Vladimir Nabokov -

BLEDA VATRA

Ja bejah senka svilorepe ubijene
Lažnim plavetnilom u prozorskom oknu - i
U odraženom nebu živeh, leteh.
I iznutra, takođe, udvajao sam
Sebe, svoju lampu, jabuku na tanjiru:
Otkrivajući noć, dopuštah tamnom staklu
Da sav nameštaj iznad trave izdigne,
A kako je divno bilo kad bi sneg
Pokrio moj pogled na travnjak i toliko napadao,
Da se stolica i krevet tačno nađu
Na tom snegu, u toj kristalnoj zemlji!

Dođi da te obožavam, dođi da te milujem,
Moja tamna Vaneso, s krmeznim prugama,
blagoslovena,
Moj leptiru Admirable! Objasni
Kako si mogla, u sumraku Ulice jorgovana,
Da dopustiš prostom, histeričnom Džonu Šejdu
Da ti slini na lice, u uho, na lopaticu?

. ...


Ona je mogla da bude ti, ja, ili neka čudna mešavina:
Priroda je odabrala mene da bi iščupala i iskidala
Tvoje srce i moje. U početku, uz osmeh, govorili smo:
"Sve devojčice su bucmaste", ili "Džim Mekvej
(Porodični očni lekar) za čas će izlečiti
Tu malu zrikavost." A posle: "Baš će biti
Lepa, znaš"; i u pokušaju da ublažimo
Muke krupnjanja: "To je neugodno doba."
"Trebalo bi da uzme časove jahanja", govorila si
(Tvoje oči i moje ne bi se srele). "Trebalo bi da igra
Tenis ili badminton. Manje skroba, više voća!
Možda nije lepotica, ali je zgodna."




Nije važno šta je čitala
(neku izveštačenu modernu pesmu za koju se
Na Katedri za engleski reklo da je dokument
"angažovan i silovit"-premda niko nije mario
Šta je to značilo); poenta je u tome da te tri
Odaje, koje tada povezivasmo ti i ona i ja,
Sada tvore triptih ili dramu u tri čina
U kojoj prikazani događaji zauvek ostaju.

Mislim da je uvek gajila neku ludu malu nadu.


_____________________________________


NEROĐENOM ČITAOCU

Ti, žitelju budućih vekova
ljubitelju starina, jednog dana
otkrićeš antologiju stihova,
koja je nepravedno pokopana.

I ti ćeš biti pajac, po meri
epohe: u fraku i redengotu.
Nalakti se. Slušaj. Izaberi
iz prohujalog najzvučniju notu.

Šesnaes redova, krunisanih
nejasnom fotografijom... I podsmeh
koji prezire, stil ugroženih,
jednostavnost kao bedu, kao greh.

Sada sam s tobom. Ne znam da li si voljan
da primiš ono što daruje mrak.
Osećaš li promaju: hladan zrak
prošlosti... Praštaj. Ja sam zadovoljan.

1930.


________________________________


Na godišnjicu smrti Dostojevskog


Vrtom ide Hrist sa učenicima...
Međ grmljem na sunčanom pesku
sav istkan paunovim očima
pasji leš leži nedaleko.

Režnjevi se bele ispod crna
nabora, svetkovina smrti,
smrad, prigušen mirisom tamjana,
s obližnjih, blagih, obamrlih mirta.

Naduven, raspada se leš gnjio,
pun sluzavih, lepljivih crvi...
Jovan odvrati pogled od strvi,
na šta se Matvej namrštio.

Reče apostolu apostol:
"Kakva smrt - takav život mu bi
tom psetu..."

Hrist je pak izustio prosto:
"Biseri - to su njegovi zubi..."

1921.

______________________________________________

 U RAJU



Duša, tek kad je smrt daleko
prepoznatljiv mi je lik njen:
iz provincije sam potek'o
čudak - u raju izgubljen.

U šumici drema anđeo -
divlje, paunasto biće.
Da bi raspravu zapodeo
zabodi u njeg štapiće

i kreni opet iz početka:
najpre - tvoj članak o njemu,
zatim... ali zbog koga, čemu
- čitanost je u raju retka.

Stojiš, zanemeo, zatečen
u tuzi i neverici:
o toj sanjivoj zverčici
sve ostade neizrečeno.

*

Kako nazvati taj svet ruže
- muzejom punjenih ptica?
I gledaš, kroz suze, moj druže,
bez imena i lica.



Berlin, 25.09.1927.

__________________________________

ZNAŠ LI VERU MOJU?

Čuješ li vugu - u mom srcu čilu?
Uživam u prolećnom plavetnilu -
nebeski šećer je posut na zemnu tacnu;
a volim i kad, s jeseni, liju kiše,
i klenove koji lapavicu skriše.
Ima i takvih zalazaka koji te žacnu
da pomisliš: nema me više!
Ako vetar voliš i sive grančice,
božje zvezde i božje zverčice;
ako vidiš u miloj reči "Rusija"
samo daljinu koja zlatno sija
i njiše se, pahne, kao različak -
zavoleću te, i više čak
nego što volim raskošan tapet
šuma, zalazak sunca, gradonosni oblak
i dlakave gusenice koje privlači cvet;
dopašćeš mi se, ako si kao i ja,
pažljiv prema svakoj sitnici koja nas na život tera
i kažeš suncu: hvala ti što sijaš.



1922.

_________________________________

SAN


Ponavlja se, kao iščekujući
udarci zazidanog. U tom snu,
pijukom, rupčagu iskopajući,
nalazim nekakav komad u dnu.

I fenjerom na njemu tad obasjah
trag natpisa i nagost crva.
"Čitaj, čitaj!" - viče mi krv moja:
R.U.S... - ne, ne razlikujem slova.

1953.
______________________________

Pamtim tvoj dolazak; nadirući zvon,
ka strahu i nepoznatom nemiru.
Luna je kroz grane dotakla balkon,
i bacila senku, nalik na liru.

Za tvoje rame, makar iz potiha,
jamb je odežda isuviše gruba.
Neoravilnoj melodiji mog stiha
podsmehnula se i rima krezuba.

Bejah srećan. plamen sveće, nad stolom,
iscrpljivao je poslednje kapi;
prisnila mi se: stranica nad staklom,
koja za munjama, besmrtnim, vapi.

Nema tog više. Zbog zvezde zornjače
ne zakidam sebi jutarnju dremež.
Takve rabote sad me ne privlače,
postale su mi tek sujetna gnjavež.

Stekoh iskustvo, škrtost, nestrpljenje.
Blistavije od bakra izglancani stih.
S tobom zapodenusmo govorenje
kroz ogradu, sused si nam prvi, tih.

Zrelost poredima sa živopisnošću:
lišće vinove loze, kruška, bostan
- sve predeli obasjani svetlošću.
jesenja muzo, postajem tog svestan.


Berlin, (5 - 13.septembra) 1929.

______________________________________

Šarmantni kosmopolita Vladimir Nabokov

Privatni život tog američkog pisca ruskog porekla interesantanje gotovo isto koliko i njegova bogata literarna zaostavština.


Vladimirovič Nabokov (1899–1977) bio je, poput mnogih svojih literarnih junaka, vrlo živopisna ličnost. O sebi je napisao: „Objektivno govoreći, nikada nisam video pronicljiviji, samotniji, uravnoteženiji i luđi um od svog.“
Zahvaljujući aristokratskom poreklu stekao je izuzetno obrazovanje. Još u detinjstvu je uz guvernantu pored ruskog naučio francuski i engleski jezik, što mu je kasnije u životu bilo od velike koristi. Pored svetske književnosti, koju je odlično poznavao, bio je cenjeni lepidopterolog, odnosno stručnjak za leptire, kao i veliki ljubitelj šahovske igre.
Kao naočit i šarmantan intelektualac bio je izuzetno popularan među ženama, naročito među svojim studentkinjama. To je zadavalo mnogo briga njegovoj supruzi Veri, koja je uprkos brojnim piščevim ljubavnim aferama bila njegova verna pratilja i saradnica tokom celog života.
Pored proze i dramskih dela, Nabokov je pisao poeziju, bio je vrstan prevodilac, autor brojnih književnih kritika i eseja. Uz bogatu rusku književnu tradiciju na njegovo stvaralaštvo veliki uticaj je izvršila i moderna evropska književnost. Važi za majstora jezika i stila, a jedinstven je u svetskoj književnosti i po tome što je podjednako dobro pisao na ruskom i na engleskom jeziku.

Izgubljeni raj

Vladimir Nabokov je pripadao generaciji ruskih pisaca koji su zbog političkih prilika u svojoj zemlji i boljševičkih progona bili prinuđeni da emigriraju. Kao i neki drugi ruski i sovjetski umetnici, uprkos svetskom ugledu decenijama je bio gotovo nepoznat u svojoj domovini. Rusiju je s porodicom napustio 1919. godine i nikada se više u nju nije vratio. Jednom prilikom za sebe je rekao: „Ja sam američki pisac rođen u Rusiji i školovan u Engleskoj, gde sam studirao francusku književnost pre nego što sam petnaest godina proveo u Nemačkoj.“ Iako je veći deo života proveo izvan rodne zemlje, ona mu je uvek bila u srcu. Od 1940. godine u proznom stvaralaštvu potpuno je prešao na engleski, ali je poeziju pisao isključivo na maternjem jeziku.
Nabokovi su bili bogata aristokratska porodica iz Sankt Peterburga. Piščev deda bio je ministar pravde pod vladavinom dva cara, dok mu je otac bio ugledni pravnik, profesor prava i političar. Majka Vladimira Nabokova poticala je takođe iz ugledne ruske plemićke porodice, čiji su mnogi članovi imali umetničke sklonosti.
Vladimirov život zauvek je promenila Oktobarska revolucija, zbog koje je njegova porodica bila primorana da napusti domovinu. Uoči revolucije Nabokovljevi su otputovali na Krim, gde su proveli 18 meseci. Tu je Vladimir napisao svoj prvi naučni rad o leptirima, objavljen 1923. godine u engleskom stručnom časopisu „The Entomologist“. Na Krimu je pisao i poeziju i dovršio ruski prevod književnog klasika „Alisa u zemlji čuda“ Luisa Kerola.
Zajedno s desetinama hiljada protivnika boljševičkog režima porodica Nabokov je 1919. godine emigrirala prvo u London. Tokom boravka u Engleskoj Nabokov je pohađao nastavu na čuvenom Triniti koledžu u Kembridžu, gde je diplomirao rusku i francusku književnost. Interesantno je da je prvo upisao ihtiologiju, nauku o ribama, da bi se kasnije strasno posvetio proučavanju leptira. Godine provedene u Kembridžu, za koje ga nisu vezale posebno prijatne uspomene, opisao je u romanu „Podvig“ (1931).
Porodica se nakon Londona nastanila u Berlinu, tadašnjem centru ruske emigracije. U tom gradu je, prema nekim podacima, tada živelo oko dvesta hiljada Rusa. Verovatno zbog toga pisac, koji je još od detinjstva tečno govorio tri jezika, nikada nije naučio nemački.
U martu 1922. Vladimirovog oca ubili su ruski teroristi-monarhisti. Sledeće godine Vladimirova majka se s mlađom decom preselila u Prag, dok je pisac ostao u Berlinu. Pisao je za emigrantski časopis „Rul“ (Kormilo), pod pseudonimom V. Sirin. U tom časopisu objavljen je u nastavcima i njegov roman „Mašenjka“, u kojem pripoveda o sudbini nekolicine ruskih emigranata. Radio je u Berlinu i kao učitelj engleskog jezika, bavio se književnim prevođenjem, statirao u filmovima, glumio u pozorišnim predstavama. Tu se prvi put oprobao u sastavljanju šahovskih problema i prvih ruskih ukrštenica.

Vera – anđeo čuvar

Vladimir je u Berlinu upoznao svoju buduću suprugu Veru Jevsejevnu Slonim, s kojom je proveo više od pola veka zajedničkog života. Vera je bila Vladimirova najvernija prijateljica, intelektualna pratilja, poslovna saradnica. Anđeo čuvar. Uprkos njegovim brojnim ljubavnim aferama nije ga napustila do poslednjeg dana. Podržavala ga je u svemu što je radio, a njihovi prijatelji i rodbina zdušno su se slagali u oceni da Vladimir bez Vere nikada ne bi uspeo.
Upoznali su se 1923. godine na jednom dobrotvornom balu, a dve godine kasnije su se i venčali. Par se 1937. godine preselio u Pariz bežeći od nacizma.
Nabokov je, kao i mnogi njegovi književni junaci, imao veoma buran ljubavni život. Već u mladosti važio je za zavodnika. Bio je izuzetno društveno aktivan, a budući da je bio naočit i šarmantan žene su ga obožavale.
Prvu ozbiljniju ljubavnu vezu izvan braka imao je s Irinom Gaudanini, plavokosom Ruskinjom koju je upoznao 1936. Strasna ljubav umalo se nije završila razvodom od Vere, kojoj je Vladimir priznao da je zaljubljen u Irinu. Od ideje da napusti porodicu odustao je najverovatnije zato što mu je Vera zapretila da će mu oduzeti sina Dmitrija.

Nabokov je sastavljanje šahovskih zadataka smatrao ne samo oblikom svojevrsne intelektualne razonode, nego i zanimanjem koje je korisno za razvijanje stvaralačke mašte

Irina nikada nije prebolela Vladimira. Nakon pomirenja sa ženom pisac je izbegavao susrete s bivšom ljubavnicom, koja je dugo pokušavala da ga vrati u svoj zagrljaj. Dve decenije nakon njihove veze čitajući roman „Lolita“ Irina je zaključila da je Nabokov zapravo pisao o njoj. Tugovala je za Vladimirom, prateći i isecajući iz novina natpise o njemu sve do smrti 1976. godine.
Nabokovljev odgovor na vezu s Irinom bio je roman „Dar“, koji se svrstava u red njegovih remek-dela. Taj roman napisan je na ruskom jeziku i objavljen je 1938. u Parizu.

Život u SAD-u

Bežeći od ratnog vihora Nabokov se s porodicom prvo preselio u Englesku, ali je ubrzo prebegao u SAD. Uz novčanu pomoć kompozitora Sergeja Rahmanjinova porodica Nabokov se 1940. godine nastanila u Njujorku. U početku je radio u Prirodnjačkom muzeju u Njujorku, kao stručnjak za leptire. Napisao je i dva stručna rada iz te oblasti, a izrađivao je i entomološke crteže.
Američki državljani Vera i Vladimir su postali 1945. U SAD-u Nabokov je predavao ruski jezik, kao i rusku i svetsku književnost. Na Kornel univerzitetu radio je od 1948. do 1958. godine, a njegova predavanja o Gistavu Floberu, Džejmsu Džojsu, Ivanu Turgenjevu, Lavu Tolstoju i drugim piscima bila su veoma hvaljena.
U tom periodu objavljeni su mu romani koji su mu doneli i najveću književnu slavu – „Pnin“ i „Lolita“. Svih tih godina bavio se i prevođenjem ruske klasike: speva „Slovo o Igorevom pohodu“, Ljermontovljevog „Junaka našeg doba“, poezije Puškina, Ljermontova i Tjutčeva. Godine 1944. objavljena je njegova knjiga o Gogolju, a dve godine kasnije četvorotomno izdanje prevoda „Evgenija Onjegina“ s podrobnim komentarima. Nakon objavljivanja romana „Lolita“, koji je neočekivano doživeo ogroman uspeh i uskoro preveden na mnoge jezike, napustio je posao profesora.













Svojevrsna skica za čuveni roman „Lolita“ bila je novela „Čarobnjak“, priča o četrdesetogodišnjim zavodnicima maloletnih devojčica, koju je Nabokov napisao 1939. godine. Lolitu anticipira i lik razmažene Margo iz romana „Kamera obskura“ koji je na ruskom objavio 1932, a pet godina kasnije i na engleskom, pod naslovom „Smeh u tami“.
„Lolitu“ je Nabokov počeo da piše 1947. Roman o sredovečnom muškarcu koji je opsednut svojom dvanaestogodišnjom pastorkom objavljen je prvo u Francuskoj 1955. godine, a potom u SAD-u 1958.
Nabokov je nekoliko puta poželeo da spali rukopis „Lolite“, ali ga je od toga odvratila supruga Vera. Iako je tema koju je odabrao bila više nego skandalozna za vreme u kojem je roman nastao, Vera je verovala da knjiga treba da bude objavljena. Njeni pokušaji da u SAD-u nađe izdavača za „Lolitu“ bili su bezuspešni. Mnogi su delo doživljavali kao najobičniju pornografiju, mada je bilo i izdavača koji su priznavali njegovu književnu vrednost. Niko nije bio dovoljno hrabar da se suoči s mogućim pravnim posledicama objavljivanja romana, strahujući da će knjiga s tako šokantnom temom uništiti i autora i izdavača.
Nakon neuspeha u SAD-u, Vera se napokon obratila književnom agentu koji je vodio Nabokovljeve poslove u Francuskoj. Roman je 1955. objavila pariska izdavačka kuća „Olimpija pres“.
„Lolita“ je, naravno, izazvala vrlo burne reakcije i negodovanje moralista, ali je dobila i izvrsnu ocenu umetničke vrednosti. Poznati engleski pisac Grejem Grim preporučio je knjigu kao jedno od tri najbolja dela objavljena te godine, dok je glavni urednik „Sandej ekspresa“ knjigu osudio kao najodvratnije smeće i nazvao je čistom pornografijom.
Polemike o knjizi ubrzo su zaintrigirale i izdavače u SAD-u. Mnogi su onda bili zainteresovani za njeno objavljivanje, a to je najzad i učinio Valter Minton iz njujorške izdavačke kuće „Putnam“, koji je osigurao izdavačka prava.
U SAD-u su neki u glavnom junaku romana Humbertu Humbertu videli samog autora. Zbog toga je novinarima i fotografima pored sadržaja knjige bilo važno i da saznaju što više o Veri, sredovečnoj supruzi muškarca „koji je voleo devojčice“. Kritičari i novinari nastojali su da dođu do autorovih ličnih beleški i prepiske kako bi dokazali da Lolita nije proizvod mašte, nego piščevo lično iskustvo. Oprečne reakcije kritičara na samu knjigu izazvale su još veću pažnju javnosti i doprinele njenoj boljoj prodaji. Knjiga je 1955. dospela na prvo mesto liste bestselera „Njujork tajmsa“ i na njoj se zadržala šest meseci. Na tom mestu zamenio je „Doktora Živaga“ Borisa Pasternaka. Prava za ekranizaciju „Lolite“ prodata su slavnom Stenliju Kjubriku za 150.000 dolara. Izdavači su počeli da se interesuju i za Nabokovljeva ranija dela, kao i da unapred otkupljuju prava za ono što će tek napisati. Vladimir je konačno mogao da živi od pisanja knjiga.

Književnost kao šah

Danas je vrlo teško poverovati da su život i delo slavnog pesnika i pisca koji je podjednako uspešno stvarao na ruskom i na engleskom jeziku dugo bili prava misterija za široki krug čitalaca bivšeg Sovjetskog Saveza i njegove domovine Rusije. Kao i mnogi drugi pisci nekadašnje velike države, Nabokov je tek u vreme Gorbačovljeve perestrojke dospeo do sovjetskih čitalaca. Pionir u tome neočekivano je postao magazin „64 – Šahovski osvrt“ koji je objavio dve stranice iz memoarskog romana „Druge obale“, u kojem Nabokov pripoveda o svom omiljenom zanatu – sastavljanju šahovskih zadataka.
Mnogi su pisali o njegovoj strasti prema šahu, pa i on sam. Bez obzira na to što Vladimirovi zadaci nisu bili naročito inovativni, oni su interesantni u kontekstu njegovog književnog dela. Mnogo puta je podvlačio bliskost šahovske kompozicije i literaturnog stvaralaštva. Odnosi junaka u njegovim romanima često podsećaju na projekcije šahovskih sukoba.
Prema svedočenju njegovog prvog biografa, australijskog profesora Endrjua Filda, kao šahista nije mogao da se svrsta ni u majstore ni u velemajstore, ali je igrao odlučno i nije voleo da predaje partiju. Igrao je šah vrlo često, uveče kod kuće, kod prijatelja, ponekad čak i na turnirima. Igrao je s velemajstorima Nimcovičem i Alehinom u berlinskom kafeu „Ekitabl“, istina bezuspešno.

Odlazak u Švajcarsku

Nabokov je sastavljanje šahovskih zadataka smatrao ne samo oblikom svojevrsne intelektualne razonode, nego i zanimanjem koje je korisno za razvijanje stvaralačke mašte.
Šahu je posvetio i roman „Lužinova odbrana“, koji je objavljen u Parizu u magazinu „Savremeni zapisi“ 1929. Junak tog romana je nekadašnji vunderkind, a sada genijalni šahista, koji život vidi kao partiju šaha s nepoznatim protivnikom. To delo je doživelo ogroman uspeh jer je postalo poznato i svim šahistima Evrope, iako je od prve njegove stranice jasno da je šah u knjizi samo metafora. Roman o borbi dobra i zla u svetu, svetlih i mračnih sila, podseća na šahovsku partiju u kojoj svaka figura i pešak znaju svoje vreme i mesto, pojavljuju se tačno na vreme na sceni i iščezavaju s nje.
Vladimir i Vera su se 1960. nastanili u Švajcarskoj, u kojoj su proveli gotovo 17 godina. Boravili su u hotelu „Palas“ u Montreu, s pogledom na Ženevsko jezero i planine. Želeli su da budu bliže sinu Dmitriju koji je studirao opersko pevanje u Milanu.
Vladimir je umro 1977. godine od virusne infekcije pluća, izazvane prekomernim pušenjem. Poslednji, šesnaesti roman, parodiju autobiografije pod naslovom „Pogledaj, harlekine!“, objavio je 1974. Njegove prve knjige u Rusiji štampane su 1984.

Vladimir Nabokov

Sve, čak i ono najtužnije i najsramnije u njegovom prošlom životu, bilo je prekriveno varljivom čarolijom boja. Užasnuo se shvativši koliko se malo služio očima - jer su se te boje kretale na vrlo nejasnoj pozadini, i njihovi su obrisi bili zamućeni. Ako bi se, na primer, prisetio predela gde je nekad živeo, nije bio u stanju da imenuje nijednu biljku osim hrasta i ruže, i nijednu pticu, osim vrabaca i vrana, a čak su i oni bili bliže heraldici nego prirodi.

Albin je sada postao svestan da se on u suštini nimalo nije razlikovao od onih uskih stručnjaka kakvima se ranije rugao: od radnika koji zna samo za svoj alat, ili od virtuoza koji je samo telesni dodatak svoje violine. Albinova specijalnost bila je njegova strast prema likovnoj umetnosti, a njegovo najblistavije otkriće bila je Margo. A sada je od nje ostao samo glas, šuštanje i miris; kao da se vratila u onaj mrak malog bioskopa odakle ju je nekad izvukao.

Ali Albin nije mogao uvek da se teši estetskim i moralnim razmišljanjima; nije uvek uspevao da ubedi sebe kako je fizičko slepilo duhovno vizionarstvo; uzalud je pokušavao da se zavara maštanjem da je njegov život sa Margo sada srećniji, dublji i čistiji, i uzalud se vrteo oko misli o njenoj dirljivoj odanosti. Naravno da je bila dirljiva, naravno da je ona bila bolja od najvernije žene - ta nevidljiva Margo, ta anđeoska svežina, taj glas koji ga moli da se ne uzbuđuje. Ali tek što bi u tami uhvatio njenu ruku, tek što bi pokušao da joj izrazi zahvalnost, najednom bi ga ponela takva čežnja da je vidi, da su se od nje topila sva njegova moralisanja.

Iz romana Smeh u tami

"Bojim se", rekao je Udo, "da naša domovina nije baš na pravom nivou da bi se cenilo ono što pišem. Rado bih pisao na francuskom, ali mi je teško da se odreknem iskustva i blaga koje sam zgrnuo služeći se našim jezikom."
"Pusti to", reče Albin. "Mnogo je ljudi koji vole tvoje knjige."

"Ne koliko ih ja volim", reče Konrad. "Dosta će vremena proći, čitavo stoleće možda - pre nego što se prizna moja prava vrednost. To jest, ako dotle ne bude sasvim zaboravljena umetnost pisanja i čitanja; a sve se bojim da je u Nemačkoj već poprilično zaboravljena u proteklih pola veka."
"Kako to misliš?" upita Albin.
"Pa eto, kad se književnost gotovo isključivo hrani Životom i Životima, onda to znači da umire. Tu ne mislim na frojdovske romane i romane o mirnom životu u prirodi. Moglo bi se reći da nije bitna književnost za mase, već samo dva-tri pisca koji stoje po strani, neprimećeni među svojim važnim, pompeznim savremenicima. Svejedno je dosta mučno ponekad. Dođe mi da pobesnim kad vidim koje se knjige uzimaju ozbiljno."
"Ne", reče Albin, "uopšte se ne slažem s tobom. Ako se naše doba zanima za socijalne probleme, nema razloga zašto talentovani pisci ne bi pokušali da pomognu. Rat, posleratni nemiri..."

 

Iz romana Smeh u tami

 

 

Na tamnijem i vlažnijem delu plaže, gde je pri oseci bilo najbolje blato za tvrđave, jednog dana sam se zatekao kako kopam pored male Francuskinje po imenu Kolet.

U novembru je trebalo da napuni deset godina, ja sam bio napunio deset u aprilu. Pažnju joj je privukao komad ljubičaste školjke na koji je nagazila svojim uskim, golim stopalom dugih prstiju. Ne, nisam Englez. Njene zelene oči kao da su bile isprskane viškom pega koje su pokrivale njeno lice oštrih crta. Bila je obučena u nešto što bi se danas moglo nazvati odelom za igranje i što se sastojalo od plave majice sa podvrnutim rukavima i pletenih, plavih kratkih pantalona. Prvo sam pomislio da je dečak, a onda su me zbunile narukvica na njenom tanušnom zglobu i uvijene lokne koje su virile ispod njene mornarske kape.
Govorila je poput ptice, u naletima brzog cvrkutanja, mešajući engleski naučen od guvernanti i parižanski francuski. Dve godine ranije, na istoj plage, veoma me je bila privukla divna, suncem opaljena kćerka nekog srpskog lekara; ali kada sam upoznao Kolet, odmah sam znao da je to ono pravo. Kolet mi je izgledala daleko čudnija od svih mojih slučajnih prijatelja u igri u Bijaricu! Nekako sam stekao utisak da nije srećna kao ja, da je manje voljena. Modrica na njenoj nežnoj, paperjem prekrivenoj, podlaktici bila je povod za strašne pretpostavke. "Štipa kao moja mama", rekla je, govoreći o jednom raku. Smišljao sam razne planove da je spasem od njenih roditelja, koji su bili "des bourgeois de Paris", kao što je neko rekao mojoj majci uz blago sleganje ramenima. Ja sam na svoj način protumačio taj prezir, jer sam znao da su ti ljudi došli iz Pariza svojom plavo-žutom limuzinom (što je u to vreme bila pomodna avantura), ali da su Kolet, njenog psa i njenu guvernantu poslali običnim, dosadnim vozom. Pas je bio ženka foksterijera, imao je zvončiće na ogrlici i veoma okretnu zadnjicu. Iz čiste razdraganosti pio bi slanu vodu iz Koletine kofice. Sećam se jedra, zalaska sunca i svetionika naslikanih na toj kofici, ali ne mogu da se setim imena psa, i to mi smeta.


Iz pripovetke Prva ljubav

_____________________________

XVII


Običaj je nalagao da dan uoči pogubljenja aktivni i pasivni učesnici istog posete nakratko sve glavne činovnike – ali da bi se ritual ubrzao, odlučeno je da se navedena lica skupe u vikendici zamenika gradonačelnika ( žsam gradonačelnik, njegov nećak bio je na putu, u gostima kod prijatelja u Pritomsku) i da jednostavno Cincinat i msje Pjer dođu tamo na večeru.
Bila je mračna noć, sa jakim toplim vetrom, kada su oni, obojica u istim ogrtačima, peške, u pratnji šestorice vojnika sa halebardama i svetiljkama, prešli preko mosta u uspavani grad i, zaobilazeći glavne ulice, kroz šuštave vrtove po šljunkovitim stazama krenuli uzbrdo.
(Na mostu se Cincinat okrenuo oslobodivši glavu iz kapuljače ogrtača: tamnoplava, složena gromada tvrđave sa mnoštvom kula uzdizala se u sumorno nebo, gde je oblak precrtao narandžasti mesec.

- Obećali ste… - prošapta msje Pjer, lako ga stisnuvši za lakat – i Cincinat je opet navukao kapuljaču.)

Ova noćna šetnja, koja će kako se činilo, biti ispunjena tužnim, neobaveznim, raspevanim, šaputavim utiscima, jer šta je uspomena, ako ne duša utiska? – ispala je zapravo teskobna, beznačajna i proletela je tako brzo, kako samo biva u dobro poznatoj okolini, u tami, kada se raznobojni dnevni razlomci zamene celim brojevima noći.
Na kraju uzanog i mračnog drvoreda, gde je škriputao šljunak i mirisalo na kleku, iznenada se pojavi ulaz, osvetljen kao u pozorištu, sa belim stubovima, frizovima na prednjem delu, lovorom i, nakratko se zadržavši u predvorju gde su, poput rajskih ptica lepršale sluge, ispuštajući perje na crno-bele pločice. Cincinat i msje Pjer su prešli u salu koja je brujala od mnogobrojnih glasova. Svi su bili tu.
Tu se osobitom frizurom isticao upravnik gradskih fontana; goreo je zlatnim ordenjem crni mundir šefa telegrafista; tu se nalazio i rumeni načelnik snabdevanja sa prostačkim nosem; i ukrotitelj lavova sa italijanskim prezimenom; i sudija, gluvi starac; i upravnik parkova u zelenim lakovanim cipelama; i još mnogo važnih, poznatih, sedih persona sa odbojnim licima. Dame nisu prisustvovale, ako se ne računa načelnica školskog okruga, poprilično debela, starija žena, u sivom odelu muškog kroja, sa velikim spljoštenim obrazima i začešljanom i kao čelnik blistavom frizurom.
Neko se uz sveopšti smeh okliznuo na parketu. Luster je ispustio jednu od svojih sveća. Na omanji grob koji je bio izložen za razgledanje, neko je već spustio buket. Stojeći sa Cincinatom po strani, msje Pjer je pokazivao svom učeniku ove pojave.
Ali je domaćin, tamnoputi starac sa španjolkom, pljesnuo dlanovima, rastvorila su se vrata i svi su prešli u trpezariju. Msje Pjer i Cincinat su smešteni jedan pored drugog u čelo zaslepljujućeg stola i, u početku uzdržano, ne narušavajući pristojnost, sa dobrodušnom radoznalošću, koja je kod nekih prelazila u pritajenu razneženost, svi su bacali pogled na par koji je bio istovetno obučen u hamletovke, zatim kako se sve više na usnama msje Pjera rascvetavao osmeh i on počeo da priča, pogledi gostiju su se sve otvrenije usmeravali na njega i Cincinata, koji je bez žurbe, revnosno i usresređeno – kao da pokušava da reši zadatak – pokušavao da izbalansira nož za ribu na različite načine, te na slaniku, te na pregibu viljuške, te ga je naslanjao na kristalnu vaznicu sa belom ružom, koja je, za razliku od drugih, ukrašavala njegov pribor.
Sluge, regrutovane među najspretnijim gradskim kicošima – najbolji predstavnici zlatne mladeži – su žustro raznosile jela (ponekad preletajući sa jelom preko stola) i sveopštu pažnju je privlačila uljudna brižnost s kojom se msje Pjer ophodio prema Cincinatu, menjajući u trenu svoj osmeh koji je imao tokom razgovora u minutnu ozbiljnost, dok je pažljivo stavljao najbolje parče u njegov tanjir, posle čega bi, sa istim razigranim sjajem na ružičastom, ćosavom licu, nastavljao sa svima najoštroumnije razgovore, ili bi se u sred rečenice nagnuo, uzimajući sos ili biber, i upitno gledao Cincinata koji uopšte nije doticao jelo, već je i dalje tiho, usresređeno i revnosno prebacivao nožić.

Poziv na pogubljenje
Str. 129 – 131

Sa ruskog prevela Mirjana Petrović


_____________________________


Lolita, svetlo moga života, oganj mojih prepona. Greh moj, duša moja.Lolitavrh jezika prelazi put od tri stupnja niz nepce da bi na trećem lupnuo o
zube. Lo. Li. Ta. Ujutro je bila Lo, naprosto Lo, sto četrdeset osam centimetara visoka s jednom čarapom na nozi. U hlačama je bila Lola. U školi je bila Dolly.U formularima je bila Dolores. Ali je u mom zagrljaju uvek bila Lolita.



Kola se jedva behu zaustavila kad se Lolita prosto izli u moje naručje. Ne usuđujući se da je pustim - čak se ne usuđujući da sebi dozvolim da shvatim da je ovo (slatka vlaga i drhtav organ) početak onog neizrecivog života koji sam, uz sposobnu pomoć sudbine, svojom voljom učinio da konačno postoji - ne usuđujući se da je odistinski poljubim, dodirnuo sam njene vrele, razmaknute usne s krajnjom
pobožnošću, gutljajčići, ništa pohotno, ali je ona, uz nestrpljivo vrpoljenje, tako čvrsto pripila usta uz moja da sam osetio njene krupne prednje zube i podelio metvičast ukus njene pljuvačke.

 

Kafkino pismo Mileni Jesenskoj:

"...Ne daj, ako je to uopšte ikako moguće na ovom nepostojanom svetu (gde čovek bude prosto otrgnut i ne može sebi da pomogne), ne daj da Te zastrašivanjem otrgnu od mene, čak iako Te jednom, ili hiljadu puta, ili možda upravo sad, ili uvek možda uvek upravo sad, razočaravam. Uostalom, to nije molba, i nije upućena Tebi, ne znam kuda je upućena. To je samo mučno disanje izmučenih grudi..."


"Sanjao sam te prošle noći, ne sećam se tačnih detalja, ali znam da smo postali jedno. Ja sam bio ti, a ti si bila ja. Na kraju, počela si da goriš. Pokušao sam vatru ugasiti odećom, `mlatio` sam te kaputom, ali to nije pomoglo...samo je potvrdilo moj strah da se vatra ne može tako ugasiti. No, ti više nisi bila tu, a umesto tebe sam goreo ja...`-

1921.


Kafkino pismo Mileni Jesenskoj:

(Četvrtak)

Eto, Milena, ležim na ležaljci, pre podne, go, pola na suncu, pola u senci, posle skoro neprospavane noći; kako bih mogao da spavam kad sam, previše lakosan, obletao bez prestanka oko Vas, kad sam zaista upravo onako kao što Vi danas pišete bio prestravljen onim što mi je palo u krilo, prestravljen u onom istom smislu kao što se priča za proroke da su (već, ili još, to je isto) kao slabačka deca čuli kako ih zove glas i prestravili se i nisu hteli, odupirali su se nogama o zemlju i mozak im je razdirao strah, a već su i ranije bili čuli glasove i nisu znali otkud je taj užasan ton dospeo upravo u taj glas - je li to bila slabost njihovog uva ili snaga tog glasa - niti su znali, zato što su bili deca, da je glas već pobedio i ugnezdio se pomoću tog unapred poslatog, slutnjom ispunjenog straha koji su osećali zbog tog glasa, a čime još nije bilo ništa iskazano o njihovom proročkom određenju, jer taj glas čuju mnogi, ali da li su ga dostojni, to je i objektivno još veoma neizvesno, a sigurnosti radi bolje je da se to odlučno poriče - dakle, tako sam tu ležao kad su stigla Vaša dva pisma.

Jedna osobenost nam je, čini mi se, Milena, zajednička: tako smo bojažljivi i plašljivi, skoro svako pismo je drugačije, skoro svako puno strepnje zbog prethodnog i, još više, radi odgovora. Vi niste takvi po prirodi, to se lako može uočiti, a ja, možda čak ni ja nisam, ali to mi je skoro postala druga priroda i gubi se, samo u očajanju, ili u ljutnji i, da ne zaboravim, i u strahu.

Ponekad imam utisak da imamo sobu sa naspramnim vratima i svako od nas drži kvaku svojih vrata i dovoljno je da jedno trepne, pa da se drugo nađe iza svojih vrata i sad treba onaj prvi još samo jednu reč da kaže, pa će drugi već sasvim zatvoriti vrata za sobom, ne možeš ga više čak ni videti. Nesumnjivo će onaj drugi od nas vrata opet otvoriti, jer je to jedna soba, koju možda ne možemo da napustimo. Samo da nismo i jedno i drugo isti, da je jedno od nas mirno, da tobož ne obraća pažnju na ono drugo, da polako dovodi sobu u red, kao da je ta soba kao bilo koja druga. A umesto da je tako, svako se od nas kraj svojih vrata ponaša potpuno jednako, ponekad smo čak oboje iza vrata, a lepa soba stoji prazna. Mučki nesporazumi rađaju se iz toga. Vi se žalite, Milena, na neka pisma, čovek ih okreće i prevrće i ništa, a ipak su to, ako se ne varam, upravo ona pisma u kojima sam Vam bio tako blizak, tako stišan u krvi, stišavao Vašu, tako duboko u šumi, tako smiren u miru, da čovek poželi da kaže samo toliko da se kroz krošnje vidi nebo, samo to, i ništa drugo, i da posle jednog sata kaže opet to isto, i tu svakako nema „Ni jedna jedina reč koja ne bi bila dobro promišljena“. I to ne traje dugo, najviše jedan trenutak, uskoro se opet javljaju trube besane noći. Promislite i to, Milena, kakav dolazim k Vama, kakvo tridesetoosmogodišnje putovanje leži za mnom (a pošto sam Jevrejin, dvostruko je duže) i kad sam na jednom tobož slučajnom zaokretu ugledao Vas, koju nikad nisam očekivao da ću videti, a još manje sad, tako kasno, onda, Milena, ne mogu da vičem, niti u meni išta viče, niti govorim hiljadu ludosti, one nisu u meni (ne mislim na druge ludosti kojih ima kod mene u izobilju), a saznajem da klečim možda tek po tome što sasvim blizu pred očima vidim Vaše noge i milujem ih.

I nemojte tražiti iskrenost od mene, Milena. Niko je od mene ne može više tražiti nego što je ja sam tražim, a ipak mi izmakne, da, možda mi izmakne u potpunosti. Ali me u tom lovu ne ohrabruje ohrabrivanje, nego naprotiv, onda ne mogu ni koraka dalje, odjednom sve postaje laž i progonjeni dave lovca. Ja sam na tako opasnom putu, Milena. Vi stojite čvrsto kraj jednog drveta, mlada, lepa, Vaše oči svojim zracima obaraju patnje sveta. Igramo se "škatule", ja se u senci šunjam od jednog drveta do drugog, sad sam nasred puta, Vi mi dovikujete, opominjete me na opasnosti, hoćete da mi ulijete hrabrost, zapanjujete se zbog mog nesigurnog koraka, podsećate me (mene podsećate!) na ozbiljnost igre - ja ne mogu, padam, već ležim. Ja ne mogu istovremeno osluškivati strašne glasove unutrašnjeg bića i Vas, ali mogu slušati šta oni govore i to Vama poveravati, Vama kao nikome na svetu.

Vaš F.

Franc Kafka Mileni Jesenskoj:

(subota uveče)

Žuto pismo još nisam primio, vratiću ga neotvoreno. Ako sad ne bi bilo dobro da prestanemo jedno drugom da pišemo, značilo bi da se strahovito varam. Ali ja se ne varam, Milena. Neću o tebi da govorim, ne zato što to nije moja stvar, to jeste moja stvar, nego neću o tome da govorim.

Dakle, samo o sebi: Ono što si Ti meni, Milena, meni van ovog celog sveta u kojem živimo, toga nema na svim tim svakodnevnim parčićima papira koje sam Ti pisao. Ta pisma, takva kakva su, ne pomažu ničem, nego služe samo za mučenje, a ako ni mučenja u njima nema, onda je još gore. Ona ne služe ničem nego da upriliče jedan dan Gminda, da upriliće nesporazume, stid, skoro trajan stid. Hteo bih da Te vidim onako sigurnu kao prvi put na ulici, ali pisma više smućuju nego čitava L. ulica sa svom svojom larmom. Ali čak ni to nije presudno, presudna je moja nemoć, koja raste s pismima, to je nemoć da se pisma prevaziđu, nemoć u odnosu na Tebe kao i na mene - hiljadu pisama od tebe i hiljadu želja s moje strane neće me razuveriti u to - presudan je ovaj neodoljivo jak glas (jak možda usled te nemoći, ali svi razlozi ostaju ovde u tami), formalno Tvoj glas, koji me poziva da se ne mičem i ćutim. I tako je još sve što se tiče Tebe nerečeno, ono što bi se odnosilo na Tebe, dabome, najčešće stoji u tvojim pismima (možda i u tom žutom, ili tačnije: to stoji u telegramu kojim tražiš da ti se pismo vrati) često u delovima pisama, kojih se plašim i od kojih bežim kao đavo od posvećenog mesta.

***

Čudnovato, i ja sam hteo Tebi da telegrafišem, dugo sam se poigravao tom mišlju, posle podne u krevetu, uveče na Belvederu, ali radilo se samo o tekstu: "Molim izričiti i saglasan odgovor na podvučena mesta u poslednjem pismu."

Najzad mi se učinilo da je u tom toliko nepoverenja,neosnovanog i ružnog, pa nisam telegrafisao.

***

Tako sam sad, ne radeći ništa drugo, do pola dva noću sedeo nad tim pismom, gledao ga i kroz njega Tebe. Ponekad, ne u snu, imam ovu predstavu: Lice ti je kosom prekriveno, polazi mi za rukom da je razdelim i razmaknem. Pojavljuje se Tvoje lice, prelazim ti rukom po čelu i slepoočnicama i onda ti obuhvatim lice rukama.

* * *

Budući da volim Tebe (volim Te, dakle, ti koja teško shvataš, i kao što more voli sićušan oblutak na svom dnu, upravo tako i moja ljubav preplavljuje tebe - pa neka sam opet kod Tebe oblutak ako to nebesa dopuštaju), volim i celi svet kojem pripada i Tvoje levo rame, ne, najpre je bilo desno i zato ga ljubim kada mi se prohte (i kad si Ti toliko dobra da smakneš bluzu s njega), i kojem pripada i levo rame, i Tvoje lice nada mnom u šumi, i mirovanje na Tvojim gotovo obnaženim grudima. I zato imaš pravo kad kažeš da smo već bili jedno, i ja se uopšte toga ne bojim, štaviše, to je moja jedina sreća i moj jedini ponos, i ja to nipošto ne ograničujem na šumu.

MILENINO PISMO KAFKI 

 

Milenino pismo Kafki:

Koliko malo znaš o meni! Razmišljam, sve što osjećam, dišem, lebdi ka Tebi. Da li ćeš to ikada shvatiti? Ja sam vatreni znak. Pozvala sam te da budeš večni gost u mom domu - Suncu.

Ja sam u njemu jedina. Zapravo, Sunce jedino u meni nalazi utočište i zato sam te pitala: hoćeš li zauvek da ostaneš u mojoj duši? Ti već to jesi. Uskoro ću napuniti dvadeset četiri godine. Kako vreme prolazi!Ponekad, kada slučajno pogledam u izlogu i ugledam na staklu svoje lice, uplaši me i iznenadi što više nisam mlada devojka. Zato žalim za svakim danom što nismo zajedno. Pamtim Vaš svaki korak u Folksgartenu,svaki Tvoj pogled, kako mi ruku prebacuješ preko ramena, ne mogu da verujem da je sve prošlo.

Nisi mi dogovorio da li pristaješ da budem tvoje Sunce?

Ne zaboravi! Lavica mnogo traži od života.

10. 7. 2014.

Friedrich Hölderlin,Pismo majci

Pismo majci

Slažem se s Vama, najdraža majko, u tom, da će za mene biti dobro ako ubuduće potražim najskromniju službu koja je za mene moguća, posebno zbog toga što je u meni još uvek prisutna
možda nesretna sklonost prema poeziji, kojoj sam se od mladosti uvek težio odgovoriti poštenim nastojanjem baveći se takozvanim temeljitijim poslovima, i koja će prema svim iskustvima koja
sam stekao sa samim sobom, u meni i ostati doklegod budem živeo. Ne želim presuđivati je li to umišljanje ili prirodna sklonost… Ne recite mi da je to puka zanesenost! Jer, zašto sam
onda dobar i blag poput deteta kada se nesmetano u svojoj dokolici bavim tim najnevinijim od svih poslova… A ipak svaka umetnost iziskuje čitav ljudski život.

6. 7. 2014.

Hiperion, Fridrih Helderlin

Hyperion - odlomci


     Radosno je kad se isto pridružuje istom, ali božansko je kad veliki čovek privuče k sebi male.
    Prijazna reč hrabra muža, osmeh u kom se skriva sažižuća divota duha, malo je i puno, poput čarobnjačke lozinke koja u svom jednostavnom slogu krije život i smrt, poput duhovne vode koja izvire iz gorskih subina i u svojim nam kristalnim kapima objavljuje otajnu snagu Zemlje. (...)

     Koga ti okružiš svojim mirom i jakošću, pobedniče i ratniče, kome ti pođeš u susret sa svojom ljubavlju i mudrošću, taj neka beži ili postane sličnim tebi! Neplemenito i slabo ne opstaje uza te. (...)

      Ja lutah uokolo poput divljega ognja, zahvaćah sve i bivah od svega zahvaćen, ali samo načas, i nespretne snage iscrpljivahu se utaman. Osjećah da mi svagdje nešto nedostaje, ali svoj cilj ipak ne uzmogoh naći. I tako me nađe. (...)
     Još ga vidim kako stupa preda me i promatra me smešeći se, još čujem njegov pozdrav i njegova pitanja.

      Poput biljke kad njen mir smiri čeznutljivi duh, pa se jednostavna skromnost u dušu vrati – tako stajaše preda mnom.
    A ja, ne bijah li jeka njegova tihog oduševljenja? Ne ponavljahu li se u meni melodije njegova bića? Postadoh ono što videh, a to što videh bijaše božansko.

     Kako li je ipak nemoćan i najdobrohotniji mar čoveka spram svemoći nepodeljenog oduševljenja!
      Ono ne prebiva na površini, ne obuzima nas tu i tamo, ne treba ni vremena ni sredstva; naredbe, prinude i nagovora ono ne treba; na svim stranama, u svim dubinama i visinama ono nas obuzme u trenu, i pre nego što smo i svesni da je tu, pre nego se upitamo što se to s nama zbiva, ono nas skroz naskroz preobražava u svoju lepotu, svoje blaženstvo.

Blago onome ko u ranoj mladosti na tom putu neki plemeniti duh sretnu!

                                                                Fridrih Helderlin-Poezija     

2. 7. 2014.

Lord Bajron- ljubavna pisma

Karolin Lamb (Caroline Lamb)

Moja najdraža Karolin,

znaj da suze koje si videla nisam sklon da prolijem, ako uzbuđenje u kome sam se rastao od tebe, uzburkanost koju mora da si opazila tokom cele ove nervozne, nervozne veze, nisu počela do momenta kada sam ti rekao da te napuštam. Ako ti sve što sam rekao, uradio i sve što sam još spreman da kažem i uradim nije dovoljno dokazalo šta su moja prava osećanja i šta su ona prema tebi, moja ljubavi, ja nemam nijedan drugi dokaz da ponudim. Bog zna da ti želim sreću – kad te budem napustio, ili radije, kad me ti napustiš iz osećanja dužnosti prema svom mužu i majci, ti ćeš priznati da istina onoga što sam ponovo obećao i zavetovao – da niko drugi neće rečju i delom ikada zauzimati mesto u mojim osećanjima, mesto koje je, i biće, najsvetije za tebe, dok me ima.

Nikada nisam znao sve do momenta ludosti, moja najdraža, najvoljeniji prijatelju – ne mogu da se izrazim – ovo nije vreme za reči, ali ću imati ponosno i tužno zadovoljstvo u patnji – što sama jedva možeš shvatiti, jer ti me ne znaš, ja sam sada blizu toga da izađem teškog srca, jer moj postupak ove večeri zaustaviće bilo koju apsurdnu priču koju današnji događaji mogu izazvati. Da li sada misliš da sam hladan, surov, lukav, ili šta god drugo pomisliš? Hoće li čak tvoja majka – majka kojoj moramo zbilja mnogo žrtvovati, više, mnogo više (što se mene tiče), nego što će ona ikad znati ili moći da zamisli. Obećanje da te ne volim, ah, Karolin, to je prošlo obećanje, ali će izazvati sve posledice za prave pobude. Nikad neću prekinuti da osećam sve ono čemu si već prisustvovala kao svedok, više nego što će ikad biti znano, sem mom sopstvenom srcu – možda tvom. Neka te Bog zaštiti, oprosti ti i blagoslovi te uvek – čak više nego ikad…


P.S.
Ogovaranja koja su te dovela do ovoga, moja najdraža Caroline nisu bila za tvoju majku. Ima li nešto na zemlji ili na nebu što me je učinilo tako srećnim kao što si me ti nekada davno učinila, ne manje sada nego tad ali više od svega u to vreme. Znaj da bih sa zadovoljstvom ustupio sve ovo ovde - sve do groba za tebe. Moji motivi moraju biti pogrešno shvaćeni. Ja ne brinem da li neko zna kakva je korist od toga, bio sam i tvoj sam sasvim. Povinujem se da te poštujem ljubavi, letim sa tobom kad, gde i kako ti budeš mogla i budeš odlućila

Tvoj najodaniji Bajron”

Džordž Gordon Lord Bajron – Kontesi Terezi Gvičoli
Bolonja, 25. avgust 1819.

Tereza, moja najdraža,

Pročitah ovu knjigu u tvome vrtu.

 – Ljubavi moja, ti nisi bila tu, inače je ne bih pročitao. To je jedna od tvojih najdražih knjiga, a autor je – moja prijateljica. Ti nećeš razumeti ove reči na engleskom, ni drugi ih neće razumeti: to je razlog što ih nisam napisao na italijanskom. Ali, ti ćeš razumeti rukopis onoga koji te strasno voli, i pogodićeš da je, sedeći sa tvojom knjigom, mogao misliti samo o ljubavi. U toj reči, prekrasnoj na svim jezicima, a ponajviše na tvom – amore mio – sadržan je moj bivši i moj budući život. Osećam da ovde postojim i da će me biti i posle smrti, a sa kojom svrhom – ti ćeš odlučiti. Ti si moja sudbina, osamnaestogodišnja žena, već dve godine van manastira: voleo bih da si tamo i ostala, ili da te bar nikada nisam sreo. Ali, kasno je za sve. Volim te, i ti mene voliš, konačno to kažeš i ponašala si se kao da je tako bilo, a to je za mene velika uteha u svemu. Ja osećam prema tebi i mnogo više od ljubavi i ne mogu da prestanem da te volim. Pomisli ponekad na mene kada nas Alpi i okean budu razdvajali – ali to se nikada neće desiti, dok god ti sama to ne poželiš.

Bajron
Bolonja, 25. avgust 1819.

 „Ljubav je pobedila, nemam snage da napustim zemlju u kojoj ti živiš. Moram da te vidim bar još jednom... Ja sam građanin sveta, za mene su sve zemlje iste. Ti si jedina žena na koju neprekidno mislim. Verovao sam da je za mene najbolji izlaz, da bih sačuvao mir tvoje porodice, da otputujem. Ali, ti si odlučila da se vratim u Ravenu. Učiniću to i sve će da bude kako ti hoćeš. Drugo ništa više nemam da ti kažem”.

DOSIJE: LORD BAJRON (7)

________________________________

Jane Clairmont Lord Byronu 1815.


Rekao si mi da ti pišem kratko, ali ja imam toliko toga da ti kažem. Takođe me ljuti, što misliš da sam samo umislila, kako gajim privrženost tebi. To nije mašta, jer imam tebe, živog i postojanog, o kome razmišljam svaki svoj trenutak življenja. Ne očekujem da me voliš. Nisam dostojna tvoje ljubavi. Osećam da si nadmoćan, moje životno iznenađenje, mnogo više od moje puke sreće … Da sam volela nežno i da sam ti bila naklonjena… Da su moja osećanja bila jaka… Uveriću te da je tvoja budućnost i moja, i sve što budeš uradio ili rekao ja to osporiti neću.

Bajron, Poezija 

Skice o životu lorda Bajrona  

Beleška o Bajronu