Bertold Breht, odlomci

“Kad bi ajkule bile ljudi”, upitala je mala gazdaričina kćer gospodina Kejnera, “da li bi bile bolje prema malim ribama?” “Naravno”, reče on. “Kad bi ajkule bile ljudi, imale bi velike kutije u moru u kojima bi živele male ribe. U ovim habitatima bi držale sve vrste hrane – i biljke i životinje. Starale bi se da kutije uvek imaju svežu vodu, i uopšte bi pazile na sve sanitarne mere. Ako bi, na primer, neka ribica povredila svoja peraja, odmah bi bila zbrinuta, kako ajkule ne bi bile lišene nje zbog prerane smrti.
      Da male ribe ne bi bile utučene, bili bi održavani veliki podvodni festivali, jer srećne ribe imaju bolji ukus od nego tužne. U školama bi ribice učile kako da uplivaju u čeljusti ajkule. Učile bi geografiju, na primer, tako da kada velike ajkule odlutaju negde, umeju da ih pronađu.
Najvažnije bi bilo, naravno, moralno obrazovanje ribica. Učile bi da je Najveća i Najlepša stvar za ribicu da se žrtvuje radosno i da mora verovati u ajkule, posebno kada joj obećavaju svetlu budućnost. Malim ribama bi se govorilo da se do ovakve budućnosti može stići samo ako nauče da budu poslušne. I nadasve, morale bi da se čuvaju svih osnovnih, materijalističkih, egoističkih i marksističkih frakcija, i da odmah prijave ajkulama ako neke od njih počnu da manifestuju takve tendencije. Kad bi ajkule bile ljudi, naravno, vodile bi ratove međusobno radi osvajanja stranih kutija sa ribicama i stranih ribica. Pustile bi svoje ribice da ratuju za njih. Učile bi strane ribice da postoje ogromne razlike između njih i ribica drugih ajkula. Male ribe, tvrdile bi, su glupe, ali ćute na različitim jezicima i stoga se ne mogu razumeti međusobno. Svaka ribica koja ubije nekoliko neprijateljskih ribica u borbi – malih stranih riba, glupih na različitim jezicima – dobile bi malu medalju od morske trave koju bi zakačile na grudi i bile nagrađene titulom “heroj”.
      Kad bi ajkule bile ljudi, naravno, imale bi umetnost. Bilo bi izložbi predivnih slika čeljusti ajkula u slavnim bojama. Pozorišta na morskom dnu bi prikazivala ribice heroje kako ponosno uplivavaju u čeljusti akjule uz melodičnu muziku koja draži njihove uši i velike misli koje uspavljuju njihova čula.
Čak bi postojala i religija kad bi ajkule bile ljudi. Propovedali bi da ribice počinju da žive tek kada dospeju u stomake ajkula. Štaviše, ako ajkule ikada postanu ljudi, ne bi sve ribice bile ravnopravne kao što su sad. Nekim bi bili dati položaji, bile bi postavljene iznad drugih. Onim značajnijim bi bilo dopušteno da proždiru manje. Ovo bi sigrno bilo na zadovoljstvo ajkula, koje bi za sebe onda imale veće primerke. Značajnije ribice bi bile odgovorne za čuvanje reda među ostalim: postale bi profesori, oficiri, graditelji kutija za ribice, itd. Ukratko, more bi postalo civilizovano tek kada bi ajkule bile ljudi.”
       ” Kada je vedro i kada sija Mesec, noću, na svakoj vodenoj površini možete videti njegovu sliku. Koliko samo vodenih površina postoji? I na svakoj od njih vidi se Mesec. Slika originala. Uvek je to njegova projekcija, uvek je to on. Hiljade i hiljade Meseca na hiljadama i hiljadama vodenih površina. Sve je to jedan jedini Mesec. On je izvor svih svojih slika. Kada svane dan, sve te slike nestanu, ali Mesec još uvek postoji. Tako je i sa nama. Svi smo mi slike Boga. Kada nas nestane, Bog još uvek postoji. On je izvor života, on je ono što smo mi stvarno. Svaka Mesečeva slika je u potpunosti odraz Meseca, kao što je čovek odraz Boga. I kao što se Mesec može razdeliti na beskonačno mnogo svojih slika, a da mu to uopšte ne smeta, tako i Bog, koji je izvor života, može to da učini. I sve se uvek vraća svom izvoru. Tada sva osećanja nestaju i ostaje samo postojanje. Ali Bogu se ponekad ne sviđa taj oblik, kada ništa ne može da oseti zato se projektuje u oblik u kome to može.”
Kada bi ajkule bile ljudi 


                                        ______________________________________



- Niko te ne može puno popraviti, ako sam sebe ne popraviš.
- Inteligencija nije u tome da ne pravimo greške, već da što pre uvidimo kako da ih pretvorimo u nešto dobro.
- Nemojte se toliko plašiti smrti, koliko neodgovarajućeg života.
- Nikada ne veruj onome koji o svakome govori dobro.
- Ko se bori, taj može i izgubiti; ali ko se ne bori, taj je već izgubio.
- Svi jure za srećom, a niko ne vidi da je sreća odmah iza njih.
- Šta je provaljivanje u banku, u odnosu na osnivanje banke?
- Niko vam ne može usaditi osećanje manje vrednosti bez vašeg pristanka.
- Ko je protiv politike, ustvari je za politiku koja se provodi nad njim.
- Nemojte se truditi da samo vi budete dobri, već da i svet što ga iza sebe ostavljate postane dobar.
- Pisci ne mogu da pišu onoliko brzo koliko brzo vlade mogu da zapodevaju ratove: jer pisanje zahteva razmišljanje.
- Dobroj zemlji nisu potrebne vrline, svi tamo mogu biti sasvim prosečni, osrednje pameti, pa, ako hoćete, i kukavice.
- Podmitljivost je kod ljudi isto što i milosrđe kod dragog Boga. Podmitljivost je naša jedina nada. Dok je nje, ima i blagih presuda, pa se i nevin ponekad izvuče na sudu.
- Kažu da su, naravno, hteli da zvona zvone za pogreb, ali ispostavilo se da su sve crkve razrušene paljbom po njegovoj zapovesti, tako da siromah vojskovođa neće čuti zvona kad ga budu spuštali u grob.

________________________________________

Česlav Miloš,poezija

PESMA O KRAJU SVETA 

Na dan kraja sveta
Pčela kruži oko cveta dragoljuba,
Ribar blistavu mrežu popravlja,
U moru skaču blistavi delfini,
vrapci čavrljaju u detelini
i zmija ima zlatnu kožu, kao što valja.
Na dan kraja sveta
Poljem idu žene pod suncobranima,
Na rubu travnjaka pijanac spava,
Na ulici viče prodavac variva,
I čamac sa žutim jedrom ostrvu se približava.
U vazduhu traju zvuci violine
I noć se zvezdana otvara.
A oni što čekali su munje i gromove,
Razočarani su.
A oni što čekali su anđeoske trube i horove
Ne veruju da to već počinje.
Dok sunce i mesec na nebu stoje,
Dok bumbari posećuju ruže svoje,
Dok se rađaju rumena deca,
Niko ne zna da to već počinje.
Samo sedi starac što bio bi prorok,
Ali prorok nije jer brižljivo mora raditi,
Paradajz privezujući govori:
Drugog kraja sveta neće biti,

DRUGI PREVOD

Pesma za kraj svijeta 

Na dan kraja svijeta
pčela zvrji oko lista djeteline,
ribar popravlja svoju ljeskastu mrežu.
Veseli maleni kitovi skakuću između talasa, mladunci laste se igraju pored oluka
a zmijska koža je zlataste boje, kako i treba da bude.

Na dan kraja svijeta
žene pod kišobranima koračaju kroz polja, pijanac tone u san na ivici travnjaka, prodavci povrća galame na ulici
i čamac sa žutim jedrom grabi ka ostrvu, glas violine ostaje u vazduhu
kao uvod u zvjezdanu noć.

Oni koji su očeklivali munje i grmljavinu su razočarani.
Oni koji su očekivali znak i arhanđelske trube ne vjeruju da se dešava baš sada.
Sve dok su sunce i mjesec iznad nas, sve dok se bumbar sladi na latici ruže, sve dok se rađaju
ružičaste bebe
niko ne vjeruje da se dešava baš sada.

Samo sijedi starac, koji bi mogao biti Prorok a nije, jer je previše zauzet,
ponavlja, dok uređuje leje paradajza: neće biti drugog kraja svijeta,
neće biti drugog kraja svijeta.
(Varšava, 1944)
___________________________________

IZJAVA

Gospode Bože, voleo sam džem od jagoda
I tamnu slast ženskog tela
Kao i ledenu votku, sleđa u ulju,
Mirise: cimeta i klinčića.
Pa kakav sam ja onda prorok? Toliko je drugih
S pravom bilo odabrano, verodostojnih.
A ko da meni poveruje? Jer videše
Kako se bacam na jelo, kako praznim čaše
I pohlepno se zagledam u vrat konobaričin.
S manama i njih svestan. Žudan veličine,
Vešt da je opazim pa ma gde bila,
Pa ipak, premda ne baš oštra vida,
znao sam što preostaje manjima, kao što sam ja:
Vašar kratkih nada, zborište oholica,
Nadmetanje grbavaca, književnost.

_________________________________________

A, IPAK KNJIGE

A knjige će ipak ostati na policama, odvojena bića,
Jednom stvorena, još mokra
Poput lješnjaka zablistalih pod drvom u jesen,
I dodirivane, otvorene, počele živjeti
Unatoč vatrama na horizontu, dvorcima raznesenim,
Plemenima u pokretu, planetima u kretanju.
«Mi jesmo,» one govore,
Čak i kada im istrgnu stranice, ili im plamen
oliže slova.
Toliko izdržljivije
Nego što smo to mi, čija krhka toplina
Hladi se u sjećanju, rasprši se, nestaje.
Zamišljam zemlju kada mene više neće biti:
Ništa se ne događa, nema gubitka, još uvijek je čudna parada,
Ženske haljine, orošeni ljiljani, pjesma u dolini,
Pa ipak knjige će biti na policama,
Dobro pristigle, nastale od ljudi ali isto i od zračenja, visina.

___________________________________________

NE TAKO

Oprosti. Bio sam strateg kao mnogi od onih što
se noću provlače pored ljudskih građevina.

Sračunavao sam gde stoje straže pre no što bih
se odvažio da priđem zatvorenim granicama.

Znajući više, pravih se da dovoljno je manje,
ne kao oni što dolaze da svedoče.

Ravnodušnim prema pucanju, poteri u čestaru i
porugama.

Neka mudraci i sveci, mišljah, celoj zemlji darove
donose a ne jeziku.

Ja čuvam dobro ime, jer je jezik moja mera.

Idiličan, detinji jezik koji uzvišeno pretvara u
dirljivo.

I raspada se himna ili psalam predvodnika hora,
ostaje popevka.

Uvek nepotpun beše moj glas, drugu bih hteo da
odam zahvalnost.

A štedro i bez ironije, te dike nevoljnih.

Iza sedam gora, pod zvezdom jutarnjom,

________________________________________

STIMULACIJA MEMORIJE

Ne zna da svetli,
ne zna da leti,
ne zna da je to i ništa drugo.
I sve češće
sa otvorenim ustima
i guloazom koji se dimi
nad čašom crnog vina
razmišljam o tome,
šta znači biti to i ništa drugo.

_________________________________________

PESNIK 

Prvi pokret je pevanje,
Slobodni glas koji ispunjava gore i doline.
Prvi pokret je radost,
Ali nju odnosi nešto.

I kad su godine promenile krv,
A hiljadu sistema planetarnih rodilo se i zgaslo u telu,
Sedim, pesnik lukavi i gnevni,
Očima pakosno žmirkajući,
I odmeravajući u ruci pero
Osvetu smišljam.

Spuštam pero, i čestar nagona i lišće, prekriva se cvećem,
A miris tog drveća bestidan je, jer tamo na stvarnoj zemlji
Takvo drveće ne raste i ko uvreda je
Nanesena ljudima što pate, miris tog drveća.
Jedni se štite očajem, koji je sladak
Ko jaki duhan, ko čaša votke ispita u čas uništenja.
Drugi imaju nadu glupih, ružičastu kao erotični san.

A još neki nalaze umirenja u veličanju domovine,
Koje može trajati dugo,
Premda ne mnogo duže, no što još traje devetnaesti vek.

Ali meni je dana cinična nada,
Jer otkad otvorih oči, ne vidoh ništa drugo do požara i pokolja,
Dana mi je nada osvete nad drugima i nad samim sobom,
Jer sam bio taj, koji je znao
I nikakve iz tog za sebe nije imao koristi.
1911
____________________________________________

TO 

 Kad bih najzad mogao da kažem šta se krije u meni.
Da viknem: ljudi, lagao sam vas,
Govoreći da toga nema u meni,
A to je tamo stalno, danju i noću.
Mada sam baš zahvaljujući tome
Umeo da opisujem vaše zapaljive gradove,
Vaše kratke ljubavi i zabave što trule i raspadaju se.
Minđuše, ogledala, bretelu koja spada,
Scene u spavaćim sobama i na bojištima.

Pisanje je bilo za mene zaštitna strategija
Brisanja tragova. Jer, ne može se dopadati ljudima
Onaj, ko poseže za zabranjenim.
Prizivam u pomoć reke, u kojima sam plivao, jezera
S brvnom među ševarom, dolinu,
U čijem ehu pesmu prati večernje svetlo,
I priznajem da su moje ekstatične pohvale životu
Mogle biti samo vežbe visokog stila
A ispod je bilo to, što neću pokušati da imenujem.

To je slično misli beskućnika kada ide po ledenom,
stranom gradu.

I slično je trenutku kad opkoljeni Jevrejin vidi
teške šlemove nemačkih žandarma kako se primiču.

To je kao kad kraljev sin polazi u grad i vidi
pravi svet: bedu, bolest, starenje i smrt.

To se može takođe uporediti sa ukočenim licem
nekoga, ko je shvatio da je napušten zauvek.

Ili sa rečima lekara o neopozivoj presudi.
Jer to znači nailaženje na kameni zid i shvatanje
da taj zid neće ustuknuti ni pred kojim našim molbama

_____________________________________

I tako se vratih tu...

I tako se vratih tu iz velikih prestolnica,
U grad u uzanom dolu pod bregom s katedralom
S kraljevskim grobnicama. Na trg pod kulom
Gde reska zublja oglašava podne
Tonom raspolućenim tatarskom strelom
Svaki put kad susretne trubača.
Vraćam se golubovima i kićenim rupcima cvećarica,
Građanima koji čavrljaju pod gotičkim portalom crkve.
Moj sanduk s knjigama ovaj put stiže da zauvek ostane.
O svom trudnom životu mogu reći: življen je.
Lica su u sećanju bleđa nego na dagerotipijama.
Ne moram svakog jutra pisati pisma i dopise..
Tamo gde ja stadoh, drugi će nastaviti, uvek s istom nadom,
Za koju znamo da je besmislena, ali joj svejedno posvećujemo život.
Moja zemlja ostaće ono što je i bila, stražnje dvorište imperija,
Koje provincijskim snatrenjem leči svoja poniženja.
Sa štapom u ruci odlazim u jutarnju šetnju:
Na mestima bivših staraca sede neki novi starci,
Tamo gde su nekad šetale devojke u šuštavim suknjama,
Sad prolaze nove, ponosne na svoju lepotu.
Deca valjaju obruče preko pola veka .
Iz podruma postolar pogledava na svoje klupe,
Grbavac prolazi s nemom jadikovkom, a zatim
I dama odevena po poslednjoj modi, bujna poput smrtnih greha.
I tako Zemlja istrajava u svakoj neznatnoj stvari,
Nepovratno kao i u životima ljudi.
I čini se poput olakšanja: pobediti? Izgubiti?
Čemu, kad će nas svet ionako zaboraviti?

Vitold Gombrovič,NAŠA EROTSKA DRAMA

One žele da budu cvetovi

Radi ozdravljenja erotskog života u Južnoj Americi trebalo bi najpre izlečiti erotsku, veoma ograničenu i anahronu, maštu muškarca i žene.Odnosno, glavni razlog našeg rđavog, nesavršenog seksualnog suživota je u tome što se i muškarac u odnosu prema ženi i žena prema muškarcu pretvaraju da su neko drugi nego što stvarno jesu, pretpostavljajući da će nekakvom fiktivnom i izveštačenom ličnošću lakše pridobti ljubav partnera i postići sreću. Taj naivni i uporni karneval se ni za časak ne zaustavlja, već postaje običaj, čak ritual. Izvršimo sada malu analizu „erotskog načina življenja" južnoameričkih žena, trudeći se da otkrijemo neku od pomenutih zabluda. Evo jedne od njenih definicija: ono što najviše parališe južnoameričku ženu i najviše joj škodi jeste činjenica da ne želi da bude žena, već cvetili dete.

Rob vlastite lepote

Upoređujući južnoameričke žene s Evropljankama (s „evropskim" je veoma neprecizna reč, s obzirom da postoji više tipova evropskih žena) brzo dolazimo do prijatnog i za nas pohvalnog zaključka, da u pogledulepote nemamo šta da zavidimo starom kontinentu. Bože, kakve se oči ,kakvi zubi, kakva tela i lica mogu videti u Južnoj Americi! Ogroman jei urođen šarm latinoameričkih žena i kakvo samo nepogrešivo osećanjeza formu i stil imaju; u svakoj situaciji, umeju sjajno da se kreću i smejua da njihove reakcije nikada ne deluju šokantno - čak u očima najzahtevnijih sudija i poznavalaca. Međutim sada, posle ovog poklonjenja, nekase naše dame pripreme da čuju nekoliko, kako mi se čini, strogih, alii ozbiljnih reči kritike. Zbog čega ta fizička lepota ne izaziva utisak koji bi trebalo da izaziva? Drugim rečima, zbog čega južnoamerička lepota ne očarava, ne osvaja muškarce u onoj meri u kojoj to čini evropska? To je zanimljivo pitanje. Očigledno je da lepe oči nisu dovoljne da se nanekog ostavi lep utisak, već da su za to potrebni i izvesni psihički činioci. Jasno je da južnoamerička žena ima ozbiljne probleme sa osvajanjem muškaraca svojom lepotom iz jednostavnog razloga: sama je totalno potčinjena svom spoljašnjem izgledu. Kakva frizura! Kakva otmenost! Kakva elegancija! Koliko napora i žrtvovanja je košta ostvarenje - takoreći savršeno - tog estetskog ideala! Jer, ta žena je do te mere elegantna, privlačna i prefinjena da takoreći nije u stanju da se kreće, iz straha da nenaruši svoj spoljašnji izgled. Na veoma visokim štiklama ne može ni dapotrči ni da skoči; boji se vetra, jer je veoma brižno očešljana. Ne može sebi da dozvoli spontan smeh ni energičniji gestjer, u najboljem slučaju, to neće biti estetski. Takođe sebi ne može da dopusti bilo kakvo osećanje ni brak, ako nisu u potpunosti „estetski", jer su joj uloga i dužnost da neprestano, bez predaha bude - očaravajuća. Južnoamerička žena jerob vlastite lepote i u skladu s tim postaje muškarčev rob.

Sećam se kako sam jednom bio na Monparnasu, u društvu nekolikofrancuskih studenata i nekoliko veoma elegantnih i sjajno očešljanihdevojaka. Iznenada je jedan mladić skočio kao lav i prodrao se: „Kakomožemo da razgovaramo s ovim onduliranim glavama?!" Rasturio im je one frizure koje su nosile s neverovatnim osećanjem odgovornosti.Ne želim nikoga da huškam, ali mi se čini da bi upravo nešto tako trebalo uraditi u Južnoj Americi... i da bi bilo veoma uputno da muškaracda ženi do znanja da mu je savršena lepota mučna i dosadna, umesto dase njom oduševljava. Da je u pitanju samo fizička, ne bi bilo problema! Neuporedivo važnija i za kolektivni život je štetnija „duhovna lepota",„psihička čistota", „estetika duše" koja latinskoameričku ženu primorava da igra ulogu anđela palog s neba. Ideal lepote takvih žena je odviše fiktivan i ograničen. Hoće da budu ideal harmonije, iako u stvarnosti nikom ne polazi za rukom da postigne apsolutnu harmoniju, jer smo svi osuđeni na kupanje u moru suprotnosti i disonantnosti, tako da se taharmonija pretvara u laž. Hoće da budu estetske, međutim i telo kao iduša ima svoje ružne strane, i taj krajnji estetizam se pretvara u laž. Hoće da budu „čiste", mada je jedno uzdizati čistotu do nivoa najvišeg dobrai postavljati ga sebi kao uzvišeni cilj, a drugo - oponašati čistotu u tako dramatično nečistom svetu kao što je naš.

Manje privida, više iskrenosti


Ako je današnja Evropljanka u svojim reakcijama iskrenija, autentičnijai spontanija, to nije njena vlastita zasluga, već proizlazi iz činjenice da je situacija ratova i revolucija primorava na iskrenost. Mirniji, više građanski život na južnoameričkom kontinentu navikao je ljude na preterano negovanje privida, i upravo se žena ističe u slavljenju tog žalosnog kulta. Dok je južnoamerička žena samo objekat pogleda, Evropljanka gleda; dok je prva pasivna, druga je aktivna; dok prva postoji za muškarca, druga ima vlastiti život. Evropljanka nije spolja lepa, ali je zato dramatičnija, a pre svega je - dinamičnija. Zbog toga je muškarac, po svoj prilici, tretira ozbiljnije. Jer, latinskoamerički muškarac ne može ženu tretirati ozbiljno ako oseća da celokupan način života, sve što ona govori ili radi u biti potiče iz jedne jedine potrebe - iz želje da očara muškarca i osvoji ga svojim šarmom. I vidimo kako ta žena koja preterano brine o lepoti, tone u infantilizam, što nije samo štetno već i užasno, beskrajno dosadno. Nema načina da se ozbiljnije govori o erotskom prevaspita-vanju latinoameričke žene a da se ne podvlači fatalni uticaj tog ideala lepote koji je stvoren tokom višegodišnjeg preterano lakog i površnog načina života. Reakcija mora da potekne od muškarca ako želimo d ažene prema nama budu autentičnije. U stvarnosti nam mnoštvo snažnijih činilaca otežava tu poziciju autentičnosti i iskrenosti i umesto da se suprotstavljamo aktuelnom stilu naših žena i dalje im samo podilazimo, potvrđujući ispravnost konvencionalnog ponašanja. Podilazimo im u želji da steknemo njihovu naklonost, kao i zbog toga što smo se naviklina tu vrstu žena i na takvo njihovo ponašanje, da nam se drugačiji, nov pristup čini potpuno nemogućim i fantastičnim. Osim toga, očigledno je da su površne prirode i mentaliteti sasvim zadovoljni time što u ovozemaljskom životu imaju parče neba... makar samo naslikanog. Takvi ljudi ne shvataju da su jeftin moral i jeftina estetika u biti vređanje pravog morala. Čak se čini da su svi, od frizera i pedikirke preko pisca i pesnika(pisci koji pišu „romane za žene") zaverenici koji se trude da preobraze ženu u anđela, cvet, devojku... u sve, osim u ženu.

Novac - izvor sveopšteg materijalizma.

Društvene posledice cele te maskarade su ogromne. Ženi-cvetu su takođe potrebne izveštačena sredina i izveštačena konverzacija, kao i, nakraju krajeva, specijalan tretman - celokupnog sistema neprirodnih olakšica koje štite njenu delikatnost od pritiska stvarnog života. Osnova svih tih otmenih suptilnosti je, naravno, novac koji je zapravo osnovni izvor latinoameričkog materijalizma.

Međutim, ako upoređujemo aristokratski, luksuzan „svetić" Buenos Ajresa s evropskom aristokratijom odmah ćemo opaziti razliku: ako se u salonima Buenos Ajresa čini sve, da bi se nekako izbegla strvarnost, stvaranjem izveštačene atmosfere d-setke, „dobrog vaspitanja", „kulture" i „suptilnosti", onda je evropska aristokratija mnogo lošije vaspitana i, u izvesnom smislu, energičnija. Iako se i tamo ljudi takođe trude koliko mogu da ulepšaju svoj život, znatno svesniji daje to samo ukras. U Evropi postoji određen stid zbog luksuza ,komfora i finoće koji se veoma retko oseća u buenosajreskim salonima.Ta suigeneris prefinjenost viših krugova prestonice u sredini srednje klase prelazi u ukočenu konvencionalnost koja se takođe suprotstavlja stvarnosti. U obema tim sredinama žena-cvet, žena-devojčica postaje rob novca, nedostaje joj duh borbe, romantizma i osećanja dublje poezijeo širim horizontima.


Problem žene-cveta.


Najgore u svemu tome je što u toj situaciji odnosi žene-cveta i muškarca poprimaju, da tako kažem, odviše konkretan i jednostran karakter. Muškarac želi da osvoji ženu, žena želi da osvoji muškarca... i tu je kraj. Sva lepota erotike i ljubavi u svojim najrazličiti]im vidovima - prijateljstva, drugarstva, duhovnog opštenja, sukoba ličnosti - svodi se na nekoliko banalnih komplimenata, na neki bal ili odlazak u bioskop (koji plaća on)i. na kraju krajeva na određenu taktiku obeju strana, od kojih nijedna ni za trenutak ne gubi iz vida neposredan cilj: krasiti ljubavnicu, krasitimuža. Ako žena-cvet i pored svih napora ne uspe da dovede partnera do oltara, to znači katastrofu, jer je na terazije bacila svu svoju nezavisnosti lično dostojanstvo samo da bi krasila muža i čuvala mu kućno ognjište. Naravno, mnogo šta moglo bi se reći i u odbranu latinskoameričkežene; pre svega ne treba gubiti iz vida daje u fizičkom pogledu prefinjenija od svojih sestara drugih rasa koje su rođene u drugačijoj klimi... kao i to da je latinoamerička žena. Bilo bi naivno zahtevati od Latinoameri-kanke da, recimo, postane anglosaksonska žena koja izdaje svoju rasu, kulturu, tradiciju. Imajući u vidu sva ta upozorenja i ispravke, treba pojačavati suprotstavljanje aktuelnom idealu „latinoameričke lepote", jer taj ideal više nikoga ne zadovoljava, tačnije svima donosi štetu. To se jedino može postići ako se problem postavlja na jasan način: svi moramo biti svesni da je taj problem - problem ženske lepote - gorući problem ijedan od najvažnijih u našoj kulturi.U međuvremenu pokušaćemo da proanaliziramo određene mitove i sekundarne komplekse latinoameričke žene.

Latinoamerički muškarac i njegov ideal lepote


Nesumnjivo je da latinoamerički muškarac želi da bude lep ili bar da dobro izgleda - dobro očešljan i dobro obučen. Malo je zemalja u svetu u kojima se kao ovde mogu videti kravate koje toliko odgovaraju košulji i sakou, cipele kupljene takođe brižno ili čarape koje se više slažu s džepnom maramicom. „Omladina nekada nije koristila briljantin." Danas ne samo da ga koristi, već ga često i zloupotrebljava, a pored toga i kreme, masaže, kozmetičke maske - takoreći kao žene. „Institut za lepotu muškaraca" mogao bi da ima velikog uspeha.

Bile bi to ženske crte latinoameričkog muškarca koji brine o lepoti. Njegovo najmuškije svojstvo su brčići. Putnik iz Evrope neprekidno uzvikuje: „Dođavola s ovolikim brkovima!" Međutim... Južnoamerikanac je prepredeniji i u pogledu brkova kalkuliše lukavo; nosi ih, jer zna daih one vole. Zadatak brčića je da ostavljaju utisak na lepši pol, iako je tako keterija veoma slična ženskoj.

Južnoamerikanac nije izgubio svoju „muškost"


U toj situaciji pojavljuju se veoma važna pitanja. Recimo da južnoamerički muškarac nije postao odviše feminiziran? A možda taj privid nije drugorazredno ponašanje koje nema veze s duhovnom, psihičkom stvarnošću? Formulisanje tako ozbiljne optužbe na osnovu tako nebitnih činjenica bilo bi površno. Ako se više udubimo u taj problem videćemo nešto sasvim suprotno: Južnoamerikanac nije izgubio ništa od svoje hrabrosti i smelosti koje je nasledio od španskih predaka; poseduje osećanje časti svojstveno muškarcima i, što je najvažnije, ne nedostaje mu ni određena duhovna strogost koja čini osnovnu razliku između muškei ženske duše. S obzirom na to možda bi najpreciznija tvrdnja bila da Južnoamerikanac, iako u dubini duše ostaje stoprocentni muškarac, ispoljava određenu tendenciju ka feminiziranosti, u načinu življenja, oblačenja, govorenja i da je njegov „društveni način života" ženskiji od njega samog. Čini se daje u toj oblasti žena uspela da mu nametne svoje ukuse, svoje suptilnosti i slabosti - u svim stvarima od kojih se sastoji njegov „način života", tj. ispoljavanje njegove ličnosti. Na primer,Južnoamerikanac ume da bude veoma odvažan u svim vidovima borbe, a postaje apsolutna kukavica kad treba da učini nekakvu neprijatnu opasku svom prijatelju; kada se javi potreba za tim, biće drzak, čak brutalan, u interesima ili u politici a, istovremeno delikatan u razgovoru, dok je u opštenju s drugima blag i pasivan; kravate bira s izvesnom koketerijom i biva preterano osetljiv. U svakoj zemlji lako primećujemo ko dominira u njenoj kulturi - muškarac ili žena. Ima zemalja u kojima zakoni muškaraca prevažu i u oblasti seksualnog morala i u formama seksualnog suživota, gde su i vicevi koje pričaju žene „muški"; bilo kako bilo, Južnu Ameriku je osvojila žena. I to uprkos činjenici što je donekle rob muškarca, što se tako ponizno prilagođava njegovim ukusima i kapricima! Svaka žena ponaosob je isključivo „cvet" i „devojčica", dok su sve zajedno, uprkos prividnoj slabosti i stidljivosti, uspele da osvoje kontinent!


Kada želi da osvoji ženu...


To se zapravo vidi kroz pristup ovdašnjeg muškarca vlastitom idealu lepote. Muškarac ne mora da se ogleda u očima žena da bi proverava osvoju lepotu koja nije isključivo seksualna... Kada muškarac želi da osvojiž enu, pred sobom ima dva puta: može da pridobije njenu naklonost umiljavanjem, prilagođavanjem njenim zahtevima ili suprotno, može da jo jnametne zakon svoje prirode. Danas muškarac istinski zaljubljen u vlastitu mušku lepotu pre je spreman da doživi poraz nego da se odrekne izvesnih svojih prirodnih svojstava. Na primer, muškarac nikada neće praviti ustupke ženskoj sitničavosti, jer ako na taj način i osvoji ženu, istovremeno će izgubiti vlastitu lepotu. Za mnoge Južnoamerikance žene su postale cilj sam po sebi; što se takav muškarac više dopada ženi, to je lepši; što je više žena osvojio, to je više uživao u životu. Ali, ako bi žene iznenada poželele od muškaraca da oboje noseve u zeleno, oni bi ushićeno, smesta obojili noseve u zeleno... Tu samo žena ne živi zbog muškarca, lišavajući se svoje ličnosti, tu često i muškarac ne živi samo zbog sebe, već i zbog žene. Odakle potiče ova psihička slabost muškarca i zbog čega je ružniji pol u Evropi svesniji svoje moći i uspeva da je bolje iskoristi?

Čisto muška poetika

U Južnoj Americi muškarac, a pre svega mladić, oseća se usamljenim uodnosu na ženu. Muška lepota, muški običaji, mitovi i forme suživotamuškaraca formiraju se medu muškarcima. Činioci koji utiču na stvaranje ove specifično muške lepote su drugarstvo, poverenje u prijatelje iz istog kluba, iz udruženja u okviru pojedinih oblasti aktivnosti, grupnih zabava. Mladići u gimnaziji stvaraju vlastitu mitologiju, vlastite običaje, čak jezik, i tako su ponosni na svoj stil da ga nijedan od njih ne bi izdao ni zbog najlepše žene. I u vojsci muškarci stvaraju vlastiti svet, kome ponekad poklanjaju veliku ljubav. Tada žena za njih prestaje da bude jedini izvor ljubavi i lepote; mornar, na primer, svoju lepotu i moć utvrđuje kako zahvaljujući ženskim ustima tako i zahvaljujući svom brodu ,svojim pesmama koje peva i uniformi, zahvaljujući svemu vezanom zaime „mornarice". Ta specifična, muška poezija veoma mu pomaže u opiranju erotskim čarima Evinih kćeri; zahvaljujući njoj može da ih savlada i da im se suprostavi vlastitim čarima .Mladi Južnoamerikanac, uključujući se u velike kolektivne institucije, kao što su vojska ili flota, koje poseduju vlastitu tradiciju i stil, lako podređuje svoju psihu njihovim zahtevima. Mada, u svakodnevnom životu kontakti muškaraca ispadaju dosta bedno i bledo. Zanimljivo je uporediti mladu književnu sredinu ovde i u Evropi. Mladi južnoame-rički umetnici najradije šetaju sami, retko se okupljaju u grupe i neispoljavaju veću „želju za podsticanjem jedni drugih". U evropskim prestonicama mladi imaju svoje barove, kafane ili restorane, u kojima se opijaju žestokim pićima, ali i šalama, verbalnim ludorijama, ideološkim čarkama. Ovi mladići imaju vlastiti stil i jezik, slično kao i gimnazijalci, i pre nego što su se formirali kao pisci, crpu brojne radosti iz lepote koju su stvorili u svom krugu. Muškarac koji je prošao kroz takvu školu opskrbljen je za ceo život kapitalom svetog ludila koje ga štiti od tuge ,cinizma i dosade. Zbog čega nečeg takvog nema u Južnoj Americi? Zbog čega žena ovde guši muškarca do te mere da postaje njen rob?

Nepostojanje „ muškog stila "

To je začarani krug. Južnoamerički mladić malo opšti sa svojim kolegama ili to čini na površan način, jer mu je u psihičkom i u fizičkom smislu najpotrebnija žena. Zauzet kapitalnim problemom, nema želju da se svim srcem angažuje u drugim oblastima života. Sve ostalo je drugorazredno; sve što nije „udvaranje" nekoj gospođici smatra gubljenjem vremena (što je u njegovom uzrastu krajnje prirodno). S druge strane, međusobno opštenje muškaraca ovde je slabije razvijeno nego u Evropi, ne nameće mu se kao nešto očigledno. S obzirom da ne opšti s muškarcima u trenutku kada treba da se suprotstavi ženi, on je u lošijem položaju, nedostaje mu „muški stil", čijem stvaranju muškarci međusobno doprinose. Svojim čarima želi da očara ženu u onoj meri u kojoj želi da poseduje njene čari. Ne uspeva daje osvoji, pre je osvojen. Zbog toga što mu je potrebna, mora da joj se prilagodi. Kad, na primer, evropski mladić kaže svojoj prijateljici odlučno i energično: „Hajdemo u bioskop!", Južnoamerikanac će je upitati: „Ljubavi, šta kažeš, da odemo u bioskop?" Evropljanin će pokušati da osvoji svoju izabranicu isticanjem muške lepote, odlučnosti, energije, snage. Južnoamerikanac će se prepotruditi da ispuni njene želje, da joj se dopadne. Evropljanin se ne boji previše gubitka žene, jer se celokupna poezija života ne svodi na nju; Južnoamerikanac gubeći svoju devojku osuđen je na usamljenost i pred sobom ima samo sedenje u kafani, razmenu viceva s prijateljima koji mu nisu uvek pravi prijatelji. Tako bi to izgledalo... ako bismo uporno pokušavali Južnu Ameriku da naslikamo crnim bojama, dižući u nebesa staru,zreliju Evropu. Međutim, ni za trenutak ne smemo zaboraviti daje sve očemu ovde govorimo nužno pojednostavljeno, nepravedno i preterano,uobičajeno za tu vrstu shematičnih pristupa. Evropa se, međutim, čestopokazuje krajnje neotesanom, površnom, izveštačenom i odbojnom, damlada i sveza Južna Amerika nema na čemu da joj zavidi. Bilo kako bilo,osnovne teze ovih opaski smatramo ispravnim - naime, da Latinoamerikanac brine o svojoj lepoti takoreći kao žena, na feminiziran način; da je nedostatak takozvanog „muškog stila" posledica retkog opštenja s muškarcima; da ne uspeva uvek da ispolji svoju prirodnu muškost u kontaktima sa ženama i da, s obzirom na preteranu osetljivost na lepotu i čari žena, i dalje nije u stanju da shvati vlastite čari.

___________________________________________

Witold Gombrowicz) (1904-1969),

jedan od najorigi-nalnijih poljskih pripovedača, romanopisaca, dramskih pisaca, književnih kritičara i esejista poticao je iz stare aristokratske porodice koja je posedovala ogromna imanja u Litvi i Poljskoj, koja se 1911. preselila u Varšavu. Studije prava, ekonomije i filozofije završio je u Varšavi i Parizu. Kratko je službovao kao pravnik i ekonomista. Rano se proslavio kao pisac, naročito romanom Fer-didurke, polemikama, „ponašanjem" i svojevrsnim imidžom.

Od 1939. do 1963.živeo je u Argentini, kasnije u Berlinu, Parizu i Vansu. Trebalo je da 1969.dobije Nobelovu nagradu, ali je mesec dana pre objavljivanja imena dobitnika umro, pa je nagrada dodeljena Beketu. Veoma mnogo je prevođen i izvođen upozorištu. U svim književnim žanrovima kojima se bavio, koristio je ironiju, humor, parodiju i grotesku. Na veoma originalan način bavio se problemima nezrelosti i forme. Li problemi su i tema njegovog ciklusa tekstova objavljivanih1944-45. u Argentini pod naslovom Naša erotska dram ai pseudonimom Horhe Alehandro. Glavna dela - romani: Ferdidurke, Pornografija, Kosmos, Trans-Atlan-tik, Opsednuti;pripovetke:Bakakaj; Dnevnik,I—III; i drame.

Arthur Rimbaud- Artur Rembo

Predosećaj

U plav letnji suton, krenuću na staze,
Hoću, bockan žitom, da kroz nisku travu,
U njenoj svežini, moje noge gaze
I da vetar kupa moju golu glavu.

Bez misli, bez reči, pozvan od daljina,
S dušom, od ljubavi silne opijenom,
Na put ću poći, poput ciganina,
Kroz Prirodu - sretan kao s nekom ženom.

Drugi prevod

U plavim letnjim večerima, lutaću stazama,
bockaće me pšenica dok gazim kroz nežnu travu.
Sanjareći, osetiću njenu svežinu pod svojim nogama.
Pustiću vetar da mi miluje golu glavu.

Neću govoriti, neću razmišljati ni o čemu,
a beskrajna ljubav će mi obuzeti dušu.
Ići ću daleko, vrlo daleko,kao boem.
Kroz prirodu, srećan kao sa ženom."
___________________________________________________

Spavač u dolini

Kroz kotlinu ludo rečina žubori
Vešajuć na zelen srebrnaste trake.
Užareno sunce već zori na gori,
A u malom dolu leskaju se zrake.

Leži mladi ratnik sred kuštravih trava,
Oko gole noge muzika vlati šušti.
Otvorenih usta, bled, ispružen spava.
Po njegovu logu svetlost neba pljušti.
Spava. Obris nogu perunika skriva.
Ko bolesno čedo tu nasmešen sniva.
O, zagrij ga, zemljo, tako mu je zima!

Ćuh nosnice zalud draška mirisima,
On ukočen leži s rukom na grudima,
Gde dve rujne rane s desne strane ima.

_____________________________________________________

Zlo

Dok zvizde crveni ispljuvci karteca
Kroz modrinu neba, dok čitave čete,
Skarletne, zelene, kosi ratna seća,
Kraj Kralja čijih su rugalica mete,

Dok strašna ludila bezbroj ljudi melju,
Čineći brda što dime se... O leto!
O jadni mrtvi, u travi, u veselju
Prirode koja vas jednom stvori sveto!
Postoji Bog što se smeje sa oltara
U cveću, tamjanu, kalezu od zlata,
kog hosane njišu pa ga dremež hvata,

A bude ga majke koje bol obara,
Kad mu, u suzama i pod crnim šalom,
Krupan groš pružaju u svom rupcu malom.

_________________________

Praznici gladi 

Beži, Ana, moja gladi,
Na magarcu, boga radi.
Ako li me hrane mame,
To je zemlja i go kamen.
Cin! Cin! Zrak je jestiv za mene,
Ugljen, gvožđe, greben stamen.
Kruži, gladi. Pasi, gladi,
Travnjak zvuka!
Nek vas vedar otrov sladi
Slaka, luka;
Jedite
Kamen što ga goljo lama,
Kamenove crkve stare,
Šljunak što ga potop tare,
Hlebove po uvalama!
Moje gladi, grude crna zraka;
Azur tako zvonak;
Ja sam žrtva svog stomaka,
Nesreća je bona.
Na zemlji se kaza lišće!
Meso dubem voća gnjila
U dubokoj brazdi ištem
Ljubičiću, matovilac.
Beži, Ana, moja gladi,
Na magarcu, boga radi!

________________________________________

Alhemija reči 

 Sebi. Istorja jednog od mojih ludila.

Odavno već hvalio sam se da posedujem sve moguće pejzaže, i smatrao sam smešnim veličine slikarstva i moderne poezije.

Voleo sam idiotske slike, nadvratnike, dekore, pelivanska platna, firme, narodske slikarije; zastarelu književnost, crkvenu latinštinu, erotske knjige bez pravopisa, romane naših baka, vilinske priče, dečje knjižice, stare opere, priglupe refrene, naivne ritmove.

Sanjao sam o krstaškim ratovima, istraživačkim putovanjima s kojih nema izveštaja, o republikama bez istorije, o ugušenim verskim ratovima, o revolucijama običaja, o seobama rasa i kontinenata: verovao sam u sve čarolije.

Pronašao sam boju samoglasnika! – A crno, E belo, I crveno, O plavo, U zeleno. – Odredio sam oblik i gibanje svakog suglasnika i – putem nesvesnih ritmova – polaskao sam sebi da sam pronašao pesničku reč koja će kad-tad biti dostupna svim čulima. Prevod sam zadržao za sebe.

To je u početku bilo izučavanje. Zapisivao sam tišine, noći, beležio neizrecivo. Fiksirao vrtoglavice.

Daleko od ptica, seljanki i stada,
Klečeći u vresu ovom, šta sam pio
U leskovom nežnom gaju što me krio,
U mlako popodne kojim magla vlada?

Šta mogoh da pijem u mladoj Oazi,
Lug bez cveta, nemi brest i vlagu neba!
Iz tikve žute, kad oko ne nalazi
Dragi dom? Kap zlatnu što znojenju treba.

Bejah zrikav natpis koji krčmu kiti.
Bura zbrisa nebo. A u isto veče
Šumski potok peskom nevinim poteče,
Božji vetar poče bare ledom biti.

Plačuć, videh zlato – i ne mogoh piti.

U četri zorom, leti,
San ljubavni još se sanja.
Miris noćnog svetkovanja
Kroz šumarak leti.

A na silnom radilištu
Sunce Hesperida teče,
Za mišice posla ištu
Drvoseče.

U Pustinji bilja snažno
Oplatu nam divnu kroje
Gde će grad da slika svoje
Nebo lažno.

Za Radnike – podanike
Vavilonskog kralja – sini,
Zvezdo jutra! Ljubavnike
Pusti njinoj svetkovini.

O ti, Kraljice Pastira,
Daj rakije onom što raditi mora!
Daj mu snazi mnogo mira
Pre kupanja sred podnevnog mora.

Pesnička starudija imala je velikog udela u mojoj alhemiji reči.

Navikoh se na jednostavnu halucinaciju: video sam sasvim jasno mošeju na mestu neke tvornice, dobošarsku školu koju su otvorili anđeli, kočije na nebeskim cestama, salon udno jezera; čudovišta, tajanstva; naslov nekog vodvilja dizao je bauke preda mnom.

Zatim objasnih svoje čarobne sofizme halucinacijom reči!

Najzad ustanovih da je nered mog duha nešto sveto. Bio sam dokon, bio sam žrtva ljute groznice: zavideo sam blaženstvu životinja – gusenice, koja predstavlja nevinost neodređenih stanja, krtice, tog zaspalog devičanstva!

Narav mi je bivala sve mračnija. Opraštao sam se od sveta nekakvim romansama:

Pesma sa najviše kule

Nek nam stigne, nek nas skoli
Ono vreme što se voli.

Toliko sam strpljiv bio
Da me hvata zaborav.
Strah mi se na nebo skrio,
A bol mi je nest’o sav.
I bolesna žeđ se stvori
Da mi mrakom žile mori.

Nek nam stigne, nek nas skoli
Ono vreme što se voli.

K’o livada koja šalje,
Prepuštena zaboravu,
Sve bujnije i sve dalje
Miris, korov, cvetnu travu,
Dok prljavi oblak muha
Divlje zuji iz vazduha.

Nek nam stigne, nek nas skoli
Ono vreme što se voli.

Zavoleh pustinju, osmuđene voćnjake, uvele dućane, razmlaćena pića. Vukao sam se po smradnim uličicama i sklopljenih očiju nudio se suncu, bogu plamena.

„Generale, ako na svojim srušenim bedemima još imaš neki stari top, bombarduj nas gomilama suhe zemlje. Tuci po izlozima sjajnih prodavnica! po salonima! Neka grad jede svoju prašinu. Oksidiši oluke. Napuni budoare gorućim prahom rubina..“

Oh! mušica koja se opila na mokrionici krčme, zaljubljena u boražinu, i koja se rastvara u zraku svetlosti

Glad

Kad bih nešto jesti hteo,
Zemlju bih i kamen jeo.
Vazduhom se odabranim,
Stenom, gvožđem, ugljem hranim.

Menjaj, gladi! Travu zvuka
Malo pasi.
Otrov ladoleža, lukav,
Nek te gasi.

Jedi šljunak što se sitni,
Stare crkve kamen sivi,
Oblutke što ih potop širi,
Hleb sejan po sivoj njivi!

...........

Vuk urlaše ispod krošnje
I pljuvaše perje lepo
Od obroka svog kokošjeg.
Isti jad je mene ščep’o.

Čeka zelen, zrelo voće
Kad će berbe doći dani.
Ali pauk drugo hoće,
Ljubičicom on se hrani.

O nek zaspim kao žrtva
Salomonovog oltara!
Nek sa noža krv mi mrtva
Sa Kedronom smešu stvara!

Najzad, o srećo, o razume, ja sa neba uklonih plavet, koja je crno, i živeh kao zlatna iskra svetlosti prirode. Pun radosti, usvojio sam najbudalastiji, najćaknutiji mogući izraz:

Opet je sa nama.
Ko to ? Večnost: more
U kom vatre gore
Sunčanog plama.

Moja večna dušo,
Zavet svoj ostvari
I u noći pustoj
I u danu što žari.

Spona ljudskih mnjenja
I oduševljenja
Tu za tebe nema!
I ti letiš prema.

Tu gine uzdanje,
Orietur pada.
Strpljenje i znanje,
Muka samo vlada.

Nema sutrašnjice!
Svetlost žeravice
Od satenskog žara
Svu dužnost nam stvara.

Opet je sa nama.
Ko to ? Večnost: more
U kom vatre gore
Sunčanoga plama.

Postadoh basnoslovna opera: videh da sva bića imaju sudbinu koja ih neminovno vodi k sreći: akcija nije život, nego način da rasipamo snagu, iznuravanje. Moral je slabost mozgra.

Činilo mi se da svakom biću pripada još mnogo drugih života. Ovaj gospodin ne zna šta radi: on je anđeo. Ova porodica je leglo pasa. Pred mnogim ljudima glasno sam govorio s jednim trenutkom njihovih drugih života. – Tako sam voleo jednu svinju.

Nisam zaboravio nijedan sofizam ludila – ludila zbog kojeg se biva zatvaran – mogao bih sve da ih ponovim, znam ceo njihov sistem.

Moje zdravlje bilo je ugroženo. Stizala me strava. Znao sam spavati ne budeći se više dana, a ustavši, nastavljao bih s najtužnijim snovima. Bio sam zreo za smrt, a moja me slabost vodila putem punim opasnosti do granice sveta i Himerije, domovine mraka i vihora.

Morao sam putovati, otresti se čarolija nakupljenih u mojem mozgu. Nad morem, koje sam voleo kao da me ono moralo oprati od neke ljage, video sam kako se diže krst utehe. Proklela me duga. Sreća je bila moja sudbina, moje grizodušje, moj crv; moj život suviše ogroman da bi bio posvećen snazi i lepoti.

Sreća! Njen zub, smrtonosno sladak, opominjao me pri pevanju petla – ad matutinum, pri Christus venit – u najmračnijim gradovima:

O zamkovi, o doba prešna,
Koja je duša nepogrešna?

Ja svrših magijski nauk sreće
Kojoj uteći niko neće.

Neka joj svako pozdrav kliče
Kad galski pevac kukuriče.

Ah! pa ja nemam ni želja više:
Meni se samo sreća piše.

Taj urok napore mi ruši,
Caruje u mom telu, duši…

O zamkovi, o doba prešna!

Kad pobegne mi ona, tada,
Avaj! i smrt će da me svlada.

O zamkovi, o doba prešna!

To je bilo i prošlo. Ja danas znam da pozdravim lepotu.

*Sabrana poetska dela, preveo Nikola Bertolino, Paideia, Beograd, 2004.

______________________________________

Moje boemstvo

Ja kretah, s rukama u dva džepa šuplja;
Imao sam čak i kaput idealni;
U skitnji, o Muzo, bio sam tvoj stalni
Zatočnik što u snu cvet ljubavi skupa.

Rupom su zjapile hlače mi jedine.
Bejah Palčić-sanjar što slikove ište.
Velika mi Kola behu konačište.
A moja sazvežđa šuštahu iz tmine,

Te, uz put sedeći u jesenje veče,
Ja ih osluškivah, pustivši da teče
Mojim čelom rosa – sok što snagom vrca,

Pa, slažući rime sred čarobne tmice,
Ja sam prebirao, k'o na liri, žice
Ranjenih mi crevlji – stopu pored srca!

______________________________________

Po svedočenju Verlena, Rembo je ovu pesmu napisao da bi se narugao bibliotekaru iz biblioteke u Šarlevilu, čiju je ljutnju izazivao zahtevajući od njega mnoštvo knjiga, među kojima i mnoge „stare i retke naučne knjige”, primoravajući ga na taj način da se stalno diže sa stolice na kojoj je “zaseo” (Nikola Bertolino)

Zaseo 
 

Kvrgavi, rohavi, modrih podočnjaka,
Na butnjači grče kratke prste grube;
Namćorstvo im curi preko potiljaka
Kao kad zid stari procveta od gube;

Njihov čudni skelet na kostur stolici
je strast padavičara,
Od njihovih nogu i drven-nožica
U jutro i veče taman vez se stvara!

Ti starci, spleteni sa tim sedištima,
Osećaju kad im sunce kožu glača,
A kada opazi sneg na prozorima
Zadrhture bolno k'o žaba krastača.

Mnoga ih udobnost za Sedište veže,
Smeđom ih je slamom meko obavilo,
Duša starog sunca pali se sred mreže
Ispletenog klasja gde je zrnje zrilo

I ovi pijanisti što bubnjati vole
Prstima pod sobom, s kolenom uz zube,
Slušaju u sebi tužne barkarole.
Nežna ljuljuškanja u ćupe ih ljube.

Oh! ne dižite ih! Jer biće belaja...
Dignu se i frču k'o ošamarene
Mačke, šire plećke dok ih bes osvaja,
Čakšire im prete s boka, naduvene.

A vi ih slušate, i na zid im tamni
Lepite ćelave glave, noge krive,
Dugmad im kroz hodnik lije pogled plamni
Ščepavši vam oči k'o zenice žive!

Nevidljivom rukom ubijaju mučki:
Kad se smire, liju otrov žena, koji
Skuplja se u oku prebijenoj kučki;
A vi ste u levku, čelo vam se znoji.

Opet sednu, ruke sred masnih manžeta
Tope im se, i dok od zore do mraka
Do tih što ih dignu misao im šeta,
Stresaju grozdove svojih podvaljaka

A kad strogi san im obori vezire,
Tad na ruci sniju bića koja ljube,
Te stolice koje, oplođene, vire
U gorda nadleštva koja će da rube,

Dok tintano cveće, koje polen pljuje
Zareza, njiše ih duž krotkih putira,
Kao vilin konjic kad cvecem putuje...
- I draži ih klasje što ud njihov dira.

*S francuskog preveo Nikola Bertolino

____________________________________ 

  Prvo veče   

Ona se bila vrlo svukla,
A velika su stabla tu
U prozor zlobno krošnjom tukla,
Da vide nju, da vide nju.
U moju je fotelju sela,
Radosno ruke sklopi tu,
Ispod golišavog njenog tela
Nožice treptahu na tlu.
Pogledah zračak koji bludi
- Iz krošnje leptirasti let -
U njezin smešak i na grudi,
Ko mušica na ružin cvet.
Moj poljubac joj nogu dirne.
I kao kaznu za taj greh
Čuh zvuke bistre i nemirne,
Kristalno lep i surov smeh.
Pod košulju je raširenu
Sakrila noge: “Dosta s tim!”
- Tu prvu smelost dopuštenu
Kaznila smehom veselim!
Drhtuljke jadne, oči njene,
Dodirnuh usnom lagano.
Nežno mi glavu tad okrene:
“Oh! sviđa mi se, sviđa to!
Ali ti moram reći zato…”
Ostatak joj u grudi ja
Sakrih sa poljupcem, i na to
Začuh njen smeh što znači: da…
Ona se bila vrlo svukla,
Velika stabla tu
U prozor zlobno krošnjom tukla,
Da vide nju, da vide nju

____________________________________________

Uz muziku

Trgom isečenim u leje sirote,
Skverom gde red mori drveće i cveće,
Sipljiv se građanin, pod malim toplote,
U četvrtak gordom glupošću razmeće.
- Tu vojni orkestar usred parka svira
I valcer njihovim koporane hvata;
- Tu, u prvom redu, kicoš paradira;
Belježnik se kači o visuljke sata;
Rentijer s lornjonom lovi falš-tonove;
Tu nadutog ćatu vuče krupna dama,
A s njom ide vredni vodič za slonove,
Pratilja, s karnerom divnim ko reklama.
Tu umirovljeni bakalin na klupi
Džara štapom pesak i ozbiljno zbori
O sveopštem stanju; zatim burmut kupi
Po srebru, pa opet ugovore kori...
Tu katkad Flamanac na klupi raširi
Burag, gdeno više no u bačvu stane,
I svoju lulicu, iz koje mu viri
Krijumčaren duvan, sladi natenane.
Tu se parkom keze probisveti divni;
Jer od trube raste u srcu toplota,
Mirisav ko ruža, tu redov naivni
Bebu nežno milki, dadilju da smota...
- Ja pratim, razdrljen, stazama u seni
Živahne curice, a one to znaju,
Pa se glasno smeju i okreću meni ,
A drske im tajne iz očiju sjaje.

Ćutljivo ih pratim, a pogled mi hvata
Sve što kriju nakit i vitica smeđa,
Pa lutam pod bluzu, do beloga vrata
I oblih ramena, božanstvenih leđa.
Čizmice im svučem i čarape brže...
- Dočaravši telo u zanosu plovim.
Jedan tiho šapću, za smešnog me drže...
- A ja im žestokom željom usne lovim

Prevod Zvonimir Mrkonjić

______________________________________

Pijani brod

Dok nedavno silažah niz nehajne Reke,

Lađari me, osetih, prestadoše vući;

Njih, gole, o šarene pribiše direke,

Za mete ih uzevši, Indijanci bučni.

Nosač sukna engleskog i flamanskog žita,

Bezbrižan, bez posade bejah, u slobodi!

Reke me, kad prestade metež da mahnita,

Pustiše da zaplovim kud me želja vodi.

Gluvlji nego dečji mozak, prošle zime,

Dok me zapljuskivala plima rasrđena, Ja krenuh!

I slavniji darmar zahvati me

Od onog što odnosi kopna odronjena.

Bura me prepustila svome blagoslovu.

Od čepa laganiji, igrah usred valâ

Koje i kolevkama za mrtvace zovu,

Deset noći, s prezirom za glup mig ferala!

Slađa nego jabuka za grlo dečaka,

Moju ljusku jelovu zelen-voda probi,

Od plavičastih vina i od izbljuvaka

Opra me, te kormilo i kotvu mi zdrobi.

I od tog se vremena kupam u Poemi

Mora, sjajem sazvežđâ obliven, i mlečan,

Gutam azur zeleni, gde davljenik nemi

Zamišljeno ponekad kreće na put večan;

Gde, naglo obojivši bunilo, modrenje

I prespore ritmove ispod danjih kola,

Gorku riđost ljubavi obuzima vrenje

Od svih lira snažnije, od svih alkohola!

Znam nebo što munjama cepa se; stub vode,

I udarce talasa, i struje; znam veče,

Zore, kao golubiji narod kad se rode,

I videh što videti van sna čovek neće.

Sunce videh spušteno, sa pegama strave,

Gde lije svetlucanje ljubičaste skrame

Na treptaje kapaka koje vali prave

Kroz dalj, slični glumcima neke drevne drame!

Ja snivah sneg zasenjen u zelenoj noći

I poljubac što raste ka očima mora,

Protok soka neznanog, i kako se toči

Žutoplavim titranjem pevanje fosforâ.

Besna stada talasa kroz niz dugih dana

Ispraćah u juriše na hridinu mnogu,

Nesvestan da sipljivu njušku Okeana

Svetle noge Marijâ savladati mogu!

O Floride udarah što se ni ne slute,

Gde oči ljudòkožih pantera se jave

U cveću; i o dúge, uzde namaknute

Silnim sinjim stadima kroz vidike plave!

I grdnih baruština video sam vrenja,

Trščake u kojima levijatan trune!

I bonace prepune vodenih rušenja,

I dalj što se pokreće da u ponor grune!

Sante, sunca srebrna, sedefaste vale,

Žeravice nebeske; drage kud me plima

Bacala, gde udave stenice su ždrale,

Pa bi s granja skliznuli s crnim mirisima!

O da deci pokažem kroz te plave vale

Te ribe što pevaju, te ribe od zlata!

I pene su od cveća moj beg ljuljuškale,

Krila mi je davala bura nepoznata.

Klonulo od polova, zona nepojamnih,

More, kroz uljuljanku slatku koja ječi,

Pružaše mi sisaljke sa cvetova tamnih,

Te ostajah, podoban ženi koja kleči...

Skoro otok, njišućo bokovima svađe

I izmete brbljivih ptica oka plava,

Hitah, a kroz užad je znao da mi zađe

Utopljenik poneki, natraške, da spava!

I ja, brod zalutao u zatonskoj kosi,

Uraganom zavitlan u eter bez ptica,

Brod kom trup, što opi se vodom što ga nosi,

Ne mogu da uhvate hajke krstarica;

Slobodan, sa posadom izmaglica plavih,

Ja koji sam bušio zid neba k'o bura,

Zid što nosi slastice svih pesnika pravih,

Lišajeve sunčane i sline azura;

Luda daska, s pratnjama hipokampa crnih,

Zasuta električnim zračenjem iskara

Kad juli obarahu toljagama grdnim

Nebo ultramarinsko u levak pun žara;

Ja što s jezom osećah kroz huku daljina

Behemote pohlepne i Malstrome pjane,

Večni tkalac spokojnih i plavih širina,

Ja još žalim evropske drevne lukobrane!

Zvezdana sam otočja video! gde neznan

Kraj nebeski, raskriljen, svog skitnika čeka.

- Skrivaš li se, usnula, u toj noći bez dna,

Pticâ zlatnih bezbroju, Snago novog veka?

No mnogo se naplakah! Jer bolne su Zore.

I mesec je okrutan, i sunčevo oko.

Ljubavi me opojnim mrtvilima more.

O, nek trup mi prepukne! Nek tonem duboko!

Ako želim evropsku vodu neku, to je

Lokva crna, prohladna, gde, kad sutom sađe,

Jedan dečak, čučnuvši, bled od tuge svoje,

Kao majske leptire pušta krhke lađe.

Više tragom šlepova ne mogu da krećem,

Jer vaša malenkost, vali, mene moči,

Ni oganj ni barjake da gledam, da srećem

Lađâ-robijašnica strahovite oči.

____________________________________________________

Sedmogodišnji pesnici

I Majka, sklopivši svesku zadataka,

Gordo bi otišla, ne videć dečaka,

Čije krupno čelo i oči mu plave

Kažu da mu dušu sva gađenja dave.

Čitav dan je bio razuman i vešto

Pokoran, a ipak, bockaše ga nešto,

Dvoličnost je htela malo da izviri.

U mraku hodnika, gde se memla širi,

Voleo je da se isplazi, podboči,

Dok mu iskre teku pred sklopljene oči.

Jedna vrata behu u mrak otvorena:

On, na stepenistu, ječo bi zbog sena

U zatonu dana što visi sa krova.

Leti bi ga, slabog, tupog, čežnja nova

Odvela u nužnik, gde svežina piri,

Da, zamišljen, miran, nozdrve raširi.

Kada bi u bašti što je mirisala,

Iza kuće, zimi, mesečina sjala,

On bi ispod zidnog laporastog stenja

Pred stisnute oči zvao priviđenja,

Slušo kako gmiže šugavo rastinje,

Igro se, sažaljiv, s decom sirotinje,

Koja, bolešljiva, bezbojnih očiju,

Mršave i blatne prste svoje kriju

U dronjke što šire vonj na sračkalicu

- I zbore s ljupkošću kretena na licu!

Kada bi, zatečen u tom sažaljenju,

Uplašio majku, u iznenađenju

Njenom on hvataše nežnosti najdraže.

A ona imaše plav pogled - što laže!

Sa sedam godina piso je romane

O pustinji punoj slobode neznane,

O šumi, o suncu, obali, ravnici.

Crven, otkrio bi u novinskoj slici

Smejanje Španolke ili Italijanke.

Kad bi, odevenu poput Indijanke,

- U osmoj godini - žustru, crnooku

Kćer komšije sreo, ona bi u skoku

Na leđa mu pala, tresuć pletenicu;

On joj je u čošku grizao zadnjicu,

Jer gačice nije nikada obukla.

A kad bi ga šakom i petom istukla,

U sobi je diso miris kože njene.

Bojao se nedelje, zimske, natuštene,

Kada je, zalizan, morao da hita

Za sto za kojim će Bibliju da čita;

Noću bi sanjao sve to, da izludi.

Bog mu drag ne beše, nego crni ljudi

Što u sumrak s posla u predgrada stižu,

Kada dobošare što galamu dižu

Iz gomile prate smejanje i graja.

- Sanjo je livade s talasima sjaja,

I zdrave mirise, i rast zlatnih malja,

I sve što uzleće, što se miče, valja!

A što je sladio svoje tajne drage,

Kad bi u smračenom kutku, punom vlage,

Sakriven u sobu plavu i golemu,

Čitao svoj roman, mislio o njemu,

Punom mokrih šuma, neba što se žuti,

Zvezdanih stabala sa cvećem od puti,

Bunila, padova, poraza i sloma!

- Dok buka iz grada razbija mir doma,

i dok on, ležeći na čaršavu belom

Predoseća jedro svojom dušom celom

___________________________________

LUKRECIJA BORDŽIJA

(Lucrezia Borgia), lepa i vrlo obrazovana vanbračna kćerka pape Aleksandra VI, vojvotkinja od Ferare 1(1480—1519).  Po njegovom naređenju, odvojena je od majke i data na čuvanje očevoj rođaci Adrijani Mila koja joj je obezbedila solidno obrazovanje.  Lukrecija je od ranog djetinjstva učila  latinski, upoznala se sa poezijom, muzikom i slikanjem na porcelanu.


RODRIGO BORGIA

Lukrecija Bordžija je pripadala jednoj od najomraženijih porodica u istoriji oko koje su se pleli neizrecivi zločini, uključujući i Lukrecijin incest - ne samo sa bratom Čezarom, već i sa rođenim ocem, papom Aleksandrom VI. Bordžije su bile užasna loza, nadaleko poznate po surovosti u borbi za moć, i pitanje je da li uprkos svemu Lukrecija zaslužuje ružnu reputaciju koja je vekovima prati. Izvesnije je da je u rukama svog oca i brata  postala oruđe i žrtva njihove političke mašinerije, protiv koje nije imala dovoljno snage da se bori.

                            (vidi:Lukrecija Bordžija..fatalna žena ili fatalna politika )

Rimom je kružila izreka: “Ako ti je život mio, nikada ne idi na ručak kod Bordžija”. Ciljalo se na otrov koji su Bordžije stavljali u hranu onima koje su želeli da uklone. Mada Lukrecija u tome nije imala nikakvog udela, nije mogla izbeći loš glas koji je pratio njenu porodicu. Osim toga u to vreme shvatanje pristojnosti i morala veoma se razlikovalo od današnjeg. I sama činjenica da je njen otac, Rodrigo Bordžija mogao postati poglavar Katoličke crkve govori u prilog ovoj tezi. Istoriograf Gregorovius ističe: “Nije bila ni gora ni bolja od većine žena u njeno vreme. Bila je neopterećena i uživala je u radostima života.”

L ukrecija je rođena 1840.  Rodrigo nijedno svoje dete nije zvanično priznao sve dok nije postao papa i bio apsolutno siguran u svoju moć. Pre nego što je napunila 11 godina isprosili su je prvi prosci, a dva meseca kasnije pojavila su se novi, još poželjniji, ali su i jedni i drugi, čim je Rodrigo uzeo trostruku krunu, bili sklonjeni, ne bi li se našao neko mnogo podobniji za njegovu prelepu kćerku.

Sa 12 godina Lukrecija je bila zlatokosa i prefinjena, belog vrata i bisernih zuba - sjajna prilika za Đovanija Sforcu, vladara Pezara, udovca u godinama.Priređeno je veličanstveno venčanje, kojem je prisustvovalo pola Rima.Mladoženja je jedva čekao da u vojvodstvo od Pezara odvede svoju mladu. Međutim, papi je bilo teško da se odvoji od kćerke, pa je rešio da raskine veridbu. Pošto Sforca nije hteo da se sa time pomiri, Lukrecijin otac i brat su rešili da ga uklone. Saznavši za zaveru, ona je preko glasnika obavestila nesuđenog muža da se skloni. Tako je, gotovo nepoznatom čoveku, spasila život.

A glass of wine with
Caesar Borgia /John Col

Brak nije dugo trajao, a tome su kumovale Bordžije. Ubrzo su shvatili da su Lukrecijinu ruku mogli mnogo bolje upotrebiti, dajući je, recimo, potomku Aragona. Odlučili su da se otarase nesrećnog mladoženje.
Njihov metod nije mogao biti gori. Svetu su objavili da je Sforca impotentan i da je njegova mlada žena i dalje devica. Sforca se zakleo da će se osvetiti Bordžijama, ali je njihova moć bila toliko jaka da je na kraju morao da potpiše priznanje da je impotentan i da napusti Rim, da mu se ne bi dogodile još gore stvari. Lukrecija se u međuvremenu povukla u manastir, ne bi li tako stekla, bar prividno, devičanski oreol i pripremila se za novi brak. Opatice su žalile što ih je morala napustiti jer je manastir vrlo brzo pretvorila u mesto ugodnog užitka.

Uskoro su se Rimom proširile priče da je Lukrecija trudna i da je njen ljubavnik španski gospodin sa papskog dvora Pedro Kalderon, znan kao Peroto. Čezare Bordžija je Perota bacio u zatvor, a ubrzo nakon toga telo su mu našli u Tibru. Tada su počela govorkanja da je dete koje je Lukrecija očekivala plod incesta i da je otac, zapravo, Čezare. Dete nazvano Đovani kasnije je proglašeno vojvodom od Napija, a  njegovo poreklo  je ostalo obavijeno ovom  misterijom.


Lucrezia Borgia (left) with her daughter-in-law,
 Renée of France (right)

Sledeća partija za Lukreciju takođe je bila smišljena iz političkih razloga. Na meti je bio Alfonso, vojvoda od Bišeljijea, vanbračni sin kralja Napulja.  Čezare nije štedeo na raskoši venčanja.  Sa njim je stekla dete. Sve je izgledalo dobro dok krvožedni Čezare nije ponovo započeo političke spletke. Nedugo potom on i mladoženja bili su na ratnoj nozi. Alfonso je prvo pretučen na ulici.  Sa razbijenom glavom i jezivim ranama po telu.donet je polumrtavu u papinu palatu gde su mu u pomoć pritekli vatikanski gardisti. 
Ranjenika je  prihvatila Lukrecija i okružila sa 16 dobro naoružanih vojnika.  Cezarovi ljudi su iskoristili povoljnu priliku i usmrtili zeta.  Priča je ispredena da je pao s kreveta, obnovio rane i umro usled obilnog krvarenja. Lukrecija je bila očajna i ogorčena, pa se skrhana bolom povukla tiho u sumorni zamak Nepi.

Familie Borgia

Po treći put Lukrecija se udala za Alfonsa, sina vojvode od Ferare. I dalje je bila predmet ogovaranja i spletki, a mnogi su je vezivali za pesnika Pjetra Bemba. Za njegovu poeziju se verovalo da je velikim delom inspirisan časovima strasti provedenim u Lukrecijinom naručju. Još opasnije je bilo prijateljstvo koje je gajila prema pesniku Erkolu Stronciju. Užasan skandal je izbio kad je Stroncijev leš, umotan u ogrtač, sa znacima surovog nasilja, nađen na ulici. Oni koji su mrzeli i samo ime Bordžija verovali su da je Lukrecija organizovala ubistvo, jer je bila ljubomorna pošto je čula da pesnik namerava da se ženi.

Živela je u Ferari, imala je  brojnu decu. 15. jula 1519, posle jednog preranog porođaja, dobila je groznicu i umrla u 39. godini.

Post 2 : Lukrecija Bordžija..fatalna žena ili fatalna politika




____________________________________________________________

Two fascinating medals in the collections of the National Gallery in Washington, depicting Lucrezia Borgia. It’s likely that both were made by the studio of Giancristoforo Romano to commemorate her marriage on the 2nd February 1502 to Alfonso d’Este, the future Duke of Ferrara.



___________________________________________________________

             FILMOVI O LUKRECIJI

Bordžije - drugi put

" Bordžije nisu bili Italijani, kako se uglavnom misli, već Španci, tačnije „Valensianos“. Njihovo originalno prezime Borha u italijanskoj verziji je postalo Borgia a u daljoj transkripciji Bordžija. Povod za vraćanje Bordžijama nikada ne manjka, jer njihov „lik i dela“ intrigiraju istoričare pet vekova, ali ovoga puta postoji i dodatni konkretni razlog. Međunarodni institut za proučavanje Bordžija, sa sedištem u njihovoj rodnoj Valensiji, dobio je 650 diskova na kojima je više od 90 odsto dosad nepoznatih dokumenata o životu Bordžija. Izvor su arhivi Vatikana, najveća riznica tajnih dokumenata na svetu. Kažu da se u lavirintu dugom oko 85 kilometara skriva mnogo tajni iz poslednjih osam vekova ljudske istorije...

                                                       GROB LUKRECIJE I ALFONSA