Henri Miler, pisma Brendi Venus

Brenda Venus je mlada žena koju je Miler upoznao u 84- toj godini životaa njihova ljubavna priča trajala je do njegove smrti. ( 1980) Za to vreme Miler joj je napisao 1500 pisama koji su objavljeni u knjizi "Draga, draga Brenda-ljubavna pisam Henrija Milera Brendi venus".  Predgovor je napisao pisac Lawrence Durrell. Na jednom mestu Darel piše:

«Miler je bio fizička ruina, kako on sam kaže, a ona je bila mlada glumica koja je zalutala u njegov život, tako da je u njemu probudila zapretene osećaje prema Moni, June, Betty i Anais - te je ponovo postao onaj mladi ljubavnik i izopćenik iz svojih prvih knjiga; kakve li sreće!».

prvo pismo

od 17.6.1976. godine,
na početku ljubavne veze:

Draga Brenda,

    Tek što je prošlo devet sati a ne mogu spavati. Opčinila si me! Sad kad znam da si Škorpija, moram biti vrlo oprezan, jer će mi se inače srce raspasti na komadiće. Ja padam na ženske Škorpije, što si već sigurno prokljuvila.

     Prvo i prvo, osećam se kriv bacajući ti lire. Da ti pravo kažem, ozbiljno sam zaljubljen već desetak godina u jednu ženu - koja je, takođe, glumica, samo što je Kineskinja! To je «večna» ljubav - mislim sasvim ozbiljno. Ali ja sam muškarac, iako mi je 84. godine, pa sam uvek zaljubljen u još jednu, ili dve, ili tri, ili četiri ženske. Ipak, ovaj put osećam da sam izneverio svoju ljubav. Međutim, verovatno zato što si Škorpija, i što si neobično lepa, i što si s krajnjeg Juga, naprosto ti ne mogu odoleti. U isti mah želim ti se približiti i udaljiti se od tebe. Šta uopšte ja mogu pružiti takvoj ženi kao što si ti? Čini mi se da mogu samo uzimati - a to je u mojim godinama dvostruka sramota. Ipak, uveren sam da ćemo se fizički naći - i to uskoro. Možda ćeš mi čak dopustiti da te zagrlim - nakratko (?). Neprestano me kopka ta tvoja Venerina ogrlica. Ništa ne mogu protiv toga, jer znam šta to znači.

Očekujem pismo od tebe. Glas ti je na telefonu tih i povremeno ne razumem neku reč ili rečenicu.

Pokušavam ustanoviti u kojem kraju stanuješ. Zašto? Zato što bih te hteo pozvati na večeru u japanski restoran «Imperial Gardens» što se nalazi tik ispod Chateau Marmonta na Bulevaru sumraka. To jest, ako ti ne bi bilo teško da dođeš po mene i odvezeš me tamo. Ja ne vozim kola i nemam ih... Bi li mogla tako jednom doći do mene? Ja već godinama odlazim u taj restoran. Tamo sam upoznao i Hoki, moju bivšu ženu Japanku.

E pa, sad sam istresao vreću reči, sad je na tebi red.

Žao mi je što izgleda kao da te požurujem, ali to je samo zato što si tako primamljiva, tako zavodljiva, tako neodoljiva.

Možda ću te ipak totalno razočarati. Ako te razočaram, neka to bude što pre!

A sad se vraćam u krevet. Misliću na tebe i u krevetu i razgovarati u mislima s tobom. Šta kažeš na to?

Je t'embrasse encore une fois et plus tendrement. Henry Miller

Drugo pismo

1. 7. 1976. godine

Draga Brenda,


Ne mogu ti puno pisati - dolaze mi gosti na ručak, a neke druge opet izvodim na večeru u «Imperial Gardens». Ali obećao sam ti da ću ti napisati nešto o japanskom filmu koji sam sinoć gledao.

Jedan moj prijatelj Francuz, filmski distributer, upriličio je privatnu projekciju najerotskijeg filma koji je ikada snimljen u Japanu. Naslov mu je francuski - L'Empire de sens (Carstvo čula).

E pa, duboko sam razočaran. To je, po mom mišljenju, pornić, samo malo uljepšan fabulom i snažnom spolnom ljubavlju izmedju dvoje glavnih junaka. Zapravo je film baziran na istinitoj zgodi za koju sam odavano znao, ali su činjenice razradjene, izmijenjene i preuveličane.

Nakon gledanja filma rekao sam čovjeku koji mi ga je prikazao da mi se ni najmanje ne svidja. Scenarij kao da je napisao pokojni markiz de Sade. Isprobavaju sve poze, a jednom se služe i umjetnim penisom - vrlo mučna scena. Žena je čista nimfomanka koja na kraju stvarno zapada u seksualno ludilo. Polako davi partnera dok je na njemu. To je navodno vrhunac spolnog zadovoljenja. A kad je on mrtav, odreže mu penis, nosi ga u kimonu i onda se sama predaje policiji. Za cijelog filma nisam se ni jedan jedini put seksualno uzbudio niti mi je srce ijednom zadrhtalo - iako nisam nikad prije nešto slično vidio.

Mislim da su Japanci opsjednuti seksom i smrću. To se kod njih neprestance ponavlja. Uzmimo samo za primjer Mišimu.

Titlovi nisu bili na francuskom, nego na engleskom. Film će se uskoro prikazivati u našim kinima. Sumnjm da će se Amerikancima dopasti, ma koliko inače bili ludi za seksom i nasiljem.

U jednoj sceni neka 70-godišnja starica gleda njih dvoje kako se tucaju. Djevojka nagovara frajera da i staru malo razgali. I on je stvarno namrtvo izjebe, kako Bog zapovijeda. Usred jebačine, stara umire.

Njegova ga ljubavnica svaki čas zaustavlja - bilo gdje - da mu kaže da joj se jebe, da ne može čekati, nek je odmah pojebe! On joj govori: «Ali mogu nas ljudi vidjeti», a ona mu odgovara: «Baš me briga». Pravi ženski seksualni manijak. Pa ipak sve to ništa ne uzbudjuje čovjeka, daleko od toga da svršiš u gaće.

Poslije filma odveli su me na večeru u «St. Germain» - francuski restoran na uglu Melrosea i Cahuenge. Bogovska večera! Jesi li bila kad tamo?

Moram prekinuti. Pošta još nije stigla. Kao i ti, vječito čekam poštara, iako se veći dio pošte sastoji od dosadnih pisama mojih poštovatelja.

Evo, stigla je! Da vidim ima li opet koje pismo od tebe. Henry

Treće pismo

29. 9. 1978. godine,
jedno od poslednih


Draga Brenda,

... A sad, 87-godišnjak, ludo zaljubljen u mladu ženu koja mi piše izvandredna pisma, koja me voli do groba, koja me drži na životu i u ljubavi (prvi put savršene ljubavi), koja mi iznosi u pismima tako duboke i ganutljive opaske da sam radostan i zbunjen kao kakav šiparac.

Ali i više od toga - zahvalan, haran, sretan. Da li zaista zaslužujem sve one lepe reči kojima me obasipaš? Nagoniš me da pitam ko sam ja zapravo, da li zaista znam ko sam i šta sam? Ostavljaš me da bludim u misteriju. Zato te još više volim.

Padam na kolena, molim se Bogu za tebe, blagosiljam te s ono malo svetaštva što mi je još ostalo. Bog bio s tobom, predraga moja Brenda, i nemoj nikad zažaliti zbog ove romantične ljubavi sred svog mladog bića.

Oboje smo blagoslovljeni.

Mi nismo od ovoga sveta.

Mi pripadamo zvezdama i s one strane svemira.

Živela Brenda Venus!

Neka joj Bog podari radost i ispunjenje svih težnji i večnu ljubav!

Henry.

Issac Bashevis Singer ,Ogledalo

OGLEDALO



       Postoji mreža stara kao Metuzalem, nežna i rastresita kao paučina i isto tako
puna rupa, koja je ipak sačuvala svoju čvrstinu sve do naših dana. Kad nekog demona zamori traganja za proteklim zbivanjima ili kruženje na krilima neke vetrenjače, on može da se zavuče u ogledalo. Demon odande vreba na plen, kao pauk u svojoj mreži, i mušica će, sasvim sigurno, uskoro biti uhvaćena. Bog je ženama podario taštinu, naročito bogatim, lepim, jalovim, mladim, onima koje imaju mnogo slobodnog vremena, a osećaju se usamljene.
      Nabasao sam na takvu ženu u varošici Krašnik. Otac joj beše trgovac drvnom
građom; njen muž je prevozio balvane rekom do Danciga; grob njene majke prekrivao je korov. Kćerka je živela u jednoj staroj kući, okružena ormarima od hrastovine, škrinjama obloženim kožom i knjigama povezanim u svilu. Dvorile mi je dve služavke: jedna beše nagluva starica, a druga, mlada, ljubakala se sa seoskim violinistom. Ostale domaćice u Krašniku nosile su muške čizme, mlele heljdu vodeničnim žrvnjem, čerupale perje sa gusaka, kuvale čorbe, rađale decu i
prisustvovale sahranama. Izlišno je pomenuti da lepa i obrazovana Zirel - odgajana u Krakovu - nije imala o čemu da razgovara sa svojim palanačkim susetkama. Stoga je više volela da prelistava svoje nemačke pesmarice i na platnu veze likove Mojsija i Cipore; Davida i Batšebu, Ahašvera i kraljicu Ester. Lepe haljine koje joj je suprug poklanjao visile su, neupotrebljene u ormaru. Biseri i dijamanti ležahu u kutiji za nakit. Niko nije imao priliku da vidi njeno svileno donje rublje, čipkane podsuknje, niti njenu crvenu kosu skrivenu pod vlasuljom. Baš niko, čak ni njen sopstveni muž. Uostalom, kada bi neko i mogao da ih ugleda? Danju svakako ne, a noću - caruje mrak.
         Ali, Zirel je imala jednu tavansku sobicu, koju je nazivala budoarom, a u njoj je visilo ogledalo, plavičasto kao voda u trenutku mržnjenja. Ogledalo sa zlatnim okvirom, ukrašeno zmijama, obloženo ukrasnim kamenjem, opervaženo ružama i otrovnim gujama, a po sredini se protezala naprslina. Ispred ogledala beše prostrta medveđa koža, a sasvim uz nju naslonjača sa naslonom za ruke od slonovače i sedištem prekrivenim jastucima. Zar je postojalo išta prijatnije nego se posaditi nag u tu naslonjaču, nogu ispruženih na medveđoj koži, i posmatrati se u ogledalu? Zirel je imala šta i da vidi. Koža joj beše bela kao svileni atlazin, grudi nabrekle kao mešine s vinom, kosa se u uvojcima spuštala do ramena, a noge joj bejahu vitke kao u košute. Sedela je tako satima, opčinjena svojom lepotom. Vrata su bila zabravljena, reza navučena, a ona bi zamišljala da će se vratnice iznenada otvoriti i u sobicu ući neki princ ili plemeniti lovac, neki vitez ili pesnik. Jer, sve što je skriveno mora jednom biti otkriveno, svaka tajna teži da izađe na videlo, kao što svaka ljubav biva izneverena a sve svetinje oskrnavljene. Nebo i zemlja su se zaverili da se sve što je dobro započelo završi loše.
      I tako, čim saznadoh za ovaj mali, slatki zalogaj, pomislih: Zirel mora biti
moja. Trebalo je samo malo strpljenja. Jednog letnjeg dana, dok je sedela zureći u bradavicu svoje leve dojke - pojavih se pred njom, crn kao smola, izdužen kao motka, magarećih ušiju s ovnujskim rogovima, sa ustima žabe i kozjom bradicom. Gledao sam u nju razrogačenih zenica. Zirel je bila tako zabezeknuta da ne stiže ni da se uplaši. Umesto da zavapi „Čuj, Izrailju”, ona prsnu u smeh.
          „Gle, kako si ružan”, reče.
       „Gle, kako si ti lepa”, odvratih ja.
Ona se obradova mom laskanju. „Ko si ti?” upita.
       „Ne boj se”, rekoh. „Ja sam samo đavolov učenik, nisam satana. Prsti su mi
bez noktiju, usta bez zuba, ruke mi se rastežu kao gospino bilje, a rogovi su mi
savitljivi kao vosak. Moja je snaga u poganom jeziku; po zanimanju sam grešni
vragolan, a došao sam da te razgalim jer si usamljena.”
       „Gde si bio dosad?”
        „U spavaćoj sobi, iza peći, tamo gde cvrčak cvrči a miš cijuče, između jednog sasušenog venca i svenule vrbove grane.”
         „Šta si tamo radio?”
         „Posmatrao sam tebe.”
         „Otkad?”
         „Od svadbene noći.”
         „Čime si se hranio?”
          „Miomirisom tvog tela, sjajem tvoje kose, blistavom svetlošću tvojih očiju, tugom tvog lica.”
           „Oh, laskavče”, uzviknu ona. „Ko si ti? Šta radiš ovde? Odakle si? Zarad čega si došao?”

       Ispričah joj priču izmišljenu na brzinu. Otac mi je, rekoh, bio kujundžija, a
mati pohotljiva sukuba; sparili su se na klupku istrulelog konopca u nekom podrumu, a ja sam njihovo kopile. Boravio sam neko vreme u staništu đavola na brdu Seir i obitavao u nekom krtičnjaku. Ali, oterali su me odande kada se saznalo da mi je otac ljudsko biće. Otad sam beskućnik. Ženski demoni su me izbegavali jer sam ih podsećao na sina Adamova, a Evine kćeri smatrale su me satanom. Psi su lajali na mene, a deca bi briznula u plač čim me ugledaju. Zašto su se bojali? Nikom nisam nanosio zla. Jedina želja mi beše da posmatram lepe žene - da ih gledam i sa njima razgovaram.
      „Zašto stupaš s njima u razgovor? Lepotice su retko kad pametne.”
      „U raju, mudri služe kao podmetači za noge lepima.”
      „Moj me je učitelj drukčije poučavao!”
      „A šta zna tvoj učitelj? Ljudi od pera imaju mozak poput buva; papagajski
podražavaju jedan drugog. Mene pitaj kad želiš nešto da saznaš. Mudrost dopire samo do prvog neba, a potom - sve je samo naslada. Očito ne znaš da su anđeli budalasti. Serafimi se igraju u pesku kao deca; heruvimi ne znaju da broje; aralimi preživljavaju sećanja na prošlost pred prestolom nebeske slave. I sam Bog je veseljak; on provodi vreme vukući kita Levijatana za rep, a divlji vepar liže mu ruke ili, pak, oplođuje Šehinu, pa ona svakog dana polaže mirijade jaja, a svako jaje pretvara se u zvezdu."
        „Sad mi je jasno da mi se podsmevaš.”
        „Ako te lažem, neka mi jedan smešan, golemi izraštaj iskoči nasred nosa. Već odavno sam proćerdao svoju zalihu laži. Sad mi ne preostaje ništa drugo sem da   govorim istinu.”
        „Možeš li da oplodiš ženu?”
        „Ne, draga moja. Ja sam, kao mazga, poslednji izdanak svog roda! Ali, to ne
gasi moju pohotu. Ležem samo sa udatim ženama, pošto su moja dobra dela - gresi; moje molitve - bogohuljenja; pakost mi je hleb, drskost vino, a taština - srž mojih kostiju. Sem što umem da brbljam, sposoban sam samo za još jednu stvar!”
         Na ove moje reči ona se nasmeja i reče: „Nije me majka vaspitala da budem đavolova kurva. Odlazi ili ću narediti da isteraju đavole iz tebe.”
        „Ne trudi se nepotrebno”, odvratih ja. „Sam ću otići. Ja se nikom ne namećem. Auf wiedersehen!”
          I rasplinuh se kao magla.

                                                              II 

       Sedam dana Zirel nije ušla u svoj budoar. Ja sam dremuckao u ogledalu.
Mreža je bila razapeta; žrtva samo što nije upala u nju. Znao sam da je radoznala.
Zevajući, razmišljao sam o svojoj sledećoj vragoliji. Da li da zavedem rabinovu
kćerku? Da lišim mladoženju muškosti? Da zapušim dimnjak sinagoge? Vino što se pije subotom da pretvorim u sirće? Da zamršen pramen kose utrapim nekoj devici? Da se uvučem u ovnujski rog o prazniku Roš-hašani? Ili, možda, da nateram kantora da neskladno zapeva? Đavolan uvek ima šta da radi, naročito u danima posta i oprosta kada podrhtavaju čak i ribe u vodi. I upravo kada sam sanjario o Mesečevom soku i semenu ćurana, uđe - ona. Tražila me pogledom, ali nije mogla da me vidi. Stajala je ispred ogledala, ali ja joj se ne otkrih.
         „Mora da sam sve samo uobrazila”, promrmlja ona. „Mora da su to bile

sanjarije!”
        Ona skide spavaćicu i osta pred ogledalom - naga. Znao sam da joj je muž u
gradu i da su proteklu noć proveli zajedno, iako se Zirel nije podvrgla ritualnom
kupanju. Ali, kako u Talmudu stoji, žena će radije da se zadovolji jednom mericom razvrata nego sa deset merica čednosti. Nedostajao sam Zireli, kćeri Rojze Glik, i oči joj behu tužne. Moja je, moja, pomislih. Anđeo smrti, sa palicom u ruci bio j spreman; jedan revnosni mali đavo dao se na posao da Zireli pripremi kotao u paklu; neki grešnik, unapređen u ložača, već je skupljao drva za potpalu. Sve je bilo spremno - nanosi snega i užareno ugljevlje, kuka za njen jezik i mala klešta za njene grudi, miševi koji će joj grickati jetru i crvi koji će joj oglodati bešiku. Moja čarobna ženica, međutim, ništa nije naslućivala. Dirnula je svoju levu dojku, a zatim desnu. Osmotrila je svoj trbuh, ispitivački okrznula očima bedra, pomno se zagledala u nožne prstiće. Da li da se odluči za knjigu, doterivanje noktiju ili da pročešlja kosu? Suprug joj beše doneo mirise iz Lenčica, pa se namirisala ružinom vodicom i karanfilom. Od muža je dobila na dar i ogrlicu od korala koja joj je sad visila oko vrata. Ali, šta bi bila Eva bez zmije? I, šta bi radio Bog da nije Lucifera? Zirel je gorela od požude kao neka
bludnica, mamila me svojim očima. Drhtavim usnama, ona izgovori bajalicu

Oštar vetar briše
po uskim sokacima
hitra crna mačko
nadomak mi dođi.

Snažan je lav,
beslovesna riba:
izroni iz tišine,
tvoj te zalogaj čeka.

        U trenutku kada je izustila poslednju reč, stvorih se pred njom. Lice joj se
ozari.
       „Tu si, dakle.”
       „Bio sam odsutan,” odgovorih, „ali sam se vratio.”
       „Gde si bio?”
        „U zemlji Nedođiji. Kod Rabe, u dvorcu raskalašnih žena, u vrtu zlatnih ptica, kraj Asmodejevog zamka.”
        „Tako daleko?”
        „Ako mi ne veruješ, biseru moj, pođi sa mnom. Sedni mi na leđa, drži se za
moje rogove, a ja ću raširiti krila i poletećemo zajedno iznad planinskih visova.”
       „Ali, ja sam potpuno naga.”
       „Tamo niko nije odeven!”
       „Moj muž neće znati gde se nalazim.”
       „Pravovremeno će saznati.”
       „Koliko traje putovanje?”
       „Nepunu sekundu.”
       „Kada ćemo se vratiti?”
      „Ko tamo ode ne želi da se vrati.”
       „Šta ću ja tamo raditi?”
        „Sedećeš u Asmodejevom krilu i upletati mu bradu u vitice. Grickaćeš badem i  piti blago pivo; uveče ćeš plesati pred njim. Oko nožnih članaka vezaće ti zvončiće, i đavoli će se vrteti ukrug s tobom.”
        „A posle toga?”
         „Ako moj gospodar bude zadovoljan tobom, bićeš njegova. Ako mu se ne
dopadneš - pripašćeš nekom od njegovih miljenika.”
       „A ujutru?”
       „Tamo nema jutra.”
       „Hoćeš li ti ostati kraj mene?”
       „Možda ću, zahvaljujući tebi, dobiti neku koščicu da oližem.”
       „Jadni mali đavolčiću, žalim te, ali ne mogu da pođem s tobom. Imam muža i oca. Imam zlata i srebra, haljine i skupocena krzna. Potpetice mojih cipela najviše su u Krašniku.”
       „Dobro, onda zbogom!”
        „Ne žuri tako. Šta mi valja činiti?”
        „Znači, opametila si se! Umesi testo od najboljeg brašna; dodaj mu meda,
menstrualne krvi, jedno jaje sa zametkom, trunku svinjske masti, naprstak šerbeta i jednu čašu obrednog vina. Potpali vatru na dan sabata i ispeci tu smešu na užarenom ugljevlju. Zatim pozovi muža u svoj krevet i nagovori ga da pojede kolač koji si ispekla. Budi ga lažima i uspavljuj bogohulnim nastranostima. A kad on zahrče, odseci mu pola brade i jedan zuluf kraj uha, ukradi mu zlato i novac, spali zelenaške priznanice i pocepaj vašu venčanicu. Posle toga, baci svoj nakit pod prozor kasapina koji prodaje svinjetinu - to će mi biti veridbeni dar. Pre nego što napustiš kuću, baci svoj molitvenik u smeće i pljuni na posvećeni svitak u mezuzi, tačno na ono mesto gde je ispisana reč šadaj. A onda, dođi odmah do mene. Odneću te na svojim krilima iz Krašnika u pustinju. Letećemo iznad polja prekrivenih otrovnim gljivama, iznad šuma u kojima žive vukodlaci, nad ruševinama Sodome u kojima su zmije učitelji, hijene pevači, vrane propovednici, a novac namenjen u dobrotvorne svrhe poveren lopovima na čuvanje. Tamo se grdoba smatra lepotom, a sve što je naopako ceni kao
pravo; mučenja predstavljaju zabavu, a podrugivanje vrhunac zanosa. Ali, požuri, jer je naša večnost kratkotrajna.
       „Strah me je, đavolčiću, plašim se.”
      „Svako ko krene s nama, boji se.”
Htela je da produži sa zapitkivanjima, da me uhvati u nekoj protivrečnosti, ali
ja utekoh. Ona priljubi usne na ogledalo, ali mi dotače samo krajičak repa.

III 

     Otac je lio suze; muž čupao kose; služavke su tragale za njom u šupi za drva i

u podrumu; njena svekrva je džarala lopatom po dimnjaku; kočijaši i mesari pretražiše šumu. Noću su paljene buktinje, a na sve strane odjekivali su povici tragača: „Zirel, gde si? Zirel! Zirel!” Neki pomisliše da je pobegla u manastir, ali se opat kleo na raspeće da nije tamo. Poslaše po nekog čudotvorca, a zatim po jednu vračaru, neku staru hrišćanku koja je lila figure od voska i, najzad, dozvaše jednog čoveka koji je uz pomoć crnog ogledala otkrivao trag mrtvih i nestalih osoba, a neki seljak posudi hajkačima svoje lovačke pse. Ali, kad se ja jednom dočepam plena, niko mi ga više ne ote! Raširih svoja krila i mi poletesmo. Zirel me je zapitkivala, ali joj ja nisam odgovarao. Kad smo stigli u Sodomu, kružio sam neko vreme iznad Lotove žene kojoj tri bika lizahu nos. Lot je, pijan kao i uvek, ležao u jednom podrumu sa svojim kćerima.

          U dolini senki, znanoj kao zemaljski život, sve podleže promenama. Ali, u

našem svetu vreme stoji! Adam je još uvek nag, a Evu, obuzetu požudom, zmija još uvek navodi na greh. Kain ubija Avelja, buva se pari sa slonom, potop se spušta s neba, Jevreji mese ilovaču u Egiptu, Jov još uvek češe svoje ranama prekriveno telo. On će se češati sve do kraja svih vremena, ali neće naći smirenje.

         Zirel htede da mi nešto kaže, ali ja zalepršah krilima i nestadoh. Svoj sam

zadatak obavio. Sklupčao sam se kao neki slepi miš i upirao obnevidele oči u jednu strmu liticu. Zemlja je bila smeđa, a nebo žuto, đavoli su stajali u krugu mašući repovima. Dve kornjače su se parile pripijene u čvrstom zagrljaju, a jedan muški kamen objahao je ženski kamen. Pojaviše se Šabriri i Bariri. Šabriri je uzeo lik nekog viteza; nosio je zašiljenu kacigu i krivi mač; imao je guščije noge i kozju bradicu. Na njušku je stavio naočari, a govorio je nemačkim narečjem. Bariri je bio majmun, papagaj, pacov i slepi miš, sve to u jednom biću. Šabriri se duboko pokloni i poče da peva kao šaljivdžija na svadbama:

Egodbe, regodbe,

evo nagodbe.

Veverica sa sela

po imenu Zirela

ne htede u kavezu da ostane,

opredelila se da bludniči

u carstvu satane.

      On htede da je stegne u naručje, kad Bariri dreknu: „Ne dozvoli mu da te

dotakne. On ima kraste po glavi i rane po nogama, a lišen je onog čega su žene željne. Izigrava velikog ljubavnika, ali je i uštrojeni petao veći ljubavnik od njega. I otac mu je bio takav, a takav mu je bio i deda. Odaberi mene za ljubavnika. Ja sam unuk Velikog Lažova. Osim toga, bogat sam i iz dobre porodice. Moja baba je bila dvorska dama Naamove kćeri Mahlat. Mojoj majci beše ukazana čast da Asmodeju pere noge. Moj otac, neka večno boravi u paklu, nosio je Sataninu burmuticu.”

       Šabriri i Bariri dograbiše Zirel za kosu i svaki put kad bi je potegli, iščupali bi joj po jedan pramen. Zirel tada shvati kako stoje stvari i vrisnu: „Milost, milost!”

      „Šta su nam to doveli?” upita Ketev Mariri. „Jednu koketu iz Krašnika.”

      „Zar tamo nemaju boljih?”

      „Ne, to je najbolje što imaju.”

      „Ko ju je dovukao ovamo?”

      „Jedan đavolan.”

      „Počnimo!”

      „U pomoć, u pomoć”, zapomagala je Zirel.

      „Obesite je”, povika Jarost, sin Srdžbe. „Ovde ne pomažu jadikovke. Vreme i

promene ostali su za tobom; učini ono što ti se naredi. Ti nisi ni mlada, ni stara.”

       Zirel poče da kuka. Njeno jadikovanje probudi Lilitu iz sna. Ona gurnu u

stranu Asmodejevu bradu i promoli glavu iz pećine, a svaka njena vlas uvijala se kao  zmija.

      „Šta je s tom kučkom?” upita. „Zašto vrišti?”

       „Upravo je obrađuju!”

       „Zar tako mlačno? Zabiberite još malo.”

       „I skinite joj salo.”

     Ta zabava traje već hiljadu godina, ali crnoj družini nikad dosta. Svaki đavo

obavlja svoju dužnost, a svaki đavolan svoje vragolije. Oni čupaju i kidaju, ujedaju i štipaju. Ali, đavoli muškog roda nisu tako zli; žene-đavolice su te koje najviše uživaju, naređujući: „Skini penu sa kipuće čorbe golim rukama! Upleti vitice ne služeći se prstima! Operi rublje ne koristeći vodu! Upecaj ribu u vrelom pesku! Ostani kod kuće, a pritom hodaj ulicama! Okupaj se, ali da se ne pokvasiš. Ulupaj maslac iz kamena! Razbij krčag, a da na proliješ vino!” Za to vreme čestite žene toroču u raju, a bogobojažljivi muškarci sede na zlatnim stolicama, kljukajući se Levijatanovim mesom i hvališu se počinjenim dobrim delima.

          Ima li Boga? Da li je on milosrdan? Hoće li Zirel ikad naći spasenje? Ili je ona ovaploćenje biblijske zmije koja se odiskona slizala sa zlom? Otkud znam? Ja sam još uvek samo đavo nižeg reda. Đavolani retko kad napreduju. U međuvremenu, generacije se rađaju i umiru, Zirel smenjuju Zirele u mirijadi odraza - u bezbroj ogledala.

Likovi romana „Kovači lažnog novca“ Andre Žida

Olja Ivanjicki, portret,detalj sa slike Dvadeseti Vek III, ©Fond Olge Olje Ivanjicki

Kada je završio Kovače lažnog novca, posle šestogodišnjeg rada, Žid je napisao:
„Svakako me više ne muči neizdrživi poriv za pisanjem. Osećanje da 'najvažnije tek treba reći' više ne obitava u meni kao ranije, i čak ubeđujem samoga sebe da nemam puno da dodam onome što vispreni čitalac može nazreti u onome što sam napisao”


____________________

1.1. Uvod

     Andre Žid je sa svojim romanom Kovači lažnog novca, objavljenim 1925. godine u La Nouvelle Revue française (NRF)[1], uveo mnoge tendencije u svetsku književnost koje možemo nazvati pravom književnom revolucijom. Pre svega, tu je pojam mise en abyme[2] koji je uzeo iz heraldike i sam postavio na hartiju, ali o tome će biti govora nešto kasnije. Nego ono što je jedna od primarnih karakteristika ovog, i danas rado čitanog romana, jeste čitava plejada likova koja se provlači kroz priču i čije sudbine, karakteri i postupci pletu radnju dela na način samo svojstven Židu, možemo reći sasvim židovski. Kovač lažnog novca je delo koje sugestivno i suptilno oslikava duhovnu atmosferu Francuske onoga vremena. Židovi junaci – pisci, učenici, studenti i boemi dočaravaju svet u kojem je sve manje „stvarnosti“, a sve više sujete i laži, dva pojma koja se stapaju u istinu o društvu toga doba, koje se lako može porediti i sa ovim današnjim.
     Pre nego počnemo sa detaljnom analizom likova osvrnućemo se kratko na život ovog slavnog francuskog pisca, kao i na neke osnovne karakterisitke o naslovu i radnji samoga romana, ali upravo ta radnja stoji u niti koje povezuje sudbinu svakog od junaka.

1.1. Andre Žid (1869 – 1951)

      Rođen u Parizu 22. novembra 1869. godine od oca koji je bio profesor prava i majke koja potiče iz buržoaske porodice iz Avra. Ovaj, inače jedan od najznačajnijih francuskih pisaca XX veka, odrasta u čisto protestantskoj tradiciju. Njegovo detinjstvo, kao i adolesencija obeleženi su čestim izlivima nervoze, kao i osećajima da on nije kao i svi drugi. U svojoj petnaestoj godini rasplamsaće se njegov zanos prema Madlen Rondo, sestri od ujaka sa kojom je zajedno odrastao i čitao iste knjige i koja će postati njegova buduća supruga. Ubrzo, inspirisan Malarmeom i družeći se sa Pjer Luisom i Polom Valeriom ulazi u svet simbolista, pravca koji je vladao krajem XIX veka i čiji su „apostoli“ takozvani „ukleti pesnici“ Bodler, Rembo, Verlen i Malarme koji su se služili simbolima u svom stvaranju ostavili veliki uticaj na pisce sa početka narednog veka, a samim tim i Žida. Mada, on nije bio njihov potpuni pristalica.
       Andre Valter je bio lik koji je krasio stranice njegovih prvih dela kao što su Sveske Andre Valtera (1891/92), Rasprava o Narcisu (1891), Urijenovo putovanje (1893) i tako dalje. Andre Valter predstavlja Židovo drugo ja, slično nešto imamo i sa Eduarom, likom iz Kovača, ali i on je pisac koji u svom delu ima svog dvojnika – Alena. Na taj način ostvaruje se umožavanje ličnosti. Andre Valter i njegov autror pojavljuju se u delu istovremeno kao učesnici u radnji i kao njeni posmatrači. Naravno, Sveske Andre Valtera su delo koje nije lišeno početničkih slabosti, ali u njemu nalazimo sve teme budućih Židovih romana.

       Tema koja se tiče žene i ljubavi ispunjava priča koju mladi Žid objavljuje po naslovom Ljubavni pokušaji (1893). Glavna junakinja Rašela, ime koje srećemo i u Kovačima, je mlada, lepa i zanosna žena koja sasvim jednostavno i prirodno poziva mladića Luka na ljubavni čin. No, on pred tom mogućnosti uzmiče u ime neukaljane strasti čistog obožavanja. U Židovom junaku izbija autorov vlastiti puritanski strah od čulnosti i greha, što smo videli i kod samog Andre Valtera, a kasnije će mnogi Židovi junaci, kao i njihov stvaralac, tu nemogućnost da se obožavanje žene spoji sa telesnim oblicima ljubavi prevazići ispoljavanjem homoseksualne sklonosti.
       Godina 1893. je predstavljala prekretnicu u Židovom životu. Tada je sa prijateljem i slikarom Polom Loranom krenuo na putovanje zemljama južne Evrope, a naročito severne Afrike. Upravo na tim prostorima, tačnije u Tunisu Žid će spoznati drugu stranu svog bića, onu homoseksualnu, koju više nije mogao negirati i koja će se često javljati kao problematika u njegovim delima, a obrisi upravo te tema nalaze se i u samim Kovačima lažnog novca između likova Bernara i Olivjea, a tu se negde između njih nalazi i Eduar, dok Rober de Pasavan na neki način želi da prikrije svoju drugačiju sklonost time što želi da zavede Loru.
      Neosporno je to da je Židov privatni život uticao mnogo na njegova dela. Kroz likove koje je stvorio provlači se suština njegove sopstvene ličnosti, njegove misli, strahovi, unutrašnji konflikti, čitav jedan židizam. Takođe ta pisčeva neizmerna ljubav prema istini je jedna od glavnih motiva u svim njegovim romanima. Kada je 1947. godine primio Nobelovu nagradu za književnost u pohvali koja tradicionalno biva objavljena od strane žirija za svakog dobitnika za Žida je pisalo:

Za sveobuhvatno i umetnički nadahnuto pisanje, u kojem su ljudski problemi i stanja predstavljeni sa neustrašivom ljubavlju prema istini i oštrom psihološkom pronincljivošću.[3]

     Ono što je Žid uradio za književnost uticalo je kasnije na mnoge pisce širom sveta. Njegova genijalnost dotakla je i naše prostore. Naime, naš slavni pisac Danilo Kiš koji se pe svega dokazao u Francuskoj posvetio je pripovetku Mehanički lavovi iz Grobnice za Borisa Davidovića upravo ovom velikanu francuske književnosti, autora isto tako velikih romana kao što su Podrumi Vatikana (1914), Uska vrata (1909), Imoralista (1902), zatim krucijalnog dela o problematici homoseksualnosti Koridon (1924). Njegovi eseji, putopisi, rasprave o socijalnim i političkim problemima su takođe ukrasi njegovog bogatog opusa. Nego, vratimo se našoj glavnoj temi tj. njegovom po mnogima najboljem romanu Kovači lažnog novca.

1.2. Uopšteno o delu „Kovači lažnog novca“

      Krenućemo najpre od samog naslova romana. Naime, tajna naslova može se protumačiti na više načina. U jednom delu u romanu Eduar, po zanimanju pisac, naziva svog oštrog suparnika Robera de Pasavana „kovačem lažnog novca“ aludirajući pritom na originalnost i vrednost knjiga koje on piše, on je za njega jedan običan „zanatlija“ i „komercijalista“ više nego umetnik. Zatim u sledećem trenutku, imamo grupu adolscenata među kojima su Žorž, brat Olivjeov i Vensanov, potom Gerindanisol, glavni krijumčar, Filip i mali Boris koga će ta igra sa lažnim novcima dovesti do tragedije. Oni su došli na ideju da iskuju lažne novce, puste ih u promet i na taj način dođu do što više pravih novaca. To kažnjivo delo otkriva sudija Alberik Profitandje, Bernarov otac, koji kao prijatelj, a ne kao radnik u pravosuđu dolazi kod Eduara, Žoržovog ujaka, i savetuje mu da obrati pažnju na svog sestrića. Po mnogima najzanimljiviji podatak u romanu jeste taj da pisac Eduar u ovom Židovom delu piše roman koji se zove potpuni isto Kovači lažnog novca. On stalno misli na taj roman, a da nije napisao ni jedan jedini red, zbog čega ga njegov rival De Pasavan omalovažava, dok Eduar na svaku njegovu opasku se na spontan, a uz to i inteligentan način brani, govoreći što se tiče ovoga da njemu ne treba nikakva fikcija da mu stvori roman, već da je stvarnost tj. istina upravo ta koja treba svakom dobrom piscu da diktira roman. U ovom trenutku Židovo razmišljanje mnogo podseća na Prustovo koji kaže da bi napisao suštinsku knjigu, veliki pisac ne mora da izmišlja, jer ona već postoji u svakom od nas, treba da je prevede. Eduar kroz svoj dnevnik opisuje događaje i likove koji ga okružuju, a upravo taj dokumenat bi trebao njemu da posluži za njegov budući roman. Inače, sam Žid je pišući ovo delo pisao Dnevnik Kovača lažnog novca koji je kasnije postao sam deo romana i posvećen je upravo onima koje zanimaju pitanja spisateljskog zanata. U tom Židovom Dnevniku nalazi se možda ključ, sama srž i objašnjenje o stvaranju Kovača. Uz sve ovo, naslov romana može se objasniti onom poznatom „nije zlato sve što sija“. U svakom liku, kao i u svima nama pored anđela čuči i đavo:

Teorija: da se, kao i carstvo božje, i pakao nalazi u nama: A ponekih dana osetim u sebi takvu navalu zla da mi se već čini da car zla pristupa uspostavljanju zla u meni.[4]

       Koliko puta u životu smo se prevarili što se tiče nekih osoba za koje smo mislili da su anđeli tj. zlato, a najednom njihova druga strana ličnosti isplivava, shvatimo da su „lažni“ i mi bivamo povređeni. Bernar otkriva da su ga roditelji lagali čitavog života što se tiče njegovog porekla, Lora za koju je Duvje želeo život dati ostaje trudna sa drugim čovekom, prijateljstvo Olivjea i Bernara biva uzdrmano pojavom Eduara itd… A samim tim moramo biti svesni da i svi mi na neki način živimo dve strane naše ličnosti, ne postoji potpuno dobro, niti potpuno zlo. Svi ljudi su negde na sredini. U isto vreme okolnosti i društvo barataju našim razmišljanjima i postupcima. To je upravo ono o čemu Žid govori u ovom romanu. Opisuje svet pun laži, sujete, ali u istu ruku i istine.
        Značajno je i to da je Žid pisanje ovog dela propratio teorijski produbljenim razmišljanjima o romanu. Njega ne privlači ni realistički, niti naturalistički postupak. Roman, po njemu, ne treba preslikavati činjenice, niti da bude odraz stvarnosti, već tu stvarnost treba osmisliti i održavati stvaranjem jedne druge, fiktivne stvarnosti. Stvarnost je za svakog umetnika nezamenjiva građa, ali svaka činjenica postaje tek umetnički vredna kada se u njoj otkrije ideja, ono što je univerzalno. Ovo je roman otvorene forme. Sižea i unapred utvrđenog plana nema. Priča uvek počinje iz početka i uvek može da se razvija i da se nastavi u nekom drugom pravcu.
        Žid je rekao da jedino Kovače može smatrati pravim romanom, zato što u njemu postoji neodređena eksplozija romanesknog. Imamo dve koherentne celine, a to su Eduarov dnevnik i pravi roman. Uz to ovo delo se može nazvati i romanom o adolescenciji, sazrevanju i odrastanju.
          Kao što je Stendal bio inspirisan aferom Bert za svoj roman Crveno i crno, kao što je Floberova Madam Bovari „plakala“ u isto vreme u dvadeset sela iz okolice Ruana, kao što je Balzak bio inspirisan mnogim detaljima iz svog okruženja za svoje pisanje tako je i Žid za neke detalje u Kovačima bio inspirisan stvarnim događajima. Sve te inspirativne situacije i činjenice pisac iznosi u svom Dnevniku koji je vodio tokom stvaranja romana. Naime, za aferu koja se tiče „kovača lažnog novca“ u delu našao je sasvim slučajno inspiraciju u članku u Ruanskim novinama koji se odnosi na falsifikatorsku aferu u tom gradu. Samoubistvo mladog Borisa desilo se zaista u jednoj školi u Klemon – Feranu, dok je gospođu Vedel uočio i preslikao na hartiju jednom prilikom u vozu za Kivervilu posmatrajući neki bračni par ispred sebe:

Muž: Ovo je predgrađe. Predgrađe koje je već…
Gospođa: Oblačno je, ali neće padati kiša. Ta skini kaput…Tako! tako, tako.
Muž: A?
Gospođa: Nije li to tamo Ruan?
Muž: Oho-ho! Kroz dva sata.
Gospođa: Pogledaj, kakvi su to dimnjaci.
Muž: Aržantej…špargle…
Gospođa je primetila moj pogled. Nagnula se mužu, i odsad će samo tiho govoriti. I to je ipak neki dobitak. Čujem još:
Muž: To nije iskreno.
Gospođa: Naravno. Da bi bilo iskreno trebalo bi da…

Divno: ličnost koja nikad ne bi dovršila svoje rečenice. Gđa Vedel, pastorova žena. [5]

     Sve navedeno može uveriti čitaoce u genijalnost koju je Žid ispoljio u svom zanatu. Takođe, hteo je uvesti u Kovačima jedan već poznat lik, Lafkadija iz Podruma Vatikana:
     Već dva dana se dvoumim da li da dam Lafkadiju da priča roman. To bi bila priča o događajima koje bi on malo-pomalo otkrivao i u kojima bi učestvovao kao radoznao čovek, kao dokoličar i razvratnik. [6]

     Da li bi ova verzija sa Lafkadijom kao naratorom bilo zanimljivija nego li ova sa Eduardovim dnevnikom u mise en abyme formi? Nije toliko ni bitno koliko je bitna činjenica da je Žid sa Kovačima lažnog novca i svojim Dnevnikom u dodatku napravio jednu pravu enciklopediju koja može poslužiti svim Židovim naslednicima u kovanju svog zanata.
     Ovim delom Žid želi dočarati publici pravi značaj romana kao književne forme. Po njegovom mišljenju on treba da se nalazi u prvom planu u svetu književnosti, a da iza sebe ostavi sve druge rodove kao što su basne, karakteri, maksime, pisma itd. Ovim kontrira simbolistima i Princezi de Klev, delu Gospođe Lafajet.
      Konstrukcija romana je veoma kompleksna. Različite priče se pletu jedne u druge, tačke gledišta su umnožene, dok imamo nekoliko tipova naracije kao što su pismo i intimni dnevnik. Autor se takođe javlja kao narator u nekoliko navrata.
     Za kraj ovog poglavlja i pre početka detaljnije priče o likovima citiraćemo sledeću misao, izgovorenu od strane Židovog alter-ega u delu Eduara:

Često sam mislio, – prekida ga Eduar, – da u umetnosti, a naročito u književnosti, vrede samo oni koji se upute ka nepoznatom. Ne otkriva se nova zemlja dok se ne pristane da se, najpre i zadugo, izgubi iz vida svaka obala. [7]

2. Likovi u delu

       Rekli smo već da ono što je najimpresivnije u ovom romanu jeste čitava jedna plejada likova koja se javlja, ali ono što ostavlja najveći utisak jeste da su svi ti likovi povezani jedni među drugima. Žid nas postepeno uvodi u životne priče koje krase stranice Kovača na samo sebi svojstven način. Svaki njegov lik zauzima posebno mesto u priči i svakome posvećuje podjednaku pažnju, mada u nekim trenucima nas iznenađuje kao što je to slučaj sa susretom očeva glavnih likova Bernara i Olivjea, gospodina Profitandjea i njegovog kolege Molinjea, negde na početku romana, kada njih dvojica tokom povratka sa posla vode vrlo pomnu raspravu o nekoj istrazi. Odmah stičemo utisak da će nas radnja povući negde u tom pravcu, ali kasnije nemamo više nigde ni jedan jedini susret između te dvojice likova. Zatim kada se Olivje poverava svom prijatelju Bernaru da je video svog brata Vensana sa novom devojkom polako ulazimo zaobilaznim putem u priču u Lori, glavnoj ženskoj junakinji, koja je udata za Duvjea, a ostaje trudna sa Vensanom, a kasnije vidimo da gaji određena osećanja prema piscu Eduaru, dok Bernar krišom gaji određena osećanja prema njoj. Uz to „demon romana“ Rober de Pasavan da bi sakrio svoje skolonsti prema istom polu pokušava da je zavede.

Sudbine svih likova isprepletane su i povezanu u jednu nit. Ta nit može se prikazati na sledeći način:

     Ovde se zasigurno možete uveriti u obilatost likova Židovog dela. Sada ćemo krenuti sa detaljnijom analizom glavnih likova, dok ćemo ostale pomenuti upravo kroz sudbinu tih koji su u prvom planu i samim time približnije dočarati isprepletanost njihovih života.



2.1. Bernar Profitandje

        Jedan je od tri glavna junaka u romanu. Njegova životna priča krasi sam početak kao i kraj Kovača. On je impulsivan adolescent koji zna šta hoće. Vrlo je olučnog karaktera. Biva uzdrman na samom početku priče saznanjem da nije sin Alberika Profitandjea, čoveka za kog je celog života mislio da mu je otac. Saznaje i to da je plod jedne majčine ljubavne afere. Tada mu postaje jasan odnos koji je Alberik ispoljavao prema njemu tokom čitavog detinjstva. Uvek je osećao da je on drugačiji prema njemu nego prema ostaloj deci. Odlučuje da napiše oproštajno pismo i da zauvek ode iz te kuće:

…Osećajući u sebi tako malo ljubavi prema vama, dugo sam mislio da sam izrod, više volim da znam da nisam uopšte vaš sin. Možda držite da vam dugujem zahvalnost što ste prema meni postupali kao prema svom detetu, ali, najpre, ja sam uvek osećao razliku u vašoj pažnji prema svojoj deci i prema meni…[8]

            Odlazi ponosan na svoj postupak, jedino malo razačaran što se nije pozdravio sa majkom i mlađim bratom Kaluom. Međutim, nije znao da se sledeća misao stvorila u Alberikovoj glavi kada je pročitao pismo:

Svakako, on je oduvek smatrao da treba da osuđuje sve ono novo, grubo, nepokorno što je osećao u Bernaru, ali uzalud još uvek tako misli, jer oseća zaista da ga je upravo zbog toga voleo kao što nikada nije voleo nijedno drugo svoje dete. [9]

       Bernar po odlasku iz roditeljskog doma odlazi kod svog veoma bliskog prijatelja Olivjea Molinjea koji ga je hteo ubediti da se vrati svojim roditeljima, međutim Bernar ostaje pri svojoj odluci da se nikada više ne vrati tamo. Olivje se divio svom prijatelju zbog njegove odlučnosti i jakog karaktera. Između ova dva lika vlada neizmerno prijateljstvo. Oni dvojica su toliko prisni da čitalac stiče utisak da su zaljubljeni jedan u drugog i da će to prijateljstvo prerasti u nešto više. Oni oslovljavaju jedan drugog sa „dragi“ i između njih se može uočiti neka vrsta seksualne tenzije:

-A ti? Gde ćeš ti spavati?
-Bilo gde. Na zemlji. Negde u uglu. Treba da se priviknem…
-Ne, slušaj. Hoću nešto da ti kažem, ali neću moći ako ne osećam da si sasvim blizu mene. Hodi kod mene u krevet.
I pošto je Bernar, koji se za tili čas svukao, došao k njemu:
-Znaš, ono o čemu sam ti onomad govorio…Svršeno je. Bio sam.
Bernar je razumeo od prve. Steže se uza se prijatelja, koji nastavlja:
- Znaš, dragi moj, to je odvratno. To je užasno…Posle, došlo mi je da pljujem, da povratim, da zderem kožu sa sebe, da se ubijem.
-Preteruješ.
-Ili da je ubijem, nju…
-Koje je ona?Nisi bio nesmotren, valjda?
-Ne to je neka drolja koju Drimer poznaje i kojoj me je predstavio.[10]

      Ovde vidimo da je njihov odnos vrlo neoubičajan kada se govori o dva muškarca. Još i činjenica koju Olivje govori Bernaru da mu odnos sa ženom nije bio nimalo prijatan nam još više potvrđuje tu činjenicu, ali tokom čitavog romana imamo samo naznake homoseksualnosti i ni u jednom trenutku taj odnos neće prerasti u nešto više. Jedino će se Olivje osećati malo zapostavljenim pojavom svog ujaka Eduara u Bernarov život i imaće neverovatan strah od gubitka tako velikog prijatelja. Kada se rezimira da kraja njihov odnos možemo ga nazvati čisto „bratskim“, sličnom odnosu Fransoa i Mona u romanu Veliki Mon Alana Furnijea. Olivje i Bernar se dive jedan drugom, govore sve međusobno, pišu kad su razdvojeni i savetuju jedan drugog.
     Bernara s vremena na vreme obuzima velika radoznalost. Nije se mogao suzdržati, a da ne uzme dnevnik Olivjeovog ujaka Eduara i da ne pročita sve što je napisano u njemu. Time njegova sudbina se vezuje za Eduara. Ovaj mu oprašta što je ukrao dnevnik i ne samo to, postaje njegov sekretar i saputnik na putu u Sas-Fe gde su trebali da pronađu malog Borisa, unuka gospodina La Peruza i odvedu ga njegovom dedi. Beranar odustaje od mature i kao neko ko je uvek spreman da pomogne odlazi sa njim. Na toj misiji pridružuje im se i Lora, trudna žena koju je Vensan napustio, a koja je uz to i dobra Eduarova prijateljica. Bernar počinje da gaji određena osećanja prema Lori što i priznaje svojm prijatelju:

Pomislićeš da sam zaljubljen u nju. Pa dobro! Dragi moj, nećes se prevariti. To je ludo, zar ne? Možeš li da predstaviš sebi da sam se zaljubio u jednu trudnu ženu, koju, prirodno, poštujem, i koju se ne bih usudio da dodirnem? Vidiš da ne postajem razvratnik…[11]

       Nakon nekog vremena Bernar će biti prinuđen da odstrani ta osećanja prema Lori, ali nalazi utehu upravo u Lorinoj sestri Sari koja neizmerno podseća na nju. Počinje da radi u zavodu gospodina Vedela, oca Lore i Sare. On obrazlaže svoje postupke, određuje i ograničava sebe, zahvaljujući svojim ljubavima. Veoma je odan i predan svemu što radi.
       Jedna od najvažnijih epizoda koje se tiču ovog lika jeste Bernarov susret sa anđelom. Nakon položenog maturskog ispita Bernar biva u nedoumici kome prvo da pođe i javi tu radosnu vest. Ukazuje mu se anđeo i on zajedno sa njim ulazi u sorbonsku crkvu u koju nije nikada ulazio. Obuzeo ga je spokoj i osećaj blaženstva. Osetio je potrebu da se da, da se žrtvuje za druge. Anđeo postaje njegov vodič kroz sopstvene misli, a na taj način i kroz život. Iste večeri anđeo ga izaziva na dvoboj. Bernar počinje da se bori sa njim i ovaj trenutak možemo objasniti pojmom „dualizam“ koji znači borba sa samim sobom. Da li se Bernar zaista borio sa anđelim? Ne, već sa sobom, odnosno sa đavolom u sebi, sa drugom stranom sopstvene ličnosti, onom koju svako od nas poseduje, ali nije na nju naročito ponoson. Bernar ovde ispoljava veliku hrabrost suočenja sa samim sobom, i to je ono čemu svako ljudsko biće treba da teži, a to je pobeda tog zla u sebi. Borba sa samim sobom je najteža životna borba.
       Na kraju iz Eduarovog dnevnika saznajemo da se Bernar ipak vratio svom ocu. Potkrepljen svim iskustvima i savetima koje je dobio Bernar na pravi način počinje da shvata život i življenje. Možda upravo to može da zahvali Eduaru:

Ja nemam nikakav savet da vam dam. Taj savet možete naći samo u sebi, a samo živeći možete naučiti kako da živite. [12]

2.2 Olivje Molinje

         Najbolji Bernarov prijatelj. Brat Vensana i Žorža. Po karakteru se dosta razlikuje od Bernara. Dok je Bernar odlučan i jakog karaktera Olivje je osećajan, stidljiv, sklon depresiji, u suštini još uvek jedno dete. Gaji neizmernu ljubav i poštovanje prema svom ujaku Eduaru koji je poznati pisac, a on sam želi da se bavi književnim radom. Takođe, kao što je već poznato veoma je blizak sa Bernarom. Sve svoje tajne poverava upravo njemu. Ispoveda mu se kako mu je odnos sa ženom bio odvratan. Kada Bernar i Eduar odlaze u potragu za La Peruzovim unukom u Sas-Fe u njemu se počinje javljati ljubomora.
            Osećao se istisnut istovremeno i iz Bernarovog i iz Eduarovog srca. Prijateljstvo između ta dva prijatelja isključivalo je njegovo. Naročito ga je u Bernarovom pismu mučila jedna rečenica koju Bernar nikada ne bi napisao da je mogao predosetiti sve što je Olivje u njoj mogao videti: „U istoj sobi“, ponavljao je on u sebi – i odvratna zmija ljubomore se i uvijala u njegovom srcu. (…) Te noći, demoni pakla uđoše u njega. [13]
       Olivje je neko sa kim se lako može manipulistati. Osetljiv je i naivan. Rasrđen time što su Bernar i Eduar zajedno u Sas-Feu odlazi ciničnom i podmuklom kontu Roberu de Pasavanu koji je, inače, njegovog brata Vensana navukao na kocku. Kont ga postavlja za glavnog urednika časopisa Avangarda. Odlazi na poslovno putovanje i o tome obaveštava Bernara i Eduara. Govori o Roberu kao o velikodušnom čoveku, dok Eduar zna pravu istinu o tom „demonu“. Za vreme jednog banketa Olivje rastrzan između prijateljstva prema Bernaru, ljubavi i poštovanju prema Eduaru, kao i osećaju zahvalnosti prema Roberu počinje da gubi razum. Uz to i prisustvo pisca i začetnika drame absurda Alfreda Žarija koga je mnogo poštovao dodatno ga uzbuđuje. Zasićen svim tim osećanjima Olivje postaje rob svoje psihe i počinje nedolično da se ponaša. Sled tih događaja dovodi ga do toga da pokuša samoubistvo.
      Voleo je Bernara, voleo je Eduara, čak odviše, da bi mogao podneti da rđavo pričaju o njemu. Kraj Eduara, u njemu se raspaljivalo ono što je bilo najbolje. Kraj Pasavana, ono najgore, sada je to priznavao sebi, a nije li čak oduvek uviđao da je tako? (…) Zahvalnost za sve što je kont učinio za njega pretvarala se u njemu u mržnju. [14]

        Taj događaj pomogao mu je da prepozna „demona“ u Roberu. Nije mogao da istrpi da on vređa njegovog ujaka i on zauvek odlazi od Robera. Ovaj trenutak u romanu povezuje Žida sa Dostojevskim. Za pokušaj Olivjeovog samoubistva Žid je našao inspiraciju u liku Dmitrija Karamazova u krucijalnom delu ovog slavnog ruskog pisca Braća Karamazovi. Inače, Žid se u mnogim stvarima u ovom delu kao i u brojnim drugim oslanjao na Dostojevskog. Napisao je i jedno delo u potpunosti posvećeno ovom piscu. On ga je najviše zanimao zbog psihologije njegovih likova koja je vodila samu radnju njegovih dela. I u svakom slučaju kod Dostojevskog je potvrdio to prisustvo „demona“. Ta tema zauzima značajno mjesto kod velikana ruske književnosti. Žida su posebno zanimala pitanja koja je Dostojevski postavljao u svojim delima i koja se tiču čoveka i njegove esencije odnosno egzistencije kao što su „Ko je čovjek? Odakle je došao? Gde ide? Gde je bio pre rođenja? Gde će ići nakon smrti? Šta je istina?…“ Pored Dostojevskog na ova pitanja odgovor mu pomažu naći i Niče, kao i Montenj.

2.3 Ujak Eduar

       Upravo za ovog lika u romanu se vezuje pojam mise en abyme (lat. abyssus, grč. abussos – abîme, abyme: ponor, ambis) koje predstavlja jedno umetničko delo nastanjeno u drugom. Primarno se vezuje za slikarstvo, dok ga je sam Žid uveo u književnost. Naziv potiče iz heraldike, označava manji grb koji se nalazi na sredini većeg, a Žid ga je prvi put pomenuo u semiološkom smislu 1893. godine rekavši sledeće:

J’aime assez qu’en une œuvre d’art on retrouve ainsi transposé, à l’échelle des personnages, le sujet même de cette œuvre par comparaison avec ce procédé du blason qui consiste, dans le premier, à mettre le second en abyme. [15]

     U Kovačima lažnog novca pored glavnog djela imamo još jedno umetnuto, a to je Eduarov dnevnik u kojem on kao posmatrač iznosi dešavanja iz njegove okoline. Eduarov dnevnik može se posmatrati kao zasebno delo. Mise en abyme nalazimo i kod Margaret Jursenar u njenom istorijskom romanu Hadrijanovi memoari. Inače, dnevnik je neizostavni deo Eduarovog postojanja i njegove ličnosti, on smatra da ništa što se desilo u njegovom životu se nije uistinu desilo ukoliko se ne ogleda u njemu.

Eduarov dnevnik

2 sata – Izgubio sam kofer. Svršena stvar. Od svega što mi je bilo u njemu stalo mi je samo do dnevnika. Ali do njega mi je suviše mnogo stalo. (…) To je ogledalo koje nosim sa sobom. Ništa od svega što mi se događa ne dobiva za mene stvarno postojanje sve dok se ne ogleda u njemu. [16]

Sva ova priča o mise en abyme formi može se poistovetiti zaista sa igrom ogledala. Na sledeći način to izgleda u slikarstvu. Imamo sliku u slici. Žid je sledio primer slavnih slikara Van Ajka i Velaskeza

                                          Jan Van Eyck „Portrait des Arnolfini“

                                         Diego Vélasquez „Les Ménines“

     Što se tiče Eduara kao ličnosti on je čovek koji želi svakom da pomogne. Odlazi u Ses-Fe da bi ispunio obećanje gospodinu La Peruzu i doveo mu njegovog unuka. On je Olivjeov ujak, polubrat njegove majke Poline. Stara se o Olivjeu nakon što je ovaj pokušao samoubistvo i zauzima se za Žorža u aferi u kojoj je zapao oko lažnih novaca. Nikome ne govori o tome. Prećutao je i momenat kada je vidio Žorža u krađi knjige. Sam Žid se u romanu javlja kao narator iznoseći svoj stav o Eduaru koji, međutim, nije potpuno pozitivan :

Eduar me je često razdražio (kad je govorio o Duvjeu na primer), pa čak i ogorčio. Nadam se da nisam suviše dao da se to vidi, ali sad mogu to da kažem. Njegov način ophođenja s Lorom, neki put tako blagorodan, izgledao mi je ponekad nepodnošljiv. Ono što mi se ne dopada kod Eduara, to su razlozi koje sebi daje. Zašto sada nastoji da sebe ubedi da on teži za Borisovim dobrom? (…) Ne poričem da ime, negde u svetu, i plemenitih, velikodušnih i čak nesebičnih dela, hoću da kažem samo da se iza svakog, i najlepšeg motiva često krije đavo koji je vešt i ume da izvuče dobit iz onoga što mislimo da smo mu oteli. [17]

      Sa druge strane Eduar predstavlja alter-ego samog Žida u romanu. Obojica su pisci i Žid kroz njega iznosi svoje stavove i mišljenja o književnosti kao i o mnogim drugim temama. Zatim Eduar u delu piše roman koje se sasvim slučajno zove Kovači lažnog novca. S obzirom da je Žid vodio Dnevnik tokom pisanja romana on u jednom trenutku uzdiže samog sebe što je to uradio govoreći kroz Eduara sledeće:

Pomislite od kakvog bi značaja bilo za nas da je sličan dnevnik vodio Dikens ili Balzak, da imamo dnevnik Sentimentalnog vaspitanja ili Braće Karamazova! istorijat dela, njegovog rađanja! To bi bilo silno zanimljivo…zanimljivije nego samo delo. [18]

Činjenicu da su Eduar i Žid jedna te ista ličnost nam potvrđuje sam pisac na samom kraju svog Dnevnika:

Potreba koju imam da se krećem, da činim usluge, iz čega izbija najbistriji izvor moje sreće i što čini da uvek drugoga pretpostavim sebi, možda je naposletku samo potreba da pobegnem od sebe, da se izgubim, da se umešam i uživam u tuđem životu. Dosta o meni. Da nije Eduara, ne bih nikada toliko rekao. [19]

2.4 Lora Duvje

          Glavni ženski lik. Kćerka je gospodina i gospođe Vedel koji su vlasnici školskog zavoda. Njen ljubavni život je veoma buran. Udata je za Feliksa Duvjea, međitim tokom lečenja u Pou upoznaje Vensana i sa njim počinje ljubavnu aferu. Ostaje u drugom stanju. Ta činjenica je počinje progoniti.
      Rekao mi je da je za vreme putovanja od Poa do Pariza mislio da će ona poludeti. Tek što je bila shvatila da je na početku trudnoće. Sedela je naspram njega u kupeu, bili su sami. Od jutra mu ništa nije govorila. On je morao sa se pobrine o svemu, za odlazak. Ona se sasvim prepustila sudbini, izgledala je kao da nije ničega više svesna. Uhvatio ju je za ruke, ali je ona ukočeno gledala preda se, unezverena, kao da ga ne vidi, a usne su joj se tresle. Nagnuo se k njoj. Ona je govorila: „Ljubavnika! Ljubavnika! Ja imam ljubavnika!“[20]

     Nju grize savest zbog onoga što je učinila, međutim ne može da se odupre svojim osećanjima. Na neki način ona je rob svojih osećanja. Za vreme boravka u Sas-Feu sa Bernarom i Eduarom u njoj se nalazila čitava jedna zamršenost strasti. Eduar joj je bio prijatelj, ali polako počinje da oseća i nešto više za njega. Shvatila je da je u Vensanovom zagrljaju ustvari tražila Eduara, ali nije mogla da podnese Eduarovu hladnoću prema njoj. U isto vreme Bernar počinje da se zaljubljuje u nju, dok ona, svesna toga, mu dopušta da joj ugađa i da joj ukazuje poštovanje. U nekim trenucima se zbog toga gadila samoj sebi i prezirala je sopstvenu ličnost. Osećala se kao žena niskog morala, greške koje je učinila su je progonile, a nesvesno je srljala u druge. Godilo joj je to da bude voljena, pažena, ali opet, sa druge strane nije mogla da trpi tu svoju samoživost. Prikazana je kao žrtva u delu, ali bila je žrtva same sebe. Niko je nije povredio, ona je bila ta koja je povređivala druge, doduše nekad ni sama toga ne bi bila svesna. Još jednu lošu stvar koju je učinila bilo je to što je novčano potpuno iskoristila svoju sestru Rašelu. Uprkos svemu ovome ne možemo reći da je ona negativan lik. Ona je osetljiva, saosećajna sa drugima, ljubazna, ima lice anđela, volela bi da pomogne, ali često nije znala kako. Međutim, najviše se bojala za sebe. Nije bila svesna svoje slabosti, dok njen brat Arman jeste.
       Bernar, nakon propalog pokušaja da bude sa Lorom, nalazi utehu u njenoj sestri Sari, koja veoma podseća na nju.
    Njene vesele oči blistale su čudnim sjajem. Bernar, koji je u mraku nije mogao videti, bio je sada zapanjen njenom sličnosti sa Lorom. Bilo je to isto čelo, iste usne… Crte su joj, doduše, odisale manje anđeoskom ljupkošću, a njen pogled je pokretao neki nemir u njegovom srcu. [21]

2.5 Vensan Molinje

       Propali student medicine. Nakon što je oboleo od tuberkuloze odlazi u bolnicu u Pou. Tamo upoznaje Loru kojoj je napravio dete. Međutim, nije bio spreman na težinu te obaveze, te je napušta. Druženje sa Roberom de Pasavanom ga skreće sa pravog puta. On je neko sa kim se lako moglo baratati kao i sa njegovim bratom Olivjeom, koji se, doduše, znao na vreme skloniti dok ovoga Rober u potpunosti navlači na kocku. Počinje da bude zavistan od toga. Smatrao je ukoliko to radi da će biti veći u Roberovim očima. Nije shvatao da „demon“ upravlja sa njim. Takođe, u njegov život ulazi laskava, frivolna i pomalo detinjasta lejdi Lilijana Grifit, Roberova prijateljica.

Vensan je došao uzdignute glave. Sve je na njemu odavalo trijumf, radost. Kada je ušao Lilijen je skočila. Pogledala ga je za trenutak u lice, pa se radosno bacila na Robera i izbubetala ga pesnicama po leđima, skačući, igrajući i vičući. (…)
Izgubio je opkladu! Izgubio je opkladu!
Kakvu opkladu? – upita Vensan
Kladio se da ćete opet izgubiti. Hajde! Recite brzo: dobili koliko?
Imao sam izvanredne hrabrosti, snage, da stanem kod pedeset hiljada i da zatim napustim igru. [22]

      Vensan je naivan. Robera mu je ulivao strah i nepoverenje, ali činio je sve da ga zadivi. Dopušta da ga Lilijana zavede i prepušta se njenim čarima. Odlazi sa njom na putovanje u Afriku.
     Ovaj lik je tipičan primer onih koji nisu mogli da se izbore sa đavolom u sebi. Tog đavolja u njemu je probudio De Pasavan i od tada on počinje da robuje njime. Nije više znao za ono dobro. Nije bio u stanju da čuje božiji glas. Đavo mu je bio primamljiviji kao i svakom čoveku bez jake ličnosti. On je pozitivan lik koji samo nije znao kako da se odupre.

Jeste li primetili da, na ovom svetu, bog samo ćuti? Samo đavo govori. Ili bar, ili bar (…) ma kolika bila naša pažnjam mi uspevamo da čujemo samo đavola. Nemamo uho za božiji glas. [23]

        Na kraju, taj đavo ga u potpunosti obuzima i on ubija svoju ljubavnicu Lejdi Grifit u Africi. To je isti onaj đavo koji je upropastio Dorijana Greja u delu Oskara Vajlda, kao i Ogista i Elektru u Sartrovim Muvama. Za taj zločin saznajemo iz novinskog članka. Nije precizirano da li se radi o Vensanu, ali sve okolnosti ukazuju na to.

2.6 Kont Rober de Pasavan

        Negativan lik. Prikazan kao „demon“ koji sije zlo. Možemo ga nazvati i pravim „kovačem lažnog novca“ upravo zbog toga što se izdaje za svačijeg prijatelja, a ustvari nije ničiji. Dvoličan je i ljubomoran na tuđi uspeh. Inače je pisac i večiti je Eduarov rival. Voli da obmanjuje ljude, da barata njima kao sa marionetama. Vensana je u potpunosti okrenuo, dok mu se Olivje uspeo izmigoljiti. Zanimaju ga tuđi životi, pun je zavisti i sujete.

Zanimao bih se više za životinje, kada bih se manje zanimao za ljude. [24]

      On je od onih ljudi koji drugima želi da pomogne, ali ustvari iza tog motiva se krije đavo koji želi da ih učini nesretnima. Sije patnju. Dok drugi pate, on se oseća zadovoljno, ali to vješto prikriva. Vensana ubeđuje da se kocka da bi mu pomogao da izađe iz dugova, ali biva sretan kada on gubi, dok ga ljubomora izjeda kada ovaj dobija. Želi da se prikaže u najboljem svetlu, dok u sebi nosi komplekse, slabost i mržnju. Pokušava da zavede Loru, ali to samo zbog toga da prikrije svoje homoseksualne sklonosti. Sve što radi radi za svoju dobit, a za tuđi gubitak.

2.6. Gospodin i gospođa La Peruz

        Bračni par koji je čisti primjer „dekristalizacije ljubavi“. Naime, kristali predstavljaju čestice ljubavi koje se množe kada čovek voli, međutim kada dođe do zasićenja ti kristali otpadaju i dolazi do „dekristalizacije“. Inače, to je psihološki fenomen i pojava gotovo u većini brakova. Jedan od takvih je upravo brak gospodina i gospođe La Peruz. Oni su godinama u braku i odavno već među njima ne postoji nikakva strast. La Peruz se žali Edauru da ga žena gnjavi, kritikuje i da ga njeno prisustvo sve više i više uznemirava, dok ona misli da je suprug želi ubiti. On zaista i želi da je skloni, ali u strački dom. La Peruzova je prikazana kao oronula starica koja liči na pticu grabljivicu. Tako je bar opisuje Eduar:

Pod perikom sa crnim trakama, koja čini još tvrđe crte njenog bledog lica, sa dubokim rukavicama bez prstiju iz kojih vire kratki prsti kao kandže, gospođa La Peruz ličila je na pticu grabljivicu. [25]

Dok mu La Peruz govori sledeće o svojoj ženi:

Za sve što u životu uradi naopako, optužuje mene. Svaki njen sud je izopačen. Evo, gledajte, pokušaću da me razumete: vi znate da spoljne slike stižu obrnute u naš mozak, gde ih jedan živčani mehanizam ponovo obrće. E, vidite, ona, gospođa La Peruz, nema taj živčani mehanizam. Kod nje sve ostaje natraške. Možete zamisliti kako je to mučno. [26]

        La Peruzovo zanimanje je profesor. U drugom delu romana radi u Vedelovom školskom zavodu, koji inače Vedel drži sa stracem Azaiem. Jedno što La Peruza održava u životu jeste postojanje njegovog unuka Borisa koga nije video godinama. Naime, on je sin njegovog pokojnog sina i njegove bivše učenice koja je odvela Borisa da živi sa njom u Poljskoj. Želja mu je da ga ponovo vidi. Eduar odlazi u Sas-Fe u Švajcarsku gde se Boris nalazi na lečenju da bi ga pronašao i odveo ga njegovom dedi. Borisov dolazak nije mnogo popravio La Peruzovo raspoloženje, jer primećuje dosta psihičkih problema kod svog unuka. Upisuje ga u Vedelov zavod gde i sam počinje raditi ne bi li poboljšao zdravlje svog unuka, međutim Borisov boravak u zajednici dovešće do tragedije.
      La Peruz je sasvim svesno odlučio da izvrši samoubistvo sa svojim pištoljem, ali u zadnji trenutak odustaje. To pripisuje sebi kao kukavičluk.

2.7. Mali Boris

        Boris je adolescent koji boluje od živčane bolesti. Povučen je, slabašan i depresivan. Nema očevu figuru kraj sebe. Otac mu je umro. Sebe je smatrao krivim za njegovu smrti i zbog toga se psihički kažnjavao. Nalazi se u Švajcarskoj na lečnju uz nadzor doktorice gospođe Sofroniske koju je odabrala njegova mati. Ona smatra da je Boris vrlo nežan dečak i da će mu prijati odvojenost od majke koja je, inače, pijaniskinja i pevačica, kao i od ljudi sa kojima sa ona druži. Mali Boris dosta podseća na samog Žida kao pubertetliju čije je odrastanje bilo propraćenje čestim izlivima nervoze.
     Jedinu svetlost Borisu predstavlja devojčica Bronja koja se leči u istoj bolnici. Njih dvoje su nerazdvojni i Boris je ludo zaljubljen u nju, ali je svestan činjenice da ona boluje od naizlečive bolesti. Kada ona umre to će biti još veći šok za njega.
    On u sebi nosi prevliki osećaj krivice zbog „mađije“ koju je upražnjavao. Nosi pergament na koje piše:

GAS. TELEFON. PET HILJADA RUBALJA.

     Taj pergament predstavlja njegov „talisman“ sa čarobnim rečima koja deci pomaže da otvore vrata sramnog raja požude. Njegova krivica radi te „mađije“ predstavlja ustvari krivicu radi onanije. Smatra da je očeva smrt božija kazna za njegove grehe.
      Nekoliko dana kasnije, ušavši u učionicu, Boris nađe na svojoj klupi tu hartiju koje se jedva i sećao. On je bio uklonio iz pamćenja sve što je poticalo iz te „mađije“ njegovog ranog detinjstva, koje se sada stideo. (…) Izgledao je kao da je pao s neba ili, bolje rečeno, izronio iz pakla. Boris je, bez sumje, bio u tim godinama da je mogao prosto slegnuti ramenima pred tim đačkim vraglijama, ali su one oživljavale mračnu prošlost. Boris uze talisman i strpa ga u bluzu. Čitav ostatak dana mučilo ga je sećanje na vršenje njegove „mađije“. Do večeri se borio protiv mračnoga nagona, a onda, pošto ga ništa više nije podržavalo u toj borbi, čim se povukao u svoju sobu, on podleže.
     Činilo mu se da propada, da tone daleko od neba, ali je uživao u propadanju i nalazio naslade u njemu. [27]

       Boravak u zavodu mu nije prijao, jer je često bio izložen ismevanju druge dece posebno Geridanisola, Žorža i Fifija. Oni su mu podmetnuli pergament koji ga je podećao na kako on kaže „mračnu prošlost“, a uvukli su ga i u aferu sa novcima. On je bio neko kojim se moglo lako baratati. Razdirao ga je prezir njegovih drugova, želeo je da učini bilo šta samo za malo uvažavanja. Dečaci su opet pripremili smicalicu da ga obmanu. Naime, izmislili su „Bratstvo hrabrih ljudi“ u koje su uključili i samog Borisa. Ko bude ispao najveća kukavica u jednom „iskušenju“ taj mora da izvrši samoubistvo u učionici sa La Peruzovim pištoljem. Podmetnuli su da to bude Boris. On, koji je bio psihički uzdrman i koji bi učinio sve da bi se iskupio i dokazao, bez razmišljanja prihvati da izvrši kaznu:

La Peruz se naže. I najpre, on ne shvati šta to čini njegov unuk, mada je čudna svečanost njegovih pokreta bila takva da je mogla da ga uznemiri, Najjačim glasom, za koji se trudio da zvuči zapovednički, on poče:
Gospodine Borise, molim vas da se smesta vratite na svoje…Ali odjednom prepozna pištolj. Boris ga prinese slepoočnici…[28]

    La Peruz je poduhvat svoga unuka smatrao kao hrabrost koju on nije imao kada je sebi želio nauditi. Eduar je smatrao da je to plod kukavičluka. Vedelovi i Azai su nakon te tragedije odlučili da zatvore zavod. Geridanisol je uspeo da dokaže da nije kriv za njegovu smrt, dok se Žorž, uprkos prevelikom divljenju prema Geridanisolu, vratio majci ustuknuvši pred užasom i pucnjem koji mu je otvorio oči i zauvek zaboravio to prijateljstvo, lažne novce itd…

…đavo i dobri bog čine jedno; oni se slažu. Mi se trudimo da verujemo da sve što je rđavo na zemlji potiče od djavola, ali to je zato što inače ne bismo našli snage u sebi da oprostimo bogu. On se zabavlja sa nama, kao mačak mišem koga muči…I posle toga još traži od nas da mu budemo zahvalni. Zahvalni zbog čega? Zbog čega?… (…)

A znate li šta je najužasnije učinio? Što je žrtvovao svog rođenog sina da bi nas spasao. Svog sina! Svog sina!… Svirepost, to je prvo svojstvo boga. [29]

1.3. Zaključak

       Ovo su bili najautentičniji likovi Židovog romana i likovi koji su meni lično ostavili najjaći utisak. Žid u svakoj svojoj rečenici daje poruku čitaocu koju može da primeni na sopstveni život. U svim konstatacijama se slažem sa njim osim u tome sa su Bog i đavo jedno, smatram da je na čoveku da li će da čuje božiji ili đavoli glas, da li će biti hrabar ili kukavica i koji će put izabrati. U svakom slučaju smatram da čovek nikad ne sme da prestane da se bori i da se, kako kaže Žid, mora suprostaviti đavolu kao što je to učinio Olivje, kao i Bernar, a ne podleći mu kako Vensan. Treba znati oprostiti kao što je to učinio Bernar svome ocu i otisnuti se da bi biće spoznalo sebe i svet oko sebe na pravi način kao što to misli Edaur. Ne treba ploviti samo uz obalu i nikada ne treba gubiti nadu u život kao što Eduar savetuje Bernara: Treba hteti ono što se hoće. [30
      Kraj romana je takođe izneneđujući kakav smo i očekivali od Žida. Eduar u svom Dnevniku nagoveštava šta se zbilo sa likovima, odaje nam da se Bernar vratio ocu.

Treba da se vidimo ponovo sutra uveče, jer me je Profitandje pozvao na večeru s Molinjeom, Polinom i njihovom decom. Veoma sam radoznao da upoznao Kalua.[31]

      Mnogi kritičari smatraju da je Žid sa ovom poslednjom rečenicom ponovo naglasio tu homoseksualnost. Može biti, ali ja smatram da je Žid samo ovim još jednom potvrdio svoj književni genije. Navikli smo kroz celo delo da nas iznenađuje, da se priče i likovi prepliću i ponekad odlaze u sasvim drugom pravcu. Ovako nam je dao povod da razmišljamo šta bi bilo dalje. Kalu, Bernarov brat, se u delu pominje samo na nekoliko mesta u nekim malim obrisima. Sada bi mogla da počne priča o njemu, tako da za ovaj roman nemamo utisak završetka.
      Roman je 1950. godine uvršten u listu Grand prix des meilleurs romans du demi-siècle.[32] Zasigurno zasluženo. Izvesno je i to da je i jedan od najboljih romana svih vremena.

Miloš Avramović
_____________________

LITERATURA



Žid Andre, Kovači lažnog novca, Biblioteka Vijesti, Podogrica 2004
Žid Andre, Podrumi Vatikana, Biblioteka Vijesti, Edicija Nobelovci, Podgorica 2008
Džakula Branko, Francuska književnost (od 1857. do 1933.), „Svjetlost“ OOUR Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Sarajevo, Izdavačko preduzeće „Nolit“ Beograd, 1981
Lagarde André, Michard Laurent, XXième siècle, Les grands auteurs français, Anthologie et historie littéraire, Bordas 2004


[1] Nova francuksa revija – francuski časpopis koji se prije svega bavio književnom kritikom i koji je uređivao sam Žid
[2] Priča u priči, slika u slici, roman u romanu
[3] ŽID Andre „Podrumi Vatikana“ – Biblioteka Vijesti, edicija Nobelovci, Podgorica 2008, poledjina
[4] ŽID Andre „Kovači lažnog novca“ , Biblioteka Vijesti, Podgorica 2004, str. 412
[5] Ibid. str 391/92
[6] Ibid. str. 357
[7] Ibid. str. 315
[8] Ibid. str. 20
[9] Ibid. str 22
[10] Ibid. str 22
[11] Ibid. str. 155
[12] Ibid. str. 316
[13] Ibid. str. 157
[14] Ibid. str. 157
[15] Prev. Volim kada se u jednom ujetničkom delu nađe tako transponovana, po meri likova čak i tema tog dela u poređenju sa procesom grbova koji se sastoji u tome da se drugi član uključi u prvi, a preklapa se sa drugim.
[16] Ibid. str. 141/42
[17] Ibid. str 198/99
[18] Ibid. str. 171
[19] Ibid. str. 410
[20] Ibid. str. 50
[21] Ibid. str. 266
[22] Ibid. str. 52
[23] Ibid. str. 351
[24] Ibid. str. 135
[25] Ibid. str. 143
[26] Ibid. str. 145
[27] Ibid. str. 340
[28] Ibid. str. 348
[29] Ibid. str. 351
[30] Ibid. str. 132
[31] Ibid. str. 352
[32] Gran Pri najboljih romana prve polovine XX veka

Pismo Hiperiona Belarminu

Iz „Hiperiona“ Fridrih Helderlina



Sada živim na Ajaksovom ostrvu, na miloj Salamini.

Volim ovu Grčku posvuda. Ona ima boju moga srca. Gdegod pogledaš, leži jedna radost sahranjena.

Pa ipak je oko tebe i toliko toga umilnog i velikog.

Na predgorju sam sebi sagradio kolibu od grana mastike, a okolo zasado mahovinu i drveće i majčinu dušicu i svakojako grmlje.

Tu provodim najdraže svoje časove, tu sedim čitave večeri i gledam preko u Atiku, dok mi najzad srce prejako ne zakuca; onda uzmem svoj alat, siđem u zaliv i lovim ribu.

Ili gore na mojoj uzvisini čitam o starom veličanstvenom pomorskom ratu koji je nekada protutnjao kraj Salamine u divljem, mudro obuzdanom metežu, i radujem se duhu koji je mogao da razbesneli haos prijatelja i neprijatelja usmeri i pripitomi, kao jahač konja, i usrdno se stidim svoje sopstvene ratničke povesti.

Ili gledam na pučinu i premišljam o svome životu, usponima njegovim i padovima, blaženstvu njegovom i žalosti, i prošlost moja zvuči mi često kao svirka na strunama u kojoj umetnik prebire po svim zvucima i potajnim redom razbacuje nesuglasja i sazvučja.

Danas je ovde gore višestruko lepo. Dva prijazna kišna dana ohladila su vazduh i preumornu zemlju.

Tlo je postalo zelenije, polje šire. U beskraj se pruža s radosnim bulkama pomešana zlatna pšenica, a svetlo i živahno diže se hiljadu nadom ispunjenih vršika iz dubine dubrave. Nežno i velelepno bludi prostorom svaka linija daljine; kao stepenice uzdižu se bregovi do sunca, neprekidno jedan za drugim. Čitavo je nebo čisto. Bela svetlost zahukala je samo Eter i kao srebrni oblačak leluja se prezavi mesec u prolazu kraj svetlog dana.

Izvor: Fridrih Helderlin, „Odabrana dela“, preveo Ivan V. Lalić, Noilit, Beograd 2009.

Boris Ejhenbaum – ''Kako je napravljen Gogoljev 'Šinjel''' (1918.) :

     

      Kompozicija novele mnogo zavisi od toga da li je autorov subjektivni ton samo služi kao formalna veza između događaja, ili je konstruktivni element koji stvara manje-više iluziju pripovedanja. Primitivna novela, avanturistički roman, pa i komična novela – ne poznaju i ne traže pripovedanje, jer se sve razvojne linije određuju kroz brzo i raznoliko smenjivanje događaja i situacija.
         Kompozicija u kojoj siže kao splet motiva gubi konstruktivnu ulogu – pripovedač ističe sebe u prvi plan, kao da koristi siže samo za zaplet pojedinih stilskih postupaka. Težište se sa sižea prenosi na postupak pripovedanja; glavna komična uloga se dodeljuje kalamburima (u vidu igre reči, ili razvijenih do manjih anegdota). Komični efekat se postiže načinom pripovedanja.
          Dve vrste komičnog pripovedanja :
1.- pripovedačko – ograničava se na šale, kalambure sa igrom reči...; utisak mirnog jezika.
2.- reprodukciono – uvodi postupak govorne mimike i pokreta, pronalazeći posebno komične artikulacije, zvučne kalambure, zamršene sintaksičke konstrukcije...; pripovedanje dobija karater glume, i kompozicija se karakteriše ne samo običnim spletom šala, već i sistemom različitih mimiko-artikulacionih pokreta.
       Gogoljeva kompozicija nije određena sižeom. Siže je uvek oskudan, pre se može reći da ga i nema –neka komična situacija (koja ponekad sama po sebi i nije komična) služi kao početni impuls za razradu komičnog slučaja. Pismo Puškinu (1835.) : ''Preklinjem vas, dajte mi bilo koji siže, ma kakav, komičan ili ne, ali čisto rusku anegdotu... Preklinjem vas, dajte siže, i eto vam komedije petočinke kao od šale, a smešne da pukneš – kunem se!''.
      Baza Gogoljevog teksta je pripovedanje – njegov tekst se formira od živih govornih predstava i govornih emocija. To pripovedanje ima tendenciju ne samo da pripoveda, da jednostavno saopštava, već da pripoveda kroz mimiku i artikulaciju reprodukcije. Rečenice se biraju i kombinuju ne samo prema principu logike govora, već više prema principu izražajnog govora, u kojem posebno mesto pripada artikulaciji, mimici, zvučnim pokretima...
       Zvučna semantika : u Gogoljevom jeziku zvučni omotač reči, njegova akustička karakteristika postaje značajna, nezavisno od logičkog i stvarnog značenja. Artikulacija i njen akustički efekat izbijaju u prvi plan kao izražajna sredstva.
      Gogolj voli nazive, imena... – tu se otvaraju široke mogućnosti za takvu artikulacionu igru. ''On je veliku pažnju posvećivao imenima svojih lica u komedijama; tražio ih je svuda; ona su postala tipična; on ih je pronalazio i u oglasima (prezime Čičikova pronađeno je na zgradi), na firmama...''(-Smirnov). Gogolj takođe sastavlja imena, očigledno izmišljena - pr. Neuvažaj-Korito, ili Bašmačkin, ime koje daje i mogućnost i povod za igru rečima.
        Siže kod Gogolja ima samo spoljni značaj, i zato je statičan. Prava dinamika, a time i kompozicija, je u konstrukciji pripovedanja, u igri govora.
       Osnovni kompozicioni sloj ''Šinjela'' – čisto komično pripovedanje sa svim karakterističnim postupcima govorne igre, spojeno sa patetičnom deklamacijom, koja kao da formira drugi sloj.
       Kalamburi raznih vrsta – bazirani ili na zvukovnoj sličnosti, ili na etimološkoj igri rečima, ili na skrivenom apsurdu. Gogolj posebno voli kalambure etimološke vrste – radi njih je često posebno izmišljao prezimena : Bašmačkin – želja da se stvori povod za kalambur (+ sklonost ka sufiksima
deminutiva – karakteristika Gogoljevog stila). Kalambur stvoren pomoću tog prezimena proširen je komičnim postupkom koji mu daje potpuno ozbiljan izgled; pritom je neosetno doveden do apsurda (cipele nose ''i otac i deda, pa čak i šurak''); i na kraju kao da je uništen komentarom (da svi nose čizme), jer se ubacuju detalji koji nisu sa njim u vezi (đon) – u stvari, dobija se složeni, kao duplirani kalambur. Postupak dovođenja do apsurda ili nelogičnog povezivanja reči, obično je maskiran strogo logičnom sintaksom, i zato ostavlja utisak nenameštenosti. Logički aspurd maskiran je još i obiljem detalja koji privlače pažnju; kalambur nije istaknut, već je naprotiv skriven na sve načine, i zato se povećava snaga njegove komike (pr. opis Petroviča). Čist etimološki kalambur – pr. tajni savetnici.
        Drugi književni postupak : izazivanje utisaka i uticaj kroz glasove. Imena koja nemaju smisla  ''zaumne reči'' koje pružaju mogućnost za posebnu glasovnu semantiku. Akakije Akakijevič – jedna određena glasovna kombinacija; nije slučajno što davanje imena prati čitava šala – glasovnu semantiku tog imena već je pripremio čitav niz drugih, očigledno posebno odabranih, ''pronađenih imena'', koja isto tako imaju posebne upadljive zvukovne karakteristike. Glasovna komika tih imena sastoji se ne samo u neobičnosti (neobično samo po sebi ne može biti komično), već u kombinovanju koje priprema to ime koje zvuči kao nadimak.
       Odlomak : ''...dakle, u nekom nadleštvu radio je jedan činovnik, činovnik za koga se ne bi moglo reći da je naočit, omanjeg rasta, malo rohav, pomalo riđ, reklo bi se kanda i pomalo slep, sa malom ćelom iznad čela, naboranih obraza i sa tenom što ga zovu hemoroidnim...''. Poslednja reč je tako postavljena da njen zvučni oblik dobija posebnu emocionalnu i izražajnu moć, i prima se kao komičan zvukovni gest, nezavisan od značenja. On je pripremljen, sa jedne strane postupkom ritmičke uzlazne rečenice, a sa druge sazvučnim završecima nekoliko reči koje pripremaju sluh za primanje zvučnih efekata i zato zvuče grandiozno, fantastično, van svake veze sa semantikom. Reči su koncipirane u izvesnom redosledu ne prema principu obeležavanja karakterističnih osobina, već prema principu glasovne semantike. Unutrašnji vid ostaje netaknut, a od čitave rečenice ostaje utisak glasovnog niza, koji se završava gromkom i logički gotovo besmislenom rečju, ali zato neobično moćnom (po artikulacionoj izražajnosti). Gogolj je ponekad ubacivao neku zvučnu reč jedino radi zvučnog efekta. Te reči se gotove i ne primaju kao logičke jedinice, kao simboli pojmova – one su rasklopljene i ponovo sklopljene prema principu zvukovnog govora. U rečenici je u prvi plan istaknuta artikulacija i akustika. Najobičniju reč Gogolj ponekad servira tako da njeno logičko i stvarno značenje bledi, ali se zato otkriva glasovna semantika i običan naziv dobija oblik nadimka.
        Gogolj nema srednjih, običnih reči – običnih psiholoških ili stvarnih pojmova, logički vezanih u obične rečenice. Artikulaciono-mimički zvukovni govor smenjuje napregnuta intonacija. Pr. intonativnog uticaja deklamaciono-patetične rečenice : ''Čak i u vreme kad petrogradsko sivo nebo...'' – ogromna rečenica, koja pred sam kraj intonacije dovodi do velike napetosti, iznenada se rešava jednostavno : ''...drugim rečima, čak i onda kad svi nastoje da se razonode, A.A. se nije odavao nikakvim zabavama.'' Stiče se utisak komične neusklađenosti napregnute sintaksičke intonacije i njenog semantičkog rešenja. a protivrečnost ili nesklad u velikoj meri utiče da i reči postanu čudne, zagonetne, zvuče neobično poražavajući sluh, kao da su razlomljene na delove ili kao da ih je Gogolj prvi izmislio.
        Druga deklamacija, koja iznenada upada u opšti kalamburni stil – sentimentalno melodramatična. To je čuveni ''humani deo'', koji je tako dobro prošao u ruskoj kritici, da je od uzgrednog umetničkog postupka postao ''ideja vodilja'' čitave pripovetke. U prvobitnim rukopisima nema tog mesta – ono je kasnijeg datuma, i nesumnjivo pripada drugom sloju, koji dopunjuje čisto anegdotičan stil prvobitnog koncepta elementima patetične deklamacije.
       Svojim junacima Gogolj ne daje baš mnogo da govore, i, kao i uvek kod njega, njihov govor je posebno formiran, tako da i pored individualnih razlika on nikada ne ostavlja urisak razgovornog jezika – on je uvek stilizovan. Govor A.A. ulazi u opšti sistem Gogoljevog zvukovnog govora i mimičke artikulacije, on je posebno konstruisan i snabdeven komentarom : ''Treba znati da se A.A. uglavnom služio predlozima, prilozima, pa i takvim rečcama koje nisu značile ama baš ništa.'' Govor Petroviča je začinjen, zgusnut, strog, odlučan i deluje kao kontrast; nema boje svakodnevnog govora, ta intonacija mu ne pristaje, ona je isto tako nađena i isto tako uslovna kao i govor A.A. Te rečenice stoje izvan vremena i prostora, statično, kao jednom zauvek – to je jezik kojim bi se mogle služiti marionete.
       I Gogoljev lični govor je ''biran'' – pripovedanje je stilizovano kao neko naročito neusiljeno, naivno ćaskanje. Kao nehotice, pojavljuju se ''nepotrebni'' detalji, dobija se karakter familijarne brbljivosti (pr. Petrovič – komični postupak je u tome što se posle uvoda karakteristika ograničava; kao i za njegovu ženu - nema ničeg težeg nego naslikati portrete Gogoljevih junaka). Rečenica : ''Gde je zapravo stanovao činovnik koji ga je pozvao, na žalost, ne bismo mogli reći...'' – uz mnogobrojne nekakav, na žalost...malo šta se zna, ništa se ne zna, ne sećam se... – stiče se utisak o pripovedačkom postupku koji daje iluziju stvarnog događaja, pripovetka se prenosi kao stvarna činjenica čije sve detalje pripovedač ne poznaje.
        Gogolj rado skreće sa teme glavne anegdote i ubacuje umetnute (o savetniku koji je pregradio sobu). Poznato je da je i sam ''Šinjel'' stvoren od ''kancelarijske anegdote'', a u rukopisu se odlikovala još većom stilizacijom u duhu neusiljenog ćaskanja i familijarnosti. Gogolj je pripovetku u konačnom obliku obogatio kalamburima i anegdotama, ali i deklamacijom, proširivši time prvobitni kompozicioni sloj. Dobijena je groteska, u kojoj se mimika smeha smenjuje sa mimikom tuge, i jedno i drugo ima oblik igre, sa uslovljenim smenjivanjem pokreta i intonacija.
       Pripovedanje je više mimiko-deklamaciono nego pripovedačko : iza pisanog teksta ''Šinjela'' skriva se ne pripovedač nego glumac, gotovo komedijaš.
Već sam početak donosi sukob, prekid, naglu promenu tona. Zvanični uvod (''u nadleštvu'') iznenada se prekida, i epsku intonaciju pripovedača smenjuju tonovi preterane razdraženosti i sarkazma. Stiče se utisak improvizacije, prvobitna kompozicija ustupa mesto nekakvim odstupanjima. Još ništa nije rečeno, a već postoji anegdota, ispričana ležerno i zadihano (''ne sećam se kojeg grada...''). Zatim se vraća epski ton sa početka, ali ga odmah zamenjuje iskombinovana, akustična rečenica, fantastičan, zapanjujući niz reči koji se završava jednim gotovo besmislenim, ali grandiozno zvučnim ''hemoroidan'' - tako da od zvaničnog pripovedanja nema više ničega. Gogolj zatvara taj krug mimičkim potezom : ''Šta da se radi, kriva je petrogradska klima''. Subjektivni ton se nedvosmisleno ubacuje u pripovetku, i dobija karakter grotesknog grča ili grimase. Time je već pripremljen prelaz na kalambur oko prezimena. Zvanične rečenice koje zaključuju tu anegdotu oko krštenja ostavljaju utisak igre sa pripovedačkim oblikom, i nije slučajno što se u njima krije neusiljeni kalambur koji im daje tok nezgrapnog ponavljanja.
      Sledi bujica ''ruganja'' – komično pripovedanje naglo prekida sentimentalno melodramatično odstupanje sa karkaterističnim postupcima sentimentalnog stila. Tako je ostvarena transformacija ''Šinjela'' od obične anegdote u grotesku. Sentimentalan i namerno primitivno uprošćen sadržaj tog odlomka reprodukovan je pomoću uzlazne intonacije, koja ima svečan patetičan karakter (početno ''I''). Tako se dobija nešto nalik na postupak ''scenske iluzije'', kad glumac kao da napusti svoju ulogu i počinje govoriti kao čovek. Taj pasus se obično shvata bukvalno – umetnički postupak koji pretvara komičnu novelu u grotesku i koji priprema ''fantastičan'' završetak tumači se kao iskreni izliv duše. Takvim tumačenjem razbija se celokupna struktura ''Šinjela'', čitava njegova umetnička poenta. Osnovna postavka : nijedna rečenica umetničkog dela ne može sama po sebi biti običan ''odraz'' autorovih subjektivnih osećanja, već je uvek konstrukcija i gluma – mi ne možemo i nemamo nikakva prava da u konkretnom obliku vidimo bilo šta drugo sem određenog umetničkog postupka. Umetničko delo je uvek nešto što je stvoreno, oformljeno, izmišljeno, ne samo vešto već i veštački, u pozitivnom značenju te reči, i zato u njemu i ne može biti mesta za odražavanje duševne empirike. Veština i izveštačenost Gogoljevog postupka posebno se otkriva u konsrukciji izrazito melodramatske kadence – u vidu primitivno-sentimentalne sentencije koju je Gogolj iskoristio radi pojačavanja groteske : ''I prekrio bi rukom lice svoje mladić i...''.
         Melodramska epizoda iskorišćena je kao kontrast komičnom pripovedanju. Što se veštiji kalamburi, to svakako moraju biti patetičniji i stilizovaniji oni postupci koji razbijaju komičnu igru. Forma ozbiljne meditacije ne bi pružila kontrast i ne bi bila u stanju da odmah celoj kompoziciji da groteskni karakter. Odmah posle te epizode, Gogolj se vraća na raniji, čas tobože zvaničan čas ležerno razgovorni ton sa kalamburima (usred stranice – usred ulice). Nepodudaranje svečano ozbiljne intonacije same po sebi i semantičke sadržine – iskorišćeno kao postupak groteske (pritajena, tajanstveno ozbiljna intonacija koja postepeno raste kao ogromna rečenica, a iznenada se završava neobično jednostavno). Smenjuje je novi kalambur (o savetnicima), čime se zaokružuje prvi deo ''Šinjela''.
        Ta shema (čisto anegdotsko pripovedanje prepliće se sa melodramskim i svečanom deklamacijom) – karakteriše i čitavu kompoziciju kao grotesku. Stil groteske zahteva pre svega da opisana situacija ili događaj budu zatvoreni u fantastično malen svet nestvarnih emocija, da bude potpuno izolovan od prave realnosti, od prave punoće unutrašnjeg života; i da se to čini ne iz didaktičkih ili satiričkih razloga, već u cilju da se stvori širina za igru sa realnošću, za slobodan raspored i pomeranja njenih elemenata, tako da uobičajeni odnosi i veze (psihološke i logičke) u ovom ponovo konstruisanom svetu prestaju da važe, i svaka sitnica može narasti do kolosalnih razmera. Samo tako najmanja iskra pravog osećanja stiče vrednost nečeg potresnog.
        Fantastično-ograničeni, zatvoreni krug ideja, misli, osećanja i želja, u čijim tesnim okvirima umetnik može predimenzionirati detalje i razbijati ustaljene proporcije sveta - na toj bazi je stvorena i shema ''Šinjela''. Pošto je izolovao čitavu sferu pripovetke od opšte realnosti, Gogolj može da spaja nespojivo, preuveličava malo, skraćuje veliko, da se poigrava sa svim normama i zakonima realnog društvenog života. Unutrašnji svet A.A. nije ništavan (tome su doprineli naivni i osećajni ruski istoričari koje je hipnotisao Bjelinski), već zatvoren, fantastičan, svoj vlastiti svet, koji ima svoje zakone, svoje proporcije. Novi šinjel, prema zakonima tog sveta, prerasta u razmere grandioznog događaja – i Gogolj daje grotesknu formulu : ''On se duhovno hranio u mislima svojim noseći večitu ideju o budućem šinjelu''.
       Sitniji detalji izbijaju u prvi plan (pr. nokat Petroviča ili tabakera). Naki će reći da je to realizam, svakidašnjica i sl. – ali, treba obratiti pažnju da je za nokat i tabakeru rečeno mnogo, a za samog Petroviča jedino da je pio o svim praznnicima, a o njegovoj ženi samo da je postojala i da je čak nosila kapicu. To je izraziti postupak kompozicije : naglasiti i predimenzionirati pojedine detalje, a ono što bi izgledalo da zaslužuje veću pažnju, potisnuti u drugi plan. Ta groteskna hiperbola odvija se kao i pre po planu komičnog pripovedanja, sa kalamburima, komičnim rečima i izrazima, anegdotama... Uporedo sa tim, nailaze piščeve rečenice u već uobičajenom ležernom tonu, iza kojeg kao da se skriva grimasa (''A možda čak i nije to pomislio, ta ne može se uvlačiti u dušu čovekovu i saznati sve što on misli'' – igra sa anegdotom, kao da je reč o stvarnosti). Smrt A.A. je opisana takođe groteskno kao i rođenje – kroz smenjivanje komičnih i tragičnih detalja, sa ''...najzad siroti A.A. najzad izdahnu'' – i direktni prelaz na raznorazne sitnice (nabrajanje zaostavštine), i finale u uobičajenom stilu (''Ko je sve to nasledio, bog će ga znati; moram priznati da se za to nije zainteresovao čak ni pripovedač ove priče''). I nakon svega toga – nova melodramska deklamacija, kao što je i red posle prikaza tako tužne scene, koja ponovo prebacuje čitaoce na ''humano'' područje.
         Finale ''Šinjela'' – naivni stručnjaci, koji su u tom ''humanom'' odlomku sagledali suštinu pripovetke, zbunjeni su neočekivanim uvođenjem ''romantizma'' u ''realizam''. A u stvari, kraj nije nimalo fantastičan i nije ''romantičniji'' od same pripovetke. Obrnuto, tamo je stvarna groteskna fantastika bila data kroz igru sa stvarnošću; ovde pripovetka ulazi u svet običnijih pojmova i činjenica, ali sve se tretira u stilu igre sa fantastikom. To je nova ''prevara'', postupak obrnute groteske. Finalna anegdota odvraća nas od ''tužnog događaja'' i njegovih melodramatskih epizoda. Vraća se prvobitno čisto komično pripovedanje sa svim postupcima. Zajedno sa brkatom utvarom nestaje u mraku i sva groteska, rastapajući se u smehu.
izvor