Voltairine de Cleyre

Sara Baase

Bila je blještava kometa anarhističkog neba, brzo je sagorela i svi su je brzo zaboravili, osim uskog kruga njenih saradnika koji su je voleli i ostali joj verni dugo nakon njezine smrti. Uspomena na nju poseduje sjaj legende.
Paul Avrich

       Pokušaš li nabrojiti neke od velikih anarhista/kinja kasnog 19. i početka 20. veka svakako ćeš spomenuti Emmu Goldman, Kropotkina, Proudhona, Benjamina Tuckera. O Voltairine de Cleyre (1866-1912) danas se ne zna baš puno. Bila je slobodna  anarhistkinja i feministkinja. Kao govornica, bila je često na proputovanjima, pisala je pesme, priče, eseje. Poznavala je mnoge poznate radikale i sarađivala s njima. Svrha ovog članka je predstaviti de Cleyre i neka njena važnija dela.

      Rođena je u malom selu u državi Michigan 1866. S 13 godina njena siromašna porodica prisilila ju je na obrazovanje u hrišćanskom samostanu. Prezirala je samostan u kojem su je terali da ponavlja religijske dogme, iako uopšte u njih nije verovala. Tada je donela značajnu moralnu odluku: nikad neće lagati pa makar bila i osuđivana zbog toga. Ironično je da joj je pretila osuda crkve, institucije koja bi morala učiti dete da postupa iskreno i pravilno. Voltairine je kasnije o samostanu govorila kao o bolnom iskustvu koje je ostavilo „velike ožiljke na njenoj duši

Sa sedamnaest godina izašla je iz samostana i u potpunosti odbacila verske dogme i licemerje. Bila je slobodan mislilac iako nikada nije pročitala knjige koje bi joj pomogle da oformi svoje poglede i shvatanja. U sledećih 15 godina, de Cleyre je prihvatila, a zatim i odbacila mnoge varijante anarhističkih filozofija. Kao da je isprobavala komad po komad odeće, pokušavajući odabrati onaj koji joj najbolje pristaje. Niti jedna varijanta nije joj u potpunosti odgovarala, pa je na kraju oblikovala svoju vlastitu. U svakom slučaju, otpor bilo kakvoj vrsti autoriteta i predanost slobodi bili su prisutni njen celi život.

      Ubrzo nakon što je napustila samostan počela je održavati predavanja o slobodnoj misli. S devetnaest održala je predavanje o životnom delu Thomasa Painea na Paineovom komemoracijskom skupu gde je slušala govor Clarencea Darrowa o socijalizmu. Tako je prihvatila socijalizam, ali ga je odbacila nakon šest nedelja kada je napokon otkrila anarhizam. Kao i na Emmu Goldman, žrtve s Haymarketa izvršile su ogroman uticaj na Voltairine i to je bio glavni poticaj njenom skretanju k anarhizmu. 1888. pridružila se anarhističkom pokretu strastveno se posvećujući ostvarivanju slobode do kraja svog života. Emma joj je rekla da se ljubav prema slobodi nikada ne može izmiriti s idejom slobodne države socijalizma.

      Ubrzo je upoznala Benjamina Tuckera, anarhistu individualistu, urednika i izdavača „Liberty-a”, glavnog anarhističkog newslettera od 1881/1908. Individualisti su smatrali da su glavne institucije komercijalizma dobre, ali uglavnom postaju loše zbog mešanja države. Kasnije se Voltirine nije složila s ekonomskim idejama individualista, pa je prihvatila mutualizam. Smatrala je da je mutualizam, u kojem bi slobodna radnička udruženja ukinula postojanje poslodavaca, sinteza socijalizma i individualizma.

Postala je pacifistkinja i velika protivnica zatvora. Kako se već davno odrekla licemerja nije tužila čoveka koji je pokušao izvesti atentat na nju. Komentisala je da

„i socijalizam i komunizam zahtevaju određeni stepen uprave koja može stvoriti više propisa nego što je dosledno idealu anarhizma; individualizam i mutualizam koji počivaju na temeljima siromaštva uključuju razvoj kontrole privatnosti, a sve to zajedno ne odgovara mojoj ideji slobode.”

 I šta je ostalo? Jednostavno anarhizam, „anarhizam bez ikakvih prideva i dodataka”, kao što je to rekao španjolski anarhist Fernando Tarrida del Marmol kada je tražio veću toleranciju između različitih anarhističkih frakcija. Također je poticala toleranciju među različitim metodama i načinima ostvarivanja slobode jer su se anarhisti na početku veka sukobljavali oko nenasilnih metoda i konfrontacijske taktike.
Rekla je:
„Pitate za metodu? Da li pitate proleće za njenu metodu? Što je potrebnije sunce ili kiša? Da, i sunce i kiša su kontradiktorni, jedno uništava drugo, ali iz te destrukcije izrasta cveće... Sve su metode pitanje individualne mogućnosti i odluke, trebali bi upotrebiti vlastite sposobnosti za ono u čemu smo najbolji i izabrati one metode koje odgovaraju nama samima”.

      Stala je i u obranu onih koji odaberu ubojstvo ugnjetavačkih i okrutnih vladinih činovnika. Smatrala je da su oni plemeniti i uzvišeni u svojim idealima, ali su ih korupcija i nepravda kojom su okruženi naterali na nasilna dela.
Jedan od najboljih eseja Voltairine de Cleyre je „Anarchism” objavljen 1901. godine. Tu ona definiše anarhizam kao slobodu od prisile. Uzima u obzir da anarhist mora usvojiti neka gledišta ekonomije. U ovom prekrasnom eseju opisuje distinktivna gledišta četiri glavne ekonomske potkategorije anarhizma: komunista, socijalista, individualista, mutulista i objašnjava zašto su se, gde i kada razvili. Smatra da razlike među njima zavise više o istoriji  i kulturi, nego o njihovom naučno utvrđenom poriklu. Individualizam se, npr. dobro uklapa u društvo bez istorije klasnog sukoba gde današnji radnik može postati sutrašnji poslodavac i gde je moto zemlje: „Gospodin pomaže onima koji pomažu sebi.”

    Smatrala je da „ne postoji ništa neanarhističko u ovim potkategorijama tako dugo dok element prisile ne obavezuje osobe koje ne žele ostati u zajednici s čijim se ekonomskim uređenjem ne slažu”.
U njenom drugom eseju „Anarchism and American traditions” nastojala je pokazati da su anarhisti i borci protiv autoriteta bili osnivači Amerike. Esej uključuje i snažan napad na vladinu kontrolu sistema obrazovanja. Verovatno preteruje kada govori o anarhističkim korenima osnivača, ali njen stil i citati Jeffersonove Deklaracije nezavisnosti čine zanimljiv materijal za današnje anarhiste. Argumenti koje je upotrebila za obrazovanje relevantni su i vrede danas isto kao i u kasnom 18. veku  i 1908. god. kada je napisala ovaj članak. Naglašava činjenicu da decu u javnim školama uče bitkama američke revolucije, ali ne i njenim idealima.

     Važno je naglasiti rad Voltairine de Cleyre kao pesnikinje. Bila je izvanredna govornica i neumorni pisac uprkos nepovoljnim finansijskim okolnostima koje su je prisiljavale da puno radi i uprkos duboko nesretnom životu koji uključuje nekoliko pokušaja suicida, zamalo fatalne smrti od metka atentatora i nesretnih ljubavnih afera, stvorila je stotinjak pesama, eseja i priča u svom prekratkom životu. Njezini saradnici su je hvalili zbog elegancije i stilske lepote njenih tekstova i po mišljenju Paula Avricha (autora njene biografije) Voltairine poseduje značajniji literarni talent nego bilo koji američki anarhist, premašujući čak i Berkmana, Goldmanove i Tuckera. Emma je smatrala da se Voltairinina proza razlikuje savršenom jasnoćom misli i originalnim izrazom. „Nažalost samo jedna zbirka njezinih radova nazvana „The selected works of Voltairine de Cleyre” kojoj je urednik bio Berkman objavljena je u Mother Earth 1914. godine.

     Najvažnija tema njezinih govora bila je ravnopravnost polova. Ustvari njen celi život bio je revolt protiv sistema muške dominacije i koji je poput svih ostalih oblika tiranije i eksploatacije bio potpuno u suprotnosti s njezinim anarhističkim duhom. Zbog toga i nije čudno što je neobična i izvanredna žena poput nje bila feministkinja. Jedna od njenih omiljenih tema bilo je pitanje braka. Iako je cenila ljubav potpuno je odbacila formalni brak, a udanu ženu smatrala je okovanim robom.

      Zanimljivo je reći da se Emma Goldman i Voltairine nisu baš dobro slagale u privatnom životu, ali su se poštovale intelektualno. U svojoj komemoraciji posvećenoj Voltairine Emma piše: „...izniman duh... rođena u nekom siromašnom gradiću, u siromaštvu je provela i celi svoj život i samo ju je velika snaga volje izvukla iz živog blata, osvetlila njen duh od mraka praznoverja, okrenula je svoje lice suncu i prihvatila veliki ideal koji je odlučno širila po svakom delu svoje zemlje... Da, američko tlo ponekad stvori doista posebne plodove.”

Branko Miljković

PIŠI MI O NJOJ


Dragi prijatelju,

ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Prije svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, točnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pjevanja. Sad moje pjesme traže moju glavu. Više nema tko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i bjesomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobjeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me riječ može ubiti. Ja sam najveći dio svojih pjesama napisao prije nego sam Nju zavolio, ali tek sa Njom ja sam postao pjesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu pjeva, koji ima jedan povlašten položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrijednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pjesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgorio. Poraz ne može biti pobjeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umijem pisati. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sjećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih “Jedan nesretan čovjek ne može biti pjesnik”. Tek sada vidim koliko je to točno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je posljednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne vjerujem da ću je nadživjeti.


Želi ti sve najbolje Branko

P.S
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocjenjive vrijednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počet ću da mislim o smrti.
Ponoć je. Doviđenja.

Branko
Bjankinijeva 11
Zagreb


_______________________________________




UZALUD JE BUDIM

 Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reći
koje peku grlo, volim je ušima
treba ići do kraja sveta
i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari
koje liće na ove ovde
zbog ljudi koji bez ćela
i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reći, trgova
budim je zbog manufakturnih pejzaža,
javnih parkova
budim je zbog ove naše planete
koja će možda biti mina
u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu
drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije bilo više
veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih
je deo zore koju budim
budim je zbog zore, zbog ljubavi,
zbog sebe, zbog drugih
budim je, mada je to uzaludnije
negoli dozivati pticu zauvek sletelu



Sigurno je rekla: neka me traži
i vidi da me nema
ta žena sa rukama deteta,
koju volim
to dete koje je zaspalo
ne obrisavši suze koje budim
uzalud, uzalud, uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi
drukčija i nova,
uzalud je budim
jer njena usta
neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš, voda protiče,
ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu
nečije lice u pesku
ako nije tako odsecite mi ruke
i pretvorite me u kamen
Sam u snu svome-ko će da me spasi!
Od svega malo pepela u rukama
Za buđenje mi osta kad ugasi
Krv moja ime što ga rekoh mukama.
Krv moja ima ime jednog cveta,
Da uzberem to ime u sleđenoj krvi hoću
Za nju što kroz moje užase mirno šeta,
Kad zveri beže zle u naše reći noću.
Te zvezde-s njima ko i bez njih noć.
O kulo snage gde je plavi dan
Stvar svaka kada ima lekovitu moć
I kad se rađa smisao umire mi san.
U vazduhu kad se putevi produže
Za mirise i anđeli da prođu!
Pred kapijom sam koju crvi glođu
Za zlatno groblje gde se sahranjuju ruže.

_____________________________________________

Jeste dođu meni

Jeste dođu meni moje lude bubice
jeste salete me neke crne ulice
al
zato ćeš ti kao stara kučka
skapati jednom posle dobrog ručka

Jeste pošašave kadkad moji damari
jeste spopadnu me užasi i darmari
al
Ti si za mene pročitana knjiga
i ko te sad čita baš je mene briga.

Jeste mnogi pamte moje pjane zore
jeste o meni se priča sve najgore
al tebe više do jutra ne čeka
pesnik koji te za noć voleo dva veka

Jeste jesam širio laži kao gubu
jesu mene mrtvog videli u klubu
al'
kao i uvek kad god sam to hteo
čim je svanulo ja sam oživeo.

Sad u šumskoj kući zbratimljen sa šumom
poručujem trista čajeva sa rumom
al to je samo slučajno (onako )
jeste
to je zato da ne bih zaplakao.

I moram ti reći već šenulim umom
dobra stvar ti čajevi sa rumom
još
da si tu
zveri
moja
davna
bila bi to čajanka nepojmljiva
slavna!

Hodočašće bez kraja

Putovanja vas prvo ostave bez reči, a onda vas pretvore u pripovedača (Ibn Batuta, 1304-1369, najveći putnik islamskog sveta)

Ibn Batuta 1304-1369 (?) (Šams ad-Din Abu Abdullah Muhammad Ibn Abdullah Al Lawati Al Tanji Ibn Battuta) bio je i ostao najveći putnik svih vremena – poznat po počasnom nazivu Šams ad-Din, to jest tituli poštovanja koja se svojevremeno dodavala imenima učenih ljudi, posebno na islamskom Istoku, a koja znači „Sunce religije“.

Rodio se u berberskoj porodici u Tangeru (Maroko) za vreme vladavine Merinidskog Sultanata. Bio je sunitski učenjak i pravnik – povremeno i kadija. U istoriji je, ipak, ostao zapamćen kao neumorni i istraživač, koji je za nešto manje od trideset godina prešao oko 120.000 kilometara, ostavši do danas jedini poznati putnik u srednjem veku koji je obišao celokupni „Dar al-Islam“, što podrazumeva sve zemlje i vlade muslimanskog sveta iz tog „vakta i zemana“, ali i današnju Indiju, Maldive, Šri Lanku, Jugoistočnu Aziju i Kinu, čime je višestruko nadmašio svog prethodnika, bliskog savremenika i putnika Marka Pola. To je prostor na kome se danas nalaze 44 države.

Lik i delo Ibn Batute često se, sasvim pogrešno, naravno, upoređuje sa likom i delom mletačkog putnika i trgovca Marka Pola, za koga se tvrdi da je rođen na Korčuli, u to vreme u sastavu Mletačke Republike. Ibn Batuta je bio putnik, hodočasnik, istraživač, „globetrotter“, ambasador, pravnik i jedno vreme dvoranin kod sultana od Delhija. Kada govorimo o Ibn Batuti, govorimo o spiritualnom, intelektualnom i naučnom putovanju, neiscrpnoj životnoj energiji i radoznalosti koje ga do kraja nisu napustile – za razliku od Marka Pola, čiji su motivi bili znatno prizemniji i više „komercijalni“.

Ibn Batuta je većinu vremena putovao kopnenim putem, i, mada se veoma plašio plovidbe, pobedio je strah, jer njegov put je zahtevao i plovidbu nemirnim morima i okeanima. Pomorske etape će pokazati da su muslimani u to doba bili dominantni u pomorskoj trgovini (i ne samo trgovini) od Crvenog mora i Persijskog zaliva skoro do Indijskog okeana i Kineskog mora.


Nekoliko godina nakon povratka u Fez (1353), sultan Abu Inan Faris naređuje Batuti da svoje uspomene sa putovanja diktira u pero Ibn-Juzaiju, učenom čoveku i prinčevom sekretaru koga je upoznao u Granadi – tako je nastala i hronika Ibn Batutinog putovanja. Priče koje je zapisao Ibn Juzai i koje je obogatio i sopstvenim komentarima osnovni su izvor informacija o Batutinim avanturama. Naslov tog prvog rukopisa mogao bi se prevesti kao Dar onima koji promišljaju o čudima gradova i lepotama putovanja, ali se često naziva Rihla ili „Putovanja“. Bez obzira na očiglednu fikciju kada su mesta u pitanju, Rihla ipak pruža dokaz o postojanju nekih delova sveta u XIV veku.
Činjenica je, dakle da gotovo sve što se zna o Ibn Batutinom životu potiče iz jednog izvora – samog Ibn Batute (preko Ibn Juzaija).

O Ibn Batutinom životu nakon objavljivanja Rihle malo se zna. Moguće je da je bio postavljen za kadiju negde u Maroku. Nakon njegove smrti, knjiga je bila vekovima sakrivena od drugih, čak i u muslimanskom svetu. Nepravda je ispravljena u XIX veku, kada je knjiga ponovo otkrivena i prevedena na nekoliko evropskih jezika.

Ibn Batuta je prešao, za to vreme (ali i bilo koje drugo, sve do danas) ogromne razdaljine, nešto što pre Magelana nikome nije pošlo za rukom (Magelan je, ipak, bio moreplovac i nije putovao sam, već sa raznim ekspedicijama). Budući da je često putovao bez pratnje, doživljavao je i neprijatnosti – kao, kada je, na pučini, ispred Malabara (Indija ) bio napadnut i opljačkan – ali je, isto tako, budući da je bio sjajan filozof i vešt govornik, znao i da ubedi napadače da ga puste zdravog i čitavog, jer on je samo „običan putnik odan Bogu“, bez brige za sutra i bilo šta što bi moglo da mu se dogodi.
Smrt (i nestanak) Ibn Batute ostala je enigma sve do danas. U Tangeru, njegovom rodnom gradu, nalaze se brojni spomenici posvećeni velikom avanturisti, koji je, sasvim sigurno, bio i ostao najveći arapski, ali i svetski putnik.

Aerodrom u Tangeru takođe nosi ime velikog putnika koga Marokanci nazivaju „Ibn Batotua“.
Ibn Batuta je bio dobronamerni putnik i avanturista, vernik i, iznad svega, dobar čovek, koga se niko nije plašio, zbog čega su ga svi rado primali i gostili.

Konstantinopolj je ostao jedina etapa Ibn Batutinog putovanja, potpuno izvan muslimanskog sveta. Batuta je stigao na Bosfor u vreme unutrašnjeg raspada Vizantijskog Carstva, iscrpljenog u vojnom i finansijskom pogledu, zbog čestih ratova sa susedima i dvostrukog pritiska sa istoka i Balkana, kao i niza građanskih ratova i dinastičkih svađa koje su otvorile vrata turskoj i srpskoj ekspanziji. Bugarsko-srpsko neprijateljstvo ukrstilo se sa suparništvom koje je podelilo vizantijsku carsku kuću i omogućilo napredovanje Turaka u Maloj Aziji i Srba u Makedoniji. Bitka kod Velbužda (1330) bila je presudna u borbi za Makedoniju i stvorila je temelje srpskoj prevlasti koja je u velikoj meri oslabila Vizantiju i tako pomogla Turcima, koji su već bili na putu za Carigrad, u sve lakšim i bržim osvajanja u Maloj Aziji, sve do konačnog pada Carigrada 1453.godine.

Ibn Batuta je bio veoma iznenađen ljubaznošću i pažnjom koju su mu ukazali Vizantijci i car Andronik III, koji je primio velikog putnika u carskoj Velikoj palati. I pored gostoprimstva koje su mu ukazali hrišćani, Ibn Batuta je bio razočaran teškom sudbinom mladih, lepih i nevinih devojaka, koje su po običaju u istočnom hrišćanstvu bile osuđene na monaški život u manastirima. Na svom dugom putovanju, neumorni putnik Ibn Batuta uvek je nalazio dovoljno slobodnog vremena za lepe i mlade žene.Tadašnji zakon je dozvoljavao da se putnici ožene kada stignu u neku zemlju/mesto, ali i da ženu oteraju/ostave kada nastave putovanje. Neki izvori tvrde da je Ibn Batuta imao desetak žena i
 tri puta više konkubina.

U Ibn Batutinom kazivanju, mogu se sresti – nekad opširniji, ali najčešće smo informativni detalji vezani za običaje naroda i zemalja kroz koje je prolazio, a koji se odnose na navike u ishrani i specifičnosti određene kuhinje.

Govoreći o svom putovanju Zapadnom Afrikom, Ibn Batuta žalio se da su ga domaćini često služili kašom od prosa, sa vrlo malo meda i jogurta. Pominje da je, u toku putovanja, jeo kamilje meso, kao i da je menjao staklene perlice i so za proso, pirinač, mleko, piletinu, ribu, dinje i bundeve, kao i druge lokalne namirnice. Od jama (i slične hrane) bilo mu je loše.
Jednom prilikom, od nekog kralja je, kao poklon za dobrodošlicu, dobio tri vekne hleba i parče govedine prženo na ši maslacu (afrički karite maslac) i šuplju tikvu u kojoj je bio jogurt (ni ovim poklonom nije bio naočito zadovoljan).

Na jednom mestu, Ibn batuta opisuje plod baobaba, za koji kaže da je: „kao krastavac, kada je zreo, kora mu puca, a plod je nekako brašnjav; kuvaju ga i jedu, ali ga prodaju i na tržnicama“. Takođe priča i o biljci nalik grašku, koju su pržili, i koja je imala ukus sličan pasulju ali i mleli i pržili na ši maslacu (što, prema njegovim rečima, nije bilo dobro za bele muškarce).
Jedna anegdota beleži nešto što se desilo grupi posetilaca koji su došli da vide Sultana: „grupa..ljudi koji su jeli ljudska bića… U njihovoj zemlji postoji rudnik zlata. Sultan im je bio veoma zahvalan. Dao im je, u znak dobrodošlice, jednu robinju. Oni su je ubili i pojeli“.
Na svom putovanju nazad u Maroko, Ibn Batuta govori o Berberima koji žive na urmama i skakavcima.

izvor

O mislima u ogledalu - Sveti Nikolaj Zicki

 

O, kada bih i ja i vi, prijatelji moji, bili zauzeti samo takvim mislima, koje bi bez ustezanja i stida smeli pokazati u ogledalu! Mi ne bi bili daleko od savršenstva. No, ako posmotrimo iole kritički naše posvednevne misli, mi ćemo se nažalost uveriti, da je savršenstvo samo jedna obećana zemlja, koja još nije na pomolu. Pokušajmo samo jedno veče, probe radi, da u večernjim sumraku i tišini reproduciramo sve naše dnevne misli i izvšimo smotru nad njima. Posmotrimo ih u jednom zamišljenom ogledalu pred sobom, pustimo ih, neka se nižu pred nama kao slike u kinematografu. Kakva raznovrsnost! Kakav mozaik veličine i mizerije, od lepog i odvratnog, od vrline i greha! I to sve za jedan dan. Srce bi se nase radovalo, kad bi videli neku svoju uzvišenu misao u ogledalu. Mi bi smo s ponosom i samopouzdanjem govorili tad sami sebi: "Gle, to je moja misao, to sam ja!" No, lice bi naše oblivao rumen stida ili bledilo straha, kad bi opazili svoje niske i nedostojne misli u ogledalu, sa odvratnošću i prezrenjem mi bi tad krili svoje poglede od svojih sopstvenih misli i u sebi saptali: "Gle, ja sam podlac i čudoviste, a ne čovek!"


I tako potrebno je samo jedno vece obnoviti i pregledati svoje dnevne misli, pa da se covek uveri, kakave sve cudovisne biljke mogu isklijati i nici i razrasti se, bez njegove kontrole, u njegovoj najintimnijoj i najdrazoj gradini. Mi prolazimo pored jedne cvecne gradine i srdimo se, kad vidimo u toj gradini mnogi nabujali korov, pored koga se cvece bojazljivo promalja, kao rob pored svoga spahije, medjutim, dopustamo bez brige i srdzbe da u najmilijoj nam gradini, u dusi nasoj, nabuja takav korov, od koga bi se uzasnuli i mi sami i nasi bliznji, kad bi tu nasu gradinu videli u ogledalu. Vi bi se zazidali, kad bi vam se otkrilo u ogledalu, kakav se sve korov od misli nalazi u ponekoj elegantnoj, ocesljanoj i namirisanoj ljudskoj glavi.


Jedna cvetna gradina moze biti ogradjena primamljivim raznobojnim ruzama. No, iza tako lepe ograde, u samoj gradini, mesto cveca moze biti izdjikalo barsko siblje i otrovne gljive. Takva je i jedna zena koketa, koju sretate na ulici, - nasaranom i okicenom i namirisanom glavom, no sa mislima nedostojnim tako skupocene spoljasnjosti. Nekoliko sati provede ta koketa posvednevno pred ogledalom, posmatrajuci svoju glavu, a nijednog trenutka ne pokloni ona posmatranju onoga, sto joj je u glavi, - svojih misli. Ona rasporedjuje boje na svom licu po svom ukusu i uziva sama u tim bojama, kojima zeli da maskira prirodu, da obmane ljude, dok misli njene ostaju najruznije, najnemarnije obojene. Ona uredjuje svoju kosu pazljivije nego vestalke svoju sto su uredjivale kad su pred bogove izlazile, kiti usi i vrat sjajnim kamenjem, no misli joj ostaju neuredjene i divlje kao barsko siblje i ruzne kao grmljavina u ritu, ispod kojih se kriju zuti poljski skakavci. Kad tako namaskira svoju glavu, da jedva sama sebe moze poznati, ona pokriva celu tu laz jednim fantasticnim oblakom u vidu sesira. Taj oblak ne skriva Sunce, ne varajte se, no haos! U tom oblaku, ispario je ceo mesecni prihod muza, medjutim, misli zene nisu postale skupocenije, no ostale su isto tako siromasne i zalosne, kao sto su i pre bile.


No zamislite da jednog dana, kada takva koketa gleda sebe u ogledalu, ugleda onaj kraj svoje glave, uoblicene, ovaplocene! Kakvo zaprepascenje! U kakvo razocarenje! Glava spolja i glava iznutra – kao leptir i gusenica! Kad bi videla u ogledalu sboje sicusne i nistavne i neocesljane i neuredjene misli, koketa bi spustila pogled, smanjila bi svoju gordost i postala smirenija i stidljivija.
Jedina bedna uteha za one mnogobrojne zene, koje bi svoj pogled morale oboriti pred ogledalom misli, mogla bi se naci u tome, sto bi i mnogi ljudi, daleko jaci od njih slavom i pamecu, morali takodje oboriti svoje oci, kad bi videli svoje misli izlozene u ogledalu.
"Misli su naivna stvar", reci ce neko. "Misli jos nisu delo, a po delima ljude cene." Nije tako, izvesno nije. Misli su inicijativa dela. Nase misli daju impuls i pravac nasim delima. Prljava misao uprlja razum, srce, uprlja jezik, pa ruke. Kain je pomislio, da bi bio srecniji bez svog pravednog brata Avelja. Ta pomisao uprljala mu je najpre razum, pa srce, pa jezik, pa ruke.


Dokle god je jedna misao nejasna i tamna, dotle nam ona ne izgleda tako strasna. Ona nam postane strasna onda, kad nam postane jasna. A na zalost, mnoga zla misao postane nam jasna ne pre nego tek onda, kad je vidimo privedenu u delo. Kam' da smo u stanju mnoge svoje misli cenzurisati i ugusiti pre nego sto se one razviju i uzmu maha nad nama, goneci nas vlasnicki ka delu!
Cenzura je za misli potrebna kao plevljenje u gradini. Moci cenzurisati svoje misli, to znaci moci sam sebe vaspitati. Moci cenzurisati svoje misli, to znaci moci uci sam u svoju dusu bar jednanput svakoga dana i razgledati sta je u njoj sve novo poniklo i sta se od starog izmenilo. Cenzurisanje svojih misli ne znaci unistenje slobode misljenja, - niukom slucaju, - no, naprotiv, oslobodjenje uzvisenih i svetlih misli od misli sicusnih i prljavih. Sloboda misli znaci oslobodjenje misli od misli. Sloboda misli je smelost plevljenja svoje duse od sitnih i nedostojnih misli, koje kao korov gusto nicu izmedju retkih redova velikih misli. Ah, budimo tirani svojih prljavih misli, pre nego sto one postanu tiranin nas. Ako ne budete prvo tirani sami sebi, vi nikada necete postati slobodni ljudi. Ako ne budete tirani sebe, vi cete morati biti tiranin drugih.


Covek koji gaji u sebi sitne misli, taj gaji sebi najstrasnijeg tiranina, koji ce ga pre ili posle uciniti necovekom. Covek u cijoj dusi imaju pristupa i najgore i najludje misli, slican je domacinu, koji sagradi kucu od mermera, no ostavi je bez vrata, tako, da u njegovu lepu kucu mogu slobodno ulaziti i izlaziti svinje i guske. Domacin se najpre iznenadi kad vide u svom elegantnom domu tako neprilicne goste, kao sto su svinje i guske, no on ih ne goni, i – malo po malo privikne se na njih i ljudi pocnu za njega bivati vece iznenadjenje u njegovom domu no svinje i guske.

I nase ce se misli ogledati u delima nasim. No, pre toga nase misli ogledaju se u jednom velikom ogledalu, u kome se ogledaju svi i najtananiji, pokreti duse nase, u kom se ogleda cela priroda. Jedan galeb leti nad okeanom i svaki pokret njegovih krila pokazuje se na ogledalu vodenom, Kudikamo jasnije se pokazuje pokret naseg duha na ogledalu duha Bozijega, u kome se ogleda ceo svet. Pazimo na pokrete svoje duse, jer svaki pokret duse ostaje za navek otisnut u duhu vasionskom.
Zelite li, da imate prijatelja, vase misli moraju se podudarati sa vasim jezikom i vasim delom. Inace ce vase prijateljstvo biti kao otrovni cvet maka, koga se svako kloni, jer mami bojom, a truje sokom.
Zelite li, da budete ljudi, vi morate disciplinovati i urediti i uzvisiti misli svoje, vi morate posvednevno posmatrati misli svoje u jednom zamisljenom ogledalu.

Lord Bajron, proza

"O, čitaoče; ako ti umeš čitati!…Znaj da sricati – pa i čitati – ne znači čitati. Zato su potrebne osobite sposobnosti, kako meni tako i tebi. Prvo, treba početi s početka (i ako je to teško), drugo – treba dalje raditi; treće ne počinjati s kraja, a ako se to i moradne činiti, onda bar treba završiti početkom.“

„Ja ratujem na jeziku (ako bude potrebno, ratovaću i ustvari) sa svima koji ratuju protiv mišljenja, a protiv njegovih neprijatelja ratujem mnogo grublje, jer je tirana i sikofanata svagda bilo i ima ih. Ne znam ko će pobediti. Kad bih ja imao imalo božjeg priviđenja, ja ne bih smetao, vere mi, ovoj mojoj čistosrdačnoj mržnji na svaki despotizam u svakom narodu. I to ne zato što ja hoću da laskam narodima. Za tu stvar ima i bez mene dosta demagoga, koji ni u šta ne veruju i koji su u stanju da sruše sve zvonare – samo da podignu kakve gluposti koje su sami izumeli. Ja ne znam da li oni seju neverstvo zato da pakao dobije bogatu žetvu, kao što to uči dosta stroga dogma hrišćanska, ali ja želim da ljudi budu slobodni kako od vlasti svetine tako i od vlasti kraljeva – od vas kao i od mene.“


"Niko ne treba da dopusti da mu se kaže kako smo mi nemi točak na kolima prestola. O vi, deco naša! Ne zaboravljajte da smo se mi trudili da vam pokažemo šta se radilo pre no što je svet postao Slobodan!
Mi to vreme dočekati nećemo, ali ćete ga dočekati vi. Znajući da vi tada u opštem veselju nećete verovati da se moglo desiti ono što se desilo, ja sam naumio da vam to opišem, iako bi u stvari srdačno želeo da i spomen o njemu nestane. Ali ako opis dođe do vas, prezirite takva dela, prezirite ih više no prvobitne divljake koji šaraju svoje telo, ali ne šaraju ga krvlju!

I kad čujete da istoričar govori o prestolima, i da su im se oni popeli na glavu, znajte da će to ličiti na ovo što mi sad gledamo mamutove kosti i divimo se kako je stari svet mogao gledati takve stvari; ili da će to biti hijeroglifi na egipatskim stenama, ta prijatna zagonetka budućnosti – pa ćete se pitati kakav se pravi cilj piramida krio u njima.“


___________________________________________



Slava, vino, ljubav i zlato to je sve za čim žude pojedini ljudi i čitavi narodi. Da život nema toga soka, kako bi suvo i jadno bilo njegovo drvo, koje je često veoma plodno.

*O ljubavi! Divna li je tvoja tajanstvena veština kojom pobeđuješ silne i hrabriš slabe!Čudnovata li je ona umešnost kojom mudrost vara sebe kad se uhvati na tvoju udicu!

*Avaj! Ljubav žena! Poznato je da je divna ali u isto vreme i  strašna stvar;  sva njihova sudbina metnuta je na tu kartu.  I ako ona izgubi, život im ništa ne može dati na dar osim loših opsena prošlosti same. I njihova je osveta zato kao skok tigra, smrtonosna, i brza, i teška; a opet one same trpe teže muke nego oni kojima se svete.  I one imaju pravo. Ljudi su često nepravični prema ljudima, a uvek prema ženama. Žene uvek čeka jedna sudbina, iz koje je jedini izlazak – neverstvo! One su osuđene da uvek kriju svoje misli, i zato samo u mislima mogu milovati predmet koji je drag srcu njihovom. A kad čija razuzdana strast kupi njihovu ruku - šta ih čeka ubuduće? Nezahvalan muž, nepošten ljubavnik, kinđurenje, deca, molitve – i tada je sve svršeno. Jedne nahode ljubavnike, druge počnu piti ili moliti se Bogu, jedne se zanimaju kućnim poslovima, a druge se provode. Ima i takvih koje ostavljaju muževe, ali malo od toga dobijaju, menjaju i svoj ugledni položaj za drugi, koji ne može  mnogo popraviti stvar. Taj položaj uvek ostaje lažan, bile one u dvoru ili u kolibi. Neke traže đavola, pa pišu romane.

*Cerera i Bahus krasni su pomoćnici Venerini, a da nije njih, ona nas ne bi tako mučila. Dok se Venera zanima srcem (ljubav bez srca takođe je lepa stvar, ali samo upola), Cerera nam daje jelo od makarona, jer je ljubavi nužno potkrepljenje, kao I mesu i krvi. U isto vreme Bahus puni naš pehar
vinom ili nam daje žele. Jaja i ostrige takođ e su lepa hrana ljubavi, ali ko nam ih poklanja odozgo,
nebo ć e samo znati –može biti Neptun, Pan ili Jupiter...


*Srce je moje srce jedne žene, i ono ne može da zaboravlja! Ono je zanesenjački slepo prema svemu, osim jednog jedinog lika – ono je nalik na kompas, kad se igla, neprestano drhteći,okreće nepokretnom polu – ona juri neprestano za jednom mišlju.


*O Platone, Platone! Ti si svojim glupim fantazijama-kako sila volje može imati vlast nad srcem – prokrčio put većim nemoralnim postupcima, no svi pesnici i romansijeri uzeti ukupno.


*Ljubav je ništavni delić života kod ljudi, a ženama je u njoj sav život....Eto koliko poslova može na i muškarac, a mi smo sposobne samo za jedno: da ljubimo i ljubimo, dok same sebe ne upropastimo.


iz Don Žuana

Duša žene ~Delia Steinberg Guzmán

        Pažnju mi je privukla stranica u jednom časopisu sa sledećim naslovom "Žene napreduju". Da, moguće je. Dugačka istorija izražavanja zahteva dugotrajne borbe da bi žena mogla zauzeti dostojnu ulogu u društvu. Ali, neprestano se pitam idemo li dobrim putem, jesmo li odabrali ispravan put, zbog čega se za ženu traži veći ekonomski napredak, veća mogućnost rada, veća sigurnost u poslu, veći položaj jer tu se radi smo o poziciji, mestu unutar društva, kao da ne postoji ništa više od fizičkog položaja. I moje pitanje glasi: Idemo li pravim putem? Zato što se retko, osim o fizičkom položaju, vodi računa i o dostojanstvu, poštovanju, o Duši Žene. Usprkos svih velikih borbi koje je zabeležila istorija, pogotovo u poslednjim vekovima, u sadašnjem trenutku i dalje možemo uočiti prigovore i neraspoloženje. Žena nije zadovoljna ulogom koju ima u društvu. Nije zadovoljna na poslu niti je zadovoljna zaradom koju prima, a dnevno možemo u svim sredstvima informisanja prikupiti podatke o lošim postupcima kojima je podvrgnuta, te o stalnim pritužbama žena.

       Ako žena treba osvajati određenu ulogu u društvu, radi li se zaista o osvajanju ili tek o ponovnom zadobijanju? Postavljaju li se zahtevi zato što je žena izgubila ulogu koju je jednom imala ili je nikad i nije imala ?
Ja mislim da ju je imala i da se više radi o ponovnom zadobijanju nečega što je izgubljeno i potrebno je videti kako, kada i zašto.

         Površan pregled u istoriju pokazuje nam kako su u svakom trenutku postojali primeri koje su davale izuzetne žene. Žene koje su pokazivale nezamislivu hrabrost, čvrstinu duha i sposobnost isticanja i preuzimanja važnih uloga u određenim prilikama. Ovo se ne odnosi samo na individualne primere kojih je uvek bilo, već su postojale i civilizacije čiji su stavovi dozvoljavali ženi da zauzme važno mesto - svoje vlastito mesto. To nisu bile samo one civilizacije koje su se istakle matrijarhatom već, i mnoge druge koje danas nazivamo patrijarhalnima, a koje su ipak davale ženi suštinsku, civilizacijsku ulogu.

           Danas se u sredstvima informisanja, u književnosti, pojavljuje mnoštvo istorijskih i polu-istorijskih romana u kojima se ističu ove stare matrijarhalne civilizacije u kojima je žena bitan lik, u kojima su glavna božanstva bile božice i gde se sve "okretalo" oko ovog lika kojega su ljudi poimali kao središte. Nije tačno da je žena bila ona koja je prigrabila vlast i ostavila muškarcu sekundarno mesto; ona je jednostavno imala važniju ulogu, bila centar života i trebala je ujediniti sve. Možda je to ono što se izgubilo. Ova uloga osi, centra, jezgre, uloga koju izražavaju grčki i rimski mitovi kada govore o toliko posebnoj božici Vatre. O Vatri koja se nalazi u središtu Zemlje, o plamenu žrtvenika, u plamenu ognjišta, ona je nešto što se nalazi u središtu kuće, u središtu hrama ... i to je Žena. Ova vatra predstavlja Život a ima sposobnost da sve okuplja oko sebe.
          Kako je žena gubila ovu istovetnost sa središtem, jezgrom? Zbog različitih okolnosti od kojih su neke bile psihološkog, neke religioznog tipa, a neke zbir svega ovoga. Psihološki preterivalo se u naglašavanju preteranih aspekata ženstvenosti (žene). Negativne aspekte imaju koliko muškarci toliko i žene, ali tvrdilo se da je žena pasivna, nedovoljno kreativna, posesivna: pošto nije aktivna, želi posedovati stvari bez aktivnosti. Žena spletkari da bi postigla ono što želi. Žena je preosetljiva, previše emotivna, hirovita (prevrtljiva) i nestalna ... Uz takvu osebujnu psihu nikad joj se ne može prepustiti posao koji zahteva delotvornost (efikasnost), jer ko zna neće li se usred posla pokajati i sve ostaviti.
         S religioznog stanovišta, s njegove izvanjske a ne ezoterijske strane, ženu se učinilo simbolom zla. Ne znam na koji smo način mi, žene zadobile status grešnica i zavodnica. Zar je sve to započelo od jednog rebra? Mora se priznati uopšte čovečanstva. Ali, zanimljivo je da kada je žena mlada i lepa tada je i željena, a u isto vreme nije prihvaćena upravo zato jer ju se krišom priželjkuje. Je li ona koja je mlada i lepa simbol zla i zavodništva?
           Ipak, kada živi povučeno, zatvorena u kući, brinući se o svojim obvezama i deci, ona se smatra dobrom i tada je prihvaćena. Ili , ukoliko je već časna starica koja ne smeta nikome svojim čarima, također je prihvaćena i (smatra se) kako se od nje može primiti i poneki savet.

          Ovo nije pravedno. Žena je uvek ista.

Sve ovo sumirano učinilo je da žena započne sumnjati u vlastiti identitet i da se počne pitati: "Jesam li dobra ili loša? Činim li uistinu dobro? Što mogu činiti?" Uz to, postoji još jedan razlog koji ju je prisilio da još više izgubi svoj identitet. Nalazeći se u inferiornom položaju, žena je odlučila takmičiti se s muškarcem. Započela je dugotrajnu borbu, ne da bi ponovo zadobila vlastite vrednosti, već da bi se takmičila s muškarcem u onome što on radi u društvu. Ova dugotrajna borba posebno izražena u poslednja dva veka, udaljavala je ženu od njene unutarnje sigurnosti, oslabljujući je sve više.

           Kako je započela da se takmiči s muškarcem? Pokušavajući zadobiti isti društveni status, ista radna mesta, uspeh, istu zaradu ... Ona se takmiči s muškarcem, ali treba joj potvrda i odobravanje muškarca. One slavne žene koje su se istakle u društvu postigle su to jedino onda kada bi ih jedan ili više muškaraca prihvatili kao takve i dali im ugled: "Ti si uspešna jer si uspešno ušla u društvo muškaraca, uspešna si zato što te prihvaćamo, zato što ti dozvoljavamo da radiš zajedno s nama ... uspešna si zato što priznajemo da si odgovorna i imaš sposobnosti." To je takmičenje koje sadrži ovisnost, zato što se i dalje zahteva odobravanje od strane muškaraca. To je takmičenje u kojem žena gubi svoje istinske karakteristike, zato što se treba boriti, raditi, osvajati, naporno raditi kao muškarac, a ne kao žena. To ne radi izražavajući sebe, već pokušava raditi kao što bi to muškarac.
         Zanimljivo je da su mnogi sociolozi došli do zaključka da žena pobednica, ona koja osvaja ono što je sanjala, ona koja ima odličan položaj, izvrsnu zaradu, ona koju se poštuje, uvažava, dolazi do trenutka u kojem se pita: "Zbog čega sve ovo? Što ja to zapravo radim? "
         Problem je u tome što se i dalje oseća nezadovoljna, umorna, oseća da zapušta porodični život, oseća da bi joj bilo draže ostati sa svojom decom, ako ih ima ... U toj borbi zapitala sam se na početku: "Ide li žena pravim putem? Je li njezin put takmičiti se s muškarcem, izjednačiti se s muškarcem, ili obnoviti vlastite karakteristike?
         Jako puno se govori o jednakosti između žene i muškarca, ali to je oružje s dve oštrice: jesmo li uistinu jednaki? Kada se govori o jednakosti potrebno je shvatiti da se ne radi o apsolutnoj jednakosti već o jednakim mogućnostima pošto smo jedni i drugi ljudska bića i kao takvima potrebne su nam povoljne životne prilike. Ženi je potrebna mogućnost da se izrazi onakva kakva jest i na način na koji joj je to u životu potrebno. S ovog aspekta verujem da bi trebala postići jednakost, ali ne u karakteristikama niti u načinu življenja. Čudno je da su se na kraju ovog dvadesetog veka pokušavajući (u kojem se pokušava) uspostaviti (pronaći) jednakost između muškarca i žene, toliko pomešali karakteristike jednih i drugih tako da je danas prilično teško razabrati ko je ko. Ovim se ne misli samo na izgled jer je to nešto vrlo relativno (ponekad je potrebno dva, tri puta pogledati pre nego što odlučimo hoćemo li reći: "Gospodine...", "Gospođo..." ili naprosto "Oprostite."). Zbrka nastaje u nečemu što je dublje prirode: misli se kako brisanjem razlika postajemo sličniji.

      Danas je muškarcu teško točno odrediti gde se nalazi biće muškarca, a ženi gde boravi biće žene. Referentne točke su jako relativne i odatle dolazi pometnja: ukoliko jedan ili drugi nemaju komplementarnu stranu kao referentnu točku, jako je teško definisati vlastiti identitet. Naš um, način razmišljanja uvek je dvojak: razumemo šta je belo, jer ga uspoređujemo s crnim: razumemo šta je to dan, jer ga uspoređujemo s noći, a kad želimo govoriti o dobru, moramo ga povezati sa zlom. I tako neprestano kroz dvojakost.

         Danas u društvu nedostaju referentne točke muškosti i ženstvenosti. Iskreno verujem da nije problem u tome što žena ne nalazi svoje mesto u društvu, već u tome što su sve vrednosti izmešane. Mnogi elementi su dovoljno zbrkani da čak ni muškarci ne mogu pronaći vlastitu ulogu u društvu..., a ne nalaze je ni mladi, ni deca, ni starci. Još teže, nego što je u slučaju muškaraca i žena, danas je teško pronaći prave vrednosti i ispravno se postaviti unutar društva. Ovu izmešanost (zbrku) ne samatram jednakošću, jednakost koju tražimo nalazi se u dubljim elementima.
       Danas se govori o feminizmu i to se obično vezuje uz Dan žena ili borbu žena kroz feminističke pokrete.

        Šta predstavljaju feministički pokreti koji su nesumnjivo ispunjeni dobrim namerama? To su pokreti u kojima se postavljaju zahtevi, traže veći broj stvari za ženu koja se već dugo smatra stavljenom u drugi plan, u položaj zavisnosti. Ako postoji muškarac koji je štiti, bio on njen suprug ili sin, sve je u redu, ali ako uz nju ne postoji takav muškarac, ona "ne postoji". Ako ne postoji neko ko je izdržava, ona "ne postoji". U ovakvom položaju logično, žene počinju želeti da budu poput muškaraca, postavljaju zahteve koji prelaze skoro u revanšizam, u prave bitke. Postoji feminizam koji je zapravo "antimachizam" u kojemu se pokušava dokazati ko više radi, ko zauzima više stranica u novinama, ko može privući više pažnje. To su bitke koje su zbog mnogih feminističkih pokreta koji se pojavljuju u svitu, s mog stajališta, unapred izgubljene. To su nesigurna osvajanja zato što ovise o tačkama gledišta koja vrede danas, a već sutra ne.

     Za ženu, istinsko osvajanje sastoji se u otkrivanju vlastite Duše. Ako se veže za pokret koji će zahtevati da njena Duša bude ono  čemu treba krčiti put - čime se također definiše i Duša muškarca - moguće je da će sva ova nadmetanja nestati. Nije stvar u ispitivanju (dokazivanju) možemo li mi
žene raditi iste poslove kao i muškarci jer ne mislimo da postoje poslovi koji su predodređeni za jedne ili druge. Postaje jasno vidljivo da svi možemo više ili manje raditi isto, odnosno više ili manje dobro. Ne postoji monopol nad radom već postoje različita gledišta, premda je rad isti. Pristupa se s različitim osećajima kroz različite ideje zato što je Duša ona koja vodi drugačijem načinu gledanja na stvari.
     Ovo nas navodi na to da se zapitamo što je to Duša. Neću je definisati s religiozno-teološkog stajališta, već više s psihološkog: Duša je istinski entitet, istinsko nutarnje biće. Ona je energija koja se može izražavati kroz materijalno, ali istovremeno ima sposobnost uzdizanja prema onom uzvišenom, prema metafizičkom, prema velikim snovima, velikim idealima. U Duši žene, u Duši muškarca postoje nijanse, ne razlike već komplementarnosti, koje se mogu savršeno povezati, a da se ipak ne pobijaju.
             Mislim da se u Duši svake žene nalazi deo muškarca, a u Duši svakog muškarca nalazi deo žene. Gledajući uopšteno Duša muškarca vidljivo teži izvanjskom delovanju; žena je prividno puno povučenija. Duša muškarca traži rast, razvoj, ekspanziju stvari; žena traži zadržavanje, nalaženje mesta i čuvanje stvari. Duša muškarca je ona koja pokreće; Duša žene je ona koja čuva. Muškarac se baca u kreativnost; žena traži praktičnost u stvarima; to ne znači da ona nije kreativna, već je ona koja se uvek pita: "Zašto?". Muškarac iskazuje sebe kroz ideje, žena kroz intuiciju... Bilo bi divno povezati Dušu muškarca i Dušu žene zato što bismo tada imali delovanje i introspekciju, rast i čuvanje onoga što raste. Imali bismo poticaj, a u isto vreme i zaštitu ovog poticaja; imali bismo kreativnost, ali tražili bismo i praktičnost onoga što se stvara. Imali bismo ideje, ali potpomognute intuicijom... Ipak, sada to nije tako, ova povezanost nije postignuta, nije prestalo nadmetanje, nije postignut sklad, zajednički rad i ne shvata se kako (da) su i muškarac i žena apsolutno potrebni zato što oboje čine dio Čovečanstva.

             Možda bi mogli uputiti nekoliko jednostavnih saveta ženi. Na prvom mestu nije potrebno pokušavati biti poput muškaraca jer ne treba biti muškarac da bi se postalo junak, da bi se postalo velikim; postoje žene koje mogu biti veliki junaci ili ratnice ali trebaju shvatiti koji je njihov rat, šta je njihovo polje bitke, koje je njihovo oružje i koji su njihovi neprijatelji. Problem žene je preoblačenje u muškog heroja i u tom slučaju bori se u ratu koji nije njen.

      Pre mnogo godina, primila sam savet od mog učitelja, profesora Livrage, osnivača "Nove Akropole". Prisustvovala sam tada njegovom predavanju o retorici. Divila sam se njegovoj lakoći izražavanja, načinu kretanja i prvo što sam učinila bilo je to da sam ga imitirala. Jednostavno sam gledala šta je radio i to sam ponavljala. Posle jednog predavanja pozvao me i rekao: "Na ovaj način nikada nećeš dobro govoriti, jer umesto da izražavaš sebe, bit ćeš tek kopija onoga što ja radim. Ja sam objašnjavao određene tehnike, ali ti moraš govoriti kao ti, moraš izražavati sebe, moraš pronaći ono što se nalazi u tebi. Nikada nećeš govoriti na isti način kao ja." Uistinu, to nikada ne bih mogla jer ja nemam njegovu visinu, ni stas, niti njegov glas, a ideje razrađujem na drugačiji način, makar govorimo o istom. Od tog trenutka pokušavala sam više izražavati sebe i bilo je puno bolje.
         Ono što je prvo potrebno, to je prihvatiti samoga sebe. Biti žena nije nikakvo prokletstvo, naprotiv, mislim da nas je istorija obdarila velikim ženskim osobama, velikim heroinama u svakom smislu i brojnim anonimnim junakinjama koje velikom unutarnjom uzvišenošću svakog dana žive svoju malu bitku.
      Drugi savet je ne gubiti višestruki identitet žene: žena nije samo majka, nije samo supruga. Ona je ljubavnica, svećenica, boginja, heroina, umetnica... Sve se ovo nalazi u ženi; njen identitet je višestruk i ne smemo joj ga poreći gledajući na to je li uspela postići neki položaj koji društvo danas smatra istaknutim. Na žalost, najvredniji deo identiteta žene se gubi.

         Ako neko nije pronašao svoj identitet, neka ga traži. Neki sociolozi kažu da ako neko želi pronaći sebe treba preduzeti unutrašnje putovanje. Da bi žena sebe prihvatila kao ženu, nije joj se nužno takmičiti s muškarcem; ne treba zavisiti od muškarca. Potrebno je prodreti u vlastitu dubinu iako je to ponekad bolno jer znači susresti se sa mnogim stvarima koje nisu ugodne; ali kada se susretnu, mogu se ispravljati. Prodiranjem u vlastitu dubinu mogu se susresti i mnoge vrednosti, a kada se sretnu mogu se uvećati, mogu se umnožiti.
          Šta je Duša žene? Što sadrži ova duša koju treba zadobiti da bi se obnovila istinska uloga žene ne samo u društvu već i u istoriji? Skoro sve stare civilizacije, koje su posvećivale više pažnje ulozi žene, opisale su Dušu žene kroz četiri karakteristike koje vrede i u sadašnjem trenutku.
         O Duši žene može se govoriti kroz Život, Energiju, Ljubav i Mudrost. Sa ove četiri karakteristike, koje su njeno istinsko oružje, žena je junakinja u svojoj vlastitoj borbi. Duša žene je život u svim značenjima ovog pojma, ne samo zato što žena može dati život, već je sposobna i pomoći živeti i zato jer je velika odgajateljica. Ona može stvarati, poticati, inspirisati ... u njenim je rukama mogućnost davanja života i njegova održavanja. Veliki tumači modernih mitova, Joseph Campbell rekao je da žena može dati život telu, duši, društvu, civilizaciji, ali ukoliko joj se ne dopusti takva mogućnost, gubi razlog postojanja. Potrebno joj je da udahnjuje ovaj život kroz vlastiti tip energije, koja čini drugu karakteristiku njene duše. Ova energija se ne sastoji u davanju impulsa, već je to više oblik otpornosti i postojanosti. Ona može podneti toliko nevjrojatne stvari, koliko je neverojatno i njeno strpljenje. Ovo je njeno veliko oružje, ne zato jer je potlačena, već zato što je otporna. Možda nema veliku tjlesnu otpornost, ali ima ogromnu psihološku otpornost. To je njena Energija koju može prenositi kroz formu vedrine, kroz snagu u poteškoćama, u boli.

           Žena je Ljubav. Znam da svi volimo, i muškarci i žene. Ali muškarac voli tako da ljubav uključuje u svoj život, a žena od ljubavi stvara vlastiti život.

      Šta je ljubav  ženi? To je mač s dve oštrice. Ako je ta ljubav slaba, pisana malim početnim slovom, pretvara se u egoističnu i posesivnu. Više je tišti strah hoće li biti volena, nego hoće li voleti. Više je tišti strah da joj se neće pridati važnost, nego hoće li sama pridavati važnost drugome. Ali, ako se Ljubav, pisana velikim slovom, budi u ženi kao Duša, tada je to velika sposobnost ujedinjavanja; to je ona vatra ognjišta, plamen središta Zemlje, središta hrama. Žena je ta koja ujedinjuje, ima sposobnost spajanja, povezivanja osoba, duša, izmirivanja onih koji ne žive u miru: njena ljubav je velika širokogrudnost. Njena ljubav je sposobnost uočavanja lepote, harmonije; borba za pravednost. Zbog toga je žena Ljubav, ali i Mudrost jer poseduje praktični um sklon redu sa sposobnošću rasuđivanja koja je za nju karakteristična. Ukoliko je zapitamo zašto nešto radi, uvek će znati odgovoriti. A iznad svega ima veliku snagu koju ne sme protratiti: to je intuicija.Ona misli osećajući. Znam da se ovaj način razmišljanja često omalovažava, ali unatoč tome, u ženi se ideja ujedinjena s osećajem pretvara u intuiciju te time prihvaća stvari i naslućuje s velikim umećem: ovo je snaga žene, ovo je njena mudrost. To pre možemo nazvati intuicijom nego li pogađanjem stvari jer ne mislim da se to svodi na obično pogađanje: ona jednostavno "zna".

     U starim civilizacijama govorilo se o ženskim inicijacijama, a danas, pod uticajem (zbog) nepovezanih podataka to zamišljamo kao čudne rituale pune dijaboličnih slika. Naprotiv, inicijacija žene sastojala se uvek u osvajanju vlastite Duše. Veliki mitovi svih religija su to odražavali: heroji su osvajali Dušu muškarca; heroine su osvajale Dušu žene. Postoje mitovi koji nam govore o ratu namenjenom muškarcu i o ratu namenjenom ženi.
           Ali u mitovima se iznose i pripovesti koje su tipično ženske: takva je priča o Perzefoni, očaravajućoj devojci, jako privrženoj majci, velikoj boginji, Majci svih bogova. Jednog dana boginja je videla kako njenu kćerku otima bog podzemnog sveta, duboke zemlje i tame: u zemlji se otvorila pukotna, pojavila se Hadova kočija i mesto na kojemu se Perzefona igrala sa svojim prijateljicama ostalo je prazno. Perzefona je sišla u podzemni svet.

          Ovo je mit o ženi. Ona zapravo nije ugrabljena. Radi se o njenom silasku u Dušu, o njenoj interiorizaciji, inicijaciji. Njoj je potrebna ova introspekcija, potrebno joj je sakupiti semenke skrivenog sveta, sveta podzemlja, ezoteričnog sveta, sveta misterija i čuda.

         Demetra bezuspešno traži svoju kćerku, zato što se zadržava na površini zemlje. Kada se Perzefona vraća na zemlju ona grli majku jer joj se vraća da bi se sastala s boginjom ali ona neiskusna mlada devojka je tada već istinska žena: iz podzemnog sveta vraća se sa semenkama Mudrosti koje više nikada ne može zaboraviti. U podzemnom svetu ona je postala kćerka Oca, a na Zemlji ona je kćerka Majke; sada uz sebe ima i jednog boga i jednu božicu. Okončala je svoj veliki rat. Ona se ne takmiči s muškarcem, ona zna ko je. Ovaj mali mit otkriva da mnoge od priča koje pričamo deci, ili mitovi koji su naizgled bez smisla, odražavaju Dušu muškarca, Dušu žene, univerzalne arhetipove, a ne stereotipe ili unapred utvrđene ideje koje sada pokušavamo izneti.

    Došlo je vreme da žena traži ne samo svoj međunarodni dan, već da nauči biti vlastita gospodarica svih dana, meseci, svih godina u svom životu.
Došlo je vreme da oseti da ima glavnu ulogu u vlastitom životu, da oseti kako ima snagu i sposobnosti učiniti toliko toga vlastitom snagom, svojim vlastitim osobinama. A nadasve, treba zadobiti glavnu ulogu u onome što je čini većom, uzvišenijom, plemenitijom, kroz velikodušnost, jer žena želi dati i to traži jer ona uvek zna pružiti ruku.
         Ukoliko žena zna dati Život, Energiju, Ljubav i pružati svoju posebnu formu Mudrosti, tada će ona uistinu dobiti glavnu ulogu, a umesto da čeka "8.mart", u svakom danu biće mesto za ženu, mesto u kojemu će ona moći harmonično živeti s muškarcem. Tada bismo mogli ostvariti jedan međunarodni dan posvećen čovečanstvu i uživati plodove tog mira i vedrine koju ćemo uspostaviti među muškarcima i ženama. Naravno, jedino ukoliko pre toga budemo osvojili Dušu Žene i zašto ne, Dušu Čoveka.

Deni Didro - Sofiji Volan pismo

Deni Didro - Sofiji Volan


3. novembar 1759.

. . .Od ranog jutra čujem radnike ispod mog prozora. Tek što se razdani, lopata im je u rukama, kopaju zemlju, guraju kolica; pojedu komad crnog hleba, utole žeđ na potoku koji tu teče; u podne odspavaju jedan sat na zemlji, i ubrzo su opet na delu, veseli su; pevaju, razmenjuju dobre grube šale koje ih uveseljavaju. Smeju se; uveče se vraćaju goloj deci oko zadimljenog ognjišta, ružnoj i prljavoj seljanki, i krevetu od suvog lišća, a sudbina im nije ni bolja ni gora od moje. . . Iskusili ste i dobru i zlu sreću: recite mi, da li vam se sadašnje vreme čini težim od prošlog?

Čitavo jutro sam se mučio jureći za jednom idejom koja mi je izmicala; sišao sam tužan; slušao razgovor o javnim nedaćama; seo za bogatu trpezu bez apetita; stomak mi je bio pun sinoćnje hrane; pretrpao sam ga količinom koju sam opet pojeo. Uzeo sam štap i hodao da bi to svario i lakše se osećao i vratio se i seo za kartaški sto da prekratim teške sate. Od prijatelja nisam imao nikakvih vesti. Od prijateljice za kojom sam tugovao bio sam daleko. Jadi na selu; jadi u gradu; jadi svuda. Onoga ko ne zna šta su jadi ne treba ubrajati u čovečiju decu. Sve se potire. . . Dobro zlim, zlo dobrim, a život nije ništa. . .

Možda ćemo otići u grad sutra uveče ili u ponedeljak ujutro. Videću, dakle, prijateljicu, za kojom tugujem; biću ponovo sa ćutljivim prijateljem koji se ne javlja; ali ću ih već sutradan izgubiti; i što moja sreća u njihovom društvu bude veća, to ću više patiti kad se od njih rastanem. Takav je život. Okreni, obrni, uvek se nađe neki list uvele ruže da vas rastuži. . . Volim jednu Sofiju. Nežnost koju prema njoj osećam umanjuje u mojim očima svako drugo zanimanje. U prirodi vidim samo jednu moguću nesreću. Ali se ova nesreća umnožava i predočava mi se na stotinu načina. Ako mi jedan dan ne piše, šta je s njom? Je li bolesna? I odmah me užasna priviđenja saleću i muče. Da li mi je pisala? Rđavo ću protumačiti neku ravnodušnu reč, a na selu sam. Sudbinu čovek ne može učiniti ni boljom ni gorom? Moćna zvezda određuje njegovu sreću i nesreću. Što je više predmeta, manje je osetljivosti na svakog od njih. Kad postoji samo jedan, sve se na njega usredsredi. To je blago tvrdice. . .Ali osećam da mi je varenje otežano i da sva ova tužna filozofija dolazi od pretpanog stomaka. Proždrljiv i umeren, setan ili vedar, ja vas, Sofija, volim jednako, samo je boja mog osećanja drukčija. . .

Poslao sam čoveka u Šaranton da vam odnese čitavu svesku od mene a od vas uzme samo jedan redak. U iščekivanju njegovog povratka, gorim od nestrpljenja i proklinjem glasonošinu sposrost. Ljubav i loše varenje. Uzalud sebi govorim: taj mangup je potražio zabavu u nekoj krčmi. Ugledao je venac od bršljana na nekim vratima i morao je da uđe. A šta je sa ovim razumom koji ovde stoluje, koga ništa ne može potkupiti, zašto mene optužuje a mog slugu oslobađa krivice? Da li čovek istovremeno može biti i mudar i lud?. . .Danas gotovo ništa nisam uradio. Pre podne je proletelo ni sam ne znam kako, a večeras vam pišem pisamce da bih samoga sebe doveo u red. Dan mi neće biti izgubljen ako četvrt sata razgovaram sa vama. Zbogom, moja Sofija. Do sutra uveče ili do ponedeljka ujutro, ako vreme bude lepo i ako nešto ne poremeti baronove planove, koji su nestalniji i od vremena. . .

Zbogom, prijateljice moja. Budite uvek tako mudri. Što se mene tiče, ja sledim savete koje dajem. Često sam vam govorio, i što sam stariji sve bolje osećam da sam vam dobro rekao da za mene na svetu postoji, i da će uvek postojati samo jedna žena. A ko je ta žena? To je moja Sofija. Ona misli na mene, ali mi ne piše jer evo se moj glasonoša vratio iz Šarantona bez pisama.

Loše sam raspoložen. Idem da legnem iz straha da ću bez razloga izgrditi slugu i sam zaslužiti sve pogrdne reči koje bih mu uputio; jer, napokon, nije on kriv što u Parizu ne pišu, i što me to ljuti.