiti položaj u svetu, na odnos prostora prema njegovom telu. Ali nezavisno od razloga zbog kojih se on laća pera i nezavisno od efekta koji se postiže onim što izlazi ispod tog pera pred auditorijum, bio on mali ili veliki, neposredna posledica tog poduhvata je osećaj stupanja u direktan kontakt sa jezikom – tačnije osećaj trenutnog padanja u zavisnost od svega što je na njemu već izraženo, napisano, ostvareno.


Ta zavisnost je apsolutna, despotska, ali ona i oslobađa. Jer budući uvek stariji od pisca, jezik poseduje ogromnu centrifugalnu energiju koju predstavlja njegov vremenski potencijal – tj. sve vreme koje leži ispred njega. A taj potencijal ne određuje toliko količinski sastav nacije koja govori tim jezikom, mada i to, koliko kvalitet pesamam napisanih na njemu. Dovoljno je setiti se autora grčke ili rimske antike, dovoljno je setiti se Dantea. Ono što se danas stavara na ruskom ili enegleskom jeziku garantuje postojanje tih jezika tokom sledećih hiljdu godina. Pesnik je, ponavljam, sredstvo postojanja jezika. Ili, kako je rekao veliki Odn – on je ono čime jezik živi. Nestaće mene koji pišem ove stihove, neće biti ni vas, čitalaca, ali jezik kojim su napisani i na kojem ih čitate ostaje – ne zato što je dugovečniji od čoveka, već i zato što je bolje prilagođen mutaciji.


Onaj što piše pesmu, međutim, ne piše je zato što računa na posmrtnu slavu, mada se često nada da će ga pesma nadživeti, makar i na kratko vreme. Onaj što piše pesmu piše je zato što mu jezik došaptava ili diktira sledeći stih. Kad počinje pesmu pesnik po pravilu ne zna kako će je završiti, i povremeno biva veoma začuđen onim što je ispalo, jer se često dobije bolje od očekivanog, često njegova misao odlazi dalje no što je računao. To i jeste trenutaka kada se budućnost jezika meša u njegovu sadašnjost. Kao što znamo, postoje tri načina saznanja: analitički, intuitivni i način kojimsu se služili biblijski proroci – posredstvom otkrovenja. Poezija se razlikuje od ostalih oblika književnosti po tome što se istovremeno služi svim trima načinima (dajući prvenstvo drugom i trećem), jer se sva tri načina nalaze u jeziku. I s vremena na vreme, pomoću jedne reči, jedene rime, pisac pesme uspeva da se nađe tamo gde pre njega niko nije bivao – i dalje, možda, od onog što bi i sam želeo. Onaj što piše pesmu piše je pre svega zato što je stvaranje stihova fanstastični ubrzivač svesti, mišljenja, osećaja sveta. Kada jedanput iskusi to ubrzanje, čovek više ne može da se odrekne ponavljanja tog eksperimenta, on počinje da biva zavisan od tog procesa, kao što postanu zavisni uživaoci droga ili alkohola. Smatram da se čovek koji na takav način zavisi i od jezika i zove pesnik.


Lice sa posebnim izrazom (odlomak), 1987

Prevod: Neda Nikolić Bobić
izvor