Albert Anštajn i rašlje- pisma

 O interesu  Alberta Anštajna  za visak i rašlje retko se piše. Pročitajte prevod Anštajnove  prepiske s ljudima s kojima je razmenjivao iskustva o visku.

Peisach je bio fizičar iz Nemačke koji je koristio visak u dijagnostičke svrhe. Interesovali su ga uticaji zračenja iz vodenih tokova i mineralnih tokova na zdravlje.


4. februar1946.


Gospodin Herman E. Peisach
32 lan Hill Road
South Norwalk, Conn.


Poštovani gospodine,
Ja sam početnik u ovom području o kojemu smo raspravljali. Međutim, ja bih voleo ako biste mi mogli poslati izveštaj . Čak i ako ja nemam doticaja sa naučnicimana tom području (rad s viskom, op. prev), preporuka s moje strane bi možda mogla biti efikasna, tako da ova tema možda zadobije više pažnje.
Iskreno vaš,
A. Einstein

____________________________

15. februara 1946.


Poštovani g Peisach

Čitao sam s velikim zanimanjem izveštaje vašeg oca i mislim da oni zaslužuju pozornost. Ako ih izdate u dnevnim novinama, imaće jako malo efekta. Pa ipak, ako ih pošaljete  nekom medicinskom časopisu , moraćete preraditi neke aspekte koji nisu u potpunosti važni u ovoj tematici.

Znam da mnogi naučnici visak uzimaju s podjednakom dozom podozrivosti kao i astrologiju, kao antičko praznoverje. Prema mom vlastitom uverenju, to je u potpunosti nepravedno. Visak je jednostavan instrument koji pokazuje reakcije ljudskog nervnog sistema  na određene faktore koji su nama trenutačno nepoznati. Ti isti uslovi mogu dovesti do problema s nervnim ssistemom i disanjem iako to može izgledati u potpunosti uverljivo. Pa ipak, ja ne mislim da postoji veza s nastajanjem raka. Ovu naknadnu poveznicu, ako je istinita, neće biti lako dokazati bez potpore statistike.
Ako predate pažljivo revidirane izveštaje u medicinskim časopisima, možete im dostaviti u prilogu i kopiju mog pisma, tako da ova tematika dobije pažnju kakvu smatram da bi trebala dobiti.

Iskreno vaš,
A.Einstein

_____________________________

Pre mnogo godina, Herman Wolf je zabavljao goste u ladanjskoj kući svojih roditelja u blizini Bremena u Nemačkoj. Kada je u razgovoru Hermanova majka izjavila kako im njihov veliki ribnjak u vrtu negde „curi“, jedan od gostiju je rekao da bi možda mogao pomoći i istog trena je napravio rašlje.
Uzeo je rašlje i krenuo van prema ribnjaku i u kratko vreme našao je tačnu lokaciju podzemnog toka s kojim je voda oticala iz ribnjaka. Wolfovi su bili više nego presretni kada ih je njihov gost naučio određene stvari iz područja rašljarenja .


Herman Wolf je nakon svega bio još više zapanjen kada je shvatio da je taj prijateljski nastrojeni gost koji mu je pomogao s njegovim ribnjakom, niko drugi negoli slavni naučnik Albert Einstein.


izvor George Cunninghama – Tee Toronto Sun Syndicate.

Albert Anštajn i Mileva- pisma

____________________________________

Mileva Albertu, avgust/septembar 1899.


Dragi Gospodine Ajnštajn!

Vaša pisma mi svaki put toliko prijaju. Od niza zajedničkih događaja stvorio se sasvim kriomice poseban osećaj, koji se i pri najmanjem dodiru budi, bez sećanja na pojedinosti, i on čini da svaki put poželim da ponovo budem u svojoj sobi…

Istina je, zar ne, da Vi nikome ne date da čita moja pisma, to mi morate obećati; jednom ste rekli da ne volite profanost, pa i ako mi to izgleda profano, možete li mi to učiniti? Šta Vi mislite? Sledeći put staviću na pismo drugo zaglavlje, znam jedno koje je ljubaznije; ovo je tako skromno, ali kasno sam se setila…

__________________________________




Sve do 1900. godine Mileva i Alberto obraćaju se jedno drugom sa formalnim 'Sie'. Nakon toga prelaze na neformalno 'Du' i međusobno izmišljanju strastvena imena. Ona je 'Doxerl' (Dollie), on je 'Johanesl' (Johnie)...“ (Robert Schulman)

Ovako mladi Albert Einstein, piše svojoj Milevi Marić, u jednom od 44 sačuvana ljubavna pisma
"Kada nisam s tobom, osećam se kao da nisam potpun. Kada sedim, želim hodati; kada hodam, jedva čekam da se vratim kući; kada se zabavljam, želim učiti; kada učim, ne mogu sediti na miru i koncentriSati se; i kada idem spavati, nisam zadovoljan time kako sam proveo dan."


1900.
'Ti jesi i za mene ćeš ostati svetište kome niko drugi nema pristup; također znam da me od svih ljudi ti voliš najviše i najbolje me razumeš'.

__________________

jul 1900. Melhtal,

Moja najdraža Doherl!

Vratili smo se kući, ja u maminu sobu (u četiri oka). Najpre moram da joj ispričam o ispitu, zatim me pita bezazleno: "Dakle, šta je bilo sa Dockerl?". "Mojom ženom", rekao sam isto tako bezazleno ipak spreman na odgovarajuęu "scenu". Do nje je odmah došlo. Mama se bacila na krevet, zagnjurila glavu u jastuke i plakala kao dete. Kada se povratila od prvog užasa, odmah je prešla u očajničku ofanzivu: "Rasipaš svoju budućnost i zatvaraš sebi perspektivu. Ako dobije dete onda ćeš imati neprilike". Kod tog poslednjeg izliva, kome su prethodili još mnogi, izgubio sam strpljenje.

________________
 

 Albert Ajnštajn - Milevi

septembar 1900. Ebendorf,


Draga moja Doherlin!

Tri četvrtine glupog vremena je prošlo, uskoro ću biti ponovo sa svojom draganom, ljubiti je, milovati, grditi, smejati se, tumarati sa njom, čavrljati... Već sam rekao da za Božić ostajem kod Tebe. Ne mogu baš ništa da očekujem dok Te ne budem ponovo imao, Ti si mi sve, moje siroče, mangupče, derište. Dok sada mislim na Tebe, upravo mislim kako više ne želim da Te ljutim i zadirkujem, već uvek želim da budem poput anđela! O lepa iluzijo! Ali, Ti me voliš iako sam ja opet stari nitkov, pun kaprica, vragolija i mrzovoljan kao uvek.
_______________________

Albert Ajnštajn - Milevi

 jul 1901., Ebendorf,


... Raduj se neopozivoj udluci koju sam doneo! O našoj budućnosti odlučio sam sledeće: odmah ću potražiti posao. Moji naučni ciljevi i moja lična taština neće me odvratiti od toga da preuzmem najpodređeniju ulogu. Čim dobijem takav posao, oženiću se Tobom i uzeti Te k sebi, ne obaveštavajući o tome nikoga nijednom rečju dok sve ne bude gotovo. A tada niko neće moći da baca kamen na Tebe, već teško onome ko sebi bude dopustio nešto protiv Tebe...
 

 ______________________

 

Mileva Ajnštajnu

 novembar 1901.Štajnam Rajh,


Drago moje ljutito zlato!

Ti opet sutra nećeš doći! Ne jednom si rekao: doći ću u subotu. Tada ćeš me sigurno iznenaditi. Znaš, kad ne dođeš, ja najednom sagorim! Kad bi samo znao kako me to ljuto boli, onda bi sigurno došao...

Zar stvarno više nemaš para? Baš lepo! Čovek zarađuje 150 fr. ima hranu i stanovanje i na kraju meseca, nema ni pare. U subotu više ništa neće važiti kao izgovor, ako do tada ne dobiješ novac, ja ću ti poslati nešto...

___________________________

1901. Albert saznaje da je Mileva trudna


"Kada budeš moja draga malena supruga, marljivo ćemo zajedno raditi na nauci da ne bismo postali stari sitničari, zar ne? Moja sestra mi se čini tako tupavom. Bolje ti je da ne postaneš takva – to bi bilo užasno. Uvek moraš biti moja veštica i ulična vragolanka. Toliko te želim videti. Kad bih te barem nakratko mogao imati."


                                                       _____________________________

PISMO - POPIS

1914. Anštajn je shvatio da je njegov brak s Milevom propao. Ipak, želeo je ostati s Milevom “zbog dece” i dao joj je pismo- popis kako se treba ponašati. Na popisu piše da Mileva mora ispunjavati sve obaveze, ali nema pravo očekivati njegovu nježnost ni pažnju.
 

“Osigurat ćeš: da moja odeća i rublje budu održavani; da dobijem svoja tri obroka redovno u svoju sobu; da moja spavaća i radna soba budu uredne, a posebno da moj sto bude samo meni na raspolaganju. Odreći ćeš se svih ličnih odnosa sa mnom, osim ako su nužni zbog društvenih razloga. Posebno ćeš se odreći toga da s tobom sedim kod kuće i da s tobom izlazim ili putujem. Pridržavaćeš se sledećih stvari u svom odnosu prema meni: nećeš očekivati nikakvu intimnost od mene niti ćeš mi prilaziti s tom namerom; ako zatražim, prestaćeš razgovarati sa mnom; ako zatražim, napustićeš moju sobu odmah bez protivljenja. Nećeš me ponižavati pred decom, ni verbalno ni delima.”

___________________________

                               MILENIN UDEO U ANŠTAJNOVOM NAUČNOM RADU




*PISMA iz perioda nastanka čuvene teorije sačuvano je 45 Albertovih i 11 Milevinih pisama. U jednom od njih Albert piše Milevi da će biti srećan kada zajedno završe njihovu teoriju.


1925.
Milena traži da joj Anštajn vrati originale poznatih  naučnih članaka i preti da će otkriti ko je njihov pravi autor, a Ajnštajn joj odgovara okrutnim pismom:
" Stvarno si me dobro nasmejala kada si počela da pretiš tvojim sećanjima. Zar ti zaista nikad makar na trenutak ne sine da niko ne bi ni pet para davao za tvoja lupetanja da čovek s kojim imaš posla nije ostvario nešto važno? Kada je neko niko i ništa, onda tu nema ništa više da se kaže, ali onda taj neko treba da bude skroman i da zaveže. Savetujem ti da postupiš tako."


*Norveška istoričarka Anastasija Hajdi Larvol zatalasala je  javnost svojim nedvosmislenim tvrdnjama da je Albert bio veći manipulator nego naučnik i da je za Nobela zaslužnija Mileva od njega samog.


 *Profesorka Radmila Milentijević jedna je od retkih koja je dobila dozvolu da izučava Ajnštajnovu arhivu u Jerusalimu. U izdanju Matice srpske, na osnovu tog istraživanja, objavila je knjigu „Mileva Marić Ajnštajn - život sa Albertom Ajnštajnom”.

Imala sam privilegiju da iščitam 800 pisama koja su Mileva i Albert razmenili posle razvoda 1919. godine. Iz tih pisama nedvosmisleno se može zaključiti da su njih dvoje zajedno stvorili teoriju relativiteta - izjavila  je Milentijevićeva
 
 *Jednom prilikom pred novinarima pree nego je Anštajn I počeo da govori u prostoriju je ušla   Mileva,  uzela je kredu i počela da piše formule.  Zna se da je ona kao poznati matematičar sa Ciriškog univerziteta odradila mnoge matematičke proračune

 _______________________

Pismo koje je Albert krajem avgusta ili početkom septembra 1900. godine iz Milana poslao Milevi u Kać.


"Prilikom istraživanja Thomsonove pojave opet sam pribegao drugoj metodi, koja ima određene sličnosti s tvojom za određivanje zavisnosti k od T & koja stvarno pretpostavlja istraživanje u tom pravcu. Kad bi nas dvoje mogli već sutra da počnemo s tim! Svakako moramo da se potrudimo da budemo u dobrim odnosima s prof. Weberom, pošto je njegova laboratorija najbolja i najbolje opremljena.


Nežno te ljubi, tvoj
Albert"


krajem septembra iste godine


 "Lep posao i život zajedno – samo da smo sami svoje gazde na sopstvenim nogama i možemo da uživamo svu našu mladost. Ko bi mogao imati išta lepše? A kad uštedimo dovoljno novca, kupićemo bicikle i povremeno se voziti na izlete, krajem sedmice."


3. oktobra  (Milena je još uvek na salašu u Kaću):


 "Rezultati u vezi kapilarnosti, do kojih sam došao nedavno u Cirihu, čine se sasvim novim, uprkos jednostavnosti. Kada se nađemo u Cirihu moramo da se potrudimo da dođemo do empirijskog materijala u vezi toga, preko Klajnera. Ako iz toga usledi prirodan zakon, poslaćemo ga u Videmanove Anale."




Mileva je posle toga upisala četvrtu godinu politehnike u Cirihu, što joj je omogućilo i upotrebu tamošnje fizikalne laboratorije. Upisala je tri predmeta iz fizike kod profesora Vebera i dva iz astronomije kod profesora Alfreda Volfera. U naučnim istraživanjima bila je uspešna i za rad u laboratoriji za fiziku dobila je ocenu 5.


Srećna priča o "zajedničkom radu i ljubavi" Mileve i Alberta Ajnštajna pored romantičnih ima i svoju mračnu, tešku stranu. Ne samo zbog tragične sudbine ćerke Lizerl, nego zbog odlučnosti Albertove majke da se reši snahe, koja je šepala na jednu nogu, bila starija od Alberta i pride bila intelektualka, po mnjenju Albertove majke Pauline pravi "knjiški moljac", pa još nije marila za kuvanje (najradije je spremala kobasice), a bila je i hrišćanka, pravoslavne veroispovesti. Majka je Albertu često prigovarala da sa ženom "južnoslovenskog porekla" neće daleko dogurati, "niti ikada ući u neku finu porodicu".


izvor

Pismo Alberta Anštajna nepoznatoj devojčici

Davne 1936. godine devojčica po imenu Phyllis pisala je tada već popularnom fizičaru Albertu Einsteinu želeći od njega dobiti odgovor na pitanje mole li se naučnici , te je li moguće istovremeno “verovati” u nauku i religiju .

19. januara1936.

Dragi dr. Einstein,

Imali smo pitanje na nastavi u školi. Počelo je pitanjem možemo li verovati istovremeno u nauku i religiju. Pišemo pisma naučnicima i drugim važnim osobama kako bi dobili odgovore na naše pitanje.

Bićemo počašćeni ako odgovorite na naše pitanje: Mole li se naučnici i i za što se mole?

Mi smo učenici šestog razreda, kod profesorice Ellis.

S poštovanjem,

Phyllis

 ODGOVOR
24. januar 1936


Draga Phyllis,

“Pokušaću odgovoriti što jednostavnije na tvoje pitanje. Evo mog odgovora:

Naučnici veruju da se svaka pojava, uključujući i one koje vezane uz ljudska bića, događa prema zakonima prirode. Iz tog razloga naučnik ne može biti naklonjen verovanju da na tok događaja može da utiče  molitva, odnosno, želja koja se manifestuje nadnaravno.

Ipak, moramo priznati da je naše znanje o tim silama nesavršeno, pa na kraju uverenost u postojanje vrhovnog duha počiva na nekoj vrsti vere. Takvo verovanje još uvek je prošireno, čak i uprkos poslednjim naučnim dostignućima .

Ali isto tako, svako ko se ozbiljno bavi naukom postaje uveren da se neka vrsta duha manifestuje u zakonima svemira i da je ona daleko superiornija od čoveka. Na taj način bavljenje naukom vodi do religioznih pobuda posebne vrste.

Žil Delez, Književnost i život

Pisati, to izvesno ne znači nametati neki oblik (izraza) nekoj praznoj tvari. Književnost je pre na strani neuobličenog,ili nedovršenosti, kao što je govorio i činio Gombrovič. Pisanje je stvar postajanja, uvek nedovršenog, uvek u času da se učini, stvar koja premašuje svaku živu ili doživljenju tvar. To je proces, a to će reći prelaz života koji nadilazi živuće i doživljeno.




Pisanje je neodvojivo od postajanja: pišući, neko postaje-ženom, postaje-životinjom ili biljkom, postaje-molekulom,sve dok ne postane-nezapažljivim. Ova se postajanja ulančavaju jedna u druga sledeći posebnu liniju, kao u nekom Le Klezioovom romanu, ili pak koegzistiraju na svim nivoima, sledeći vrata, pragove i područja što sačinjavaju čitav univerzum,kao u moćnom Lavkraftovom delu. Postajanje ne ide u drugom pravcu, i ne postaje se čovek ukoliko se čovek predstavlja kao preovlađujući oblik izraza koji hoće da se nametne svakoj tvari, dok žena, životinja ili molekul uvek poseduju neki sastojak izmicanja kojim umiću vlastitom formalizovanju. Sram da se bude čovek, ima li boljeg razloga da se piše? Čak i kad je reč o ženi koja postaje, ona poseduje postajanje-ženom, a to postajanje nema nikakve veze sa stanjem na koje bi se mogla pozivati. Postajanje ne znači dosezanje nekog oblika (identifikacije,podražavanja, Mimesisa), već pronalaženje područja susedstva, nerazdvojivosti ili nerazlučivosti, i to takve da se više ne može razlikovati medium;jedna žena, jedna životinja ili jedan molekul: oni niti su neodreženi, niti opšti, već nepredviđeni, ne-prethodno-postojeći, utoliko manje određeni u nekom obliku ukoliko se singulariziju u nekoj populaciji.


Područje susedstva može se uspostaviti ma sa čime, pod uslovom da se za to stvore književna sredstva, poput onog zvezdastog, prema Andreu Dotelu. Između polova, vrsta ili carstava promiče nešto. Postajanje je uvek među ili između.: žena među ženama,ili životinja između životinja. Ali neodređenost ostvaruje svoju moć samo ako je ono što treba da postane sobom samim oduzelo formalna obeležja koja čine da se kaže kao određeno (ta životinja koja se pojavljuje....). Kad Le Klezio postaje iNDIJANAC to je neki uvek nedovršen Indijanac,koji ne zna da gaji kukuruz niti da izdubi čun.: on stupa u područje susedstva više nego što zadobija formalna obeležja.
Isto tako, po Kafki, šampion plivanja ne ume da pliva. Svako pisanje nosi u sebi izvestan atletizam, ali, daleko od toga da miri pisanje sa sportom, ili da od pisanja pravi olimpijske igre; taj atletizam se pokazuje u organskom curenju i lučenju:sportista u krevetu, govorio je Mišo. Postajemo životinja utoliko više pošto životinja umire; i, suprotno od spiritualističke predrasude, životinja je ta koja zna da umire i ima za to čulo ili predosećanje. Književnost počinje smrću epske svinje, ako ćemo po Lorensu, ili smrću krtice, po Kafki: naše jadne male crvene šapice pružene u pokretu nežnog sažaljenja..

izvor

Etnograf, Jorge Luis Borges

Slučaj su mi ispričali u Texasu, ali se zbio u nekoj drugoj državi. Ima samo jednog protagonistu, ali u svakoj priči ima na hiljade junaka, vidljivih i nevidljivih, živih i mrtvih. Zvao se, mislim, Fred Murdock. Bio je visok, kakvi jesu Amerikanci, ni plav ni smeđ, oštra profila, škrt na riječima. Ništa posebno ne beše na njemu, čak ni ona hinjena posebnost svojstvena mladima. Prirodno smeran, imao je poverenja u knjige i u one što ih pišu. Bio je u dobi kad čovek još ne zna ko je i spreman se prepustiti onome što mu slučaj ponudi: perzijskoj mistici ili neznanom poreklu mađarskog jezika, ratnim pustolovinama ili algebri, puritanizmu ili orgijama. Na Univerzitetu  su mu savetovali studije urođeničkih govora. U nekim zapadnim plemenima održali su se neki ezoterični obredi; njegov profesor, čovek poodmakle dobi, predloži mu da ode živeti u jedan indijanski logor, te da promatra obrede i dozna tajnu što je vrači otkrivaju posvećenima. Po povratku je trebalo da napisaše tezu što će je Institut objaviti. Murdock je to spremno prihvatio. Jedan od njegovih predaka beše umro u borbama oko granice; ta davna nezgoda njegova roda postade sada vezom. Svakako, predvideo je poteškoće koje može da očekuje; morao se potruditi da ga crvenokošci prihvate kao jednoga od svojih. Uputio se u dugotrajnu pustolovinu. Više od dve godine stanovao je na otvorenom, pod kožnim šatorom ili izložen nepogodama. Ustajao bi pre zore, legao s mrakom, te započeo sanjati na jeziku koji ne beše jezik njegovih otaca. Navikao je svoje nepce na opore okuse, pokrivao se čudnim krpama, zaboravio je prijatelje i grad, a počeo je i razmišljati na način koji je njegova logika odbijala. Prvih meseci naukovanja vodio je poverljive beleške, koje je zatim uništio, možda da ne pobudi sumnju drugih, a možda zato što mu više i nisu trebale. Na završetku razdoblja namenjenog vežbanju moralne i fizičke spremnosti, svećenik mu naredi da zapamti svoje snove te da mu ih izjutra poveri. Ustanovio je da za punog meseca sanja bizone. Poveri te svoje višekratne snove svom učitelju; on odluči da mu otkrije svoje tajno znanje. Jednoga jutra, ne oprostivši se ni od koga, Murdock pobeže.

U gradu je osetio čežnju za onim prvim večerima na otvorenom, za kojih je, bar neko vreme, osećao čežnju prema gradu. Uputi se u profesorov kabinet i kaza mu kako zna tajnu, ali je, ipak, odlučio da je ne objavi.

- Veže li vas zakletva? – upita drugi.
- To nije moj razlog – kaza Murdock. – U tim sam krajevima naučio nešto što ne mogu izreći.
- Možda je engleski jezik nedostatan? – primeti drugi.
- Ništa od toga, gospodine. Sad kad imam tajnu, mogao bih je izraziti na sto različitih i čak proturečnih načina. Ne znam kako da vam kažem da je tajna dragocjena i da mi sada nauka, naša nauka, izgleda sasvim ništavnom.
Dodade nakon kraće pauze:
- Tajna, uostalom, ne vredi koliko putevi što me do nje dovedoše. Te putove treba proći.
Profesor mu hladno reče:
- Izvestiću Veće od vašoj odluci. Kanite li živeti među Indijancima?
Murdock se usprotivi:
- Ne. Možda se neću vratiti. Ono što su me ljudi tamo naučili vredi na bilo kom mestu i za bilo kakvu prigodu.
Takav je bio, u srži, razgovor.
Fred se oženio, zatim rastavio i danas je jedan od knjižničara na univerzitetu Yale.

(preveo Tonko Maroević)

 

 

Bei Dao

Bei Dao – što u prevodu znači “Severni otok”, zapravo je pseudonim danas najpoznatijeg savremenog kineskog pesnika Zhaoa Zhenkaija koji se rodio 1949. u porodici u kojoj oba roditelja poti;u iz šangajske srednje klase – otac mu je čitav život proveo u državnoj upravnoj službi a majka je bila doktorica medicine. Poput mnogih vršnjaka, tokom Kulturne revolucije Bei Dao je doživeo golemo razočaranje vladajućim kineskim društvom a kasnije je za kaznu bio prognan u daleku provinciju, gde je najveći deo mladosti proveo kao radnik na mešalici betona i kovač.

Poezija koju su mladi kineski pesnici tada pisali bila je imažistička, subjektivna i često nadrealna. Premda takva poezija nije imala otvorene političke namere ona je ipak predstavljala izraz ličnih osećaja, maštanja i želja, i vlasti su je smatrale subverzivnom i opasnom po zajednicu. Poezija tih mladih kineskih pesnika postala je svojevrsna pesnička savest tokom studentskih demonstracija 1978. godine. Bei Daova pesma Odgovor, s njenim jednostavnim i strastvenim stihom “Ja-ne-ve-ru-jem!” predstavljala je isto ono što i pesma Boba Dylana Duvajući u vetar (Blowin' in the Wind) za američku i zapadnoeurospku generaciju sredinom šezdesetih, i bila je reprodukovana na brojnim zidnim plakatima. Novonastala poezija, objavljivana u prvom kineskom samizdat časopisu Danas (Jintian) koji je uređivao Bei Dao, bila je i zvanično optužena i zabranjena kao “opskurna” za vreme tzv. “Kampanje protiv duhovnog onečišćenja”.

Tražeći novu vrstu poetike, mnogi mlađi kineski pesnici s početka sedamdesetih godina dvadesetog veka eksperimentirali su sa slobodnim stihom na hermetičan način, upotrebljavajući gotovo poverljivi i neslužbeni, šifrirani jezik, kog su karakterizirale prikrivene, onirične slike i eliptična sintaksa. Taj jezički stil u kojem su subjekt, vreme i brojke teško shvatljivi a prelazi nejasni, u Kini je nazvan maglovita poezija.

Tokom 1986. godine, kada je američka delegacija pisaca na čelu s pesnicima Allenom Ginsbergom i Garyjem Snyderom nekoliko meseci boravila u Kini, Bei Dao se u potaji uspeo sresti s Allenom Ginsbergom koji ga je potaknuo da napusti Kinu i obećao mu internacionalnu pomoć.

U vreme masakra na Tiananmen trgu 1989. godine Bei Dao se zatekao u Evropi, tačnije u Berlinu, gde je u to vreme priređivao brojne književne večeri. Bei Dao je znao da se ne sme vratiti u Kinu i još otada živi u egzilu. Početkom devedestih u progonstvu je živio u nekoliko severno-vuropskih zemalja (gde je, prema vlastitom priznanju, na kineskom razgovarao sa ogledalom) a poslednjih petnaestak godina živi u Sjedinjenim Državama. Sedam punih godina njegovoj ženi i kćeri nije bilo dopušteno da napuste Kinu i pridruže mu se u egzilu.
Usprkos činjenici što je u nekoliko poslednjih godina mnogim prognanim kineskim piscima bilo dopušteno da zakratko posete Kinu ili se potpuno vrate u nju, Bei Daou je i dalje onemogućen povratak u domovinu a izdavanje njegove poezije još uvek je zabranjeno.

Bei Dao je u poslednjih desetak godina postao jedan od najpriznatijih i najpoznatijih svetskih pesnika čije su zbirke pjesma i prozni radovi (prvobitno pisani na kineskom a u poslednje vreme i na engleskom) prevedeni na pedesetak jezika i objavljeni u brojnim i velikim izdanjima, pa se već nekoliko godina uzastopce nalazi u najužem izboru kandidata za Nobelovu nagradu za književnost.


Vojo Šindolić

izvor
_________________________________

SVE

SVE


Sve je sudbina
Sve je magličasti oblak
Sve je nezavršeni početak

Sve je prolazno traženje
Sva patnja je bez tragova suza



Sva sreća je bez osmeha
Svako viđenje je prvi susret
Sav govor je puko ponavljanje
Sve što je prošlo sačuvano je u snu
Sva ljubav je u srcu

Svako viđenje je prvi susret


Svaka nada ima objašnjenje
Svaka vera jecaj

Svaka erupcija trenutak mira
Svaka smrt dugotrajni eho
   






HAJDE IDEMO



Hajde idemo
Opalo lišće oduvano u duboku dolinu
Pesma nema kome da se vrati 
Hajde idemo
Mesečeva svetlost rasuta po ledu
Izlila se iz korita reke


Hajde idemo
Oči zagledane u isti komad neba
Srce udara po tamnom bubnju 
Hajde idemo
Nismo izgubili pamćenje
Idemo da potražimo jezero života 
Hajde idemo Putem, ah, putem
 Svuda se njišu crveni makovi

IZ BELEŽNICE O GRADU SUNCA

ŽIVOT




I Sunce se gore diglo




LJUBAV


Tišina.
Divlja guska preletela
Pustu Devičansku zemlju
Staro drvo se izvrnulo, krč
Promiće slano-gorka kiša






DETE
Od slike svih okeana
Napravilo Belog ždrala





DEVOJKA 
Treperenje duge
Sakuplja šarena pera ptica u letu






MLADOST
Crveni talas
Potopio usamljeno veslo





UMETNOST
Milioni bleštavih
Sunaca
Prelamaju se u komadićima polomljenog ogledala






NAROD
Mesec se pocepao u svetlucava zrna žita I razvejao se po nebu i zemlji






RAD
Ruke, obgrlile Zemlju






SUDBINA
Dete nehajno udara po ogradi Ograda nehajno odzvanja u noći



VERA 
Ovce prekrile travom obraslu zemlju
Pastir na fruli svira monotonu, kratku melodiju





MIR 
Na mestu gde je umro car
Ona stara puska proklijala, olistala
I postala invalidski štap





DOMOVINA
 Odlivena u bronzani štit
Naslonjena na zacrnjeni pregradni zid muzeja





ŽIVOT
 Mreža






ZRELE SU POMORANDŽE




Zrele su pomorandže
Pune svetlosti Sunca u sebi zrele pomorandže
 Dopusti mi da uđem u tvoje srce
Noseći pregršt ljubavi 
Zrele su pomorandže
Na korama orošene kapima vode 
Dopusti mi da uđem u tvoje srce
Sa dve oporo slane suze 
Zrele su pomorandže
 Žilice im obavile svaku krišku ploda 
Dopusti mi da uđem u tvoje srce
Da se vratim u svoj rastureni san 
Zrele su pomorandže
Pune svetlosti Sunca u sebi zrele pomorandže






ZALUTAO
 Sledeći ćurlikanje golubova
Tražim te
Visoke šume su prekrile nebeski svod
Puteljkom
Zalutali maslačak
Odveo me je do pepeljasto-plavog jezera
U ljuljuškanju lika koji se odslikava u vodi
Pronašao sam te Neizmerno duboko oko

_____________________________________






ODGOVOR




Plemenitost je nadgrobni spomenik plemenitih.
Gle, pozlaćenim nebeskim svodom
Lutaju pognute sene mrtvih.

Ledeno je doba prošlo,
Zašto je onda svuda uokolo led?
Rt Dobre nade odavno je otkriven,
Zašto se hiljade jedrenjaka i dalje bore na Mrtvome moru?

Na ovaj svet sam došao
I donio papir, uže i senu.
Pre izricanja presude
Govorim glasom onoga koji je osuđen

Svete, želim ti kazati,
Ja – ne – ve – ru – jem!
Ako hiljadu osporavatelja leži pod tvojim nogama,
Onda računaj da sam ja hiljadu i prvi.

Ja ne verujem da je nebo plavo,
Ja ne verujem u odjek grmljavine,
Ja ne verujem da su snovi lažni,
Ja ne verujem da za smrt nema osvete.

Ako je sudbina mora da ruši lukobrane
Neka sva slana voda prodre u moje srce;
Ako je sudbina tla da se diže i spušta
Neka čovečanstvo ponovno pronađe vrh za preživljavanje.

Nove okolnosti i svetlucave zvezde
Sada krase neosvojeno nebo:
To su piktogrami stari pet hiljada godina.
To su oprezne oči budućih naraštaja.

Marlen Haushofer,ZID

Danas, petnaestog novembra, započinjem svoj izveštaj. Napisaću sve što god mogu tačnije. Međutim,ne znam čak ni da li je danas zaista petnaesti novembar.Tokom protekle zime zagubilo mi se nekoliko dana. Ni dan ne mogu da navedem. Ali mislim da to nije toliko važno. Upućena sam na oskudne beleške; oskudne, jer nikad nisam računala s tim da ću pisati ovaj izveštaj, i bojim se, u mom je sećanju sve drugačije no što sam to zbilja doživela.
Ta mana prianja valjda uz sve izveštaje. Ne pišem iz uživanja u pisanju; desilo mi se da baš moram pisati ako ne želim da izgubim razum. A ovde i nema nikog ko bi mogao da misli i brine za mene. Ja sam sasvim sama i moram probati da preguram duge, mračne zimske mesece. Ne računam s tim da će ove beleške ikad biti pronađene. U trenu čak ne znam ni da li to želim. Možda ću znati kad izveštaj budem napisala do kraja.Latila sam se ovog zadatka jer on treba da me sačuva da se ne ukočim od straha u sumraku. Jer ja se bojim. Sa svih strana prikrada mi se strah a ne želim da čekam dok me ne domaši i savlada. Pisaću dok se ne smrači a taj novi nenavikli rad treba da mi zamori glavu, da je učini praznom i pospanom. Jutara se ne plašim, samo dugih, sumračnih popodneva.
Ne znam tačno koliko je sati. Verovatno koliko je sati. Verovatno oko tri popodne. Moj časovnik se izgubio, ali ni pre mi nije bio od velike pomoći. Majušan, zlatan ručni časovnik, zapravo samo skupa igračka koja nikad nije tačno pokazivala vreme. Posedujem jednu hemijsku i tri grafitne olovke. Hemijska je pri kraju, a grafitnom veoma nerado pišem. Napisano se ne ističe jasno s hartije.Nežni sivkasti potezi gube se na žućkastoj pozadini. Ali nemam izbora. Pišem na poleđini starih kalendara i na požutelom poslovnom papiru. Papir potiče od Huga Ritlingera, velikog sakupljača i hipohondra.
Ovaj bi izveštaj zapravo trebalo da počne s Hugom, jer da nije bilo njegove sakupljačke manije i hipohondrije verovatno danas ne bih ovde sedela; verovatno više uopšte ne bih bila u životu. Hugo je bio muž moje rođake Lujze i prilično imućan čovek. Njegovo bogatstvo poticalo je od fabrike kotlova. Bili su to sasvim posebni kotlovi koje je samo Hugo proizvodio. Nažalost, iako mi se to dovoljno često moralo objašnjavati, zaboravila sam u čemu je bila njihova jedinstvenost.

Ali to i nije od važnosti za priču.U svakom slučaju, Hugo je bio toliko imućan da je mogao sebi da priušti nešto posebno. Dakle on je sebi priuštio lov. Podjednako su to mogli biti trkački konji ili jahta. Ali Hugo se plašio konja a bilo mu je muka čim bi zakoračio na brod.I lov je držao samo zbog fasade. Bio je rđav strelac, nije mu se dalo da ubija bezazlene srne. Pozivao je svoje poslovne partnere pa bi ovi s Lujzom i lovcem obavili dozvoljeni odstrel dok je on, ruku prekrštenih preko trbuha, sedeo pred lovačkom kućom i dremao na suncu.Bio je toliko progonjen i premoren da bi mu glava klonula čim bi se svalio u stolicu – gorostasan, gojazan čovek, mučen mračnim strahovima i pritisnut sa svih strana.Volela sam ga i delila njegovu ljubav prema šumi i nekolicini mirnih dana u lovačkoj kući. Njemu nije smetalo kad bih se zadržavala gdegod u blizini dok bi on spavao u naslonjači. Preduzimala sam kratke šetnje i radovala se tišini posle gungule u gradu.
Lujza je bila strastan lovac, zdrava rusokosa žena koja bi se rešila svakog ko bi joj se našao na putu. Pošto je prezirala domaćinstvo, bivalo joj je veoma zgodno kad bih se ja onako uzgred malo brinula za Huga, kuvala mu kakao i njegove bezbrojne mućkalice. On je bio bolesno zabrinut za svoje zdravlje, što ja tada baš nisam shvatala, jer mu je život bio samo neprestana hajka te mu je jedini užitak bio kad bi dremnuo na suncu. Bio je veoma osetljiv, i bez obzira na poslovnu veštinu (koju sam morala da pretpostavim), plašljiv kao malo dete. Mnogo je voleo celovitost i red te je uvek putovao sa dve četkice za zube. Od svakog upotrebnog predmeta imao je po više primeraka; to mu je izgleda davalo osećaj sigurnosti. Inače je bio  prilično obrazovan, taktičan čovek, rđav u igrama na karte. Ne sećam se da sam ikad s njim vodila kakav razgovor od značaja. Katkad bi se malo zaleteo u tom pravcu, ali bi svaki put pravovremeno odustao, možda zbog snebivljivosti ili pošto mu je bilo suviše naporno. Meni je u svakom slučaju prijalo jer bi nas razgovor samo doveo u nepriliku.Tada se vazda razgovaralo o atomskom ratu i njegovim posledicama, pa je to navelo Huga da u svojoj lovačkoj kući nagomila malu zalihu životnih namirnica i drugih predmeta od važnosti. Lujza, koja je sve te akcije smatrala besmislenim, penila je zbog toga i plašila se da će se to pročuti i navući provalnike. U tome je verovatno bila u pravu, ali u tim stvarima Hugo je umeo da razvije nepokolebivu tvrdoglavost. Dobijao bi srčane tegobe i grčeve u želucu sve dok Lujza ne bi popustila. U osnovi, njoj je ionako bilo sasvim svejedno. Tridesetog aprila Ritlingerovi su me pozvali da s njima otputujem u lovačku kuću. Tad sam već dve godine bila udovica, obe kćeri su mi već bile gotovo odrasle pa sam bila gospodar svog vremena. Naravno, slabo sam koristila svoju slobodu.
Oduvek sam bila kućni tip i najradije sedela pod svojim krovom, ali Lujzine pozive sam retko odbijala. Volela sam lovačku kuću i šumu pa sam rado prihvatila tročasovnu vožnju automobilom i onog tridesetog aprila odazvala se pozivu. Želeli smo da ostanemo tri dana a u goste nije bio pozvan niko sem mene. Lovačka kuća je zapravo jednospratna drvena vila građena od masivnih brvana te i danas u dobrom stanju. U prizemlju je velika stambena kuhinja u stilu seljačke sobe, uz nju spavaća soba i komora. Na spratu, okruženom drvenom verandom, smeštene su spavaće sobe za goste. Ja sam tad bila smeštena u jednoj od tih soba, onoj najmanjoj. Udaljena pedeset koraka, na kosi prema potoku, leži mala kladara za lovca, zapravo samo potkrovljena prostorija, a kraj nje, odmah uz put, stoji daščana garaža koju je podigao Hugo.

Vozili smo se dakle tri sata autom pa u selu čekalida Hugo od lovca preuzme kera. Pas, bavarski gonič, zvao se Luks i bio je Hugovo vlasništvo, ali ga je lovac othranio i vaspitao. Nekim čudom lovcu je uspelo da navede psa da Huga prizna za gospodara. U svakom slučaju Lujzu nije poštovao, nije je ni slušao i uklanjao joj se s puta. Mene je tretirao s prijateljskom neutralnošću, ali se rado zadržavao u mojoj blizini. Bio je lepa životinja s tamnom, crvenkastomrkom dlakom i izvanredan lovački pas. Malo smo popričali s lovcem i bilo je utanačeno da će sledeće večeri s Lujzom poći u lov. Ona je nameravala da odstreli srndaća. Lovostaj se završavao baš na sam Prvi maj. Razgovor je tekao onako po seoski pa je Lujza koja to nikad nije mogla da shvati obuzdavala nestrpljenje da ne ozlovolji lovca koji joj je bio neophodan.Do lovačke kuće dospeli smo tek oko tri. Hugo je odmah požurio da iz prtljažnika svog automobila prebacinove zalihe u sobu pored kuhinje. Skuvala sam kafu na špiritusnom primusu i kad je posle užine Huga taman počeo da hvata dremež Lujza mu je predložila da još jednom s njom prošeta do sela. To je naravno bila čista zloba. Dabome, postupila je veoma vešto, predstavljajući kretanje kao neophodno za Hugovo zdravlje. Oko pola pet najzad ga je dobila i trijumfalno pošla s njim. Znala sam da će završiti u seoskoj gostionici. Lujza je volela da se podruži s drvosečama I seoskim momcima, a nije joj padalo na pamet da bi joj se mogli podsmevati iza leđa.

Raspremila sam sto i povešala odeću u orman; kad sam završila s tim, sela sam na kućnu klupu da uhvatim sunca. Bio je lep topao dan i po vremenskoj prognozi trebalo je i da ostane vedro. Sunce je stajalo ukoso nad omorikama i uskoro je moralo zaći. Lovačka kuća je počivala u maloj kotlini na rubu gudure ispod okomito uzdignutih planina. Dok sam tako sedela i na licu osećala poslednje tragove toplote, videla sam da se Luks vratio. Verovatno nije slušao Lujzu pa ga je za kaznu otpravila nazad. Videlo se da ga je ukorila. Prišao mi je, snuždeno me pogledao i polegao glavu na moje koleno. Tako smo ostali sedeći neko vreme. Milovala sam Luksa I tešila ga jer sam znala da je Lujza rđavo postupala sa psom.

Kad je sunce zašlo iza omorika, zahladnelo je I plavičaste senke pale su po čistini. Ušla sam s Luksom u kuću, založila veliko zidano ognjište i uzela da spremam neku vrstu mesnog pilava. Nije da sam to morala ali sama sam bila gladna i znala da je Hugo Davao prednost čestitoj, toploj večeri. Oko sedam moji se domaćini još nisu vratili. Gotovo da to i nije bilo moguće, računala sam da se i neće vratiti pre pola devet. Stoga sam nahranila psa, pojela moj deo pilava i najzad u svetlu petrolejke čitala novine koje je doneo Hugo. U toploti i tišini postala sam sanjiva. Luks se uvukao u nišu udno peći i tiho I zadovoljno dahtao. U devet sati odlučila sam da odem u krevet. Zaključala sam vrata i ključ ponela u moju sobu. Bila sam toliko umorna da sam odmah zaspala, bez obzira na vlažno hladnjikav štepan pokrivač.Probudila sam se na to da mi sunce sija u lice I odmah se setila prethodne večeri. Pošto smo uza se imali samo jedan ključ od kolibe, drugi je stajao kod lovca, Lujza i Hugo bi me po dolasku morali probuditi. Strčala sam niz stepenice u šlafroku i otključala ulazna vrata. Luks me je nestrpljivo očekivao cvileći I zbrisao kraj mene napolje. Otišla sam u spavaću sobu, mada sigurna da tamo neću zateći nikog, prozor je bio zaštićen rešetkom, a i da nije, Hugo se kroz njega ne bi provukao. Kreveti su dabome bili nedirnuti.Bilo je osam sati; morali su ostati u selu. To me je veoma začudilo. Hugo je prezirao kratke gostioničke krevete i nikad ne bi bio toliko bezobziran da me ostavi preko noći samu u lovačkoj kući. Nisam mogla da razumem šta se dogodilo. Ponovo sam se popela u svoju spavaću sobu i obukla se. Bilo je još vrlo hladno i rosa je svetlucala na Hugovom crnom mercedesu. Skuvala sam čaj i malo se ugrejala, pa potom krenula s Luksom put sela. Jedva sam i primetila koliko je u guduri bilo mračno i hladno, jer sam razbijala glavu šta li je moglo biti s Ritlingerovima. Možda je Hugo doživeo srčani napad. Kako već biva u ophođenju s hipohondrom, više ne uzimamo za ozbiljno njegova stanja. Ubrzala sam korak i poslala Luksa napred. Udaljio se radosno lajući. Nisam se setila da nazujem gojzerice pa sam se za njim nevešto spoticala po oštrom kamenju. Kad sam se najzad dohvatila izlaza iz gudure, začula sam Luksa kako žalosno i preplašeno zavija. Obišla sam jednu hrpu kamenja koja mi je zaklanjala pogled i eto Luksa gde zavija. Iz gubice mu se cedilla crvena slina. Povila sam se nad njim i pomilovala ga.
Drhteći i cvileći stisnuo se uz mene. Morao se ujesti za jezik ili je izbio zub. Kad sam ga obodrila da krene sa mnom ukrutio je rep i stao ispred mene i odgurivao me svojim telom. Nisam mogla da vidim šta ga je preplašilo. Put je na tom mestu izlazio iz gudure i, dokle sam mogla da sagledam, pružao se bezljudan i spokojan na jutarnjem suncu. Nevoljko sam gurnula psa u stranu i pošla dalje sama. Srećom sam, ometena njime postala sporija jer sam posle malo koraka žestoko lupila čelom, i oterurala se unazad. Luks je odmah ponovo zacvileo i stisnuo se uz moje noge. Zbunjeno sam ispružila ruku i dotakla nešto glatko i hladno: gladak i hladan otpor na mestu na kome nije moglo biti ničeg sem vazduha. Oklevajući pokušala sam još jednom i opet je moja ruka počivala kao na staklu kakvog prozora. Tad sam začula glasno kucanje I obazirala se na sve strane dok nisam shvatila da kucanje dolazi od mog srca koje mi je bubnjalo u ušima. Moje srce se već uplašilo i pre no što sam shvatila. Sela sam na deblo ukraj puta i pokušala razmislim. Nje mi išlo. Bilo mi je kao da su me najednom napustile sve misli. Luks se prišunjao i njegova krvava slina kapala je na moj kaput. Milovala sam ga dok se nije umirio. A onda smo oboje gledali niz put koji je tako tiho i svetlucavo počivao na jutarnjem svetlu. Ustajala sam još triput i uverila se da je ovde na tri metra od mene zaista bilo nešto nevidljivo, glatko, hladno što me je sprečavalo da nastavim dalje. Pomišljala sam na halucinaciju, ali sam naravno znala da ničeg sličnog nije bilo. Lakše bih izašla na kraj s nekom malom ćaknutošću nego s takvom zastrašujućom nevidljivom tvari. No bio je tu Luks sa svojom krvavom gubicom I bila je tu čvoruga na mom čelu koja je počela da boli.
Ne znam koliko dugo sam ostala da sedim na deblu, ali sećam se da su moje misli jednako kružile oko sporednih stvari kao da ni po koju cenu ne bi želele da se predaju neshvatljivom iskustvu. Sunce je odskočilo i grejalo mi leđa. Luks je lizao i lizao i najzad prestao da krvari. Nije mogao biti opako povređen. Shvatila sam da nešto moram preduzeti te sam naredila Luksu da ostane na mestu. Tad sam se oprezno, ispruženih ruku približila nevidljivoj prepreci i pipajući duž nje dospela sve do poslednjih stena gudure. Tu sam se zaustavila. Na drugoj strani puta stigla sam do potoka i tek sad sam primetila da je on bio malo ustavljen i razliven van korita. Ali njime je teklo tek malo vode. Ceo april je bio suv a sneg se odavno otopio. S druge strani zida – navikla sam da to zovem zidom jer neko ime sam mu morala dati kad je već bilo tu – s druge strane zida, dakle, korito je jednom dužinom bilo gotovo suvo, a onda je voda ponovo brizgala.
Očito se već probila kroz porozni krečnjak. Zid dakle nije mogao sezati duboko u zemlju. Prostrelilo me je kratkotrajno olakšanje. Nisam želela da pređem ustavljen potok. Nije bilo za pretpostaviti da je zid iznenada prestao jer bi tad Lujzi i Hugu bilo lako da se vrate.
Iznenada mi je palo na pamet nešto što me je možda već sve vreme podsvesno mučilo da je put potpuno prazan. Neko je ipak već morao podići uzbunu nu. Bilo bi prirodno da su se ljudi iz sela radoznalo okupili oko zida. Čak i da niko od njih nije otkrio zid, Hugo i Lujza su morali udariti na njega. Da nikog nije bilo na vidiku činilo mi se još zagonetnije od zida.Počela sam da se ježim na suncu bez oblačka. Prvi mali majur, zapravo samo bačište, pružao se odmah iza sledeće krivine. Kad bih prešla potok i malo se popela livadom u brdo, morala bih moći da ga vidim.Vratila sam se do Luksa i blago mu se obratila. Pa on je bio sasvim razuman, pre je mene trebalo tešiti. I najednom mi je bila velika uteha što imam Luksa uza se. Izula sam cipele i čarape i pregazila potok. Preko se zid protezao duž podnožja planinske livade. Najzad sam mogla da vidim bačiju. Počivala je tiho na suncu; spokojna, poznata slika. Jedan čovek je stajao na bunaru i desnu ruku držao na pola puta od mlaza vode do lica. Starac koji voli čistoću. Hozntregeri su visili s njega kao zmije a bio je zasukao rukave košulje.

Ali on nije dosegao lice rukom. Uopšte se nije pomerao. Zažmurila sam i čekala i onda ponovo pogledala. Stari čistunac je i dalje nepomično stajao. Sad sam videla da se kolenima i desnom rukom oslanja na rub kamenog valova, možda se stoga nije srušio. Pored kuće je bila baštica u kojoj su pored božura i srdašaca rasle i začinske biljke. Bio je tamo i jedan grm jorgovana, oskudan i razduvan i već precvetao. April je bio gotovo letnje topao čak i ovde u brdima. U gradu su božuri takođe bili precvetali. Ni tračak dima nije se vio iz peći.Udarila sam pesnicom po zidu. Malo je zabolelo ali ništa se nije dogodilo. I najednom više nisam želela da razbijem zid koji me je delio od onog nepojmljivog što je snašlo starca na bunaru. Pošla sam veoma oprezno preko potoka nazad ka Luksu koji je nešto njuškao I  izgleda zaboravio na strah. Bio je to mrtav brglec, plavi brglec. Glavica mu je bila smrskana a grudi poprskane krvlju. Taj brglec bio je prva u dugom nizu malih ptica koje su na taj žalostan način skončale jednog sunčanog majskog jutra. Iz nekog razloga moraću uvek da se sećam tog brgleca.Najednom sam samo želela da odem s tog mesta, nazad u lovačku kuću, daleko od žalosne vriske i sićušnih, krvlju poprskanih leševa. I Luks je ponovo postao nemiran i cvileći se stiskao uz mene. U povratku kroz guduru ostao je priljubljen uz mene i ja sam ga umirivala rečima. Ne sećam se više šta sam mu govorila. Bilo mi je važno samo da probijem tišinu u tmastoj vlažnoj guduri gde je svetlo zelenkasto prokapavalo kroz bukovo lišće dok su me s golih stena s leva zasipali sićušni potočići.Bili smo dospeli u rđav položaj, Luks i ja, a tad još nisam znala koliko je rđav bio. Ali nismo bili sasvim izgubljeni jer nas je bilo dvoje.
Lovačka kuća je sad stajala u jasnom svetlu sunca. Rosa na mercedesu se osušila, a krov se sijao u skoro crvenkastom crnilu; par leptira lepršalo je po livadi i počinjalo je slatko da miriše po toplim iglicama omorike. Sela sam na klupu i odmah mi se sve što sam videla u guduri učinilo sasvim nestvarno. To jednostavno nije moglo biti istina, takve stvari se nisu desile, a ako su se ipak desile onda ne u nekom malom planinskom selu, ne u Austriji i ne u Evropi. Znala sam koliko je bila smešna ta misao, ali pošto sam upravo tako mislila, ne želim da prećutim. Sasvim mirno sam sedela na suncu i posmatrala leptire i verujem da neko vreme zaista nisam baš ništa mislila.

Luks koji se napio vode na studencu skočio je kmeni na klupu i položio mi glavu na koleno. Radovala sam se tom dokazu naklonosti sve dok mi nije palo na pamet da sirotom psu nije ostao drugi izbor. Posle jednog sata otišla sam u kolibu i podgrejala ostatak pilava za Luksa i mene, zatim sam skuvala kafu da razbistrim mozak i uz nju popušila tri cigarete.Bile su to moje poslednje cigarete. Hugo, koji je bio strastan pušač, nehotice je u džepu kaputa u selo poneo četiri kutije, a još nije bio došao na to da u lovačkoj kući nagomila zalihu cigareta za sledeće poratno vreme. Pošto sam popušila tri cigarete nisam više mogla izdržati u kući pa sam još jednom s Luksom otišla u guduru. Pas me je sledio bez oduševljenja, ali za petama. Trčala sam skoro celim putem i zastala bez daha tek kad se pojavila kamara cepanica. Tad sam nastavila polagano s ispruženim rukama, sve dok nisam dodirnula hladan zid. Iako ništa drugo nisam mogla ni očekivati, šok je bio mnogo žešći nego prošli put. Potok je i dalje bio ustavljen, ali se mlaz na drugoj strani malo proširio. Izula sam cipele i uputila se da pregazim vodu. Ovog puta me je Luks sledio oklevajući i protiv volje. Nije se plašio vode, ali potok je bio hladan kao led i sezao mu do stomaka. Smetalo mi je što nisam mogla da vidim zid pa sam donela svežanj leskovih grana i uzela da ih zabadam u zemlju duž zida. Ta radnja mi je izgledala najhitnija i toliko me je obuzela pre svega zbog toga što pri tom nisam morala da mislim. Dakle, vredno sam zabadala grane. Moj put se sad malo penjao pa sam ponovo dosegla mesto s koga sam mogla da vidim malo imanje. Starac je i dalje stajao na bunaru, ruke podignute prema licu. Mali komad doline koji sam odatle mogla sagledati bio je ispunjen svetlošću a vazduh drhtao zlatnozelen i proziran po rubovima šume. Sad je i Luks mogao da vidi čoveka. Seo je, okomito ispružio vrat, pa se iz njega prolomilo otegnuto jezivo zavijanje. Shvatio je da to na bunaru nije bio živ čovek.Njegovo zavijanje me je trglo i nešto me je teralo da i ja počnem s njim da zavijam. Uzela sam Luksa za ogrlicu i povukla ga sa sobom. Umukao je i sledio me drhteći. Polako sam pipala duž zida i zabadala u zemlju jedno drvo za drugim.Kad sam se osvrnula, mogla sam da pratim novu granicu sve do potoka. Izgledalo je kao da su se igrala deca, neka vedra, bezazlena prolećna igra. Stabla voćki s one strane zida bila su već precvetala i nosila su sjajno, svetlozeleno lišće. Zid se postepeno peo uz brdo sve do grupe ariša usred planinske livade.Odatle sam mogla sagledati još dve bačije i jedan komad doline. Srdila sam se što sam zaboravila Hugov dvogled. U svakom slučaju nisam mogla videti nijednog čoveka, uopšte nijedno živo biće. Iz kuća se nije vio dim. Po mom sudu nesreća se morala desiti predveče i Ritlingerovisu bili zatečeni još u selu ili pri povratku.

Ako je čovek na bunaru bio mrtav, a u to više nisam sumnjala, morali su biti mrtvi svi ljudi u dolini,i ne samo ljudi, sve živo. Preživela je samo trava na livadama, trava i drveće; mlado lišće šepurilo se blistajući na suncu. Stajala sam, s oba dlana pritisnuta o hladni zid i piljila onamo. I najednom više nisam želela ništa da vidim. Pozvala sam Luksa koji je počeo da kopa pod leskama i krenula nazad, jednako duž male igre-međe. Pošto smo presekli potok, omeđila sam put sve do stena i onda polako okrenula ka lovačkoj kući. Posle zelenog, hladnog sumraka gudure sunce nas je prepalo silinom kad smo stupili na čistinu. Luksu je izgleda bilo dosta poduhvata, utrčao je u kuću i otpuzao u nišu u dno peći. Kao uvek kad je bio smeten, odmah je zaspao posle malo dahtanja i cvilenja. Zavidela sam mu na toj sposobnosti. Sad kad je zaspao nedostajao mi je laki nemir koji je uvek širio oko sebe. Ali ipak je bolje imati u kući psa koji spava nego biti sasvim sama.

Hugo, koji sam nije pio, uskladištio je malu zalihu konjaka, džina i viskija za svoje goste-lovce. Natočila sam sebi jedan viski i sela za veliki hrastov sto. Nisam nameravala da se napijem, samo sam zbunjena tražila neku medicinu koja bi mi odagnala tupu oduzetost iz glave. Palo mi je na pamet da sam pomislila na viski kao moj viski, dakle, više nisam pomišljala na povratak zakonitog vlasnika. To me je malo šokiralo. Posle trećeg gutljaja zgađeno sam odgurnula čašu. Piće je imalo ukus slame potopljene u lizol. A i u glavi nije trebalo ništa da se razbistri. Uverila sam se da se preko noći spustio ili izrastao nevidljivi zid, a u mom položaju bilo je nemoguće naći neko objašnjenje za to. Nisam osećala ni tugu, ni očajanje i nije imalo nikakvog smisla na silu prizivati to osećanje. Bila sam dovoljno stara da znam da me ono ne bi mimoišlo. Najvažnijim činilo mi se pitanje da li je nesrećom bila pogođena samo dolina ili cela zemlja. Odlučila sam da pretpostavim ono prvo, jer mi je tako ostala nada da će me kroz nekoliko dana neko osloboditi iz mog šumskog zatvora. Danas mi izgleda da već tada krišom nisam verovala u tu mogućnost. Ali nisam sigurna. U svakom slučaju, bila sam dovoljno razumna da ne izgubim najpre nadu. Posle nekog vremena primetila sam da me bole noge. Izula sam cipele i primetila da su mi se stvorili žuljevi na petama. Bol mi je baš dobro došao jer me je skrenuo od besplodnih misli. Pošto sam oprala noge, namazala pete i zalepila flaster, odlučila sam da sebi tako namestim u lovačkoj kući kako mi je izgledalo najpodnošljivije. Najpre sam pomerila Lujzin krevet iz spavaće sobe u kuhinju i tako ga postavila uza zid da sam dobila pregled celog prostora, uključujući vrata i prozor. Lujzino runo raširila sam ispred kreveta, potajno se nadajući da će ga Luks odabrati za ležište. Inače, on to nije učinio i spavao je, kao I dotad, u niši udno peći. Iz spavaće sobe sam donela I noćni ormarić. Ormar za odeću pomerila sam u kuhinju tek nešto kasnije. Zatvorila sam prozorske kapke u spavaćoj sobi i potom zaključala vrata iz kuhinje.

Zaključala sam i gornje sobe i okačila ključeve o kiln kraj ognjišta. Ne znam zašto sam sve to radila; po svoj prilici bila je to neka instinktivna radnja. Morala sam moći da imam pregled i budem zaštićena od prepada.Hugovu napunjenu lovačku pušku okačila sam pored kreveta, a baterijsku lampu stavila na noćni ormarić. Znala sam da su sve moje mere bile upravljene protiv ljudi i delovale su mi smešno. Ali pošto je dotad svaka opasnost pretila od ljudi, nisam se mogla tako brzo preusmeriti. Jedini neprijatelj koga sam upoznala u dotadašnjem životu bio je čovek. Navila sam svoj putni budilnik i ručni sat i potom donela u kuhinju drva koja su, istesterena i nacepana, ležala složena pod verandom, pa ih poređala kraj ognjišta.U međuvremenu je palo veče i prohladan vazduh duvao je s planine u kuću. Još je bilo sunca na čistini, ali sve boje su postepeno postajale hladnije i tvrđe. Detlić je kuckao u šumi. Radovala sam se što čujem detlića i klokot vode koja se nejakim mlazom ulivala u drveni krčag na studencu. Prebacila sam kaput preko ramena i sela na klupu pred kućom. Odatle sam mogla da vidim put sve do gudure, lovčevu kolibu, garažu i iza nje tamne omorike. Katkad sam uobražavala da čujem korake iz gudure, ali to je naravno svaki put bila obmana. Neko vreme sam ne razmišljajući posmatrala nekoliko džinovskih mrava koji su prolazili kraj mene u maloj užurbanoj procesiji.

Detlić je prestao da kuca i vazduh je postajao sve svežiji a svetlo plavičasto i hladno. Komadić neba nadamnom obojio se ružičastocrveno. Sunce je nestalo iza omorika. Vremenska prognoza je bila tačna. Na tu pomisao pao mi je na pamet autoradio. Prozor je bio do pola spušten pa sam pritisnula malo crno dugme.
Posle kratkog vremena začula sam tiho, prazno zujanje. Juče me je Lujza tokom vožnje izluđivala plesnom muzikom. Sada bih umrla od radosti da sam dobila malo muzike. Vrtela sam i vrtela dugme; ostalo je na tome, udaljeno sitno zujanje koje je možda dolazilo iz mehanizma male kutije. Već tada sam morala shvatiti. Međutim, nisam želela. Radije sam sebi rekla da je preko noći u aparatu nešto crklo. Pokušavala sam uvek iznova i nikad iz kutijice nije izlazilo ništa sem onog zujanja.

Napokon sam digla ruke od toga i vratila se na klupu. Luks je došao iz kuće i polegao glavu na moje koleno. Hitno mu je trebalo da mu se obratim. Govorila sam mu a on je pažljivo slušao i cvileći se stiskao uz mene. Najzad mi je liznuo ruku i neodlučno lupio repom o zemlju. Oboje smo se plašili i pokušavali da ohrabrimo jedno drugo. Moj glas je zvučao tuđe i nestvarno pa sam ga stišavala do šapata sve dok ga vise nisam razlikovala od klokota studenca. I studenac me je više puta uplašio. S izvesnog odstojanja njegov klokot zvuči kao razgovor dva pospana ljudska glasa. Ali tad to još nisam znala. Prestala sam da šapućem a nisam ni primetila. Smrzavala sam se pod ogrtačem I posmatrala kako je nebo izbledelo u sivilo. Napokon sam ušla u kuću i založila. Kasnije sam videla da je Luks otišao sve do gudure i tamo nepokretan ostao i čekao. Posle izvesnog vremena se okrenuo i spuštene glave dokasao do kuće. Naredne dve ili tri večeri ponašao se isto. Potom se izgleda konačno predao; u svakom slučaju nikad to više nije ponovo radio. Ne znam da li je prosto zaboravio ili je na svoj pseći način istinu shvatio pre nego ja. Nahranila sam ga pilavom i hranom za pse i napunila njegovu posudu vodom. Znala sam da su ga obično hranili samo ujutro, ali nisam mogla da jedem sama. Potom sam skuvala čaj i ponovo sela za veliki sto. Sad je bilo toplo u kolibi, a petrolejska lampa je bacala svoje žuto svetlo na tamno drvo. Tek sad sam primetila koliko sam bila umorna. Luks koji je dovršio svoj obrok skočio je k meni na klupu i dugo i pažljivo me posmatrao. Njegove oči su bile mrkocrvene i tople, malo tamnije od dlake. Belo oko dužice blistalo se vlažno i plavičasto. Najednom sam bila srećna što je Lujza otpravila psa. Sklonila sam prazan čajnik, usula toplu vodu u korito te se oprala I onda, pošto više nije bilo šta da se radi, otišla u krevet.

Zatvorila sam prozorske kapke i zabravila vrata. Posle kratkog vremena Luks je skočio s klupe, došao do mene i onjušio mi ruku. Potom je otišao do vrata, odatle do prozora, pa onda opet nazad do mog kreveta. Pohvalila sam ga te je najzad, posle uzdaha koji je zvučao skoro ljudski, potražio svoje mesto u niši udno peći.Još neko vreme sam držala upaljenu baterijsku lampu, a kad sam je najzad isključila, u sobi je naizgled zavladao mrak kao u rogu. A zapravo uopšte nije bilo toliko mračno. Dogorela vatra u ognjištu bacala je slabo, treperavo svetlo na patos i posle izvesnog vremena mogla sam razabrati obrise klupe i stola. Razmišljala sam da li da uzmem neku od Hugovih pilula za spavanje, ali se nisam usudila, plašeći se da ću nešto prečuti. Potom mi je palo na pamet da bi užasni zid u tišini I tami noći možda mogao polako i da se približi. Međutim, bila sam preumorna da bih se plašila. Noge su me i dalje bolele pa sam se skroz ispružila na leđima, preumorna da bih i glavu okrenula. Posle svega što se desilo morala sam da budem spremna na tešku noć. Ali kad sam se pomirila s tom mišlju, utom sam i zaspala. Nisam sanjala i probudila sam se odmorna oko šest sati, kad su zapevale ptice. Odmah mi je sve iznova nahrupilo u glavu, pa sam uplašena sklopila oči i pokušala još jednom da utonem u san. Naravno, bez uspeha. Iako sam se jedva i pomerila, Luks je znao da sam budna i došao je na moj krevet da me pozdravi radosnim zavijanjem. Tako sam dakle ustala, otvorila prozorske kapke i pustila Luksa napolje. Bilo je vrlo hladno, nebo još bledoplavo, a grmlje mokro od rose.
Budio se sunčan dan.
Najednom mi je izgledalo sasvim nemoguće da preživim taj sunčani majski dan. Istovremeno sam znala da moram da preživim i da za mene nema izlaza. Morala sam se vladati sasvim mirno i prosto ga pregurati. Uostalom, nije to bio prvi dan u mom životu koji sam morala da preživim na takav način. Što sam se manje branila to bi on bio podnošljiviji. Jučerašnja oduzetost sasvim mi je iščezla iz glave; mogla sam jasno da mislim, koliko sam uopšte kadra da mislim jasno, samo kad su se moje misli bližile zidu, bilo je kao da su udarile na hladnu, glatku, nepremostivu prepreku. Bilo je bolje ne misliti na zid.
Uskočila sam u šlafrok i papuče, otišla mokrim putem do kola i uključila radio. Sitno, prazno zujanje;zvučalo je tako tuđe i neljudski da sam ga odmah isključila.Nisam više verovala u to da se u aparatu nešto pokvarilo. U ledenoj svetlini jutra bilo mi je sasvim nemoguće da poverujem u to.

Ne sećam se više šta sam radila tog prepodneva. Znam još samo da sam neko vreme nepokretno stajala pored kola dok me nije trgla vlaga koja je prodrla kroz lake papuče. Možda su naredni sati bili toliko rđavi da sam ih morala zaboraviti; možda sam ih provela u nekoj vrsti ošamućenosti. Ne sećam se više. Vidim sebe ponovo tek oko dva popodne kad sam s Luksom otišla u guduru. Po prvi put nisam je doživela uzbudljivo romantičnom, već vlažnom i mračnom. Ostaje takva čak i usred leta, sunce nikad ne dosegne do njenog dna. Posle olujnih pljuskova vatreni salamanderi se tamo išunjaju iz svojih skrovišta u kamenu. Kasnije, u leto, mogla sam ih katkad posmatrati. Ima ih izvestan broj. Često sam viđala po deset-petnaest primeraka na jedno popodne; veličanstvena, crnocrveno ispegana stvorenja koja su me zapravo uvek više podsećala na cvetove, tigraste ljiljane i vojničko cveće, nego na njihove proste sivozelene gušterske srodnike. Nikad nisam dotakla salamandera dok sam rado hvatala guštere.
Onog drugog maja, nisam ih videla. Ni kiša nije padala pa uopšte nisam znala ni da ih ima. Brzo sam koračala kako bih utekla iz vlažnog zelenog sumraka. Taj put sam bila bolje opremljena, u gojzericama, pumpericama i toploj jakni. Kaput mi je prethodnog dana samo smetao, pri omeđivanju vukli su mu se krajevi po livadi. Ponela sam i Hugov dvogled, a u rancu termos s kakaom i hleb s maslacem.