Umberto Eko, Kako ne upotrebiti mobilni telefon

 

 

 

 

 

 

Uputstvo »Kako ne upotrebiti mobilni telefon« napisao je Umberto Eko daleke 1991. godine i objavio u svojoj knjizi »Kako sam putovao sa lososom«. Objavljivanje ovog posta shvatite kao preporuku pomenute knjige jer je u svakom slučaju štivo koje će vas opustiti, nasmejati a ipak nečemu naučiti.

 

 

 

 

 

 

Lako je podsmevati se vlasnicima mobilnih telefona. Treba najpre utvrditi kojoj od pet mogućih kategorija pripadaju. U prvoj su hendikepirani, prinuđeni da neposredno budu u kontaktu sa lekarom ili hitnom pomoći. Neka je blagoslovena tehnologija koja im je stavila na raspolaganje takvu korisnu napravu. U drugu grupu spadaju svi koji su zbog važnih poslovnih obaveza u stanju stalne pripravnosti (vođe vatrogasnih brigada, seoski lekari, transplatatori organa u očekivanju svežeg leša…). Za njih je mobilni telefon stvar preke potrebe i gotovo nikakvo zadovoljstvo.

Treći su preljubnici. Oni prvi put u istoriji mogu da primaju poruke od tajnog partnera koje članovi njihovih porodica, sekretarice ili zlobne kolege ne mogu da ulove. Dovoljno je da telefonski broj poznaju ona i on (ili on i on, ona i ona; ne mogu da se setim ostalih mogućih kombinacija). Sve tri navedene kategorije zaslužuju naše poštovanje: spremni smo da zbog prve dve budemo uznemiravani u restoranu ili za vreme pogrebnog ceremonijala, a preljubnci su veoma često vrlo diskretni.

Slede preostale dve, i to rizične kategorije (za njih same i za nas). U jednoj su svi oni koji nigde ne kreću ako nemaju mogućnost da o frivolnim stvarima ćaskaju sa prijateljima i rođacima od kojih su se upravo rastali. Njima je teško objasniti zašto ne bi trebalo da to čine: ako im ne polazi za rukom da pobegnu od te prinudne interakcije i uživaju u trenucima samoće, ako ne mogu da se zainteresuju za ono što rade u tom momentu, da iskuse udaljenost pošto su spoznali bliskost, ako ne mogu a da se ne razmeću svojom ispažnošću nego od nje prave amblem i barjak, pa dobro, onda je to problem za psihologe. Smetaju nam, ali moramo razumeti njihovo strašno unutrašnje siromaštvo, zahvalni što sami nismo takvi i oprostiti im (ne dozvolite da vas obuzme luciferska radost što niste kao oni jer to je onda oholost i nedostatak milosrđa). Prihvatite ih kao svoje bližnje koji pate i pružite im i drugo uvo.

Poslednju kategoriju čine osobe koje žele da u javnosti ostave utisak da su vrlo tražene, naročito zbog poslovnih konsultacija: razgovori koje smo primorani da slušamo, na aerodromima, u restoranima ili vozovima odnose se uvek na novčane transakcije, izostalu isporuku metalnih profila, pokušaje da se naplati isporučena partija kravata i slično, zbog čega svaki govornik zvuči pomalo kao Bil Gejts.

Podela na klase je okrutan mehanizam pa novi bogataš, i kada zarađuje enormne sume, zbog nasleđenog proleterskog žiga ne zna kako da upotrebi pribor za ribu, kači plišanog majmuna na zadnje staklo svog ferarija, Svetog Kristofera na istrument-tablu privatnog aviona, ili izgovara managment; i zato neće biti pozvan kod vojvotkinje Guermenteza (a pitaće se zašto kad ima jahtu dovoljno dugačku da spoji dve obale). Oni ne znaju da Bil Gejts nema potrebu za mobilnim telefonom jer ima čitav sekretarijat, toliko moćan i efikasan da će mu u najgorem slučaju, ako mu baš umire deda, prići šofer i šapnuti to na uvo. Moćan čovek je onaj koji ne mora da odgovori na svaki poziv, naprotiv, obično kažu da nije tu. I na nižem upravljačkom nivou dve stvari simbolišu uspeh: ključ od privatnog toaleta i sekretarica koja kaže: „gospodin je trenutno van kancelarije“.

Zato, ko se razmeže mobilnim telefonom kao sibolom moći, objavljuje, naprotiv, da je u beznadežno potčinjenom položaju, primoran da skače na pozive čak i dok vodi ljubav, svaki put kada ga pretpostavljeni zovu, osuđen da progoni poverioce danju i noću da bi preživeo, i sam progonjen zbog izdatog čeka bez pokrića. Ali razmetanje mobilnim telefonom dokaz je da te stvari ne zna i potvrda njegove nesporne društvene marginalnosti.

izvor

Umberto Eko: Šetnje kroz fiktivne šume

ČUDAN SLUČAJ ULICE SERVANDONI


U disertaciji moje studentkinje Lukresije Eskudero, koja se bavi izveštavanjem argentinske štampe o ratu na Foklandskim - Malvinskim ostrvima, nalazi se sledeća priča.

Trideset prvog marta 1982. godine, dva dana pre nego što se argentinska vojska iskrcala na Malvine i dvadeset pet dana pre nego što su na Foklandska ostrva stigle Britanske snage za specijalne zadatke, list Klarin, koji izlazi u Buenos Ajresu, objavio je zanimljivu vest: izvesni londonski izvor navodno je tvrdio da je Britanija poslala nuklearnu podmornicu "Super" u južnu oblast Južnog Atlantika. Britansko Ministarstvo inostranih poslova odmah je dalo izjavu da nema nikakav komentar povodom te "verzije", pa je argentinska štampa zaključila da, ako su britanske vlasti okvalifikovale tu vest kao "verziju", to znači da je odnekle procurila ozbiljna i tajna vojna informacija. Prvog aprila, kada su Argentinci bili na korak od iskrcavanja na Malvine, Klarin je izvestio da je "Super" u stvari brod od 45 000 tona nosivosti koji ima posadu od 97 specijalno obučenih ronilaca.

     Britanske reakcije koje su potom usledile bile su prilično dvosmislene. Jedan vojni stručnjak izjavio je da bi slanje podmornica na atomski pogon bilo prihvatljivo. Dejli telegraf je nagovestio da ima mnogo informacija o čitavoj stvari, tako da su se, malo-pomalo, glasine pretvorile u činjenice. Argentinski čitaoci su bili šokirani tim događajem a štampa je pokušala da zadovolji njihova prozna očekivanja držeći ih u neizvesnosti. Informacije koje su objavljene navodno su dobijene direktno od argentinske vojne komande, pa je "Super" postala "ona podmornica koju su engleski izvori locirali u Južnom Atlantiku". Četvrtog aprila podmornica je već bila viđena u blizini obala Argentine. Britanski vojni izvori i dalje su izjavljivali da nemaju nameru da otkrivaju lokacije svojih podmornica, što je očigledno samo potvrdilo opšte uverenje da se engleske podmornice nalaze negde - a to je, naravno, bilo sasvim tačno.

     Nekoliko evropskih novinskih agencija takođe je javilo 4. aprila da se "Super" sprema da zaplovi ka južnim morima na celu Britanskih snaga za specijalne zadatke. Da je to bilo tačno, podmornica koja je viđena u blizini obala Argentine ne bi mogla da bude "Super" ali ovim je, umesto da bude pobijena, samo pojačana kontradikcija u vezi sa podmornickim sindromom.

     Petog aprila, novinska agencija DAN objavila je da se "Super" nalazi na 250 kilometara od Foklanda-Malvina. Sva ostala sredstva informisanja prenela su tu vest i počela da opisuju karakteristike podmornice i njenu neverovatnu snagu. Šestog aprila, argentinska mornarica je u blizini tog arhipelaga ugledala pomenutu podmornicu kojoj se naredne nedelje pridružila njena sestra, podmornica "Orakl". Osmog aprila, francuski dnevnik Mond pomenuo je ta dva plovna objekta, a Klarin je citirao francuski izveštaj pod dramatičnim naslovom "Da li je stigla podmornička flota?" Dvanaestog aprila, podmornicka flota se ponovo pojavila a Klarin najavljuje dolazak sovjetskih podmornica u južna mora.

    Ova priča govori ne samo o prisustvu podmornice "Super" (koje se uzima zdravo za gotovo) već isto tako o dijaboličnim sposobnostima Britanaca koji su uspeli da sačuvaju tajnu o svom prisustvu. Osamnaestog aprila, jedan brazilski pilot spazio je podmornicu "Super" u blizini obala Santa Katarine i fotografisao je, ali je slika bila nejasna zbog oblačnog vremena. Ovde imamo još jedan efekat magle (treći u okviru ovih predavanja, ako se sećate), koji su ovog puta direktno stvorili čitaoci da bi održali neophodnu neizvesnost priče. Izgleda kao da se nalazimo na pola puta između Ravne zemlje i Antonionijevog Uvećanja.

    Dvadeset drugog aprila, kada su Britanske snage za specijalne zadatke zaista bile na osamdeset kilometara od mesta gde će se odvijati vojne operacije, Klarin je obavestio svoje čitaoce da se podmornica, koja je navodno patrolirala u vodama Malvina, vratila u Škotsku. Dvadeset trećeg aprila, škotski list Dejli rekord otkrio je da, u stvari, podmornica "Super" nije ni isplovljavala iz svoje britanske baze. Argentinske novine morale su da pronađu drugi prozni žanr, prelazeći sa ratnih filmova na đpijunske romane, tako da je dvadeset trećeg aprila Klarin trijumfalno objavio da je prevara britanskih snaga otkrivena.

     Ko je izmislio tu Žutu podmornicu? Da li su to uradile britanske tajne službe da bi podrile moral Argentinaca? Da li je to delo argentinske vojne komande koja je želela da opravda svoj čvrsti stav? Da li je to učinila britanska štampa? Ili argentinska štampa? Ko je imao koristi od tih glasina? Mene ne interesuje taj aspekt priče. Mene zanima način na koji je čitava priča, u kojoj su sve strane učestvovale, izrasla iz neproverenih glasina. Svi su sarađivali u stvaranju Žute podmornice zato što je ona bila fascinantan fiktivni lik čija je priča bila pripovedački uzbudljiva.

   U ovoj priči, to jest, u stvarnoj priči fiktivne konstrukcije, ima mnogo naravoučenija. Pre svega, ona pokazuje da mi stalno dolazimo u iskušenje da život oblikujemo prema pripovednim obrascima (ali to će biti tema mog sledećeg i poslednjeg predavanja). Drugo, ona pokazuje snagu egzistencijalnih pretpostavki. U svakom iskazu u kome se spominju lična imena ili određeni opisi, pretpostavlja se da čitalac ili sluđalac uzima zdravo za gotovo postojanje entiteta o kome se neđto tvrdi. Ako mi neko kaže da nije mogao da dođe na sastanak jer mu je supruga bila bolesna, moja prva reakcija je da poverujem u postojanje te supruge. Tek kasnije, ako slučajno otkrijem da je dotični neoženjen, mogu da zaključim da je lagao. Mežutim, do tog trenutka, zbog toga đto je njegova supruga stvorena u okviru diskursa samim činom njenog spominjanja, ja nemam razloga da smatram da ona ne postoji. To je tako prirodna sklonost normalnog ljudskog bića da ako pročitam tekst koji počinje rečima: "Kao đto svi znaju, sadađnji kralj Francuske je ćelav" (uzimajuci u obzir da je opštepoznato da je Francuska republika i da se ja ne bavim filozofijom jezika nego da sam običan čovek), neću krenuti da konsultujem Tablice istine već ću odlučiti da ukinem svoju nevericu i smatraću da je taj diskurs fiktivan i da se verovatno radi o prici iz doba Šarla Ćelavog. Postupam tako zato što je to jedini način da pripišem postojanje, u bilo kom svetu, entitetu koje taj iskaz stvara.

    Isto se dogodilo i sa našom podmornicom. Kada je ona jednom ušla u diskurs sredstava za masovnu komunikaciju, podmornica je tu i ostala, a s obzirom da se pretpostavlja da novine govore istinu o stvarnom svetu, ljudi su dali sve od sebe da podmornicu ugledaju.

    U delu Ma che cose njuesto amore od Akila Kampanile (onog izvanredno duhovitog pisca koga sam citirao u svom prvom predavanju), postoji lik po imenu Baron Manuel koji, da bi olakšao svoj tajni život preljubnika, stalno govori svojoj ženi i ostalima da mora da posećuje i pomaže izvesnom Pasotiju, svom dragom prijatelju, koji je hrončcni bolesnik i čije se zdravlje tragično pogoršava kako se ljubavne veze Barona Manuela dalje komplikuju. Pasotijevo prisustvo u romanu tako je opipljivo da, iako i autor i čitalac znaju da on ne postoji, u jednom trenutku svi (drugi likovi, naravno, ali i čitalac) očekuju da se on fizički pojavi na sceni. Tako se Pasoti iznenada pojavljuje, nažalost, samo nekoliko minuta pošto je Baron Manuel (kome se smucčio sopstveni preljubnički život) saopđtio da je ovaj umro.

  Žutu podmornicu su stvorili mediji i ćim je stvorena svi su u nju poverovali. Šta se dešava kada u fiktivnom tekstu autor stvori, kao deo stvarnog sveta (koji je pozadina fiktivnog sveta), nešto što ne postoji u stvarnom svetu? Kao što se možda sećate, to se dogodilo En Redklif koja je stvorila maslinjake u Gaskonji.

   U prvom poglavlju Tri musketara, D"Artanjan stiže u Pariz i ubrzo nalazi smeštaj u Ulici Fosoajer, u kući Gospodina Bonasjea. Kuća Gospodina De Trevija kuda on odmah zatim kreće, nalazi se u Ulici Vje Kolombje (Poglavlje 2). Tek u sedmom poglavlju saznajemo da Portos stanuje u istoj ulici kao i da Atos stanuje u Ulici Feru. Danas Ulica Vje Kolombje ide severnom stranom sadašnjeg trga Sen-Silpis, Ulica Feru izlazi na isti trg sa južne strane, ali u dobu koje se opisuje u Tri musketara taj trg još nije postojao. Gde živi ona povučena i tajanstvena ličnost po imenu Aramis? To saznajemo u Poglavlju 11 u kome otkrivamo da on stanuje na uglu Ulice Servandoni; ako pogledate kartu Pariza (slika 12) primetićete da je Ulica Servandoni prva ulica paralelna sa Ulicom Feru sa istočne strane. Ovo jedanaesto poglavlje se zove "L"Intrigue se noue" ("Zaplet se komplikuje"). Iako je Dima, naravno, imao nešto drugo na umu, nama je zaplet počeo da se komplikuje sa tačke glediđta onomastike i gradskog planiranja.

Jedne noći, posle posete Gospodinu De Treviju u Ulici Vje Kolombje, D"Artanjan (kome se ne žuri da stigne kući i koji želi da se prođeta da bi mogao da se bavi nežnim mislima o svojoj voljenoj Gospođi Bonasje) vraća se kćci "najdužim putem", kako nam se saopđtava u tekstu. Međutim, mi ne znamo gde je Ulica Fosoajer i ako pogledamo mapu danađnjeg Pariza nećemo je pronaći. Sledimo, zato D"Artanjana koji "razgovara sa noći i smeđi se zvezdama" (vidi sliku 13).

   Ako čitamo Dimin tekst gledajući u mapu iz sedamnaestog veka, videćemo da D"Artanjan ide Ulicom Sers-Midi (koja se u to vreme, kako Dima primećuje, zove Sas-Midi), ulazi u uličicu koja se nalazila na mestu današnje Ulice Asas i koja se bez sumnje zvala Ulica Karm, da bi zatim skrenuo levo "jer se Aramisova kuća nalazi između Ulice Kaset i Ulice Servandoni". Pođto je izađao iz Ulice Karm, D"Artanjan verovatno ide preko neke poljane do manastira Bosonogih Karmelićanki, seće Ulicu Kaset, ulazi u Ulicu Mesje (danasnju Mezjer), nekako prelazi Ulicu Feru (tada poznatu kao Ulica Fero) u kojoj stanuje Atos, ali ta mu pomisao ne pada na pamet (jer D"Artanjan zaneto luta kao svaka zaljubljena osoba). Ako se Aramisova kuća nalazi između Ulice Kaset i Ulice Servandoni, trebalo bi da je u Ulici Kanive (mada očigledno Ulica Kanive jođ uvek nije postojala 1625. godine). Ali njegova kuća bi trebalo da se nalazi tačno na uglu Ulice Servandoni (na našoj mapi "Rue?") jer bađ preko puta kuće svog prijatelja D"Artanjan vidi nepoznatu priliku kako izlazi iz Ulice Servandoni (kasnije u romanu saznajemo da je to Gospođa Bonasje).

Avaj, naš empirijski citalac će svakako biti dirnut spominjanjem Ulice Servandoni jer je u njoj živeo Rolan Bart, ali Aramis nikako nije mogao biti dirnut s obzirom da se radnja romana događa 1625. godine; firentinski arhitekta Đovani Nikolo Servandoni koji je rođen 1695, projektovao je fasadu crkve Sen-Silpis 1733, a ulica je dobila ime u njegovu cast tek 1806. godine.

  Iako je Aleksandar Dima znao da se Ulica Sers-Midi tada zvala Sas-Midi, pogrešio je u pogledu Ulice Servandoni. Ta činjenica ne bi imala nikakvog značaja da se tiče samo Dime kao empirijskog autora. Ali sada kad taj tekst postoji, mi poslušni čitaoci moramo da sledimo njegova uputstva i nalazimo se u jednom potpuno stvarnom Parizu, istovetnom kao Pariz iz 1625. godine izuzev činjenice da se u prvom pojavljuje jedna ulica koja u njemu nije mogla da postoji.

  Kao što vam je poznato, logičari i filozofi jezika često su diskutovali o problemu ontolođkog statusa fiktivnih likova (kao i o fiktivnim predmetima i događajima), pa stoga nije besmisleno zapitati se šta znači kada se kaze "r je istinito" kada je r rečenica koja se ne odnosi na stvarni već na fiktivni svet. U mom prethodnom predavanju, međutim, dogovorili smo se da se pridržavamo mišljenja koje je u najvećoj meri zdravorazumsko. Kakav god da je vađ filozofski stav, rekli biste da je u fiktivnom svetu Konana Dojla Serlok Holms neženja; kad bi Holms u jednoj od tih priča rekao Votsonu da rezerviđe vozne karte jer putuje sa Gospođom Holms da uhvati Doktora Morijartija, bilo bi nam svakako bar malo neprijatno. Dozvolite mi da upotrebim jedan vrlo grubi pojam istinitosti: nije tačno da Holms ima ženu kao đto nije tačno da se Empajer stejt bilding nalazi u Berlinu, i tačka.

    Ali da li je sa podjednakim ubeđenjem moguće tvrditi da nije tačno da Aramis stanuje na uglu Ulice Servandoni? Naravno, možemo da tvrdimo da sve dolazi na svoje mesto samo ako izjavimo da u mogućem svetu knjige Tri musketara Aramis stanuje na uglu izvesne Ulice H i da se ta ulica samo greškom empirijskog autora zove Servandoni dok se u stvari verovatno zvala drugacije. Kit Donelan nas je ubedio da ako čovek pogrešno veruje i tvrdi da je Džons ubio Smita, onda će taj čovek kad god pomene Smitovog ubicu uvek misliti na Džonsa iako je Džons nevin.

    Cela stvar je, međutim, mnogo komplikovanija. Gde se nalazi Ulica Fosoajer u kojoj stanuje D"Artanjan? Ta ulica je postojala u sedamnaestom veku a danas ne postoji iz vrlo jednostavnog razloga: stara Ulica Fosoajer bila je ona koja se danas zove Ulica Servandoni. Tako (1) Aramis stanuje u ulici koja nije bila poznata pod tim imenom 1625. i (2) D"Artanjan stanuje u istoj ulici kao i Aramis ali to ne zna. D"Artanjan se zaista nalazi u vrlo čudnoj ontološkoj situaciji: on veruje da u njegovom Parizu iz 1625. postoje dve ulice sa dva različita imena dok u stvari postoji samo jedna ulica sa jednim imenom. Mogli bismo da kažemo da greška ovakvog tipa nije nemoguća. Ljudi su vekovima verovali da se pored obala Indije nalaze dva velika ostrva Cejlon i Taproban pa su ih kartografi iz đesnaestog veka nacrtali; uskoro je utvrđeno da je to udvajanje bilo posledica maštovitog tumačenja opisa mnogih putnika i da u stvarnosti postoji samo jedno ostrvo. Slično tome, verovalo se da se zvezda Zornjača razlikuje od Večernjače (zvali su ih Hesperus i Fosforos), ali one su u stvarnosti jedno isto nebesko telo, to jest, Venera.

      Pa ipak, situacija u kojoj se nalazi D"Artanjan nije ista. Mi, zemaljska bića, posmatramo dva entiteta - Hesperus i Fosforos - izdaleka, u dva različita doba dana, tako da je razumljivo što smo pogrešili ili još uvek grešimo verujući da se radi o dva različita entiteta. Ali kad bismo bili stanovnici Fosforosa ne bismo nikako mogli da verujemo u postojanje Hesperusa, jer ga niko nikada ne bi video da svetli na nebu. Problem Hesperusa i Fosforosa zaokuplja Fregea i druge zemaljske filozofe ali ne postoji za filozofe sa Fosforosa, ako ih ima. Kao empirijski autor koji je očigledno pogrešio, Dima je u istoj situaciji kao i zemaljski filozofi. Ali D"Artanjan je, u svom mogućem svetu, u položaju filozofa sa Fosforosa. Ako se nalazi u ulici koja se danas zove Servandoni, on mora da zna da se nalazi u Ulici Fosoajer, u kojoj stanuje. Prema tome, kako može da misli da je u drugoj ulici, u onoj u kojoj stanuje Aramis?

Kad bi Tri musketara bio naučno-fantastični roman (ili primer samoponištavajuće književnosti), ne bi bilo nikakvog problema. Ja bih lako mogao da napišem priču o svemirskom navigatoru koji odlazi sa Hesperusa prvog januara 2001. i stiže na Fosforos prvog januara 1999. Moja priča bi omogućila postojanje paralelnih svetova u kojoj postoji praznina od dve godine. Jedna od tih planeta se zove Hesperus; ima milion stanovnika i kralja po imenu Sten Lorel. Druga se zove Fosforos; njenih stanovnika je milion manje jedan (Sten Lorel ne postoji na Fosforosu koji je republika) i potpuno su isti kao stanovnici na Hesperusu (imaju ista imena, iste osobine, iste lične sudbine, iste porodične veze). Ili bih mogao da zamislim da svemirski navigator putuje unazad u vremenu i stiže na nekadašnji Hesperus, u doba kada se ovaj zvao Fosforos, samo pola sata pre nego što su njegovi stanovnici odlučili da mu promene ime.

   Međutim, jedan od osnovnih fiktivnih sporazuma u svakom istorijskom romanu sastoji se u tome da koliko god se izmišljenih likova uvede u priču, sve drugo mora, manje ili više, da odgovara onome što se zaista dogodilo u to doba u stvarnom svetu.

    Jedno dobro rešenje naše zagonetke moglo bi biti sledeće: s obzirom da po nekim mapama izgleda da se, bar 1636. godine, Ulica Fosoajer od jednog svog dela ka jugu zvala Ulica Pje de Bis, onda D"Artanjan stanuje u Ulici Fosoajer a Aramis u Ulici Pje de Bis. D"Artanjan, koji misli da su to dve ulice jer imaju različita imena, zna da stanuje u ulici koja je produžetak Aramisove ulice i samo gređkom veruje da se Aramisova ulica zove Ulica Servandoni umesto Ulica Pje de Bis. Zađto da ne? Možda je upoznao nekog Firentinca po imenu Servandoni, pradedu arhitekte Sen-Silpis pa ga je sećanje prevarilo.

   Ali u tekstu se ne kaže da je D"Artanjan stigao u ulicu "za koju misli" da je Ulica Servandoni. U tekstu se kaže da je on stigao u ulicu za koju bi čitalac trebalo da poveruje da je Ulica Servandoni. Kako možemo da rešimo ovu veoma zabrinjavajuću situaciju? Tako što ćemo prihvatiti pomisao da sam ja do sada karikirao rasprave o ontologiji fiktivnih likova. Ono što nas u stvari interesuje nije ontologija mogućih svetova i njihovih stanovnika (problem dostojan postovanja u raspravama modalne logike) već položaj čitaoca.

   To što znamo da Holms nije oženjen znamo iz sage o Holmsu, odnosno iz fiktivnog korpusa. Nasuprot tome, činjenicu da Ulica Servandoni nije mogla da postoji 1625. godine možemo saznati samo iz Enciklopedije; ali informacije iz Enciklopedije su, s tačke glediđta tekstualnog sveta, nevažna ogovaranja. Ako za trenutak razmislite o tome, to je isti tip problema koji je postavio vuk u "Crvenkapi". Mi kao empirijski čitaoci vrlo dobro znamo da vukovi ne govore, ali kao uzorni čitaoci mi se moramo složiti da živimo u svetu u kome vukovi ipak govore. Prema tome, ako prihvatimo činjenicu da u šumi postoje vukovi koji govore, zašto ne bismo mogli da prihvatimo da je u Parizu iz 1625. postojala Ulica Servandoni? Jer to je ono što u stvarnosti prihvatamo i što ćete vi opet prihvatiti ako ponovo pročitate Tri musketara, čak i posle mojih otkrića.

U svojim knjigama Granice Tumacenja i Tumacenje i preterivanje u tumacenju, insistirao sam na razlici izmedju tumacenja teksta i upotrebe teksta ali sam rekao da nije zabranjeno upotrebiti tekst za sanjarenje. U ovom predavanju "upotrebio" sam Tri musketara da bih sebi priustio uzbudljiv izlet u svet istorije i erudicije. Moram da priznam da sam mnogo uzivao u setnji ulicama Pariza trazeci one ulice koje je Dima pomenuo i pregledajuci planove grada iz sedamnaestog veka (koji su svi, uzgred receno, izuzetno netacni). Sa fiktivnim tekstom mozete da radite sta god hocete. Ja sam se sa uzivanjem uneo u ulogu paranoicnog citaoca i proveravao da li je Pariz iz sedamnaestog veka odgovarao Diminom opisu.

Ali ja se u toj igri nisam ponasao kao uzorni citalac, niti cak kao obican empirijski citalac. Da biste znali ko je bio Servandoni morate znati mnogo o umetnosti, a da biste znali da se Ulica Fosoajer zvala Ulica Servandoni morate posedovati veliku kolicinu vrlo usko specijalizovanog znanja. Dimin tekst, koji se putem stilskih signala predstavlja kao popularan istorijski roman, ne moze polagati pravo na tako prefinjenog citaoca. Prema tome, od Diminog uzornog citaoca ne ocekuje se da zna te nevazne pojedinosti - da se 1625. Ulica Servandoni zvala Ulica Fosoajer - tako da on moze zadovoljno nastaviti da cita.

Da li smo ovim resili sve probleme? Ni u kom slucaju. Zamislimo da je Dima naterao D"Artanjana da ode iz kuce De Trevijevih, koja se nalazi u Ulici Vje Kolombje, i krene Ulicom Bonapart (koja je vec postojala u to vreme: ona je sekla pod pravim uglom Ulicu Vje Kolombje i bila je paralelna sa Ulicom Feru, ali se tada zvala Ulica Por de Fer). Ali, ne, to bi vec bilo previse. U tom slucaju bismo ili besno zavrljacili knjigu ili pokusali da je ponovo procitamo, ubedjeni da smo pogresili prihvatajuci ulogu uzornog citaoca istorijskog romana. Jer onda ocigledno ne bi moglo da bude rec o istorijskom romanu vec o onim pricama koje se zovu uhronijske - dogadjaju se u istorijskom vremenu koje je okrenuto naglavacke - i gde se Julije Cezar bori u dvoboju sa Napoleonom a Euklid napokon uspeva da dokaze Fermatovu teoremu.

Zasto ne mozemo da prihvatimo da D"Artanjan ide Ulicom Bonapart a mozemo da prihvatimo da ide Ulicom Servandoni? To je ocigledno: zato sto svi znaju da je nemoguce da je Ulica Bonapart postojala u sedamnaestom veku dok skoro niko ne zna da nije mogla da postoji ni Ulica Servandoni; cak ni Dima to nije znao.

Zato se nas problem ne tice toliko ontologije likova koji zive u fiktivnim svetovima koliko formata Enciklopedije uzornog citaoca. Uzorni citalac koga predvidja roman Tri musketara veoma voli istorijske rekonstrukcije (pod uslovom da nisu previse strucne) i zna ko je bio Bonaparta. On ima tek nejasnu ideju o razlici izmedju vladavine Luja H¶¶¶ i Luja H¶· tako da mu autor daje puno informacija i na pocetku i tokom price jer citalac nema nameru da kopa po francuskim nacionalnim arhivima da bi video da li je u to vreme stvarno postojao Grof De Rosfor. Da li bi citalac takodje trebalo da zna da je u to doba Amerika vec bila otkrivena? U tekstu se ne kaze da nije niti se podrazumeva da jeste, ali mozemo pretpostaviti da bi citalac bio zaprepascen kada bi D"Artanjan u Ulici Servandoni sreo Kristifora Kolumba. Ja samo pretpostavljam "da bi trebalo". Ima citalaca koji bi svakako bili spremni da poveruju da je Kolumbo bio D"Artanjanov savremenik jer ima citalaca za koje je sve "proslost" sto nije sadasnjost, tako da za njih proslost zaista moze biti veoma neodredjena. Jer, kako smo vec rekli, tekst pretpostavlja da citalac poseduje Enciklopediju odredjenog formata ali je veoma tesko utvrditi kog formata bi ona trebalo da bude.

Prvi primer koji mi pada na um je roman Fineganovo bdenje koji predvidja, trazi i zahteva da uzorni citalac bude obdaren beskrajnim enciklopedijskim znanjem, koje je vece od znanja empirijskog autora Dzejmsa Dzojsa, citaoca koji je u stanju da otkrije aluzije i semanticke veze cak i tamo gde su one izmakle paznji empirijskog autora. U stvari, tekst pretpostavlja (kao sto je Dzojs rekao) postojanje "idealnog citaoca koji pati od idealne nesanice". Dima nije ocekivao citaoca kao sto sam ja - jer bi ga takav citalac samo nervirao - koji proverava gde se nekada nalazila Ulica Fosoajer. Dzojs je, naprotiv (iako je suma u Fineganovom bdenju potencijalno beskrajna tako da iz nje ne mozete da izadjete ako jednom u nju udjete), zeleo citaoca koji u svakom trenutku moze da izadje iz sume i razmislja o drugim sumama, o beskrajnim sumama univerzalne kulture i intertekstualnosti.

Mozemo li da kazemo da svaki knjizevni tekst stvara takvog uzornog citaoca, toliko slicnog Borhesovom "Funesu Memorijusu" ? Svakako da ne mozemo. Citalac "Crvenkape" ne mora da zna ko je Djordano Bruno ali citalac Fineganovog bdenja svakako mora. Prema tome, koji format Enciklopedije "normalno" prozno delo zahteva da imamo?

Rodzer Senk i Piter Cajlders omogucavaju nam, u svojoj knjizi Kognitivni kompjuter, da se priblizimo tom problemu sa druge tacke gledista. Koji format Enciklopedije bi trebalo dati masini da bi ona mogla da pise i (razume) basne slicne Ezopovim?

U programu "Tale-Spin" oni su poceli sa malom Enciklopedijom; kompjuteru je receno kako - u skladu sa datim nizom problematicnih situacija - neki medved moze da napravi plan da dodje do meda.

U prvim kompjuterskim pokusajima Medved Dzo je pitao Pticu Irvina gde bi mogao da nadje med a Irvin mu je odgovorio da "ima jedna kosnica u hrastu". Ali u jednoj od prvih prica koje je stvorio kompjuter, Medved Dzo se uvredio jer je pomislio da mu Irvin nije odgovorio. U stvari, u njegovom enciklopedijskom znanju nedostajala je informacija da ponekad mozete oznaciti mesto gde se nalazi hrana pomocu metonimije, odnosno imenovanjem izvora umesto same hrane. Prust je hvalio Flobera sto je napisao da se Gospodja Bovari primakla kaminu, zato sto nije smatrao za potrebno da svojim citaocima saopsti da joj je bilo hladno. Stavise, Flober je uzeo zdravo za gotovo da ce njegovi citaoci znati da kamin proizvodi toplotu. Nasuprot njemu, Senk i Cajlders su shvatili da u radu sa kompjuterom moraju biti izriciti, pa su ga snabdeli informacijama u vezi sa odnosom izmedju hrane i njenog izvora. Ali kada je Ptica Irvin ponovio da se u hrastu nalazi kosnica, Medved Dzo je otisao do hrasta i pojeo celu kosnicu. Njegova Enciklopedija je jos uvek bila nekompletna: trebalo je da mu se objasni razlika izmedju izvora kao posude u kojoj se nalazi hrana i izvora kao predmeta ishrane; jer "ako ste gladni, bice dovoljno da pronadjete frizider "samo ako znate da hranu treba da potrazite u njemu a ne da pojedete njega. Nista od ovoga nije bilo ocigledno masini".

Jos jedan nepredvidjeni dogadjaj desio se kada je masini receno kako da koristi neka sredstva da bi ostvarila neke ciljeve (na primer, "ako lik zeli neki predmet, onda on ima mogucnost da se cenjka sa vlasnikom tog predmeta"). A onda se desilo sledece:

Medved Dzo je ogladneo. Pitao je Pticu Irvina gde da nadje med. Irvin je odbio da mu kaze, pa mu je Dzo ponudio crva ako mu ovaj kaze gde ima meda. Irvin se slozio. Medjutim, Dzo nije znao gde ima crva pa je pitao Irvina koji nije hteo da mu kaze. Onda je Dzo ponudio da mu donese crva ako mu Irvin kaze gde ih ima. Irvin se slozio. Ali Dzo nije znao gde ima crva pa je pitao Irvina koji nije hteo da mu kaze. Onda je Dzo ponudio da mu donese crva ako mu Irvin kaze gde ih ima...

Da bi kompjuter izbegao ovu zamku receno mu je da "ne daje liku cilj ako ga ovaj vec ima "to jest, ako je vec bezuspesno pokusao da ga ostvari nego da pokusa nesto drugo". Ali cak je i ovo uputstvo stvorilo probleme jer je ono bilo u raskoraku sa prethodnom informacijom - na primer, "Ako je lik gladan i vidi hranu, on ce hteti da je pojede. Ako lik pokusa da dobije hranu i ne uspe, njemu ce pozliti zbog nedostatka hrane."

Evo price koju je kompjuter izmislio. Lisac Bil video je Gavrana Henrija kako sedi na grani i u kljunu drzi parce sira. Bil je bio gladan i ocigledno mu se jeo sir pa je ubedio Henrija da pocne da peva. Henri je otvorio kljun i sir je pao na zemlju. Posto je sir bio na zemlji, Bil ga je pogledao i, u normalnim okolnostima, trebalo je da pozeli da ga pojede. Ali kompjuter je imao uputstvo da liku ne daje isti cilj dva puta, tako da Bil nije mogao da utoli glad pa se razboleo. Utoliko gore po Bila. Ali sta se desilo sa Gavranom Henrijem?

Gavran Henri video je sir na zemlji i hteo je da ga pojede ali je znao da je on vlasnik sira. Bio je posten prema sebi pa je odlucio da se ne prevari i ne odustane od sira. Nije ni pokusao sebe da prevari, nije bio ni takmicarski raspolozen prema sebi, ali se setio da se nalazi u polozaju dominacije nad sobom tako da je odbio da sebi dsir. Nije mogao da nadje dobar razlog zbog koga bi sebi dao sir "ako bi to uradio, izgubio bi sir, pa je sebi ponudio crva ako sebi dsir. To je zvucalo fer ali nije znao gde da nadje crva. Onda je rekao sebi, "Henri, da li znas gde ima crva?" Ali, naravno, on nije znao pa je... "i tako dalje.

Covek stvarno mora mnogo da zna da bi mogao da cita basne. Ali koliko god su Senk i Cajlders morali da se muce uceci svoj kompjuter nisu morali da mu kazu gde je Ulica Servandoni. Svet Medveda Dzoa uvek je bio mali svet.

Da bi citao knjizevno delo covek mora da ima nekog pojma o ekonomskim kriterijumima koji vladaju u fiktivnom svetu. Kriterijumi nisu u njemu, ili tacnije, kao u svakom hermeneutickom krugu, njihovo postojanje mora da se pretpostavi cak iako pokusavate da o njima donesete zakljucke na osnovu teksta kao dokaza. Zbog toga citanje lici na opkladu. Vi se kladite da cete biti verni sugestijama glasa koji ne saopstava izricito to sto nagovestava.

Vratimo se Dimi i pokusajmo da ga citamo kao da smo citaoci vaspitani na Fineganovom bdenju, to jest, kao da smo ovlasceni da nalazimo dokaze, tragove, aluzije i semanticke kratke spojeve u citavom tekstu. Pokusajmo da preteramo u tumacenju Tri musketara.

Covek bi mogao da pretpostavi da imenovanje Ulice Servandoni nije bilo greska vec trag ili aluzija - da je Dima ostavio to ime na margini teksta da bi citaoce drzao budnim. On je zeleo da citaoci shvate da svaki knjizevni tekst sadrzi u sebi sustinsku kontradikciju samo zato sto toliko pokusava da dovede do podudaranja fiktivnog i stvarnog sveta. Dima je hteo da dokaze da je svaka knjizevnost samoponistavajuca. Naziv poglavlja "Zaplet se komplikuje" odnosi se ne samo na ljubavne veze D"Artanjana ili kraljice vec na samu pripovednost.

Na ovom mestu, medjutim, na scenu stupaju ekonomski kriterijumi. Rekli smo da je Nerval zeleo da citalac rekonstruise njegovu pricu, a to mozemo da kazemo zato sto u tekstu Silvije postoji obilje vremenskih signala. Tesko je poverovati da su ti signali slucajni; tesko da bi bila slucajnost da se jedini precizni datum u knjizi nalazi bas na njenom kraju, upravo zato sto nas ta cinjenica poziva da ponovo procitamo novelu i ponovo otkrijemo sled dogadjaja u prici koji je pripovedac izgubio a koji mi jos nismo pronasli. Medjutim, svi vremenski signali koji su razbacani kroz ceo Nervalov tekst pojavljuju se u sustinski vaznim trenucima zapleta, bas onda kada citalac pomisli da se izgubio. Ti signali funkcionisu kao priguseni ali ipak vidljivi semafori na raskrsnicama u magli. Nasuprot njima, svako ko trazi anahronizme kod Dime naci ce ih mnogo, ali nijedan od njih nece biti na strateski vaznom mestu. U Poglavlju 11 pripovedacev glas se koncentrise na D"Artanjanovu ljubomoru, na dramu koju nista ne bi promenilo bez obzira kojim se ulicama on kretao. Zaista, citalac bi mogao da primeti da se celo poglavlje bavi zamenom identiteta: prvo vidimo priliku koju zatim identifikujemo kao Gospodju Bonasje; ona potom razgovara sa nekim za koga D"Artanjan misli da je Aramis a mi kasnije otkrivamo da je neka zena. Na kraju tog poglavlja Gospodja Bonasje ce biti u drustvu jednog muskarca za koga D"Artanjan misli da je njen ljubavnik a koga posle prepoznajemo kao Lorda Bakingema, kraljicinog ljubavnika... Zasto ne bismo pomislili da je zbrka oko ulica namerna, odnosno da funkcionise kao znak i alegorija za zbrku oko lju- di kao i da postoje suptilne paralele izmedju te dve vrste nesporazuma?

Odgovor glasi da, u toku celog romana, slucajeve zamene identiteta prate iznenadna prepoznavanja, kao sto je uobicajeno u popularnim romanima devetnaestog veka. D"Artanjan stalno na licima nepoznatih ljudi u prolazu prepoznaje zloglasnog coveka iz Mena; puno puta pomisli kako je Gospodja Bonasje neverna da bi zatim otkrio kako je cedna poput andjela. Atos ce za Miledi pomisliti da je An de Brej sa kojom je godinama bio ozenjen dok nije otkrio da je ona pocinilac zlocina. Miledi ce u dzelatu iz Lila prepoznati brata coveka koga je ona upropastila. I tako dalje. Anahronizam koji se tice Ulice Servandoni, medjutim, ne prati nikakvo otkrice tako da Aramis i dalje u njoj stanuje do kraja romana a verovatno i posle. U skladu sa pravilima spijunskih romana iz devetnaestog veka, ako nastavimo da pratimo trag koji vodi Ulicom Servandoni naci cemo se u corsokaku.

Do sada smo se bavili zabavnim mentalnim eksperimentima, pitajuci se sta bi se dogodilo da nam je Nerval saopstio da kociju nije vukao konj, da je Reks Staut postavio Aleksanderplac u Njujork i da je Dima naterao D"Artanjana da skrene u Ulicu Bonapart. Dobro, uzivali smo u toj igri, kao sto to ponekad rade i filozofi; ali ne smemo zaboraviti da Nerval nikada nije rekao da kociji nedostaje konj, da Staut nikada nije postavio Aleksanderplac u Njujork i da D"Artanjan nikad nije skrenuo u Ulicu Bonapart.

Enciklopedijsko znanje koje se trazi od citaoca (postavljaju se granice na potencijalno beskonacnu velicinu maksimalne Enciklopedije koju niko od nas nikada nece imati) ograniceno je knjizevnim tekstom. Verovatno bi Dimin uzorni citalac trebalo da zna da Bonaparta nije mogao imati ulicu sa svojim imenom 1625. godine, tako da Dima i ne pravi takvu gresku. Od istog citaoca se verovatno ne ocekuje da zna ko je bio Servandoni pa Dima sebi moze da dozvoli da ga spomene na pogresnom mestu. Knjizevni tekst pretpostavlja neko znanje koje bi citalac trebalo da ima i uspostavlja druga. U pogledu svega ostalog tekst ostaje nedorecen ali nas, naravno, ne obavezuje da istrazujemo celu maksimalnu Enciklopediju.

Tacan format Enciklopedije koji tekst zahteva od citaoca ostaje pitanje pretpostavke. Otkriti taj format znaci proniknuti u strategiju uzornog autora, sto ce reci, otkriti ne figuru na tepihu vec pravilo po kome se mogu otkrivati mnoge figure na fiktivnom tepihu.

Sta je naravoucenije ove price? To je cinjenica da knjizevni tekstovi priskacu upomoc nasoj metafizickoj uskogrudosti. Mi zivimo u velikom lavirintu stvarnog sveta koji je veci i slozeniji od sveta Crvenkape. To je svet cije staze jos uvek nismo u potpunosti istrazili i ciju globalnu strukturu nismo u stanju da opisemo. U nadi da pravila igre postoje, covecanstvo se vekovima pitalo da li postoji autor (ili autori) tog lavirinta. Razmisljali su o Bogu, ili bogovima, kao da su empirijski autori, pripovedaci ili uzorni autori. Ljudi su se pitali kakvo bi moglo biti to empirijsko bozanstvo: da li ima bradu, da li je On ili Ona ili Ono, da li je rodjeno ili je oduvek postojalo, pa cak (u nase vreme) i da li je mrtvo. Uvek se tragalo za Bogom kao Pripovedacem, u utrobi zivotinja, u pticijem letu, u zbunju koje gori, u prvoj recenici Deset bozjih zapovesti. Medjutim, neki su ljudi (ukljucujuci filozofe, naravno, ali isto tako i pripadnike mnogih religija) trazili Boga kao Uzornog Autora, to jest, Boga kao Pravilo Igre, kao Zakon po kome ce jednog dana lavirint sveta biti moguce razumeti. Bozanstvo je u tom slucaju nesto sto moramo da otkrijemo u isto vreme kada otkrijemo zasto se nalazimo u lavirintu kao i put koji nam je namenjen u njemu.

U svom post skriptumu Imenu ruze, rekao sam da volimo detektivske price zato sto one postavljaju ista pitanja kao filozofija i religija: "Ko je to uradio?" Ali to je metafizika za citaoca prvog nivoa. Citalac drugog nivoa ima vece zahteve: kako da identifikuje (pretpostavi) ili cak kako da stvori Uzornog Autora da bi njegovo citanje imalo smisla? Stiven Dedalus se pitao: Ako covek koji nasumicno rezbari u drvetu stvori lik krave, da li je taj lik umetnicko delo? I ako nije, zasto nije? Danas, posto smo formulisali politiku redi-mejda (readdz-made), znamo odgovor: da je uobicajeni oblik umetnicko delo ako uspemo da u pozadini zamislimo stvaranje autorove strategije. To je ekstremni slucaj u kome postati dobar citalac automatski znaci postati dobar autor.

Ali upravo taj ekstremni slucaj divno izrazava tu neraskidivu vezu, tu dijalektiku, izmedju autora i uzornog citaoca.

U toj dijalektici moramo slediti uputstvo koje daje prorocanstvo iz Delfa: upoznaj sebe. Jer kako nas podseca Heraklit, "Bog cije je prorocanstvo dato u Delfima ne govori i ne skriva vec nagovestava kroz znake", znanje koje trazimo je neograniceno jer pretpostavlja oblik stalne zapitanosti.

Takva zapitanost, iako potencijalno beskonacna, ogranicena je skracenim formatom Enciklopedije koju zahteva knjizevno delo, ali mi nismo sigurni da li je stvarni svet, zajedno sa beskonacnoscu svojih mogucih svetova, beskonacan i ogranicen ili konacan i neogranicen. Medjutim, postoji jos jedan razlog zbog koga se u knjizevnosti osecamo metafizicki udobnije nego u stvarnosti. Postoji zlatno pravilo na koje se oslanjaju kriptoanaliticari i razbijaci sifri a to je da se svaka tajna poruka moze desifrovati pod uslovom da se zna da je poruka. Problem sa stvarnim svetom je u tome, sto su se ljudi od iskona pitali da li poruka postoji, i ako postoji, da li ima smisla. U fiktivnim svetovima, mi bez ikakve sumnje znamo da oni imaju poruku i da iza njih stoji entitet autora kao stvoritelja, kao i da se on nalazi u njima u vidu niza uputstava za citanje.

Tako je nase traganje za uzornim autorom surogat onog drugog traganja, u toku kojeg Slika Oca bledi u Magli Beskraja a mi nikada ne prestajemo da se pitamo zasto ima necega umesto da nema nicega.
_________________

Bertold Breht, odlomci

“Kad bi ajkule bile ljudi”, upitala je mala gazdaričina kćer gospodina Kejnera, “da li bi bile bolje prema malim ribama?” “Naravno”, reče on. “Kad bi ajkule bile ljudi, imale bi velike kutije u moru u kojima bi živele male ribe. U ovim habitatima bi držale sve vrste hrane – i biljke i životinje. Starale bi se da kutije uvek imaju svežu vodu, i uopšte bi pazile na sve sanitarne mere. Ako bi, na primer, neka ribica povredila svoja peraja, odmah bi bila zbrinuta, kako ajkule ne bi bile lišene nje zbog prerane smrti.
      Da male ribe ne bi bile utučene, bili bi održavani veliki podvodni festivali, jer srećne ribe imaju bolji ukus od nego tužne. U školama bi ribice učile kako da uplivaju u čeljusti ajkule. Učile bi geografiju, na primer, tako da kada velike ajkule odlutaju negde, umeju da ih pronađu.
Najvažnije bi bilo, naravno, moralno obrazovanje ribica. Učile bi da je Najveća i Najlepša stvar za ribicu da se žrtvuje radosno i da mora verovati u ajkule, posebno kada joj obećavaju svetlu budućnost. Malim ribama bi se govorilo da se do ovakve budućnosti može stići samo ako nauče da budu poslušne. I nadasve, morale bi da se čuvaju svih osnovnih, materijalističkih, egoističkih i marksističkih frakcija, i da odmah prijave ajkulama ako neke od njih počnu da manifestuju takve tendencije. Kad bi ajkule bile ljudi, naravno, vodile bi ratove međusobno radi osvajanja stranih kutija sa ribicama i stranih ribica. Pustile bi svoje ribice da ratuju za njih. Učile bi strane ribice da postoje ogromne razlike između njih i ribica drugih ajkula. Male ribe, tvrdile bi, su glupe, ali ćute na različitim jezicima i stoga se ne mogu razumeti međusobno. Svaka ribica koja ubije nekoliko neprijateljskih ribica u borbi – malih stranih riba, glupih na različitim jezicima – dobile bi malu medalju od morske trave koju bi zakačile na grudi i bile nagrađene titulom “heroj”.
      Kad bi ajkule bile ljudi, naravno, imale bi umetnost. Bilo bi izložbi predivnih slika čeljusti ajkula u slavnim bojama. Pozorišta na morskom dnu bi prikazivala ribice heroje kako ponosno uplivavaju u čeljusti akjule uz melodičnu muziku koja draži njihove uši i velike misli koje uspavljuju njihova čula.
Čak bi postojala i religija kad bi ajkule bile ljudi. Propovedali bi da ribice počinju da žive tek kada dospeju u stomake ajkula. Štaviše, ako ajkule ikada postanu ljudi, ne bi sve ribice bile ravnopravne kao što su sad. Nekim bi bili dati položaji, bile bi postavljene iznad drugih. Onim značajnijim bi bilo dopušteno da proždiru manje. Ovo bi sigrno bilo na zadovoljstvo ajkula, koje bi za sebe onda imale veće primerke. Značajnije ribice bi bile odgovorne za čuvanje reda među ostalim: postale bi profesori, oficiri, graditelji kutija za ribice, itd. Ukratko, more bi postalo civilizovano tek kada bi ajkule bile ljudi.”
       ” Kada je vedro i kada sija Mesec, noću, na svakoj vodenoj površini možete videti njegovu sliku. Koliko samo vodenih površina postoji? I na svakoj od njih vidi se Mesec. Slika originala. Uvek je to njegova projekcija, uvek je to on. Hiljade i hiljade Meseca na hiljadama i hiljadama vodenih površina. Sve je to jedan jedini Mesec. On je izvor svih svojih slika. Kada svane dan, sve te slike nestanu, ali Mesec još uvek postoji. Tako je i sa nama. Svi smo mi slike Boga. Kada nas nestane, Bog još uvek postoji. On je izvor života, on je ono što smo mi stvarno. Svaka Mesečeva slika je u potpunosti odraz Meseca, kao što je čovek odraz Boga. I kao što se Mesec može razdeliti na beskonačno mnogo svojih slika, a da mu to uopšte ne smeta, tako i Bog, koji je izvor života, može to da učini. I sve se uvek vraća svom izvoru. Tada sva osećanja nestaju i ostaje samo postojanje. Ali Bogu se ponekad ne sviđa taj oblik, kada ništa ne može da oseti zato se projektuje u oblik u kome to može.”
Kada bi ajkule bile ljudi 


                                        ______________________________________



- Niko te ne može puno popraviti, ako sam sebe ne popraviš.
- Inteligencija nije u tome da ne pravimo greške, već da što pre uvidimo kako da ih pretvorimo u nešto dobro.
- Nemojte se toliko plašiti smrti, koliko neodgovarajućeg života.
- Nikada ne veruj onome koji o svakome govori dobro.
- Ko se bori, taj može i izgubiti; ali ko se ne bori, taj je već izgubio.
- Svi jure za srećom, a niko ne vidi da je sreća odmah iza njih.
- Šta je provaljivanje u banku, u odnosu na osnivanje banke?
- Niko vam ne može usaditi osećanje manje vrednosti bez vašeg pristanka.
- Ko je protiv politike, ustvari je za politiku koja se provodi nad njim.
- Nemojte se truditi da samo vi budete dobri, već da i svet što ga iza sebe ostavljate postane dobar.
- Pisci ne mogu da pišu onoliko brzo koliko brzo vlade mogu da zapodevaju ratove: jer pisanje zahteva razmišljanje.
- Dobroj zemlji nisu potrebne vrline, svi tamo mogu biti sasvim prosečni, osrednje pameti, pa, ako hoćete, i kukavice.
- Podmitljivost je kod ljudi isto što i milosrđe kod dragog Boga. Podmitljivost je naša jedina nada. Dok je nje, ima i blagih presuda, pa se i nevin ponekad izvuče na sudu.
- Kažu da su, naravno, hteli da zvona zvone za pogreb, ali ispostavilo se da su sve crkve razrušene paljbom po njegovoj zapovesti, tako da siromah vojskovođa neće čuti zvona kad ga budu spuštali u grob.

________________________________________

Česlav Miloš,poezija

PESMA O KRAJU SVETA 

Na dan kraja sveta
Pčela kruži oko cveta dragoljuba,
Ribar blistavu mrežu popravlja,
U moru skaču blistavi delfini,
vrapci čavrljaju u detelini
i zmija ima zlatnu kožu, kao što valja.
Na dan kraja sveta
Poljem idu žene pod suncobranima,
Na rubu travnjaka pijanac spava,
Na ulici viče prodavac variva,
I čamac sa žutim jedrom ostrvu se približava.
U vazduhu traju zvuci violine
I noć se zvezdana otvara.
A oni što čekali su munje i gromove,
Razočarani su.
A oni što čekali su anđeoske trube i horove
Ne veruju da to već počinje.
Dok sunce i mesec na nebu stoje,
Dok bumbari posećuju ruže svoje,
Dok se rađaju rumena deca,
Niko ne zna da to već počinje.
Samo sedi starac što bio bi prorok,
Ali prorok nije jer brižljivo mora raditi,
Paradajz privezujući govori:
Drugog kraja sveta neće biti,

DRUGI PREVOD

Pesma za kraj svijeta 

Na dan kraja svijeta
pčela zvrji oko lista djeteline,
ribar popravlja svoju ljeskastu mrežu.
Veseli maleni kitovi skakuću između talasa, mladunci laste se igraju pored oluka
a zmijska koža je zlataste boje, kako i treba da bude.

Na dan kraja svijeta
žene pod kišobranima koračaju kroz polja, pijanac tone u san na ivici travnjaka, prodavci povrća galame na ulici
i čamac sa žutim jedrom grabi ka ostrvu, glas violine ostaje u vazduhu
kao uvod u zvjezdanu noć.

Oni koji su očeklivali munje i grmljavinu su razočarani.
Oni koji su očekivali znak i arhanđelske trube ne vjeruju da se dešava baš sada.
Sve dok su sunce i mjesec iznad nas, sve dok se bumbar sladi na latici ruže, sve dok se rađaju
ružičaste bebe
niko ne vjeruje da se dešava baš sada.

Samo sijedi starac, koji bi mogao biti Prorok a nije, jer je previše zauzet,
ponavlja, dok uređuje leje paradajza: neće biti drugog kraja svijeta,
neće biti drugog kraja svijeta.
(Varšava, 1944)
___________________________________

IZJAVA

Gospode Bože, voleo sam džem od jagoda
I tamnu slast ženskog tela
Kao i ledenu votku, sleđa u ulju,
Mirise: cimeta i klinčića.
Pa kakav sam ja onda prorok? Toliko je drugih
S pravom bilo odabrano, verodostojnih.
A ko da meni poveruje? Jer videše
Kako se bacam na jelo, kako praznim čaše
I pohlepno se zagledam u vrat konobaričin.
S manama i njih svestan. Žudan veličine,
Vešt da je opazim pa ma gde bila,
Pa ipak, premda ne baš oštra vida,
znao sam što preostaje manjima, kao što sam ja:
Vašar kratkih nada, zborište oholica,
Nadmetanje grbavaca, književnost.

_________________________________________

A, IPAK KNJIGE

A knjige će ipak ostati na policama, odvojena bića,
Jednom stvorena, još mokra
Poput lješnjaka zablistalih pod drvom u jesen,
I dodirivane, otvorene, počele živjeti
Unatoč vatrama na horizontu, dvorcima raznesenim,
Plemenima u pokretu, planetima u kretanju.
«Mi jesmo,» one govore,
Čak i kada im istrgnu stranice, ili im plamen
oliže slova.
Toliko izdržljivije
Nego što smo to mi, čija krhka toplina
Hladi se u sjećanju, rasprši se, nestaje.
Zamišljam zemlju kada mene više neće biti:
Ništa se ne događa, nema gubitka, još uvijek je čudna parada,
Ženske haljine, orošeni ljiljani, pjesma u dolini,
Pa ipak knjige će biti na policama,
Dobro pristigle, nastale od ljudi ali isto i od zračenja, visina.

___________________________________________

NE TAKO

Oprosti. Bio sam strateg kao mnogi od onih što
se noću provlače pored ljudskih građevina.

Sračunavao sam gde stoje straže pre no što bih
se odvažio da priđem zatvorenim granicama.

Znajući više, pravih se da dovoljno je manje,
ne kao oni što dolaze da svedoče.

Ravnodušnim prema pucanju, poteri u čestaru i
porugama.

Neka mudraci i sveci, mišljah, celoj zemlji darove
donose a ne jeziku.

Ja čuvam dobro ime, jer je jezik moja mera.

Idiličan, detinji jezik koji uzvišeno pretvara u
dirljivo.

I raspada se himna ili psalam predvodnika hora,
ostaje popevka.

Uvek nepotpun beše moj glas, drugu bih hteo da
odam zahvalnost.

A štedro i bez ironije, te dike nevoljnih.

Iza sedam gora, pod zvezdom jutarnjom,

________________________________________

STIMULACIJA MEMORIJE

Ne zna da svetli,
ne zna da leti,
ne zna da je to i ništa drugo.
I sve češće
sa otvorenim ustima
i guloazom koji se dimi
nad čašom crnog vina
razmišljam o tome,
šta znači biti to i ništa drugo.

_________________________________________

PESNIK 

Prvi pokret je pevanje,
Slobodni glas koji ispunjava gore i doline.
Prvi pokret je radost,
Ali nju odnosi nešto.

I kad su godine promenile krv,
A hiljadu sistema planetarnih rodilo se i zgaslo u telu,
Sedim, pesnik lukavi i gnevni,
Očima pakosno žmirkajući,
I odmeravajući u ruci pero
Osvetu smišljam.

Spuštam pero, i čestar nagona i lišće, prekriva se cvećem,
A miris tog drveća bestidan je, jer tamo na stvarnoj zemlji
Takvo drveće ne raste i ko uvreda je
Nanesena ljudima što pate, miris tog drveća.
Jedni se štite očajem, koji je sladak
Ko jaki duhan, ko čaša votke ispita u čas uništenja.
Drugi imaju nadu glupih, ružičastu kao erotični san.

A još neki nalaze umirenja u veličanju domovine,
Koje može trajati dugo,
Premda ne mnogo duže, no što još traje devetnaesti vek.

Ali meni je dana cinična nada,
Jer otkad otvorih oči, ne vidoh ništa drugo do požara i pokolja,
Dana mi je nada osvete nad drugima i nad samim sobom,
Jer sam bio taj, koji je znao
I nikakve iz tog za sebe nije imao koristi.
1911
____________________________________________

TO 

 Kad bih najzad mogao da kažem šta se krije u meni.
Da viknem: ljudi, lagao sam vas,
Govoreći da toga nema u meni,
A to je tamo stalno, danju i noću.
Mada sam baš zahvaljujući tome
Umeo da opisujem vaše zapaljive gradove,
Vaše kratke ljubavi i zabave što trule i raspadaju se.
Minđuše, ogledala, bretelu koja spada,
Scene u spavaćim sobama i na bojištima.

Pisanje je bilo za mene zaštitna strategija
Brisanja tragova. Jer, ne može se dopadati ljudima
Onaj, ko poseže za zabranjenim.
Prizivam u pomoć reke, u kojima sam plivao, jezera
S brvnom među ševarom, dolinu,
U čijem ehu pesmu prati večernje svetlo,
I priznajem da su moje ekstatične pohvale životu
Mogle biti samo vežbe visokog stila
A ispod je bilo to, što neću pokušati da imenujem.

To je slično misli beskućnika kada ide po ledenom,
stranom gradu.

I slično je trenutku kad opkoljeni Jevrejin vidi
teške šlemove nemačkih žandarma kako se primiču.

To je kao kad kraljev sin polazi u grad i vidi
pravi svet: bedu, bolest, starenje i smrt.

To se može takođe uporediti sa ukočenim licem
nekoga, ko je shvatio da je napušten zauvek.

Ili sa rečima lekara o neopozivoj presudi.
Jer to znači nailaženje na kameni zid i shvatanje
da taj zid neće ustuknuti ni pred kojim našim molbama

_____________________________________

I tako se vratih tu...

I tako se vratih tu iz velikih prestolnica,
U grad u uzanom dolu pod bregom s katedralom
S kraljevskim grobnicama. Na trg pod kulom
Gde reska zublja oglašava podne
Tonom raspolućenim tatarskom strelom
Svaki put kad susretne trubača.
Vraćam se golubovima i kićenim rupcima cvećarica,
Građanima koji čavrljaju pod gotičkim portalom crkve.
Moj sanduk s knjigama ovaj put stiže da zauvek ostane.
O svom trudnom životu mogu reći: življen je.
Lica su u sećanju bleđa nego na dagerotipijama.
Ne moram svakog jutra pisati pisma i dopise..
Tamo gde ja stadoh, drugi će nastaviti, uvek s istom nadom,
Za koju znamo da je besmislena, ali joj svejedno posvećujemo život.
Moja zemlja ostaće ono što je i bila, stražnje dvorište imperija,
Koje provincijskim snatrenjem leči svoja poniženja.
Sa štapom u ruci odlazim u jutarnju šetnju:
Na mestima bivših staraca sede neki novi starci,
Tamo gde su nekad šetale devojke u šuštavim suknjama,
Sad prolaze nove, ponosne na svoju lepotu.
Deca valjaju obruče preko pola veka .
Iz podruma postolar pogledava na svoje klupe,
Grbavac prolazi s nemom jadikovkom, a zatim
I dama odevena po poslednjoj modi, bujna poput smrtnih greha.
I tako Zemlja istrajava u svakoj neznatnoj stvari,
Nepovratno kao i u životima ljudi.
I čini se poput olakšanja: pobediti? Izgubiti?
Čemu, kad će nas svet ionako zaboraviti?

Vitold Gombrovič,NAŠA EROTSKA DRAMA

One žele da budu cvetovi

Radi ozdravljenja erotskog života u Južnoj Americi trebalo bi najpre izlečiti erotsku, veoma ograničenu i anahronu, maštu muškarca i žene.Odnosno, glavni razlog našeg rđavog, nesavršenog seksualnog suživota je u tome što se i muškarac u odnosu prema ženi i žena prema muškarcu pretvaraju da su neko drugi nego što stvarno jesu, pretpostavljajući da će nekakvom fiktivnom i izveštačenom ličnošću lakše pridobti ljubav partnera i postići sreću. Taj naivni i uporni karneval se ni za časak ne zaustavlja, već postaje običaj, čak ritual. Izvršimo sada malu analizu „erotskog načina življenja" južnoameričkih žena, trudeći se da otkrijemo neku od pomenutih zabluda. Evo jedne od njenih definicija: ono što najviše parališe južnoameričku ženu i najviše joj škodi jeste činjenica da ne želi da bude žena, već cvetili dete.

Rob vlastite lepote

Upoređujući južnoameričke žene s Evropljankama (s „evropskim" je veoma neprecizna reč, s obzirom da postoji više tipova evropskih žena) brzo dolazimo do prijatnog i za nas pohvalnog zaključka, da u pogledulepote nemamo šta da zavidimo starom kontinentu. Bože, kakve se oči ,kakvi zubi, kakva tela i lica mogu videti u Južnoj Americi! Ogroman jei urođen šarm latinoameričkih žena i kakvo samo nepogrešivo osećanjeza formu i stil imaju; u svakoj situaciji, umeju sjajno da se kreću i smejua da njihove reakcije nikada ne deluju šokantno - čak u očima najzahtevnijih sudija i poznavalaca. Međutim sada, posle ovog poklonjenja, nekase naše dame pripreme da čuju nekoliko, kako mi se čini, strogih, alii ozbiljnih reči kritike. Zbog čega ta fizička lepota ne izaziva utisak koji bi trebalo da izaziva? Drugim rečima, zbog čega južnoamerička lepota ne očarava, ne osvaja muškarce u onoj meri u kojoj to čini evropska? To je zanimljivo pitanje. Očigledno je da lepe oči nisu dovoljne da se nanekog ostavi lep utisak, već da su za to potrebni i izvesni psihički činioci. Jasno je da južnoamerička žena ima ozbiljne probleme sa osvajanjem muškaraca svojom lepotom iz jednostavnog razloga: sama je totalno potčinjena svom spoljašnjem izgledu. Kakva frizura! Kakva otmenost! Kakva elegancija! Koliko napora i žrtvovanja je košta ostvarenje - takoreći savršeno - tog estetskog ideala! Jer, ta žena je do te mere elegantna, privlačna i prefinjena da takoreći nije u stanju da se kreće, iz straha da nenaruši svoj spoljašnji izgled. Na veoma visokim štiklama ne može ni dapotrči ni da skoči; boji se vetra, jer je veoma brižno očešljana. Ne može sebi da dozvoli spontan smeh ni energičniji gestjer, u najboljem slučaju, to neće biti estetski. Takođe sebi ne može da dopusti bilo kakvo osećanje ni brak, ako nisu u potpunosti „estetski", jer su joj uloga i dužnost da neprestano, bez predaha bude - očaravajuća. Južnoamerička žena jerob vlastite lepote i u skladu s tim postaje muškarčev rob.

Sećam se kako sam jednom bio na Monparnasu, u društvu nekolikofrancuskih studenata i nekoliko veoma elegantnih i sjajno očešljanihdevojaka. Iznenada je jedan mladić skočio kao lav i prodrao se: „Kakomožemo da razgovaramo s ovim onduliranim glavama?!" Rasturio im je one frizure koje su nosile s neverovatnim osećanjem odgovornosti.Ne želim nikoga da huškam, ali mi se čini da bi upravo nešto tako trebalo uraditi u Južnoj Americi... i da bi bilo veoma uputno da muškaracda ženi do znanja da mu je savršena lepota mučna i dosadna, umesto dase njom oduševljava. Da je u pitanju samo fizička, ne bi bilo problema! Neuporedivo važnija i za kolektivni život je štetnija „duhovna lepota",„psihička čistota", „estetika duše" koja latinskoameričku ženu primorava da igra ulogu anđela palog s neba. Ideal lepote takvih žena je odviše fiktivan i ograničen. Hoće da budu ideal harmonije, iako u stvarnosti nikom ne polazi za rukom da postigne apsolutnu harmoniju, jer smo svi osuđeni na kupanje u moru suprotnosti i disonantnosti, tako da se taharmonija pretvara u laž. Hoće da budu estetske, međutim i telo kao iduša ima svoje ružne strane, i taj krajnji estetizam se pretvara u laž. Hoće da budu „čiste", mada je jedno uzdizati čistotu do nivoa najvišeg dobrai postavljati ga sebi kao uzvišeni cilj, a drugo - oponašati čistotu u tako dramatično nečistom svetu kao što je naš.

Manje privida, više iskrenosti


Ako je današnja Evropljanka u svojim reakcijama iskrenija, autentičnijai spontanija, to nije njena vlastita zasluga, već proizlazi iz činjenice da je situacija ratova i revolucija primorava na iskrenost. Mirniji, više građanski život na južnoameričkom kontinentu navikao je ljude na preterano negovanje privida, i upravo se žena ističe u slavljenju tog žalosnog kulta. Dok je južnoamerička žena samo objekat pogleda, Evropljanka gleda; dok je prva pasivna, druga je aktivna; dok prva postoji za muškarca, druga ima vlastiti život. Evropljanka nije spolja lepa, ali je zato dramatičnija, a pre svega je - dinamičnija. Zbog toga je muškarac, po svoj prilici, tretira ozbiljnije. Jer, latinskoamerički muškarac ne može ženu tretirati ozbiljno ako oseća da celokupan način života, sve što ona govori ili radi u biti potiče iz jedne jedine potrebe - iz želje da očara muškarca i osvoji ga svojim šarmom. I vidimo kako ta žena koja preterano brine o lepoti, tone u infantilizam, što nije samo štetno već i užasno, beskrajno dosadno. Nema načina da se ozbiljnije govori o erotskom prevaspita-vanju latinoameričke žene a da se ne podvlači fatalni uticaj tog ideala lepote koji je stvoren tokom višegodišnjeg preterano lakog i površnog načina života. Reakcija mora da potekne od muškarca ako želimo d ažene prema nama budu autentičnije. U stvarnosti nam mnoštvo snažnijih činilaca otežava tu poziciju autentičnosti i iskrenosti i umesto da se suprotstavljamo aktuelnom stilu naših žena i dalje im samo podilazimo, potvrđujući ispravnost konvencionalnog ponašanja. Podilazimo im u želji da steknemo njihovu naklonost, kao i zbog toga što smo se naviklina tu vrstu žena i na takvo njihovo ponašanje, da nam se drugačiji, nov pristup čini potpuno nemogućim i fantastičnim. Osim toga, očigledno je da su površne prirode i mentaliteti sasvim zadovoljni time što u ovozemaljskom životu imaju parče neba... makar samo naslikanog. Takvi ljudi ne shvataju da su jeftin moral i jeftina estetika u biti vređanje pravog morala. Čak se čini da su svi, od frizera i pedikirke preko pisca i pesnika(pisci koji pišu „romane za žene") zaverenici koji se trude da preobraze ženu u anđela, cvet, devojku... u sve, osim u ženu.

Novac - izvor sveopšteg materijalizma.

Društvene posledice cele te maskarade su ogromne. Ženi-cvetu su takođe potrebne izveštačena sredina i izveštačena konverzacija, kao i, nakraju krajeva, specijalan tretman - celokupnog sistema neprirodnih olakšica koje štite njenu delikatnost od pritiska stvarnog života. Osnova svih tih otmenih suptilnosti je, naravno, novac koji je zapravo osnovni izvor latinoameričkog materijalizma.

Međutim, ako upoređujemo aristokratski, luksuzan „svetić" Buenos Ajresa s evropskom aristokratijom odmah ćemo opaziti razliku: ako se u salonima Buenos Ajresa čini sve, da bi se nekako izbegla strvarnost, stvaranjem izveštačene atmosfere d-setke, „dobrog vaspitanja", „kulture" i „suptilnosti", onda je evropska aristokratija mnogo lošije vaspitana i, u izvesnom smislu, energičnija. Iako se i tamo ljudi takođe trude koliko mogu da ulepšaju svoj život, znatno svesniji daje to samo ukras. U Evropi postoji određen stid zbog luksuza ,komfora i finoće koji se veoma retko oseća u buenosajreskim salonima.Ta suigeneris prefinjenost viših krugova prestonice u sredini srednje klase prelazi u ukočenu konvencionalnost koja se takođe suprotstavlja stvarnosti. U obema tim sredinama žena-cvet, žena-devojčica postaje rob novca, nedostaje joj duh borbe, romantizma i osećanja dublje poezijeo širim horizontima.


Problem žene-cveta.


Najgore u svemu tome je što u toj situaciji odnosi žene-cveta i muškarca poprimaju, da tako kažem, odviše konkretan i jednostran karakter. Muškarac želi da osvoji ženu, žena želi da osvoji muškarca... i tu je kraj. Sva lepota erotike i ljubavi u svojim najrazličiti]im vidovima - prijateljstva, drugarstva, duhovnog opštenja, sukoba ličnosti - svodi se na nekoliko banalnih komplimenata, na neki bal ili odlazak u bioskop (koji plaća on)i. na kraju krajeva na određenu taktiku obeju strana, od kojih nijedna ni za trenutak ne gubi iz vida neposredan cilj: krasiti ljubavnicu, krasitimuža. Ako žena-cvet i pored svih napora ne uspe da dovede partnera do oltara, to znači katastrofu, jer je na terazije bacila svu svoju nezavisnosti lično dostojanstvo samo da bi krasila muža i čuvala mu kućno ognjište. Naravno, mnogo šta moglo bi se reći i u odbranu latinskoameričkežene; pre svega ne treba gubiti iz vida daje u fizičkom pogledu prefinjenija od svojih sestara drugih rasa koje su rođene u drugačijoj klimi... kao i to da je latinoamerička žena. Bilo bi naivno zahtevati od Latinoameri-kanke da, recimo, postane anglosaksonska žena koja izdaje svoju rasu, kulturu, tradiciju. Imajući u vidu sva ta upozorenja i ispravke, treba pojačavati suprotstavljanje aktuelnom idealu „latinoameričke lepote", jer taj ideal više nikoga ne zadovoljava, tačnije svima donosi štetu. To se jedino može postići ako se problem postavlja na jasan način: svi moramo biti svesni da je taj problem - problem ženske lepote - gorući problem ijedan od najvažnijih u našoj kulturi.U međuvremenu pokušaćemo da proanaliziramo određene mitove i sekundarne komplekse latinoameričke žene.

Latinoamerički muškarac i njegov ideal lepote


Nesumnjivo je da latinoamerički muškarac želi da bude lep ili bar da dobro izgleda - dobro očešljan i dobro obučen. Malo je zemalja u svetu u kojima se kao ovde mogu videti kravate koje toliko odgovaraju košulji i sakou, cipele kupljene takođe brižno ili čarape koje se više slažu s džepnom maramicom. „Omladina nekada nije koristila briljantin." Danas ne samo da ga koristi, već ga često i zloupotrebljava, a pored toga i kreme, masaže, kozmetičke maske - takoreći kao žene. „Institut za lepotu muškaraca" mogao bi da ima velikog uspeha.

Bile bi to ženske crte latinoameričkog muškarca koji brine o lepoti. Njegovo najmuškije svojstvo su brčići. Putnik iz Evrope neprekidno uzvikuje: „Dođavola s ovolikim brkovima!" Međutim... Južnoamerikanac je prepredeniji i u pogledu brkova kalkuliše lukavo; nosi ih, jer zna daih one vole. Zadatak brčića je da ostavljaju utisak na lepši pol, iako je tako keterija veoma slična ženskoj.

Južnoamerikanac nije izgubio svoju „muškost"


U toj situaciji pojavljuju se veoma važna pitanja. Recimo da južnoamerički muškarac nije postao odviše feminiziran? A možda taj privid nije drugorazredno ponašanje koje nema veze s duhovnom, psihičkom stvarnošću? Formulisanje tako ozbiljne optužbe na osnovu tako nebitnih činjenica bilo bi površno. Ako se više udubimo u taj problem videćemo nešto sasvim suprotno: Južnoamerikanac nije izgubio ništa od svoje hrabrosti i smelosti koje je nasledio od španskih predaka; poseduje osećanje časti svojstveno muškarcima i, što je najvažnije, ne nedostaje mu ni određena duhovna strogost koja čini osnovnu razliku između muškei ženske duše. S obzirom na to možda bi najpreciznija tvrdnja bila da Južnoamerikanac, iako u dubini duše ostaje stoprocentni muškarac, ispoljava određenu tendenciju ka feminiziranosti, u načinu življenja, oblačenja, govorenja i da je njegov „društveni način života" ženskiji od njega samog. Čini se daje u toj oblasti žena uspela da mu nametne svoje ukuse, svoje suptilnosti i slabosti - u svim stvarima od kojih se sastoji njegov „način života", tj. ispoljavanje njegove ličnosti. Na primer,Južnoamerikanac ume da bude veoma odvažan u svim vidovima borbe, a postaje apsolutna kukavica kad treba da učini nekakvu neprijatnu opasku svom prijatelju; kada se javi potreba za tim, biće drzak, čak brutalan, u interesima ili u politici a, istovremeno delikatan u razgovoru, dok je u opštenju s drugima blag i pasivan; kravate bira s izvesnom koketerijom i biva preterano osetljiv. U svakoj zemlji lako primećujemo ko dominira u njenoj kulturi - muškarac ili žena. Ima zemalja u kojima zakoni muškaraca prevažu i u oblasti seksualnog morala i u formama seksualnog suživota, gde su i vicevi koje pričaju žene „muški"; bilo kako bilo, Južnu Ameriku je osvojila žena. I to uprkos činjenici što je donekle rob muškarca, što se tako ponizno prilagođava njegovim ukusima i kapricima! Svaka žena ponaosob je isključivo „cvet" i „devojčica", dok su sve zajedno, uprkos prividnoj slabosti i stidljivosti, uspele da osvoje kontinent!


Kada želi da osvoji ženu...


To se zapravo vidi kroz pristup ovdašnjeg muškarca vlastitom idealu lepote. Muškarac ne mora da se ogleda u očima žena da bi proverava osvoju lepotu koja nije isključivo seksualna... Kada muškarac želi da osvojiž enu, pred sobom ima dva puta: može da pridobije njenu naklonost umiljavanjem, prilagođavanjem njenim zahtevima ili suprotno, može da jo jnametne zakon svoje prirode. Danas muškarac istinski zaljubljen u vlastitu mušku lepotu pre je spreman da doživi poraz nego da se odrekne izvesnih svojih prirodnih svojstava. Na primer, muškarac nikada neće praviti ustupke ženskoj sitničavosti, jer ako na taj način i osvoji ženu, istovremeno će izgubiti vlastitu lepotu. Za mnoge Južnoamerikance žene su postale cilj sam po sebi; što se takav muškarac više dopada ženi, to je lepši; što je više žena osvojio, to je više uživao u životu. Ali, ako bi žene iznenada poželele od muškaraca da oboje noseve u zeleno, oni bi ushićeno, smesta obojili noseve u zeleno... Tu samo žena ne živi zbog muškarca, lišavajući se svoje ličnosti, tu često i muškarac ne živi samo zbog sebe, već i zbog žene. Odakle potiče ova psihička slabost muškarca i zbog čega je ružniji pol u Evropi svesniji svoje moći i uspeva da je bolje iskoristi?

Čisto muška poetika

U Južnoj Americi muškarac, a pre svega mladić, oseća se usamljenim uodnosu na ženu. Muška lepota, muški običaji, mitovi i forme suživotamuškaraca formiraju se medu muškarcima. Činioci koji utiču na stvaranje ove specifično muške lepote su drugarstvo, poverenje u prijatelje iz istog kluba, iz udruženja u okviru pojedinih oblasti aktivnosti, grupnih zabava. Mladići u gimnaziji stvaraju vlastitu mitologiju, vlastite običaje, čak jezik, i tako su ponosni na svoj stil da ga nijedan od njih ne bi izdao ni zbog najlepše žene. I u vojsci muškarci stvaraju vlastiti svet, kome ponekad poklanjaju veliku ljubav. Tada žena za njih prestaje da bude jedini izvor ljubavi i lepote; mornar, na primer, svoju lepotu i moć utvrđuje kako zahvaljujući ženskim ustima tako i zahvaljujući svom brodu ,svojim pesmama koje peva i uniformi, zahvaljujući svemu vezanom zaime „mornarice". Ta specifična, muška poezija veoma mu pomaže u opiranju erotskim čarima Evinih kćeri; zahvaljujući njoj može da ih savlada i da im se suprostavi vlastitim čarima .Mladi Južnoamerikanac, uključujući se u velike kolektivne institucije, kao što su vojska ili flota, koje poseduju vlastitu tradiciju i stil, lako podređuje svoju psihu njihovim zahtevima. Mada, u svakodnevnom životu kontakti muškaraca ispadaju dosta bedno i bledo. Zanimljivo je uporediti mladu književnu sredinu ovde i u Evropi. Mladi južnoame-rički umetnici najradije šetaju sami, retko se okupljaju u grupe i neispoljavaju veću „želju za podsticanjem jedni drugih". U evropskim prestonicama mladi imaju svoje barove, kafane ili restorane, u kojima se opijaju žestokim pićima, ali i šalama, verbalnim ludorijama, ideološkim čarkama. Ovi mladići imaju vlastiti stil i jezik, slično kao i gimnazijalci, i pre nego što su se formirali kao pisci, crpu brojne radosti iz lepote koju su stvorili u svom krugu. Muškarac koji je prošao kroz takvu školu opskrbljen je za ceo život kapitalom svetog ludila koje ga štiti od tuge ,cinizma i dosade. Zbog čega nečeg takvog nema u Južnoj Americi? Zbog čega žena ovde guši muškarca do te mere da postaje njen rob?

Nepostojanje „ muškog stila "

To je začarani krug. Južnoamerički mladić malo opšti sa svojim kolegama ili to čini na površan način, jer mu je u psihičkom i u fizičkom smislu najpotrebnija žena. Zauzet kapitalnim problemom, nema želju da se svim srcem angažuje u drugim oblastima života. Sve ostalo je drugorazredno; sve što nije „udvaranje" nekoj gospođici smatra gubljenjem vremena (što je u njegovom uzrastu krajnje prirodno). S druge strane, međusobno opštenje muškaraca ovde je slabije razvijeno nego u Evropi, ne nameće mu se kao nešto očigledno. S obzirom da ne opšti s muškarcima u trenutku kada treba da se suprotstavi ženi, on je u lošijem položaju, nedostaje mu „muški stil", čijem stvaranju muškarci međusobno doprinose. Svojim čarima želi da očara ženu u onoj meri u kojoj želi da poseduje njene čari. Ne uspeva daje osvoji, pre je osvojen. Zbog toga što mu je potrebna, mora da joj se prilagodi. Kad, na primer, evropski mladić kaže svojoj prijateljici odlučno i energično: „Hajdemo u bioskop!", Južnoamerikanac će je upitati: „Ljubavi, šta kažeš, da odemo u bioskop?" Evropljanin će pokušati da osvoji svoju izabranicu isticanjem muške lepote, odlučnosti, energije, snage. Južnoamerikanac će se prepotruditi da ispuni njene želje, da joj se dopadne. Evropljanin se ne boji previše gubitka žene, jer se celokupna poezija života ne svodi na nju; Južnoamerikanac gubeći svoju devojku osuđen je na usamljenost i pred sobom ima samo sedenje u kafani, razmenu viceva s prijateljima koji mu nisu uvek pravi prijatelji. Tako bi to izgledalo... ako bismo uporno pokušavali Južnu Ameriku da naslikamo crnim bojama, dižući u nebesa staru,zreliju Evropu. Međutim, ni za trenutak ne smemo zaboraviti daje sve očemu ovde govorimo nužno pojednostavljeno, nepravedno i preterano,uobičajeno za tu vrstu shematičnih pristupa. Evropa se, međutim, čestopokazuje krajnje neotesanom, površnom, izveštačenom i odbojnom, damlada i sveza Južna Amerika nema na čemu da joj zavidi. Bilo kako bilo,osnovne teze ovih opaski smatramo ispravnim - naime, da Latinoamerikanac brine o svojoj lepoti takoreći kao žena, na feminiziran način; da je nedostatak takozvanog „muškog stila" posledica retkog opštenja s muškarcima; da ne uspeva uvek da ispolji svoju prirodnu muškost u kontaktima sa ženama i da, s obzirom na preteranu osetljivost na lepotu i čari žena, i dalje nije u stanju da shvati vlastite čari.

___________________________________________

Witold Gombrowicz) (1904-1969),

jedan od najorigi-nalnijih poljskih pripovedača, romanopisaca, dramskih pisaca, književnih kritičara i esejista poticao je iz stare aristokratske porodice koja je posedovala ogromna imanja u Litvi i Poljskoj, koja se 1911. preselila u Varšavu. Studije prava, ekonomije i filozofije završio je u Varšavi i Parizu. Kratko je službovao kao pravnik i ekonomista. Rano se proslavio kao pisac, naročito romanom Fer-didurke, polemikama, „ponašanjem" i svojevrsnim imidžom.

Od 1939. do 1963.živeo je u Argentini, kasnije u Berlinu, Parizu i Vansu. Trebalo je da 1969.dobije Nobelovu nagradu, ali je mesec dana pre objavljivanja imena dobitnika umro, pa je nagrada dodeljena Beketu. Veoma mnogo je prevođen i izvođen upozorištu. U svim književnim žanrovima kojima se bavio, koristio je ironiju, humor, parodiju i grotesku. Na veoma originalan način bavio se problemima nezrelosti i forme. Li problemi su i tema njegovog ciklusa tekstova objavljivanih1944-45. u Argentini pod naslovom Naša erotska dram ai pseudonimom Horhe Alehandro. Glavna dela - romani: Ferdidurke, Pornografija, Kosmos, Trans-Atlan-tik, Opsednuti;pripovetke:Bakakaj; Dnevnik,I—III; i drame.

Arthur Rimbaud- Artur Rembo

Predosećaj

U plav letnji suton, krenuću na staze,
Hoću, bockan žitom, da kroz nisku travu,
U njenoj svežini, moje noge gaze
I da vetar kupa moju golu glavu.

Bez misli, bez reči, pozvan od daljina,
S dušom, od ljubavi silne opijenom,
Na put ću poći, poput ciganina,
Kroz Prirodu - sretan kao s nekom ženom.

Drugi prevod

U plavim letnjim večerima, lutaću stazama,
bockaće me pšenica dok gazim kroz nežnu travu.
Sanjareći, osetiću njenu svežinu pod svojim nogama.
Pustiću vetar da mi miluje golu glavu.

Neću govoriti, neću razmišljati ni o čemu,
a beskrajna ljubav će mi obuzeti dušu.
Ići ću daleko, vrlo daleko,kao boem.
Kroz prirodu, srećan kao sa ženom."
___________________________________________________

Spavač u dolini

Kroz kotlinu ludo rečina žubori
Vešajuć na zelen srebrnaste trake.
Užareno sunce već zori na gori,
A u malom dolu leskaju se zrake.

Leži mladi ratnik sred kuštravih trava,
Oko gole noge muzika vlati šušti.
Otvorenih usta, bled, ispružen spava.
Po njegovu logu svetlost neba pljušti.
Spava. Obris nogu perunika skriva.
Ko bolesno čedo tu nasmešen sniva.
O, zagrij ga, zemljo, tako mu je zima!

Ćuh nosnice zalud draška mirisima,
On ukočen leži s rukom na grudima,
Gde dve rujne rane s desne strane ima.

_____________________________________________________

Zlo

Dok zvizde crveni ispljuvci karteca
Kroz modrinu neba, dok čitave čete,
Skarletne, zelene, kosi ratna seća,
Kraj Kralja čijih su rugalica mete,

Dok strašna ludila bezbroj ljudi melju,
Čineći brda što dime se... O leto!
O jadni mrtvi, u travi, u veselju
Prirode koja vas jednom stvori sveto!
Postoji Bog što se smeje sa oltara
U cveću, tamjanu, kalezu od zlata,
kog hosane njišu pa ga dremež hvata,

A bude ga majke koje bol obara,
Kad mu, u suzama i pod crnim šalom,
Krupan groš pružaju u svom rupcu malom.

_________________________

Praznici gladi 

Beži, Ana, moja gladi,
Na magarcu, boga radi.
Ako li me hrane mame,
To je zemlja i go kamen.
Cin! Cin! Zrak je jestiv za mene,
Ugljen, gvožđe, greben stamen.
Kruži, gladi. Pasi, gladi,
Travnjak zvuka!
Nek vas vedar otrov sladi
Slaka, luka;
Jedite
Kamen što ga goljo lama,
Kamenove crkve stare,
Šljunak što ga potop tare,
Hlebove po uvalama!
Moje gladi, grude crna zraka;
Azur tako zvonak;
Ja sam žrtva svog stomaka,
Nesreća je bona.
Na zemlji se kaza lišće!
Meso dubem voća gnjila
U dubokoj brazdi ištem
Ljubičiću, matovilac.
Beži, Ana, moja gladi,
Na magarcu, boga radi!

________________________________________

Alhemija reči 

 Sebi. Istorja jednog od mojih ludila.

Odavno već hvalio sam se da posedujem sve moguće pejzaže, i smatrao sam smešnim veličine slikarstva i moderne poezije.

Voleo sam idiotske slike, nadvratnike, dekore, pelivanska platna, firme, narodske slikarije; zastarelu književnost, crkvenu latinštinu, erotske knjige bez pravopisa, romane naših baka, vilinske priče, dečje knjižice, stare opere, priglupe refrene, naivne ritmove.

Sanjao sam o krstaškim ratovima, istraživačkim putovanjima s kojih nema izveštaja, o republikama bez istorije, o ugušenim verskim ratovima, o revolucijama običaja, o seobama rasa i kontinenata: verovao sam u sve čarolije.

Pronašao sam boju samoglasnika! – A crno, E belo, I crveno, O plavo, U zeleno. – Odredio sam oblik i gibanje svakog suglasnika i – putem nesvesnih ritmova – polaskao sam sebi da sam pronašao pesničku reč koja će kad-tad biti dostupna svim čulima. Prevod sam zadržao za sebe.

To je u početku bilo izučavanje. Zapisivao sam tišine, noći, beležio neizrecivo. Fiksirao vrtoglavice.

Daleko od ptica, seljanki i stada,
Klečeći u vresu ovom, šta sam pio
U leskovom nežnom gaju što me krio,
U mlako popodne kojim magla vlada?

Šta mogoh da pijem u mladoj Oazi,
Lug bez cveta, nemi brest i vlagu neba!
Iz tikve žute, kad oko ne nalazi
Dragi dom? Kap zlatnu što znojenju treba.

Bejah zrikav natpis koji krčmu kiti.
Bura zbrisa nebo. A u isto veče
Šumski potok peskom nevinim poteče,
Božji vetar poče bare ledom biti.

Plačuć, videh zlato – i ne mogoh piti.

U četri zorom, leti,
San ljubavni još se sanja.
Miris noćnog svetkovanja
Kroz šumarak leti.

A na silnom radilištu
Sunce Hesperida teče,
Za mišice posla ištu
Drvoseče.

U Pustinji bilja snažno
Oplatu nam divnu kroje
Gde će grad da slika svoje
Nebo lažno.

Za Radnike – podanike
Vavilonskog kralja – sini,
Zvezdo jutra! Ljubavnike
Pusti njinoj svetkovini.

O ti, Kraljice Pastira,
Daj rakije onom što raditi mora!
Daj mu snazi mnogo mira
Pre kupanja sred podnevnog mora.

Pesnička starudija imala je velikog udela u mojoj alhemiji reči.

Navikoh se na jednostavnu halucinaciju: video sam sasvim jasno mošeju na mestu neke tvornice, dobošarsku školu koju su otvorili anđeli, kočije na nebeskim cestama, salon udno jezera; čudovišta, tajanstva; naslov nekog vodvilja dizao je bauke preda mnom.

Zatim objasnih svoje čarobne sofizme halucinacijom reči!

Najzad ustanovih da je nered mog duha nešto sveto. Bio sam dokon, bio sam žrtva ljute groznice: zavideo sam blaženstvu životinja – gusenice, koja predstavlja nevinost neodređenih stanja, krtice, tog zaspalog devičanstva!

Narav mi je bivala sve mračnija. Opraštao sam se od sveta nekakvim romansama:

Pesma sa najviše kule

Nek nam stigne, nek nas skoli
Ono vreme što se voli.

Toliko sam strpljiv bio
Da me hvata zaborav.
Strah mi se na nebo skrio,
A bol mi je nest’o sav.
I bolesna žeđ se stvori
Da mi mrakom žile mori.

Nek nam stigne, nek nas skoli
Ono vreme što se voli.

K’o livada koja šalje,
Prepuštena zaboravu,
Sve bujnije i sve dalje
Miris, korov, cvetnu travu,
Dok prljavi oblak muha
Divlje zuji iz vazduha.

Nek nam stigne, nek nas skoli
Ono vreme što se voli.

Zavoleh pustinju, osmuđene voćnjake, uvele dućane, razmlaćena pića. Vukao sam se po smradnim uličicama i sklopljenih očiju nudio se suncu, bogu plamena.

„Generale, ako na svojim srušenim bedemima još imaš neki stari top, bombarduj nas gomilama suhe zemlje. Tuci po izlozima sjajnih prodavnica! po salonima! Neka grad jede svoju prašinu. Oksidiši oluke. Napuni budoare gorućim prahom rubina..“

Oh! mušica koja se opila na mokrionici krčme, zaljubljena u boražinu, i koja se rastvara u zraku svetlosti

Glad

Kad bih nešto jesti hteo,
Zemlju bih i kamen jeo.
Vazduhom se odabranim,
Stenom, gvožđem, ugljem hranim.

Menjaj, gladi! Travu zvuka
Malo pasi.
Otrov ladoleža, lukav,
Nek te gasi.

Jedi šljunak što se sitni,
Stare crkve kamen sivi,
Oblutke što ih potop širi,
Hleb sejan po sivoj njivi!

...........

Vuk urlaše ispod krošnje
I pljuvaše perje lepo
Od obroka svog kokošjeg.
Isti jad je mene ščep’o.

Čeka zelen, zrelo voće
Kad će berbe doći dani.
Ali pauk drugo hoće,
Ljubičicom on se hrani.

O nek zaspim kao žrtva
Salomonovog oltara!
Nek sa noža krv mi mrtva
Sa Kedronom smešu stvara!

Najzad, o srećo, o razume, ja sa neba uklonih plavet, koja je crno, i živeh kao zlatna iskra svetlosti prirode. Pun radosti, usvojio sam najbudalastiji, najćaknutiji mogući izraz:

Opet je sa nama.
Ko to ? Večnost: more
U kom vatre gore
Sunčanog plama.

Moja večna dušo,
Zavet svoj ostvari
I u noći pustoj
I u danu što žari.

Spona ljudskih mnjenja
I oduševljenja
Tu za tebe nema!
I ti letiš prema.

Tu gine uzdanje,
Orietur pada.
Strpljenje i znanje,
Muka samo vlada.

Nema sutrašnjice!
Svetlost žeravice
Od satenskog žara
Svu dužnost nam stvara.

Opet je sa nama.
Ko to ? Večnost: more
U kom vatre gore
Sunčanoga plama.

Postadoh basnoslovna opera: videh da sva bića imaju sudbinu koja ih neminovno vodi k sreći: akcija nije život, nego način da rasipamo snagu, iznuravanje. Moral je slabost mozgra.

Činilo mi se da svakom biću pripada još mnogo drugih života. Ovaj gospodin ne zna šta radi: on je anđeo. Ova porodica je leglo pasa. Pred mnogim ljudima glasno sam govorio s jednim trenutkom njihovih drugih života. – Tako sam voleo jednu svinju.

Nisam zaboravio nijedan sofizam ludila – ludila zbog kojeg se biva zatvaran – mogao bih sve da ih ponovim, znam ceo njihov sistem.

Moje zdravlje bilo je ugroženo. Stizala me strava. Znao sam spavati ne budeći se više dana, a ustavši, nastavljao bih s najtužnijim snovima. Bio sam zreo za smrt, a moja me slabost vodila putem punim opasnosti do granice sveta i Himerije, domovine mraka i vihora.

Morao sam putovati, otresti se čarolija nakupljenih u mojem mozgu. Nad morem, koje sam voleo kao da me ono moralo oprati od neke ljage, video sam kako se diže krst utehe. Proklela me duga. Sreća je bila moja sudbina, moje grizodušje, moj crv; moj život suviše ogroman da bi bio posvećen snazi i lepoti.

Sreća! Njen zub, smrtonosno sladak, opominjao me pri pevanju petla – ad matutinum, pri Christus venit – u najmračnijim gradovima:

O zamkovi, o doba prešna,
Koja je duša nepogrešna?

Ja svrših magijski nauk sreće
Kojoj uteći niko neće.

Neka joj svako pozdrav kliče
Kad galski pevac kukuriče.

Ah! pa ja nemam ni želja više:
Meni se samo sreća piše.

Taj urok napore mi ruši,
Caruje u mom telu, duši…

O zamkovi, o doba prešna!

Kad pobegne mi ona, tada,
Avaj! i smrt će da me svlada.

O zamkovi, o doba prešna!

To je bilo i prošlo. Ja danas znam da pozdravim lepotu.

*Sabrana poetska dela, preveo Nikola Bertolino, Paideia, Beograd, 2004.

______________________________________

Moje boemstvo

Ja kretah, s rukama u dva džepa šuplja;
Imao sam čak i kaput idealni;
U skitnji, o Muzo, bio sam tvoj stalni
Zatočnik što u snu cvet ljubavi skupa.

Rupom su zjapile hlače mi jedine.
Bejah Palčić-sanjar što slikove ište.
Velika mi Kola behu konačište.
A moja sazvežđa šuštahu iz tmine,

Te, uz put sedeći u jesenje veče,
Ja ih osluškivah, pustivši da teče
Mojim čelom rosa – sok što snagom vrca,

Pa, slažući rime sred čarobne tmice,
Ja sam prebirao, k'o na liri, žice
Ranjenih mi crevlji – stopu pored srca!

______________________________________

Po svedočenju Verlena, Rembo je ovu pesmu napisao da bi se narugao bibliotekaru iz biblioteke u Šarlevilu, čiju je ljutnju izazivao zahtevajući od njega mnoštvo knjiga, među kojima i mnoge „stare i retke naučne knjige”, primoravajući ga na taj način da se stalno diže sa stolice na kojoj je “zaseo” (Nikola Bertolino)

Zaseo 
 

Kvrgavi, rohavi, modrih podočnjaka,
Na butnjači grče kratke prste grube;
Namćorstvo im curi preko potiljaka
Kao kad zid stari procveta od gube;

Njihov čudni skelet na kostur stolici
je strast padavičara,
Od njihovih nogu i drven-nožica
U jutro i veče taman vez se stvara!

Ti starci, spleteni sa tim sedištima,
Osećaju kad im sunce kožu glača,
A kada opazi sneg na prozorima
Zadrhture bolno k'o žaba krastača.

Mnoga ih udobnost za Sedište veže,
Smeđom ih je slamom meko obavilo,
Duša starog sunca pali se sred mreže
Ispletenog klasja gde je zrnje zrilo

I ovi pijanisti što bubnjati vole
Prstima pod sobom, s kolenom uz zube,
Slušaju u sebi tužne barkarole.
Nežna ljuljuškanja u ćupe ih ljube.

Oh! ne dižite ih! Jer biće belaja...
Dignu se i frču k'o ošamarene
Mačke, šire plećke dok ih bes osvaja,
Čakšire im prete s boka, naduvene.

A vi ih slušate, i na zid im tamni
Lepite ćelave glave, noge krive,
Dugmad im kroz hodnik lije pogled plamni
Ščepavši vam oči k'o zenice žive!

Nevidljivom rukom ubijaju mučki:
Kad se smire, liju otrov žena, koji
Skuplja se u oku prebijenoj kučki;
A vi ste u levku, čelo vam se znoji.

Opet sednu, ruke sred masnih manžeta
Tope im se, i dok od zore do mraka
Do tih što ih dignu misao im šeta,
Stresaju grozdove svojih podvaljaka

A kad strogi san im obori vezire,
Tad na ruci sniju bića koja ljube,
Te stolice koje, oplođene, vire
U gorda nadleštva koja će da rube,

Dok tintano cveće, koje polen pljuje
Zareza, njiše ih duž krotkih putira,
Kao vilin konjic kad cvecem putuje...
- I draži ih klasje što ud njihov dira.

*S francuskog preveo Nikola Bertolino

____________________________________ 

  Prvo veče   

Ona se bila vrlo svukla,
A velika su stabla tu
U prozor zlobno krošnjom tukla,
Da vide nju, da vide nju.
U moju je fotelju sela,
Radosno ruke sklopi tu,
Ispod golišavog njenog tela
Nožice treptahu na tlu.
Pogledah zračak koji bludi
- Iz krošnje leptirasti let -
U njezin smešak i na grudi,
Ko mušica na ružin cvet.
Moj poljubac joj nogu dirne.
I kao kaznu za taj greh
Čuh zvuke bistre i nemirne,
Kristalno lep i surov smeh.
Pod košulju je raširenu
Sakrila noge: “Dosta s tim!”
- Tu prvu smelost dopuštenu
Kaznila smehom veselim!
Drhtuljke jadne, oči njene,
Dodirnuh usnom lagano.
Nežno mi glavu tad okrene:
“Oh! sviđa mi se, sviđa to!
Ali ti moram reći zato…”
Ostatak joj u grudi ja
Sakrih sa poljupcem, i na to
Začuh njen smeh što znači: da…
Ona se bila vrlo svukla,
Velika stabla tu
U prozor zlobno krošnjom tukla,
Da vide nju, da vide nju

____________________________________________

Uz muziku

Trgom isečenim u leje sirote,
Skverom gde red mori drveće i cveće,
Sipljiv se građanin, pod malim toplote,
U četvrtak gordom glupošću razmeće.
- Tu vojni orkestar usred parka svira
I valcer njihovim koporane hvata;
- Tu, u prvom redu, kicoš paradira;
Belježnik se kači o visuljke sata;
Rentijer s lornjonom lovi falš-tonove;
Tu nadutog ćatu vuče krupna dama,
A s njom ide vredni vodič za slonove,
Pratilja, s karnerom divnim ko reklama.
Tu umirovljeni bakalin na klupi
Džara štapom pesak i ozbiljno zbori
O sveopštem stanju; zatim burmut kupi
Po srebru, pa opet ugovore kori...
Tu katkad Flamanac na klupi raširi
Burag, gdeno više no u bačvu stane,
I svoju lulicu, iz koje mu viri
Krijumčaren duvan, sladi natenane.
Tu se parkom keze probisveti divni;
Jer od trube raste u srcu toplota,
Mirisav ko ruža, tu redov naivni
Bebu nežno milki, dadilju da smota...
- Ja pratim, razdrljen, stazama u seni
Živahne curice, a one to znaju,
Pa se glasno smeju i okreću meni ,
A drske im tajne iz očiju sjaje.

Ćutljivo ih pratim, a pogled mi hvata
Sve što kriju nakit i vitica smeđa,
Pa lutam pod bluzu, do beloga vrata
I oblih ramena, božanstvenih leđa.
Čizmice im svučem i čarape brže...
- Dočaravši telo u zanosu plovim.
Jedan tiho šapću, za smešnog me drže...
- A ja im žestokom željom usne lovim

Prevod Zvonimir Mrkonjić

______________________________________

Pijani brod

Dok nedavno silažah niz nehajne Reke,

Lađari me, osetih, prestadoše vući;

Njih, gole, o šarene pribiše direke,

Za mete ih uzevši, Indijanci bučni.

Nosač sukna engleskog i flamanskog žita,

Bezbrižan, bez posade bejah, u slobodi!

Reke me, kad prestade metež da mahnita,

Pustiše da zaplovim kud me želja vodi.

Gluvlji nego dečji mozak, prošle zime,

Dok me zapljuskivala plima rasrđena, Ja krenuh!

I slavniji darmar zahvati me

Od onog što odnosi kopna odronjena.

Bura me prepustila svome blagoslovu.

Od čepa laganiji, igrah usred valâ

Koje i kolevkama za mrtvace zovu,

Deset noći, s prezirom za glup mig ferala!

Slađa nego jabuka za grlo dečaka,

Moju ljusku jelovu zelen-voda probi,

Od plavičastih vina i od izbljuvaka

Opra me, te kormilo i kotvu mi zdrobi.

I od tog se vremena kupam u Poemi

Mora, sjajem sazvežđâ obliven, i mlečan,

Gutam azur zeleni, gde davljenik nemi

Zamišljeno ponekad kreće na put večan;

Gde, naglo obojivši bunilo, modrenje

I prespore ritmove ispod danjih kola,

Gorku riđost ljubavi obuzima vrenje

Od svih lira snažnije, od svih alkohola!

Znam nebo što munjama cepa se; stub vode,

I udarce talasa, i struje; znam veče,

Zore, kao golubiji narod kad se rode,

I videh što videti van sna čovek neće.

Sunce videh spušteno, sa pegama strave,

Gde lije svetlucanje ljubičaste skrame

Na treptaje kapaka koje vali prave

Kroz dalj, slični glumcima neke drevne drame!

Ja snivah sneg zasenjen u zelenoj noći

I poljubac što raste ka očima mora,

Protok soka neznanog, i kako se toči

Žutoplavim titranjem pevanje fosforâ.

Besna stada talasa kroz niz dugih dana

Ispraćah u juriše na hridinu mnogu,

Nesvestan da sipljivu njušku Okeana

Svetle noge Marijâ savladati mogu!

O Floride udarah što se ni ne slute,

Gde oči ljudòkožih pantera se jave

U cveću; i o dúge, uzde namaknute

Silnim sinjim stadima kroz vidike plave!

I grdnih baruština video sam vrenja,

Trščake u kojima levijatan trune!

I bonace prepune vodenih rušenja,

I dalj što se pokreće da u ponor grune!

Sante, sunca srebrna, sedefaste vale,

Žeravice nebeske; drage kud me plima

Bacala, gde udave stenice su ždrale,

Pa bi s granja skliznuli s crnim mirisima!

O da deci pokažem kroz te plave vale

Te ribe što pevaju, te ribe od zlata!

I pene su od cveća moj beg ljuljuškale,

Krila mi je davala bura nepoznata.

Klonulo od polova, zona nepojamnih,

More, kroz uljuljanku slatku koja ječi,

Pružaše mi sisaljke sa cvetova tamnih,

Te ostajah, podoban ženi koja kleči...

Skoro otok, njišućo bokovima svađe

I izmete brbljivih ptica oka plava,

Hitah, a kroz užad je znao da mi zađe

Utopljenik poneki, natraške, da spava!

I ja, brod zalutao u zatonskoj kosi,

Uraganom zavitlan u eter bez ptica,

Brod kom trup, što opi se vodom što ga nosi,

Ne mogu da uhvate hajke krstarica;

Slobodan, sa posadom izmaglica plavih,

Ja koji sam bušio zid neba k'o bura,

Zid što nosi slastice svih pesnika pravih,

Lišajeve sunčane i sline azura;

Luda daska, s pratnjama hipokampa crnih,

Zasuta električnim zračenjem iskara

Kad juli obarahu toljagama grdnim

Nebo ultramarinsko u levak pun žara;

Ja što s jezom osećah kroz huku daljina

Behemote pohlepne i Malstrome pjane,

Večni tkalac spokojnih i plavih širina,

Ja još žalim evropske drevne lukobrane!

Zvezdana sam otočja video! gde neznan

Kraj nebeski, raskriljen, svog skitnika čeka.

- Skrivaš li se, usnula, u toj noći bez dna,

Pticâ zlatnih bezbroju, Snago novog veka?

No mnogo se naplakah! Jer bolne su Zore.

I mesec je okrutan, i sunčevo oko.

Ljubavi me opojnim mrtvilima more.

O, nek trup mi prepukne! Nek tonem duboko!

Ako želim evropsku vodu neku, to je

Lokva crna, prohladna, gde, kad sutom sađe,

Jedan dečak, čučnuvši, bled od tuge svoje,

Kao majske leptire pušta krhke lađe.

Više tragom šlepova ne mogu da krećem,

Jer vaša malenkost, vali, mene moči,

Ni oganj ni barjake da gledam, da srećem

Lađâ-robijašnica strahovite oči.

____________________________________________________

Sedmogodišnji pesnici

I Majka, sklopivši svesku zadataka,

Gordo bi otišla, ne videć dečaka,

Čije krupno čelo i oči mu plave

Kažu da mu dušu sva gađenja dave.

Čitav dan je bio razuman i vešto

Pokoran, a ipak, bockaše ga nešto,

Dvoličnost je htela malo da izviri.

U mraku hodnika, gde se memla širi,

Voleo je da se isplazi, podboči,

Dok mu iskre teku pred sklopljene oči.

Jedna vrata behu u mrak otvorena:

On, na stepenistu, ječo bi zbog sena

U zatonu dana što visi sa krova.

Leti bi ga, slabog, tupog, čežnja nova

Odvela u nužnik, gde svežina piri,

Da, zamišljen, miran, nozdrve raširi.

Kada bi u bašti što je mirisala,

Iza kuće, zimi, mesečina sjala,

On bi ispod zidnog laporastog stenja

Pred stisnute oči zvao priviđenja,

Slušo kako gmiže šugavo rastinje,

Igro se, sažaljiv, s decom sirotinje,

Koja, bolešljiva, bezbojnih očiju,

Mršave i blatne prste svoje kriju

U dronjke što šire vonj na sračkalicu

- I zbore s ljupkošću kretena na licu!

Kada bi, zatečen u tom sažaljenju,

Uplašio majku, u iznenađenju

Njenom on hvataše nežnosti najdraže.

A ona imaše plav pogled - što laže!

Sa sedam godina piso je romane

O pustinji punoj slobode neznane,

O šumi, o suncu, obali, ravnici.

Crven, otkrio bi u novinskoj slici

Smejanje Španolke ili Italijanke.

Kad bi, odevenu poput Indijanke,

- U osmoj godini - žustru, crnooku

Kćer komšije sreo, ona bi u skoku

Na leđa mu pala, tresuć pletenicu;

On joj je u čošku grizao zadnjicu,

Jer gačice nije nikada obukla.

A kad bi ga šakom i petom istukla,

U sobi je diso miris kože njene.

Bojao se nedelje, zimske, natuštene,

Kada je, zalizan, morao da hita

Za sto za kojim će Bibliju da čita;

Noću bi sanjao sve to, da izludi.

Bog mu drag ne beše, nego crni ljudi

Što u sumrak s posla u predgrada stižu,

Kada dobošare što galamu dižu

Iz gomile prate smejanje i graja.

- Sanjo je livade s talasima sjaja,

I zdrave mirise, i rast zlatnih malja,

I sve što uzleće, što se miče, valja!

A što je sladio svoje tajne drage,

Kad bi u smračenom kutku, punom vlage,

Sakriven u sobu plavu i golemu,

Čitao svoj roman, mislio o njemu,

Punom mokrih šuma, neba što se žuti,

Zvezdanih stabala sa cvećem od puti,

Bunila, padova, poraza i sloma!

- Dok buka iz grada razbija mir doma,

i dok on, ležeći na čaršavu belom

Predoseća jedro svojom dušom celom

___________________________________