Alen Ginsberg, Urlik

za Carla Slomona 

 I

Video sam najbolje umove moje generacije uništene ludilom, histerično izgladnjele gole
dok se vuku kroz crnačke ulice u zoru tražeći besni fiks,
Hipsteri anđeoskih glava žude za antičkom  rajskom vezom sa zvezdanim dinamom u
mašineriji moći
koji u siromaštvu i u dronjcima i praznim očima sede naduvani u natrpirodnoj
tami hladnovodnih stanova lebdeći vrhovima gradova zamišljenog džeza,
koji su ogolili svoje mozgove Raju pod Elom i videli Muhamedove anđele kako posrću
po osvetljenim krovovima oronulih zgrada,
koji prolaze kroz univerzitete sjajnih očiju halucinirajući o Arkanszasu i Blejkovskoj
tragediji među učenicima rata,
koji su izbačeni iz akademija zbog ludila i objavljivanja bestidnih oda na prozorima
lobanje,
koji šćućureni u neobrijanim sobama u donjem vešu, pale svoj novac u kantama za smeće
i slušaju Teror kroz zidove,
koji su uhapšeni u svojim stidnim bradama vraćajući se kroz Laredo zbog marihuanskog
kaiša na putu za Njujork,
koji su jeli vatru u ofarbanim hotelima ili pili terpentin u Rajskoj Aleji, mrtvi, ili čistili
torzoe iz noći u noć
sa snovima, drogama, hodajućim noćnim morama, alkoholom, kurcem i beskrajnim mudima,
neuporedivim slepim ulicama nemirnih oblaka i munja uma koji poskakuje ka
polovima Kanade i Patersona, osvetljavajući među njima nepokretni svet
Vremena,
čvrsti pejotski hodnici, zore u dvorištu groblja sa zelenim drvećem, pijanstva od
vina na krovovima, izlozi u predgrađima u naduvanoj vožnji ukradenim kolima,
saobraćaj pod neonskim svetlucanjima, vibracije sunca i meseca i drveća u
prašini režuće bruklinske zime, bezvredne kletve i nežna kraljevska svetlost
uma
koji su se vezivali za metroe za beskrajnu vožnju od Baterija do svetog Bronksa pod
benzendrinom [1]
sve dok ih buka točkova i dece ne spusti drhtave ispucalih
usana opuštenog i pretučenog i turobnog mozga koji je sav isušen brilijantnošću u
sumornom svetlu Zoološkog vrta,
koji su celu noć tonuli pod svetlom podmornice Bikforda koja je isplovljavala i sedeli
celo popodne u napuštenom Fugaciju uz ustajalo pivo slušajući prasak ukletog na hidrogenskom džuboksu,
koji su pričali bez prestanka sedamdeset sati od parka do otirača, do kafea, do Belevjua
do muzeja, do Bruklinskog mosta,
koji su izgubljen bataljon platonskih govornika što skaču sa praga pomoćnih požarnih
stepenica sa prozorskih simsova Empajer Stejt Bildinga,
koji su na mesecu brbljali vrištali povraćali šaputali činjenice i uspomene i anegdote i
primali udarce u oči i šokove iz bolnica i zatvora i ratova,
čiji je razum ispovraćan u potpunom opozivu sedam dana i noći sa sjajnim očima,
mesom za Sinagogu razbacanom po pločniku
koji su nestali u ništavilu Zena Nju Džersija ostavljajući trag u dvosmislenim
dopisnicama sa Atlantik Siti Hola,
pateći od Istočnog znoja i tangerinskog [2]
mljevenja kostiju i migrena Kine od
“skidanja” sa droge u sumorno sređenoj sobi u Njuvarku,
koji su lutali tuda i svuda u ponoć na željezničkoj stanici pitajući kuda ići i koji su
išli, ne ostavljajuci slomljena srca za sobom,
koji bi upalili cigarete u teretnim vagonima, teretnim vagonima, teretnim vagonima koji
bi stvarali buku kroz snijeg ka usamljenim farmama u ostarjeloj noći,
koji su proučavali Plotinus Poa na krstu Svetog Džona, telepatije i rokabili ‘ bipbopa” ,
kabale zato jer univerzum instinktivno vibrira za njihovim stopama u Kanzasu,
koji su lutali kroz ulice Ajdaha tražeći vizionarske indijanske anđele koji su bili
vizonarski indijanski anđeli,
koji su mislili da su jedini ludaci dok je Baltimor sijao u natprirodnoj ekstazi,
koji su uskakali u limuzine sa Kinezom iz Oklahome na impulsu ulične svetiljke na
provincijskoj kiši u ponoći zime,
koji su bili leni gladni i usamljeni kroz Hjuston tražeći džez, seks i supu i pratili sjajnog
Španca da bi razgovarali o Americi i Vječnosti, što je beznadežan zadatak i
tako su se ukrcali na brod za Afriku
koji su nestali u vulkanima Meksika ne ostavljajući ništa iza sebe sem senke farmerki i
lave i pepela poezije rasijane po kaminu Čikaga,
koji su se ponovo pojavljivali na Zapadnoj obali istražujući FBI sa bradama i u
šortsevima sa krupnim pacifističkim očima seksi tamne kože dok dele nerazumljive letke,
koji su palili rupe od cigareta na svojim rukama protestujući protiv narkotičke duvanske
izmaglice kapitalizma,
koji su distriburirali pamflete Superkomuniste na Junion skveru, plačući i skidajući se
dok sirene iz Los Alamosa jadikuju nad njima, jadikuju nad Volom i ferijem
Stejten Ajlenda koji isto jadikuje,
koji su slomljeni od plača u belim vežbaonicama goli i drhtavi ispred mašinerije drugih
kostura,
koji su ujeli detektive za vrat i stresli se od zadovoljstva u policijskim kolima zbog
ne počinjenog kriminala, već zbog svoje divlje uzavrele pederastije i intoksikacije,
koji su urlikali na svojim koljenima u metrou i bili odvučeni sa krova mašući genitalijama
i rukopisima,
koji su pustili svete motocikliste da ih jebu u dupe i da viču od zadovoljstva,
kojima su pušili i kojima su pušili ljudski anđeli, mornari, naučeni milovanju u atlantskim
i karipskim ljubavima,
koji su se kresali ujutru i uveče u ružičnjacima i na travi javnih parkova i na grobovima
dok su slobodno rasipali svoje sjeme svakome ko bi došao i ko može,
koji beskrajno štucaju pokušavajući da se nasmeju ali su završavali jecajem iza dela
hamama dok plavi i goli anđeo dolazi da ih probode svojim mačem,
koji su izgubili svoje ljubavnike zbog tri stare suđenice, a jednooka suđenica
heteroseksualnog dolara namiguje iz materice, jednooka suđenica ne radi ništa
već sedi na svom dupetu i kida razumne zlatne niti majstorovog razboja,
koji su se ekstatično nenasilno jebali sa bocom piva draganom pakle cigareta sveće i pali su sa kreveta, i nastavili na podu i nastavili duž hodnika i završili dahčući na zidu uz
viziju posljednje pičke i svršili izbegavši zadnju spermu svesti [3]
koji su se zasladili hvatanjem miliona devojaka koje drhte u zalasku sunca, i bili crvenih
očiju izjutra ali i bili spremni da se zaslade grabljenjem izlaska sunca, guzovima
koji sijaju pod ambarima goli u jezeru,
koji su izlazili kurvajući se kroz Kolorado u ukradenim kolima mučenika, N.C., tajni
heroj ovih pesama, kuronja i Adonis Denvera, radost sećanja njegovih
bezbrojnih tucanja devojaka na praznim parcelama i u dvorištima ekspres restorana, ofucanim redovima bioskopa, pećinama planinskih vrhova ili suvonjave kelnerice zadignutog kombinezona u porodičnim svratištima, i naročito na tajnim benziskim pumpama gde postoji solipsizama džonova i takođe na ulicama rodnog grada,
koji su isparili u praznim gadnim filmovima, koji su bili promenjeni u snovima, budili
se na neočekivanom Menhetnu, i pokupili se iz podruma mamurni od bezdušnog
Tokaja [4] i horora Treće Avenije, čeličnih snova i posrćući do kancelarija za
zapošljavanje,
koji su hodali celu noć u cipelama punim krvi po snežnim dokovima čekajući na
širom otvorena vrata sobe Ist Rivera, koja je ispunjena toplim isparenjima i
opijumom,
koji su stvorili velike samoubilačke drame u stanovima na liticama Hadsona tokom
rata na izmaglici reflektora mjeseca i njihove glave biće krunisane lovorom i
zaboravom,
koji jedu jagnjeći paprikaš mašte ili vare krabu na muljevitom dnu reke Boveri,
koji plaču za romansom na ulicama dok guraju svoja kolica puna luka i loše muzke,
koji sede na kutijama dišući pod mostom u mraku i izdižu se da sagrade čembala u
svojim potkrovljima,
koji kašlju na šestom spratu u Harlemu krunisani plamenom tuberkuloznog neba
okruženi narandžastim gajbama teologije,
koji su celu noć švrljali i rokali se kroz plemenita bajanja koja su žutim jutrima bile
strofe brbljanja,
koji su kuvali boršč i tortilje od pluća srca repova gnjilih životinja sanjajući o čistom
vegetarijanskom kraljevstvu,
koji su se zavlačili pod kamione koji prevoze meso tražeći jaje,
koji su bacali svoje satove sa krovova da bi licitirali za Večnost van Vremena, a
budilnici im padali na glavu svakog dana sledeće decenije,
koji su rezali svoje ručne zglobove tri puta uspešno bezuspešno, i odustali primorani da
otvore antikvarne radnje u kojima su mislili da ostare i plaču,
koji su živi spaljivani u svojim nevinim somotskim odelima na Medison Aveniji
pod vatrom olovnih stihova ispunjeni gomilom gvozdenih odreda mode i
nitroglicerinskim vriskom pederčića iz reklame i iperirom inteligentnih paklenih
urednika, ili su ih pregazili pijani taksiji Apsolutne Stvarnosti,
koji su skočili sa Bruklinskog mosta, to se zapravo i  desilo, i odšetali nepoznati i
zaboravljeni u ulice sablasnih isparenja od supa Kineskog grada i vatrogasnih
kola, čak i bez jednog besplatnog piva,
koji su pevali u očaju sa prozora, padali sa prozora metroa, skakali po prljavom Pasijuku,
bacali se na crnčuge, plakali po ulicama, bosonogi plesali na slomljenim vinskim čašama, gnječili fonografske ploče nostalgičnog evrposkog nemačkog džeza tridesetih, ispijali viski i bacali se režući u krvavom toaletu, sa jecajima u njihovim ušima od eksplozije džinovskih sirena,
koji su jezdili auto-putevima prošlosti putovali jedno ka drugom u oldtajmerima Golgote
zatvoreničke usamljenosti i gledali uskrsnuće birmigenskog džeza,
koji su se vozili duž zemlje sedamdesetdva sata da bi prokljuvili da li sam ja imao viziju
ili da li si ti imao viziju ili da li je on imao viziju do prolaska Večnosti,
koji su putovali do Denvera, koji su umrli u Denveru, koji su se vratili iz Denvera i
uzaludno čekali, koji su nadgledali Denver i sakupljali se i samovali u Denveru i
konačno pošli da pronađu Vreme i sada je Denver napušten od svojih heroja
koji su padali na kolena u beznadežnim katedralama moleći se za međusobni spas i
svetlo i grudi, sve dok duša ne osvetli njihovu kosu na trenutak,
koji su se sudarali kroz svoje umove u zatvoru čekajući nemoguće kriminalce sa zlatnim
glavama i bajalicom stvarnosti u svojim srcima koji su pevali sladak bluz do
Alkatraza,
koji su se penzionisali i u Meksiku njegovali naviku, ili u Roki Mauntu da njeguju Budu
ili u Tangeru do dečaka ili Južnom Pacifiku do crne lokomotive ili Harvardu do
Narcisa do Vudlavna cvetnog venca ili groba,
koji su tražili razumna suđenja optužujući radio za hipnotisanje i napušteno ludilo i svoje
ruke i obešenu porotu,
koji su bacali krompir salatu na predavače CCNY [5]
- a o dadaizmu, a kasnije se
predstavljali na granitnim stepenicama ludnice obrijanih glava i govorili poput
harlekina o samoubistvu, tražeći hitnu lobotomiju
i koji su umjesto toga dobijali opiljivo ništavan insulin Metrazol električnu hidroterapiju i
psihoterapiju radnu terapiju stonog tenisa i amnezije,
koji su u neduhovitom protestu simbolično prevrnuli sto za stoni tenis, nakratko se
odmorivši u katatoniji,
vratiće se nekoliko godina kasnije skoro sasvim ćelavi izuzimajući periku od krvi i suza i
prstiju ludaku prokletih bolničkih soba u ludim gradovima Istoka,
Pigrim Stejt Roklandovim i Grejstounovim smrdljivim hodnicima čiji svadljivi eho duše,
u ponoć roka na usamljenoj klupi u carstvu ljubavi kamene grobnice [6]
san o
životu noćne more, tela koja se okamene teška poput meseca,
S majkom koja konačno *****, i poslednjom fantastičnom knjigom koja leti sa prozora
stana, i poslednja vrata zatvorena u četiri izjutra, i poslednji telefon razbijen o
zid kao odgovor i poslednja nameštena soba ispražnjena do poslednjeg komada
metalnog nameštaja, žuti papir se diže presavijen preko žice u plakaru,
čak i to deluje izmišljeno, i to nije ništa drugo do nada za malo
halucinacije –
oh, Karl, dok god nisi bezbjedan nisam ni ja bezbjedan, sada si prepušten životinjskoj
supi vremena
i koji su stoga trčali kroz ledene ulice opsjednuti iznenadnim bljeskom alhemije zbog
korišćenja kataloga elipsi promjenljivih mjera i  vibrirajućih ravni,
koji su sanjali i stvarali ovaploćene šupljine u Vremenu i Prostoru kroz slike poređane
jedna uz drugu, i zarobljavali arhanđela duše između 2 optičke slike i udruživali
osnovne glagole i propisanu imenicu i povlaku svesti zajedno skačući sa senzacijom Pater Omnipotens Aeterna Deus [7]
da ponovo stvaraju sintaksu i meru za jadnu ljudsku prozu i stoje ispred tebe nemo i
inteligentno i tresu se od srama, odbijajući i uz to i priznavši duši odgovarajući
ritam misli  u njegovoj goloj i bezgraničnoj
ludak skitnica i anđeo daju ritam Vremenu, nepoznati, ipak ovdje ostavljaju što bi se
moglo kazati u vremenu koje dolazi nakon smrti,
i vaskrsli u sablasnoj odjeći džeza u sjenci orkestra zlatnih truba koji su oduvali patnju
američkog golog uma za ljubav eli eli lamma lamma
plač sabacthani saksofona naježio je gradove sve do posljednjeg radija
u apsolutnom srcu pesme života koja je iskasapljena iz njihovih tijela koja će biti
dobra za jelo hiljadu godina.

II

Koja sfinga od cementa i aluminijuma je jakim udarcem otvorila lobanje i pojela im
mozgove i maštu?
Moloh! [8]
Samoća! Prljavština! Ružnoća! Pepeljare i pribavljeni dolari! Deca vrište ispod
stepenica! Dečaci jecaju u vojskama! Starci ridaju u parkovima!
Moloh! Moloh! Košmaru Moloha! Moloh bez ljubavi! Mentalni Moloh! Moloh težak
porotnik ljudima!
Moloh neshvatljiv zatvor! Moloh izukrštan kostima bezdušan zatvor i Kongres tuge! Moloh čije su zgrade osuda! Moloh ogroman kamen rata! Moloh preneražene vlade!
Moloh čiji je um čista mašinerija! Moloh čija je krv novac! Moloh čiji su prsti deset
vojski! Moloh čije grudi su ljudožderski dinamo! Moloh čije su uši zadimljeni
grob!
Moloh čije su oči hiljade slepih prozora! Moloh čiji neboderi stoje u dugačkim ulicama
poput beskonačnih Jehova! Moloh koji proizvodi snove i grakti u magli! Moloh
čiji dimnjaci i antene krunišu gradove!
Moloh čija je ljubav bezgranično ulje i kamen! Moloh čije su duše električna energija i
banke! Moloh čije je siromaštvo avet genija! Moloh čija je sudbina oblak
bespolnog hidrogena! Moloh čije je ime Um!
Moloh u kome sam sedim! Moloh u kome sanjam Anđele! Ludilo u Molohu! Pušači
kurca u Molohu! Nedostatak ljubavi i muževnosti u Molohu!
Moloh koji je rano ušao u moju dušu! Moloh u kome sam svjestan bez tela! Moloh koji
me plaši rođenom ekstazom! Moloh koji sam napustio! Probudi se u Molohu!
Protok svetlosti na nebu!
Moloh! Moloh! Robotski stanovi! nevidljiva predgrađa! Blaga kostura! slepi kapital!
demonske industrije!sablasne nacije! nepobedive ludnice! granitni kurčevi!
monstruozne bombe!
Slomili su kičmu dižući Moloh do Raja! Pločnici, drveće,radio-aparati, tone! podižu grad
do Raja koji postoji i svuda je u nama!
Vizije! kob! priviđenja!čuda! ekstaze! odnešene američkom rekom!
Snovi! obožavanja! prosvijetljenja! religije! cijela hrpa prefinjenog sranja!
Proboji! preko rijeke! izlaki udarci i raspijeća! odneseni bujicom! Ushićenja!
Epifanije!Očaji! Deset godina životinjskih krikova
i samoubistava! Umovi! Nove ljubavi! Luda generacija! Bačeno na stene
Vremena!
Pravi sveti smeh u reci! Sve su to videli! divlje oči! sveti povici! Licitirali su
oproštaje! Skočili sa krova! u samoću! mašući! noseći cveće! Do reke! Na
ulicu!

III

Karl Solomon! S tobom sam u Roklandu
Gde si luđi od mene
S tobom sam u Roklandu
Gde se osećaš čudno
S tobom sam u Roklandu
Gde imitiraš senku moje majke
S tobom sam u Roklandu
Gde si ubio dvanaest svojih sekretarica
S tobom sam u Roklandu
Gde se smeješ nevidljivom humoru
S tobom sam u Roklandu
Gde smo veliki pisci na istoj užasnoj pisaćoj mašini
S tobom sam u Roklandu
Gde je tvoje stanje jako loše i javljeno je na radiju
S tobom sam u Roklandu
Gde moć lobanje nije više priznata od crva razuma
S tobom sam u Roklandu
Gde piješ čaj sa grudi usedelica Utike
S tobom sam u Roklandu
Gde se praviš dosetke na telima medicinskih sestara harpija Bronksa
S tobom sam u Roklandu
Gde vristiš u ludačkoj košulji u kojoj gubiš trenutni meč stonog tenisa u ambisu
S tobom sam u Roklandu
Gde udaraš po katoničnom klaviru a duša je nevina i besmrtna i ne sme da umre bez boga u naoružanoj ludari
S tobom sam u Roklandu
Gde još pedeset elektro-šokova neće više nikada ponovo vratiti tvoju dušu svome telu sa njenog hodočašća krstu praznine
S tobom sam u Roklandu
Gde si optužio doktore za ludilo i zaveru Jevrejske socijalističke revolucije protiv fašističko – nacionalističke Golgote
S tobom sam u Roklandu
Gde si pljuvao raj Long Ajlanda i uskrsao tvog ljudskog živog Isusa iz superljudske grobnice
S tobom sam u Roklandu
Gde je dvadesetpet hiljada ludih zapovednika zajedno pevalo poslednje stihove Internacionale
S tobom sam u Roklandu
Gde grlimo i ljubimo Sjedinjene američke države pod našim čaršavima, Sjedinjene američke države kašlju celu noć i neće da nas puste da spavamo
S tobom sam u Roklandu
Gde su nas elektricifirane probudili iz kome avioni naših duša koji grme iznad krova jer su došli da bace anđeoske bombe bolnice koja će osvetliti samu sebe;
imaginarni zidovi se ruše
O, mršave legije što trčite vani
O, zvezdama posuti šoku milosti večni rat je ovde
O, slobodo koja si zaboravila veš slobodni smo.
S tobom sam u Roklandu
U mojim snovima šetaš sav mokar od plovidbe morem američkih auto – puteva u suzama na vratima moje kolibe u Zapadnoj noći

San Francisco, 1955—1956

FUSNOTA URLIKU

Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto!
Sveto! Sveto! Sveto!
Svet je svet! Duša je sveta! Koža je sveta! Nos je svet! Jezik i kurac i ruka i šupak su
sveti!
Sve je sveto! svako je svet! svuda je sveto! svaki dan je svet!
Svaki čovek je anđeo!
Svaka skitnica je sveta poput serafima! ludak je svet kao što si ti moja dušo sveta!
Pisaća mašina je sveta pesma je sveta glas je svet slušaoci su sveti ekstaza je sveta!
Sveti Petar sveti Alen sveti Solomon sveti Lusijen sveti Keruak sveti Hakl sveti Borou sveti Kesedi sveti neznani peder i sveti patnik prosjak gnusni ljudski anđeli!
Sveta moja majka u ludom skloništu! Sveti kurčevi otaca Kanzasa!
Sveti jecaji saksofona! Sveti bop apokalipse! Sveti džez bendovi mariuhanskih hipstera mirovnog pejota i bubnjeva!
Sveta samoća nebodera i pločnika! Svete kafiterije pune milionima! Sveta misteriozna rijeka suza ispod ulica!
Sveti usamljeni idol! Sveto ogromno jagnje srednje klase! Sveto ludilo pastira pobune! Koji kopa Los Anđeles JE Los Anđeles!
Sveti Njujork sveti San Francisko Sveta Piorija
i Sijetl Sveti Pariz Sveti Tangerin sveta Moskva sveti Istambul!
Sveto vreme večnosti! sveta večnost u vremenu sveti sati u prostoru četvrte dimenzije sveta peta Internacionala sveti Anđel u Molohu!
Sveto more sveta pustinja sveta železnička pruga sveta lokomotiva svete vizije svete halucinacije sveta čuda svete očne jabučice sveti ambis!
Sveto opraštanje! milost! milosrđe! vera! Sveto! Naše! tela! patnja! plemenitost!
Sveta natrpirodna izuzetno brilijantna blagost duše!
Berkeley 1955

______________________

[1]vrsta amfetamina
[2] Tangerija – grad u Maroku u kome je jedan od „bitnika“ Vilijem Barou proveo neko vreme [3] gyzym, spelovanje ove reči potiče i jedino postoji u ovoj pesmi
[4] Tokay – vrsta vina
[5] Gradski koledž Njujorka (The City College of New York)
[6]dolmen – vrsta primitivne grobnice oblika poput kamenog stola
[7] Svemoćni Otac Večni Bog
[8] Moloh – feničanski bog sunca, uništenja, suše, bolesti i gladi kojem su žrtvovana deca verujući da će se umilostiti. U prenesenom značenju označava proždirujuću neman
[9] deo Ilinoisa

Prevod : Mirjana Velimirović Lekić

>Izvor

Alen Ginsberg, intervju

Š:

Kad smo zadnji put razgovarali obećao si mi kazati nešto više o najvažnijim pesničkim uticajima, kako na tebe i tvoje stvaralaštvo, tako i na najpoznatije članove Beat generacije. U tvom slučaju, grešim li ako spomenem uticaj Walta Whitmana, W. C. Williamsa, Williama Blakea, Guillaumea Apollinairea, Federica Garcije Lorce?

G: 

 
Da, u pravu si, ali tu je i Edgar Allan Poe. On je imao značajan uticaj na moju poetiku. Promenio sam mišljenje nakon što sam iznova pročitao njegova Sabrana dela (poeziju, priče, eseje itd.). Negde 1976. ili 1977. još jednom sam pročitao njegovu poeziju – dok sam radio na poemi “Contest of Bards”. Ta je poema poput duge ritmične kadence koja malo po malo doseže svoj vrhunac. S druge strane – kad sam bio mlad pesnik meni su Whitman ili W. C. Williams bili mnogo korisniji. Kao što se to danas jasno vidi, u Americi je bilo potrebno proći kroz dugo razdoblje promene svesti – od Whitmana i Melvillea do Ezre Pounda i Williamsa pre no što smo bili u stanju osvrnuti se i pozabaviti delima Poea ili Emily Dickinson ili Carla Sandburga ili čak Roberta Frosta. U tome vidim problem koji nije rešen do kraja.

Naravno, nužno je vratiti se pojedincu, krenuti od društva da bi se stiglo do pojedinca. Onako kako je o tome govorio Jack London… Pre no što se odlučite za javno delovanje, morate otkriti ko ste vi, svoju ličnost. A to opet znači otkriti različite oblike ljudske savesti i svesnosti, recimo one Petera Orlovskog u poređenju s onom Gregoryja Corsoa (poduži smeh), različite oblike seksualnosti poput one Philipa Whalena u poređenju s onom Garyja Snydera (opet poduži smijeh), različite pristupe ljudskoj osobnosti poput Jacka Kerouaca u usporedbi s Nealom Cassadyjem; na kraju, to znači istraživati samu narav savesti i svesnosti...

Š:

Čini mi se da su umesto Pounda ili W. C. Williamsa ili čak W. Blakea ili P. B. Shelleyja, pa čak i E. A. Poea – pisci, filozofi i pesnici kao što su Herman Melville ili H. D. Thoreau ili R. W. Emerson, a posebno Whitman i Aldous Huxley bili puno “prikladniji” deci cveća i hippy generaciji, rock and roll generaciji.

G: 

 To zavisi o mnogo čemu. Na primer, kad je blues bio u usponu 1920-ih godina, gotovo niko nije na njega obraćao pažnju kao na vrstu poetike. Hoću reći, pesništvo koje se u Blakevo vreme smatralo pesništvom nije imalo nikakve veze s onim što se tada stvarno događalo, kao što mi to danas znamo naknadnim dubokim uvidom u tadašnju situaciju.

S druge strane, to je stara tradicija Walta Whitmana. U svemu tome najvažnije je to što ako vi lično nešto ne učinite postajete zatočenik robotizirane države, električne kompanije, transportne kompanije, monopolista hrane, trgovačkih lanaca. Ono što je najpozitivnije i najbitnije u samom pokretu dece cveća bila je, u ekološkom smislu, briga za snagu prirode i zelenila koji iz sezone u sezonu preporođuju zemlju. Mnogi ljudi nisu uzeli u obzir ovu značajku tzv. generacije dece cveća. Mislili su da to jedino znači zadenuti cvet u cev puške pred Pentagonom, ali to je isto tako, i mnogo više, očuvanje sleva Amazone kao najvećih pluća planeta Zemlje.

Još jednu stvar trebamo imati na umu. Razmišljanje o divljoj zemlji kao nedirnutom prirodnom staništu vuče nas u zamku zamišljanja drevnog, netaknutog, praiskonskog stanja. Kao što Gary Snyder kaže: “...divlja priroda u današnje vreme ne može biti netaknuta.” Nikada ništa ne može biti kao što je nekad bilo. Priroda, prirodno stanište i nedirnuto tlo doživeli su brojne mijene tokom miliona godina beskrajnih promena i seoba naroda. Odvijao se nezaustavljiv proces obnavljanja života pomoću ukrštanja biljnih i životinjskih vrsta, ponovnog uspostavljanja novih staništa pod uticajem samog života na zemlji – to je priroda divljine. Mi jedino trebamo dozvoliti tom procesu da se odvija spontano i omogućiti povratak tog stanja.

Pesnici i mislioci poput Thoreaua ili Whitmana ili Vachela Lindsayja pružaju nam vrstu materijalne osnove svemu tome kroz niz dela kao što su “Atlantis” Harta Cranea, ili “Congo” Vachela Lindsayja ili čak eseja “Democratic Vistas” Walta Whitmana, koje i dalje smatram za veoma značajna i korisna dela, a koja su i danas posve primerena i primenjiva.

Š:

Pokušaj mi objasniti kako vidiš uticaj Beat pokreta iz četrdesetih i pedesetih na hippy pokret iz šezdesetih godina. Jesu li uopšte uticali na današnje događaje? Na primer, meni se čini da pisci Beat generacije uopšte nisu imali bilo kakav društvenopolitički uticaj, osim možda Burroughsa, ali mislim da je jedno sigurno – vizija Amerike Jacka Kerouaca ili Neala Cassadyja nije bila ta o kojoj su punkeri pevali…

G:

Postoji puno različitih tema koje su bile prihvaćene, inaugurisane, transformisane ili započete od strane književnog pokreta iz pedesetih i društva prijatelja iz četrdesetih godina. Centralna tema je bila transformacija svesnosti i kako je vreme proticalo, iskustva koja su Kerouac, Burroughs, Neal Cassady, Herbert Huncke (koga je Kerouac već 1948.-1949. opisao u romanu Town and the City), Carl Solomon, Lucien Carr i ja imali s tim u vezi u mnogome su doprinela našim ranim delima ali i prihvatanju stvarnosti koja nas je okruživala.

Mislim da su Kerouac i Burroughs imali najuočljivije domete u tome i to već krajem pedesetih. Trebaće proći još puno vremena da bismo se uverili je li to bio Burroughs sa svojim istraživanjima sveta kriminala i potkupljive policije ili Kerouac sa svojim istraživanjem uma ili raznolikih oblika svesnosti. Tokom četrdesetih i pedestih barem je postojala kakva-takva nada da bi se mogle dogoditi dovoljno velike promene da spasimo planetu. Barem je postojala želja za tim, nada da će se ljudi boriti za neku vrstu lepših ideala Amerike bez obzira potiču li ti ideali od demokrata, konzervativaca ili onih koji se zalažu za seksualne slobode. Niko nije bio bliži takvom idealu Amerike od Kerouaca. Ali, malo je njih to prepoznalo. I sada smo možda u većem škripcu nego što smo bili u vreme četrdesetih i pedesetih.

Š:

Često se setim da si mi kasnih sedamdesetih kad sam te pitao što je po tvojem mišljenju Beat generacija, odlučno odgovarao da su Kerouac i Burroughs u razdoblju 1945.-1955. predstavljali oličenje Beat generacije. Misliš li i dalje tako?

G:

Naravno Jer od 1955. ili tu negde pojavila se Književna renesansa u San Franciscu s novim prijateljima kao što su Lawrence Ferlinghetti, Gary Snyder, Philip Whalen, Michael McClure, Kenneth Rexroth, Peter Orlovsky itd… Ali tokom šezdesetih sve je postalo preterano politizovano i osećaj starog prijateljstva, zajedništva, iskrenosti i otvorenosti je nestao. Ili je možda bio preoblikovan.

Mislim da su šezdesete, politički gledano, bile u velikoj meri jalove zbog neprijateljskog raspoloženja svih sukobljenih strana. Znaš i sam, ideje pobune i izražavanja ljutnje, gde se ljutnja i gnev koriste kao motiv. Stvari su se zakomplikovale i otišle u pogrešnom smeru onoga trena kad su ljudi počeli poduzimati razne akcije i proteste vođeni isključivo vlastitim gnevnim ponosom. Početkom 1969. više od 50% Amerikanaca bilo je mišljenja da je rat u Vijetnamu velika pogreška. Ali umesto da ljude izvuku iz rata, uveravajući ih u besmisao ratovanja, ljudi su izašli na ulice i usmerili svoj bes na protestante.

Š:

Kad si me prvi put posetio u Dubrovniku početkom listopada 1980. bio si očaran njegovom lepotom pa si umesto dva-tri dana odlučio ostati dve nedelje. Upravo u Dubrovniku napisao si dve pesme koje spadaju među tvoje najbolje kasne pesme – “Ptičji mozak” i “Eroicu”. Potom si u pratnji punk grupe Gluons snimio pesmu “Ptičji mozak” koja je bila prilično velik hit. Po mom mišljenju “Eroica” je jednako dobra pesma. Možeš li mi reći nešto više o njihovom nastanku kao i razlikama među njima, budući da su obe napisane istog dana?

G:

Da, bili su to lepi dani. Obe pesme o kojima govoriš imaju prirodni ritam govora. To je veoma važna odrednica! Zapravo su pauze u umu dok razmišljaš šta ćeš i kojim sledom zapisati posve prirodne pauze u govoru. Razlika između dve spomenute pesme nije u načinu njihovog nastanka već u drukčijoj upotrebi govornih pauza. Celu pesmu “Ptičji mozak” napisao sam u jednom dugom dahu osim zadnjeg stiha, baš kao i celu “Eroicu”. U svakom slučaju, moje osnovno polazište je misao. U mom slučaju ona ima prednost nad zvučnošću. Tenzija koja nastaje u “Ptičjem mozgu” je ekspresionistička jer se njezin nastanak temelji na narativnim ali veoma ritmičnim stihovima, dok u “Eroici” sledim logičan niz događaja tokom izvedbe Beethovenove “Eroice” na koncertu u Kneževom dvoru .

Š:

Kako iz današnje perspektive gledaš na ulogu Sjedinjenih Država u unutrašnjoj i vanjskoj politici? Zapravo, kako doživljavaš i objašnjavaš razvoj Amerike od Građanskog rata do svetske velesile broj jedan? Ili, još tačnije, kako vidiš Kerouacovu Ameriku danas?

G:

Ne znam ti dati pravi i potpun odgovor. Razgovarati na taj način može biti prilično banalno i pojednostavljeno. Hoću reći, kad govorimo o odeđenim razdobljima u istoriji čovečanstva, o čemu mi zapravo govorimo? Ali jedno je sigurno, ekološko uništenje je ogromno, a naoružanje veoma skupo i to je stvorilo bezdan iz kog se, po mojem mišljenju, Amerika neće nikada uspeti izvući. Oduvek sam se zanimao za razne oblike cenzure. Jer, svaka cenzura uključuje i podrazumeva kontrolu misli. Svrha toga obično je održavanje određenog oblika državne ili vojne nadmoći koja postaje sve čvršća i sve gora.

Voleo bih da se možemo vratiti na građansku svest koja je bila prisutna u ranom američkom političkom razmišljanju i barem pokušati ostvariti projekte koji doprinose društvu i okolišu radije no sediti prekrštenih ruku i dopustiti da pohlepni pojedinci i korporacije dominiraju celim svetom kao da je njihovo privatno vlasništvo. Samodisciplina, samopožrtvovnost, samokontrola i stare porodične vrednosti važne su svakoj porodici, društvu i novim naraštajima. Zašto ne bismo govorili o njima kao osnovnim vrednostima u našem društvu? Šta se dogodilo s ličnom odgovornošću na društvenom i političkom nivou?

Š:

Kerouac je još 1951. godine izrekao vrlo značajnu stvar: “Zemlja pripada Indijancima”. Čini mi se da se taj njegov stav savršeno uklapa u njegovu viziju Amerike, one Amerike koju je na svojim fotografijama zabeležio Robert Frank, a za čiju je monografiju Kerouac napisao uvodni tekst. O meksičkim seljacima kako ih je opisao u knjizi putopisa Usamljeni putnik (Lonesome Traveler), o životu ne samo na cesti nego i u malim gradovima i selima. Vrlo je zanimljivo to što je Kerouac još od rane mladosti bio zaokupljen različitostima življenja u malom gradu i velegradu. Monstruoznošću velikoga grada i humanosti maloga grada i propasti maloga grada zbog masovne proizvodnje, kapitalizma i bezdušne eksploatacije. Zanima me, baš od tebe – je li Kerouac pre smrti bio razočaran Amerikom?

G:

Da, bio je. Do ranih šezdesetih Kerouac je već bio doživeo mnoštvo napada i pogrda sa svih strana, a imao je i lične probleme sa svojom majkom. Najgore od svega je što je postao zavisan o alkoholu pa se nije mnogo ni pojavljivao u javnosti. Problem je što je on bio veoma otvorena osoba, a kao takav je bio posve bespomoćan. S druge strane, njegova je majka u velikoj meri bila francusko-kanadska seljanka, suženih vidika, strogih katoličkih svetonazora, sebična, naivna, bezosećajna, porodično orjentisana žena. Želela je zadržati Kerouaca za sebe, a i zaista joj je bio potreban. On je bio vezan za nju na isti način na koji je bio vezan za svoju poslednju ženu Stellu. Osećao se odgovornim i vodio je brigu o svojoj majci i živeo s njom i Stellom, koja je bila starija od njega, i morao je podnositi njihove nazadne stavove, a to je rešavao pićem. U tom smislu Jack je uvek bio veliki Amerikanac, uvek zainteresovan za američke arhetipove – i na smešan, ali i na tužan način nije imao bilo kakav uticaj u društvu, bio je to što je bio, svoj vlastiti lik.

Š:

Ko su najveći književni uticaji sa Starog kontinenta? Ne mislim samo na tebe nego i na sve značajnije predstavnike Beat generacije? Ako ispravno razmišljam, na primer, čini mi se da je William Blake imao veliki uticaj na tebe, Michaela McClurea i Garyja Snydera; Milton na tebe i Snydera; P. B. Shelley na tebe, McClurea i posebno na Gregoryja Corsoa, F. G. Lorca na tebe i Jacka Spicera itd.

G:

Da, imaš pravo. Sva naša rana ali dobrim delom i kasnija dela temelje se na veoma dobrom poznavanju književnih dela devetnaestog i dvadesetog stoleća, od Balzaca i Baudelairea preko francuskih nadrealista čije smo znanje duboko uvažavali i potom usvajali i razvijali preobražavajući ga u kontekstu američkog jezika početkom druge polovine dvadesetog stoleća kada se dogodilo i postalo očigledno otvaranje prema novoj svesnosti. Verovatno je na sve nas najviše uticao Rimbaud. Veliki prozni pisci kao što su Jean Cocteau, Antonin Artaud, L. F. Celine, Jean Genet, dakako stara grčka poezija, Sapfo, Anakreont. Frank O’Hara i Philip Lamantia pa čak i Ferlinghetti bili su pod velikim uticajem francuskih nadrealista. U našim ranim godinama Dostojevski je najviše uticao na sve nas – mene, Kerouaca, Neala Cassadyja, Williama Burroughsa.

Š:

Također te moram pitati o Guillaumeu Apollinaireu i njegovom uticaju na tebe, posebno njegovom dugom stihu, recimo u zbirci Zone. Jednu od svojih pesama posvetio si Apollinaireu. Zove se “Na Apollinaireovom grobu”. Jesi li je ikada govorio na svojim nastupima?

G:

Peter Orlovsky i ja otišli smo 1957. na pariško groblje Père Lachaise posetiti Apollinaireov grob. Pesma o kojoj govoriš je vrsta mojeg poetskog opisa naše posete njegovu grobu. Cela pesma je veoma fokusirana i sve prožima ista emocija. I u ovom slučaju govorimo o dahu kao o kontroli i meri stiha. Ali glavna vodilja takve poezije je dah, ne oblik stranice ili izgled pesme na stranici. Retko je govorim uživo, osim ako nije neka posebna prigoda.

Š:

Znaš, vrlo je čudnovato, ali znam priličan broj evropskih i srednjoevropskih pesnika koji smatraju da dugi stih (uz brojne zareze u stihovima) u poeziji znači lošu poeziju ili lošeg pesnika. S druge strane možemo reći da je u američkoj poeziji dugi stih bio dugo vremena glavni oblik poetskog izraza. Da spomenem celi niz najuticajnijih američkih pesnika dugog stiha, a koji se istorijski nadovezuju: od Melvillea, Whitmana, Charlesa Reznikoffa, Delmorea Schwartza, W. C. Williamsa u Patersonu, čak i Pounda u najvećem delu Cantosa, sve do tebe, Charlesa Olsona, Roberta Duncana, Johna Ashberyja, Kennetha Kocha itd.

G:

Važno je podsetiti se, kako kaže T. S. Eliot u jednom od svojih eseja, umetnost nikad nije savršena. Nema napretka u umetnosti. Ili je dobra ili nije. Umetnost koja nas danas uzbuđuje može dolaziti iz bilo kog područja sveta, ali i iz bilo kojeg razdoblja. Poput Apollinaireove sjajne zbirke pesama Alcools. Hart Crane je napisao veoma zanimljivu pesmu koju svako treba pročitati “Havana Rose”, a koja zapravo predstavlja njegovu oproštajnu poruku zabeleženu malo pre no što je počinio samoubistvo. To je bila jedna od pesama koja me je usmerila prema sirovom, otvorenom razmišljanju u poeziji.

Š:

Šta misliš o sve većoj popularnosti Williama Burroughsa? Čini mi se da nove generacije čitatelja koji danas vole dela Billa Burroughsa sve lakše prepoznaju glavne teme njegovih romana koje su ujedno i glavni problemi našeg društva danas.

G:

Moralna pouka u kontekstu ovoga o čemu sada razgovaramo jest ta što su večna budnost i oprez cena slobode. Uglavnom je svrha svega toga zadržati neki oblik militarističkog nepromijenjenog stanja koje postaje sve gore i sve opasnije. Sada govorim poput Billa Burroughsa (dug smeh) ali on je bio u pravu. A to je i pokazao – čak i u svojim ranim romanima kao što su Junkie i Naked Lunch – borba protiv droge je prevara i prenapuhana je. To je sada već svugde problem – u Evropi, u Južnoj Americi, u Sjedinjenim Državama, baš svugde. To moralističko razmetljivo trubljenje policije i političara da je nemoralno dozvoliti ljudima posedovanje droge nema nikakve veze s njihovim pravim razlozima: oni su robovi vlastite političke moći. Njihovo ponašanje je potpuno neodgovorno, nemoralno i čak protuustavno.

Š: Na kraju, šta je tvoja poruka čitaocima širom sveta?

G:

Svakog jutra se budim shvatajući da nema pobede.

Vojo Šindulić

Izvor

8. 5. 2025.

Česlav Miloš, Moj verni maternji jezik

MATERNJI JEZIK

Verni maternji jezik. Služio sam ti.
Svake noći sam pred tvoja stopala polagao malene šoljice boja da bi ti imao svoju brezu, svog
cvrčka, svoju pticu zebu onakve kakvih se ja sećam.
To je trajalo godinama.
Bio si mi domovina; nikakvu drugu nisam imao.
Verovao sam da ćeš biti i pismonoša između mene i nekih dobrih ljudi koliko god da ih je,
dvadeset, deset ili da nisu rođeni, još.
Sada moram priznati zabludu.
Ponekad mislim da sam proćardao svoj život. Jer si ti jezik nemoralnih,
nerazumnih, jezik onih koji mrze sebe više nego što mrze druge nacije,
jezik doušnika, jezik zbunjenih,
bolesnih od sopstvene nevinosti. Ali ko sam ja bez tebe?
Samo naučnik u dalekoj zemlji, uspeh, bez strahova i poniženja. Da, ko sam ja bez tebe?
Samo filozof, kao i svako drugi.
Razumem, iz ovog sam trebao izvući pouku: slava individualizma mi je oduzeta.
U predstavi o moralnost i, bogatstvo prostire crveni tepih pred grešnikom,
dok magična lampa po platnenoj pozadini razbacuje slike ljudskog i božanskog mučenja.
Verni maternji jezik,
mozda sam, na kraju, ja taj koji mora spasiti tebe. Nastaviću zato da pred tobom prostirem malene
šoljice boja svetlih i čistih, ako je moguće,
jer je i u nesreći potrebno malo reda i lepote.

1983

SUSRET

U osvit smo se klackali u kočijama kroz zaleđena polja. Iz mraka je najednom izronilo crveno krilo.

Roda je pretrčala cestu, hitro. Saputnik je rukom pokazao na nju.

To je bilo davno. Danas, nijedno od njih dvoje nisu živi, Ni roda, ni čovek koji je podigao ruku.

O ljubavi moja, gde su oni, kuda idu.
Blesak podignute ruke, linija pokreta, žamor raspršenih kamenčića. Ne pitam zato što sam tužan, nego zato što sam radoznao.

(Vilno, 1938)

CAMPO  dei FIORI

Na rimskom trgu Campo dei Fiori korpe maslina i limuna,
kaldrma poprskana vinom i cvetnim ruševinama.
Prodavci pokrivaju tezge ruzičastom ribom; rukohvat crnog grožđa nagnut preko drvene ivice.
Na ovom trgu
su spalili Đordana Bruna.
Dželat je potpirivao lomaču okružen znatiželjnom gomilom. Pre nego što je plamen zgasnuo kafane su bile pune,
a korpe maslina i limuna opet na leđima prodavaca.

Mislio sam na Campo dei Fiori u Varšavi pored ringišpila
jedne čiste prolećne večeri, uz odjeke karnevalske muzike.
Vesela melodija je gušila rafale iza zida Getoa,
a pod vedrim nebom
parovi su leteli visoko u vazduh.

Ponekad bi vetar od požara zavitlao crne zmajeve,
i jahači ringišpila su mogli
da dohvate crne peteljke u vazduhu.
Isti užareni vetar
je razvijavao devojačke suknje, a gomila se smeala grohotom, te divne varšavske nedelje.

Neko će pročitati kao poruku
da su stanovnici Rima ili Varšave galamili, smeali se, vodili ljubav dok su prolazili pored lomače heroja.
Neko drugi će čitati o ljudskim stvarima,
o ništavilu
rođenom pre nego što su ugasli plameni jezici.

Ali tog dana sam mislio jedino o usamljenosti onih što umiru,
o tome kako, dok se peo na svoju lomaču Đordano nije mogao
ni na jednom ljudskom jeziku naći reči za ljudski rod,
ljudski rod koji nastavlja da živi.

Oni su se već bavili svojim vinom i hvalili svoju belu ribu,
korpe maslina i limuna
koje su na ramenima doteglili na pazar, a on je već bio daleko
kao da su vekovi promakli od trena kada su zastali
da vide njegov vatreni uzlet.

Oni koji ovde umiru, usamljeni, zaboravljeni od sveta,
naš jezik je za njih
jezik neke drevne planete.
Sve dok ovo ne iskorači u legendu
i prođe mnogo godina na trgu Campo dei Fiori, bes će proplamsati u rečima pesnika.
(Varšava, 1943)

POSVETA

Tebi kojeg nisam mogao spasiti. Poslušaj,
pokušaj razumeti moj jednostavni govor jer bi me sve drugo osramotilo.
Kunem ti se, u meni nema magije reči.
Tebi govorim tišinom, poput oblaka ili drveta.

Ono što me je ojačalo, za tebe je bilo smrtonosno.
Pomešao si zbogom za jednu epohu s početkom nove,
inspiraciju za mržnju s lirskom lepotom;
slepu silu s postojanim oblikom.

Evo je dolina plitkih reka Poljske! I ogroman most propet ka belini magle. Evo ga slomljeni grad, i vetar što razbacuje urlike galebova po tvom grobu dok s tobom razgovaram.

Šta znači poezija koja ne spašava nacije ili ljude?
Suživot sa zvaničnim lažima,
pesma pijanaca čija će grla namah biti presečena, čitanje za brucoškinje.
Želeo sam dobru poeziju, a nisam to ni znao, kasno sam otkrio njenu dobrobit,
u tome, i samo u tome, ja nalazim spas.

Imali su običaj da po grobovima sipaju raž ili seme maka da nahrane mrtve što dolaze prerušeni u ptice.
Ovu knjigu ostavljam za tebe, koji si jednom živeo, da nas više ne obilaziš.
(Varšava, 1945)

KASNA ZRELOST

Kasno, dok mi se prikradala devedeseta,
osetio sam da se u meni otvaraju vrata i zakoračio sam u ranojutarnju jasnoću.

Moji bivši životi su nestajali jedan za drugim, poput brodova koji sobom odnose tugu.

A maglovite zemlje, gradovi, bašte, morski zalivi što su dosad trpeli moju kičicu,
razbistrili su se,
spremni za nove i bolje opise.

Nisam se odvojio od gomile, muka i sažaljenje su nas sastavili.
Zaboravljamo – to stalno pričam – da smo svi Kraljeva deca.

Nema podela o našem zajedničkom izlazištu podela na Da i Ne, na jeste, bilo je, i biće.

U očajanju
koristili smo samo komadiće
darova koji su nam na početku pripali.

Jučerašnji trenuci i oni od pre mnogo vekova –
Udarac mačem, bojenje trepavica pred ogledalom
od uglačanog metala, ubojito puščano zrno, vitka karavela koja o morske hridine lomi svoj pramac – plutaju u nama, u iščekivanju novog početka.

Oduvek sam znao da ću biti argat u vinogradu, kao i svi muškarci i žene što žive u istom vremenu, bili toga svesni, ili ne.
(Varšava, 1945)

TI KOJI SI SE OGREŠIO

Ti koji si se ogrešio o običnog čoveka grohotom se smejući pred zločinom, dok si oko sebe držao čopor budala
da bi pomešao dobro i zlo, i izbledeo graničnik.

Iako su se svi pred tobom savijali
šapućući da vrlina i mudrost obasjavaju tvoj put, kujući zlatne medalje tebi u čast,
srećni što su preživeli još jedan dan.

Ne pomišljaj da si na sigurnom. Pesnik ne zaboravlja. Mozeš ubiti jednog, ali se drugi već rodio. Reči su zapisane, dela, datumi.

Bilo bi ti bolje u zimsku zoru, konopac, i grana savijena pod tvojom težinom.
(Vašington, D.C., 1950)

SMISAO

Kad umrem, videću unutrašnje obrise sveta. Drugu stranu, iza ptica, planina, zalaska sunca. Pravo značenje spremno da bude otključano. Što nikad nije imalo smisla, dobiće smisao,
što je bilo nepojmljivo, postaće razumljivo.
A ako nema unutrašnjih obrisa sveta? Ako varbac na grani nije tajni znak,
već samo vrabac na grani? Ako nema smisla u tome kako se međusobno prate noć i dan?
I ako na ovoj zemlji nema ničega osim ove zemlje?
Čak i da je tako, ostaće reč omekšana pokojnim usnama, neumorni glasnik što trči
kroz međuzvezdana polja, obilazi zavodljive galaksije i zove, imenuje, buni se, vrišti.

Sa engleskog preveo Srđa Pavlović

Izvor

Časlav Miloš, poezija 1

4. 5. 2025.

Alen Ginzberg , Beleške uz Urlik i druge pesme

Do 1955. pisao sam poeziju izvedenu iz proznih zametaka, dnevnika, nacrta, uobličenih putem fraziranja ili putem disajnih grupa u male šablone kratkih stihova, po idejama o metrici američkog govora koje sam pokupio iz imažističkih preokupacija Vilijema Karlosa Vilijamsa. Od toga sam se odjednom odvratio u San Francisku, tokom dokolice omogućene naknadom za nezaposlene, da bih sledio svoju romantičnu inspiraciju – hebrejsko-melvilovski dah barda. Nisam mislio da ću napisati pesmu, već da ću prosto pisati ono što želim bez straha, pustiti mašti na volju, razotkriti skriveno i naškrabati magične redove iz mog stvarnog uma – sumirati svoj život – nešto što ne bih bio u stanju da pokažem bilo kome, pisati za uvo svoje sopstvene duše i za nekoliko drugih zlatnih ušiju. Tako je prvi stih Urlika, Video sam najbolje umove itd, čitavo prvo poglavlje, otkucano ludački tokom jednog popodneva, ta velika tužna komedija divljeg fraziranja, besmislenih slika zarad lepote apstraktne poezije uma koja jurca unaokolo praveći čudnovate kombinacije, kao što je hod Čarlija Čaplina, duge horske stihove što podsećaju na deonice na saksofonu, za koje sam znao da bi ih tako čuo Keruak, preuzimajući od njegovih inspirativnih proznih redova jednu uistinu novu poeziju.

Oslanjao sam se na reč koji kako bih sačuvao ritam, osnovu za održanje metrike, vraćao sam joj se i opet odlazio drugim tokovima invencije: koji su palili cigarete u furgonima furgonima furgonima,2 nastavljajući ka proročanstvu onoga što stvarno znam, uprkos sumornoj svesnosti sveta: a sami su bili vidoviti indijanski anđeli.3 Jesam li zbilja bio napadnut zbog ovakve vrste zadovoljstva? I tako se poema uozbiljila, a ja sam krenuo ka onome za šta je moja mašta verovala da je istinito, do Večnosti (jer sam pre toga proživeo blažene godine prosvetljenja tokom kojih sam čuo Blejkov drevni glas i tokom kojih sam video univerzum razotkriven u mom umu) i ka onome što je moje sećanje moglo rekonstituisati od činjenica božanskog iskustva.

Ali kako održati dugački stih (a da ne sklizne u prozu)? To je ta prirodna inspiracija trenutka koja ga drži u pokretu, spaja raznolike misli, stenografske beleške vizuelne slikovitosti, jukstapozicije hidrogenskog džuboksa, apstraktne haikue koji sadrže tajnu, i koja vraća gvozdenu poeziju nazad u stih: poslednji stih pesme Suncokretova sutra4 je ekstreman, to je jedan tok asocijacija od pojedinačnih reči koji se sumira. Um je srazmeran, Umetnost je srazmerna. Misleći Um izvežban kroz spontanost stvara oblike u svojoj sopstvenoj viziji i dolazi do Poslednje Misli. Oslobođeni duhovi koji tuguju za telom pokušavaju da osvoje tela živih ljudi. Čujem duhove Akademika u Limbu kako dreče o formi.

Zamisao je da svaki stih Urlika predstavlja pojedinačnu disajnu jedinicu. Mada se na ovom snimku to ne primećuje, bio sam iscrpljen pri kraju trećeg sata čitanja u Čikagu sa Korsom i Orlovskim. Moj dah je dugačak – to je Metrika, jedno fizičko-mentalno nadahnuće misli sadržano u elastičnosti daha. To verovatno ide na živce Vilijamsu sada, ali to je prirodna posledica, moja sopstvena povišena konverzacija, a ne mirni, uobičajeno-svakodnevni kratki dah. Ovako sam pristupio ustima na jedan luđi način.

I tako su ove pesme serije eksperimenata sa formalnom organizacijom dugog stiha. Objašnjenja slede. U to vreme sam shvatio da je Vitmenova forma retko kad kasnije u Americi bila istraživana (unapređena na istoj osnovi). Vitmen je uvek bio planina isuviše ogromna da bi se videla. Svi pretpostavljaju (zajedno sa Paundom?) (izuzev Džefersa) da je Vitmenov stih ogromna, ludačka, nekontrolisana, nužno prozna omaška. Nije bilo pokušaja da se taj stih iskoristi tokom ranog 20. veka u svetlu organizacije novog govornog ritma prozodije kako bi se izgradile velike organske strukture. Imao sam stan na Nob Hilu, drogirao se pejotom5 i na gornjim spratovima velikog hotela video prikazu robotske kosturske glave Moloha kako blješti ka mom prozoru; nedeljama kasnije sam se ponovo nadrogirao, i vizija je i dalje bila tamo, u crvenom zadimljenom gradskom centru Metropolisa, lutao sam niz Pauelovu ulicu mrmljajući čitave noći: ,,Moloh Moloh” i napisao Urlik II na nogama, gotovo nedodirnut, u kafeteriji Drejk Hotela duboko uronjen u paklenu dolinu. Ovde je dugački stih korišćen u obliku stance prelomljene unutar sebe u eksklamatorne jedinice isprekidane osnovnim ponavljanjem, Molohom.

Ritmička paradigma za Treći deo6 je zamišljena i dopola napisana istog dana kad i početak Urlika, a kasnije sam joj se vratio da bih popunio taj deo. Prvi deo je lament za Jagnje u Americi sa primerom izuzetne jagnjolike omladine7. Drugi deo imenuje čudovište koje zaskače Jagnje; Treći deo je litanija afirmacije Jagnjeta u njegovoj slavi: ,,O zvezdano osut udar Milosrđa”.8 Struktura Trećeg dela je piramidalna, sa stepenovanim dužim odgovorom fiksnoj osnovi.

Dosta od ovih formi sam razvio iz krajnje rapsodičnog zavijanja koje sam jednom čuo u ludnici. Kasnije sam se pitao mogu li kratke i tihe lirske pesme biti pisane uz pomoć dugog stiha. ,,Koliba u Berkliju” i ,,Samousluga u Kaliforniji” (napisane istog dana) su se namestile kasnije te godine. Ne namerno, prosto sam sledio svog Anđela na putu kompozicije.

A šta da sam prosto pisao, u dugim celinama i u slomljenim kratkim stihovima, spontano beležeći prozaične realnosti pomešane sa emotivnim usponima, usamljenostima? ,,Transkripcija muzike za orgulje“9, čudno pisanje koje prelazi put od proze do poezije i nazad, kao um.

Šta je sa pesmom koja ima ritmički nadograđenu snagu jednaku Urliku, ali bez upotrebe ponavljajuće baze koja bi je održavala? Suncokretova sutra (kompozicija koja traje 20 minuta, ja škrabam za stolom, a Keruak me na vratima kolibe čeka da završim kako bismo otišli negde da se provodimo) to je postigla, i to me je iznenadilo, jedno dugačko koji...

I na kraju, Uvod u poemu Kadiš (delo pisano u Njujorku 1959. godine) – konačno, potpuno slobodna kompozicija dugačkog stiha koji se slama unutar sebe u kratke stakato disajne celine – beleženja jedne za drugom spontanih fraza, povezanih u okviru stiha uglavnom crticom: dugačak stih sada je možda varijabilne stancične jedinice, koje premeravaju grupe povezanih ideja i koje ih označavaju – metod beleženja. Okončavanje sa himnom ritma sličnog lamentu zbog smrti, u sinagogi. Prelaženje u daktilsko? kaže Vilijams? Možda ipak ne: bar uvo čuje sebe u Prometejskoj prirodnoj metrici, a ne u mehaničkom brojanju akcenata.

Na ovom snimku sam koristio izvođenje Urlika, Suncokreta i Kadiša sa Big Table čitanja u Čikagu tokom januara 1959. godine jer su to najbolja izvođenja tih pesama koja sam uspeo da pronađem. Mada su trake sa snimcima bile ogrubele. I nadam se da će reprodukcija tog čitanja otkriti laži brojnim filistinskim klevetama kapitalističke štampe i raznih akademika ispranog mozga. A da će ubediti Jagnje. Pokušao sam da snimim Urlik u studiju, u boljim mehaničkim uslovima, ali duh tada nije bio u meni. Ja to ne mogu kontrolisati. Ostatak pesama je snimljen tokom juna 1959. u Fantasy studijima u San Francisku. Fusnota ,,Urlika” može delovati bolesno i čudno, priključio sam je jer sam verovao da će se čuti na Nebu, mada se tome mogu podsmevati neke okrutne uši u SAD. Neka bude sirovo, u tome je lepota. Sve je ovo snimljeno najbolje što trenutno mogu, mada sa preplašenom ljubavlju, nesavršenom pred anđeoskom trubom u umu, na kratko sam prestao da čitam pred prisutnom publikom. U tami sam počeo da komuniciram sa poezijom uživo, i to je postala više zamka i obaveza nego spontana zabava koja je bila na početku.

Reč o akademicima; poezija je napadnuta od strane neuke i preplašene gomile dosadnjakovića koji ne razumeju kako ona nastaje, a nevolja sa ovim čudacima je to što oni ne bi prepoznali poeziju ni da iskoči pred njih i naguzi ih u sred bela dana.

Reč o političarima: moja poezija je Anđeosko Buncanje i nema ništa sa tupavim materijalističkim nastranostima o tome ko bi trebalo da upuca koga. Tajne individualne mašte – koje su transkonceptualne i neverbalne – mislim na neuslovljeni Duh – nisu na prodaju ovoj svesti, nisu od koristi ovom svetu, izuzev možda da ga nateraju da sklopi svoje zamke i sluša muziku Sfera. Onaj ko negira muziku sfera negira poeziju, negira čoveka i pljuje po Blejku, Šeliju, Hristu i Budi. U međuvremenu se zabavljajte. Univerzum je novi cvet. Amerika će se tek otkriti. Ko želi rat protiv ruža, taj će ga i dobiti. Sudbina mnogo laže, a gej Stvoritelj igra u svom sopstvenom telu u Večnosti.

sa engleskog preveo Vladimir Stojnić

_____________________
1 Ovaj tekst je prvi put objavljen 1959. godine, kao prateći tekst uz snimak čitanja Urlika i drugih pesama koji je objavila Fantasy Record Label (ova i sve naredne napomene uz ovaj tekst su primedbe prevodioca).
2 Stih iz prve pesme poeme Urlik u prevodu Srbe Mitrovića, preuzet iz Antologije američke poezije 1945–1994., IP Svetovi, Novi Sad, 1994, str.100.
3 Isto, str. 100.
4 Pesma Alena Ginzberga koja se nalazi i na pomenutom snimku čitanja Urlika i drugih pesama.
5 Pejot je vrsta droge koja se sintetiše iz istoimenog malog kaktusa poznatog po tome što sadrži psihoaktivne alkaloide, naročito meskalin.
6 Urlik je poema koja se sastoji iz tri dela i zasebne Fusnote.
7 Ovo je sintagma koju je Ginzberg često koristio kao podnaslov prvog dela poeme Urlik. 

8 Aluzija na himnu SAD.
9 Pesma Alena Ginzberga koja se nalazi i na pomenutom snimku čitanja Urlika i drugih pesama.

Izvor

30. 4. 2025.

Josif Brodski, Socijalni parazit - sa suđenja

PRESTANI DA PIŠETE!" traži sudija.

Frida Vigdorova ne staje.

„Oduzmi joj beleške!“ viče neko iz publike.

Vigdorova nastavlja pisati, ponekad skrivajući, ponekad otvoreno.

"Hej ti! Ona koja piše! Oduzmi joj beleške i to je to."

Frida tvrdoglavo nastavlja. I kako se ne može pisati? Obuzdati se? Svaki lik ovde je iz Gogolja, Saltikova-Ščedrina ili Zoščenka; porota, sudija, tužilac. Svaka reč sudije je primer bezakonja. Svaka reč tužioca je nesuvisli urlik militantnog neznanja. Svaki sertifikat je falsifikat. Piscu se sudi, a okupljena publika najmanje je spremna da shvati književnost.

Život je veliki umetnik, ali retko je u stanju da stvori takav fenomen izraza, besprekorne konačnosti. Ne sudi se bilo kome, već pesniku i to ni za šta drugo do za dokoličarstvo i parazitiranje. Na suđenju se sudaraju dve sile, moći koje su se večno suprotstavljale intelektu i birokratiji; moć nadahnute reči i moć banalnosti. U centar sudara, verovatno kao vizuelno pomagalo, život je postavio pesnika, dok je ulogu svedoka ove poruge dodelio ženi koliko talentovanoj, toliko i poštenoj, energičnoj, neštedivoj prema sebi i hrabroj.

Ime Fride Abramovne Vigdorove (1915-1965), učiteljice, književnice i novinarke, postalo je široko poznato krajem 1950-ih i početkom 1960-ih. Njeni članci u Izvestijama, Komsomolskoj Pravdi i Literaturnoj Gazeti često su dovodili do uspostavljanja pravde.

Ipak, transkripti dva suđenja nisu trebali biti štampani.

Nijedna novina ne bi rizikovala da ih izloži javnosti. Dokument koji povezuje verbalnu umetnost s besprekornom preciznošću išao je od jedne osobe do druge. Mnogo puta su ga prekucavali ljubitelji poezije Brodskog. Postao je jedno od prvih radova koje je objavio novoformirani Samizdat. Pročitale su je stotine u svojoj domovini, a zatim je prešla na Zapad. Njena uloga je rasla iz dana u dan. Frida Vigdorova je poslala pravne žalbe svakoj kancelariji prilažući kopiju svojih beleški uz svaku od žalbi, pritužbi i zahteva.

Beleške koje je napravila F. Vigdorova naterale su sve koji su pročitali dokument da ponovo prožive suđenje s ljutnjom i gorčinom, kao da je i sam čitalac bio uvređen. Takva je moć umetnosti. Mislim da će savremeni čitalac, čitajući tekst, to primiti s istom boli.

Sudbina Brodskog je da brani čast ruske poezije kod kuće i preko granice. Čast da naoruža intelektualce za borbu protiv birokratije pala je na F. Vigdorovu. Gorljivi branioci Brodskog nisu dozvolili birokratama da ga dokrajče. Brodski se vratio iz izbeglištva za godinu i po umesto za pet godina.

Joseph Brodskii i Frida Vigdorova nikada se nisu sreli. Umrla je od raka 7. avgusta 1965. godine, mesec dana pre njegovog oslobađanja.

_________

Prvo suđenje Joseph Brodskii

Dzerzhinskii u sudnici
Calling St.

Lenjingrad, 18. februar 1964. Sudija Saveljeva, predsedavajući

Sudija: Čime se bavite?

Brodskii: Pišem poeziju. ja prevodim. pretpostavljam…

J: Nema pretpostavke. Uspravite se! Ne naslanjajte se na zid! Pogledajte sud! (Meni) Odmah prestani pisati ili ću te izbaciti iz sudnice! (Brodskom) Imate li stalan posao?

B: Mislio sam da je to stalni posao.

J: Odgovorite precizno na pitanje!

B: Pisao sam poeziju. Mislio sam da će biti objavljeno. Pretpostavljam.

J: Ne zanima nas ono što „pretpostavljate“. Odgovorite zašto niste radili?

B: Radio sam. Pisao sam poeziju.

J: To nas ne zanima. Želimo znati s kojom organizacijom ste bili povezani.

B: Imao sam ugovore sa izdavačkim kućama.

J: Onda reci to. Imate li dovoljno ugovora da zaradite za život? Navedite njihove datume i iznose za koje su.

B: Ne sećam se tačno. Moj advokat ima sve moje ugovore.

J: Pitam tebe.

B: U Moskvi su objavljene dve knjige sa mojim prevodom... (likovi)

J: Koliko ti je radni dosije?

B: Oko..

J: Nas ne zanima "oko".

B: Pet godina.

J: Gde si radio?

B: U fabrici, u geološkim timovima…

J: Koliko dugo si radili u fabrici?

B: Godinu dana.

J: Tvoj položaj?

B: Rezač za metal.

J: A čime se uopšte baviš?

B: Pesnik, pesnik-prevodilac.

J: A ko te prepoznao kao pesnika? Ko te je svrstao u red pesnika?

B: Niko. (Ništam izazvano) A ko me je uvrstio u redove čovečanstva?

J: Da li si je proučavao?

B: Šta?

J:Kako biti pesnik? Da li si pokušao da završiš visokoškolski institut ... gde pripremaju ... predaju ...

B: Nisam mislio da se to čoveku daje obrazovanjem.

J: Čime onda?

B: Mislim da je… od Boga.

J: Imaš li žalbu na sud?

B: Želeo bih da znam zašto sam uhapšen?

J: To je pitanje, a ne žalba.

B: U tom slučaju nemam žalbu.

J: Ima li odbrana pitanja?

Advokat odbrane: Da. G. Brodskii, da li doprinosite svojom zaradom svojoj porodici?

B: Da.

D: Da li i tvoji roditelji rade?

B: Oni su u penziji.

D: Živiš li sa njima?

B: Da.

D: Dakle, tvoja zarada je bila deo porodičnog budžeta?

J: Vi ne postavljate pitanja. Vi pravite pretpostavke. Pomažete mu da odgovori. Nemojte pretpostavljati. Pitajte.

D: Jeste li prijavljeni na psihijatrijskoj klinici?

B: Da.

D: Da li ste prošli kroz tretman?

B: Da. Od kraja decembra 1963. do 5. januara ove godine u bolnici Kaščenko u Moskvi.

D: Ne mislite li da vas je bolest sprečila da dugo radite redovno na jednom mestu?

B: Možda. Verovatno. Zapravo, ne znam. Ne, ne znam.

D: Da li ste prevodili pesme za izdanje kubanskih pesnika?

B: Da.

D: Jeste li preveli špansku baladu?

B: Da.

D: Da li ste bili povezani sa prevodilačkim odeljenjem Saveza književnika?

B: Da.

D: Odbrana želi da dostavi recenziju kancelarije prevodilačkog odeljenja… Spisak objavljenih pesama… Kopije ugovora… Telegram: „Tražimo da se ubrza potpisivanje ugovora“… (liste) Čak i iz jednog lista je očigledno da su sve optužbe za parazitiranje besmislice. I tražim da se gospodin Brodskii pošalje na medicinsku procenu kako bi se utvrdilo da li ga je njegovo zdravlje sprečilo da redovno obavlja posao. Osim toga, tražim da se odmah pusti iz pritvora suda. Ne smatram da je počinio bilo kakvo krivično delo, stoga je njegovo pritvaranje nezakonito. Ima stalno prebivalište i može se vratiti na sud u bilo koje vreme.

(Sud ide na većanje. Po povratku sudija čita sledeću odluku):

Brodskog treba poslati na psihijatrijsku procenu kako bi se utvrdilo da li pati ili ne pati od neke bolesti koja bi sprečila da bude poslat na prinudni rad. Njegova dokumenta treba poslati policiji na dodatnu proveru zarade. Uzimajući u obzir da je Brodski odbio da bude hospitalizovan, on će biti doveden na psihijatrijsku procenu iz policijske stanice broj 18.)

J: Imate li pitanja?

B: Želeo bih da tražim papir i olovku za moj mobilni.

J: O tome treba razgovarati sa šefom policije.

B: Pitao sam, ali je on odbio. Molim za papir i olovku.

J: (omekšavanje) U redu. Reći ću mu.

B: Hvala.

(Kada smo izašli iz sudnice, u sali je bio veliki broj ljudi, posebno mladih.)

J: Pogledajte sve te ljude. Nisam mislio/la da će ih biti toliko.

Iz mase: Nije svaki dan da se pesniku sudi.

J: Nije nas briga da li je pesnik ili ne.

(Po mišljenju branioca ZN Toporove, sudija Saveljeva je Brodskog trebalo da pusti iz pritvora, kako bi on sam otišao na psihijatrijsku procenu koju će odrediti sudska bolnica. Sudija ga je, međutim, ostavio u sudskom pritvoru i zato je pod stražom poslat u bolnicu.)

_________ 

Drugo suđenje 

 

Dvorana Kluba građevinara 22 Fontanka,
Lenjingrad 13. marta 1964.
Sudija Saveljeva

Psihijatrijska evaluacija. izjavio: "Poseduje psihopatske osobine, ali ostaje sposoban za rad. Stoga se mogu preduzeti službene mere."

Oni koji ulaze u sudnicu dočekani su sa natpisom: Nastavlja se suđenje Brodskom, Parazitu. Velika sala Kluba građevinara puna je ljudi.

"Molim vas ustanite. Sud je sada u zasedanju."

Sudija Saveljeva pita Brodskog da li ima žalbu na sud. Otkriva se da Brodski nije bio obavešten o optužbama protiv njega ni pre prvog suđenja, ni sada. Sud je na pauzi. Brodski je odveden kako bi bio obavešten o optužbama protiv njega. Nakon nekog vremena se vraća i navodi da pesme na stranicama 141, 143, 155, 200, 234 (spiskovi) nisu njegove. Osim toga, traži da se njegov dnevnik iz 1956. godine ne unese u predmet jer je tada imao samo šesnaest godina. Branilac ponovo ističe ovaj zahtev.

J: Što se tiče pesama, sud uzima u obzir zahtev. Međutim, što se tiče ličnog dnevnika, nema potrebe da se on isključi iz dokaza. Gospodine Brodskii, od 1956. godine menjali ste svoje radno mesto trinaest puta. Radili ste godinu dana u fabrici. Onda niste radili pola godine. Leti ste bili član geološkog tima. Onda niste radili četiri meseca. (Navodi sve poslove i pauze između njih.) Objasnite sudu zašto niste radili u pauzama između poslova nego ste vodili život parazita?

B: Radio sam u pauzama. Radio sam isto što radim i sada. Pisao sam poeziju.

J: Znači, pisali ste svoju takozvanu poeziju? A kakva je bila korist od menjanja posla toliko puta?

B: Počeo sam da radim sa petnaest godina. Sve me je zanimalo. Menjao sam posao jer sam želeo naučiti više o životu i ljudima.

J: Kako ste koristili svojoj zemlji?

B: Pisao sam poeziju. Ovo je moj rad. Uveren sam da verujem da će ovo što sam napisao služiti ljudima i ne samo sada, već i budućim generacijama.

Glas iz gomile: Zamislite to!

Drugi glas: On je pesnik. Mora da misli to.

J: Dakle, mislite da vaše takozvane pesme koriste ljudima.

B: Zašto pesme nazivate „takozvanim“?

J: Pesme nazivamo „takozvanim“ jer nemamo drugi koncept o njima.

Sorokin (tužilaštvo): Govorite o budućim generacijama. Mislite li da vas danas ne razumeju?

B: Nisam to rekao. Jednostavno moje pesme još nisu bile objavljene i ljudi ih ne znaju.

S: Mislite da bi, ako bi bili poznati, bili prihvaćeni?

B: Da.

S: Tvrdite da imate dobro razvijenu radoznalost. Zašto onda niste želeli da služite u sovjetskoj armiji?

B: Neću odgovarati na takva pitanja.

J: Odgovorićete.

B: Bio sam izbačen iz službe. Nisam želeo; Izvinjavam se. Dvaput. Prvi put, kada mi je otac bio bolestan, a drugi put zbog moje bolesti.

S: Možete li živeti od novca koji zaradite?

B: Mogu. Dok sam bio u zatvoru, svaki dan sam potpisivao papir da se na mene troši četrdeset kopejki dnevno. Zarađivao sam više od četrdeset kopejki dnevno.

S: Ali morate kupiti odeću, obuću.

B: Imam jedno odelo, staro, ali to je ono koje imam. Ne treba mi još jedan.

D: Jesu li vaše pesme ocenili stručnjaci?

B: Bili su. Čukovski i Maršak su veoma pohvalno govorili o mojim prevodima. Bolje nego što zaslužujem.

D: Da li ste bili povezani sa prevoditeljskim odeljenjem Saveza književnika?

B: Da. Bio sam predstavljen u almanahu koji se zove “Prvi put na ruskom” i čitao sam prevode sa poljskog.

J: Trebalo bi da pitate o korisnom poslu koji je on uradio, a vi pitate o njegovim nastupima.

D: Njegovi prevodi su koristan posao koji je obavio.

J: Brodskii, zašto ne kažeš sudu zašto nisi radio u pauzama između poslova.

B: Radio sam. Pisao sam poeziju.

J: Ali to te nije sprečilo da radiš?

B: Ali ja sam radio. Pisao sam poeziju.

J: Ali ima ljudi koji rade u fabrici i pišu poeziju. Šta vas je sprečilo u tome?

B: Ali nisu svi ljudi isti. Čak i njihova boja kose, izrazi lica…

J: Niste napravili nikakva zapanjujuća otkrića s tim. Svi to već znaju. Zašto nam ne kažete kako da procenimo vaše učešće u našem velikom progresivnom pokretu ka komunizmu?

B: Izgradnja komunizma ne znači samo stajanje za mašinom ili oranje polja. To je također intelektualni rad koji…

J: Ostavite velike ideje na miru. Zašto jednostavno ne odgovorite kako planirate da gradite svoje radno iskustvo u budućnosti.

B: Želeo sam da pišem poeziju i da prevodim. Ali ako to bude protiv nekih ustaljenih normi, dobiću stalni posao i nastaviću da pišem poeziju.

Član žirija Tiagly: Kod nas svi rade. Kako si mogao ostati bezveze tako dugo?

B: Vi ne smatrate moj rad radom. Pisao sam poeziju. Smatram to radom.

J: Jeste li sami izvukli neke zaključke iz bilo čega što je izašlo u štampi?

B: Lernerov članak je bio klevetnički. To je jedini zaključak do kojeg sam došao.

J: Dakle, niste izvukli nikakve druge zaključke?

B: Nisam. Ne smatram sebe parazitom.

J: Rekli ste da članak „Skoro književni dron“ objavljen u novinama Večernji Leningrad nije pouzdan. Na koji način?

[Članak je objavljen 29. novembra 1963., a potpisali su ga A. Ionin i M. Medvedev, zajedno sa Ia. Lerer. 8. januara 1964., u istom Večernjem Lenjingradu, sastavljen je izbor čitalačkih pisama pod naslovom „U našem gradu nema mesta za parazite.”]

B: Ispravno je samo ime i prezime u njemu. Starost nije. Pesme nisu moje. U članku se moji prijatelji nazivaju ljudi koje ili jedva poznajem ili ih uopšte ne poznajem. Kako mogu smatrati takav članak pouzdanim ili iz njega izvući bilo kakve zaključke?

D: Tvrdite da je vaš rad koristan. Da li bi svedoci koje ću ja pozvati to moći da potvrde?

J: (Ironično advokatu odbrane) Je li to jedini razlog zašto pozivate svedoke?

S: (Brodskom) Kako si mogao samostalno prevoditi sa srpskog a da ne koristiš tuđi rad?

B: Ovo je ignorantsko pitanje. Ponekad ugovor uključuje međuredni prevod. Znam poljski. Srpski, znam manje ali su jezici srodni, pa sam uspeo da prevodim koristeći…

J: Sud poziva svedoka Grudinina.

G: Jedanaest godina usmeravam stvaralaštvo nadobudnih pesnika. Sedam godina sam bio član komisije i radio sa mladim piscima. Sada usmeravam pesnike više klase u Klubu mladih pionira i društvo mladih pisaca u pogonu „Svetlana“. Izdavačka kuća me je zamolila da sastavim i uredim četiri kolektivna toma sa poezijom mladih pisaca. To uključuje preko dve stotine imena. Tako sam upoznat sa radom svih mladih pesnika u gradu.

Rad Brodskog, kao početničkog našeg pesnika, poznat mi je iz njegovih pesama iz 1959. i 1960. godine. Ove pesme su još uvek bile grube, ali su imale neke živopisne ideje i slike. Nisam ih uključio u zbirne sveske, ali sam smatrao da je autor talentovan. Nisam imao priliku lično upoznati Brodskog do jeseni 1963.

Nakon objavljivanja članka „Skoro književni dron“ u Večernjem Lenjingradu, pozvao sam Brodskog da razgovara sa mnom jer me je omladina bombardovala zahtevima da se zauzmem u ime oklevetanog čoveka. Na moje pitanje, šta on sada radi? odgovorio je da uči jezike i da se bavi književnim prevodima oko godinu i po dana. Uzeo sam od njega rukopise njegovih prevoda da bih se upoznao sa njima.

Kao profesionalni pesnik i kao neko ko poznaje književnost, držim da su prevodi Brodskog urađeni na visoko profesionalnom nivou. Brodski ima poseban i redak talenat za književno prevođenje poezije. Pokazao mi je projekat od 368 poetskih stihova. Osim toga, pročitao sam 120 redova njegovih prevoda objavljenih u moskovskim izdanjima.

Iz ličnog iskustva bavljenja književnim prevođenjem znam da rad ovakvog obima od pisca zahteva najmanje godinu i po dana intenzivnog angažovanja i to ne računajući muke oko objavljivanja pesama i konsultacije sa stručnjacima. Vreme potrebno za tako nešto ne može se izmeriti, kao što dobro znate. Ako je proceniti njegov prihod, po najnižim cenama izdanja, iz njegovih prevoda koje sam video vlastitim očima, Brodski je zaradio oko 350 novih rubalja i ostaje samo pitanje kada će biti objavljen ostatak njegovog dela.

Osim ugovora o prevođenju, Brodski mi je pokazao svoje ugovore s radiom i televizijom. Taj posao je već završen, ali još nije u potpunosti plaćen.

Iz razgovora s Brodskim i ljudima koji ga poznaju, svestan sam njegovog vrlo skromnog načina života. Odbija sebi odeću i zabavu i većinu vremena provodi za radnim stolom. Novac koji zarađuje svojim radom unosi u svoju porodicu.

D: Da li je potrebno da književni prevodioci poezije budu dobro upoznati sa autorovim radom uopšte?

Gr: Da. Za dobre prevode, poput onih Brodskog, potrebno je poznavati autorsko delo i istinski razumeti njegov glas.

D: Da li se plaćanje smanjuje ako se radi koristeći interlinear?

Gr: Ima. Kada sam radio prevod sa mađarskog koristeći interlinear, dobijao sam rublju (stara valuta) manje po redu.

D: Da li je takav način prevođenja uobičajen među prevodiocima?

Gr: Jeste. Jedan od najistaknutijih lenjingradskih prevodilaca, A. Gitovič, koristi ovu metodu u prevođenju sa starokineskog.

D: Da li je moguće samostalno naučiti jezik?

Gr: Sam sam naučio dva jezika pored onih koje sam naučio na fakultetu.

D: Ako Brodski ne zna srpski, može li i dalje da napravi veoma književni prevod?

Gr: Naravno.

D: Smatrate li korištenje prevoda od reči do reči korištenjem tuđeg rada?

Gr: Ne daj Bože.

Lebedeva, član žirija: Sada gledam knjigu. U njemu su samo dve kratke pesme Brodskog.

Gr: Želim da objasnim nekoliko stvari o specifičnostima književnog dela. Stvar je u tome da…

J: Nemojte. Dakle, kakvo je vaše mišljenje o poeziji Brodskog?

Gr: Po mom mišljenju, kao pesnik, Brodski je veoma talentovan, mnogo više od mnogih onih koji se smatraju profesionalnim prevodiocima.

J: A zašto radi sam i ne ide ni u jednu književnu organizaciju?

Gr: 1958. tražio je da bude primljen u moju književnu organizaciju. Međutim, čuo sam da je histeričan mladić i nisam ga prihvatio, odgurujući ga vlastitim rukama. To je bila moja greška za koju se jako kajem. Sada ću ga rado prihvatiti i radiću s njim ako to želi.

Tiagly, član žirija: Jeste li ga sami ikada videli da radi ili je koristio tuđi rad?

Gr: Nikad nisam video Brodskog kako sedi i piše. Istovremeno, nikada nisam video Šolohova kako sedi za stolom i piše. A to ipak ne znači…

J: Nepristojno je porediti Brodskog sa Šolohovom. Zar nikada niste mladima objasnili da vlada traži od njih da studiraju? Uostalom, Brodski je završio samo sedam razreda.

Gr: Njegovo znanje je opsežno. U to sam se uverio nakon čitanja njegove poezije.

S: Jeste li ikada čitali njegove loše, pornografske pesme?

Gr: Ne, nikad.

D: Hteo bih da vas pitam nešto. Rezultati Brodskog rada za 1963. su sledeći: pesme u knjizi Zora nad Kubom, prevod pesama Galczynskog (iako još nije objavljen), pesme u knjizi Jugoslovenski pesnici, pesme gaučo i objavljivanje u Plamenu. Može li se ovo smatrati ozbiljnim radom?

Gr: Apsolutno. to je celogodišnji rad. Što se novca tiče, ovaj posao možda neće nužno doneti profit danas, već za nekoliko godina. Pogrešno je suditi mladom pesniku po sumi koju je dobio. Možda neće imati sreće u početku i možda će biti potreban dodatni rad. Kako se u šali kaže: razlika između parazita i pesnika početnika je u tome što parazit jede, ali ne radi, dok pesnik radi, ali možda ne jede uvek.

J: Sud ne ceni tu primedbu. Kod nas čovek zarađuje po svom poslu. Dakle, ne može biti da čovek koji puno radi ne prima mnogo. Kako se u našoj zemlji u kojoj se prema mladim pesnicima odnosi s takvim poštovanjem, kako možete reći da gladuju? Zašto ste rekli da mladi pesnici ne jedu?

Gr: Nisam to rekao. Jednostavno sam sugerisao da u svakoj šali ima istine. Zarada pesnika početnika nije nimalo proporcionalna.

J: To zavisi od njih. Osim toga, sudu nije potrebno takvo pojašnjenje. Međutim, objasnili ste da je vaš komentar bio šala. Mi ćemo to prihvatiti.

(Poziva se sledeći svedok.)

Dajte mi pasoš. Vaše prezime nije baš jasno. (Uzima pasoš) Etkind... Jefim Gerševič... Izvolite.

Etkind: (Član Saveza pisaca i instruktor na Univerzitetu Herzen.) Na svom položaju u književnoj sferi i u vezi sa obrazovanjem mladih prevodilaca, često sam morao čitati i slušati prevode mladih umetnika. Pre otprilike godinu dana imao sam priliku da se upoznam sa radovima Brodskog. To su bili prevodi divnog poljskog pesnika Galczynskog, čije su pesme našim čitaocima bile jedva poznate i pre toga gotovo nikad nisu prevođene. Bio sam izuzetno impresioniran jasnoćom poetskih slika, muzikalnošću, strašću i energijom stiha. Začudila me i činjenica da je Brodski sam, bez ičije pomoći, savladao poljski jezik. Pesme Galczynskog čitao je na poljskom, s istim entuzijazmom s kojim je čitao svoje ruske prevode. Shvatio sam da imam posla sa čovekom retkog talenta i što nije manje važno, radnim i marljivim. Prevodi koje sam kasnije imao prilike da pročitam potvrdili su to mišljenje. To su, na primer, pesme kubanskog pesnika Fernandesa, objavljene u knjizi Zora nad Kubom, i pesme savremenih jugoslovenskih pesnika, štampane u izdanju Državnih književnih publikacija. Imao sam mnogo razgovora sa Brodskim i bio sam zadivljen njegovim poznavanjem američke, engleske i poljske književnosti.

Prevođenje poezije je najteži posao za koji je potrebna marljivost, znanje i talenat. Na tom putu umetnik može naići na brojna razočaranja, dok je materijalna dobit stvar daleke budućnosti. neko može prevoditi poeziju nekoliko godina, a da ne zaradi ni rublje. Za takav rad potrebna je nesebična ljubav prema poeziji i radu uopšte. Jezik, istorija, studije drugih kultura, sve se to ne dešava odmah. Sve što znam o Brodskom me uverava da je pred njim velika budućnost kao pesnika-prevodioca. Ovo nije samo moje mišljenje. Biro prevodilačkog odseka, nakon što je saznao da je izdavačka kuća raskinula njihove ugovore sa Brodskim, donela je jednoglasnu odluku o žalbi direktoru izdavačke kuće da Brodskom da posao i da s njim vrati ugovore.

Također pouzdano znam da ovo mišljenje dele i najveći autoriteti u oblasti poetskog prevođenja, Maršak i Čukovski, koji su...

J: Pričajte samo o sebi.

E: Brodskom se mora dati šansa kao pesniku-prevodiocu. Daleko od velikog grada, gde nema potrebnih knjiga niti književne sfere, to je vrlo teško, gotovo nemoguće. Ponavljam da po mom mišljenju ovaj put ima veliku budućnost pred njim. Moram reći da sam bio jako iznenađen kada sam video obaveštenje „Brodski-parazit, pred sudom“.

J: Jeste li znali za takvu kombinaciju?

E: Jesam. Međutim, nisam mislio da će sud to prihvatiti. Imajući na umu Brodskijevu poetsku tehniku, ništa ga nije sprečilo u lažiranju. Mogao je lako prevesti stotine redova da je to radio opušteno. To što nije mnogo zarađivao uopšte ne znači da nije vredan radnik.

J: A zašto nije član nijedne organizacije?

E: Pohađao je seminare naših prevodilaca.

J: Pa, seminari.

E: Uklopio se u seminare u smislu...

J: A bez smisla? (Smeh javnosti) Odnosno, hteo sam da pitam zašto nije pripadao nijednoj organizaciji?

E: Ne nudimo članstvo, zato ne mogu reći „pripadao“. Došao je k nama i čitao svoje prevode.

J: (Etkindu) Da li ste imali problema na poslu ili u privatnom životu?

E: (Zbunjeno) Ne. Zapravo nisam bio na fakultetu zadnja dva dana. Možda se nešto dogodilo.

(Pitanje je bilo zbunjujuće za javnost, a očigledno i za svedoka.)

J: Zašto ste, kada ste govorili o Brodskijevom znanju, naglašavali stranu književnost? Zašto niste govorili o našoj književnosti?

E: S njim sam razgovarao kao sa prevodiocem, pa me je iz tog razloga zanimalo njegovo poznavanje iz oblasti američke, engleske, poljske književnosti. U tim oblastima njegovo znanje je ogromno, raznoliko, nepovršno.

Smirnov: (Svedok optužbe, zadužen za Dom odbrane)

S: Brodskog ne poznajem lično, ali želim da kažem da ako bi svi građani kao on tretirali materijalnu zaradu, nećemo dugo imati komunizma. Intelekt je opasno oružje za njegovog posednika. Svi su govorili kako je on bistar, praktički genije. Ipak, niko nije rekao kakav je on čovek. Odrastao je u kulturnoj porodici, ali je završio tek sedam razreda. Voleo bih da znam koliko bi od ovih koji danas sede ovde hteli da imaju sina sa sedmorazrednim obrazovanjem? Nije služio vojsku iz razloga što je jedini hranio svoju porodicu. Pa kakav je on radnik? Govorilo se da je talentovan prevodilac, ali niko ne kaže da je zbunjen. A šta je sa njegovim antisovjetskim stavovima?

B: To nije istina.

Sm: Trebao bi promeniti mnoge svoje ideje. Također dovodim u pitanje taj izgovor koji je dobio od psihijatrijske klinike. Jednostavno su njegovi moćni prijatelji počeli zvoniti na sva zvona i pitali: Oh, spasite mladića! Treba ga lečiti prisilnim radom, a onda mu nijedan moćni prijatelj neće moći pomoći. Ne poznajem ga lično, ali znam za njega iz štampe. I čuo sam izgovore. Dovodim u pitanje medicinski izgovor koji ga je oslobodio vojne službe. Nisam doktor, ali dovodim ga u pitanje.

Brodskii: Kada sam pušten iz službe, pušten sam kao jedini pružalac usluga. Otac mi je bio bolestan, u krevetu nakon moždanog udara, a ja sam radio a i zarađivao za život. Otkuda možete da pričate na taj način o meni?

Sm: Upoznao sam se s tvojim privatnim dnevnikom.

B: Po kom osnovu?

J: Ne morate da odgovorite na to.

Sm: Čitam njegovu poeziju.

J: Postoje pesme koje su donete kao dokaz, a koje nije napisao Brodski. Kako znate da su pesme koje ste pročitali zaista njegove? Uostalom, govorite o pesmama koje još nisu objavljene.

Sm: Samo znam.

Sledeći svedok. Logunov (Pomoćnik direktora Ermitaža, finansijskog odeljenja.)

L: Ne poznajem Brodskog lično. Prvi put sam ga sreo ovde na sudu. Čovek više ne može da živi kako živi. Ne zavidim roditeljima takvog sina. Radio sam sa piscima i kretao se u njihovim krugovima. Upoređujem Brodskog sa Olegom Šestinskim. Oleg je putovao sa agitacionom br7igadom. Diplomirao je na Lenjingradskom državnom univerzitetu i univerzitetu u Sofiji. Radio je i u rudnicima. Ono što sam hteo reći je da se mora raditi, deliti sva kulturna iskustva. Tada bi poezija Brodskog bila prava poezija. Mora da počne svoj život iznova.

D: Svedoci bi trebali govoriti o činjenicama. Oni…

J: Kasnije ćete proceniti njihova svjedočenja. Sledeći svedok, Denisov (Cevni sloj iz CPD-20)

D: Ne poznajem Brodskog lično. Znam za njega iz naše štampe. Ja sam ovde kao građanin i predstavnik zajednice. Bio sam zgrožen onim što sam pročitao o Brodskom u štampi. Želeo sam da se upoznam sa njegovim radom. Otišao sam u biblioteku, nije bilo njegovih knjiga. Pitao sam svoje prijatelje da li su čuli za njega. Niko nije. Ja sam radnik. U životu sam promenio samo dva posla. Nisam zadovoljan izjavom Brodskog da je znao mnogo zanata... Ne možete naučiti zanat u tako kratkom vremenskom periodu. Ovde sam čuo da Brodski ima neke sposobnosti kao pesnik. Zašto onda nije bio član nijedne organizacije? Zar ne prihvata teoriju dijalektičkog materijalizma? Engels je ipak tvrdio da rad čini čoveka. Brodski, međutim, nije zadovoljan takvom formulom. On misli drugačije. Možda je veoma talentovan, zašto onda ne nailazi na priznanje u našoj književnosti? Zašto ne radi? Želim da izrazim svoje mišljenje, da smatram da je njegova radna aktivnost nezadovoljavajuća.

J: Sud poziva gospodina Nikolajeva ( penzioner) N: Ne poznajem Brodskog lično. Samo želim da kažem da znam za njega poslednje tri godine po štetnom uticaju koji ima na svoje vršnjake. Ja sam otac. Iz ličnog iskustva sam naučio kako je imati sina koji ne radi. Često sam viđao poeziju Brodskog kod svog sina. Postoji pesma od četrdeset dva dela, kao i odvojene pesme. Poznajem Brodskog i iz slučaja Umanski. Postoji izreka: Reci mi ko su ti prijatelji i ja ću reći ko si. Lično sam poznavao Umanskog. Poznat je po tome što je antisovjetski nastrojen. Slušajući Brodskog, čuo sam svog sina. Moj sin takođe kaže da sebe smatra genijem. Kao i Brodski, on ne želi da radi. Ljudi poput Brodskog i Umanskog imaju štetan uticaj na svoje vršnjake. Iznenađen sam roditeljima Brodskog. Činilo se da ga složno podržavaju. Iz stila njegovih pesama vidljivo je da Brodski može pisati poeziju. Međutim, ove pesme nisu nanele ništa osim štete. Brodski nije samo parazit. On je militantni parazit. S ljudima poput njega treba postupati bez milosti. (aplauz)

Tiagly, član žirija: Dakle, mislite da je poezija Brodskog uticala na vašeg sina?

N: Da.

J: Na negativan način?

N: Da.

D: A kako znate da je to bila poezija Brodskog?

N: Postojala je fascikla. Na njemu je pisalo „Joseph Brodskii“. D: Da li je vaš sin poznavao Umanskog?

N: Da.

D: Zašto onda mislite da je Brodski, a ne Umanski, imao štetan uticaj na vašeg sina?

N: Smatram da su Brodskii i slični njemu isto tkanje. Pesme Brodskog su sramotne i antisovjetske.

B: Koje su moje antisovjetske pesme? Recituj barem jedan red.

J: Zabranjujem.

B: Ali voleo bih da znam o kojim pesmama govori. Možda nisu moje.

N: Da sam znao da ću razgovarati sa sudom, napravio bih kopije i doneo ih.

J: Sud zove Romashova. (Instruktor marksističko-lenjinističke teorije u školi Mukhina)

R: Ne poznajem Brodskog lično, ali znam za njegovu takozvanu aktivnost. Puškin je rekao da je talenat iznad svega rad. Ali pogledajte Brodskog. Da li radi? Čini li išta da njegove pesme budu razumljive narodu? Iznenađen sam što moje kolege stvaraju takav oreol oko njega. Uostalom, samo u sovjetskoj državi sud se s njim tako dobronamerno obraća, savetujući ga da uči na tako prijateljski način. Ja, kao sekretar partijske organizacije, Mukhina škole, mogu iskreno reći da on negativno utiče na omladinu.

D: Jeste li ikada videli Brodskog?

R: Ne. Ali njegova takozvana aktivnost mi dozvoljava da mu sudim.

J: Možete li nam dati više činjenica?

R: Kako sam vaspitač mladosti, znam njihovo mišljenje o njegovoj poeziji.

D: Da li ste i sami upoznati sa njegovom poezijom?

R: Jesam. To je užasno. Ne mogu da ponovim njegove pesme. One su grozne.

J: Sud poziva gospodina Admonija. Mogu li vidjeti vaš pasoš pošto je prezime prilično neobično?

Admoni (Profesor na Univerzitetu Herzen. Lingvista, književnik, prevodilac.)

A: Kada sam čuo da se Josefu Brodskom sudi za parazitizam, smatrao sam da mi je dužnost da iznesem svoje mišljenje sudu. Smatram da imam puno pravo na to, budući da već tridesetak godina radim sa omladinom kao univerzitetski profesor, a takođe i s obzirom na činjenicu da se već dugi niz godina bavim prevođenjem.

Josepha Brodskog jedva poznajem. Pozdravljamo se, ali nikada nismo razmenili više od dve fraze. Međutim, tokom prošle godine, možda nešto duže, pomno sam pratio njegove prevode, kroz njegove nastupe na prevodilačkim večerima i u publikacijama. To sam radio jer su ti prevodi bili kompetentni i izražajni. Na osnovu prevoda Galczynskog, Fernandesa i drugih, mogu iskreno reći da su zahtevali ogroman rad od autora. Oni služe kao dokaz velike veštine i kulture prevoditelja. Čuda se ne dešavaju. Ni veština ni kultura ne dolaze same od sebe. Zahtevaju stalan i uporan rad. Čak i ako prevodilac koristi interlinear, on mora imati dobru koncepciju jezika sa kojeg prevodi, osetiti strukturu tog jezika, poznavati život i kulturu njegovih ljudi itd., da bi prevod imao pravu vrednost. Pored svega toga, Brodski je učio i same jezike. Stoga mi je jasno da je radio, radio intenzivno i uporno, a nakon što sam danas saznao da je završio tek sedam razreda, shvatio sam da je njegov zadatak da stekne takvo umeće i kulturu, koju poseduje, zaista ogroman. Kada se govori o delu pesnika-prevodioca, može se upotrebiti reči Maiakovskog: „Jednu reč iscrpljuješ za hiljadu tona verbalne rude“.

Statut koji se koristi u optužbi protiv Brodskog usmeren je na one koji ne rade puno, a ne na one koji ne zarađuju mnogo. Iz tog razloga optužba za parazitizam protiv Brodskog je apsurdna. Čovek koji radi koliko i Brodski, koji uporno radi ne misleći na veliku zaradu, koji je spreman da se ograniči na ono što je potrebno da bi samo savladao svoju umetnost i stvarao prava književna dela, ne može se optužiti da je parazit.

J: Šta ste rekli o tome da ne osuđujete one koji ne zarađuju mnogo?

O: Rekao sam da se po ovom statutu ne sude oni koji ne zarađuju mnogo, nego oni koji ne rade puno.

J: Šta time mislite? Jeste li pročitali statut koji kaže da se komunizam postiže samo radom miliona?

O: Svaki rad koji koristi društvu treba da se poštuje.

Tiagly: Gde je Brodski čitao svoje prevode i na kojim jezicima je čitao?

O: (Smeje se) Čitao je na ruskom. Prevodi sa stranih jezika na ruski.

J: Ako vam obična osoba postavi pitanje, morate mu odgovoriti, a ne smejati se.

O: Objašnjavam da je prevodio sa poljskog i srpskog na ruski.

J: Obraćajte se sudu, a ne javnosti.

O: Izvinjavam se. Navika profesora je da govori publici.

J: Gospodine Voevodin (svedoče), da li poznajete Brodskog...

.............

RAZGOVORI U SUDNICI

"Pisci. Trebali bismo ih se svih rešiti."

"Intelektualci! Oni nam sede na leđima."

"Šta je sa intelektualcima? Zar ne mislite da i oni rade?"

"A šta si ti? Pogledaj kako ona radi koristeći tuđi rad."

“Takođe mogu dobiti interlinear i početi prevoditi poeziju.”

"Znate li šta je interlinear? Znate li kako ga pesnik koristi?"

“Velika stvar.”

"Poznajem Brodskog. On je dobar čovek i dobar pesnik."

"On je antisovjetski. Jeste li čuli tužioca?"

“Jeste li čuli šta je branilac rekao?”

"Ona je govorila za novac, tužilac je to radio besplatno. To znači da je u pravu."

"Naravno. Sve što ti branioci žele je novac. Što više to bolje. Sve ostalo ih se ne tiče."

“To je glupost.”

"Da li me vređate? Pažljivo ili ću zvati sudskog izvršitelja. Jeste li čuli šta je tužilaštvo recitovalo?"

“On je to napisao davno.”

"Pa šta?"

"Ja sam učitelj. Da ne verujem u obrazovanje, kakav bih ja bio učitelj?"

„Vidite šta se dešava našoj deci?“

“Ali Brodskom nije ni data prilika da se brani.”

"Dosta je. Čuli smo dovoljno o vašem Brodskom."

"Hej ti! Ti si ta koja je zapisivala beleške. Zašto si zapisivala ?"

"Ja sam novinar. Pišem o obrazovanju i želim da pišem o ovome."

"O čemu se tu ima pisati? Ovde je sve jasno."

"Svi ste zajedno u ovome. Trebalo bi da vam odnesemo beleške"

“Probajte!”

"Pa šta će se dogoditi?"

“Probajte pa ćete videti.”

"Dakle, pretiš mi! Sudski izvršitelju! Prete mi!"

“On je sudski izvršitelj, a ne policajac, da skače na svaku reč.”

"Sudski službeniče, nazivaju te policajcem! Trebalo bi vas sve izbaciti iz Lenjingrada! Onda biste saznali o čemu se radi. Paraziti!"

"Drugovi, o čemu pričate? On će biti opravdan. Zar niste čuli branioca?"

Sudija se vraća i čita se presuda:

"Brodski nije sistematski obavljao dužnosti sovjetskog čoveka proizvodnje materijalnih dobara i obezbeđivanja sebe. To je vidljivo iz njegovih brojnih promena poslova. Upozoren je od resora moskovske državne bezbednosti 1961. godine i policije 1963. godine. Obećao je da će naći stalno zaposlenje, ali nije. Nastavio je da ne radi. Nastavio je pisati i čitati svoj dekadentni komitet sa dekadentne poeme. Očigledno da ga čitaoci Večernjeg Lenjingrada nisu smatrali pesnikom.

Sudski izvršitelji prolaze pored branioca: Pa? Pretpostavljam da ste izgubili slučaj, druže advokate.

Izvor: Jonathan Eisen, ur., Glasnost Reader (New York: New American Library, 1990), str. 60-77

Izvor

Vidi i ovde 

https://poetry-contingency.uwaterloo.ca/joseph-brodsky-social-parasite/

Zatočenici nemoći i nasilja

Ukoliko bi budući čitalac romana Luja Eduara Gotovo je s Edijem Belgelom (Laguna 2018, prevod Ivana Misirlić) napravio propust koji se dogo...

• 

  Rej Bredberi, Maslačkovo vino

  Kad su 1971. godine astronautičke misije Apolo 15 sleteli na Mesec ( navodno), jednu lunarnu formaciju nazvali su Maslačkov krate...
• 

  PISMA

  PISMA Edgar Allan Poe Josephu Evansu Snodgrassu — 4. juna 1842. Stefan Zweig, poruka pre samoubistva Herman Hese i Luiz Rin...
• 

  KNJIŽEVNOST

  KNJIŽEVNOST    BLOG ATORWITHME -KNJIŽEVNOST arhiva  ALEA  Agualusa Jose Eduardo, Lični čudesnik  Agualusa Jose Ed...

Drugi blog - nekada Atorwithme

• Livano

POSLEDNJI TEKSTOVI

• Zatočenici nemoći i nasilja
• Danilo Kiš – Eolska harfa
• Boemska briljantnost George Sand
• Bertold Breht , Pet teškoća u pisanju istine

Архива чланака

• ▼  2026 (3)
  • ▼  март (3)
    • Zatočenici nemoći i nasilja
    • Danilo Kiš – Eolska harfa
    • Boemska briljantnost George Sand

• ►  2025 (50)
  • ►  август (1)
  • ►  јул (7)
  • ►  јун (11)
  • ►  мај (7)
  • ►  април (8)
  • ►  март (6)
  • ►  фебруар (7)
  • ►  јануар (3)

• ►  2024 (78)
  • ►  децембар (7)
  • ►  новембар (1)
  • ►  октобар (6)
  • ►  септембар (1)
  • ►  август (3)
  • ►  јул (2)
  • ►  јун (8)
  • ►  мај (2)
  • ►  април (1)
  • ►  март (20)
  • ►  фебруар (18)
  • ►  јануар (9)

• ►  2023 (182)
  • ►  децембар (26)
  • ►  новембар (29)
  • ►  јул (23)
  • ►  јун (15)
  • ►  мај (14)
  • ►  април (28)
  • ►  март (17)
  • ►  фебруар (15)
  • ►  јануар (15)

• ►  2022 (147)
  • ►  децембар (30)
  • ►  новембар (25)
  • ►  октобар (4)
  • ►  јул (1)
  • ►  јун (25)
  • ►  мај (33)
  • ►  април (14)
  • ►  март (4)
  • ►  фебруар (5)
  • ►  јануар (6)

• ►  2021 (19)
  • ►  децембар (9)
  • ►  новембар (3)
  • ►  октобар (2)
  • ►  фебруар (1)
  • ►  јануар (4)

• ►  2020 (128)
  • ►  јун (3)
  • ►  мај (16)
  • ►  април (26)
  • ►  март (28)
  • ►  фебруар (28)
  • ►  јануар (27)

• ►  2019 (99)
  • ►  децембар (17)
  • ►  новембар (11)
  • ►  октобар (11)
  • ►  август (4)
  • ►  јул (1)
  • ►  јун (2)
  • ►  мај (12)
  • ►  април (13)
  • ►  март (10)
  • ►  фебруар (9)
  • ►  јануар (9)

• ►  2018 (54)
  • ►  децембар (10)
  • ►  новембар (5)
  • ►  октобар (6)
  • ►  јул (1)
  • ►  мај (4)
  • ►  април (11)
  • ►  март (7)
  • ►  фебруар (7)
  • ►  јануар (3)

• ►  2017 (130)
  • ►  децембар (2)
  • ►  новембар (12)
  • ►  октобар (12)
  • ►  септембар (7)
  • ►  август (12)
  • ►  јул (1)
  • ►  јун (11)
  • ►  мај (8)
  • ►  април (18)
  • ►  март (8)
  • ►  фебруар (18)
  • ►  јануар (21)

• ►  2016 (148)
  • ►  децембар (16)
  • ►  новембар (13)
  • ►  октобар (5)
  • ►  јул (1)
  • ►  јун (9)
  • ►  мај (16)
  • ►  април (17)
  • ►  март (24)
  • ►  фебруар (18)
  • ►  јануар (29)

• ►  2015 (99)
  • ►  децембар (19)
  • ►  новембар (5)
  • ►  октобар (19)
  • ►  септембар (1)
  • ►  мај (8)
  • ►  април (18)
  • ►  март (15)
  • ►  фебруар (3)
  • ►  јануар (11)

• ►  2014 (107)
  • ►  децембар (5)
  • ►  новембар (12)
  • ►  октобар (21)
  • ►  август (4)
  • ►  јул (12)
  • ►  јун (11)
  • ►  мај (16)
  • ►  април (10)
  • ►  март (8)
  • ►  фебруар (3)
  • ►  јануар (5)

• ►  2013 (72)
  • ►  децембар (3)
  • ►  септембар (8)
  • ►  август (2)
  • ►  јул (5)
  • ►  јун (15)
  • ►  мај (10)
  • ►  април (2)
  • ►  март (9)
  • ►  фебруар (12)
  • ►  јануар (6)

• ►  2012 (45)
  • ►  децембар (8)
  • ►  новембар (4)
  • ►  октобар (7)
  • ►  септембар (4)
  • ►  август (6)
  • ►  јул (3)
  • ►  јун (3)
  • ►  мај (3)
  • ►  април (2)
  • ►  март (3)
  • ►  фебруар (2)

• ►  2011 (39)
  • ►  децембар (2)
  • ►  новембар (2)
  • ►  октобар (1)
  • ►  септембар (2)
  • ►  август (2)
  • ►  јул (3)
  • ►  јун (2)
  • ►  мај (3)
  • ►  април (4)
  • ►  март (7)
  • ►  фебруар (5)
  • ►  јануар (6)

• ►  2010 (80)
  • ►  децембар (8)
  • ►  септембар (9)
  • ►  август (5)
  • ►  јул (6)
  • ►  јун (14)
  • ►  мај (11)
  • ►  април (9)
  • ►  март (18)

Kad bismo imali izoštren vid i osećaj za sve ono obično u ljudskom životu, bilo bi kao da čujemo kako raste trava i kuca srce veverice i umrli bismo od buke koja se nalazi s druge strane tišine. George Eliot

ARHIVA bloga Livano

• ARHIVA

CC-CREATIVE COMMONS Verujem u slobodan protok informacija. Objavite tekstove bez odobrenja pod Creative Commons licencom.

Тема Спектакуларно. Омогућава Blogger.