Don DeLillo: Bilo je to kao da je, usled nekog čudnog kvantnog udara, Hemingway umro, a sledećeg se dana rodio Pynchon. Jedna se književnost previja u drugu. Pynchon je od američke književnosti napravio širu i snažniju silu. On je pronašao šapate i sablasti na rubu moderne svesti, ali nije umanjio naš osećaj fizičnosti američke proze, muževnosti puške, uličnog humora, telesnih sokova, i šaljenja.
Pisao sam reklame za “Searsove gume za kamione” kad mi je prijatelj dao primerak romana V u mekim koricama. Čitao sam ga i pitao se: “Odakle je ovo došlo?”
Opseg njegova dela, širokog u geohrafskom zahvatu i neustrašenog velikim temama, pomogao nam je smestiti našu književnost ne samo u male anonimne uglove, ljudske i uvek esencijalne, nego i tamo van, u vrisak visoke imaginacije i kolektivnih snova.
Jeffrey Eugenides: Posedujem šolju za kafu koja nalikuje na raketu V-2 a ime turističkog mesta u Nemačkoj u kojoj sam je kupio je Peenemuende.
Najbriljantniji motto u istoeiji književnosti (ovako veliku tvrdnju ne donosim iz sveznanja nego zbog divljeg entuzijazma) dolazi na početku Gravity’s Rainbow: “Priroda ne zna za istrebljenje; sve što zna je preobrazaj. Sve što me je nauka naučila, i dalje me uči, osnažuje moje verovanje u naše duhovno postojanje nakon smrti. – Wernher von Braun”. Kad sam prvi put pročitao te reči, kao brucoš, uzeo sam ih doslovno – kao dokaz nauke (što je tada bilo vrlo pomodno) o stvarnosti duhovnog područja. Nisam imao pojma da je von Braun, koji je stvorio V-2, Hitlerov glavni naucnik za rakete. Još manje sam znao da se spasio pavši u ruke američke vojske, nakon pada Berlina, ili o njegovoj rehabilitaciji, koja je usledila u Sjedinjenim Državama, gde je postao Nixonov glavni naucnik za rakete i član NASA-ine ekipe koja je odvela prve ljude na Mesec (ne čudi stoga da je von Braun verovao u život posle smrti).
Hajdemo poštovati sve što taj moto postiže: on izrasta iz istorijakog razdoblja o kojem Pynchon piše i priziva ga; on istovremeno nadahnjuje i ismeva religiozne sentimente te s divljom ironijom, dolazi iz usta nekoga ko personifikuje središnju temu romana: da Sile deluju iza kulisa, i da one nisu odane ni naciji ni ideologiji.
Dvadeset godina nakon prvog čitanja Gravity’s Rainbow, iznajmio sam automobil i odvezao se do ostrva Usedom, na Baltiku, u delu koji je bio Istočna Nemačka. Nisam znao mnogo o tom ostrvu i kretao sam se prema mestu na obali, Heringsfdorfu, kad sam ugledao putokaz za Peenemuende.
Istog trenutka sam krenuo zaobilaznim putem. Ali nisam bio očajan za tim da vidim Peenemuende ili raketu V-2 izloženu pred mesnim muzejom. Misija na kojoj sam bio, u mom iznajmljenom dizelskom “mercedesu”, bila je misija hodočasnika. Želeo sam posetiti glavno mesto radnje Gravity’s Rainbow i tom posetom odati počast (jer tu je postojalo duhovno područje u koje sam verovao) piscu koji je, možda više nego ijedan drugi, postao, za moju generaciju, primer pisca kakvim bi trebalo biti. Pynchonova proza jasno je davala na znanje da, želite li pisati, morate znati sve: sve o istoriji, znanosti, politici, čak o računanju; morate znati sve a istodobno biti zabavni, i lirični, i uneti u roman slobodno-razvijajući, sadašnji, kolokvijalno-poetičan američki glas u knjigama koje su poput pustolovnih priča i komedijskih obrazaca, i u kojima se likovi stalno raspadaju u pesmu.
Nikad nisam svojim temperamentom bio predisponiran za teorije zavere, i te tamnije zaokupljenosti Pynchonova dela nisu ono što me privuklo. Ali veliki pisci čine više od opisivanja prošlosti ili sadašnjosti; oni predviđaju budućnost. Iskazane još 1973., Pynchonove procene puta kojim će posleratno američko carstvo krenuti danas deluju tačnije, valjanije i obaveštenije nego u svoje doba. Stvari kojima me on pokušavao naučiti kad sam imao dvadeset počinjem učiti tek sad, celi jedan život posle.
Kad sam kupio kao suvenir šolju za kafu, palo mi je na pamet da je pošaljem Pynchonu. Danas ga više nije tako teško naći kao nekad. Verovatno bih mogao doći do njega. Ali šolju sam, ipak, zadržao. Svakog leta, kad se vratim u Berlin, moja se Peenemuende šolja pojavi iz svoje kutije i vrati na kuhinjsku policu. Nikad se njom ne koristim. Držim je tako, nedotaknutu. To je za mene sakramentalni predmet, s malom V-2 raketom na svojim zidovima, poput Šive, ne više uništavateljem sveta, nego i njegovim stvoriteljem.
Lorrie Moore: Pynchonov um čelični je glasnogovornik američke književnosti: ništa, veliko ili malo, nije mu promaklo. Svaki svoj “roman ideja” – jer Pynchon je nesumnjivo naš najpametniji romanopisac, a ta anemična i izbacujuća oznaka prilepljuje se za njegove knjige kao i nalepnica o nagradama – izgradio je detalj po detalj, pomno, kao čovek s neumornim okom i zanimanjem za svet. Pripovedni mozaik koji se pojavljuje snažan je i blještav poput ogledala, refleksivan poput njega i, gotovo kao u kući ogledala, svaki njegov roman uspeva zahvatiti celu eru, njene činjenice i lutajuće energije koje su namamljene i zarobljene u njegov tekst, retko bez milosti. Ukusan kikiriki bačen je da bi zabavio i nahranio; jer u umetnosti, čak je i ogledalo živo biće.
Pynchon ima istorijski osećaj za priču (za ono ispred i iza), muzicki osjećaj za stih, filozofovski osećaj za istinu i nesreću, te sposobnost za vodviljski humor. Njegove knjige neprestano otkrivaju skrivenu Ameriku i iznova izmišljaju jezik kojim razmišljamo i govorimo o njoj – ili bismo mogli govoriti i razmišljati o njoj, ili ćemo uskoro govoriti i razmišljati o njoj. Njegovi romani zakoračuju, preskaču i prekoračuju; oni čak krše često ponavljan savet da se priča ne započinje likom koji se budi (Gravity’ s Rainbow, Vineland) i često se može pokazati kako ima primenjivu političku vrednost kad se citira nasumice: “Univerzalni je greh među lažno-živim ili nemaštovitim da odbijaju da ih se pusti dovoljno da budu sami”. Ili, “Zašto pucati na brdo Sideling?”, pita Dixon nevino. “Ne na brdo”, smijulji se kapetan Shelby, “nego na ono što je iza brda”. (Mason and Dixon)
Pynchonovo delo je neustrašivo, smešno, ono koje traži i pršti svakovrsnom originalnošću i iznenađenjem.
Richard Powers: “Informacije. Št$ ima lošega u drogama i ženama? Je li imalo čudno da je svet poludeo, s informacijama koje su postale jedini medij razmene?”
“A ja sam mislio da su to cigarete.”
“Ti sanjaš” (Gravity’ s Rainbow).
Sećam se te stvari koja leti, bez zvuka, naravno, u svom paraboličnom luku, tog pročišćenog oblika latentnog na nebu. Nikakvog traga, nikakvog upozorenja sve dok ne udari metu. Mislio sam da znam kako fikcija radi, šta fikcija čini, da znam pravi cilj njezine jedine teme. A onda te rečenice, koje urliču popreko stranice, od kojih svaka piše po nebu: Ti sanjaš.
Tri decenije, ponovo bih pratio taj luk jedanput godišnje, oblik bez iznenađenja, bez druge šanse, bez povratka. I svaki put zapao bih u nemu, divlju slutnju. Rat je posvuda i stvaran, naši strahovi prete da će nas usavršiti, tehnologije naše želje proširuju se u mreže koje su presložene da bi se i naznačile, osim rastrojenim i makaronskim fikcijama.
Već trideset godina, rano svake zime, dok novine objavljuju svoje nekrologe krajem godine i počinju popisivati katastrofe te godine, čitam glasno, samome sebi ili bilo kome ko će čuti, poglavlje iz te knjige koja je uništila moj interes za nauku i navela me da razmišljam o pisanju kao svojem životnom pozivu. To radim da bih se podsetio veličine stvorenog sveta, da bih se podsetio šta priča može i dalje biti kad se seća sebe, da bih se podsetio našeg maksimalnog zahvatanja izvanjskog i uništavajućeg naboja reči. Radim to da bih se prisetio našeg jedinog stvanog medija razmene.
George Saunders: Mislim da niko nije uspeo tako dobro kao Thomas Pynchon prizvati stvarnu hrabrost i ludilo te opseg američkog uma, kako se on odražava u američkom ambijentu. Čitam Pynchona bez nekog reda, počinjući s Vinelandom, i još pamtim šok ugode kad naposletku vidim Ameriku kakvu poznajem – čudne trgovine i ulice, izgrađene preko bivših čudnih trgovina i bivših ulica, i sve to posloženo tu, u dolinama i bezizlaznim šumama, nagomilano povrh starih indijanskih groblja, napučeno ludim poslovima i prostitutkama i moralnim čistuncima – koji su svi prisutni u romanu, i to ne samo stvarno, u sadržaju, nego i u strukturi i jeziku koji je evocirao nepokornu, mišićavu složenost samog sveta i služio se njome.
U Pynchona, sve je prikladno – ako nešto postoji u svetu, onda može i u knjigu. Meni u tom pristupu ima nečega budističkog, koje kao da govori da ako je svet sposoban proizvoditi beskonačnost oblika, i roman mora biti sposoban primiti beskonačan broj oblika. Sva estetska pitanja (stil, forma, struktura) služe tom cilju: pustite da svet uđe.
To je razlog zbog kog je Pynchon naš najveći pisac, zlatni standard za tu previše korištenu reč: uključenost. Nijednoj dogmi ili urednom estetskom pravilu ili književnoj modi nije dopušteno da filtrira prekrasne podatke koji pristižu. Sve je uključeno. Nijedna sklonost uma nije previše malena ili velika ili zastrašujuća. Ishod je sjajno ludilo, koje čini ono što je velika književnost oduvijek činila – podseća nas da tamo vani postoji svet koji je veći od nas i koji zaslužuje našu najveću poniznost i paznju.
Često sam osećao kako čitamo da bismo dobili neku ideju o tome šta bi Bog rekao o nama kad bi ga neko pitao kakvi smo. Pynchon kaže, kroz svoj golemi katalog koji je napravio, da smo Odlični, ali da nas treba pomno posmatrati. On kaže da nema višeg oblika poštovanja od luđački pazljivog posmatranja onoga što jest, oblika molitve, koje je Pynchonovo delo naš vrhunski primer.
Lydia Davis: Jedan prilično lep primer ranog Pynchona je zadnja priča njegove zbirke Slow Learner. Priča The Secret Integration – prvi put objavljena u Saturday Evening Postu pre više od četrdeset godina (tri godine nakon što se pojavio roman V) – uključuje bandu mladih šaljivdžija i bogat detinji okoliš staroga grada s novim objektima, bujnim posedom s napuštenim zdanjem, i potpuno otrcanim hotelom, u središtu grada. U jednoj spretno opisanoj sceni, dečaci se u predvečerje voze svojim biciklima niz dugo brdo prema hotelu, “ostavljajući za sobom dve stranice domaće zadaće iz aritmetike i poglavlje iz prirode” i, na televiziji, “bezvezan film, neku romantičnu komediju”. Budući da sve televizije u gradu primaju samo jedan program, dečaci, dok jure na biciklima, mogu pratiti razvoj filma od kuće do kuće, kroz vrata i prozore “još otvorene da bi u kuće ušao prvi rashlađujući dašak večeri.”
U uvodu za zbirku Slow Learner, Pynchon, koji na neki način prisvaja naše reakcije na tu priču, primećuje da je on više voli negoli ne voli. Ona je zapravo toliko dopadljiva da zavidite dečacima na njihovom ugodnom društvu, i poljima, potocima, i gradu njihovih igara. Njihova saradnja i dodeljivanje zadataka očaravajući su (razviti arsenal za sabotiranje železnice; popisati nezadovoljne učenike prvih razreda da bi uništili zahode dečaka, infiltrirati se u “roditeljsko-učiteljske” sastanke); složenost njihovih shema i brojke koje slede su dojmljivi: i animacija središnjeg lika, Grovera, dečaka genija, s njegovim bogatim rečnikom, informacijama i uzletima veselja – posebno je uspešna. Psine koje dečaci planiraju potencijalno su uništavajuće za zajednicu ali, kako Pynchon kaže u dražesnom delu teksta, dečaci nikad zapravo ne bi preduzeli nijedan čist ili nepopravljiv korak jer “u školskom odboru, i u železnici, ili u tvornici papira, mora biti nečija majka ili otac, stvarno ili kao član kategorije; i postojala je tačka u kojoj je refleks na njihovu toplinu, zaštiti i učinkovitost kojom pokrivaju teške snove, glave s modricama i jednos
tavnu usamljenost preuzeo vodstvo i učinio nekakav vredan bes prema njima nemogućim”.
U toj priči postoji lirska humanost, gotovo neapologetska finoća, pozivajuća i uključiva, koja je u vezi s težim, složenijim pesimizmom i iznimnošću kasnijih Pynchonovih dela, u kojima je likovima verovatno teže doći kući i osećati se utešeno na kraju dana.
Pisao sam reklame za “Searsove gume za kamione” kad mi je prijatelj dao primerak romana V u mekim koricama. Čitao sam ga i pitao se: “Odakle je ovo došlo?”
Opseg njegova dela, širokog u geohrafskom zahvatu i neustrašenog velikim temama, pomogao nam je smestiti našu književnost ne samo u male anonimne uglove, ljudske i uvek esencijalne, nego i tamo van, u vrisak visoke imaginacije i kolektivnih snova.
Jeffrey Eugenides: Posedujem šolju za kafu koja nalikuje na raketu V-2 a ime turističkog mesta u Nemačkoj u kojoj sam je kupio je Peenemuende.
Hajdemo poštovati sve što taj moto postiže: on izrasta iz istorijakog razdoblja o kojem Pynchon piše i priziva ga; on istovremeno nadahnjuje i ismeva religiozne sentimente te s divljom ironijom, dolazi iz usta nekoga ko personifikuje središnju temu romana: da Sile deluju iza kulisa, i da one nisu odane ni naciji ni ideologiji.
Dvadeset godina nakon prvog čitanja Gravity’s Rainbow, iznajmio sam automobil i odvezao se do ostrva Usedom, na Baltiku, u delu koji je bio Istočna Nemačka. Nisam znao mnogo o tom ostrvu i kretao sam se prema mestu na obali, Heringsfdorfu, kad sam ugledao putokaz za Peenemuende.
Istog trenutka sam krenuo zaobilaznim putem. Ali nisam bio očajan za tim da vidim Peenemuende ili raketu V-2 izloženu pred mesnim muzejom. Misija na kojoj sam bio, u mom iznajmljenom dizelskom “mercedesu”, bila je misija hodočasnika. Želeo sam posetiti glavno mesto radnje Gravity’s Rainbow i tom posetom odati počast (jer tu je postojalo duhovno područje u koje sam verovao) piscu koji je, možda više nego ijedan drugi, postao, za moju generaciju, primer pisca kakvim bi trebalo biti. Pynchonova proza jasno je davala na znanje da, želite li pisati, morate znati sve: sve o istoriji, znanosti, politici, čak o računanju; morate znati sve a istodobno biti zabavni, i lirični, i uneti u roman slobodno-razvijajući, sadašnji, kolokvijalno-poetičan američki glas u knjigama koje su poput pustolovnih priča i komedijskih obrazaca, i u kojima se likovi stalno raspadaju u pesmu.
Nikad nisam svojim temperamentom bio predisponiran za teorije zavere, i te tamnije zaokupljenosti Pynchonova dela nisu ono što me privuklo. Ali veliki pisci čine više od opisivanja prošlosti ili sadašnjosti; oni predviđaju budućnost. Iskazane još 1973., Pynchonove procene puta kojim će posleratno američko carstvo krenuti danas deluju tačnije, valjanije i obaveštenije nego u svoje doba. Stvari kojima me on pokušavao naučiti kad sam imao dvadeset počinjem učiti tek sad, celi jedan život posle.
Kad sam kupio kao suvenir šolju za kafu, palo mi je na pamet da je pošaljem Pynchonu. Danas ga više nije tako teško naći kao nekad. Verovatno bih mogao doći do njega. Ali šolju sam, ipak, zadržao. Svakog leta, kad se vratim u Berlin, moja se Peenemuende šolja pojavi iz svoje kutije i vrati na kuhinjsku policu. Nikad se njom ne koristim. Držim je tako, nedotaknutu. To je za mene sakramentalni predmet, s malom V-2 raketom na svojim zidovima, poput Šive, ne više uništavateljem sveta, nego i njegovim stvoriteljem.
Lorrie Moore: Pynchonov um čelični je glasnogovornik američke književnosti: ništa, veliko ili malo, nije mu promaklo. Svaki svoj “roman ideja” – jer Pynchon je nesumnjivo naš najpametniji romanopisac, a ta anemična i izbacujuća oznaka prilepljuje se za njegove knjige kao i nalepnica o nagradama – izgradio je detalj po detalj, pomno, kao čovek s neumornim okom i zanimanjem za svet. Pripovedni mozaik koji se pojavljuje snažan je i blještav poput ogledala, refleksivan poput njega i, gotovo kao u kući ogledala, svaki njegov roman uspeva zahvatiti celu eru, njene činjenice i lutajuće energije koje su namamljene i zarobljene u njegov tekst, retko bez milosti. Ukusan kikiriki bačen je da bi zabavio i nahranio; jer u umetnosti, čak je i ogledalo živo biće.
Pynchon ima istorijski osećaj za priču (za ono ispred i iza), muzicki osjećaj za stih, filozofovski osećaj za istinu i nesreću, te sposobnost za vodviljski humor. Njegove knjige neprestano otkrivaju skrivenu Ameriku i iznova izmišljaju jezik kojim razmišljamo i govorimo o njoj – ili bismo mogli govoriti i razmišljati o njoj, ili ćemo uskoro govoriti i razmišljati o njoj. Njegovi romani zakoračuju, preskaču i prekoračuju; oni čak krše često ponavljan savet da se priča ne započinje likom koji se budi (Gravity’ s Rainbow, Vineland) i često se može pokazati kako ima primenjivu političku vrednost kad se citira nasumice: “Univerzalni je greh među lažno-živim ili nemaštovitim da odbijaju da ih se pusti dovoljno da budu sami”. Ili, “Zašto pucati na brdo Sideling?”, pita Dixon nevino. “Ne na brdo”, smijulji se kapetan Shelby, “nego na ono što je iza brda”. (Mason and Dixon)
Pynchonovo delo je neustrašivo, smešno, ono koje traži i pršti svakovrsnom originalnošću i iznenađenjem.
Richard Powers: “Informacije. Št$ ima lošega u drogama i ženama? Je li imalo čudno da je svet poludeo, s informacijama koje su postale jedini medij razmene?”
“A ja sam mislio da su to cigarete.”
“Ti sanjaš” (Gravity’ s Rainbow).
Sećam se te stvari koja leti, bez zvuka, naravno, u svom paraboličnom luku, tog pročišćenog oblika latentnog na nebu. Nikakvog traga, nikakvog upozorenja sve dok ne udari metu. Mislio sam da znam kako fikcija radi, šta fikcija čini, da znam pravi cilj njezine jedine teme. A onda te rečenice, koje urliču popreko stranice, od kojih svaka piše po nebu: Ti sanjaš.
Tri decenije, ponovo bih pratio taj luk jedanput godišnje, oblik bez iznenađenja, bez druge šanse, bez povratka. I svaki put zapao bih u nemu, divlju slutnju. Rat je posvuda i stvaran, naši strahovi prete da će nas usavršiti, tehnologije naše želje proširuju se u mreže koje su presložene da bi se i naznačile, osim rastrojenim i makaronskim fikcijama.
Već trideset godina, rano svake zime, dok novine objavljuju svoje nekrologe krajem godine i počinju popisivati katastrofe te godine, čitam glasno, samome sebi ili bilo kome ko će čuti, poglavlje iz te knjige koja je uništila moj interes za nauku i navela me da razmišljam o pisanju kao svojem životnom pozivu. To radim da bih se podsetio veličine stvorenog sveta, da bih se podsetio šta priča može i dalje biti kad se seća sebe, da bih se podsetio našeg maksimalnog zahvatanja izvanjskog i uništavajućeg naboja reči. Radim to da bih se prisetio našeg jedinog stvanog medija razmene.
George Saunders: Mislim da niko nije uspeo tako dobro kao Thomas Pynchon prizvati stvarnu hrabrost i ludilo te opseg američkog uma, kako se on odražava u američkom ambijentu. Čitam Pynchona bez nekog reda, počinjući s Vinelandom, i još pamtim šok ugode kad naposletku vidim Ameriku kakvu poznajem – čudne trgovine i ulice, izgrađene preko bivših čudnih trgovina i bivših ulica, i sve to posloženo tu, u dolinama i bezizlaznim šumama, nagomilano povrh starih indijanskih groblja, napučeno ludim poslovima i prostitutkama i moralnim čistuncima – koji su svi prisutni u romanu, i to ne samo stvarno, u sadržaju, nego i u strukturi i jeziku koji je evocirao nepokornu, mišićavu složenost samog sveta i služio se njome.
U Pynchona, sve je prikladno – ako nešto postoji u svetu, onda može i u knjigu. Meni u tom pristupu ima nečega budističkog, koje kao da govori da ako je svet sposoban proizvoditi beskonačnost oblika, i roman mora biti sposoban primiti beskonačan broj oblika. Sva estetska pitanja (stil, forma, struktura) služe tom cilju: pustite da svet uđe.
To je razlog zbog kog je Pynchon naš najveći pisac, zlatni standard za tu previše korištenu reč: uključenost. Nijednoj dogmi ili urednom estetskom pravilu ili književnoj modi nije dopušteno da filtrira prekrasne podatke koji pristižu. Sve je uključeno. Nijedna sklonost uma nije previše malena ili velika ili zastrašujuća. Ishod je sjajno ludilo, koje čini ono što je velika književnost oduvijek činila – podseća nas da tamo vani postoji svet koji je veći od nas i koji zaslužuje našu najveću poniznost i paznju.
Često sam osećao kako čitamo da bismo dobili neku ideju o tome šta bi Bog rekao o nama kad bi ga neko pitao kakvi smo. Pynchon kaže, kroz svoj golemi katalog koji je napravio, da smo Odlični, ali da nas treba pomno posmatrati. On kaže da nema višeg oblika poštovanja od luđački pazljivog posmatranja onoga što jest, oblika molitve, koje je Pynchonovo delo naš vrhunski primer.
Lydia Davis: Jedan prilično lep primer ranog Pynchona je zadnja priča njegove zbirke Slow Learner. Priča The Secret Integration – prvi put objavljena u Saturday Evening Postu pre više od četrdeset godina (tri godine nakon što se pojavio roman V) – uključuje bandu mladih šaljivdžija i bogat detinji okoliš staroga grada s novim objektima, bujnim posedom s napuštenim zdanjem, i potpuno otrcanim hotelom, u središtu grada. U jednoj spretno opisanoj sceni, dečaci se u predvečerje voze svojim biciklima niz dugo brdo prema hotelu, “ostavljajući za sobom dve stranice domaće zadaće iz aritmetike i poglavlje iz prirode” i, na televiziji, “bezvezan film, neku romantičnu komediju”. Budući da sve televizije u gradu primaju samo jedan program, dečaci, dok jure na biciklima, mogu pratiti razvoj filma od kuće do kuće, kroz vrata i prozore “još otvorene da bi u kuće ušao prvi rashlađujući dašak večeri.”
U uvodu za zbirku Slow Learner, Pynchon, koji na neki način prisvaja naše reakcije na tu priču, primećuje da je on više voli negoli ne voli. Ona je zapravo toliko dopadljiva da zavidite dečacima na njihovom ugodnom društvu, i poljima, potocima, i gradu njihovih igara. Njihova saradnja i dodeljivanje zadataka očaravajući su (razviti arsenal za sabotiranje železnice; popisati nezadovoljne učenike prvih razreda da bi uništili zahode dečaka, infiltrirati se u “roditeljsko-učiteljske” sastanke); složenost njihovih shema i brojke koje slede su dojmljivi: i animacija središnjeg lika, Grovera, dečaka genija, s njegovim bogatim rečnikom, informacijama i uzletima veselja – posebno je uspešna. Psine koje dečaci planiraju potencijalno su uništavajuće za zajednicu ali, kako Pynchon kaže u dražesnom delu teksta, dečaci nikad zapravo ne bi preduzeli nijedan čist ili nepopravljiv korak jer “u školskom odboru, i u železnici, ili u tvornici papira, mora biti nečija majka ili otac, stvarno ili kao član kategorije; i postojala je tačka u kojoj je refleks na njihovu toplinu, zaštiti i učinkovitost kojom pokrivaju teške snove, glave s modricama i jednos
tavnu usamljenost preuzeo vodstvo i učinio nekakav vredan bes prema njima nemogućim”.
U toj priči postoji lirska humanost, gotovo neapologetska finoća, pozivajuća i uključiva, koja je u vezi s težim, složenijim pesimizmom i iznimnošću kasnijih Pynchonovih dela, u kojima je likovima verovatno teže doći kući i osećati se utešeno na kraju dana.
Нема коментара:
Постави коментар