Stanislav Lem

Solaris


-Reci mi.. veruješ li u Boga?
Brzo me je pogledao.
- Šta ti je? Ko još danas veruje...
U njegovim je očima tinjao nemir.
- Nije to tako jednostavno - rekao sam namerno lakim tonom - jer ne mislim na tradicionalnog Boga zemaljskih vera. Mislim na.. sakatog Boga..
- Sakatog? - ponovio je, dižući obrve. - Ti misliš na čoveka.. To nije samo loša filozofija, to je čak loša mistika.
- Ne - odgovorio sam tvrdoglavo - ne mislim na čoveka. Čovek si, uprkos prividima, ne postavlja ciljeve. Nameće mu ih vreme u kom se rodio, može im služiti ili se buniti protiv njih, ali mu je predmet služenja ili pobune dan izvana. Da bi spoznao potpunu slobodu traganja za ciljevima, morao bi biti sam, a to ne može, jer čovek koji nije odgojen među ljudima i ne može postati čovekom. Taj... moj mora biti biće lišeno množine, shvataš?
- Ah - rekao je - kako nisam odmah...

I pokazao je rukom prema prozoru.

- Ne - usprotivio sam se - nije ni on. U najgoremu slučaju, on je nešto što je u svom razvoju promašilo priliku postati božanstvom, prerano se zatvorivši u sebe. On je pre eremit, pustinjak svemira, a nije njegov bog... On se ponavlja, Snaute, a taj na kojeg mislim ne bi to nikada učinio. Možda upravo nastaje negde, u nekom zakutku Galaksije, i možda će uskoro, u nastupu mladenačke opijenosti, početi gasiti jedne zvezde i paliti druge, primetićemo to nakon izvrsnog vremena...
- Već smo to primetili - rekao je kiselo Snaut. - Nove i Supernove... jesu li one po tebi sveće njegova oltara?
- Ako ono što govorim hoćeš tretirati tako doslovno...
- A možda je upravo Solaris kolevka tvog božjeg detešca - dobacio je Snaut. - Možda je upravo on po tvojemu shvatanju začetak, zametak Boga očaja, možda njegovo životvorno detinjstvo i odviše prerasta njegovu razboritost, a sve to što sadržavaju naše solarističke knjižnice samo je velik katalog njegovih nesvesnih pokreta dojenčeta...
- A mi smo kroz izvesno vreme bili njegove igračke - dovršio sam.
- Odakle ti ta koncepcija sakatog boga? - upitao je odjednom, ne odvajajući pogled s pustoši prelivene odsjajem.

- Ne znam. Učinila mi se vrlo, vrlo istinitom, znaš? To je jedini Bog u kog bih bio sklon poverovati, čija muka nije iskupljenje, ništa ne spašava, ne služi ničemu, samo postoji...


******************

Highcastle


Prolog

Što je još čudnije, nikad o sebi nisam razmišljao kao o "rođenom piscu", tj. hocerat in votis. Još uvek ne verujem da to jesam. Kroz detinjstvo na koje se nastavlja potraga za samim sobom, mora postojati veliki broj interesantnih puteva, smerova koji bi se dali dešifrovati, otkriti, većina njih zbunjujući, isprekidani ili - slepe ulice. Ili možda uopšte nije bilo staza nego samo otočića odvojenih prostorom i vremenom; ne mislim na potpuni haos, jer su, pored svega, postojali dom, škola, roditelji; kao mali sam stavljao zelenu štipaljku na nos i tako hodao; no porastao sam, nosio školsku uniformu - dakle, neporecivo je postojao red u stvarima. No reč je o redu u kojem čovek može, kao na praznoj šahovskoj ploči, videti crno-bele pruge koje idu vertikalno, horizontalno ili dijagonalno. Uz malo truda, pogledom se nađe struktura koja odgovara. Šahovska ploča i dalje ostaje šahovska ploča i ne vidiš zapravo ništa više od onog što je odista tu - naizmenične crne i bele kvadrate - ali se perspektiva i orjentacija mogu iznenada promeniti.

Mislim kako se nešto slično tome desilo s šahovskom pločom sećanja koju otvaram ovde. Nisam ništa dodavao, ali iz mnogih sam dostupnih uzoraka odabrao jedan. Je li to stoga što u životu automatski tražimo temu, onu osnovnu logičku postavku? Kako ne bi ni nama samima priznali da se tolikim stazama nije prošlo te koliko je samo šansi time propušteno? Ili se radi o tome da čovek želi da sve što jeste i sve što je bilo, ima nekog smisla, iako ga nema? Kao da se život ne može jednostavno živeti, bez konstantne analize? Kad su u pitanju odrasli ljudi, amorfno i beznačajno postojanje nije u redu, no - što tek ako je reč o detetu?

Želeo bih dopustiti detetu da govori, povukao bih se, ne bih se uplitao ni na koji način - umesto da ga izrabljujem, kradem mu iz džepova, beležnica, ladice, pa se potom hvalim kako obećava i kako su čak i te dečije sitne pogreške tek vrline u začetku. Svoju sam krađu pretvorio u vidan znak na cesti. Pretvorio sam je u celi autoput; tako sam napisao još jednu knjigu - kao da sam bez ikakvih pretpostavki i od početka bio svestan da bi gotovo neizvedivo bilo na drugačiji način; svi ti pokušaji da se sećanja slože po nekom strogom sledu i bez komentara - svi su oni iluzija. Komentarisao sam, tumačio, govorio o tajnama i igračkama koje nisu pripadale meni - izgradio sam grobnicu malom dečaku i smestio ga unutra. Stvorio sam smišljenu, smirenu, gotovo stvarnu grobnicu kao da ću pisati o nekome koga sam izmislio, nekome ko nikad nije živeo i koga voljom i pažljivim planiranjem mogu uređivati kako bi odgovarao pravilima estetike. To nije bila poštena igra. Čovek dete ne sme se tretirati na taj način.

Božanska zvezda: Merilin Monro

Ono što određenu osobu čini javnom je to što se obraća javnosti na neki način, a njen uspeh se meri time koliko ljudi je prepoznaje. Američka kultura pedesetih i šezdesetih godina je postala kultura znaka u kojoj je imidž predstavljao suštinu slave. Ipak, pored prepoznavanja, publika je žudela da uđe i u privatni život slavnih ličnosti. Ova želja nije nova: životi poznatih oduvek su zanimali ljude. No, sredinom XX veka počelo je da se teži potpunom ukidanju zida između privatnog i javnog života osoba iz sveta zabave i politike – u želji da povećaju publiku i slavu, ove ličnosti javnost uvode u svoj privatni prostor, govore o svojim ljubavima i nedaćama. Prikaz svakodnevice zvezda stvarao je snažniji osećaj povezanosti publike sa njima, dok je otkrivanje tuđih nedostataka i grešaka oduvek pričinjavalo besplatno zadovoljstvo. Ono što je čitaoce i gledaoce posebno privlačilo je to što su ove zvezde, iako po profesionalnom uspehu nedostižne, u privatnom životu predstavljale sasvim obične ljude, bliske njima samima, koji su srećom i trudom dostigli mogućnost da uživaju u svom obimnom slobodnom vremenu. Ova istovremena dostupnost i udaljenost  je od njih načinila kultne ličnosti i, često, životne uzore – izveštaji o slobodnom vremenu bogatih i poznatih u ljudima su održavali nade i proizvodili želje.

Ovakva nova potražnja za zvezdama je dovela do toga da su se one proizvodile kao roba i svaki deo njihovih života bio je pogodan ili namenjen za tržište. Jedna od najprodavanijih i najpoznatijih zvezda Holivuda od pedesetih pa do danas je svakako Merilin Monro. Iako nije bila prvi proizvedeni seks simbol, ona je bila zanosna plavuša koja predstavlja oličenje ženske seksualnosti, pa i danas njena slika živi na različitim produktima popularne kulture.

Pozirajući u zlatnim, crvenim i belim haljinama, Merilin Monro je privlačila poglede – predstavljala je oličenje glamura i posedovala je auru poželjnosti. Njena celokupna pojava bila je standardizovana i pažljivo konstruisana tako da iskazuje njenu seksualnost i status zvezde – karakteristična kosa, savršen bledi ten, izazovne, poluotvorene usne sa crvenim ružom, ličnost „glupe plavuše“ – iz njene predstave kao da su odstranjeni svaka individualnost i sponatanost. Ovako je industrija kulture stvarala idole za masovnu publiku.

Idoli potrošnje

Leo Levental je istraživač koji je sproveo studiju o ikonama popularne kulture u Americi. Koristeći se materijalom iz dva časopisa koji su izlazili u Sjedinjenim Državama od 1901. do 1941. godine, on je analizirao promene u prikazima biografija i odabiru ličnosti o kojima će biti pisano. Naime, primetio je kako su osobe koje su slavljene u časopisima pre Prvog svetskog rata uglavnom pripadale ozbiljnim profesijama, prvenstveno industriji i politici, te ih je nazvao idolima društva koje proizvodi. Levental je smatrao da ove osobe predstavljaju američki san – oni su primeri uspeha koji se može postići ukoliko se potrudimo dovoljno. No, nakon Prvog svetskog rata dolazi do promene i počinju da se slave idoli potrošačkog društva, ljudi iz sveta popularne zabave i sporta, a menja se i način prikaza biografija – umesto da predstavljaju obrazovni model i da se bave poslovnim životima ovih ličnosti, nove biografije su se uglavnom zadržavale na njihovim privatnim životima i čitaoce vodile u svet snova. Za razliku od predratnog modela uspeha koji se postizao nakon truda i teškog rada, ključna stavka u životima ovih ličnosti bila je neočekivana šansa i prilika koje se desila običnom čoveku i odvela ga ka uspehu. Dakle, nešto što se može dogoditi svakome, pa i čitaocu časopisa.

Ovakve ličnosti formirale su star system; postale su javne ličnosti čiji je privatni život zanimao javnost. Ovo je eskaliralo nakon Drugog svetskog rata u konceptu življenja tuđih života kako bi se pobeglo iz teške stvarnosti, koji je dodatno podstican snažnim emocijama koje su filmovi prikazivali. Pedesetih godina XX veka, javnosti su se izlagale podjednako njihova privatna i javna slika – obe su bile podložne konzumaciji.

Merilin Monro

Život Merilin Monro bio je sve ono što je Levental opisao o idolima potrošnje – rođena kao Norma Džin, poticala je iz siromašne sredine i veći deo detinjstva je provela po domovima za nezbrinutu decu – ali sreća i prilika su učinile da stigne do Holivuda. Kada je tokom rata radila u fabrici municije, fotograf zadužen da predstavi radne žene ju je uočio i fotografisao, što ju je insipirisalo da započne karijeru modela. Pošto su se u to vreme tražile (ili bolje prodavale) plavuše, Merilin se ofarbala u boju koja je postala jedan od njenih zaštitnih znakova. Tokom uspešne karijere modela, Normu Džin je primetio producent iz Holivuda i krajem četrdesetih je preoblikovana u ono što poznajemo kao Merilin Monro. Dakle, poput većine zvezda tog doba, ona se pojavila niotkuda – bila je obična devojka koja je uspela zbog svoje upornosti i sreće

 

Svet je pratio svaki detalj njenog života, priču o teškom detinjstvu, skandal sa nagim fotografijama, brak sa bejzbol zvezdom Džoem Di Mađom, zatim i piscem Arturom Milerom, fotografije na naslovnim stranama časopisa. Njen privatni život je bio poznat u javnosti koliko i njeni filmovi – bio je roba za konzumiranje. Merilin Monro predstavlja istovremeno jednu od najvećih zvezda zlatnog doba Holivuda, ali i jednu od njegovih tragičnih priča: njeno samoubistvo je označilo kraj velike ere holivudskih studija, i otkrilo je javnosti da se iza predstava srećnog života bogatih i poznatih, često nalazila tragedija.

Ova glumica je bila najpoznatija pin-ap devojka pedesetih. Za razliku od nekih drugih zvezda, koje su se svojim damskim izgledom pre povezivale sa ženskim delom publike, ona se pre svega, svojim telom, obraćala muškarcima. Njena dostupnost je predstavljala vrhunac seksualizacije zvezda pred kraj zlatnog doba Holivuda, u vreme kada se sve manje išlo u bioskope, a televizija je počela da preuzima primat kao najpopularniji medij. Njene fotografije, poput one koja je izašla za prvi broj časopisa Plejboj, utrle su put mekoj pornografiji koja se i dalje koristi pri fotografisanju zvezda.

,

Endi Vorhol: Golden Marilyn

Endi Vorhol, jedan od najpoznatijih umetnika pop-arta, slikom Zlatna Merilin proslavio je mešavinu božanske cenjenosti i retkosti, lošeg kvaliteta i kiča, koji su bili povezivani sa zvezdama popularne kulture. Samo jedno lice glumice, štampano na zlatnoj pozadini, evociralo je izgled vizantijske ikone i nosilo obeležje božanskog statusa koje su popularne ličnosti imale u modernom dobu. Zlato je, doista, bilo sveprisutno u kulturi lepote.

Naime, zlato je oduvek poistovećivano sa monarhijom i predstavljalo je simbol moći. Kroz istoriju, ovaj materijal je povezivan sa suncem – čije je obožavanje bilo jedan od najranijih religijskih obreda. Ono je predstavljalo večiti sjaj, a zlato je, zbog svoje boje i nemogućnosti da se iskvari, brzo prepoznato kao njegov metal. Njime su se okruživali monarsi i religijske figure, krune i oreoli su evocirali oblik i sjaj Sunca. Posedovanje zlata, kao i veza sa Suncem, oduvek je značilo vrstu moći i božanskog odobravanja, kao i sreću i bogatstvo.

Ipak, pitanje je koliko zlato sme da se prikazuje, a da ne postane vulgarno. Ovo je, svakako, bilo obavezno u kraljevskim ili religijskim ritualima, jer je potvrđivalo moć institucije, ali insistiranje na njemu u svakodnevnim situacijama predstavlja neukus. Ipak, bogatstvo, čak i kad se ovako prikazuje, izaziva zavist, jer se glamur koji zlato nosi oslanja na preterivanje, a primat novca u ekonomiji kapitalizma stvara konstantnu težnju ka gomilanju kapitala radi njega samog. Zlato vlasniku daje osećaj nadmoći, a njegova skupoća utiče na naš ukus: kroz istoriju se materijalna vrednost predmeta povezivala sa njegovim estetskim odlikama, njima se divilo zbog „lepote“. Čak i u moderno doba kada postoje verne imitacije zlata, žudnja za njegovim posedovanjem ne opada. Zapravo, neumerenost i preterivanje je postalo jedan od ključnih elemenata popularne kulture sredinom XX veka: Merilin Monro je pozirala u zlatnim haljinama, Elvis je nosio zlatna odela – zlato je obeležavalo bogatstvo i popularnost, auru koju obični ljudi nisu mogli da poseduju.

U popularnoj kulturi glumci su bili ti koji su sijali zlatnim sjajem bogatstva pred očima javnosti. Studiji su se trudili da promovišu bajkovite živote zvezda: prikazivali su ih u njihovim velikim i skupim, savršeno uređenim domovima, a za gledaoce koji su ove fotografije posmatrali oni su, zbog svog stila života, činili novu aristokratiju. Površinski izgled bogatstva bio je suština fabrike snova koju je Holivud stvarao, fasada koja je iza sebe krila nedostatak pravog kvaliteta i kulture. Ipak, estetika kapitalizma je obećavala da je ovaj sjaj svima moguć, jer su u američkom društvu bogatstvo i elegancija svima dostupni.

  

  

Endi Vorhol: Marilyn Diptych

Endi Vorhol, M .M 1967

Vorholov Merilin diptih nastao je 1962. godine, nakon smrti glumice. U ovom delu on je objedinio dve teme kojima se često bavio: kult ličnosti i tematiku smrti. Lice Merilin Monro je preuzeto sa reklamnog materijala za film Nijagara, a na ovoj slici se ponavlja na isti način na koji su, na primer, boce Koka-Kole umnožavane u drugim njegovim delima – ona je samo još jedan brend popularne kulture sveprisutan u životima Amerikanaca. U eri masovne proizvodnje kvantitet je postao kvalitet, a ovim ponavljanjem Vorhol otkriva svu neautentičnost njene predstave. Merilin Monro je bila jedna od mnogih stereotipnih zvezda primoranih da se iznova reprodukuju u različitim ulogama i na različitim scenama – ponavljanjem na slici ukazuje na njenu sveprisutnost u medijima. Zvezde poput nje su toliko postale uobičajne u ikonografiji savremenog, popularnog društva da su na kraju počele da gube svu jedinstvenost i sve kvalitete kojima su prvobitno privukle publiku.

                                                            Endi Vorhol, M .M 1962

 

                                                             Endi Vorhol, M .M 1967    

     

Nesuptilna šminka stoji poput maske na obojenoj strani diptiha, dok sve ostalo na njenom licu simulira lepotu i sreću: blistavo plava kosa, smešak na usnama, senzualni pogled – ona je ličnost koja se može prodati. Crveni karmin u modernoj kulturi označava mnoge stvari povezane sa seksualnošću, dostupnošću i strašću, a i sama crvena boja nosi oznaku preterivanja i otvorene seksualnosti. Opuštena seksualnost Merilin Monro često je u filmovima naglašavana crvenom bojom karmina ili haljina. U filmu Nijagara, na primer, ona je igrala preljubnicu opsednutu seksom koja je nosila previše šminke. Na ovaj opis kao da se nadovezuje Vorhol na nekim od svojih drugih dela na kojima je multiplicirao njenu predstavu sa mnogo razmazanog crvenog karmina – upravo ovo je bila Merilin Monro kako su studiji težili da je predstave. Ipak, nasuprot ove obojenosti i živosti stoji crno-beli deo diptiha, umrljan i izbledeo koji ukazuje i na njenu smrtnost i tragediju.

Endi Vorhol, Marilyn Diptych, 1962,

Bert Štern: The Last Sitting

Za kraj svakako treba pomenuti seriju fotografija Berta Šterna iz 1962. godine, kolektivno nazvanu The Last Sitting, a koje verovatno predstavljaju najpoznatije slike Merilin. Fotografije su snimljene tokom trodnevne foto sesije, samo šest nedelja pre smrti glumice i smatraju se jednim od poslednjih predstava Merilin Monro. Ikoničke slike je prikazuju odenutu nekada u elegantnu odeću, a nekada samo prekrivenu prozirnim maramama, kako se smeši sa čašom alkohola u rukama ili seksipilno leži među čaršavima na krevetu. Bert Štern je izjavio kako je na početku snimanja bio očaran glumicom, ali je ubrzo shvatio koliko ona ima problema – ovo je vreme kada se gotovo više nije pojavljivala na snimanjima, vreme nakon kratkog boravka na psihijatrijskom odeljenju. Interesantno je to da se na nekim fotografijama jasno vidi ožiljak od operacije na njenom stomaku, dok je određen deo slika retuširan kako bi se on sakrio – održavajući savršenu pojavu jedne od najpoznatijih ikona koje je Holivud proizveo

 

Maša Marić

_____________________________________________________

MERILIN MONRO

PESME

Mogla sam te voleti jednom
I čak sam i rekla to
Ali ti ode
Kad si se vratio beše prekasno
I ljubav bi zaboravljena reč.
Sećaš li se?

--------


S vremena na vreme
učinim sve rimom
ali ne okrenem
je protiv
sebe –
E, pa dobro, dovraga,
neće se prodavati.
želim da kažem
to što na umu mi je:
“Blatite Suđe,
blatite želje„.
Misli su to

što projure pored
pre nego što umrem.
želim
I da razmišljam
Mastilom.


-----------

Živote, ja sam u oba tvoja pravca
Postojim više sa hladnim mrazom
Jaka poput paučine na vetru
Visim niz večinu stvari
I nekako ostajem
Ti pobisereni zraci imaju boje
Videh na slikama – o, živote...
Prevariće te
Tanjeg od niti paučine
Prozirnijeg od bilo čega –
Ali nit se zakačila sama
 Čvrsto držala na jakim vetrovima
I pevala pokraj rasplamsalih vatri
Živote – u pojedinim vremenima
Sam oba tvoja pravca
Nekako ostajem da visim niz većinu stvari
Dok me oba tvoja pravca vuku.


----------

Noć od noći
Umirujuća
Tama
Osvežava vazduh
Vazduh
Noć nema oči
Niti bilo koga
Tišina svima
Osim noći samoj

---------

I

Napustih svoj dom od zelenog grubog drveta,
Kočiju od plavog somota
Sanjam do ovog trenutka
Sjajni tamni žbun
Jedini ostao do vrata.

Niz stazu
Klepetanje
Dok moja lutka u svojoj kočiji
Prelazi preko pukotina –
“Otići ćemo daleko„

II
Ne plači, lutko moja,
Ne plači
Držim te i ljuljam da zaspiš
Pst, Pst, pretvaram se sada
Da nisam tvoja umrla majka.

III

Upomoć, upomoć
Pomozite, osećam da se život približava
Kada je umreti sve što želim



Prevela sa engleskog Danijela Bogojević


                                                                          

Bernadette Mayer

Najpre se okreneš k meni...




Posle tuširanja najpre se okreneš k meni
uđeš u me postrance kao i uvek
ujutro tražiš od mene da budem iznad tebe,

onda malo zaspimo, kasnimo u školu,

noću dođeš pun nadahnuća i pijan,
odeća nam nije potrebna

okupamo se i ležemo sučelice jedno drugom,
posle se preokrenemo, konačno ti svršiš
gledamo se u oči i pričamo o detinjstvu


čim dotaknem tvoj penis mešam svršavajući
ujutro ti prestaješ da bi rekao zdravo

a onda sedamo na indijanski način bez dodira

kad iz noćnog bara stigneš
usred noći, ne stignemo ni do pisaćeg stola

tražiš od mene da te držim za zapešće, a onda
kad ti svojim obema rukama dodirnem vrat, svršiš

rano je jutro i ti si odlučio radi dece
vekovima
si bio vani u školi, tvoja te devojka

ostavila, do jutra svršio si četiri puta
pričaš mi kako si masturbirao pre dolaska u hotelu

ne verujem ti, gola ti poslužujem juhu od leće

masiram ti noge kako bih te zavela, ti oklevaš,
moja ti stopala obavijaju vrat i gležnjeve

ti pokušavaš da ne svršiš tako brzo


ustajem iz kupatila, ti kažeš okreni se
i poljubi listove mojih nogu i stražnjicu
ližeš moju pičku hiljadu godina, ti si svestan
konačno sećam se besa oca i svršavam
ti nemaš strpljenja i svršavaš odmah



Ja tražim osvetu i neću ti dopustiti da spavaš celu noć
toliko smo dugo svršavali da se ne možemo setiti kako
smo se ozledili udarajući glavama o zid


Ja ležim na svom trbuhu, ti stavljaš jednu ruku poda me
a drugu ruku povrh mene i na taj način možeš voleti

pojavljuješ se bez najave i s cvećem
Ja padnem na to i mi postajemo misionari

ti kažeš da me možeš jebati u guzicu jedino kad si pijan
i stoga pokušavamo trezni u jednoj sobi na farmi

legli smo jedne noći, iscrpljene kite
i nismo vodili ljubav. Znači li to da nam je dovoljno bilo?
gledajući tv pitamo se hoće li li ijedno
prekinuti plan; kasnije molim te da mi čitaš
kao Kinezi brojimo 81 kliz
zatim još 9 na glas dok oboje ne svršimo
svršila sam tri puta pre tebe
a potom je izgledalo da si poludeo i da nikad nećeš


to je samo povoljnost za ženu da svrši više puta
razmisli o svim prilikama kad ih nije bilo briga.

izvor




Bernadette Mayer

Draga Ljočić - Prva srpska lekarka

 

 

 

 

 

U austrijskoj i ostalim prestonicama tadašnje Evrope naše umne dame sticale su obrazovanje, i sanjale povratak u Srbiju, da bi umom učinile koliko se moglo. Draga Ljočić, prva žena lekar, morala je na kraju da osnuje privatnu bolnicu, jer nikada nije dobila dozvolu da radi u državnoj. Čak je bila prinuđena da naknadno pred komisijom tada poznatih lekara polaže poseban ispit da se dokaže, iako je imala diplome iz Ciriha i Ženeve i specijalizaciju očnih bolesti. Nije se libila da se u balkanskim i I svetskom ratu priključi našoj vojsci i neguje ranjenike kao najobičnija bolničarka.  

 

 

 

 

Prva Srpkinja postala je lekar u isto vreme kada i prva žena iz

Velike Britanije, a za vreme srpsko-bugarskog rata 1885. godine

bila je jedini lekar u Opštoj državnoj bolnici u Beogradu.

 

Samo petnaest godine posle prve žene na svetu koja je stekla diplomu lekara.
Tek krajem šeste decenije XIX veka u svetu su ženama dozvoljene studije medicine. Prvi im je vrata otvorio Cirih, a prva žena koja je stekla diplomu lekara 1863. godine bila je Švajcarkinja Morgan. Samo petnaest godina kasnije, u Cirihu je studije medicine završila i prva Srpkinja, gospođica Draga Ljočić, u isto vreme kada i prva žena iz Velike Britanije.

 

Draga Ljočić (Šabac 1855 – Beograd 1926.) jedinstvena po mnogo čemu: pionir ženskog lekarskog poziva u svojoj zemlji i prva žena lekar na slovenskom jugu, neumorni borac za ravnopravnost žena, beskrajno požrtvovani humanitarni radnik, majka četvoro dece, uzorna supruga i domaćica...

Rođena u Šapcu 28. februara 1855. kao peto, najmlađe dete bogatog šabačkog trgovca Dime Ljočića. Imala je sedam godina i počela da sriče prva slova azbuke, kad joj je otac osiromašio, ostao bez imanja i spao na pekarski zanat s mesečnim prihodom od sedam talira, koliko je zarađivao i običan sluga kod dobrog gazde.

Osnovnu školu je završila u rodnom gradu a onda je prihvatila njena bivša učiteljica Persida Pinterović, koja je prešla u Beograd za nastavnicu Više ženske škole i, primivši je kod sebe, pomogla joj da, i pored siromaštva, završi sve razrede. Produžila je da sluša predavanja na prirodno-matematičkom odseku Velike škole a onda se, sa 17 godina, odvažila da krene u Cirih i studira medicinu. Bilo je to, znači, 1872. Nadasve patriotski vaspitana, prekinula je studije juna 1876, kada je počeo rat sa Turskom, i požurila da se otadžbini stavi na raspolaganje. Obukla je uniformu, dobila čin sanitetskog poručnika i predano i požrtvovano lečila ranjenike u Beogradu i bolnici u Svilajncu a našla se i u krvavim borbama na Šumatovcu.

U februaru sledeće godine, kada je zaključeno primirje, vratila se u Cirih, jedini evropski grad u kome su žene mogle da studiraju(1), da bi krajem 1878. diplomirala i bila promovisana za doktora medicine, hirurgije, babičluka i očnih bolesti. Imala je samo 24 godine kada je postala prva žena lekar kod Srba, a i prva od svih Jugoslovenki.

Visoko obrazovanje stekla su i Dragina dva brata. Đura se prvo školovao u Vojnoj akademiji, a zatim u Parizu i Cirihu, gde je stekao diplomu inženjera. Bio je jednomišljenik sa Svetozarom Markovićem i urednik „Radenika“. Drugi brat, Svetozar, završio je Vojnu akademiju i sa činom inžinjerijskog pukovnika bio i profesor te akademije. Pisao je i udžbenike.

Sa diplomom doktora celokupne medicine Draga se nastanjuje kod brata Đure, u Jevremovoj 6 u Beogradu, gde će kasnije obavljati i privatnu lekarsku praksu. Najpre je morala da se obrati Ministarstvu unutrašnjih dela i zatraži dozvolu za bavljenje lekarskim pozivom. Učinila je to 26. februara 1879. Ministar je nameravao da joj odbije molbu bez obzira što je te godine u Srbiji bilo samo 79 lekara, uglavnom stranaca. Intervenisao je načelnik saniteta dr Vladan Đorđević i ministar je popustio, ali uz uslov da dr Draga prethodno položi državni ispit. Savladala je i tu prepreku proisteklu iz konzervativnog gledanja na učešće žene u bilo kojoj delatnosti ondašnje Srbije.

Počela je privatnu praksu, ali „pacijenata nije osobito imala“. Naredna godina donela joj je jedno lepo priznanje ali i još jednu nevolju. Postala je član Srpskog lekarskog društva, ali su joj posle jednog nazeba načeta pluća, pa se 1880. zaputila na Krim, u sanatorijum blizu Jalte. Vraća se u proleće sledeće godine i nastavlja privatnu praksu u Beogradu.

Tek 6. jula 1882. novi ministar unutrašnjih dela, Milutin Garašanin, postavio ju je za lekarskog pomoćnika u Opštoj državnoj bolnici, najvećem tadašnjem lečilištu u Srbiji. Već 1883. godine donela je značajnu promenu u njenom privatnom životu: 9. januara se udala za Rašu Miloševića, jednog od osnivača Radikalne stranke i člana njenog Glavnog odbora. I u tom najradosnijem trenutku razbila je još jednu predrasudu i bila prva žena u Srbiji koja je posle venčanja zadržala svoje porodično prezime.

A onda slede najteži dani u njenom životu. Početkom oktobra 1883. buknula je Timočka buna. Dvadeset petog oktobra noću uhapšen je i njen suprug Raša. Dvadesetog novembra Draga je rodila ćerku a posle osam dana preki sud u Zaječaru osudio je Rašu Miloševića na smrt. Srećom, istog dana je stiglo pomilovanje kralja Milana i Raša je, zajedno sa Perom Todorovićem, upućen u požarevački zatvor na šest godina robije.

Dr Draga je ostala sama sa bebom i opterećena brigom o mužu sužnju, obavezom da se stara i o njegovim iznemoglim roditeljima i potrebom da se bavi lekarskom praksom – kako bi materijalno pokrila sve te zahteve.

Od diskriminacije prema ženi lekaru odustajalo se jedino u vreme ratova. Tako je bilo i 1885. kada je dr Draga, dok je besneo srpsko-bugarski rat, morala da radi, kao jedini lekar, čak u tri beogradske bolnice: Opštoj državnoj, Infektivnoj i Bolnici za ranjenike smeštenoj u Velikoj školi, kojom je rukovodio profesor Josif Pančić.

Porazom na Slivnici stvari su se promenile. Osuđeni radikali su pušteni na slobodu. Prvog januara 1886. muž joj je došao kući, da bi krajem te godine podelili radost zbog dolaska na svet ćerke Radmile. I ona će studije medicine završiti takođe u Cirihu i od 1911. raditi u Opštoj državnoj bolnici.

(Poput roditelja, i Draga će sa suprugom Rašom imati dosta dece: pored Radmile još tri ćerke – Spomenu, Zoru i Olgu).

U decembru 1886. dr Dragu je ministar Garašanin unapredio u lekara sekundanta, ali i dalje bez izjednačavanja u pravima sa kolegama. Povređena i ovom nepravdom i diskriminacijom, u maju 1889. odlučno se obratila ministru, tražeći ravnopravnost s muškarcima u službi. Umesto odgovara bila je – otpuštena!

Zaposlila se u Upravi monopola kao honorarni lekar. Zajedno sa Sarom Karamarković 1904. je osnovala „Materinsko udruženje“ – ustanovu koja je imala zadatak da smanji smrtnost odojčadi i zbrine napuštenu i na ulici ostavljenu decu. Blagodareći njenoj preduzimljivosti, ovo udruženje je sledeće godine dobilo zgradu u Studentskoj ulici, u kojoj je otvoren „Dom za nahočad“. Pet godina je bila predsednica ovog humanog udruženja i lekar dobrovoljac u Domu sve dok je imala snage. Bez ikakvog honorara lečila je i učenice Radničke škole koja je postojala pri beogradskom Ženskom udruženju. Za novac je radila jedino u Fabrici duvana i šibica u kojoj je provela više od trideset godina. Zaposleni su je zvali „svojom majkom“.

Bila je i prvi predsednik Društva beogradskih žena lekara, koje je osnovano 1920. Kao znalac stranih jezika revnosno je pratila dostignuća u evropskoj medicini, a bavila se i prevođenjem s ruskog jezika.

Došli su balkanski ratovi. Draga je već imala 57 godina i bila načetog zdravlja. Ne štedeći sebe, 1912-1913. radila je danonoćno u ambulanti za građanstvo i sirotinju i u bolnici beogradskog dobrotvora Nikole Spasića. Za to vreme njena ćerka Radmila bila je lekar na hirurškom odeljenju Opšte državne bolnice.

Buknuo je i prvi svetski rat 1914. Porodica se posle okupacije Beograda povukla u Niš i Draga i ćerka radile u tamošnjoj bolnici. Neprijatelj je napredovao i porodica se podelila. Raša sa svoje 64 i ćerka Radmila sa 29 godina prelaze preko Albanije, idu na Krf, pa na Solunski front, da svako u svom domenu nastavi bitku za Srbiju.

Dr Draga, u 60. godini, sa tri kćeri prebacila se železnicom iz Niša u Solun i dalje u Atinu. Odatle, preko Rima i Nice, stigla je u Lozanu, gde je sve vreme rata „organizovala slanje paketa zarobljenicima u nemačkim i mađarskim logorima“.

Vratila se u domovinu 1919. i te godine doživela pravu satisfakciju. Dobila je zvanje „pravog“ lekara i time „otvorila put svojim budućim koleginicama“. Krajem 1924. ostvarila je i pravo na penziju – kao lekar Uprave monopola.

Umrla je 5. novembra 1926. u svojoj kući na Topčideru i sahranjena u Beogradu. Za svagda ovenčana epitetom prve žene lekara u Srbiji.

Dr Radmila Milošević-Lazarević, radeći kao lekar na Solunskom frontu, upoznaje se sa književnikom Brankom Lazarevićem, sa kojim se venčava na Krfu, zajedno se prebacuju u Italiju i Francusku i po završetku rata stižu u Beograd.

Kada je suprug 1919. postavljen za ambasadora u Čikagu, ona ga prati i napušta lekarski poziv. Zatim prelaze u Varšavu, Prag i Brisel. Umrla je 1942. godine od pneumonije i sahranjena u Beogradu.
Ništa bez Drage Ljočić

O radnim i humanitarnim kvalitetima tri doktorke – dve Šapčanke i jedne koja je u ovom gradu bila bolnički lekar, govori i gradnja bolnice na Topčiderskom brdu, sa 600 postelja za žene i decu. Kamen-temeljac je položen 8. oktobra 1922. godine.

Prethodno je bilo formirano i Društvo beogradskih žena lekara, koje će sinhronizovati akcije prikupljanja dobrovoljnih priloga. Predsednica je bila dr Draga Ljočić, potpredsednik dr Marija Fjodorovna Siebold, sekretar Ana Brkić-Milijanović, srednja od tri sestre Šapčanke koje su studije medicine završile u Petrogradu i blagajnik Marija Prita-Vučetić, koja je sa suprugom Nikolom Vučetićem u Šapcu bila bolnički lekar krajem devetnaestog veka.

Bolnica je svečano otvorena tek 1. oktobra 1929. godine. Beogradske žene lekari radile su u bolnici besplatno, jer je bolnica morala da se izdržava od prihoda bolesnika, što je bilo nedovoljno. Prva žena lekar na internom odeljenju bila je Jelica Nešković, kći dr Marije Prite.

Dr Draga Ljočić je učestvovala i pri stvaranju ženskog lekarskog društva posle Prvog svetskog rata, kao i pri podizanju Ženske bolnice na Dedinju, u spomen inicijatorke za gradnju te bolnice, dr Elze Inglis, koja je u Prvom svetskom ratu bila na čelu britanske misije u sastavu srpskog vojnog saniteta.

U čast tridesetogodišnje službe dr Drage Ljočić, njeni prijatelji su 1909. priredili svečanu akademiju a po završetku bolnice na Dedinju jednu bolesničku sobu mermernom pločom označili njenim imenom.

Bila je i prva i jedina žena lekar koja se još na početku svog radnog veka, 1880. godine, bavila poslovima oko uređivanja „Srpskog arhiva“ – časopisa za celokupno lekarstvo.
Izvor: rastko.rs

 

 

                                      

 

 

Eva Zonenberg

 

U sobi praskozorja umesto zidova su naša tela

Ulovljena u svojim skrovištima: shvati

Konačno shvati da je otvoren prostor manji od mladeža

Da bismo disali umesto prozora otvarali smo širom svoja lica

A umesto kroz vrata napolje smo izlazili kroz dodir

Pogovor

Ova knjiga je svaki put pisana za tebe
ostavljam je između susretnutog i nesusretnutog
između mene i tebe
između onog koji je naučio da ne bude i onog koji je to primetio
ne upisujem posvetu jer su posvete za sve
ova knjiga je samo tvoja
ponesi je sa sobom stavi je na policu kada izlaziš
da bi se susreo s onim što si u njoj upamtio
ova knjiga je uvek na tvojoj strani kao amulet
ali ne sreće jer je sreća suviše jednostrana
ne čuva ni od zla već od nečeg goreg
da greškom ne bi obukao na sebe svet okrenut na levu stranu
u stvari ti si je napisao
čekajući velike stvari i prepoznajući mnoge male stvari
ne umem da lažem niti da govorim istinu nadrasla je očigledno i nužno
ne imponuje joj smrtnost ona je dar susreta koji ne očekujemo
kako je peto godišnje doba počelo u jesen a završilo se u proleće
kao da su se mladost i starost nebo i zemlja zaljubili
jer je srce čudna zverka: bez godina izvanprostorna
"da" i "ne" prestaju da zvuče kao nekad

Skala osetljivosti

Posle onog što se dogodilo
ne umem da razgovaram sa mrtvima
a ni sa živima
ne umem da delim život na dan i noć
a ni na sate
ne polazi mi za rukom molitva šapatom
a ni glasna
neću da gledam u ogledalo
a ni u ljude
posle onog
od vere je ostalo nekoliko zrnaca brojanica
od snova nekoliko belih tabletica
od stihova jedan kompromitujući naslov
od razgovora gađanje mesom
od prijateljstva jeza posle prvih slova imena
od znanja smrad lakiranih omota
od sećanja uvek sveži ugrušci
odučila sam se od istinskog života
zaboravila sam čemu služi telo
bojim se da budem voljena
posle onoga što se dogodilo
ne koristim dodir.

 

Posle si dugo češljao moju kosu: tako pada kiša

A još kasnije smo igrali šah belo-crna polja bila su kao sunca i meseci

Razmenjivali smo tela i već je nastupila noć

Ali budući čak zajedno blizu da bliže ne može biti

Čak i tada smo očekivali nešto kao da se nikada nismo sreli

Kao da nas je u tom bivanju zajedno nešto preduhitrilo

2

Poljubac oslonjen o ogradu srebrne kiše: jer padamo mi, a ne kiša

Silazio je niz azurne stepenice i ponovo se penjao kao da je nešto zaboravio

U našim ustima rascvetao se cvet njegov miris se rastapao u našoj pljuvački

Brojala sam svaki dodir tvog jezika kao da želim da izbrojim sve tajne sveta

Tim poljupcem prenosili smo mesečevu svetlost od jednih ustiju do drugih

Zbog toga su se sjedinile naše senke, a ne mi: tako pada mesečeva prašina

Odražavajući svetlost nekog sunca koje nismo uspeli da imenujemo

3

Opazili smo kako su nam veoma potrebne naše ruke radi potvrde

Da ono što se uzima želi i da daje, da dajući uzimamo, a uzimajući dajemo

Neizvesna granica: svila oko članaka

Plovim od jednog članka do drugog: upoznajem težinu tvoga dodira

Narukvice su kao sledeći obzori sledećih svetova

Postajem nestalna u ispovestima zbog toga možda želiš da ih pišem

Iz mojih reči pašće kiša u njoj ćeš prepoznati toplinu moga daha

Pokušavam da imenujem samo ono što mogu da pretpostavim:

Tvoje ruke mokre od kiše spavaju na mojih rukama

4

Kiša ne plače ne ume da plače ona samo podseća na bliskost

Prodire u osušenu zemlju kao što dodir prodire u telo

Koliko napora je potrebno da se iz kiše iščupa komadić istine

Izgovarao si kišu na raznim jezicima:

Čak kada bismo je razumeli ne bismo razumeli njena osećanja

Čak kada bismo doprli do prve suze nikada je ne bismo zaustavili

5

Može li se jednim treptajem očnog kapka promeniti život?

6

Suza koja veruje odvaja se od lica mraka i pada u pukotinu u steni

Suza koja bdi posle duge ćutnje trči ka prvoj reči

Prećutana suza donosi na svet plod s ukusom gorčine

Mnogo vremena je prošlo dok dobro nije sazrelo u sebi

Opazio si obećanje u jednoj latici ruže: poklon neznanke

I postao si cvet ranjen nežnim daškom vetra

7

Učio si me suptilnosti: to te ulica grli a ne ja

To te sve ciklame na balkonima drže za ruku a ne ja

I poverovala sam i verujem da je u očima svakoga tvoj pogled

Učio si me da čeznem: da ne smem da verujem rastancima

Tvoje reči njišu se kao vlat obećanja samo gde potražiti onu livadu?

Učio si me prolaznosti: da li su tvoji filigranski trenuci uspeli da obodre svet?

Da li su podigli teret koji zbog mene pretvaraš u lakoću voala?

Ali kada bi ga otkrili pojavila bi se rana bolnija od svemira

Učio si me smrti: tako počinje zrelost prvi korak ka razumevanju detinjstva

Paprat koju si sakupljao na strmim padinama jutra

8

Neprestano se vraćamo ne znajući po šta zbog čega i gde: poljubac

Posezali smo za tim darom koji je kao zlatan novac svetlucao u našim ustima

Zagnjurivali smo se sve dublje u svoju pljuvačku da li se tako meri duša?

Na dnu zaboravljeni biser je trebalo da izgovori jednu jedinu reč

Ukus poljupca u kome je svetlucalo korenje koje je na poljima lavande iščupao vetar

Potpuno smo spoznali ukus koji nas je ispunio od glave do pete: mesec koga nema

Jer počinje i završava se samo u našim ustima

9

Sakupićemo kapi kiše i od njih sastaviti našeg dobrog duha

Glasnika koji će kružiti među nama sjedinjujući naše misli

Kao noćni leptir udara u prozorsko staklo kao da ima nešto važno da kaže

Međutim neće ti reći da sam u tvojim očima videla suze kišu suza

I da sam iz njih pila tvoj bol kao još uvek žedna biljka

10

Tvoji prsti su s druge strane žeđi: tako izlazi sunce kiše

I dao si mi svoju nagost pomaljajući se iznad horizonta telesnosti

Glad ritam predanost uzajamnost nezasito upijaju toplinu

Brinući o dodiru zaklinjemo se licem uz lice da nikada više

Nećemo posmatrati kišu

I više ne znam da li tražim tvoja usta ili usta kiše

I ne uspevam da zaustavim plimu: more se budi more se budi

Bacamo moje tvoje mreže da bismo ulovili bujanje: neimenovano

Onaj jedini pogled iz ogromne daljine kada smo u sebi opazili da više

Pripadamo «spoljašnjem» nego bilo kom ovdašnjem da smo to «spoljašnje» mi

11

Tvoja stopala koliko bih samo želela da budem tvoja stopala

Da zajedno s tobom nosim onu veliku kap kiše koju nosiš na ramenima

Možda je to kap istine oko koje se spore mudraci

Onaj jedini drhtaj vetra: poverava ti sebe celog celcijatog

Obećavao si da češ biti u svakom drvetu

Da će svako jutro kao puls otkucavati u tvojim grudima

Obećavala sam da nas telesnost nikada neće razdvojiti

12

Poljubac noći da li si je već prepoznao?

Kao da u čestaru zvezda tražimo uspomene iz detinjstva

Ti svoju paprat ja svoj jasmin jer smo deca prostora

Deca bašti polja i šuma deca nad kojom bdiju planine

Znamo jezik zvezda životinja i bilja osećamo nežnost stenja i kamenja

Znam da je to samo na časak zbog toga te upijam svakim milimetrom tela

Zbog toga te započinjem uvek ispočetka i još jednom ispočetka

Ova noć se nikada neće završiti neprestano će u nama postojati: poljubac noći

13

Dodiruješ moje udove kao da znaš da su najkraći put do moje duše

Mali moj dečko koji se povijaš pod teretom onog što kiša priča

Sklon pogledima u kojima je neka vrsta bestidnog dodira

Neprestano gledamo sebe u sebi i van sebe kao da želimo

Da odgonetnemo čije plavetnilo je realnije: očiju ili neba?

Pogled-ispovest za kojom sam pošla na kraj sveta

Sada niko ne upeva da me nađe premda sam ja pronašla sve

14

Poljubac koji traje celu noć jer sam neprekidno žedna tvoje pljuvačke

U našim ustima kiša celoga neba našla je predah

Potrebna nam je ta kiša da se zauvek dublje ukorenimo u sebi

Noć koju merimo jednim beskonačnim poljupcem

Postajemo usta noći a noć naša usta

Naši jezici: koji traže i koji su traženi

Žeđ neprestana žeđ kao svitanje kao sumrak

Neuhvatljiva bolna žeđ dozivanje kiše tebe

15

Mali moj dečko priljubljujem se uz tebe svim što te okružuje

Tvoj užas tvoj strah grlim vrškom jezika

Tako se naše duše međusobno zavode: naš zajednički pogled na borove

Razgovaramo o onome o čemu misli vetar i naše reči kao da se vole

Posle kamena staza gušterica leptir zvezda dovršavaju priču koja

Kao nevidljiva kopča povezuje slučajnosti u celinu

Budući sama sa sobom videla sam kako je izmilela zmija

Kako je gomilala svoj otrov kao svet koji te boli

Odlomci kuća koji ciljaju u tvoje srce

Jer nijedna od tih kuća nije naša

16

Dopusti mi da okusim tebe: kakvog si ukusa u sumrak?

Kada je za nama već toliko toga kada više ništa ne očekujemo

Dopusti da makar na časak osetim ukus tvoje bespomoćnosti

Moj nezasiti gramzivi ruž na obrazima: želim te

Ukus tvoga nepca miris tvoga daha

Da li ćemo ikada to razumeti?

Onaj jedini trenutak kada smo želeli da legnemo jedno pokraj drugog

Sada smesta na livadu na travu na zemlju da bismo posmatrali zvezde?

Tvoj jezik je pikantan kao orijentalno jelo

Tvoj glas je sladak kao turski kolač

Puderišem lice da ne bi prepoznao moje osećanje

Ali nebo pijano od osećanja govori umesto mene

Nazivajući te kišnim ljubavnikom

17

Ulice su se otvarale ničijim gestom: sve se može

Sve se može kada ljubav skrozira ulice

Jer ulice kao da su stvorene za tiho prikradanje na prstima

Da ne probudimo kišu da ne nadvikujemo kišu da stignemo do prve kapi

Prva kap je kao vezivo svemira koje nas je sjedinilo

Zahvatio si me kao dah zahvatio si me kao vodu kojom umivaš lice

Kada su se moj i tvoj dah sjedinili upitao si me: na šta misliš?

Kao da si hteo da proveriš da li je sjedinjeni dah sjedinio i naše misli

18

Ogledala sam se u tvojoj nagosti htela sam da doprem do pravog ti

Neprestano sam hitala sve dublje i dublje i sve više te je bilo u meni:

Želim da se sakrijem u tebi da imenujem svaki tvoj gest

Kada budeš daleko da ga dozivam šapatom

Pripadati tebi znači ukrasti sve cveće iz obližnje cvećare

Pripadati tebi znači ne pripadati nikome: plesati bosa na kiši

Daleko blizu samo su sledeća prerušavanja posle kojih smo uvek ja i ti

19

Govorio si sobom govorio si celim celcijatim sobom

Dodirivali smo jedno drugo kao da smo zalutali u pomrčini tuđih reči

Bilo ih je tako mnogo da se ona jedinstvena koju smo toliko čekali zagubila

Gde si sakrio ključ od slova u kome je prostor našeg osećanja?

Dodirivali smo se kao da želimo

Da proverimo koliko postojimo i koliko imamo hrabrosti

Da prihvatimo da nam ono pod prstima uopšte ne pripada

Otvarao si vrata malog balkona kao da si otvarao sebe

Mali moj dečko kome kupujem ljubičice zimi

Tvoje promrzle ruke su jedini odgovor na to šta je bliskost

20

Prenula sam se pokraj tebe kao bašta puna vlage koja me pretvara u tebe

Ti si kidao cveće koje je raslo u meni: kadifene čašice šapata

Zatim si posegnuo za mesom voćki da bi probao moje snove

U snu si me uzeo za ruku i odveo u kuću u plamenu

U samom središtu plamena trenutno su se borili vatra i kiša

Bašta u kojoj si zasadio sve što je u tebi bilo najbolje

Hoćeš li se ikada vratiti na onu livadu?

21

Celim bićem upijala sam noć kao da se neće dogoditi nijedna druga noć

Udisala sam dah noći koji se probija između rebara zvezda

I na tvojoj koži napisala sam pesmu koju nikada niko neće umeti da pročita

I kada se sretnemo kroz hiljadu godinu prepoznaću te po toj pesmi

22

Ne volim kada govoriš o smrti jer kiša nikada ne umire

A mi smo u celosti od kiše u celosti smo od prozračnih kapi opsene

Ne volim kada govoriš o smrti o provaliji između reči i nade

Jer mi još uvek nismo dorasli da skočimo u tu provaliju

Nečeg će biti previše a nešto će nam nedostajati

Razgovaraj sa mnom makar tim kapima koje udaraju u parapet

Da znam da je u svakoj kapi tvoj poljubac

Ne govori da očajanje ide u stopu za nama

Jer naše omiljeno zanimanje je gubljenje pravih staza

Poznaješ me bolje poznaješ me više ali da li si me prepoznao?

23

Dospeli smo do trenutka: do osećanja bez granica

Mostić na kome je klečala prosjakinja

To sam mogla da budem ja to si mogao da budeš ti

Da li smo sustigli njena krvava kolena?

Tvoj začuđeni plavi pogled intenzivniji je od dodira

Svaki put kada mi se obratiš sebe ponovo vraćam sebi

Puna sam kiše koja hoće da padne na tvoja kolena

Imam samo jednu molbu: ne dopusti da te zaboravim

Bilo kud da kreneš povedi me sa sobom biću tvoji prsti

Poslušna onom što želi tvoj dodir i onom što želiš da dodiruješ

Mnome zacrtaj granice svog malog sveta

Svaki put kada mi se približiš osetićeš moju bezgraničnost

24

Da li ćemo prepoznati ko je kiša?

Kiša ljubavnih noći koja na časak zaglušuje strah

Možda je naš život jedna ljubavna noć s nebom

Bestelesna žudnja koja iskoračuje van dodira

Preobražavajući nas u dve beskonačne osamljenosti.

 

 

Eva Zonenberg

između poezije i filozofije

Eva Zonenberg je poljska umetnica koja živi i radi u Krakovu, je završila Muzičku akademiju i nastupala kao pijanistkinja i jedan je od prvih diplomaca na književnih i umetničkih studija na Institutu za poljsku filologiju Jagelonskoh Univerziteta u Krakovu.
izvor