Petar Kropotkin, Zapisi jednog revolucionara -6. Zapadna Evropa

 https://anarhisticka-biblioteka.net/library/petar-kropotkin-zapisi-jednog-revolucionara

Zapadna Evropa

 I 

Na Severnom moru besnela je bura kada smo prilazili obalama Engleske, ali ja sam s zadovoljstvom pozdravljao nevreme. Radovala me je borba našeg parobroda sa razjarenim talasima. Čitave sate sedeo sam na pramcu, dok me je prskala njihova pena. Posle dve godine u mračnom kazamatu svaki moj nerv trepereo je i uživao u snažnom pulsiranju života.

Mislio sam da ću u inostranstvu provesti samo nekoliko nedelja ili meseci, tačno koliko je potrebno da se slegne gužva nastala zbog mog bekstva i da unekoliko popravim svoje zdravlje. Iskrcao sam se sa pasošem na ime Ljevašova. Izbegavajući London, gde bi agenti ruske ambasade brzo ušli u trag, uputio sam se prvo u Edinburg.

Međutim, ispalo je da se više nisam vraćao u Rusiju. Ubrzo me je zahvatio talas anarhističkog pokreta, koji je baš u to vreme rastao u Zapadnoj Evropi. Osećao sam da tu mogu da budem korisniji nego u Rusiji, pomažući novom pokretu da se formira. U domovini sam bio suviše poznat da bi mogao da učestvujem u javnoj propagandi, naročito među radnicima i seljacima. Na kraju, kada je ruski revolucionarni pokret dobio karakteristike zavere i pretvorio se u oružanu borbu protiv samodržavlja, svaka pomisao o narodnom pokretu bila je fatalno napuštena. A moje su me naklonosti sve više i više vodile tome da svoju sudbinu povežem sa radničkim masama. Širiti među njima ideje koje bi njihove snage mogle da usmere ka dobrobiti svih radnika; produbiti i proširiti ideale i principe koji će poslužiti kao osnova buduće socijalne revolucije; razviti te ideale i principe kod radnika, ne kao nalog koji potiče od partijskog vođstva već kao rezultat njihovog vlastitog razmišljanja; i najzad, podstaći njihovu vlastitu inicijativu, sada kada su radnici pozvani u istorijsku arenu da bi izgradili novo pravednije društvo – sve mi je to izgledalo isto tako neophodno za razvoj čovečanstva kao i sve ono što sam u to vreme mogao da ostvarim u Rusiji. Tako sam se, odmenjujući već klonule u godinama odlučne borbe, pridružio šačici ljudi koji su se time bavili u Zapadnoj Evropi.

Kada sam se iskrcao u Halu i pošao u Edinburg, samo sam nekoliko drugova u Rusiji i u jurskoj federaciji obavestio da sam srećno stigao u Englesku. Socijalista uvek mora da živi od vlastitog rada. Zato sam, iznajmivši sobicu u predgrađu škotske prestonice, odmah počeo da tražim bilo kakav posao.

Među putnicima na našem parobrodu bio je i jedan profesor, Norvežanin, sa kojim sam pričao trudeći se da se setim ono malo švedskog što sam nekada znao. Profesor je govorio nemački.

— E, pa pošto vi govorite malo norveški – rekao je on – a trudite se da naučite jezik, pričaćemo na norveškom.

— Hteli ste reći »švedski« – primetio sam nesigurno – pa ja i govorim na švedskom, zar ne?

— Hm! Ja bih pre rekao da je to norveški. U svakom slučaju, švedski nije – odgovorio je.

Tako se meni desilo isto što i Paganelu, junaku Žil Verna koji je iz rasejanosti umesto španskog naučio portugalski.

Kako bilo da bilo, sa profesorom sam puno pričao... recimo, na norveškom. Između ostalog, dao mi je novine koje izlaze u Kristijaniji. U njima je bio izveštaj o norveškoj ekspediciji, koja se tek vratila sa istraživanja dubina severnog dela Atlantskog okeana.

Pošto sam se nastanio u Edinburgu, odmah sam napisao noticu o toj ekspediciji na engleskom za »Nature«, list koji smo moj brat i ja u Peterburgu redovno čitali od dana kada se pojavio. Pomoćnik urednika mi se zahvalio na belešci i dodao, sa taktičnošću koju sam zatim tu često sretao, da je moj engleski »sasvim dobar« ali da u njemu mora biti »više osobenosti svojstvenih tom jeziku«. Moram reći da sam engleski jezik naučio u Rusiji. Brat i ja preveli smo »Filozofiju geologije« Pejdža i »Osnove biologije« Herberta Spensera. Ali pošto sam učio samo iz knjiga izgovor mi je bio jako loš, tako da me je moja stanodavka Škotlanđanka s teškom mukom razumevala. Sa njenom kćerkom sam često komunicirao pišući na komadićima papira. Što se tiče »osobenosti karakterističnih za engleski jezik«, mora da sam pravio veoma smešne greške. Sećam se, na primer, komičnog događaja povodom šolje čaja. Zbog mog nesavršenog znanja engleskog jezika gazdarici sam se verovatno učinio kao poznata ispičutura iz dečje bajke. U svoju odbranu moram da dodam da ni u geološkim knjigama na engleskom, ni u Biologiji Herberta Spensera nisam naišao ni na najmanji nagoveštaj o tako važnoj stvari kao što je pijenje čaja.

Prepisao sam »Bilten Ruskog geografskog društva« i ubrzo sam počeo da šaljem u »Times« usputne notice o ruskim geografskim ekspedicijama. Prževaljski je tada bio u srednjoj Aziji i njegovo su putovanje pratili u Engleskoj sa velikim interesovanjem.

I pored toga, novac koji sam doneo iz Rusije brzo se topio, a pošto su sva pisma koja sam slao u Rusiju zaplenjivali nisam mogao da dostavim rođacima svoju adresu. Zato sam se posle nekoliko nedelja uputio u London, zamišljajući da ću tamo naći pogodniji posao P. L. Lavrov je tu još uvek izdavao „Вперед“, ali kako sam računao da ću se brzo vratiti u Rusiju a redakciju ruskog lista su sigurno nadzirali špijuni, nisam tamo otišao.

Uputio sam se naravno u »Nature«, gde me je veoma lepo primio zamenik urednika Kelti. Pokazalo se da je izdavač želeo da proširi rubriku notica i smatrao je da ih ja pišem baš kako treba. Zato su mi u redakciji dodelili sto, na koji su stavili hrpu naučnih časopisa na raznim jezicima.

— Dolazite ponedeljkom, g. Ljevašov – rekoše mi – razgledajte ove časopise, i ako naiđete na nešto što zaslužuje pažnju napišite noticu ili sastavite članak. Mi ćemo to onda poslati stručnjaku.

Kelti, naravno, nije znao da sam ja svaku noticu prepisivao po tri, četiri puta pre nego što bih se odlučio da mu pokažem svoj engleski jezik. Ali dozvolili su mi da naučne časopise nosim kući, i ubrzo sam mogao da živim od nevelikih honorara iz časopisa »Nature« i »Times«. »Times« je honorarnim saradnicima plaćao jednom nedeljno, četvrtkom, a ja sam taj običaj smatrao izvanrednim. Naravno, bilo je sedmica kada nisam mogao da ponudim nikakve interesantne informacije o Prževaljskom i kada moje beleške o drugim delovima Rusije nisu išle u štampu. Tih sam se nedelja zadovoljavao čajem i hlebom.

Jednom je Kelti dohvatio sa police nekoliko ruskih knjiga i zamolio me da o njima napišem prikaz za »Nature«. Bacio sam pogled na knjige i na svoju veliku nevolju video vlastite radove o ledenom dobu i o orografiji Azije. Moj brat nije propustio da ih pošalje svom omiljenom časopisu. Bio sam u velikoj nedoumici pa sam knjige strpao u torbu i poneo ih kući da u slobodno vreme razmislim o tome. »Sta sad da radim s njima« – pitao sam se. »Ne mogu da ih hvalim, a kako da kudim autora kad delim njegovo mišljenje«. Najzad, odlučio sam da sledećeg dana odnesem knjige i objasnim Keltiju da sam ja, iako se predstavljam kao Ljevašov, autor tih knjiga i da zato ne mogu da pišem prikaz o njima.

Kelti je u novinama već pročitao da je Kropotkin pobegao i sada je sa velikim zadovoljstvom saznao da je on van opasnosti, na engleskom tlu. Što se tiče mojih dilema, Kelti je razložno primetio da nema potrebe ni da hvalim ni da kudim autora, već da jednostavno izložim sadržaj njegovih radova. Toga dana mi smo sklopili prijateljstvo koje traje do danas.

U novembru ili decembru 1876. godine pročitao sam u rubrici »Poštansko sanduče« lista „Вперед“ da se K. poziva u redakciju da primi pisma iz Rusije. Misleći da se to odnosi na mene, svratio sam u redakciju. Brzo sam se sprijateljio i sa P. L. Lavrovom i sa mlađim slovoslagačima.

Kada sam prvi put zakucao na vrata redakcije mislio sam da me obrijanog i sa cilindrom niko neće prepoznati. Damu koja mi je otvorila upitao sam na svom najboljem engleskom: »Da li je mister Lavrov kod kuće«? Nisam se predstavio. Ispostavilo se da me je dama, koja me nikada nije videla ali je iz Ciriha poznavala mog brata, odmah prepoznala i potrčala gore da kaže ko je došao.

— Odmah sam vas prepoznala – rekla mi je posle – po očima; podsetile su me na vašeg brata.

U Engleskoj se tada nisam dugo zadržao. Revnosno sam se dopisivao sa svojim prijateljem Džejmsom Gijomom iz jurske federacije i čim sam u Švajcarskoj pronašao stalni posao geografa odmah sam otputovao tamo. Pisma koja sam konačno dobio iz Rusije govorila su mi da mogu mirno da ostanem u inostranstvu pošto se nikakvi posebni poslovi u domovini nisu nazirali. Rusiju je tada zahvatio talas oduševljenja prema Slovenima koji su ustali protiv vekovnog turskog ugnjetavanja..Moji najbolji prijatelji – Sergej Stjepnjak, Dimitrij K. i mnogi drugi krenuli su na Balkansko poluostrvo, da se pridruže ustanicima. Drugom su mi pisali: »Čitamo izveštaje »Daily News« o turskim zločinima u Bugarskoj, plačemo dok čitamo – i odlazimo u čete ustanika kao dobrovoljci ili kao bolničarke«.

Otputovao sam u Švajcarsku i pridružio se jurskoj federaciji Međunarodnog saveza radnika i po savetu švajcarskih prijatelja nastanio se u Šo de Fonu.

II

Jurska federacija je odigrala važnu ulogu u savremenom razvoju socijalizma.

Kako se obično dešava, politička partija se, pošto postavi zahteve i razglasi da će se zadovoljiti samo njihovim potpunim ispunjenjem, ubrzo podeli na dve struje. Jedna ostaje to što je bila, a druga, iako ističe da se ni slovca nije odrekla, prihvata neku vrstu kompromisa i postepeno, od kompromisa do kompromisa, odstupa od prvobitnog programa i postaje partija umerenih reformi.

Sličan razlaz desio se i u Međunarodnom radničkom savezu. Prilikom osnivanja Saveza proklamovana je namera: uništiti privatnu svojinu i predati proizvođačima sva oruđa potrebna za proizvodnju dobara. Radnici svih zemalja bili su pozivani da stvaraju organizacije za direktnu borbu protiv kapitalizma. Preporučivano im je da pronađu načine kojima će socijalizovati proizvodnju dobara i njihovo korišćenje. I kada sami budu dovoljno pripremljeni, radnici treba da ovladaju oruđima za proizvodnju i da organizuju potrošnju, bez ikakve veze sa postojećim političkim uređenjem koje mora potpuno da bude promenjeno. Savez je, tako, imao zadatak da pripremi grandiozni prevrat, prvo u glavama a onda i u samom životu. Savez je trebalo da sprovede revoluciju, koja bi čovečanstvu otvorila novu eru progresa, zasnovanog na opštoj solidarnosti. Takav je bio ideal koji je probudio iz sna milione evropskih radnika i privukao u Savez najbolje umne snage toga vremena.

Međutim, ubrzo su počele da se naziru dve frakcije. Kada se rat 1870. godine završio potpunim porazom Francuske, a Pariska komuna bila slomljena; kada su protiv Međunarodnog saveza bili uvedeni drakonski zakoni koji su Francuze lišavali mogućnosti da učestvuju u pokretu; i kada je, sa druge strane, u »ujedinjenoj Nemačkoj«, koja je bila cilj radikala iz 1848. godine, bilo uvedeno parlamentarno uređenje – Nemci su pokušali da izmene ciljeve i metode čitavog socijalističkog pokreta. Parola socijaldemokratije, kako je nazvana nova partija, bila je sada – osvojiti vlast u postojećoj državi. Prvi uspesi ove partije na izborima za Rajhstag pobudili su velike nade. Broj poslanika socijaldemokrata u početku je bio dva, zatim sedam, onda devet; zato su čak i odmereni ljudi računali da će krajem XIX veka socijaldemokrati imati većinu u nemačkom parlamentu i moći će zakonskim merama da uspostave narodnu socijalističku državu. Socijalistički ideal ove partije je malo-pomalo izgubio svoj karakter. Umesto društva koje bi stvorile same radničke organizacije istaknut je ideal državnog upravljanja industrijom, tj. državni socijalizam, ili tačnije, državni kapitalizam. Tako su, na primer, danas u Švajcarskoj napori socijaldemokratije u političkom pogledu usmereni ka centralizaciji i borbi protiv federalizma, a u ekonomskom, na eksploataciju železnice od strane države i državni monopol u bankarstvu i prodaji alkoholnih pića. Državno upravljanje zemljom i najvažnijim krupnim granama industrije a isto tako i državna organizacija potrošnje, biće, kažu, sledeći korak u bližoj ili daljoj budućnosti.

Život i aktivnosti nemačke socijaldemokratske partije postepeno su se potpuno podredili zamislima o parlamentarnim izborima. Na radničke saveze su gledali prezrivo a štrajkove su osuđivali, zato što i jedno i drugo odvlači pažnju radnika od izborne borbe. Socijaldemokratske vođe su se istovremeno prema svakom narodnom pokretu i svakoj revolucionarnoj agitaciji u bilo kojoj evropskoj zemlji odnosili neprijateljskije nego kapitalistička štampa.

Međutim, u latinskim zemljama taj tok je imao veoma malo sledbenika. Sekcije i federacije Internacionale ostajale su verne principima formulisanim prilikom stvaranja saveza. Radnici latinskih zemalja, federalisti po svojoj istoriji, protivnici ideje o centralizovanoj državi i sa revolucionarnom tradicijom – nisu mogli da slede evolutivni put koji je preovladao kod Nemaca.

Rascep socijalističkog pokreta na dve grane ispoljio se odmah posle Francusko-pruskog rata. Kao što sam već napomenuo, u Internacionali je stvorena centralna uprava u vidu Generalnog saveta sa sedištem u Londonu. A pošto su duša tog saveta bila dva Nemca, Engels i Marks, on je uskoro postao glavno utvrđenje socijaldemokratskog pokreta. Inspiratori i duhovne vođe latinskih federacija postali su Bakunjin i njegovi drugovi.

Razdor između bakunjinista i marksista nipošto nije bila stvar ličnog častoljublja. To je bio neizbežni sudar federalizma i centralizacije, slobodnih komuna i autoritarne državne uprave, slobodnih stvaralačkih delatnosti narodnih masa i zakonskog popravljanja postojećih uslova koje je stvorilo kapitalističko uređenje. To je, najzad, bio sudar latinskog duha li nemačkog Geist, koji je, porazivši Francusku na bojnom polju, sada želeo dominaciju u oblasti nauke, politike, filozofije, a takođe i socijalizma – suprotstavljajući svoje navodno »naučno« shvatanje socijalizma »utopijskom« socijalizmu drugih.

Na Haškom kongresu Internacionale, održanom 1872. godine, londonski Generalni savet je putem fiktivne većine isključio iz Međunarodnog saveza radnika Bakunjina, njegovog prijatelja Gijoma i celu jursku federaciju. Ali, pošto je bilo izvesno da će španska, italijanska i belgijska federacija stati na stranu Juraca, Kongres je pokušao da raspusti Internacionalu. On je odlučio da novi generalni savet sastavljen od nekoliko socijaldemokrata zaseda u Njujorku, gde nisu postojale radničke organizacije koje bi mogle da ga kontrolišu. Od tada se o njemu nije ni čulo, dok su španska, italijanska, belgijska, i jurska federacija postojale još pet ili šest godina i svake godine se okupljale na uobičajenim kongresima.

U vreme kada sam došao u Švajcarsku, jurska federacija je bila centar i najpoznatiji tumač Internacionale. Bakunjin je upravo bio umro (1. jula 1876), ali federacija je očuvala položaj koji je stekla pod njegovim uticajem.

Stanje stvari u Francuskoj, Španiji i Italiji bilo je takvo da se vlasti nisu usuđivale da pregaze čitav radnički pokret i uvedu vladavinu belog terora, samo zahvaljujući tome što je Internacionala podsticala revolucionarni duh koji se razvio kod radnika pre Francusko-pruskog rata. Poznato je da dolazak grofa Šambora, jednog od Burbona, na francuski presto samo što nije postala gotova stvar... Mak-Mahon je ostao predsednik republike samo da bi se pripremila restauracija monarhije. Dan svečanog ulaska Anrija V u Pariz već je bio određen: čak je i konjska oprema ukrašena kraljevskom krunom i monogramom već bila spremljena. Poznato je takođe da restauracija monarhije nije uspela zato što su Gambeta i Klemanso, oportunist i radikal, u znatnom delu Francuske organizovali niz oružanih komiteta, spremnih na ustanak čim počne državni prevrat. Glavnu snagu tih komiteta činili su radnici, od kojih su mnogi ranije pripadali Internacionali i sačuvali nekadašnji duh. Mogu da kažem na osnovu onoga što lično znam – da su se radikalne buržujske vođe u odsudnom momentu pokolebale, radnici iz tih komiteta bi nasuprot tome, naročito na jugu, iskoristili prvu priliku da dignu ustanak koji bi se, započet radi zaštite republike, nesumnjivo nastavio u socijalističkom smeru.

Isto to može se reći i o Španiji. Sve dok su kralja na put reakcije gurali sveštenstvo i aristokratija koji su ga okruživali, republikanci su pretili ustankom, u kome će, na to su računali, kao pravi borbeni element istupiti radnici. Samo u Kataloniji tada je bilo više od sto hiljada radnika, organizovanih u snažne radničke saveze; više od osamdeset hiljada Španaca pripadalo je Internacionali, redovno se okupljalo na njenim kongresima i uredno plaćalo članarinu sa tipičnim španskim shvatanjem obaveze. Govorim o ovim organizacijama na osnovu ličnih poznanstava u Internacionali. Znam da su se spremali da proglase federativnu špansku republiku i odreknu se kolonija, a u oblastima koje su bile spremne da idu dalje – probali bi sa kolektivizmom. Samo je trajni strah od ustanka zadržao špansku monarhiju da ne uništi sve radničke i seljačke organizacije i zaustavio brutalnu klerikalnu reakciju.

Slično je bilo i u Italiji. U njenom severnom delu radnički savezi još nisu bili tako razvijeni kao danas, ali su mnogi delovi zemlje bili prekriveni sekcijama Internacionale i republikanskim grupama. Monarhija je živela u stalnom strahu da će biti svrgnuta ako se republikanci iz srednjih klasa okrenu revolucionarnim elementima među radnicima.

Jednom reči, sećajući se prošlosti omeđene četvrtinom veka, sa sigurnošću mogu reći: to što se Evropa posle 1871. godine nije utopila u mrak najgore reakcije uslovljeno je prvenstveno onim revolucionarnim duhom koji se probudio na Zapadu pre Francusko-pruskog rata, i koji su posle poraza Francuske očuvali anarhistički elementi Internacionale – blankisti, mancinijevci i španski »kantonalisti« (federativni republikanci).

Najzad, marksisti, koje je potpuno progutala njihova lokalna izborna borba, malo su znali o svemu ovome. Plašeći se da ne navuku Bizmarkove gromove na svoju glavu, a pre svega da se u Nemačkoj ne pojavi revolucionarni duh koji bi i izazvao represije sa kojima, osećajući da su slabi, nisu mogli da se suoče – socijaldemokrati su se iz taktičkih razloga ne samo negativno odnosili prema svim zapadnim revolucionarima, nego su se malo-pomalo proželi netrpeljivošću prema revolucionarnom duhu uopšte. Oni bi ga pakosno optuživali ma gde se on pojavio, pa čak i kada su zapazili njegovo prvo ispoljavanje u Rusiji.

Za vreme Mak-Mahona u Francuskoj je bilo nezamislivo izdavati revolucionarne novine. Čak se i pevanje Marseljeze smatralo za prestup. Sećam se kako me je iznenadio užas koji je obuzeo moje saputnike u trećoj klasi kada je nekoliko regruta na stanici razvuklo revolucionarnu pesmu; to je bilo u maju 1878. godine. »Zar je opet dozvoljeno da se peva Marseljeza« – pitali su zabrinuto jedni druge. Eto tako, socijalističkih novina u Francuskoj nije bilo. Španske novine su izlazile veoma uspešno, a neki manifesti španskih kongresa izvanredno su izložili principe anarhističkog socijalizma. Ali, ko će van Španije znati nešto o njihovim idealima? Što se tiče italijanskih novina, one su bile sasvim kratkog veka: pojavljivale su se, nestajale i ponovo nicale pod drugim imenom, i bez obzira na to što su neke od njih bile izvrsne za njih takođe niko nije znao izvan Italije. Zato je jurska federacija, sa svojim novinama na francuskom jeziku, postala žarište koje je u latinskim zemljama podsticalo i formulisalo onaj duh koji je Evropu spasao mračnog perioda reakcije. Jurska je federacija, takođe, postala podloga na kojoj su teorijske postavke anarhizma razradili Bakunjin i njegovi sledbenici, jezikom razumljivim na celom evropskom kontinentu.

III

U to vreme jurskoj federaciji je pripadalo nekoliko istaknutih ljudi različitih nacionalnosti, najvećim delom lični Bakunjinovi prijatelji. Urednik naše glavne novine »Bulletin de la Fédération Jurassienne«, bio je Džejms Gijom, učitelj po zanimanju, pripadnik jedne od starih nojšatelskih porodica. Srednjeg rasta i suvonjav, grubom spoljašnošću i odvažnošću uma pomalo nalik na Robespjera, imao je vrlo zlatno srce koje se otvaralo samo u bliskom prijateljstvu. Svojom izvanrednom sposobnošću za rad i istrajnom aktivnošću bio je rođeni vođa. Osam godina savladavao je razne teškoće da bi novina opstala a istovremeno se najaktivnije bavio i najsitnijim detaljima u federaciji, sve dok nije morao da napusti Švajcarsku u kojoj više nije mogao da nađe nikakav posao. Tada se nastanio u Francuskoj, i tu će njegovo ime biti s poštovanjem pominjano u istoriji oslobađanja narodne škole od popova.

Ademar Švicgebel, rodom takođe Švajcarac, bio je tipičan predstavnik veselih, vedrih, oštroumnih časovničara iz francuske Jure, koje ste mogli sresti u predgrađima bernskog kantona. Po zanimanju graver satova, nikada nije pokušao da napusti ručni rad i, uvek veseo i radan, uspevao je da izdržava svoju veliku porodicu čak i u vreme kriza, kada su poslovi stagnirali i plate bile veoma male. Švicgebel je imao zadivljujuću sposobnost da brzo shvati teška politička ili ekonomska pitanja, i dobro promislivši, izlagao bi ih jasno, jednostavno, sa stanovišta radnika, a pri tom im nije oduzimao ni dubinu ni smisao. Znali su ga svuda »u brdima«, a prilikom naših susreta na kongresima sa radnicima iz drugih zemalja uvek je bio opšti ljubimac.

Prava suprotnost Švicgebelu bio je jedan drugi Švajcarac, takođe časovničar, Špihiger. On je bio filozof, sporih pokreta i mišljenja, Englez po izgledu. Za svako pitanje Špihiger se trudio da dođe do same suštine i zadivljavao nas tačnošću svojih zaključaka, do kojih je dolazio svestranim razmišljanjem dok je provodio dane sedeći za svojom mašinom.

Oko te trojice okupljala se grupa ozbiljnih, naprednih radnika – bilo je sredovečnih a i starijih, ali svi su strasno voleli slobodu i sa žarom učestvovali u tako velikom pokretu – i još stotinak žustrih, odvažnih mladih ljudi, uglavnom časovničara. Svi su se oni odlikovali samostalnošću razmišljanja, prijatnošću i vatrenom predanosti stvari za koju su bili spremni na mnoge žrtve.

Nekoliko nekadašnjih komunara koji su živeli u izgnanstvu pristupili su federaciji. Među njima je bio veliki geograf Elize Rekli, tipični puritanac po manirima i životu, a sa intelektualnog gledišta – tip francuskog filozofa enciklopediste XVIII veka; inspirator drugih, koji nikada nije dirigovao niti će ikada dirigovati bilo kome; anarhista – čiji anarhizam predstavlja rezultat obimnog i temeljnog proučavanja formi ljudskog života u svim klimama i na svim stupnjevima razvoja civilizacije; čije se knjige ubrajaju među najbolja dela XIX veka i čiji stil zadivljuje lepotom i uzburkava um i savest. Kada bi ulazio u redakciju anarhističkih novina prvo njegovo pitanje – iako je urednik bio u poređenju s njim dete – bilo je: »Recite, šta treba da uradim?« I, dobivši odgovor, sedao bi kao obični novinski radnik da popuni koliko treba stubaca za sledeći broj. U vreme Komune, Rekli je jednostavno uzeo pušku i svrstao se u redove. A kada bi tražio saradnika za neki od tomova svoje »Geografije« poznate širom sveta, i kada bi taj bojažljivo upitao: »Šta treba da radim«? Rekli bi odgovorio: »Tu su knjige, ovde je sto, radite kako hoćete«.

Njegov prijatelj bio je postariji Lefranse, nekadašnji učitelj, tri puta prognan: posle junskih dana 1848. godine, posle Napoleonovog državnog prevrata i posle 1871. godine. Bio je član Komune, jedan od onih o kojima su govorili da su posle Komune u svojim džepovima odneli milione franaka. O verodostojnosti takvih priča buržoaske štampe može se najbolje prosuditi po tome što je Lefranse radio kao nosač na železničkoj stanici u Lozani, a jednom samo što nije nastradao prilikom istovara za koji su bila potrebna mlađa pleća nego njegova. Lefranseova knjiga o Pariskoj komuni jedina je u kojoj je stvarni istorijski značaj pokreta bio predstavljen u pravom svetlu.

»Ja sam komunar, a ne anarhist, ako hoćete« – govorio je. »Ne mogu da radim sa takvim ludacima kakvi ste vi!« A u stvari radio je sa nama i ni sa kim više. »Zato što ste vi, ludaci, baš onakvi ljudi kakve ja mogu da volim. S vama mogu da radim i da ostanem veran sebi«.

Sa nama je živeo još jedan član Pariske komune – Pendi, drvodelja iz severne Francuske, sin Pariza. U Parizu je postao veoma poznat zahvaljujući svojoj energičnosti i bistrom umu za vreme jednog velikog štrajka, koji je podržala Internacionala. Godine 1871. izabrali su ga za člana Komune, koja ga je odredila za komandanta tiljerijskog dvorca. Kada je versajska vojska već ušla u Pariz, istrebljujući stotine zarobljenika, u različitim krajevima grada bila su streljana bar trojica za koje su mislili da je Pendi. Posle bitke sakrila ga je neka hrabra švalja i spasla ga hladnokrvnim držanjem kada su vojnici došli da pretresu stan. Posle je postala njegova žena. Samo godinu dana kasnije oni su uspeli da se iskradu iz Pariza i dokopaju se Švajcarske. Tu je on naučio zanat duvača stakla. Tada je čitave dane provodio pored užarene peći, a večeri je potpuno posvećivao propagandi u kojoj je zadivljujuće spajao strasnost revolucionara, i zdrav razum i organizatorske sposobnosti, što je karakterisalo pariske radnike.

Pol Brus je tada bio mlad lekar, neobično bistrog uma, galamdžija, opor i pun života, spreman da svaku ideju geometrijski dosledno razvije do kraja. Njegova kritika države i državnih institucija odlikovala se posebnom žestinom i snagom. Brus je nalazio vreme da izdaje dva lista, jedan francuski a drugi nemački (ne znajući nemački), da piše desetine dugih pisama i bude duša radničkih večeri. On je stalno bio okupiran organizovanjem novih grupa, sa svom pronicljivošću pravog »južnjaka«.

Od Italijana koji su radili sa nama u Švajcarskoj naročito su se izdvajala dva Bakunjinova bliska prijatelja, Kafijero i Malatesta, čija se imena uvek pominju zajedno, a pominjaće ih u Italiji mnoge generacije. Kafijero, plemeniti istinski idealista, koji je sve što je imao dao za zajedničku stvar i nikada se nije pitao od čega će posle živeti, mislilac, uvek uronjen u filozofska razmišljanja, najkrotkiji mogući čovek, koji je ipak uzeo pušku i pošao u planine Benveneto kada je sa svojim drugovima odlučio da proba da digne socijalistički ustanak da makar pokažu narodu kako bunt seljaka mora biti ozbiljniji od proste pobune protiv poreznika. Malatesta – bivši student medicine, koji se odrekao svoje profesije i imetka radi revolucije; iskreni idealista, prepun zanosa i duha. Celog svog zivota (a sada ima više od pedeset godina) nikada nije mislio da li će sutra imati parče hleba za ručak a danas prenoćište. Nemajući svoj kutak, bio je spreman da danju prodaje sladoled na londonskim ulicama da bi zaradio za hleb, a noću da piše sjajne tekstove za italijanske novine. U Francuskoj ga baciše u tamnicu, zatim ga oslobodiše i izgnaše; u Italiji je po drugi put bio osuđen i prognan na ostrvo, odakle je pobegao i ponovo se pod drugim imenom pojavio u Italiji. Malatestu ste uvek mogli pronaći tamo gde je borba žestoka – bilo u domovini ili van nje. I tako on živi evo već trideset godina. A kada ga sretnemo posle izlaska iz zatvora ili posle bekstva sa ostrva, vidimo da je isto onako čio kao i pre. On je uvek spreman da iznova započne borbu, stalno iznenađuje uvek istom ljubavlju prema čovečanstvu i istim odsustvom mrznje prema svojim protivnicima i tamničarima; on uvek ima srdačan osmeh za prijatelje i nežnosti za decu.

Među nama je bilo sasvim malo Rusa jer je većina mojih zemljaka sledila socijaldemokrate. Sa nama je bio stari Hercenov prijatelj N. I. Žukovski, koji je Rusiju napustio 1863. godine; izuzetan, profinjen čovek, veoma inteligentan i veliki ljubimac radnika. Više nego bilo ko drugi od nas on je imao ono što Francuzi zovu »l’oreille du peuple«. Radnici su ga uvek rado slušali, jer je umeo da raspali srce naroda ukazujući mu na važnu ulogu koju treba da ima u menjanju društva. On je umeo da podstakne raspoloženje, pokazujući radnicima blistave istorijske perspektive; umeo je u trenutku da rasvetli i najzamršenije ekonomsko pitanje i da naelektriše slušaoce svojom iskrenošću i ubeđenošću. S nama je povremeno radio i bivši oficir generalštaba N. V. Sokolov, poštovalac Pol Luj Kurijea zbog njegove hrabrosti i Prudona zbog njegovih filozofskih pogleda. Sokolov je mnoge u Rusiji pridobio za socijalizam svojim člancima u listu »Русское слово«.

Pominjem samo one koji us postali šire poznati kao pisci, delegati na kongresima ili kao organizatori. Ali, pitam se nije li bolje pisati o onima koji su ostali anonimni a ipak su imali važan udeo u životu federacije kao i oni koji su pisali? Nije li bolje govoriti o običnim borcima, uvek spremnim za svaku akciju ne pitajući se da li će to biti krupna ili mala stvar, slavna ili skromna, da li će imati krupne posledice ili će samo doneti beskrajne brige njima i njihovim porodicama?

Morao bih takođe da pomenem Nemce – Vernera i Rinkea, koji su peške putovali na kongres iz Švajcarske u Belgiju; Španca Albarasina, studenta koga je štrajk u Alkoju učinio vođom Alkojske komune, a i mnoge druge; ali plašim se da moje letimične zabeleške neće moći da predstave čitaocima svo ono poštovanje i ljubav koje su prema ovoj malenoj porodici gajili svi koji su njene članove lično znali.

IV

Od svih švajcarskih gradova koje znam, Šo de Fon je možda najmanje privlačan. Nalazi se na visoravni, potpuno bez raslinja, otvorenoj oštrome vetru koji tu zimi duva. Ovde zna da napada isto tako dubok sneg kao u Moskvi, a kopni i ponovo počinje da pada onako često kao u Peterburgu. Ali bilo nam je važno da u tom centru širimo svoje ideje i da oživimo lokalnu propagandu. Tu su živeli Pendi, Špihiger, Albarasin, blankisti Fere i Žalo. Odatle sam mogao povremeno da posećujem Gijoma u Nojšatelu i Švicgebela u dolini Sent-Imje.

Za mene je počeo život ispunjen delatnošću koju sam voleo. Organizovali smo brojne skupove, sami raznoseći oglase po kafeima i radionicama. Jednom nedeljno okupljala se naša sekcija i tada je pokretana veoma živa diskusija. Išli smo takođe na razne skupove, koje su organizovale političke partije, da propagiramo anarhizam. Ja sam mnogo putovao, posećujući druge sekcije i pomažući im.

Te smo zime osvojili simpatije mnogih, iako je velika smetnja za redovan rad bila kriza u časovničarskom poslu. Polovina radnika bila je bez posla, ili je radila samo nekoliko časova nedeljno. Zato su municipaliteti morali da otvore jeftine menze. Kooperativna radionica, koju su u Šo de Fonu osnovali anarhisti, u kojoj se zarada raspodeljivala ravnomerno svima, sa puno teškoća je dolazila do poslova bez obzira na ugled koji je uživala. Špihiger – jedan od najboljih gijošera – morao je čak neko vreme da zarađuje za život drndajući vunu kod nekog tapetara.

Te godine svi smo učestvovali u demonstracijama sa crvenom zastavom, u Bernu. Talas reakcije zahvatio je i Švajcarsku i, uprkos ustavu, bernska policija je zabranila da se ulicama nosi radnička zastava. Zato je bilo potrebno da se pokaže da bar u nekim mestima radnici neće dozvoliti kršenje njihovih prava i da će pružiti otpor. Na dan godišnjice Pariske komune uputili smo se u Bern da bismo bez obzira na zabranu proneli crvenu zastavu ulicama. Naravno, došlo je do sukoba s policijom u kome su dva druga dobila udarce sabljom a dva pandura bila teže ranjena. Ali jednu crvenu zastavu su ipak uspešno doneli do sale gde je održan veličanstveni miting. Ne moram ni da dodam da su takozvane »vođe« bile u povorci i tukle se zajedno sa ostalima. Na odgovornost je bilo pozvano oko trideset švajcarskih građana, koji su svi sami izjavljivali isledniku da su učestvovali u demonstracijama i tražili da im se sudi. Oni koji su ranili pandure istupili su i rekli da su to oni učinili. Suđenje je donelo velike simpatije našoj stvari. Mnogi su shvatili da sve slobode treba stalno braniti da ne bi bile oduzete. Osude su zato bile relativno blage, ne veće od tromesečnog zatvora.

Međutim, bernska vlada je posle toga zabranila crvenu zastavu u celom kantonu. Tada je jurska federacija odlučila da je, bez obzira na zabranu, istakne u Sent-Imjeu, gde je trebalo da se održi naš godišnji kongres, i da je štiti ako bude trebalo i oružjem. Za tu priliku svi smo bili naoružani i spremili se da do kraja branimo našu zastavu. Na jednom trgu kojim je trebalo da prođemo smestio se policijski odred da bi zaustavio našu povorku, a na obližnjoj poljani vežbao je milicijski vod, kobajagi izveden na vežbu gađanja. Prolazeći ulicama grada dobro smo čuli pucnje strelaca. Ali kada se naša povorka uz zvuke vojne muzike pojavila na trgu bilo je jasno da bi policijska akcija izazvala ozbiljno krvoproliće, i gradonačelnik nam je dozvolio da mirno nastavimo. Tako smo neometano došli do sale gde se održao miting. Niko od nas nije naročito želeo sukob, ali je zanos, nastao u povorci u borbenom poretku uz zvuke vojne muzike, bio takav da je teško reći koje je osećanje preovlađivalo kada smo stigli do sale: olakšanje što nije došlo do borbenog okršaja, ili pak žaljenje zbog toga što se sve završilo tako mirno. Čovek je zaista veoma složeno biće.

Ipak, naša glavna aktivnost bila je formulisati socijalistički anarhizam, teorijski i u praktičnoj primeni. I za to je jurska federacija uradila stvar koja će uvek živeti.

Zapažali smo da se kod kulturnih nacija rađa novi oblik društva umesto starog: društvo međusobno jednakih. Njegovi članovi neće više biti prinuđeni da prodaju svoj rad i svoje mišljenje onima koji ih sada unajmljuju po sopstvenom nahođenju. Moći će da svoja znanja i sposobnosti ulože u proizvodnju koja je korisna za sve, a radi toga okupljaće se u organizme, formirane tako da povežu postojeće snage za proizvodnju najveće moguće dobrobiti za sve, a uz to bi istovremeno za ličnu inicijativu postojao maksimalan prostor. To bi društvo činilo mnoštvo saveza, povezanih međusobno radi svakog cilja koji zahteva povezanost – federacije za različite vrste poslova: poljoprivredne, industrijske, intelektualne, umetničke; i potrošačke komune koje će se pozabaviti svime što se tiče, s jedne strane uređenja staništa i zdravstvenog boljitka, i s druge strane snabdevanja hranom, odećom i drugim.

Nastaće takođe federacije opština međusobno, i potrošačkih opština sa proizvodnim savezima. I najzad, nastaće još širi savezi koji će obuhvatati celu jednu zemlju ili nekoliko zemalja, čiji će se članovi povezivati radi zadovoljavanja ekonomskih, intelektualnih, umetničkih i moralnih potreba koje se ne ograničavaju okvirima samo jedne zemlje. Svi takvi proizvodni savezi i potrošačke opštine povezivaće se međusobno slobodnim dogovorom. Tako već zajednički rade železnička društva ili poštanske institucije raznih zemalja bez centralne železničke ni poštanske uprave, premda se prvi rukovode isključivo egoističkim ciljevima, a drugi pripadaju različitim, često neprijateljskim državama. Tako rade meteorološke institucije, planinarski klubovi, engleski spasilački centri, biciklistička društva, udruženja nastavnika, literata i tako dalje, ujedinjenih radi različitih vrsta zajedničkog rada, a ponekad jednostavno iz zadovoljstva. Razvijanje novih oblika proizvodnje i raznih organizacija biće potpuno slobodno, individualna inicijativa će se podsticati, a težnja ka jednoobraznosti i centralizaciji sprečavaće se. Osim toga, takvo se društvo nipošto neće okameniti u nekakvu nepokretnu formu; ono će, baš suprotno, neprestano menjati svoj oblik jer će biti živi organizam koji se razvija. Nikakva vlast tada neće biti potrebna, pošto će u svim onim slučajevima za koje sada smatra da joj podležu ona biti zamenjena potpuno slobodnim dogovorom i sporazumom saveza; slučajevi sukoba neminovno će se smanjiti, a oni koji se ipak budu pojavili mogu se razrešiti arbitražom.

Niko od nas nije potcenjivao značaj i veličinu promene koja se ocrtavala pred nama. Bilo nam je jasno kako postojeća shvatanja da je privatna svojina nad zemljom, fabrikama, rudnicima, stanovima i tako dalje neophodna za industrijski progres a sistem nadnica nužan kao sredstvo da se ljudi privole na rad, neće tako brzo biti zamenjena uzvišenijim pojmovima o društvenoj svojini i proizvodnji. Znali smo da predstoji mukotrpan period propagande, zatim duga borba i niz pojedinačnih i kolektivnih pobuna protiv sadašnje forme upravljanja svojinom; da su neophodne lične žrtve, pojedinačni pokušaji preobražaja i lokalne revolucije – pre nego što se sada uvreženi pogledi na svojinu promene. Utoliko smo pre shvatili da kulturni narodi neće poželeti, a ni moći, da se odjednom odreknu vladajućih ideja o nužnosti vlasti, na kojima smo svi bili vaspitavani. Biće potrebna dugogodišnja propaganda i dugi niz posebnih pobuna protiv vlasti, a takođe i kompletno preispitivanje svih onih učenja koja se sada izvode pozivanjem na istoriju – pre nego što ljudi shvate koliko su grešili kada su svojoj vladi i zakonu pripisivali ono što je ustvari rezultat njihovih sopstvenih navika i društvenih instinkta. Sve smo to znali. Ali znali smo i to da ćemo propagiranjem promena u oba ova smera ići ka progresu a ne nasuprot njemu.

Kada sam bolje upoznao zapadnoevropske radnike, i intelektualce koji su ih simpatisali, ubrzo sam se uverio da oni do lične slobode drže mnogo više nego do ličnog blagostanja. Pre pedeset godina radnici su bili spremni da prodaju ličnu slobodu vladaocima raznih vrsta, čak i nekakvom Cezaru, u zamenu za obećanje materijalnog bogatstva. Ali toga sada nema. Uverio sam se da kod radnika latinskih naroda odumire slepo verovanje u izabrane vladare, čak i kada oni potiču od najboljih vođa radničkog pokreta. »Moramo pre svega saznati šta nam treba, a tada ćemo to najbolje sami uraditi« – govorili su oni i takva je misao bila snažno uvrežena među radnicima, mnogo jače nego što bi se moglo pretpostaviti. U statutu Internacionale pisalo je: »Oslobođenje radnika mora biti delo njih samih« – i ta se misao ukorenila duboko. Bolno iskustvo Pariske komune potpuno ju je potvrđivalo.

Kada je počeo komunarski ustanak mnogi su iz srednjih klasa bili spremni da i sami započnu nešto u socijalističkom pravcu ili bar da se tome ne suprotstavljaju. »Kada smo brat i ja izlazili iz naših malih soba na ulicu – pričao mi je jednom Elize Rekli – ljudi iz imućnih klasa zapitkivali su nas sa svih strana: ’Kažite, šta da radimo? Hoćemo da se isprobamo na novom putu’. Ali mi (tu se on lupio po čel

u) nismo tada znali šta da im kažemo«. Nijedna vlada nije u svom sastavu imala toliko predstavnika radikalnih partija kao Savet komune, izabran 25. marta 1871. godine. U njemu su proporcionalno bile zastupljene sve nijanse revolucionarnih shvatanja: blankisti, jakobinci, internacionalci. Ali, pošto sami radnici nisu imali određene poglede na socijalne reforme, nisu ni mogli da ih sugerišu svojim predstavnicima i zato vlada Komune ništa za to nije učinila. Ona je bila paralizovana već time što je bila odvojena od mase i boravila u Hôtel de Ville (Gradska većnica). I, razmišljajući o tome, shvatili smo da je za uspeh socijalizma neophodno propagirati ideje bezvlašća, autonomije, samodelatnosti i slobodne individualne inicijative – jednom reči, ideje anarhizma, uporedo sa idejama socijalizacije svojine i proizvodnje.

Predviđali smo, naravno, da ćemo se uz potpunu slobodu mišljenja i delovanja za svakog pojedinca sresti i sa nekim radikalnim preuveličavanjem naših principa. Nešto slično sam već video u ruskom nihilizmu. Ali odlučili smo – a iskustvo je potvrdilo da nismo pogrešili – da će sam društveni život, uz otvorene i direktne kritike mišljenja i delovanja, postepeno otkloniti radikalna preterivanja. Delovali smo, u suštini, prema starom pravilu da je sloboda najispravniji metod protiv prolaznih teškoća koje dolaze s njom. Zaista, u čovečanstvu postoji jezgro društvenih navika koje mu je preneto nasleđem iz ranijih vremena i koje se još nedovoljno ceni. Ne održavaju se te navike u društvu prinudom, jer one su starije i iznad svake prinude. Ali na njima se zasniva čitav progres čovečanstva, i sve dok ljudski rod ne počne da se degeneriše fizički i umno te navike ne mogu biti uništene, ni kritikom ljudi koji negiraju postojeću moralnost ni povremenim pobunama protiv njih. U to sam se uveravao sve više i više kako je raslo moje poznavanje ljudi i života.

Mi smo istovremeno shvatali da potrebne promene ne može da izazove ni jedan čovek – sam, makar bio i najgenijalniji. One neće nastati kao rezultat naučnog otkrića ili proviđenja, već kao posledica stvaralačkog rada samih narodnih masa. Narodne mase, a ne pojedini geniji – stvorile su srednjevekovno običajno pravo, seosku opštinu, gildu, zadrugu, srednjevekovni grad i osnove međunarodnog prava.

Mnogi naši prethodnici pokušavali su da zacrtaju idealnu republiku, zasnivajući je čas na principu vlasti, a ređe, na principima slobode. Robert Oven i Furije dali su svetu svoj ideal slobodnog društva koje se razvija organski, nasuprot idealnoj društvenoj piramidi koju su usadile Rimske imperije i katolička crkva. Prudon je nastavio Furijeov i Ovenov rad a Bakunjin je primenio svoje jasno i zamašno shvatanje filozofije istorije u kritici savremenih institucija, »gradeći istovremeno dok je rušio«. Ali sve je to bio samo pripremni rad.

Međunarodni savez radnika primenio je nov metod rešavanja zadataka praktične sociologije – okretanjem samim radnicima. Obrazovani ljudi koji su se pridružili asocijaciji laćali su se samo toga da radnicima objasne šta se dešava u mnogim zemljama, da analiziraju ostvarene rezultate i, najzad, da pomognu radnicima da precizno izraze svoje mišljenje. Nismo pokušavali da iz svojih teorijskih pogleda izvodimo kakvo treba da bude idealno društvo; mi smo samo pozivali radnike da sagledaju uzroke postojećeg zla i da na svojim skupovima i kongresima stvore praktične osnove boljeg društvenog uređenja. Raspravljalo se ovako: pitanja pokrenuta na međunarodnom kongresu preporučivana su svim radničkim savezima kao predmet izučavanja tokom naredne godine. Ona su tada bila razmatrana u čitavoj Evropi, na manjim skupovima odseka (sekcija), u skladu sa lokalnim potrebama svake grane industrije. Posle je rad sekcija bio predstavljen sledećem kongresu svake federacije, i najzad, u razrađenijem obliku, na prvom sledećem međunarodnom kongresu čitave Internacionale. Na taj su se način odozdo gradile teorijske i praktične osnove društva kome smo težili. A jurska federacija uzela je veliko učešće u stvaranju ideala kolektivista i anarhista.

Što se mene samog tiče, bivajući u tako pogodnim uslovima postepeno samo dolazio do zaključka da je anarhizam nešto više od običnog metoda delovanja ili od ideala slobodnog društva. On je, pored toga, filozofija i prirode i društva koja treba da se razvija metodom potpuno različitim od metafizičkog ili dijalektičkog metoda, primenjivanih u prošlosti u naukama koje su se bavile čovekom. Uvideo sam da anarhizam mora da se izgradi metodima koji se primenjuju u prirodnim naukama, ali ne na klizavom tlu prostih analogija, kako je radio Herbert Spenser, već na čvrstom temelju indukcije koju je čovečanstvo primenilo pri stvaranju svojih ustanova. I ja sam uradio sve što sam mogao za taj cilj.

V

U jesen 1877. godine u Belgiji su održana dva kongresa: kongres Internacionalne radničke asocijacije u Vervjeu i međunarodni socijalistički kongres u Ganu. Ganski kongres je naročito bio važan, pošto se znalo da će nemački socijaldemokrati pokušati da čitav radnički pokret u Evropi strpaju u jednu organizaciju čije bi vođstvo bio centralni komitet, koji bi predstavljao nastavak starog generalnog saveta Internacionale samo pod drugim imenom. Zato je bilo potrebno braniti autonomiju radničkih organizacija u latinskim zemljama, i mi smo uradili sve što smo mogli da bi poslali dovoljan broj delegata na kongres. Ja sam krenuo pod imenom Ljevašov, a dvojica Nemaca, slagač Verner i mehaničar Rinke, prešli su peške gotovo ceo put od Bazela do Belgije. Pa iako nas je u Ganu bilo samo devet anarhista, uspeli smo da ometemo ostvarenje centralističkog plana.

Od tog vremena prošlo je četvrt veka; održan je niz međunarodnih socijalističkih kongresa i na svakom od njih vodila se uvek ista borba: socijaldemokrati su pokušavali da zavrbuju ceo radnički pokret u Evropi pod svoju zastavu i da ga podrede svojoj kontroli, anarhisti su se pak bunili protiv toga i nastojali da to spreče. Koliko je truda otišlo uzalud! Koliko je teških reči izrečeno! Kako se rasipa snaga! I sve zato što oni koji su nastojali »da osvoje vlast u postojećoj državi« ne razumeju da se takvom aktivnošću ne može povezati ceo socijalistički pokret! Od samog početka socijalizam se razvijao u tri pravca koje su izrazili Sen Simon, Furije i Robert Oven. Sensimonizam je porodio socijaldemokratiju, furijeizam je dao osnovu anarhizmu, a učenje Ovena se u Engleskoj i Americi razvilo u trejdjunione, kooperacije i takozvani municipalni socijalizam, pri čemu je ovaj pokret ostao neprijateljski raspoložen prema državnom socijalizmu socijaldemokrata, nalazeći uz to zajedničke tačke sa anarhizmom. Ali kao posledica nedostatka želje da se shvati kako sva tri pokreta teže zajedničkom cilju trima različitim putevima, pri čemu druga dva daju svoj dragocen doprinos progresu, dvadeset pet godina bilo je izgubljeno na stvaranje neostvarljive utopije koju je trebalo da predstavlja jedan jedini radnički pokret po socijaldemokratskom obrascu.

Ganski kongres se za mene završio neočekivano.

Tri-četiri dana posle njegovog početka, belgijska policija je saznala ko je taj Ljevašov i izdala naredbu da me uhapse zato Što sam prekršio policijske naredbe prijavivši se u hotelu pod lažnim imenom. Moji belgijski drugovi su me upozorili. Tvrdili su da je tadašnja klerikalna vlada bila u stanju da me izruči Rusiji i insistirali su da bez oklevanja napustim kongres. Drugovi mi čak nisu dozvolili da se posle jednog velikog mitinga vratim u hotel. Gijom mi je preprečio put rekavši da će me ako treba i silom sprečiti da odem do hotela. Tako sam morao da odem u drugom pravcu sa nekoliko ganskih drugova, a tek što sam im se pridružio sa svih strana mračnog trga na kome su bile grupe radnika razlegli su se zvižduci i prigušeno dozivanje. To je sve izgledalo tajanstveno. Najzad, posle dužeg došaptavanja i tihog dozviždavanja grupa drugova povela me je pod zaštitom kod jednog radnika socijaldemokrate, gde je trebalo da prenoćim i gde su mene, anarhistu, primili izuzetno dirljivo kao brata. Sledećeg sam jutra ponovo otputovao u Englesku, i iskrcavajući se prvi put na obalama Temze, izazvah – sećam se – dobroćudni osmeh engleskog carinika. On je neizostavno želeo da pregleda moj prtljag, a ja sam mogao da mu pokažem samo omanju ručnu putnu torbu.

Ni ovaj put se nisam dugo zadržao u Londonu. Na osnovu bogatih materijala Britanskog muzeja latio sam se izučavanja Francuske revolucije, ustvari, toga kako nastaju revolucije. Ali to me nije zadovoljavalo; bila mi je potrebna življa delatnost pa sam ubrzo krenuo u Pariz. Posle surovog gušenja komunarskog ustanka tamo je počeo da se budi radnički pokret i ja sam uspeo da se uključim. Italijan Kosta, nekoliko francuskih radnika-anarhista i Žil Geda sa svojim drugovima, koji u to vreme još nisu bili partijski zadrti socijaldemokrati pa su, i dalje revolucionarni, odbacivali parlamentarnu delatnost – to su drugovi sa kojima sam počeo da osnivam prve socijalističke grupe.

Započesmo sa malim. Po četvorica, petorica, šestorica sastajali smo se u kafeu, a kad smo uspeli da okupimo stotinu radnika na mitingu, tada smo već likovali. Onda niko nije mogao da predvidi da će se za dve godine pokret toliko razviti. Ali u Francuskoj stvari teku na specifičan način. Kada reakcija prevlada, svi vidljivi tragovi pokreta nestaju; samo manji broj entuzijasta pokušava da pliva protiv struje. Ali gle, na neki tajnovit način, posredstvom nevidljivog apsorbovanja ideja, reakcija biva nagrižena. Nastaje nova struja, i onda se odjednom pokazuje da je ideja koju su svi već smatrali mrtvom bila sve vreme živa, da je rasla i širila se. I čim javna agitacija postane moguća, pojavljuju se odjednom hiljade pristalica čije postojanje niko nije naslućivao. »U Parizu – govorio je stari Blanki – uvek ima pedesetak hiljada ljudi koji nikako ne učestvuju u skupovima i demonstracijama, ali čim osete da bi narod mogao da izađe na ulice i tamo iskaže svoje mišljenje oni se odmah pojave i ako treba kreću u juriš«. E, pa tako je bilo opet. Nije nas bilo više od dvadesetak koji smo mogli da povedemo pokret i nismo imali više od dvesta otvorenih pristalica. Na prvom pomenu Komuni, u martu 1878. godine, svakako nas nije bilo više od dvesta. Ali dve godine kasnije došla je amnestija za komunare i sav radnički živalj Pariza pokuljao je na ulice da pozdravi povratnike. Masovno su učestvovali na mitinzima i oduševljeno prihvatali prognanike. Socijalistički pokret je odjednom porastao i povukao za sobom radikale.

Ali u aprilu 1878. godine još nije bio nastupio čas ponovnog buđenja i jedne prelepe noći uhapsiše Kostu i još jednog našeg druga anarhistu, Francuza Pedusoa. Policijski sud ih je osudio na godinu i po zatvora, kao članove Internacionale. Ja sam hapšenje izbegao zahvaljujući grešci. Policija je tražila Ljevašova i otišla da uhapsi jednog ruskog studenta sa sličnim prezimenom. Ja sam bio prijavljen pod pravim imenom i proživeo sam u Parizu još oko mesec dana. Onda su me pozvali u Švajcarsku.

VI

Za vreme tadašnjeg boravka u Parizu upoznao sam se sa I. S. Turgenjevom. On je zajedničkom prijatelju P. L. Lavrovu rekao da želi da se sretne sa mnom i da kao pravi Rus proslavi moje bekstvo skromnim drugarskim ručkom. Prešao sam prag velikog romansijera gotovo sa strahopoštovanjem. Svojim »Lovčevim zapisima« učinio je ogromnu uslugu Rusiji, izazivajući gnušanje prema sistemu kmetstva (tada još nisam znao da je Turgenjev sarađivao u listu »Колокол«) a i svojim kasnijim pričama bio je za mladu inteligenciju isto toliko koristan. Usađivao je visoke ideale i pokazao ko je ruska žena, kakva se blaga kriju u njenom srcu i umu i šta ona može učiniti kao nadahniteljka muškarca. Naučio nas je kako se najbolji ljudi ponašaju prema ženama i kako oni vole. Na mene i hiljade mojih savremenika ovaj deo Turgenjevljevog učenja stvorio neizbrisive utiske – neuporedivo snažnije nego i najbolji članci u odbranu ženskih prava.

Dobro je poznato kako je Turgenjev izgledao. Bio je veoma lep: visok, čvrste građe, sa mekim sedim kovrdžama. Njegove su oči blistale umnošću i u njima se video plamičak duhovitosti; ponašanje se odlikovalo onom jednostavnošću bez imalo afektacije karakterističnom za najbolje ruske pisce. Njegova je glava iz prve svedočila o izuzetnim intelektualnim sposobnostima, a kad su posle njegove smrti Pol Bjer i Pol Rekli (hirurg) izmerili Turgenjevljev mozak, otkrili su da znatno prevazilazi najteži od tada poznatih mozgova, a to je bio Kiveov – tako da nisu poverovali svojoj vagi, pa su nabavili novu da još jednom provere.

Posebno je bio upečatljiv Turgenjevljev govor. Govorio je, kao što je i pisao, slikovito. Kada je hteo da razvije neku misao nije posezao za filozofskim argumentima, iako je bio majstor za filozofske rasprave, već je objašnjavao nekom scenom prenetom tako umetnički kao da je bila iz neke njegove priče.

— Imali ste priliku da dosta posmatrate Francuze, Nemce i druge Evropljane – rekao mi je jednom prilikom. »Jeste li primetili da postoji neizmeran jaz između mnogih shvatanja stranaca i nas Rusa: ima tačaka u kojima se nikada nećemo moći složiti.«

Odgovorih da nisam primetio takve stvari...

— A ne, ima ih. Evo vam i primera. Jednom prilikom bili smo na premijeri jednog komada. Sedeo sam u loži sa Floberom, Dodeom, Zolom, (ne sećam se tačno da li je pomenuo i Dodea i Zolu, ali jednog od njih je sigurno pomenuo). Svi oni su, naravno, ljudi naprednih shvatanja. Siže predstave beše ovaj. Žena je napustila muža i sad živi sa drugim. U komadu je on bio prikazan kao izvrstan čovek. Nekoliko godina bili su potpuno srećni. Njena deca, dečak i devojčica, bili su bebice kad se majka rastala s njihovim ocem. Sada su porasli i verovali da je ljubavnik njihove majke i njihov otac. On se prema njima odnosio kao prema rođenoj deci, voleo ih je i oni su njega voleli. Devojka je napunila osamnaest godina, a dečak je imao oko sedamnaest. A onda, scena porodičnog skupa za doručkom. Devojka prilazi svome navodnom ocu i on hoće da je poljubi. Ali tad dečak, koji je nekako saznao istinu, skače i viče:

— Da se niste usudili! (N’osez pas!)

Taj uzvik izazva buru u pozorištu. Razleže se eksplozija aplauza. Flober i ostali aplaudirali su takođe. Bio sam, naravno, revoltiran.

— Kako! – govorio sam, pa ta je porodica bila srećna... Taj se čovek odnosio prema deci bolje nego njihov pravi otac... njihova majka ga je volela, bila je srećna s njim... Pa tog gadnog, pokvarenog klinca prosto treba istući... Ali ma koliko da sam se ja posle bunio, niko me od ovih naprednih pisaca nije razumeo«.

Ja sam se, naravno, potpuno slagao sa Turgenjevom što se tiče ovog slučaja a primetio sam samo to da su njegova poznanstva bila uglavnom sa ljudima srednjeg sloja. Tu je razlika između nacija snažno uočljiva. Moja su poznanstva bila isključivo sa radnicima, a svi radnici, a naročito svi seljaci, bez obzira na zemlju, veoma su slični.

Međutim, govoreći to nisam bio u pravu. Upoznavši se napokon bliže sa francuskim radnicima, mislio sam često o tačnosti Turgenjevljevih zapažanja. Zaista, postoji duboka provalija između ruskih pogleda na brak i shvatanja o tome koja vladaju u Francuskoj među radnicima kao i među buržoazijom. I u mnogim drugim stvarima ruski se pogledi takođe duboko razlikuju od gledišta drugih naroda.

Negde je, posle smrti Turgenjeva, bilo rečeno da se on spremao da napiše priču na pomenutu temu. Ako je započeo da je piše, scena koju sam ispričao mora biti u njegovom rukopisu. Kakva je šteta što Turgenjev nije napisao to delo! U potpunosti »zapadnjak« po shvatanjima, mogao je da iskaže duboke misli o temi koja ga je sigurno veoma interesovala čitavog života.

Među svim beletrističarima XIX veka, Turgenjevu, bez sumnje, nema ravnog po umetničkoj obradi i kompoziciji dela. Njegova je proza zvučna kao muzika – kao duboka Betovenova muzika, a u nizu njegovih romana: »Rudin«, »Plemićko gnezdo«, »Uoči novih dana«, »Očevi i deca«, »Dim« i »Novina« nalazimo dosledno razvijenu sliku predstavnika obrazovnih slojeva – »stvaralaca istorije«, počev od 1848. godine. Svi tipovi odslikani su sa takvom filozofskom dubinom i poznavanjem ljudske prirode, sa takvom umetničkom prefinjenošću kojima nema ravnih ni u jednoj drugoj literaturi. Međutim, veći deo omladine je na roman »Očevi i deca«, koji je Turgenjev smatrao svojim najjačim delom, reagovao gromoglasnim protestom. Ona je smatrala da nihilista Bazarov nipošto nije predstavnik mlade generacije. Mnogi su u njemu čak videli karikatura omladine. Ovaj nesporazum je Turgenjeva jako zaboleo. Iako je do njegovog pomirenja sa omladinom konačno došlo u Peterburgu posle »Novine«, rana koju su zadali ti napadi nikada nije bila zalečena.

Turgenjev je od Lavrova čuo da sam ja strastveni ljubitelj njegovih dela, pa me je jednom, kada smo se kočijama vraćali iz posete radionici Antokoljskog, upitao kakvo je moje mišljenje o Bazarovu. Odgovorih iskreno: »Bazarov je veličanstveni tip nihiliste, ali oseća se da njega niste voleli kao druge svoje junake«.

— Naprotiv, jako sam ga voleo – uskliknuo je Turgenjev sa neočekivanim žarom. »Kad stignemo kući pokazaću vam dnevnik, tu sam zapisao kako sam plakao kada sam priču završio smrću Bazarova.«

Turgenjev je nesumnjivo voleo misaoni karakter Bazarova. On se toliko identifikovao sa nihilističkom filozofijom svog junaka da je čak i pisao dnevnik u njegovo ime u kome je ocenjivao događaje sa bazarovske tačke gledišta. Ali, mislim da se Turgenjev više divio Bazarovu nego što ga je voleo. U sjajnom predavanju o Hamletu i Don Kihotu, Turgenjev je sve ljude koji »pokreću istoriju« podelio u dve vrste, koje su predstavljale jedan, odnosno drugi od ta dva tipa. »Pre svega analitičnost, egoizam, a zato i odsustvo vere. On ceo živi samo za sebe, on je egoist; ali ipak egoist ne može da veruje u sebe« -otako je Turgenjev okarakterisao Hamleta. Zato je on skeptik – i nikada ništa neće uraditi, dok Don Kihot, koji ratuje sa vetrenjačama a brijačko čanče vidi kao Mambrinov šlem (ko od nas nije pravio slične greške?) – vodi za sobom mase. One uvek slede onog koji, ne obazirući se ni na podsmeh većine ni na proganjanja – odlučno ide napred, ne gubeći iz vida cilj koji je možda samo on video. Don Kihoti traže, padaju, dižu se ponovo i na kraju krajeva uspevaju. I to je sasvim pravedno. Međutim, »iako Hamletov negativitet sumnja u dobro, u zlo već on ne sumnja i baca se u žestok boj protiv njega...« »Hamletov skepticizam nije nikako indiferentnost«. »Ali u negaciji, kao i u vatri, postoji razorna moć«, a ta moć uništava njegovu volju.

Ovim je mislima, čini mi se, Turgenjev dao ključ za razumevanje svog odnosa prema sopstvenim junacima. On, i neki od njegovih najboljih prijatelja, bili su manje ili više Hamlet. Turgenjev je voleo Hamleta – a zanosio se Don Kihotom. Eto zašto je poštovao i Bazarova. Odlično je ocrtao njegovu duhovnu nadmoć, izvrsno je razumeo tragiku Bazarovove usamljenosti, ali ga nije mogao obaviti onom nežnošću, onom poetskom ljubavi koju je, kao bolesnom drugu, darovao svojim junacima kada su bili bliži hamletovskom tipu. Takva bi ljubav u ovom slučaju bila neumesna.

— Jeste li znali Miškina? – pitao me je jednom 1878. godine. Kada se sudilo našim kružocima, snažna ličnost Miškina jasno je izbila u prvi plan.

— Želeo bih da znam sve što je u vezi s njim – nastavljao je Turgenjev – To je čovek, ni najmanjeg traga hamletovštine – i Turgenjev je, govoreći to, očigledno smišljao novi tip koga je istakao ruski pokret, a koji nije postojao u periodu oslikanom u »Novini«. Taj tip se pojavio dve godine kasnije.

I. S. Turgenjeva sam poslednji put video dal’ u jesen ili u julu, 1881. godine. Već je bio veoma bolestan i mučila ga je misao kako je njegova dužnost da napiše pismo Aleksandru III – koji je upravo bio stupio na presto i još se kolebao kakvu politiku da sledi – da bi mu ukazao na to kako je neophodno dati Rusiji ustav. Sa neskrivenim bolom Turgenjev mi je govorio: »Osećam da sam dužan to da uradim, ali isto tako vidim da neću imati snage za to«. U stvari već je trpeo teške muke od raka kičmene moždine. Bilo mu je teško da sedi i govori čak i nekoliko minuta. Tako nije ni napisao pismo Aleksandru III.

VII 

 U to vreme, stvari su se u Rusiji potpuno preokrenule. Turski rat 1877. godine završio se opštim nezadovoljstvom. Do početka ovog rata sudbina Slovena je svuda u Rusiji izazivala velike simpatije. Mnogi su takođe verovali da će posle rata za oslobođenje Balkanskog poluostrva uslediti reforme u samoj Rusiji. Ali oslobođenje Slovena bilo je samo delimično. Ogromne žrtve ruskog naroda bile su upropašćene greškama visokih vojnih vlasti. Desetine hiljada vojnika palo je u bitkama koje su se završile tek delimičnom pobedom, a koncesije iznuđene od Turske izgubljene su na Berlinskom kongresu. Isto tako, svima je bilo dobro poznato da su krađe iz državne blagajne za vreme ovog rata uzele maha gotovo u istim razmerama kao i u vreme Krimskog.

Sred tog opšteg nezadovoljstva, krajem 1877. godine, započelo je suđenje sto devedeset trojici, hapšenih počev od 1873. godine. Optuženi, koje su branili najbolji advokati, odmah su pridobili simpatije široke javnosti. Oni su impresionirali peterburško društvo. A još kada se saznalo da je većina čekajući suđenje provela u tamnici po tri ili četiri godine i da ih je dvadesetak poludelo ili izvršilo samoubistvo, simpatije su se povećale, čak i kod sudija. Sud je najstrože kazne dosudio manjem broju a ostalima relativno blage, zbog toga što je istražni zatvor trajao tako dugo da je sam po sebi već bio surova kazna pa bi bilo nepravično povećavati je. Svi su očekivali da će car kazne još više ublažiti. Desilo se, međutim, na opšte zgražavanje, da je Aleksandar II razmotrivši sudske odluke kazne povećao. Oslobođene su prognali u udaljene ruske i sibirske gubernije, a oni koje je sud kaznio kratkotrajnim zatvorom upućeni su na po pet ili deset godina robije. Sve je to bilo maslo načelnika Trećeg odeljenja, žandarskog glavešine generala Mezenceva.

U isto to vreme viši načelnik peterburške policije, general Trepov, pošto je prilikom posete istražnom zatvoru primetio da politički zatvorenik Bogoljubov nije skinuo kapu pred njim - svemoćnim satrapom, nasrnuo je na njega pesnicama; a kada mu se ovaj još i suprotstavio, Trepov je naredio da ga išibaju. Ubrzo su, saznavši šta se desilo, ostali zatvorenici bučno protestovali u svojim ćelijama i zato su dobili žestoke batine od nadzornika i policajaca.

Ruski politički osuđenici bez pogovora su izdržavali surovo progonstvo i robiju, ali su bili čvrsti u odluci da ni u kom slučaju ne trpe fizičko kažnjavanje. Mlada devojka Vera Zasulič, koja Bogoljubova nije ni poznavala, uzela je revolver, uputila se do višeg šefa policije i pucala u njega. Trepov je bio samo ranjen. Aleksandar II došao je da vidi mladu heroinu, koja mora da je na njega ostavila snažan utisak izuzetno simpatičnim licem i skromnošću. Trepov je u Peterburgu imao puno neprijatelja tako da su oni uspeli da se ovaj slučaj nađe na običnom sudu porotnika. Vera Zasulič je na sudu izjavila da se oružja latila tek pošto su bezuspešno isprobana sva sredstva da se stvar obelodani. Obraćali su se čak i peterburškom dopisniku novine »Times«, da bi on obelodanio činjenice, ali ni on to nije učinio, sigurno smatrajući da je priča neverovatna. Tek tada je Vera Zasulič, ne rekavši nikome ni reči o svojoj nameri, krenula da puca u Trepova. Sada, kada je stvar postala svima poznata, čak joj je bilo drago što je Trepov bio samo lakše ranjen. Porotnici su Veru Zasulič proglasili nevinom, a kada je prilikom njenog izlaska iz suda policija ponovo pokušala da je uhapsi omladina koja se tiskala na ulici otela ju je iz žandarskih ruku. Ona je otišla u inostranstvo i ubrzo nam se pridružila u Švajcarskoj.

Ovaj događaj impresionirao je celu Evropu. Bio sam u Parizu kada je stigla vest o oslobađajućoj presudi. Toga sam dana zbog raznih poslova morao da svratim u nekoliko redakcija. U svakoj su urednici bili oduševljeni i pisali su ubojite uvodnike kujući devojku u zvezde. Čak i ozbiljna »Revue des Deux Mondes« pisala je u godišnjem pregledu da su na društveno mnenje Evrope 1878. godine najjači utisak ostavile dve ličnosti: knez Gorčakov za vreme Berlinskog kongresa i Vera Zasulič. Njihovi portreti našli su se u mnogim kalendarima i almanasima. Što se tiče evropskih radnika, samopregor Vere Zasulič delovao je na njih veoma snažno.

Nekoliko meseci kasnije, bez ikakve zavere, dogodila su se jedan za drugim četiri atentata na krunisane glave. Radnik Gedel, a odmah za njim i doktor Nobeling, pucali su na nemačkog imperatora; nekoliko nedelja kasnije španski radnik Oliva Monkasi izvršio je atentat na Alfonsa XII, a kuvar Pasanante bacio se nožem na italijanskog kralja. Evropske vlasti nisu mogle da prihvate mogućnost da su se atentati na tri kralja mogli dogoditi bez neke međunarodne urote, pa su se uhvatili za pretpostavku da je za to odgovorna jurska federacija Međunarodnog saveza radnika.

Od tada je prošlo više od dvadeset godina i ja mogu kategorički da tvrdim da nikakvih pouzdanih činjenica koje bi potvrđivale sličnu pretpostavku nije bilo. Ipak, sve evropske vlade vršile su pritisak na Švajcarsku, okrivljujući je da pruža utočište revolucionarima koji organizuju takve zavere. Urednik naših novina »Avant-Garde«, Pol Brus bio je uhapšen i izveden na sud. Međutim, videći da nema ni najmanje osnova za pretpostavku da su Brus ili jurska federacija učestvovali u pomenutim atentatima, švajcarske sudije su osudile urednika zbog jednog njegovog članka na kratkotrajni zatvor i desetogodišnje izgnanstvo iz Švajcarske, ali su zato novinu zabranili. Federalna vlada je čak svim švajcarskim štamparijama preporučila da više ne štampaju takve publikacije. Tako je jurska federacija ostala bez svojih novina.

Osim toga, švajcarski političari, koji su poodavno popreko gledali na jačanje anarhističke agitacije u njihovoj zemlji, pokušali su da nateraju najistaknutije članove Švajcarske da odstupe od jurske federacije, i to merama koje bi ih onemogućile da zarađuju za život. Brusa su izgnali iz Švajcarske. Džems Gijom, koji je uprkos svim preprekama tokom osam godina podržavao zvanični organ federacije a sredstva za život sticao pomoću privatnih časova, sada nije mogao da dođe ni do kakvog posla i bio je prinuđen da ode iz Švajcarske u Francusku. Ademar Švicgebel nije više mogao da nađe posao u časovničarskom zanatu, a pošto je imao veliku porodicu morao je da napusti pokret. Špihiger se nalazio u istoj situaciji i emigrirao je. Došlo je do toga da sam ja, stranac, morao da se prihvatim uređivanja jurskih novina. Naravno, dvoumio sam se; ali pošto drugog izlaza nije bilo, u februaru 1879. godine dva moja druga, Dimartre i Hercih, i ja osnovali smo u Ženevi novi dvonedeljni list »Le Révolté«. Većinu tekstova sam morao sam da pišem. Naša izdavačka sredstva činilo je samo dvadeset i tri franka, ali smo svi revnosno skupljali novac i uspeli smo da objavimo prvi broj. Naš časopis imao je umereni ton, ali je njegova suština bila revolucionarna; i ja sam se, koliko sam mogao, trudio da se u njemu nađu najsloženije ekonomske i političke teme, pisane jezikom pristupačnim prosvećenim radnicima. Naš prethodni list se u najboljim vremenima prodavao u svega šesto primeraka. Sada smo »Le Révolté« štampali u dve hiljade primeraka i sve bi se prodalo za nekoliko dana. List je imao uspeha i dan-danas izlazi u Parizu pod nazivom »Temps Nouveaux«.

Socijalističkim novinama često preti opasnost da se pretvore u sumoran list, pun žalopojki zbog životnih uslova. Oni pišu o teškom položaju radnika u rudnicima, u fabrikama i na selu; slikovito opisuju bedu i muke radnika u vreme štrajkova, ističući njihovu nemoć u borbi sa preduzimačima. A takva hronika beznadežnog truda, koje takve novine ponavljaju iz nedelje u nedelju, izaziva kod čitaoca najmučnije osećanje. Tada, radi protivteže takvom utisku, urednik prvenstveno računa na vatrene reči, pokušavajući pomoću njih da ulije čitaocu veru i snagu. Smatrao sam, nasuprot tome, da revolucionarne novine prvenstveno treba da pišu o znacima koji nagoveštavaju nadolazak novog doba, o rađanju novih oblika društvenog života i o rastućem buntu protiv zastarelih institucija. Te znake treba pratiti, pravilno ih upoređivati i povezivati, tako da se neodlučnima duhom pruži ona neprimetna i često nesvesna podrška koju napredna gledišta uočavaju svuda oko sebe kad se u društvu bude nove ideje. Prvenstveni zadatak revolucionarnih novina jeste da navedu čoveka da vidi sebe u jedinstvu sa pulsirajućim srcem čovečanstva, u začetoj pobuni protiv vekovne nepravde i u pokušajima stvaranja novih oblika života. Uspešne revolucije rađa nada, a ne očajanje.

Istoričari nam često govore kako je ovaj ili onaj filozofski sistem uticao na neku promenu ideja, a zatim i institucija. Ali, to nije istorija. U stvari, najveći filozofi su samo hvatali nagoveštaje promena koje se bliže, razumevali su njihovu unutrašnju povezanost i, rukovođeni indukcijom i intuicijom, predviđali nastupajuće događaje. Sociolozi su nam sa svoje strane zacrtavali planove socijalnih organizacija, polazeći od malog broja principa i razvijajući ih logički, kao što se geometrijske teoreme izvode iz malog broja aksioma. Ali to nije sociologija. Valjano socijalno predviđanje moguće je samo ako se pažnja posveti hiljadama znakova novog života, uz razdvajanje slučajnih činjenica od organički nužnih i ako se generalizacije zasnivaju na toj jedinoj čvrstoj osnovi.

Upravo sa takvim metodom mišljenja nastojao sam da upoznam svoje čitaoce. Uz to, pisao sam sa što manje teških reci da bi se i najobičniji radnici navikli na sopstveno razmišljanje o tome gde i kako ide društvo, da bi im bila ostavljena mogucnost da sami poprave pisca ako su njegovi zaključci netačni. Što se pak tiče kritike postojećeg uređenja, njome sam se bavio samo da bi se razjasnilo šta je koren zla i da bih pokazao da su osnovni izvori svih nevolja – duboko ukorenjeno i brižljivo negovano klanjanje pred zastarelim formama, kao i široko rasprostranjen kukavičluk duha i volje.

Dimartre i Hercih su me u tome potpuno podržavali. Dimartre se rodio u jednoj od najsiromašnijih seljačkih porodica u Savoji. Išao je samo u osnovnu školu, a i to kratko. Ipak, bio je među najinteligentnijim i najdovitljivijim ljudima koje sam ikada imao priliku da sretnem. Njegove procene ljudi i tekućih događaja bile su tako izuzetne po bistrini da su se vremenom pokazivale kao proročanske. Dimartre je ujedno bio veoma suptilan kritičar tekuće socijalističke literature i nije ga nikada bilo moguće zaslepiti vatrometom kitnjastih reči i kvazi-nauke. Hercih beše mlad trgovački pomoćnik, rodom iz Ženeve, odmeren, stidljiv, crveneo je kao devojčica kada bi izricao neku originalnu ideju. A kad su me uhapsili i kad je odgovornost za novine ostala na Hercihu, on je, zahvaljujući svojoj volji, naučio veoma dobro da piše. Sve ženevske gazde su ga bojkotovale i njegova je porodica pala u najveću bedu, ali on je ipak radio za novine dok se nije pojavila mogućnost da izlaze u Parizu. Sada on, zajedno sa Italijanom Bertonijem izdaje u Ženevi odličan anarhistički list »Le Réveil«.

Na sud ove dvojice mogao sam potpuno da se oslonim. Ako bi se Hercih mrštio i mrmljao: »da, dobro, može« – znao sam da članak neće valjati. A kada bi Dimartre, koji se žalio da su mu naočare loše kad je morao da odgoneta ne baš čitak rukopis i zato je tekstove čitao samo prilikom korekture, čitanje prekidao uzvikom: »Non, ça ne va pas!« (ne, ovo ne ide) – odmah sam shvatao da stvar nije u redu i pokušavao da pogodim šta je to izazvalo njegovo negodovanje. Znao sam da je potpuno beskorisno da ga ispitujem. Dimartre bi odgovorio: »Pa, to nije moja stvar, nego vaša! Ne, odgovara. To je sve što ja mogu da kažem«. Ali ja sam osećao da je on u pravu i seo bih da to mesto napišem ponovo. I ne samo to, uzeo bih slog i slagao umesto neprihvaćenih nove redove.

Treba da kažem, pogađala su nas i teža vremena. Tek što smo objavili četiri ili pet brojeva, štamparija u kojoj smo štampali otkazala nam je usluge. Za radnike i njihova izdanja sloboda štampe, naznačena u ustavima, ima mnogo ograničenja, uz ona koja su navedena u zakonu. Vlasnik štamparije nije imao ništa protiv naših novina; dopadale su mu se, ali u Švajcarskoj sve štamparije zavise od vlade, koja im daje razne narudžbine kao na primer, štampanje statističkih izveštaja, formulara i slično. Našem štamparu kategorički su rekli da ne računa više sa narudžbinama ženevskih vlasti ako nastavi da štampa »Révolté« – i on se povinovao. Obišao sam celu francusku Švajcarsku i video se sa vlasnicima svih štamparija, ali čak sam i od simpatizera naših novina dobijao isti odgovor: »Mi ne možemo da opstanemo bez narudžbi vlasti, a ako primimo da štampamo ’Le Révolté’, neće nam ih davati.«

Vratio sam se u Ženevu prilično klonulog duha, ali Dimartre je bio prepun žara i nade. »Odlično – rekao je – osnovaćemo sopstvenu štampariju! Zadužićemo se, sa obavezom da to isplatimo za tri meseca. A za ta tri meseca svakako ćemo ih isplatiti«

— Ali gde da nađemo novac? Imamo samo nekoliko stotina franaka – prigovarao sam.

— Novac? Sitnica! Naći će se novac. Samo da brzo naručimo leva i odmah ćemo izbaciti jedan broj. Novac će se pojaviti«. I tada su se njegove reči obistinile. Kada je naš sledeći broj izašao iz naše lične »Imprimerie Jurissienne«, i mi smo objavili čitaocima kakve imamo teškoće, i kada smo osim toga izdali još dve brošure, pri čemu smo svi pomagali u slaganju i štampanju – novac se stvarno pojavio. Istina, to su uglavnom bili bakrenjaci i sitni srebrnjaci, ali dug je bio vraćen. Ceo život slušam kuknjavu naprednih partija zbog nedostatka sredstava, ali što više živim sve se više uveravam da naša glavna teškoća nije nedostatak novca, već nedostatak ljudi koji bi čvrsto i jasno išli ka postavljenom cilju i podsticali druge. I evo, ima već dvadeset sedam godina kako naša novina živi iz dana u dan; pozivi na pomoć pojavljuju se gotovo u svakom broju. Ali sve dok ima ljudi koji ulažu u posao svu svoju energiju, kao što su radili Dimartre i Hercih u Ženevi, a sada već više od dvadeset godina tako radi Grav u Parizu – novca će biti. Godišnji prihod, koji odlazi na štampanje novine i brošura, čini oko osam hiljada rubalja, a stvara se uglavnom od bakrenjaka i sitnog srebra koje prilažu radnici. Za novinu kao i za sve drugo ljudi su važniji od novca.

Smestili smo našu štampariju u jednoj maloj sobi. Naš slovoslagač – Ukrajinac, pristao je da slaže novinu za stvarno skromnu platu od šezdeset franaka mesečno. I, ako je njome mogao da se prehrani i da ponekad ode u operu, bio je sasvim zadovoljan.

— Idete u saunu, Ivane? – upitao sam ga jednom kada sam ga sreo na ulici sa smotuljkom pod miškom.

— Ne, selim se u novi stan – odgovorio je pevajućim glasom i sa uobičajenim osmehom.

Nažalost, on nije znao francuski. Pisao sam članke najboljim svojim rukopisom i tako često žalio što sam tako slabo koristio časove krasnopisa dobrog Eberta, ali Ivan je imao sposobnost da francuski čita na svoj način. Umesto »immédiatement«, čitao je »immidiotermut« ili »immuidiatmunt«, pa je u skladu sa tim slagao neverovatne francuske reči koje je sam izmislio. Ali pošto je zapažao intervale, redovi mu nikada nisu bili duži pa je bilo dovoljno samo izmeniti dvanaestak slova u redu, i sve bi bilo kako treba. Nas dvojica smo bili u odličnim odnosima, i uz njegovu pomoć ubrzo sam i ja pomalo naučio da slažem slova. Slog je uvek bio gotov na vreme, da bi bio odnet na korekturu našem drugu Švajcarcu, koji je bio odgovorni urednik i kome smo uredno nosili da pregleda ceo broj u špaltama. Onda bi neko od nas odvozio kalupe kolicima na štampanje. Naša »Imprimerie Jurassienne« ubrzo je postala veoma poznata po svojim izdanjima, naročito po brošurama, za koje smo zahvaljujući Dimartreovoj upornosti određivali sasvim malu cenu, najviše desetak santima, četiri kopejke.

Za naše male brošure morali smo da napravimo poseban slog. Moram da priznam, ponekad sam zavidio piscima koji se ograničavaju brojem stranica razvijajući svoje misli i mogu da koriste dobro poznato Talejranovo opravdanje: »Nisam imao vremena da budem kratak«. Kada je trebalo da sažmem rezultate višemesečnog rada – na primer o poreklu zakona – o brošuricu, morao sam još puno da radim na njemu da bih bio kratak. Ali, mi smo pisali za radnike za koje je dvadeset santima ponekad prevelika suma. Zato su se naše brošure za jedan ili dva sua (po dve i po četiri kopejke) prodavale na desetine hiljada i prevođene na druge jezike u inostranstvu. Kasnije, kada sam čamio u zatvoru u Francuskoj, Elize Rekli objavio je u posebnoj knjizi moje uvodnike, pod naslovom koji je on smislio »Reči jednog buntovnika« – Paroles d’un Révolté.

Stalno smo u prvom redu imali u vidu Francusku, ali »Révolté« je za vreme Mak Mahona bio strogo zabranjen. A krijumčari su prenosili toliko krupnih stvari iz Švajcarske u Francusku da nisu hteli da imaju posla sa našom novinom. Ja sam jednom krenuo sa njima, prešao francusku granicu i zaključio da su oni hrabar svet, na koje se može osloniti, ali nisu hteli da prenose naše novine. Sve što smo mogli da uradimo bilo je da ih šaljemo u zatvorenim kovertama na stotine adresa u Francuskoj. Za poštarinu ništa nismo uzimali, računajući na dobrovoljne priloge pretplatnika za poštanske troškove – što su oni i radili. Ali, često smo mislili kako francuska policija propušta odličnu priliku da definitivno uništi naša izdanja. Mogla je samo da se pretplati na stotinak primeraka a da ne šalje dovoljni prilog.

Prvu godinu mogli smo da računamo samo na sebe same; ali postepeno se Elize Rekli zainteresovao za to, a zatim nam se pridružio i, kasnije, kada sam bio uhapšen, predao se novini svom dušom. Prvog leta Rekli me je pozvao da mu pomognem u pisanju jednog toma njegove monumentalne geografije posvećenog azijskoj Rusiji. On je naučio ruski, ali je smatrao da mu, pošto sam boravio u Sibiru, mogu biti od koristi svojim svedočanstvima. Zdravlje moje žene bilo je slabo i lekari su joj naložili da što pre napusti Ženevu i njene hladne vetrove, i zato smo u proleće 1880. godine prešli u Klaran, gde je Rekli tada živeo. Nastanili smo se iznad Klarana, u maloj kući sa pogledom na plave vode Lemanskog jezera i na snežni vrh Dent di Midi. Pod prozorima je žuborila reka, koja se posle kiše pretvarala u bučnu bujicu koji prevrće ogromno kamenje i probija nova korita. Preko puta nas, na planinskom nagibu video se stari zamak Šatlar, čiji su vladari sve do revolucije burla papei (to jest, spaljivača papira) 1799. godine uzimali od susednih seljaka, kmetova, feudalni namet u slučaju rođenja, svadbi i sahrana. Tu sam, uz učešće moje žene, sa kojom sam razmatrao svaki događaj i svaki planirani članak i koja je bila najstroži kritičar mojih dela, napisao svoje najbolje tekstove za »Révolté« – između ostalih i poruku »Omladini«, čije su hiljade primeraka rasturene na raznim jezicima. U stvari, tu sam stvorio osnovu za sve što sam kasnije napisao. Nama, anarhistima, koje su proganjanja rasejala po celom svetu, najviše trebaju kontakti sa .obrazovanim ljudima koji imaju isti način mišljenja. U Klaranu sam imao takav odnos sa Elize Reklijem i Lefranseom; a osim toga još i čvrste veze sa radnicima, koje sam nastavio da podržavam. I, mada sam puno radio na geografiji, mogao sam da vršim anarhističku propagandu, još širu nego ranije.

VIII

U Rusiji se borba za slobodu zaoštravala sve više i više. U to vreme vodeno je nekoliko političkih procesa: »Sto devedeset trojica, »Pedesetorice«, »Dolgušinaca« i drugi; i iz svih je proizilazilo jedno isto. Omladina je išla da propagira socijalizam u fabrikama i selima, rasturane su brošure štampane u inostranstvu, a narod je pozivan pomalo neodređeno i nejasno na pobunu protiv teških ekonomskih uslova. Jednom reči, radilo se ono što posvuda rade socijalistički agitatori. Nisu bili pronađeni nikakvi tragovi zavere protiv cara, ili pak priprema za revolucionarni način delovanja. I zaista, ništa nalik na to nije ni postojalo. U to vreme veći deo omladine se čak neprijateljski odnosio prema takvoj delatnosti. Prisećajući se sada pokreta od 1870. do 1878. godine, mogu da kažem, bez straha da ću pogrešiti, da bi se većina mladih zadovoljila mogućnošću da mirno živi među seljacima i fabričkim radnicima, da ih uči i radi sa njima, neposredno ili u zemstvima – jednom reči, mogućnošću da čini narodu one bezbrojne usluge kojima obrazovani, dobronamerni i ozbiljni ljudi mogu biti korisni za seljake i radnike. Znao sam ljude iz tog pokreta i govorim sa potpunim poznavanjem stvari.

Međutim, presude sudova bile su surove, besmisleno surove, jer se pokret, rođen iz čitavog prethodnog stanja Rusije, isuviše duboko ukorenio da bi mogao biti uništen samo surovim kaznama. Osude na šest, deset, dvanaest godina robijaškog rada u rudnicima, uz naknadno doživotno progonstvo u Sibir, postale su obična stvar. Desilo se čak da su jednu devojku oterali na devet godina robijaškog rada zato što je nekom radniku dala zabranjenu socijalističku brošuru. U tome se sastojao sav njen zločin. Drugu, četrnaestogodišnju devojku Gukovsku osudili su na progonstvo u istočni Sibir zato što je, kao Geteova Klaren, pokušala da podstrekne ravnodušnu gomilu da oslobodi Kovaljskog i drugove osuđene na smrt. Međutim, njen postupak je u Rusiji tim pre bio prirodan, čak i s tačke gledišta vlasti, što kod nas nema smrtne kazne za krivična dela i njena primena na političke prestupe predstavljala je novinu, ili tačnije – povratak na najteža nasleđa iz Nikolajevih vremena. Bačena u zabito selo, Guskovska se ubrzo zatim utopila u Jeniseju. Čak su i one koje bi sud oslobodio, administrativnim putem slali u udaljena sibirska i ruska naselja, gde ih je očekivala smrt od gladi na državnoj pomoći u iznosu od tri rublje mesečno. U takvim naseljima nema potražnje za zanatima, a političkim prognanicima je strogo zabranjeno da podučavaju ili da se bave bilo kakvom intelektualnom delatnošću.

Gotovo sa namerom da omladinu dovedu do još većeg beznađa, njihove osuđene drugove nisu slali pravo u Sibir. Držali su ih po nekoliko godina u »centralkama«, u poređenju sa kojima su i sibirski rudnici izgledali poželjni. Centralne robijašnice bile su stvarno užasne. U jednoj od njih – »žarištu tifusne zaraze«, kako se izrazio zatvorski sveštenik u svojoj propovedi – smrtnost je jedne godine dostigla dvanaest procenata. U »centralkama«, u sibirskim kaznionicama i u Tvrđavi zatvorenici su morali da pribegavaju »štrajku glađu« da bi se zaštitili od surovih tamničara ili da bi izdejstvovali najminimalnije olakšice: nekakav posao ili knjigu, kao spas od ludila koje preti svakome koji trune u samici bez ikakve aktivnosti. Strahote takvih gladovanja, kada su zatvorenici i zatvorenice po sedam-osam dana odbijali da uzimaju hranu a zatim nepokretni ležali u bunilu – očigledno nisu nimalo potresale žandare. U Harkovu su zatvorenike koji umiru vezivali konopcima i hranili silom kao guske.

Vesti o tim užasima probijale su se kroz zatvorske zidine, doletale iz dalekog Sibira i širile se među omladinom. Ponekad nije bilo ni sedmice bez vesti o nekoj novoj, takvoj ili još goroj podlosti.

Omladinu je tada zahvatilo potpuno beznađe. »U drugim zemljama – počelo je da se priča – ljudi imaju hrabrosti da se suprotstave. Englez ili Francuz ne bi trpeo takvo nasilje. Kako mi možemo da ga trpimo? Treba se sa oružjem u rukama suprotstaviti noćnim prepadima žandara. Pošto hapšenje za nas znači polaganu i ljutu smrt u njihovim rukama, neka bar znaju da nas neće savladati bez borbe«. U Odesi, Kovaljski i njegovi drugovi su revolverskim hicima dočekali žandare koji su noću došli da ih uhapse.

Aleksandar II je na taj novi pokret odgovorio opsadnim stanjem. Rusija je bila podeljena na nekoliko okruga, sa general-gubernatorima koji su dobili naredbu da vešaju nemilosrdno. Kovaljski, koji – usput da kažem – nije nikog ubio svojim hicima, bio je pogubljen. Vešala su postala neka vrsta lozinke. Za dve godine obesili su dvadeset troje ljudi, među njima i devetnaestogodišnjeg Rozovskog, koga su uhvatili dok je lepio proklamacije na železničkoj stanici. To je bila jedina optužba protiv njega. Iako je bio dečak, Rozovski je umro kao heroj.

Tada je borbeni poklič revolucionara postao: »branite se!« Branite se od špijuna koji se pod maskom prijateljstva uvlače u kružoke, a zatim cinkare i levo i desno jednostavno zato što će prestati da im plaćaju ako ne budu dostavljali. Branite se od onih koji divljaju nad zatvorenicima; branite se od svemogućih žandara!... U toj novoj fazi borbe poginula su tri visoka vladina činovnika i dve ili tri sitne uhode. General Mezencev, koji je ubedio cara da posle izricanja presude u procesu sto devedeset trojici kazne udvostruči – ubijen je u Peterburgu usred bela dana. Jednog žandarmerijskog pukovnika, još većeg krivca, zadesila je ista sudbina u Kijevu, a u Harkovu je bio ubijen general-gubernator, moj brat od strica Dimitrij Kropotkin, kada se vraćao iz pozorišta. Centralni zatvor, gde je započet prvi štrajk glađu i gde su primenili prinudno hranjenje, bio je u njegovoj nadležnosti. U suštini on nije bio zao čovek, znam da je intimno pre simpatisao političke zatvorenike, ali bio je beskarakteran, uz to dvorski čovek, i zbog toga je radije odlučio da se ne meša iako je jedna njegova reč mogla da zaustavi surovosti prema zatvorenicima. Aleksandar II ga je voleo i njegov je položaj na dvoru bio tako čvrst da bi njegova intervencija verovatno bila prihvaćena u Peterburgu.

— Hvala! Postupio si baš shodno mojim željama – rekao mu je car 1872. godine, kada je D. N. Kropotkin došao u Peterburg da referiše o narodnim nemirima u Harkovu, kada je bio popustljiv prema pobunjenicima.

Ali sada je odobrio postupke tamničara, a harkovska je omladina do te mere bila revoltirana ponašanjem prema zatvorenicima da su pucali na njega i smrtno ga ranili.

Bez obzira na sve, ličnost imperatora je još ostajala po strani i sve do 1879. godine nije bilo pokušaja atentata. Slava »oslobodioca« okruživala ga je kao oreol i štitila ga mnogo više nego gomila žandara i agenata. Da je Aleksandar II tada ispoljio i najmanju želju da popravi stanje u Rusiji, da je pozvao barem jednu ili dve od onih ličnosti sa kojima je radio u periodu reformi i poverio im da ispitaju ukupno stanje u zemlji ili barem samo položaj seljaka, da je ispoljio makar najmanju nameru da ograniči vlast tajne policije – njegova odluka bila bi pozdravljena sa oduševljenjem. Jedna reč mogla je ponovo da učini Aleksandra II »oslobodiocem«, i ponovo bi omladina uskliknula kao Hercen 1858. godine: »Pobedio si, Galilejanine!« Ali kao što se u vreme poljske revolucije u njemu probudio despot, pa nahuškan od strane Katkova nije pronašao drugi izlaz nego vešala, tako ni sada, ponovo se povodeći za sugestijama tog istog genija zla – Katkova, nije ništa izmislio doli imenovanje posebnih general-gubernatora sa punomoćjem da vešaju.

Tada, i samo tada je šačica revolucionara – Izvršni komitet, podstaknut u stvari rastućim nezadovoljstvom unutar obrazovnih klasa i čak od strane lica bliskih caru – objavio onaj rat samodržavlju koji se posle nekoliko neuspešnih pokušaja završio 1881. godine smrću Aleksandra II.

Dve su ličnosti živele u Aleksandru II, i sada je taj unutrašnji sukob koji se sa godinama pojačavao dobio tragični karakter. Kada se našao licem u lice sa Solovjovom, koji je pucao u njega i promašio, Aleksandar II je toliko sačuvao prisebnost duha da je potrčao prema najbližem ulazu, ne po pravoj liniji već u cikcak, dok je Solovjov nastavio da puca. Tako je ostao nepovređen. Samo je jedno tane malo rasparalo njegov šinjel. Na dan svoje smrti Aleksandar II je takođe ispoljio nesumnjivu odvažnost. On jeste bio hrabar pred stvarnom opasnošću, ali je neprekidno drhtao pred avetima koje je stvorila njegova sopstvena uobrazilja. Jednom je pucao u ađutanta kada je ovaj načinio nagao pokret a caru se učinilo da oficir hoće da ga ubije. Samo da bi sačuvao svoju imperatorsku vlast okružio se najreakcionarnijim ljudima, kojima i nije bilo stalo do njega, već jedino do njihovih unosnih mesta.

Kada je Izvršni komitet preduzeo smeo pokušaj da digne u vazduh Zimski dvorac, Aleksandar II je učinio do tada neviđen korak. Uspostavio je neku vrstu diktature i dodelio Loris-Melikovu izvanredna punomoćja. Tom generalu, rodom Jermeninu, Aleksandar II je i ranije davao diktatorska punomoćja, kada se u Vetljanki u donjem toku Volge pojavila kuga a Nemačka zapretila da će mobilisati svoju vojsku i objaviti da je Rusija u karantinu ako epidemija ne bude zaustavljena. Sada, kad je Aleksandar II video da ne može da se osloni na budnost dvorske policije dao je diktatorska prava Loris-Melikovu, a pošto se smatralo da je Melikov liberal, novi je korak bio protumačen kao nagoveštaj skorog sazivanja zemske skupštine. Ali, posle eksplozije u Zimskom dvorcu nisu odmah usledili novi pokušaji atentata i zato se Aleksandar II opet smirio, i za nekoliko meseci, pre nego što je mogao bilo šta da uradi, Melikov nije više bio diktator već običan ministar unutrašnjih poslova. Nagli napadi melanholije, u toku kojih je Aleksandar II prekorevao sebe da je njegovo carevanje postalo reakcionarno, počeli su sada da se ispoljavaju paroksizmima plača. Ponekad bi ga uhvatio takav plač da je Loris-Melikova to teralo u očajanje. Tih dana car bi pitao ministra: »Kada će biti gotov tvoj predlog ustava?«. Ali, ako bi nakon dva-tri dana Melikov referisao da je organski statut gotov, car se pravio kao da se baš ničeg ne seća. »Zar sam ti govorio nešto o tome?« – pitao bi. »Čemu? Ostavimo ga bolje mom nasledniku. To će biti njegov dar Rusiji«.

Kada bi do Aleksandra II stigle glasine o novoj zaveri, on je bio spreman da nešto preduzme; ali ako je u taboru revolucionara sve izgledalo mirno, slušao je šta mu šapuću reakcionari i ostavljao sve kako jeste. Loris-Melikov je iz dana u dan čekao kada će ga zamoliti da podnese ostavku.

U februaru 1881. godine Loris-Melikov je referisao da je Izvršni komitet smislio novu zaveru čiji plan nije moguće doznati ni pored najdetaljnije istrage. Tada je Aleksandar II odlučio da sazove neku vrstu savetodavne skupštine predstavnika zemstava i gradova. Stalno živeći pod utiskom da ga čeka sudbina Luja XVI, Aleksandar II je izjednačavao planiranu »opštu komisiju« sa skupštinom »notabla« koja je bila sazvana pre Nacionalne skupštine 1789. godine. Predlog je trebalo da bude predat državnom savetu. Ali je Aleksandar II opet počeo da se koleba. Tek ujutro prvog marta 1881. godine, posle nove ozbiljne opomene Loris-Melikova o opasnosti, Aleksandar II je odredio da se narednog četvrtka projekat razmotri na sednici ministarskog saveta. Prvi mart je padao u nedelju i Loris-Melikov je usrdno molio cara da tog dana ne ide na paradu zbog mogućnosti atentata. Pa ipak Aleksandar II je pošao. Želeo je da se vidi sa velikom kneginjom Jekaterinom Mihajlovnom, kćerkom njegove tetke Jelene Pavlovne koja je šezdesetih godina bila među vođama reformističke struje, i da joj lično saopšti prijatnu vest: možda – kao čin pokajanja pred senima Marije Aleksandrovne. Kažu da je car rekao velikoj kneginji: »Ja me suis décidé a convoquer une Assemblée des Notables« – (odlučio sam da sazovem skupštinu uglednih ljudi). Ali o tom zakasnelom i neodlučnom ustupku nisu svi znali. Na povratku iz manježa Aleksandar II je bio ubijen.

Poznato je kako se to dogodilo. Pod blindiranu carevu kočiju bila je bačena bomba, da je zaustavi. Nekoliko Čerkeza iz konvoja bilo je ranjeno. Risakova, koji je bacio bombu, odmah su uhvatili. Uprkos upornom ubeđivanju kočijaša da car ne izlazi iz kočije – on je tvrdio da se neznatno oštećenim kočijama moglo stići do dvorca – Aleksandar II je ipak izašao. Osećao je da dostojanstvo vojnika zahteva da pogleda ranjene Čerkeze i da im kaže par reči. Tako je postupao i u toku Rusko-turskog rata, kada je na primer na njegov imendan bio preduzet bezumni juriš na Plevnu koji se završio strahovitom katastrofom. Aleksandar II je prišao Risakovu i pitao ga nešto. Kada je zatim prolazio pored drugog mladića, Grinjeveckog, koji je takođe stajao na keju sa bombom – ovaj je bacio bombu između sebe i cara tako da ubije obojicu. I jedan i drugi bili su smrtno ranjeni i umrli su kroz nekoliko časova.

Tako je Aleksandar II ležao u snegu, krvareći, napušten od svih svojih sledbenika. Svi su isčezli. Kadeti, koji su se vraćali sa parade pritrčaše umirućem caru, podigoše ga sa zemlje, smestiše ga u sanke i pokriše drhtavo telo kadetskim šinjelom a glavu kadetskom kapom. I još nešto, jedan od atentatora, Jemeljanov, sa bombom pod miškom zavijenom u papir, rizikujući da bude uhvaćen i obešen jurnuo je zajedno s kadetima da pomogne ranjenome... Ljudska priroda je puna takvih protivrečnosti.

Tako se završila tragedija Aleksandra II. Mnogi nisu mogli da shvate, kako je moglo da se desi da car koji je tako mnogo učinio za Rusiju padne od ruku revolucionara. Ali imao sam priliku da vidim prva ispoljavanja reakcionarnosti Aleksandra II i da pratim kako se kasnije pojačavaju; takođe sam imao mogućnosti da zavirim u dubinu njegove složene duše; da u njemu vidim rođenog samodršca – čoveka jakih strasti, ali slabe volje – i za mene se ta tragedija razvijala sa fatalnom doslednošću šekspirovske drame. Njen poslednji čin bio mi je jasan već 13. juna 1862. godine kada sam čuo govor pun pretnji sa kojim je Aleksandar II istupio pred nama – novim oficirima, onog dana kada su po njegovoj naredbi izvršena prva pogubljenja u Poljskoj.

IX

Silna panika zahvatila je dvorske krugove u Peterburgu. Aleksandar III je odbio da stanuje u Zimskom dvorcu i povukao se u Gatčinu, u dvorac svog dede Pavla I. Poznato mi je to starinsko zdanje, planirano kao Vobanova tvrđava, okruženo rovovima i zaštićeno stražarskim kulama iz kojih vode tajne stepenice u carski kabinet. Video sam tajni otvor u kabinetu kroz koji se neprijatelj može iznenadno gurnuti u vodu – na oštro stenje, a video sam i tajne stepenice koje vode u podzemne tamnice i podzemni prolaz koji vodi do jezera. Svi dvorci Pavla I izgrađeni su po istom planu. Istovremeno su oko Aničkovog dvorca, gde je Aleksandar III živeo do stupanja na presto, kopani podzemni hodnici opremljeni automatskim električnim uređajima da revolucionari ne bi mogli da potkopaju.

Za zaštitu cara bila je osnovana tajna liga. Oficire raznih činova mamili su trostrukom platom da stupe u tu ligu i da dobrovoljno postanu špijuni koji nadziru sve društvene slojeve. Bilo je, naravno, komičnih događaja. Na primer, dva oficira ne znajući da pripadaju istoj ligi navode jedan drugog na revolucionarne razgovore, zatim jedan drugog hapse a onda razočarani shvate da su zaludno gubili vreme. Ta liga postoji do dan danas zvanično pod imenom »Ohrana« i s vremena na vreme plaši cara svakojakim izmišljenim užasima da bi održala svoje sopstveno postojanje.

Još tajanstvenija organizacija – „Sveta liga“ – osnovana je u isto vreme, na čelu sa Vladimirom Aleksandrovičem, carevim bratom, da se bori protiv revolucionara svim sredstvima – između ostalog, i ubistvima onih emigranata za koje se smatralo da su vođe nedavnih zavera. I ja sam bio među naciljanim licima. Vladimir je oštro ukorio oficire, članove Lige, zbog kukavičluka, i izrazio žaljenje što niko među nije preuzeo na sebe likvidaciju tih emigranata. Onda je jedan oficir, koji je nekada, u vreme kada sam i ja bio među kadetima, radio kao lični sekretar, bio izabran od strane lige da obavi taj zadatak.

U stvari, emigranti se uopšte nisu mešali u delatnost Izvršnog komiteta u Peterburgu. Nastojanje da se zaverom rukovodi iz Švajcarske, dok su revolucionari u Peterburgu u neprekidnoj smrtnoj opasnosti bilo bi besmisleno. I Stjepnjak i ja pisali smo više puta da se niko od nas ne bi prihvatio sumnjivog posla da pravi planove aktivnosti, kad nismo tamo. Normalno, peterburškoj policiji je bilo u interesu da tvrdi kako nije u stanju da čuva cara pošto se zavere kuju u inostranstvu. Špijuni su je – a to dobro znam – snabdevali izobiljem izveštaja kojima se to moglo potvrđivati.

Generalu Skobeljevu su takođe predložili da stupi u tu ligu, ali je on to odlučno odbio. Iz posthumnih papira Loris-Melikova, čiji je jedan deo objavio u Londonu neki prijatelj pokojnikov (vidi »Ustav Loris-Melikova«, londonsko izdanje »Fonda«, 1893. godine), vidi se da je Skobeljev čak predlagao Loris-Melikovu i grofu Ignatjevu (»Lažov-paši« – kako su ga nazvale konstantinopoljske diplomate) da uhapse cara i prisile ga da potpiše manifest o ustavu, kada je Aleksandar III stupio na presto a nije mogao da se odluči da sazove zemske poslanike. Kako se priča, Ignjatjev je to saopštio caru i tako postigao da bude imenovan za ministra unutrašnjih dela. U tom svojstvu je koristeći savete bivšeg prefekta pariske policije Andrijea preduzimao razne korake radi paralisanja delatnosti revolucionara.

Da su ruski liberali u to vreme ispoljili makar malo građanske hrabrosti i bilo kakvu sposobnost za zajedničku aktivnost, zemska bi skupština bila sazvana. Iz istih posthumnih papira vidi se da je Aleksandar III neko vreme razmišljao o sazivanju zemske skupštine. Napokon je odlučio da je sazove i to je saopštio svome bratu. Stari Vilhelm I podržavao je tu njegovu nameru. Ali liberali ništa nisu preduzimali, dok je struja Katkova pojačano delovala nasuprot tome. Andrije je pisao Aleksandru III kako nije nimalo teško zgaziti nihiliste i preporučivao kako to treba činiti (pisano sa savetima je štampano u pomenutoj brošuri). Tad Aleksandar III konačno reši da izjavi kako ostaje neograničeni samodržac Rusije.

Nekoliko meseci posle smrti Aleksandra II mene su proterali iz Švajcarske, po naređenju federalnog saveta. Pravo da kažem, nisam se zbog toga naročito uvredio. Trpeći pritisak raznih monarhija zbog azila koji je pružala političkim prognanicima, i plašeći se pretnji ruske oficijelne štampe koja je zahtevala da se iz Rusije proteraju sve kućne učiteljice i dečje vaspitačice kojih kod nas ima tako mnogo, švajcarske vlasti su, proterujući me, nudile nekakvu zadovoljštinu ruskoj policiji. Ali žalio sam Švajcarsku što se odlučila na takav korak. Time je teorija »zavera pripremanih na švajcarskoj teritoriji« takoreći dobila potvrdu, u tome je bila izražena i svest o slabosti koju velike države nisu propustile da odmah iskoriste. Dve godine kasnije kada je Žil Feri predložio Nemačkoj i Italiji da podele Švajcarsku, njegov osnovni argument je bio da je švajcarska vlada sama priznala kako je ta mala republika »žarište međunarodnih zavera«. Za prvim ustupkom ubrzo su usledili još drskiji zahtevi, a položaj Švajcarske je nesumnjivo bio manje nezavisan nego ranije.

Dekret o proterivanju uručili su mi odmah pošto sam se vratio iz Londona, gde sam jula 1881. godine prisustvovao kongresu anarhista. Posle kongresa ostao sam nekoliko nedelja u Londonu, gde sam napisao za »Newcastle Chronicle« prve članke o ruskoj situaciji, s naše tačke gledišta. Engleska štampa je u to vreme bila odraz mišljenja gospođe Novikove, u stvari odraz pogleda Katkova i ruskih žandara. Bio sam srećan kada se stari radikal mister Džozef Kouen složio da mi da prostor u svojim novinama, da bih objasnio naša shvatanja.

Tek što sam bio doputovao kod moje žene, koja je živela u planinama nedaleko od Elizea Reklija, već su mi preporučili da napustim Švajcarsku. Poslali smo malo naših stvari do najbliže železničke stanice, a sami krenuli pešice u Egl, uživajući poslednji put u panorami planina koje smo toliko voleli.

Krenuli smo preko planina pravo i mnogo se smejali kad smo shvatili da nas »pravi put« tera da mnogo obilazimo. Konačno smo se spustili u dolinu i krenuli prašnjavim putem. Komičan momenat koji se uvek pojavljuje u takvim situacijama ovoga puta unela je jedna engleska dama. Elegantna ledi, koja se odmarala zavaljena u jastuke u kočiji pored svog džentlmena, bacila je nekoliko brošura za spas duše dvoma siromašno obučenim prolaznicima koje je pretekla. Podigao sam te brošure iz prašine. Ledi je očigledno bila od onih dama koje misle da su hrišćanke i smatraju za svoju dužnost da dele verske knjige »bludnim strancima«. Računajući da ćemo damu verovatno zateći na stanici, napisao sam na jednoj od brošura poznati stih o bogatašu kome je teže da se provuče u carstvo nebesko nego kamili kroz iglene uši, i dodao odgovarajuće mesto o farisejima. Kada smo stigli u Egl, dama je jela i pila sedeći u kočiji. Očigledno je smatrala da je bolje da putovanje kroz divnu dolinu nastavi u kočijama nego u zagušljivom vagonu. Uljudno sam joj vratio knjižice za spas duše primetivši da sam im dodao ponešto korisno i za nju samu. Ledi nije znala da li da se obruši na mene, ili da nauk primi sa hrišćanskom mirnoćom. Obe namere odražavale su se u njenim očima naizmenično.

Moja žena je na ženevskom univerzitetu polagala poslednji ispit za stepen bakalaureata prirodnih nauka. Zato smo se nastanili u malom francuskom gradu Tononu, koji leži na savojskoj obali Ženevskog jezera, i proživeli u njemu dva meseca.

Sto se tiče smrtne presude koju mi je izrekla sveta liga, opomenu o tome dobio sam iz Rusije od jednog veoma visoko stojećeg lica. Čak sam doznao i ime dame koju su poslali iz Peterburga u Ženevu gde je trebalo da postane duša zavere. Zato sam se ograničio na to da saopštim činjenice i imena ženevskom dopisniku »Times«, uz molbu da ih objavi ako se meni nešto dogodi. U vezi s tim napisao sam članak za »Révolté«. Posle više nisam razmišljao o presudi. Međutim, moja žena nije tako jednostavno primila celu stvar, kao ni draga seljanka madam Sanso, kod koje smo u Tononu unajmili stan i hranili se. Ona je o zaveri doznala sa druge strane (preko svoje sestre koja je služila kao dadilja u kući jednog ruskog agenta) i okružila me dirljivom brigom. Njena kućica se nalazila izvan grada i svaki put kad bih uveče odlazio u grad da dočekam ženu na stanici ili nekim drugim poslom, madam Sanso je nalazila izgovor da sa mnom krene i njen muž sa fenjerom.

Sačekajte trenutak, gospodine Kropotkine – govorila je – moj muž isto ide u grad u kupovinu i kao što znate uvek sa sobom nosi fenjer. A ponekad bi slala svog brata da me izdaleka neprimetno prati.

X

U oktobru ili novembru 1881. godine, čim je moja žena položila ispite, prešli smo iz Tonona u London, gde smo proživeli oko godinu dana. Otada nije prošlo mnogo vremena, ali mogu da kažem da se intelektualni život Londona još uvek razlikovao od onoga u šta se pretvorio samo nekoliko godina kasnije, i kakav je sada. Poznato je da je četrdesetih godina Engleska bila gotovo na čelu socijalističkog pokreta u Evropi. Ali je u godinama reakcije koje su sledile veliki pokret – koji je široko zahvatio radničke klase i u toku koga je sve što je sada poznato pod imenom naučni socijalizam i anarhizam već bilo iskazano – zamro, ućutao se. Zaboravili su ga i u Engleskoj i na kontinentu, a onaj pokret koji francuski pisci nazivaju trećim buđenjem proletarijata – još nije bio počeo u Velikoj Britaniji. Napori zemljoradničke komisije 1871. godine, propaganda Džozefa Arča među seoskim trudbenicima i napori hrišćanskih socijalista koji su tome prethodili, unekoliko su im otvorili put. Ali buđenje socijalističkih stremljenja – rezultat dolaska Henrija Džordža u Englesku, osamdesetih godina, i pojave njegove knjige »Progres i siromaštvo« – još nije nastupilo.

Godina koju smo tada proveli u Londonu bila je za nas prava godina progonstva. Čoveku radikalnih socijalističkih shvatanja nedostajala je atmosfera za život. Nije bilo nikakvog znaka živog socijalističkog pokreta koji sam zatekao kada sam se vratio 1886. godine. Još se ništa nije čulo o Bernsu, Čempionu, Hardiju i drugim radničkim vođama. Fabijanci još nisu postojali; Viljem Moris se još nije izjasnio kao socijalista; a trejdjunioni (radnički savezi), kojima su u Londonu pripadale samo neke privilegovane grane industrije, neprijateljski su se odnosili prema socijalizmu. Jedini aktivni i otvoreni predstavnici socijalističkog pokreta bili su supruzi Hajndman (Hyndman), oko kojih su se grupisali malobrojni aktivisti. U jesen 1881. godine oni su organizovali mali kongres, tako mali da smo u šali govorili kako čitav kongres živi u stanu gospođe Hajndman. Ni, više ili manje socijalizmom obojen, radikalni pokret koji se tada nesumnjivo stvarao u umovima još se nije otvoreno ispoljavao. Obrazovani muškarci i žene koji su u velikom broju izašli u arenu društvenog života nakon četiri godine, iako nisu postali socijalisti učestvovali su u raznim pokretima čiji je cilj bilo blagostanje ili vaspitavanje masa, stvarajući pri tom u svakom gradu Engleske i Škotske potpuno novu atmosferu i novo društvo reformatora – ni oni se još nisu pokazali. Takvi su ljudi sigurno postojali; razmišljali su i govorili; postajali su svi elementi široko rasprostranjenog pokreta. Ali, ne nailazeći na centre okupljanja u šta su se kasnije pretvorile socijalističke grupe, gubili su se u gomili, nisu poznavali jedni druge, a često ni sami sebe.

N. V. Čajkovski živeo je tada u Londonu i sa njim sam, kao u staro vreme, započeo propagandu među radnicima. Uz podršku malog broja engleskih radnika, koje smo upoznali na kongresu 1881. godine ili koje je proganjanje Džona Mosta privuklo socijalistima, posećivali smo radikalne klubove, govorili o ruskoj situaciji, o putu naše omladine u narod i o socijalizmu uopšte. Okupljalo se smešno malo slušalaca, retko – retko više od desetak. Ponekad bi ustao neki sedobradi čartista i sa tugom govorio da je sve što propagiramo bilo izrečeno još pre četrdeset godina i da su to gomile radnika oduševljeno pozdravljale. Ali sada je sve umrlo i nema više nade za preporod.

Hajndman je upravo bio izdao izvrsno tumačenje Marksovog učenja pod naslovom »Engleska za sve« i sećam se kako sam ga u leto 1882. godine ubeđivao da osnuje socijalističke novine. Pričao sam mu sa kakvim beznačajnim sredstvima smo počeli da izdajemo »Révolté« i prorekao mu uspeh. Ali situacija je bila tako loša da je čak i Hajndman smatrao da je pokušaj beznadežan ukoliko ne bi iznenada postao bogataš i smogao da sam pokrije sve troškove. Možda je bio u pravu. Ali kada je posle dve godine osnovao »Justice«, radnici su rado podržali novine; početkom 1886. godine već su izlazila tri socijalistička lista, a socijaldemokratska federacija je stekla značajni uticaj.

U leto 1882. godine održao sam govor na nepravilnom engleskom jeziku pred dorhemskim rudarima na njihovom godišnjem sastanku. Takođe sam u Njukastlu, Glazgovu i Edinburgu držao predavanje o ruskom pokretu i prihvatali su me sa velikim oduševljenjem. Gomile radnika su posle predavanja na ulicama ushićeno klicale »ura« u čast nihilista. Pa ipak smo se žena i ja u Londonu osećali veoma usamljeni, a naši napori da probudimo socijalistički pokret u Engleskoj izgledali su toliko beznadežni da smo u jesen 1882. godine odlučili da ponovo pređemo u Francusku. Bio sam siguran da će me tamo ubrzo uhapsiti, ali smo često govorili jedno drugom: »Bolje francuski zatvor nego ovaj grob«.

Onima koji stalno govore o sporosti svake evolucije ne bi smetalo da prouče razvoj socijalizma u Engleskoj. Evolucija je spor proces: ali njen hod nije uvek isti. On ima periode kad zastaje i periode naglog kretanja napred.

XI

Opet smo se zaustavili u Tononu i iznajmili stan kod naše bivše gazdarice madam Sanso. Iz Švajcarske je kod nas došao brat moje žene, koji je trpeo poslednje stadijume jektike.

Nikada pre nisam video toliku gomilu ruskih špijuna kao ta dva meseca koje sam proživeo u Tononu. Da počnem od toga kako se neki sumnjivi muškarac, koji se predstavljao kao Englez, uselio u drugi deo kuće odmah posle nas. Čopori, bukvalno čopori ruskih agenata opsedali su kuću i pokušavali da prodru u nju pod raznim izgovorima, a ponekad su jednostavno tumarali tamo-amo pod prozorima u grupama po dvojica, trojica ili četvorica. Mogu da zamislim kakve li su neobične izveštaje smišljali! Špijun mora da dostavlja. Ako samo kaže da je odstojao nedelju dana na ulici i nije primetio ništa sumnjivo – hitro će ga izbaciti iz službe.

To je bilo zlatno doba ruske tajne policije. Politika Ignatjeva donela je plodove. Dve-tri različite policije usrdno su se nadmetale i stvarale najluđe intrige. Svaka je raspolagala gomilom novca. Pukovnik Sudejkin, na primer, organizovao je zavere sa Degajevim, koji ga je naposletku ubio, odavao je ženevskim emigrantima špijune Ignatjeva i predlagao teroristima u Rusiji da uz njegovu pomoć ubiju ministra unutrašnjih dela Tolstoja i velikog kneza Vladimira. Sudejkin je preterivao da će ga u tom slučaju imenovati za ministra unutrašnjih dela sa diktatorskim punomoćjima, verujući da bi car tada potpuno bio u njegovim rukama. Ta faza razvoja tajne policije došla je do potpunog izražaja za vreme kidnapovanja princa Batenberškog iz Bugarske.

Francuska policija je takođe bila izluđena. Mučilo ju je pitanje: »Šta on radi tamo, u Tononu?«. Nastavljao sam da uređujem »Révolté «, zatim pisao članke za »Britansku enciklopediju« i za »Newcastle Chronicle«. Ali to im je izgledalo isuviše prozaično. Jednom je lokalni žandar došao k mojoj gazdarici. Čuo je sa ulice lupu neke mašine i goreo od želje da preda izveštaj kako je kod mene otkrio tajnu štamparsku mašinu. Pojavio se kad me nije bilo i zahtevao od gazdarice da mu mašinu pokaže. Madam Sanso je odgovorila da nikakve mašine nema i rekla da je žandar verovatno čuo lupu njene šivaće mašine. Ali, ovaj ne mogaše da se zadovolji tako banalnim objašnjenjem. Naterao je gazdaricu da šije na mašini, dok je on u kući i pod prozorima slušao ne bi li dokučio liči li ova lupa na onu koju je čuo prethodno.

— A šta on radi preko čitavog dana? – pitao je žandar gazdaricu.

— Piše.

— Pa ne piše valjda po čitav dan!

— O podne struže drva u voćnjaku a zatim, posle ručka, između četiri i pet – šeta.

To se događalo u novembru.

— Aha! Tu smo. »A la tombée de la nuit!« (kad se smrkne). I žandar je ubeležio u notes: »Ne izlazi iz kuće pre nego padne mrak«.

U to vreme nisam sebi mogao da objasnim tu neobičnu pažnju ruskih špijuna. Verovatno je bila u vezi sa sledećom činjenicom. Kada je Ignatjev postao ministar unutrašnjih dela, prema savetu bivšeg pariskog prefekta preduzeo je novi plan. Poslao je svoje agente u Švajcarsku gde je jedan od njih počeo da izdaje novine, koje su se zalagale za proširenje zemske samouprave. A osnovni cilj publikacije bila je borba protiv revolucionara i okupljanje onih emigranata koji su se negativno odnosili prema teroru. To je, normalno, bio način da se poseje razdor. Kasnije, kada su skoro sve članove Izvršnog komiteta uhapsili u Rusiji, a samo dvoje-troje uspelo da pobegne u Pariz, Ignatjev je poslao agenta da im predloži primirje. Obećao je da više neće biti pogubljenja zbog zavera organizovanih za vreme carevanja Aleksandra II, čak ako begunci i padnu u ruke vlasti; da će Černiševski biti pušten iz Viljujska i da će biti formirana komisija koja bi razmotrila položaj svih koji su administrativnim odlukama prognani u Sibir. Za uzvrat, Ignatijev je zahtevao da Izvršni komitet ne preduzima nove atentate na cara, dok ne bude izvršeno krunisanje. Možda se govorilo i o reformama koje je Aleksandar III bio spreman da učini u korist seljaka. Dogovor je bio sklopljen u Parizu i obe strane su ga se pridržavale. Teroristi su prekinuli oružane akcije. Vlada nikog nije pogubila zbog ranijih zavera, ali je one koje je uhapsila zazidala u Šliselburgu, u toj ruskoj Bastilji, odakle se o njima nije čulo čitavih petnaest godina i gde se i dan danas većina njih muči. [42] Černiševskog su dovezli iz Sibira i nastanili u Astrahanju, izolovavši ga od čitavog sveta ruske inteligencije. U tom zatočenju je ubrzo umro. U Sibir su poslali komisiju koja je neke prognanike vratila i utvrdila rokove nastavka progonstva ostalima. Mome bratu dodala je pet godina.

Kada sam bio u Londonu 1882. godine rekli su mi jednom da neki čovek koji sebe naziva agentom ruske vlade i koji je spreman to da dokaže želi da stupi sa mnom u pregovore.

— Recite mu – poručio sam – ako se pojavi kod mene baciću ga niz stepenice.

Ignatjev se, smatrajući da je car zaštićen od atentata Izvršnog komiteta, po svemu sudeći plašio da anarhisti mogu da preduzmu nešto. Zbog toga je, mislim, želeo da me skloni malo dalje.

XII

Pokret anarhista u Francuskoj značajno se proširio godine 1881. i 1882. Nekako je bilo opšteprihvaćeno mišljenje da se duh Francuza neprijateljski odnosi prema komunizmu i zato je u Međunarodnom radničkom savezu propagiran »kolektivizam«. U to vreme se pod kolektivizmom podrazumevalo – podruštvljavanje sredstava proizvodnje i sloboda da svaka grupa proizvođača odredi potrebe na individualističkim ili komunističkim osnovama, kako sami odluče. Zapravo, francuskom duhu je stran samo kasarnski komunizam, to jest falansterije stare škole i »armije rada« o kojima su govorili komunisti iz četrdesetih godina.

Kada smo se mi iz jurske federacije, na kongresu 1880. godine smelo izjasnili za anarhistički komunizam, to jest za slobodni komunizam, anarhistički pogledi su u Francuskoj odmah stekli mnoge pristalice. Naše novine su počele više da se rasturaju, započeli smo aktivnu prepisku sa mnogim francuskim radnicima i značajan anarhistički pokret brzo se razvio u Parizu i nekim provincijama, posebno oko Liona. Putujući kroz Francusku 1881. godine, iz Tonona u Londonu, posetio sam Lion, Sent-Etjen i Vijen u kojima sam držao predavanja. U tim gradovima sam naišao na znatan broj radnika spremnih da prihvate naša gledišta.

Krajem 1882. godine u lionskom okrugu harala je strašna kriza. Proizvodnja svile je bila sasvim paralisana, a siromaštvo među tkačima bilo je tako veliko da se masa dece gomilala ujutro pred kapijama kasarni gde su im vojnici delili ostatke svog hleba i supe. Tu se, između ostalog, začela popularnost generala Bulanžea, koji je dozvoljavao vojnicima da dele ostatke svog sledovanja. Rudari u čitavoj oblasti takođe su bili u stanju krajnjeg siromaštva.

Znao sam da je tamo započelo važno previranje, ali za jedanaest meseci koje sam proveo u Londonu izgubio sam bliske veze sa francuskim pokretom. Tek sam iz novina doznao, nekoliko nedelja posle povratka u Tonon, da je među rudarima u Monso-le-Minu koje su represije vlasnika rudnika, revnosnih katolika, dovele do očajanja, počela neka vrsta ustanka. Organizovali su tajne skupove i razmatrali pitanje opšteg štrajka; kameni krstovi koji su stajali na svim putevima u rudnik bili su srušeni ili uništeni istim onakvim dinamitnim patronama kakve u velikim količinama upotrebljavaju rudari u podzemnim radovima i koje im često preostaju. U Lionu se agitacija takođe raširila. Anarhisti, kojih je u gradu bilo dosta, nisu propuštali ni jedan miting oportunista (umerenih buržoaskih republikanaca) a da ne istupe javno: osvajali su govornicu na juriš ako im nisu davali reč. Pri tom su govorili da rudnici, sva oruđa za proizvodnju a isto tako i stambene zgrade, treba da pripadaju narodu. I takva rešenja su, na užas buržoazije, bila oduševljeno prihvatana.

Svakim danom povećavalo se nezadovoljstvo radnika protiv gradskih odbornika i političkih vođa – oportunista, koji nisu ništa preduzimali da se otkloni rastuća sirotinja, a isto tako protiv štampe, koja je lakog srca kao o nebitnoj stvari pisala o tako stravičnoj krizi. I kako biva u takvim slučajevima, bes najsiromašnijeg dela stanovništva okrenuo se protiv mesta za uveseljavanje i razvrat, koji još više ozlojeđuju narod u trenucima patnje i beznađa, jer su ta mesta za njega oličenje bezdušnosti i iskvarenosti bogataša. Mesto koje su radnici posebno mrzeli bio je kafe u podrumu pozorišta Belkur koji je preko čitave noći bio otvoren. Ovde su do svanuća novinari i političari pirovali i pili u društvu veselih žena. Nije bilo radničkog skupa na kome se nisu izgovarale poluskrivene pretnje na račun tog kafea i, jedne noći, neko je tamo aktivirao dinamitnu patronu. Radnik socijalista, koji se slučajno zatekao u kafeu bacio se nameravajući da ugasi upaljen fitilj, ali ga je eksplozija raznela a samo lako ranila nekoliko buržuja koji su pirovali. Sledećeg dana dinamitna patrona bila je aktivirana pred vratima regrutnog ureda i počele su da se šire glasine kako anarhisti imaju nameru da sruše kip bogorodice na brdu Furvije, nedaleko od Liona. Treba živeti u Lionu ili njegovoj okolini da bi se videlo u kolikoj meri se stanovništvo i škole nalaze u rukama katoličkih popova i da bi se shvatila mržnja koju prema duhovnicima gaji celo muško stanovništvo.

Panika je zahvatila lionsku buržoaziju. Uhapsili su šezdeset anarhista; svi su bili radnici izuzev Emila Gotjea, koji je držao predavanja u lionskom okrugu. Lionske novine su počele istovremeno sistematski da ubeđuju vlasti da me uhapse. Predstavljale su me kao vođu nemira, koji je namerno doputovao iz Engleske da bi rukovodio pokretom. Opet su našim malim gradom počeli da šetaju čopori ruskih špijuna. Skoro svakodnevno dobijao sam poruke koje su očigledno pisali agenti međunarodne policije navodeći nekakve dinamitaške zavere ili tajanstveno napominjući nekakve pošiljke dinamita koje su mi poslate. Skupio sam celu kolekciju takvih pisama i beležio na svakome »Police Internacional«. Francuska policija mi ih je oduzela u toku premetačine ali nije smela da ih iznese pred sud. Uostalom, nisu mi ni vraćena.

U decembru su obavili pretres u mojoj kući – na pravi ruski način. Zadržali su nas na staniti i pretresli moju ženu koja se spremala da putuje iz Tonona za Ženevu. Normalno, nisu našli ništa što bi kompromitovalo mene ili nekog drugog.

Prošlo je deset dana, u toku kojih sam mogao slobodno da otputujem da sam hteo. Dobio sam nekoliko pisama sa savetom da bežim; jedno od njih od nepoznatog ruskog druga, mozda člana diplomatskog kora koji me je izgleda nekad poznavao. Savetovao mi je da se odmah sakrijem, inače bih mogao postati prva žrtva ugovora o izručivanju koji je trebalo da bude potpisan između Francuske i Rusije. Ostadoh gde sam i bio. Kad se u listu »Times« pojavio telegram sa saopštenjem o mom bekstvu iz Tonona napisao sam pismo redakciji ovih novina, dao svoju adresu i izjavio da nemam nameru da nestanem posle hapšenja tolikog broja mojih drugova.

Uoči 21. decembra šurak mi je umro na rukama. Znali smo da je njegova bolest neizlečiva, ali uvek je teško gledati kako se pred tvojim očima gasi mlad život posle uporne borbe sa smrću. Žena i ja bili smo u dubokom bolu; veoma smo voleli tog divnog mladića... Otprilike tri sata kasnije, u osvit tužnog zimskog dana, pojavili su se žandari – da me uhapse. Videći u kakvom je stanju moja žena zamolio sam da ostanem uz nju do sahrane i dao časnu reč da ću se u određeno vreme pojaviti u zatvoru, ali su me odbili i još iste noći odvezli me u Lion. Elize Rekli, koga su izvestili telegramom, stigao je odmah i pažnjom prema mojoj ženi pokazao svu dobrotu svoga zlatnog srca. Stigli su i drugovi iz Ženeve. Iako je sahrana bila čisto građanska, što se ranije nikad nije dogodilo u našem gradiću, pola stanovnika je išlo za kovčegom. Time su želeli da pokažu mojoj ženi da su simpatije savojskih siromaha i seljaka na našoj strani, a ne na strani vlasti. Kada je počeo moj proces seljaci su ga pratili iz dana u dan i spuštali se iz planinskih sela u grad da kupe novine i doznaju kakva je situacija na sudu.

Duboko me je dirnulo kada je u Lion došao jedan moj poznanik Englez. Njega je poslao u političkom svetu dobro poznat i poštovan radikal, u čijoj sam porodici u Londonu 1882. godine proveo puno srećnih časova. Izaslanik je sa sobom doneo znatnu sumu novca za kauciju. Istovremeno mi je preneo želju jednog prijatelja iz Londona da ne brinem o kauciji i odmah napustim Francusku. Na neki tajanstven način moj poznanik je uspeo da se sa mnom vidi lično, a ne u kavezu sa dve rešetke kako sam se viđao sa ženom. Njega je moje odbijanje da prihvatim njegov predlog uzbudilo, kao što je mene dirljivo prijateljstvo čoveka prema kome sam se, kao i prema njegovoj ženi, još od ranije odnosio sa velikim poštovanjem.

Francuska vlada je htela silno da impresionira velikim procesom, ali nije mogla sudski da goni anarhiste uhapšene zbog dinamitskih napada. U tom slučaju, morala bi da prepusti raspravu poroti koja bi mogla da nas oslobodi. Zato je vlada pribegla makijavelističkoj metodi – gonili su nas zbog pripadnosti Međunarodnom savezu radnika. U Francuskoj postoji zakon, donet odmah posle pada Komune, na osnovu koga članovi Internacionale mogu biti predati običnom policijskom sudu i osuđeni na do pet godina robije. A policijski sud uvek donosi presudu koja odgovara vlastima.

Suđenje je počelo u Lionu, početkom januara 1883. godine a trajalo je skoro dve nedelje. Optužnica je bila smešna jer su svi znali da lionski radnici nikad nisu pripadali Internacionali; ona je potpuno oborena, kao što će se videti iz naredne epizode. Jedini svedok optužbe bio je načelnik tajne policije u Lionu – čovek u godinama prema kome se sud odnosio sa neobičnim poštovanjem. Njegovi iskazi, moram da kažem, faktički su bili potpuno tačni. Anarhisti, govorio je on, stekli su mnogobrojne pristalice među stanovništvom. Onemogućili su mitinge oportunista, pošto su istupali na svakom od njih propagirajući komunizam i anarhizam i time oduševljavali slušaoce. Pošto sam se uverio da načelnik tajne policije svedoči istinito, rešio sam da mu postavim pitanje:

— Jeste li ikada čuli da se u Lionu govorilo o Međunarodnom udruženju radnika?

— Nikada – odgovorio je mrzovoljno.

— Kada sam se vratio sa Londonskog kongresa 1881. godine i preduzeo sve što je bilo u mojoj moći da oživim Internacionalu u Francuskoj, jesam li imao uspeha?

— Ne. Radnici su smatrali Internacionalu nedovoljno revolucionarnom.

— Zahvaljujem vam – rekao sam, i pošto sam se obratio tužiocu dodadoh: »Eto vam, čitavu zgradu optužbe srušio je vaš sopstveni svedok«.

Bez obzira na to, sve nas (pedeset dvojicu) osudili su zbog pripadnosti Internacionali. Nas četvoricu su osudili na najdužu kaznu – pet godina zatvora i novčanu kaznu od dve hiljade franaka; ostale – na kazne zatvora od jedne do četiri godine. U stvari, tužioci nisu ni pokušavali da dokažu postojanje Internacionale. Na to su očigledno potpuno zaboravili. Jednostavno su nam predložili da govorimo o anarhizmu – što smo veoma rado i učinili. A kada je neko od lionskih drugova pokušao da razjasni tu tačku, grubo su mu prigovarali da nas ne gone zbog eksplozija, već zbog učešća u Internacionali, kojoj uostalom niko nije pripadao osim mene.

U sličnim procesima uvek ima poneki komičan detalj, a ovog puta unelo ga je jedno moje pismo. Jednostavno bilo je nemoguće izgraditi optužnicu. Desetine pretresa bilo je izvršeno u stanovima francuskih anarhista, ali su našli samo dva moja pisma. Tužilac je pokušao da iscedi iz njih sve što je mogao. Jedno sam pisao francuskom radniku koji je klonuo duhom. Govorio sam mu o značajnoj epohi u kojoj živimo, o predstojećim velikim promenama o rađanju i širenju novih ideja... Pismo nije bilo veliko i tužilac nije imao šta da izvuče iz njega. Što se tiče drugog pisma – ono je bilo na dvanaest stranica. E, tu se tužilac pokazao. Isto sam ga poslao drugu Francuzu, mladom obućaru. Zarađivao je za život praveći cipele kod kuće. Levo od njega stajala je gvozdena pećica na kojoj je sam sebi kuvao supu, a desno – stolić na kome je pisao duga pisma drugovima, ne ustajući sa niske obućarske klupice. Pošto bi uradio onoliko pari cipela, koliko mu je bilo dovoljno da pokrije krajnje skromne rashode i da mu ostane nekoliko franaka da ih pošalje starici majci u selo, moj drug bi satima pisao pisma, u kojima je sa izvanrednim zdravim razumom i pronicljivošću razvijao anarhističke principe. Sada je on dobro poznat pisac u Francuskoj, poštovan od strane svih zbog otvorenog karaktera, iskrenosti i zdravog političkog osećaja, Na nesreću, u to vreme mogao je da ispiše osam do deset strana a da nigde ne stavi tačku ili bar zarez. Jednom sam mu napisao predugačko pismo u kome sam objasnio da se na papiru misli dele na glavne rečenice i zavisne rečenice; da se prve odvajaju tačkom ili tačkom i zarezom a za druge ne treba žaliti bar zarez. Objasnio sam drugu koliko će dobiti njegovo pisanje ako to uzme u obzir.

To pismo je tužilac pročitao na sudu i dodao mu svoja tumačenja.

— Vi ste bili pažljivi prema ovom pismu, milostiva gospodo – počeo je on, obraćajući se sudu. »Čuli ste ga. Na prvi pogled u njemu nema ničeg neobičnog. Okrivljeni daje čas gramatike radniku... Ali – i u tom trenutku glas tužioca je zadrhtao od silnog uzbuđenja – ali, on je to činio ne zato da pomogne siromašnom radniku u sticanju znanja, koje ovaj verovatno usled lenjosti nije stekao u školi. Ne zato da mu pomogne da pošteno zaradi hleb svoj... Ne, milostiva gospodo! To je pismo napisano zato da pobudi u njemu mržnju prema našim velikim i prekrasnim ustanovama; zato da bi ga više zatrovao anarhizmom, sa jedinim ciljem, da ga napravi još strašnijim neprijateljem društva... Neka bude proklet onaj dan kada je Kropotkin stupio na francusko tlo!«.

Nismo mogli da se uzdržimo i smejali smo se grohotom kao deca tokom čitave ove filipike. Sudije su gledale tužioca kao da su želele da mu kažu: »Dosta je!« – ali ovaj se zaneo, ništa nije primećivao i oduševljen bujicom sopstvene krasnorečivosti grmeo padajući sve više i više u teatralni ton. Trudio se iz sve snage da dobije nagradu od ruske vlade, a i bila mu je data.

Ubrzo posle suđenja, predsednik policijskog suda napredovao je u službi i postao član okružnog suda. Što se tiče tužioca i drugog člana policijskog suda – teško je u to poverovati, ali – ruska vlada im je poslala po »Anu« a Francuska je dozvolila da prime ordenje. Na taj način znameniti francusko-ruski savez rođen je već u Lionu, posle procesa.

Taj proces, tokom koga su sjajne anarhističke govore održali takvi prvorazredni govornici kao radnik Bernar i Emil Gotje, i tokom koga su se svi okrivljeni držali odvažno i dve nedelje propagirali svoje učenje, što su prenele sve novine – imao je ogroman uticaj jer je raščistio lažne predstave u Francuskoj o anarhizmu. Nema sumnje da je on u neku ruku doprineo buđenju socijalizma i u drugim zemljama. Što se presude tiče, ona je u tolikoj meri bila nepotkrepljena činjenicama da je francuska štampa, izuzev novina privrženih vladi, otvoreno osuđivala sudije. Cak je i umereni »Journal des Economistes« otvoreno istupio protiv »presude koja nikako nije mogla da se očekuje na osnovu činjenica iznesenih u toku procesa«. U nadmetanju između nas i suda pobedili smo mi. Javnost nas je podržala. Odmah je u parlamentu bio iznet predlog o amnestiji koji je podržalo oko sto poslanika. Predlog su kasnije redovno iznosili svake godine, a podržavan je sve većim i većim brojem glasova. dok nas konačno nisu oslobodili.

XIII

Suđenje se završilo a mi smo još dva meseca zadržani u lionskom zatvoru. Većina mojih drugova žalila se na odluku policijskog suda i čekala odgovor. Četvorica drugova i ja odbili smo da učestvujemo u apelaciji i nastavili da radimo u svojoj pistole (samici). Moj veliki drug Marten, suknar iz Vijena, čamio je u susednoj pistole; a kako smo već bili osuđeni, dozvolili su nam da se zajedno šetamo. Kada smo hteli da popričamo u toku dana, kuckali smo u zid, isto kao u Rusiji. Azbuka dekabrista je i ovde bila korisna.

Još u toku mog zatočenja u Lionu počeo sam da shvatam strahovito demorališuće dejstvo koje zatvor ima na zatvorenike. I ta su me zapažanja kasnije, u toku trogodišnjeg zatočenja u Klervou, naterala da se odlučno opredelim protiv zatvorskog sistema uopšte.

Lionski zatvor je savremena »kaznionica« izgrađena u obliku zvezde, sa zatvorskim sistemom samica. Prostor između krakova zvezde zauzima malo asfaltirano dvorište. Ako vreme dozvoljava, zatvorenike tu izvode na rad. Glavno im je zanimanje da pripremaju ostatke od češljanja svile. U određene sate, u dvorište su izvodili puno dece, i često sam sa mog prozora posmatrao ta izmršavela, izmoždena, loše hranjena stvorenja, pre nalik na senku dece. Sva ta iscrpljena lica i mršava drhtava tela nosila su vidljive tragove anemije – i zlo je raslo ne samo u zajedničkim spavaonicama nego čak i u dvorištu, usred belog dana. Šta će biti od te dece kada iz ovakvih škola odu načetog zdravlja, uništene volje, slomljene energije? Anemija koja ubija energiju i želju za rad, koja slabi volju, razara intelektualne sposobnosti i kvari maštu – podstrekava na prestupe u daleko većoj meri nego kad je čovek zdrav. A baš se taj neprijatelj ljudskog roda gaji u zatvorima. Pored toga još i zatvorsko vaspitanje koje se stiče u toj stravičnoj sredini! Čak i ako bi uhapšenici bili potpuno razdvojeni – što je nemoguće – ni to ne bi pomoglo. Zatvorski vazduh je zasićen slavljenjem strasti prema hazardu, koja čini suštinu krađa, prevara i drugih sličnih nesocijalnih postupaka. U takvim rasadnicima, koje država održava sebi u račun, a društvo trpi samo zato jer ne želi da čuje analizu i raspravu o sopstvenim gnojnim ranama – vaspitavaju se čitava pokolenja budućih prestupnika. »Dospeo si kao dete u zatvor – umrećeš kao robijaš« – eto šta sam čuo kasnije od svih koji se bave problemom zatvora. I, kada sam video tu decu i shvatio šta ih čeka u budućnosti, nisam mogao a da se ne pitam: »Ko je veći zločinac? Ovo dete, ili sudija koji svake godine osuđuje stotine dece na sličnu sudbinu?« Drage volje dopuštam mogućnost da je zločin sudije nesvestan. Ali, da li su zaista toliko svesno izvršeni svi prestupi zbog kojih ljude šalju u zatvor?

U toku prvih nedelja mog zatočenja zapanjila me je još jedna činjenica, koja međutim izmiče pažnji sudija i kriminalista. Rekao bih da je zatvor u većini slučajeva, da ne govorimo o greškama pravosuđa – kazna koja pogađa i potpuno nevine ljude, još mnogo surovije nego same osuđenike.

Skoro svi moji drugovi, tipični predstavnici francuskog radništva, izdržavali su ili ženu i decu, ili sestru ili staru majku. Pošto bi ostale bez podrške, svete žene preduzimale su sve moguće da dođu do posla. Neke bi ga i pronašle, ali ni jedna od njih nije mogla dovoljno da zarađuje, makar jedan i po franak dnevno. Devet, a ponekad samo sedam franaka – to je sve što su mogle da dobiju nedeljno, da izdržavaju sebe i decu. To je značilo zasigurno gladovanje, lišavanje svake vrste; narušeno zdravlje žena i dece, slabljenje intelektualnih snaga, energije i volje... Shvatio sam tada da svojim presudama sud u stvari dosuđuje potpuno nevinim ljudima razne oblike patnje, koje su u većini slučajeva gore nego one koje zadese same osuđenike. Lako je, dakako, razmišljati kako zakon kažnjava prestupnika donoseći mu svakojake fizičke i moralne patnje. Ali čovek je biće koje se malo-pomalo navikava na svakojake uslove života. Ako ne može da ih izmeni, prihvata ih kao nešto neizbežno i postepeno im se prilagođava, isto kao što se navikava na hroničnu bolest i postaje neosetljiv na nju. Ali šta pogađa njegovu ženu i decu, koji nisu ni za šta krivi, dok su oni zatočeni? Zakon ih kažnjava sa još većom surovošću nego samog »prestupnika«. I pri našoj tromosti misli i rutini niko nikada ni ne misli o onoj velikoj nepravdi koja se čini na taj način. Ni ja sam nisam razmišljao o njoj sve dok stvarnost nije preda me iznela gole činjenice.

Sredinom marta 1883. godine nas dvadeset i dvojica koji smo bili osuđeni na više od godinu dana, prebačeni smo izuzetno tajanstveno u centralni zatvor u Klervo. Nekada je tu bila opatija bernardinaca, pretvorena u doba velike revolucije u azil za siromašne. Kasnije je bila pretvorena u popravni zatvor: Maison de détention et de correction (Kazneno-popravni dom) i dobila je od strane zatvorenika pa čak i uprave potpuno zasluženo ime: Maison de détention et de corruption (Dom za kažnjavanje i kvarenje).

Dok smo bili zatvoreni u Lionu prema nama su se ophodili kako se u Francuskoj ophode sa zatvorenicima pre suđenja, to jest, nosili smo naša odela, imali smo pravo da dobijamo hranu iz restorana i za nekoliko franaka mesečno mogli smo da iznajmljujemo malo veću zatvorsku sobu – takozvanu pistole. Ja sam koristio tu mogućnost da bih ubrzano radio nad člancima za »Enciklopediju Britaniku« i za »Nineteenth Century«. Sada nas je interesovalo kako će se prema nama ponašati u Klervou. Ali, u Francuskoj je prihvaćeno mišljenje da su za političke zatvorenike gubitak slobode i iznuđeni nerad već sami po sebi teška kazna, tako da nema potrebe da se još više otežava. Za to su nam rekli da ćemo živeti isto kao u toku istražnog zatvora. Daće nam posebne ćelije, dozvoliti da nosimo svoja odela, oslobodi će nas prinudnog rada i dozvoliće nam da pušimo.

— Oni među vama – rekao je nadzornik – koji žele da zarade nešto ručnim radom, mogu da šiju korsete ili graviraju sitne stvarčice od sedefa. Sve se to malo plaća, ali vi ne možete da radite u zatvorskim radionicama gde se prave gvozdeni kreveti, ramovi za slike i slično, jer bi morali da vas smestimo zajedno sa kriminalcima. Kao i drugim zatvorenicima dozvoljavali su nam da kupujemo u zatvorskoj kantini dodatnu hranu i pola flaše crnog vina dnevno. Sve je to bilo dobrog kvaliteta i davalo se po vrlo povoljnoj ceni.

Prvi utisak koji je na mene ostavio Klervo bio je veoma prijatan. Proveli smo u putu čitav dan, od dva ili tri sata ujutro, u malim kavezima kako su obično podeljeni vagoni za zatvorenike. Kada smo stigli u zatvor privremeno su nas smestili u zgradu sa samicama. Male ćelije bile su sasvim obične i veoma čiste. Iako je bila kasna noć dali su nam jednostavan ali veoma kvalitetan topli obrok. Dali su nam takođe po pola flaše dobrog vin du pays, ovdašnjeg vina koje se prodavalo u zatvorskoj kantini svega za grivenik (dvadeset četiri santima) litar. Nadzornik i tamničar bili su prema nama izuzetno ljubazni.

Sledećeg dana nadzornik me poveo i pokazao prostorije koje su nam odredili. Kada sam primetio da su sobe dobre ali male za dvadeset dvojicu i da bi zbog toga mogle da se pojave bolesti, on je odmah izabrao drugi niz prostorija u zgradi, gde je nekad živeo nastojnik manastira a sada je bila bolnica. Naši su prozori gledali na malu baštu i sa njih se pružao divan pogled na okolinu. U istom odeljenju u susednoj sobi stari Blanki je proveo tri ili četiri godine pre nego što su ga pustili na slobodu. Do tada je bio u samici.

Tako smo raspolagali sa tri prostrane sobe i jednom malo manjom za mene i Gotijea, tako da smo mogli da nastavimo sa pisanjem. Po svoj prilici ta poslednja ljubaznost mogla se objasniti intervencijama velikog broja engleskih naučnika, koji su odmah pošto sam osuđen potpisali peticiju tražeći da me oslobode. Među potpisnicima bili su mnogi saradnici »Encyclopaedia Britannica« a takođe i Herbert Spenser i pesnik Svinbern (Swinburne). Viktor Igo je potpisu dodao i nekoliko značajnih reči. Uopšte, javno mnenje Francuske veoma je negodovalo što su nas osudili. Kada je moja žena u Parizu spomenula da su mi potrebne knjige, Akademija nauka je predložila svoju biblioteku, a Ernest Renan mi je u veoma toplom pismu ponudio sve svoje knjige.

Imali smo malu baštu u kojoj smo mogli da se kuglamo ili igramo jeu de boule, pri čemu se za vreme ove igre dizala graja kakvu mogu da stvore samo Francuzi i južnjaci. Osim toga okopali smo malu leju duž zida i na prostoru od dvadesetak kvadratnih hvati dobijali gotovo neverovatne količine salate, rotkvica i neke vrste cveća. Ne moram ni da govorim da smo odmah organizovali kurseve, i u toku tri godine provedene u Klervou držao sam mojim drugovima predavanja iz kosmografije, geometrije i fizike, a takođe im pomagao u izučavanju stranih jezika. Skoro su svi naučili bar jedan jezik: engleski, nemački, italijanski ili španski. Neki su naučili i po dva. Bavili smo se takođe koričenjem knjiga, pošto smo to naučili iz jednog toma odlične »Encyolopédie Roret«.

Bez obzira na sve to, krajem prve godine moje zdravlje je ponovo popustilo.

Klervo je izgrađen na močvarnom tlu; malarija ovde ima endemski karakter – i, malarija i skorbut se zakačiše za mene. Tada je moja žena, koja je učila u Parizu i radila u laboratoriji Virca pripremajući odbranu doktorata iz prirodnih nauka, sve ostavila i preselila se u seoce Klervo, od nekih desetak kućica stisnutih uz ogroman zid koji je okruživao zatvor. Razume se, njen život u potpunoj osami u seocetu pored zatvora nije bio nimalo lep, no ona je proboravila tu dok nisam bio oslobođen. Tokom prve godine dozvoljavali su joj da se vidimo jednom u dva meseca i to u prisustvu nadzornika koji je sedeo između nas. Ali kada je izrazila čvrstu nameru da ostane u Klervou, dozvolili su joj da me viđa svakodnevno u jednoj od kućica unutar zatvorskog zida, gde se nalazila stražarska karaula. Hranu su mi donosili iz gostionice u kojoj je živela moja žena. Kasnije su nam čak dozvolili da šetamo u nadzornikovoj bašti pod strogom paskom tamničara. Jedan od drugova obično bi nam se pridružio u toj šetnji.

Na svoje čuđenje, otkrio sam da je centralni zatvor u Klervou čitav industrijski gradić, okružen voćnjacima i žitnim poljima i ozidan spoljnim zidom neverovatne dužine. Činjenica je, ako u francuskom centralnom zatvoru robijaši možda više zavise od samovolje i kaprica nadzornika i tamničara nego u engleskom zatvoru, ponašanje prema zatvorenicima je daleko humanije nego u odgovarajućim ustanovama s one strane kanala. Srednjovekovni sistem odmazde koji još uvek gospodari u engleskim zatvorima iščezao je davno iz francuskih. Zatvorenika ne teraju da spava na golim daskama i ne daju mu madrac tek svaki drugi dan. Čim robijaš stigne u zatvor dobija pristojnu postelju koju mu više ne oduzimaju. Ne prinuđuju ga da radi ponižavajuće poslove kao što su okretanje točka ili čupanje kudelje. Zatvorenik, naprotiv, radi korisne poslove i eto zbog čega zatvor u Klervou ima karakter industrijskog grada. Hiljadu šesto zatvorenika zatočenih u njemu proizvodi gvozdene krevete, ramove za slike, ogledala, somot, platno, damske korsete, sitne stvarčice od sedefa, drvene klompe i uz sve to uzgaja nešto pšenice, ovsa i povrća.

Osim toga, iako su kazne za neposlušnost veoma žestoke, nema šibanja, koje se još uvek praktikuje u engleskim zatvorima. Takvo bi kažnjavanje u Francuskoj bilo apsolutno nemoguće. Sve u svemu, može se reći da je Klervo najbolji zatvor u Evropi. Pa ipak, rezultati koji se tu postižu slabi su kao i u svakom drugom zatvoru starog tipa. »Svi sada tvrde da se zatvorenici popravljaju u našim zatvorima« – govorio mi je direktor zatvora. »Sve je to besmislica. Nipošto ne bih sebi dozvolio da podržavam takve laži«.

Apoteka se nalazila ispod naših prostorija i ponekad smo kontaktirali sa zatvorenicima koji su tamo radili. Među njima bio je jedan sedi starac, od oko pedeset i pet godina, kome je istekao rok dok smo bili u Klervou. Dirljivo je bilo posmatrati kako se opraštao od zatvora. Znao je da će kroz nekoliko meseci ili čak nedelja ponovo dopasti tamnice i unapred je molio doktora da mu sačuva mesto u apoteci. Starac nije bio prvi put u Klervou i znao je da to nije ni poslednji. Kada su ga oslobodili, nije imao nikog svog kod koga bi mogao otići i naći utočište u starosti. »Ko bi mi dao posao?« – govorio je. »I koji zanat ja znam? Nijedan. Kada me puste, jedino što mogu to je da odem bivšim drugovima. Oni će me bar primiti kao starog prijatelja«. Ali onda bi se u tom društvu popila koja prekobrojna čaša i usledio bi uzbudljiv razgovor o nekoj uspešnoj prevari, o odličnoj stvari koja može da bude nova mahinacija, i delom zbog slabog karaktera a delom zbog toga da ugodi drugovima – starac im se pridruživao i ponovo dospevao u zatvor. To se ponovilo već nekoliko puta. Pa ipak, prošla su dva meseca od kako je starac oslobođen a nije se vratio u Klervo. Tada su robijaši i nadzornik počeli da se brinu. »Nije valjda uspeo da pređe u drugi sudski okrug, kad ga još nema?« – pitali su se svi. »Samo da se siromašak ne upusti u neki naopak posao«, jer pod tim se podrazumevalo nešto gore nego lopovluk. »Bila bi šteta, tako mio, miran starac«. Uskoro se ipak pokazalo da je tačna bila prva pretpostavka. Stigla je vest iz drugog zatvora da naš starac tamo čami i nastoji da ga prebace u Klervo.

Stari kažnjenici bili su najtužniji prizor. Za mnoge od njih zatvorsko iskustvo počinjalo je u detinjstvu ili ranoj mladosti; drugi su dopadali u zatvor u zrelom uzrastu; ali...

»Čim si dopao zatvora, znači zatvor čitavog života«. Takva je uzrečica nastala na osnovu iskustva. I sada, pošto bi prešli šezdesetu, starci su znali da će skončati u zatvoru. Maltene zato da bi ubrzala njihovu smrt, zatvorska uprava ih je slala u radionice gde se od raznih vunenih otpadaka prave filcane čarape. Prašina koja vlada u radionicama kod staraca brzo izaziva jektiku koja ih odnosi. Tada bi četiri robijaša nosili starog druga u zajedničku raku. Čuvar groblja i njegov crni pas bili su jedina bića koja bi pratila sanduk. Zatvorski sveštenik mahinalno bi mrmljao svoje molitve i rasejano gledao kestenove duž puta; četiri druga samo bi se radovala svojoj kratkoj slobodi. I po svoj prilici, tek bi crni pas, osećao potresnost procesije.

Kada su u Francuskoj uveli reformisane centralne zatvore, pretpostavljalo se da će u njima moći da se održi sistem apsolutnog ćutanja. Ali to je do te mere protiv svega ljudskog da su morali da odustanu od stroge primene sistema.

Površnom posmatraču zatvor se čini potpuno nem, ali u stvari u njemu teče isto tako aktivan život kao u malom gradiću. Poluglasno, usput dobačenim rečima, šapatom ili preko brzo naškrabanih poruka na papirićima, u zatvoru se odmah s kraja na kraj prenose sve novosti. Sve što se događa između samih zatvorenika ili u paradnom dvorištu gde živi administracija, ili u selu Klervo, ili u širokom svetu pariske politike, odmah se prenosi kroz sve zajedničke ćelije, samice i radionice. Francuzi su isuviše društveni po prirodi i nemoguće im je potpuno zabraniti da govore. Nismo imali nikakvih dodira sa kriminalcima, pa ipak smo znali sve novosti dana. »Baštovan Žan je opet dobio dve godine«. »Inspektorova žena se strašno potukla sa ženom tog i tog«. »Žaka iz samice uhvatili su kad je predavao poruku Žanu iz radionice ramova«. »Stara stoka N. nije više ministar pravde. Ministarstvo je palo«. I tako dalje. A kada se dozna da je Žan dva flanelska prsluka, koje je kupio za petnaest franaka od uprave zatvora, dao tamničaru za dva paketa duvana po deset santima, takva vest se za tren pronese po čitavom zatvoru. Sa svih strana tražili su nam duvan. Jednom prilikom neki sitni pravni zastupnik koji je sedeo u zatvoru hteo je da mi pošalje poruku sa molbom da zamolim svoju ženu koja je živela u selu da poseti njegovu ženu koja je takođe tu živela. Veliki broj robijaša je aktivno učestvovao u prenošenju tog papirića, koji je trebalo da prođe bog zna kroz koliko ruku dok ne stigne do odredišta. A kada bi se u pariskim novinama pojavio članak koji bi mogao da nas zainteresuje, one bi nam stizale najneočekivanijim putem: na primer preko visokog zida naše bašte, sa kamenom koji je bio uvijen u njih.

Samica ne prekida kontakte. Kad smo stigli u Klervo, u samicama je bilo tako hladno da sam jedva mogao da pišem. Kad je moja žena u Parizu dobila pismo, nije prepoznala rukopis. Direktor je naredio da se ćelije greju koliko je to moguće. No uprkos svemu u ćelijama je bilo isto tako hladno kao i pre. Ispostavilo se da su sve cevi parnog grejanja bile bukvalno zapušene papirićima, komadićima poruka, džepnim nožićima i svakojakim sitnicama koje je tamo skrivalo nekoliko pokolenja robijaša.

Marten, isti onaj drug o kome sam već govorio, dobio je dozvolu da provede deo svog zatvorskog roka u samici. Više je voleo da bude sam nego sa desetinom ljudi u jednoj ćeliji. Na svoje veliko čuđenje Marten je ipak shvatio da nije sam. Zidovi i ključaonice oko njega govorili su. Kroz dva tri dana u svim samicama su već znali ko je, i on se upoznao sa svima u zgradi. U naizgled izolovanim ćelijama život vrvi kao u košnici. Samo ponekad se izobliči u nešto psihopatološko. Čak ni Kraft-Ebing nije imao predstavu o izopačivanjima osećanja koja se mogu sresti u samicama.

Neću ovde da ponavljam sve ono što sam o moralnom uticaju zatvora na zatvorenike već rekao u knjizi »U ruskim i francuskim zatvorima«, izdatoj na engleskom jeziku u Londonu 1886. godine ubrzo pošto sam oslobođen iz Klervoa. Ograničiću se samo na sledeće. Stanovništvo zatvora čine raznorodni elementi. Uzimajući u obzir samo kategoriju takozvanih »prestupnika«, o kojoj smo toliko čuli u poslednje vreme od Lombroza i njegovih učenika, bio sam krajnje zapanjen jednom činjenicom. Zatvori, na koje se obično gleda kao na zaštitu od nesocijalnih postupaka – u suštini su rasadnici baš za to. Svakome je poznato da su nedostatak obrazovanja, odvratnost prema urednom radu, fizička nesposobnost za napor, pogrešno usmerena ljubav prema avanturi, sklonost ka hazardu, nedostatak energije, neizgrađena volja i nebriga o dobru drugih – činjenice koje ovu klasu prestupnika dovode u zatvore. U toku mog tamnovanja, ipak me je veoma zapanjila činjenica da se upravo ti nedostaci, i to svaki ponaosob, neminovno ojačavaju u zatvoru. I razvijaju se, zato što je to suština zatvora: dok budu postojali zatvori, oni će ih razvijati.

U stvari, nema sumnje da trajno tamnovanje razara – neizbežno, fatalno – čovekovu energiju; uz to ubija i volju. Robijaš u zatvorskom životu ne oseća potrebu da jača svoju volju. Upravo suprotno, ako je ima samo će navući nevolje; volja robijaša, po mišljenju uprave, mora da bude ubijena; i ubijaju je! Još manje mogućnosti robijaš nalazi za ispoljavanje prirodnog saosećanja. Sve se preduzima da bi se zatvorenik sprečio da kontaktira unutar ili izvan zidina zatvora sa onima kojima teži. Zatim, kako godine prolaze zatvorenik je sve manje i manje fizički i intelektualno sposoban za naporan rad. A ako još ni pre nije voleo uredan rad, to se osećanje samo pojačava u toku njegovog robijaškog života. Ako ga je pre nego što je dospeo u zatvor lako umarao jednoličan rad, koji nije bio u stanju da izvrši kako treba, ako se nije privikao na prekomeran loše plaćen rad, na koji je osuđen radnik – sada, u zatvoru, to će se osećanje pretvoriti u potpunu odvratnost. Ako je ranije on samo sumnjao u korisnost uobičajenih moralnih pravila, sada će, pošto baci kritički pogled na zvaničnog zaštitnika tih pravila i dozna kako na to gledaju njegovi drugovi, otvoreno baciti u vodu stare moralne norme. I, ako nezdravi razvoj strasnog i osećajnog temperamenta gura čoveka u zločin, ta nezdrava crta karaktera još će se više razviti u toku nekoliko godina zatvora i u mnogim slučajevima dostići će užasne razmere. U ovome – najopasnijem – najviše se ispoljava uticaj zatvorskog vaspitanja.

U Sibiru sam video kakvi su bezdani mrskosti i kakva su žarišta fizičkog i moralnog kvarenja naše stare, prljave tamnice, prepune robijaša. Kada sam imao devetnaest godina mislio sam da te ustanove mogu biti značajno poboljšane ako ćelije ne budu tako prepunjene, ako zatvorenike podele na kategorije i daju zdrav posao. Sada sam morao da se odreknem svih ovih iluzija. Imao sam prilike da se uverim da su i najbolji »reformisani« zatvori – bez obzira da li su sa samicama ili sa zajedničkim ćelijama – u odnosu na zatvorenike i u odnosu na društvenu korist isto tako loši kao i stari nereformisani zatvori, a možda su i gori. Oni ne popravljaju zatvorenike. Naprotiv, u ogromnoj većini slučajeva samo utiču pogubno. Lopov, prevarant, pljačkaš, koji provedu nekoliko godina u zatvoru, izlaze odande još spremniji da se prihvate stare profesije. Sada su bolje pripremljeni; oni su izučili sve tajne zanata i još su više ozlojeđeni na drustvo. Nalaze još veće opravdanje za svoj bunt protiv zakona i običaja drustva. Prema potrebi, čovek sve više i više neminovno tone u ono nesocijalno ponašanje koje ga je jednom već dovelo pred sud. Prestup koji bude izvršio posle oslobađanja sigurno ce biti ozbiljniji nego onaj zbog koga je osuđen prvi put. I njemu je suđeno da umre u zatvoru ili na robiji. U knjizi koju sam pomenuo rekao sam da su »zatvori-univerziteti zločinstva«. Sada, kada posle mnogo godina razmišljam o tome, na osnovu gomile novih podataka mogu samo da ponovim isto.

Sam nemam na osnovu čega da se žalim na godine koje sam proveo u francuskom zatvoru. Za aktivnog i nezavisnog čoveka već su nedostatak slobode i mogućnosti za rad samo po sebi takav gubitak da o svim ostalim zatvorskim lišavanjima ne vredi ni govoriti. Nema sumnje, veoma smo patili zbog naše prinudne neaktivnosti, pogotovo kada bi do nas stizali glasovi o bodrom političkom životu koji se rađao u Francuskoj. Kraj prve godine, posebno u mračnu zimu, jako je težak za zatvorenika. A kad nastupa proleće nedostatak slobode oseća se više nego ikada. Kada sam sa našeg prozora video kako se livade ponovo zelene a na brežuljcima opet vijori prolećna izmaglica; kad kroz dolinu projuri voz, ja sam, normalno, osećao silnu želju da krenem za njim, da udišem šumski vazduh ili da zaronim u bujicu ljudskog života u velikom gradu. Ali onaj ko veže svoju sudbinu sa ovom ili onom radikalnom partijom treba uvek da je spreman da provede godine u zatvoru i ne treba da se tuži na to. On je svestan da ni u zatvoru ne prestaje da doprinosi napretku čovečanstva, koje se razvija i učvršćuje njemu drage ideje.

U Lionu su nadzornici bili veoma grub soj: u to smo mogli da se uverimo svi mi: drugovi, moja žena i ja sam. Ali posle nekoliko konflikata sve se sredilo. Uz to, uprava je znala da je pariska štampa uz nas i nipošto nije želela da navuče sebi na glavu gromove Rošfora i žestoku kritiku Klemansoa. U Klervou je stvar bila rešena bez sukoba – čitavu su upravu smenili nekoliko meseci pre našeg dolaska. Tamničari su ubili u ćeliji jednog zatvorenika i zatim obesili njegovo telo želeći da smrt predstave kao samoubistvo! Ali slučaj je isplivao na površinu, ovoga puta zahvaljujući lekaru. Glavnog nadzornika i nekoliko pomoćnika smenili su i u zatvoru su uspostavljeni potpuno drukčiji odnosi. Uopšte, poneo sam iz Klervoa najbolje uspomene na nadzornike, a često sam još dok sam bio tamo razmišljao kako su ljudi često bolji od ustanova kojoj pripadaju. Ali, pošto nisam imao ličnih pritužbi utoliko sam pre slobodno i bezuslovno mogao da poričem samu ustanovu, kao ostatak mračne prošlosti, pogrešnu u svojoj osnovi – kao uzrok bezbroj zala u društvu.

Moram da spomenem još nešto što me je zapanjilo više nego demorališući uticaj zatvora na robijaše. Kakvo je leglo zaraze svaki zatvor, i čak svaki sud – za osuđenike i sve one koji žive u blizini! Lombrozo je podigao mnogo buke svojim »prestupničkim tipom«, koga je on tobože otkrio među naseljenicima zatvora. Da je sa istom pažnjom pratio publiku koja se vrzma oko suda: detektive, špijune, ulične advokate, dostavljače i prevarante svake vrste, Lombrozo bi sigurno došao do zaključka da se geografska sfera rasprostiranja »prestupničkog tipa« ne ograničava samo na zatvorske zidine. Nikada nisam video tako bogatu kolekciju lica najnižeg ljudskog tipa kao u lionskom sudu, gde se muvalo na desetine takvih bića. Ništa nalik na to, normalno, nisam našao u zidinama Klervoa. Dikens i Kruikšenk ovekovečili su neke od ovih tipova, sasvim poseban svet koji se vrti oko sudova i širi zarazu daleko unaokolo. Isto se odnosi na svaki centralni zatvor, kao na primer Klervo. Oko zatvora se, kao masna fleka, širila kompletna atmosfera sitnog lopovluka i prevara, špijuniranja i iskvarenosti svake vrste.

Sve sam to video. I, ako sam pre nego što su me osudili znao da je savremeni sistem kažnjavanja loš, napuštajući Klervo shvatio sam da nije samo taj sistem loš i nepravedan, nego je pravo bezumlje što društvo, za svoj račun, zbog nepoznavanja ili pritvornog nepoznavanja stvarnosti, podržava te »univerzitete zločinstva« i legla zaraze. I sve pod izgovorom da su zatvori neophodni za obuzdavanje kriminalnih instikata nekolicine ljudi.

XIV

Svaki revolucionar susreće na svom putu određen broj špijuna i agenata-provokatora. I meni je ukazao pažnju taj soj. Sve vlade troše velike pare za izdržavanje tih gadova, ali u suštini opasni su samo za zelenu mladež. Ko malo poznaje život i ljude brzo uči da prepoznaje tu vrstu ljudi, vidi nešto u njima što ga odmah navodi da bude na oprezu. Ti se ljudi vrbuju iz društvenog taloga, od ljudi čiji je moralni nivo vrlo nizak. I ako se neko dobro zagleda u moralni oblik onih sa kojima se sreće, ubrzo primećuje u maniru tih »stubova društva« nešto što ga zapanjuje i nagoni da sebi postavi pitanje: »Šta ove ljude tera k meni? Šta oni mogu imati sa mnom zajedničko?« U većini slučajeva dovoljno je samo to pitanje pa da čovek bude na oprezu.

Kada sam prvi put doputovao u Ženevu, agent ruske vlade koji je trebalo da motri na emigrante bio nam je svima dobro poznat. Nazivao se »grof X.«; ali pošto nije mogao da ima ni lakeja, ni kočiju na koju bi mogao da natakari svoj grb, on ga je izvezao na pokrivaču za psa. Sretali smo ga ponekad u kafeu ali ne bismo s njim razgovarali. U suštini nije bio »opasan«, pošto je jednostavno kupovao u kioscima emigrantske publikacije i po svoj prilici raporte starešinama začinjavao svojim primedbama.

Sasvim novi svet je počeo da se pojavljuje u Ženevi kada je tamo pristigla nova generacija emigranata. Pa ipak, na ovaj ili onaj način odmah bismo prepoznavali nove špijune.

Kada bi se na našem horizontu pojavio neki nepoznati, sa uobičajenom nihilističkom otvorenošću pitali bismo ga o njegovoj prošlosti i šta namerava da radi. Na taj način brzo bismo utvrdili kakav je čovek pred nama. Otvorenost u uzajamnim odnosima, to je najbolje sredstvo za uspostavljanje dobrih odnosa među ljudima; a u našem slučaju ona je bila neprocenjiva. Ljudi, koje niko od nas nije znao i o kojima niko nije ni čuo u Rusiji – potpuno nepoznati u našim grupama – dolazili su u Ženevu i mnogi od njih su se za nekoliko dana a ponekad i sati zbližavali sa kolonijom. Ali špijuni iz ovog ili onog razloga nikad nisu uspevali da se uvuku u našu družinu. Špijun može da imenuje zajedničke poznanike, on može da dâ najbolji odgovor o svojoj prošlosti u Rusiji, često i sasvim tačan; može do savršenstva da usvoji nihilističke manire i žargon; ali on nikada ne moze da prihvati nihilističku etiku koja se stvarala među ruskom omladinom. I samo to držalo bi ga podalje od naše kolonije. Špijuni mogu da se pretvaraju u svemu, ali ne i u tim moralnim pitanjima. Kada sam radio zajedno sa Reklijem, u Klaranu je živeo jedan sličan individuum od koga smo se svi držali podalje. Nismo znali ništa loše o njemu, ali smo osećali da nije »naš«. I što je više pokušavao da prodre do nas, sve više je izazivao naše podozrenje. Nikada s njime nisam progovorio ni reči i zato je posebno želeo da se sprijatelji sa mnom. Pošto je uvideo da uobičajenim putem neće doći do susreta, počeo je da piše pisma i ugovara tajanstvene sastanke, s tajanstvenim ciljem, u šumi ili na sličnim mestima. Šale radi, jednom sam prihvatio poziv i otišao na ugovoreno mesto, pri čemu je moj dobar prijatelj išao malo dalje. Ali taj gospodin, koji je verovatno imao saučesnika, po svoj prilici je doznao da nisam sam i nije se pojavio. Na taj način izbavio sam se od zadovoljstva da ikada razgovaram sa njim. Uz to, tada sam tako mnogo radio da je svaki minut moga vremena bio posvećen geografiji ili listu »Révolté« – i za konspiraciju nisam imao vremena. Pa ipak, kasnije smo doznali da taj čovek šalje u Treće odeljenje detaljne izveštaje o tobožnjim razgovorima sa mnom, o mome poverenju prema njemu, i o strašnim zaverama u Peterburgu protiv cara kojima ja rukovodim. Sve su to u Peterburgu prihvatili kao istinu. I ne samo u Peterburgu. U Italiji su takođe verovali u svakojake besmislice koje su slali špijuni. Tako su Kafieru, kada su ga jednom uhapsili u Švajcarskoj, pokazali neverovatne izveštaje italijanskih špijuna u kojima su oni javljali vladi da smo Kafiero i ja, naoružani bombama, spremni da pređemo granicu. U stvari, nikada nisam bio u Italiji, a nisam se ni spremao da tamo putujem.

Treba reći da špijuni ne sastavljaju uvek svoje izveštaje samo od izmišljotina. Često saopštavaju tačne činjenice, ali sve zavisi od toga kako se prepriča događaj. Dugo smo se smejali povodom izveštaja koji je francuskoj vladi poslao jedan špijun koji nas je pratio 1881. godine na putu iz Pariza u London. Špijun je, kako to često biva, vodio dvostruku igru pa je svoj izveštaj prodao Rošforu, koji ga je štampao u svojim novinama. Sve što je špijun saopštavao bilo je tačno, ali trebalo je videti kako je on to radio! Doušnik je, na primer, pisao: »Smestio sam se odmah pored kupea gde su sedeli Kropotkin i njegova žena«. Sasvim tačno, on je tamo sedeo. Primetili smo ga odmah, jer je njegovo zlobno, neprijatno lice odmah privuklo našu pažnju. »Sve vreme su govorili ruski da ostali putnici ne bi mogli da ih razumeju«. I to je tačno: govorili smo ruski, kao i uvek. »Kada su stigli u Kale, oboje su poručili buljon«. Sveta istina: tražili smo buljon. Ali tu počinje tajanstvena strana putovanja. »Zatim su odjednom nestali. Uzalud sam ih tražio na peronu i drugim mestima: kada su se pojavili, on je bio preobučen i sa njima je bio ruski sveštenik koji ih nije napuštao do samog Londona, gde sam ga izgubio iz vida«. Opet je sve bilo potpuno tačno. Moju je ženu zaboleo zub i zamolio sam vlasnika bifea da nam dozvoli da uđemo u njegovu sobu gde bih mogao da namažem zub alkoholom. Time se objašnjava »nestanak«. A pošto nam je predstojao prelazak kanala, skinuo sam meki šešir, stavio ga u džep i natukao krznenu kapu: »preobukao« sam se. Što se tiče tajanstvenog sveštenika, on je zaista postojao. Nije bio Rus, ali to nije važno. U svakom slučaju bio je obučen kao grčki sveštenik. Video sam da stoji u bifeu i traži nešto, što niko nije razumeo.

— Agua! Agua! – ponavljao je tužno.

— Dajte ovom gospodinu čašu vode, rekao sam kelneru. Sveštenik, potresen mojim zadivljujućim lingvističkim moćima, počeo je da mi se zahvaljuje za uslugu vatreno, na istočnjački način. Žena se moja sažalila nad njim i pokušala da povede razgovor na raznim jezicima; ali on nije razumeo ni jedan osim novogrčkog. Ispalo je na kraju da zna par reči na jednom od južnoslovenskih jezika i mi smo razumeli sledeće: »Ja sam Grk, turska ambasada, London«. Mi smo mu objasnili, više znacima, da isto putujemo za London i da može da nam se pridruži.

Najinteresantnije je da sam zaista za njega nabavio adresu turske ambasade pre nego što smo stigli na stanicu Čering Kros u Londonu. Voz se zaustavio na jednoj stanici i u pun vagon treće klase ušle su dve elegantno odevene dame. Obe su držale u rukama novine. Jedna dama je bila Engleskinja, a druga se – lepa žena, koja je dobro govorila francuski – izdavala za Engleskinju. Tek što smo uspeli da razmenimo nekoliko reči, kad mi ona istrese u lice à brule pourpoint, na francuskom.

— Kakvo je vaše mišljenje o grofu Ignatjevu? – i odmah zatim: »Hoćete li skoro ubiti novog cara?« Profesija kojom se bavi bila mi je jasna iz ova dva pitanja, ali pošto sam se setio sveštenika pitao sam je: »Znate li možda adresu turske ambasade u Londonu?« »U toj i toj ulici, kuća broj taj i taj« – odgovorila je dama glatko, kao učenica. »Sigurno znate gde je i ruska ambasada?« – nastavio sam. I ova adresa je bila saopštena sa istom spremnošću. Kada smo stigli na stanicu Čering Kros, dama se nametljivo rastrčala oko mog bagaža. Čak je ponudila da svojim rukama utegnutim u rukavice ponese težak kofer, tako da sam je konačno na njeno veliko zaprepašćenje prekinuo: »Dosta je bilo; dame ne nose prtljag muškarcima. Odlazite!«

Ali vratiću se mom pravdoljubivom francuskom špijunu. »Kropotkin je izašao na stanicu Čering Kros – raportirao je – ali nije odlazio sa stanice oko pola sata pošto je voz stigao, sve dok se nije uverio da su se svi razišli. Za sve to vreme stražario sam sakriven iza stuba. Pošto su se uverili da su se svi putnici razišli, on i žena uskočili su u fijaker. Bez obzira na to, sledio sam ih i čuo adresu koju je kočijaš rekao policajcu ispred kapije: Broj 12, ulica ta i ta. Potrčao sam za kočijama. U blizini nije bilo drugog fijakera, tako da sam morao da trčim do Trafalgar skvera gde sam našao jedan. Tada sam krenuo u poteru. Oni su se zaustavili kod pomenute kuće.«

Sve te činjenice, adresa i sve ostalo, stvarno su tačne. Ali kakvu tajanstvenu formu ima sve to! Izvestio sam o mom dolasku prijatelja Rusa, koji se međutim uspavao jer je tog jutra bila gusta magla. Čekali smo ga oko pola sata, a zatim ostavili stvari na stanici i krenuli u njegov stan.

»Sedeli su skoro do dva sata sa spuštenim roletnama i tek tada je iz kuće izašao visok čovek, koji se vratio kroz sat sa njihovim prtljagom«. Čak je i ta primedba o spuštenim roletnama tačna. Zbog magle morali smo da upalimo plinsku svetiljku i spustili smo roletne da bi se oslobodili turobnog izgleda male ulice u Islingtonu, obavijene žutom maglom.

Kada sam radio sa Elize Reklijem u Klaranu, dva puta mesečno sam odlazio u Ženevu da štampam »Révolté«. Jednom kad sam stigao u štampariju rekli su mi da neki Rus želi da me vidi. Već je bio kod mojih drugova i rekao im da je doputovao da bi mi predložio da štampamo nove ruske novine tipa »Révolté«. On je bio spreman da dâ novac koji je potreban. Otišao sam da se sretnem s njim u kafeu. Rekao mi je svoje nemačko prezime, recimo Tonlem – i rekao da je iz baltičkog kraja. Hvalio se bogatstvom, nekolikim imanjima i fabrikama; negodovao protiv politike rusifikacije Ostzejskih gubernija. Sve u svemu stvarao je pomalo neodređen utisak, ni dobar ni loš, tako da su drugovi insistirali da prihvatim njegov predlog. Ne znam zašto, ali meni se on nije posebno dopao već na prvi pogled.

Iz kafea me je odveo u hotel, u svoju sobu. Ovde je postao manje uzdržan, postao je ono što jeste i zbog toga stvorio sasvim nepovoljan utisak. »Nemojte sumnjati u moj imetak« – govorio mi je. »Napravio sam izvanredno otkriće koje će mi doneti gomilu para. Patentiraću ga i dati sve pare za rusku revoluciju«. Posle toga je na moje ogromno zaprepašćenje pokazao jadni svećnjak, čija je originalnost bila u neverovatnoj ružnoći i tri komadića žice u koje se umetala sveća. Ni najsiromašnija domaćica se ne bi polakomila na takav svećnjak, a ako bi mimo svakog očekivanja patent ipak bio otkupljen ni jedan fabrikant ne bi dao za njega više od 25 rubalja. »Bogat čovek, a polaže nađe u ovakav svećnjak – pomislio sam – pa on mora da nikad nije ni video bolje«. Moje mišljenje o njemu se učvrstilo; To nije mogao biti bogataš i pare koje je nudio nisu njegove. Zato sam mu direktno rekao: »U redu, ako toliko želite da imate ruske revolucionarne novine i ako ste tako povoljnog mišljenja o meni kao što kažete – stavite pare u jednu od banaka na moje ime da potpuno raspolažem njima. Ali vas opominjem da nećete imati nikakav uticaj na novine«.

— O sigurno, sigurno, – odgovarao je – ograničiću se na to da s vremena na vreme tek navratim, da ponekad dam savet i pomognem vam oko prebacivanja novina u Rusiju. »Ništa od svega toga!« Moji su drugovi mislili da sam se isuviše grubo poneo prema tom čoveku, ali posle nekog vremena dobili smo pismo iz Peterburga u kome su nas upozoravali da će uskoro stići špijun iz Trećeg odeljenja, čije je ime Tonlem. Tako nam je svećnjak učinio dobru uslugu.

Svećnjakom, ili nečim drugim, tek to se društvo uvek nekako oda. U Londonu, tmurnog jutra 1881. godine posetila su nas dva Rusa. Jednog sam znao po imenu; drugi – jedan mladić koga je prvi preporučio kao svog prijatelja – bio mi je potpuno nepoznat. On se ponudio da prati svog druga za vreme kratkotrajnog boravka u Londonu. Pošto ga je preporučio naš poznanik, nisam prema njemu ispoljio nikakve sumnje. Ali toga dana bio sam jako zauzet i zamolio sam drugog poznanika; koji je živeo u blizini, da im nađe sobu i pokaže London. Moja žena koja tada još nije poznavala Englesku takođe je krenula sa njima. Kada se uveče vratila, primetila je: »Znaš šta, taj čovek mi se ne dopada. Čuvaj ga se«. »Ali zašto, u čemu je stvar?« – pitao sam. »Ništa, baš ništa, ali on sigurno nije ’naš’. Po njegovom ponašanju u kafeu i na osnovu toga kako plaća račune odmah sam shvatila da nije naš«. »A ako je tako, zašto se uopšte pojavljivao kod nas?« Žena je bila toliko sigurna u osnovanost svojih sumnji da, ne mareći za gostoljubivost, mladića nije ostavljala ni minut samog u mojoj sobi. Započeli smo razgovor i tu je gost počeo sve više i više da ispoljava niskost svog karaktera, tako da je čak i njegov poznanik počeo da crveni. Kada sam mu postavio malo detaljnija pitanja o njegovoj prošlosti odgovori su ispali još manje zadovoljavajući. Bili smo na oprezu. Ukratko, kroz dva dana su napustili London a kroz dve nedelje dobio sam od mog prijatelja – Rusa očajničko pismo u kome se izvinjavao što mi je predstavio mladića koji je bio špijun pri ruskoj ambasadi u Parizu, kako se ispostavilo. Pregledao sam spisak tajnih agenata u Francuskoj i u Švajcarskoj koji smo mi emigranti nedavno dobili od Izvršnog komiteta (imao je svuda u Peterburgu svoje ljude). I u tom spisku našao sam ime onog mladića. Bilo je izmenjeno samo jedno slovo.

Osnovati novine koje plaća policija, na čelu sa policijskim agentom, stari je štos; tome je pribegao i pariski prefekt Andrije 1881. godine. Živeo sam sa Elize Reklijem u planinama kad smo dobili pismo od jednog Francuza, ili tačnije Belgijanca, koji nam je saopštavao da se sprema da osnuje anarhističke novine u Parizu i moli nas da sarađujemo. Pismo puno licemerja ostavilo je na nas vrlo loš utisak. Uz to Rekli se nekako prisetio da je čuo ime autora pisma u vezi sa nekim neugodnim događajem. Odlučili smo da ne pristanemo na saradnju i ja sam napisao poznaniku u Parizu da prvo moramo da vidimo odakle dolaze pare i kakve će novine biti štampane. Možda pare daju orleanisti! Stari štos. Ta je »porodica« više puta praktikovala slične stvari; morali smo da znamo izvor. Moj poznanik u Parizu, sa otvorenošću koja je svojstvena radnicima, pročitao je pismo na sastanku kome je prisustvovao i budući izdavač novina. Ovaj se pravio da je krajnje uvređen i morao sam da odgovorim na nekoliko pitanja u vezi sa tim. No čvrsto sam ostajao pri svome: »Ako se lice o kojem govorimo ozbiljno odnosi prema poslu, shvatiće da treba da nam objasni otkud pare«.

Tako je i učinio, na kraju krajeva. Posle upornog zapitkivanja odgovorio je da pare daje njegova tetka, bogata dama koja se pridržava starih shvatanja, ali je konačno popustila pred upornom željom sestrića da ima sopstvene novine. Dama ne živi u Francuskoj, već u Londonu. Onda smo zatražili da nam dâ njeno ime i adresu, a naš drug Malatesta je prihvatio da se sretne sa njom. On je pošao sa svojim poznanikom, Italijanom koji je trgovao starim nameštajem. Dama je bila u malom iznajmljenom stanu. Dok je Malatesta razgovarao sa »tetkom« i sve više i više dolazio do zaključka da ona samo igra ulogu u komediji, njegov prijatelj prekupac, pregledao je stolove i stolice i pronašao da je sav nameštaj iznajmljen, – po svoj prilici baš uoči tog dana – kod njegovog poznanika, takođe prekupca. Etikete trgovca još su bile na stolicama i stolovima. Normalno, to ništa još nije dokazivalo, ali naše su se sumnje povećale. Odlučno sam odbio da imam bilo šta zajedničko sa publikacijom.

Novine su bile baš krvoločne. Paljevine, ubistva i dinamitaški napadi propagirani su u svakom broju. Sreo sam izdavača tih novina u toku Londonskog kongresa. I čim sam video njegovo podbulo lice, čuo njegov govor i obratio pažnju na žene u čijem društvu se stalno kretao, moje se mišljenje o njemu učvrstilo. Na kongresu, na kome je predlagao svakojake strašne rezolucije, svi su ga izbegavali. A kada je želeo da dozna adrese anarhista u svim zemljama, odbili su ga, i to vrlo grubo. Ukratko, raskrinkali su ga posle dva meseca i novine su posle toga prestale da izlaze. Otprilike dve godine kasnije, Andrije je štampao svoje uspomene u kojima je ispričao o novini koju je osnovao i eksploziji koju su njegovi agenti u Parizu izveli tako što su pod spomenik Tjeru podmetnuli konzerve »nečim napunjene«. Mogu da zamislim koliku gomilu para je to koštalo Francusku i druge nacije.

Mogao bih da napišem nekoliko glava o špijunima, ali zadržaću se samo na još jednoj priči o dvojici avanturista u Klervou.

Moja žena je tada živela u jedinoj maloj gostionici u selu koje je niklo u senci zatvorskih zidina. Jednom je gazdarica ušla u njenu sobu sa porukom od dva gospodina koji tek što su stigli u gostionicu i poželeli su da vide moju ženu. Gazdarica je iskoristila svu krasnorečivost u njihovu korist.

— O! Ja znam ljude – govorila je – i mogu da Vas uverim, gospođo, da su to prava gospoda, naj-najotmenija! Jedan od njih se predstavlja kao nemački oficir, ali on je po svoj prilici ili baron ili »milord«, a drugi je njegov prevodilac. Oni vas znaju jako dobro. Baron odlazi u Afriku, možda zauvek, i želeo bi da vas vidi pre odlaska«.

Moja žena je bacila pogled na adresu na pismu: »A madame principesse Kropotkine. Quand à voir?« Nisu joj bili potrebni drugi dokazi da se uveri kakva su to »najotmenija gospoda«. Što se tiče sadržaja pisma, ono je bilo još gore nego adresa. Uprkos svim pravilima gramatike i zdravoj pameti »baron« je pisao o nekoj tajnoj poruci koju želi da joj isporuči. Žena je odlučno odbila da primi autora pisma i prevodioca. Tada je »baron« počeo da je bombarduje pismima koja je ona vraćala neotvorena. Uskoro se čitavo selo podelilo na dve struje: jedna, na čelu sa gazdaricom, bila je za barona, druga, sa gazdom na čelu – protiv njega. U selu se već širila romantična storija: baron je znao moju ženu i pre nego se udala za mene. Mnogo puta plesao je sa njom u ruskoj ambasadi u Beču. Još uvek je zaljubljen u nju, a ona, bezdušnica, ne dozvoljava mu čak ni da je vidi pre nego što krene u opasnu ekspediciju!

Zatim je krenula tajanstvena priča o dečaku koga smo, kako je ispalo, krili. »Gde je njihov dečak?« – želeo je da zna baron. »Imaju sina kome je šest godina. Gde je on?« »Nikada se ona ne bi odvojila od sina da ga imaju« – govorila je jedna strana. »Ma koješta, oni imaju dečaka ali ga kriju« – izjavljivala je druga strana.

Za nas dvoje taj spor je bio zanimljivo otkriće. To je bio dokaz da zatvorska uprava ne samo da čita moja pisma, nego njihov sadržaj postaje poznat i ruskoj ambasadi. Dok sam bio u Lionu, moja mi je žena, kada je otputovala u Švajcarsku da se vidi sa Elize Reklijem, pisala jednom prilikom: »Naš ’dečko’ cveta; odličnog je zdravlja. Juče je navršio pet godina i veselo smo proveli veče slaveći njegovo rođenje«. Znao sam da žena govori o »Révolté« jer smo ga često nazivali »notre gamin« – naš dečko.

Sada, pošto su se gospoda raspitivala o »našem dečku« i tačno ukazivali na njegov uzrast, bilo je očigledno da je pismo prošlo kroz ruke više zatvorskih nadzornika. To je trebalo imati u vidu.

Ništa nije promicalo pažnji seoskih stanovnika, i baron je uskoro izazvao određene sumnje. On je napisao mojoj ženi novo pismo, još krasnorečivije nego ranije. Sada je molio za oproštaj što je tražio susret sa njom izdajući se za njenog poznanika. Priznavao je da ga ona ne poznaje, ali on je dobročinitelj i treba da joj saopšti važnu stvar. Moj život je u velikoj opasnosti, na šta bi hteo da je upozori. Baron i njegov sekretar su pošli u polje da zajedno pročitaju pismo i posavetuju se o njegovom sadržaju. Šumar ih je sledio izdaleka. Nisu se saglasili oko sadržaja pisma, pocepali su ga i bacili. Tada je šumar sačekao da nestanu, pokupio komadiće i pročitao pismo. Kroz jedan sat čitavo selo je već znalo da baron nikad nije poznavao moju ženu; romantična priča koju je sa toliko osećanja širila baronova struja raspršila se kao dim.

— Aha! U tom slučaju oni nisu ono za šta se izdaju – zaključio je sa svoje strane brigadir de gendarmerie (žandarmerijski podoficir). Znači oni su nemački špijuni – i uhapsio ih.

Treba reči u odbranu brigadijea da je neposredno pre toga u Klervou zaista bio nemački špijun. U toku ratnih operacija ogromna zatvorska zgrada, koja se nalazi nedaleko od granice, može da posluži kao skladište za namirnice ili kao kasarna za vojsku; zato je nemački generalštab sigurno želeo da zna unutrašnji raspored zgrade i njen vojni značaj. I tako je jednom u naše selo stigao veseli lutajući fotograf; sprijateljio se sa svima, slikao sve besplatno i dozvolili su mu da fotografiše ne samo zatvorsko dvorište, nego čak i ćelije. Pošto je sve to završio, otputovao je u drugi grad na istočnoj granici i tamo su ga uhapsile francuske vlasti i pronašle kod njega kompromitujuća vojna dokumenta. Brigadije, kome je još bilo sveže sećanje o previše slobodnom fotografu, zaključio je da su baron i njegov sekretar isto tako nemački špijuni i prebacio ih u zatvor u gradić Bar-sir-Ob. Tamo su ih oslobodili drugog dana, a lokalne novine su napisale da uhapšeni »nisu nemački špijuni, već lica koja je poslala druga, prijateljskija država«.

Tada je javno mnenje potpuno ustalo protiv barona i njegovog sekretara. Pošto su oslobođeni, ušli su u seosku kafanicu i uz flašu vina počeli na nemačkom da sebi daju oduška u drugarskom razgovoru. »Ti si budala i kukavica« – govorio je tobožnji sekretar tobožnjem baronu. »Da sam ja na tvom mestu, častio bih evo iz ovog pištolja istražnog sudiju. Neka samo proba da učini to isto sa mnom: sateraću mu metak u čelo« – i tome slično.

Za to vreme lutajući trgovački pomoćnik koji je mirno sedeo u uglu, odmah je otrčao brigadijeu i preneo mu šta je čuo. Brigadije je odmah sastavio zapisnik i ponovo uhapsio sekretara koji je u stvari bio apotekar iz Strazbura. Prebacili su ga u policijski sud u Bar-sir-Ob i osudili na mesec dana zatvora zbog »pretnji sudu na javnom mestu«. Posle toga baron je imao i druge peripetije, a selo se vratilo svom uobičajenom životu tek posle odlaska oba neznanca.

Ta špijunska priča ima komičan završetak. Ali koliko tragedija, užasnih tragedija, izazivaju ti ljudi! Koliko dragocenih života je izgubljeno, koliko ima porodica čija je sreća uništena – a sve zato da bi slične ništarije mogle da žive u izobilju! Kad pomisliš o hiljadama špijuna koji posvuda tumaraju, koje izdržavaju sve vlade; o zamkama koje oni postavljaju neopreznim ljudima; o ljudskim životima koji se završavaju tragično njima zahvaljujući; kada se prisetiš patnji koje oni seju svuda na svome putu; značajnih suma koje se troše za izdržavanje ove gnusne armije vrbovane iz društvenog šljama; o porocima koje oni usađuju u društvu uopšte i u pojedinim porodicama; kada razmisliš o svemu tome – ne možeš a da se ne zgroziš pred ovim neizmernim zlom koje dolazi od njih. A ta armija se ne sastoji samo od gospode koji su špijuni, politički ili vojni. U Engleskoj postoje novine, naročito u letovalištima, čiji su stupci puni oglasa »detektivskih agencija«, koje nude da prikupljaju činjenice potrebne za razvod; koje prate muževe na zahtev žena i žene na zahtev muževa, uvlače se u porodice, »pecaju« budale i rade sve što želite samo da im se plati. Ljudi se skandalizuju nad niskostima sistema špijuniranja koje su nedavno otkrivene u Francuskoj u višim vojnim sferama, ali ne primećuju da su među njima možda tajni agenti, zvanični i privatni, koji rade to isto ako ne i gore.

XV

Zahtevi za naše oslobađanje stalno su bili pokretani, kako u štampi tako i u poslaničkom domu. Tim pre što su zajedno sa nama osudili Luizu Mišel... za pljačku! Luizu Mišel koja bukvalno daje poslednji svoj šal ili pelerinu ženi kojoj to treba; koja u zatvoru nije htela bolju hranu nego druge zatvorenice uvek je davala drugima ono što bi joj poslali – nju odjednom osuđuju na devet godina zatvora, za javnu pljačku! To je bilo apsurdno čak i za oportuniste buržuje. Istina je da je Luiza Mišel vodeći procesiju nezaposlenih ušla u pekaru i pošto je uzela nekoliko hlebova podelila ih gladnima. U tome se sastojala njena pljačka. Oslobođenje anarhista se na taj način pretvorilo u borbeni poklič protiv vlade, i u jesen 1885. godine svi moji drugovi, izuzev trojice, bili su oslobođeni dekretom predsednika Grevija. Tada su još glasniji postali zahtevi da oslobode Luizu Mišel i mene. Ali protiv toga je bio Aleksandar III. Jednom prilikom, premijer Frejsine odgovarajući na pitanje u skupštini odlučio se čak da kaže kako »diplomatske komplikacije ometaju oslobođenje Kropotkina«. Čudne reči u ustima prvog ministra nezavisne zemlje! Ali još čudnije reči čule su se kasnije od trenutka potpisivanja onog nesrećnog saveza između Francuske Republike i carske Rusije. Konačno, sredinom januara 1886. godine oslobodili su Luizu Mišel, mene, i trojicu drugova koji su ostali sa mnom u Klervou.

Moje oslobođenje bilo je ujedno i oslobođenje moje žene iz njenog dobrovoljnog zatvora, u seocetu pokraj zatvorske kapije, koji je počeo da utiče na njeno zdravlje. Krenuli smo u Pariz da provedemo nekoliko dana kod našeg druga Eli Reklija, poznatog antropologa koga su često van granica Francuske brkali sa mlađim bratom, geografom Elizeom. Prisno prijateljstvo od ranog detinjstva vezivalo je dva brata. Kada je došlo vreme da stupe na fakultet, krenuli su zajedno u Strazbur pešice iz sela u dolini Žironde. Kao prave lutajuće studente pratio ih je pas; i kada bi zastajali u selima – činiju supe dobijao bi četvoronožni drug, dok bi se užina braće često sastojala samo od hleba i nekoliko jabuka. Iz Strazbura su mlada braća krenula u Berlin, kuda su ih privukla predavanja velikog Ritera. Kasnije, četrdesetih godina, obojica su boravili u Parizu. Eli Rekli je postao ubeđeni furijeovac; obojica su u pokretu 1848. godine videli dolazak nove ere. Zato su posle coup d’etat Napoleona III bili prinuđeni da napuste Francusku, i emigrirali su u Englesku.

Posle amnestije, braća Rekli vratila su se u Pariz, gde je Eli štampao furijeističke kooperacijske novine koje su bile široko rasprostranjene među radnicima. Primetio bih uz to da je Napoleon III, koji je kao što se zna zaigrao ulogu Cezara i kao što priliči Cezaru ispoljavao interesovanje za položaj radničke klase, slao jednog od svojih ađutanata u štampariju novina svaki put kada su izlazile da bi mu dovezao u Tiljerije prvi primerak pravo iz mašine. Napoleon III je čak bio spreman da protežira Međunarodni savez radnika, uz uslov da on u jednom od svojih biltena izrazi u nekoliko reči poverenje prema velikim socijalnim reformama Cezara. Ali Internacionala je to odlučno odbila i Napoleon je naredio da počnu sudski da je gone.

Kada je bila proglašena Komuna, oba su joj se brata pridružila svim srcem. Eli je prihvatio položaj konzervatora nacionalne biblioteke i muzeja u Luvru pod upravom Valijana. U velikoj meri zahvaljujući njegovoj brižljivosti i neumornom radu sačuvana su za vreme bombardovanja Pariza, i požara koji su usledili, nebrojena blaga ljudskog znanja i umetnosti sakupljena u tim dvema ustanovama. Strasni poklonik antičke umetnosti i njen istinski poznavalac, on je zapakovao sve najdragocenije skulpture i vaze Luvra i sakrio ih u podrumima zgrade. Preduzeo je najveće mere opreza da na bezbednom mestu sakrije najdragocenije knjige nacionalne biblioteke, i da bi spasao zgradu od požara koji su besneli unaokolo. Njegova hrabra žena, dostojna drugarica filozofa, koju su na ulici pratila njena dva mala sina, organizovala je u međuvremenu u svojoj četvrti sistem kuhinja za narod, koji je u toku opsade bio doveden do ivice opstanka. U poslednjim nedeljama svog postojanja Komuna je konačno shvatila da njena glavna briga treba da bude snabdevanje naroda hranom jer je bio lišen mogućnosti da je zaradi – i dobrovoljci su se ponudili da to urade. Samo zahvaljujući čistoj slučajnosti, Eli Reklija, koji je do poslednjeg trenutka ostao na svom položaju, versajci nisu streljali. Bio je osuđen na robiju zato što se drznuo da od Komune prihvati tako korisnu dužnost. Ali on je uspeo da se sakrije, i prebacio se sa porodicom u Englesku. Sada, pošto se vratio u Pariz, prihvatio se svog životnog posla – etnografije. O vrlinama tog rada može se suditi po nekim poglavljima štampanim zasebno pod naslovom »Les Primitifs« i »Les Australiens«, a takođe iz istorije postanka religije koju on predaje u Ecol de Hautes Etudes, koju je osnovao njegov brat. U svoj etnografskoj literaturi ne može se naći mnogo dela koja bi u tolikoj meni bila prožeta simpatijom prema divljacima, a takođe i razumevanjem. Što se tiče istorije religije (jedan deo je bio štampan u časopisu Société Nouvelle, koji je kasnije izlazio pod imenom Hummanité Nouvelle), po mom mišljenju nema boljeg rada o tom problemu. Reklijev rad je nesumnjivo bolji od sličnih Spenserovih pokušaja. Iako poseduje snažan um, engleski filozof nema tu sposobnost da shvati prostu prirodu prvobitnog čoveka kao Eli Rekli. Uz sve to Elija krasi i temeljno poznavanje malo istraženog dela psihologije naroda – razvoja i preobražaja verovanja. Ne treba ni naglašavati neverovatnu dobrotu i skromnost Eli Reklija, njegov moćni um i duboko razumevanje svega što se tiče razvoja čovečanstva. Sve se to vidi u njegovom stilu, kome nema ravnog. Po svojoj skromnosti, mirnoći pokreta i dubokoj filozofskoj pronicljivosti, on je tipičan helenski filozof. U društvu koje je manje oduševljeno metodima konvencionalnog i fragmentarnih znanja i koje više ceni razvoj širokih humanističkih pojmova – Eli Rekli bi, kao i njegovi drevni prethodnici, bio okružen mnoštvom učenika. Mi, Rusi iz šezdesetih i sedamdesetih godina, sa zahvalnošću se sećamo njegovih divnih političkih pisama iz Pariza, koja su štampana u listu „Дело“, s potpisom »Žak Lefrel«.

U vreme kada smo živeli u Parizu, tu je bujao živ anarhistički pokret. Luiz Mišel je držala predavanja svako veče i publika ih je ushićeno pozdravljala – i radnička i buržujska. Ionako ogromna, popularnost Luize još se više povećavala i širila, čak i među studentima koji možda nisu voleli njene radikalne poglede ali su joj se divili kao ženi-idealu. Kada sam bio u Parizu jednom je čak došlo do tuče u kafeu zato što se neko nepovoljno izrazio u prisustvu studenata o Luizi Mišel. Mladići su se okomili na drznika, započeli tuču i razbili sve stolove i stolice. Ja sam takođe održao jedno predavanje o anarhizmu pred nekoliko hiljada ljudi i odmah napustio Pariz pre nego što su vlasti mogle da saslušaju reakcionarnu i rusofilsku štampu, koja je insistirala da me prognaju iz Francuske.

Iz Pariza smo krenuli za London gde sam još jednom sreo moje stare drugove, Stjepnjaka i Čajkovskog. Socijalistički pokret je sada bio u punom zamahu i život u Londonu više nije bio za mene dosadno mučno vegetiranje kao pre četiri godine. Smestili smo se u malom kotedžu u Harou u okolini Londona. Pokućstvo nam nije predstavljalo problem. Veći deo smo sami izradili Čajkovski i ja. U međuvremenu on je boravio u Sjedinjenim Državama gde je naučio malo od stolarskog zanata. Žena i ja smo bili jako zadovoljni što uz kuću postoji komadić zemlje. Iako je to bila teška midlsekska glina mi smo sa velikim poletom počeli da se bavimo povrtarstvom i postigli smo odlične rezultate, što smo mogli i da očekujemo posle poznavanja radova Tuboa i nekih pariskih povrtara, a takođe posle naših sopstvenih ogleda u zatvorskoj bašti u Klervou. Što se tiče moje žene, koja je preležala tifus ubrzo posle našeg dolaska u Harou rad u bašti više joj je pomogao da prikupi snagu nego da je bila u najboljem sanatorijumu.

Krajem leta doživeli smo strašan udarac. Doznali smo da mog brata Aleksandra više nema među živima.

Od trenutka kada sam došao u inostranstvo do mog zatočenja u Francuskoj, mi se nismo dopisivali. U očima ruskih vlasti – voleti brata koga progone zbog političkih pogleda je već težak greh. A održavati s njim kontakte kada je on u izgnanstvu – to je zločin. Podanik cara je dužan da mrzi sve koji su se pobunili protiv vrhovne volje, a brat je bio u kandžama ruske policije. Uporno sam odbijao da pišem njemu ili nekom drugom od rođaka. Pošto je car na molbu sestre Jelene odgovorio »neka odleži« – ostajalo je malo nade da će brat biti skoro oslobođen. Kasnije je bila formirana komisija koja je trebalo da odredi dužinu trajanja administrativnog progonstva u Sibir i brat je dobio pet godina. Uz one dve godine, koje je već proveo u izgnanstvu – to je ukupno bilo sedam. U vreme Loris-Melikova, bila je naznačena druga komisija, koja mu je dodala još pet godina. Na taj način brat je završavao izdržavanje kazne u oktobru 1886. godine, posle dvanaest godina progonstva, prvo u Minusinsku a zatim u Tomsku. Tu, u nizini istočnog Sibira, nije mogao ni da iskoristi zdravu klimu visokih stepa.

Kada sam čamio u Klervou brat mi se javio, pa smo razmenili nekoliko pisama. Pisao mi je da bismo konačno mogli da se dopisujemo pod takvom dvostrukom kontrolom, jer će i žandari u Sibiru i zatvorske vlasti Francuske čitati naša pisma. Pisao je o svom porodičnom životu, o svojoj deci, o svome radu. Savetovao mi je da pratim razvoj nauke u Italiji, u kojoj se vrše izvrsna i originalna istraživanja koja ostaju nepoznata za naučni svet, dok ih ne iskoriste u Nemačkoj. Iznosio je takođe svoje mišljenje o verovatnom toku političkog života u Rusiji. Nije verovao da je u nas u najbližoj budućnosti moguć ustavni poredak sličan zapadnoevropskim parlamentima; ali čekao je (i smatrao da je to sasvim dovoljno za sadašnji trenutak) saziv zemske skupštine. Ona ne bi imala zakonodavnu vlast, već bi pripremala predloge zakona kojima bi državni savet ili imperatorska vlast davali završni oblik i potvrdu.

Najviše mi je pisao o svojim naučnim radovima. Brat je oduvek gajio posebnu sklonost prema astronomiji, i kada smo bili u Peterburgu štampao je na ruskom jeziku odličan zbornik svega toga što je bilo poznato o meteorima. Zahvaljujući svom izoštrenom kritičkom duhu, brzo je mogao da razlikuje slabe i jake strane raznih hipoteza, i bez dovoljnog znanja matematike, samo uz pomoć imaginacije, shvatao je rezultate najkomplikovanijih matematičkih istraživanja. Živeći pomoću mašte među nebeskim telima koja se okreću, često je shvatao njihovo složeno kretanje bolje nego neki matematičari – posebno algebraičari, koji često gube iz vida stvarnost materijalnog sveta i vide samo svoje formule i logičke zaključke izvedene na osnovu njih. Naši peterburški astronomi govorili su sa velikim poštovanjem o radovima moga brata. U Sibiru je počeo da izučava strukturu vasione i da analizira podatke i hipoteze o sunčevom sistemu, o zvezdanim koncentracijama i maglinama, razbacanim po beskonačnom prostranstvu. Trudio se da dokuči njihove verovatne uzajamne odnose, njihov život i zakone njihovog razvoja i nestanka. Astronom Gilden iz Pulkova s velikim poštovanjem je govorio o novom Aleksandrovom radu i upoznao ga putem pisama sa američkim astronomom Holdenom, čije sam pohvalno mišljenje o radovima moga brata imao prilike da čujem nedavno u Vašingtonu. S vremena na vreme nauci su potrebna baš takva široka uopštavanja, koja su rezultat rada savesnog, marljivog uma, nadarenog kritičkim duhom i uobraziljom.

U malom sibirskom gradiću daleko od biblioteka, lišen mogućnosti da prati progres nauke, brat je mogao da analizira samo istraživanja vršena pre nego što je bio prognan. Posle toga pojavilo se nekoliko kapitalnih dela. Aleksandar je znao za njih; ali kako potrebne knjige nabaviti u Sibiru? To što rok progonstva ističe, nije u njemu budilo ružičasta nadanja. Znao je da mu neće dozvoliti da živi u univerzitetskim gradovima i neće ga pustiti u inostranstvo; da će za sibirskim progonstvom slediti drugo, možda još gore, u nekakav palanački gradić u istočnoj Rusiji. Obuzelo ga je očajanje. »Ponekad me obuzima faustovska tuga« – pisao mi je. Kada se rok završetka progonstva primakao brat je poslao ženu i decu u Rusiju, poslednjim brodom pre zatvaranja plovidbe. I jedne mračne noći, faustovska tuga učinila je kraj njegovom životu...

Oblak mračne tuge visio je nad našom kućom nekoliko dugih meseci, sve dok se nije probio zrak svetlosti. Idućeg proleća u svetu se pojavilo malo stvorenje, devojčica koja je nosila ime moga brata. I njen bespomoćni krik dotakao je u mom srcu do tada nepoznatu strunu.

XVI

Godine 1886. socijalistički pokret u Engleskoj bio je u punom zamahu. Mnoge grupe radnika otvoreno su se pridružile tom pokretu u glavnim gradovima. Predstavnici srednje klase – posebno omladina – na sve načine su mu pomagali. Te godine u mnogim granama industrije vladala je jaka kriza. Svako jutro, a ponekad i čitavog dana, mogao sam čuti kako na ulicama grupe radnika pevaju »Mi nemamo posla« ili neku drugu himnu, i prose hleb. Mnogo ljudi provodilo je noći na Trafalgar skveru, pod kišom i vetrom, pokriveni samo novinskim papirom. I, jednom u februaru, pošto je saslušala govore Bernsa, Hajndmana i Čempiona, gomila je jurnula na Pikadili, jednu od najbogatijih londonskih ulica i razbila nekoliko izloga velikih prodavnica. Međutim, daleko veći značaj nego ta eksplozija nezadovoljstva ima duh najsiromašnijeg dela radnog stanovništva londonskih predgrađa. Da su vođe pokreta koje su bile optužene za pobunu dobile surove kazne, probudio bi se u redovima engleskog radničkog pokreta dotad neviđen duh mržnje i osvete – simptomi su bili jasno primetni u 1886. godini – i ostavio bi traga za mnoga vremena, na sve naredne pokrete. Ali srednja klasa je shvatila opasnost. Odmah su u Vest Endu bile skupljene ogromne novčane sume da se umanji beda u Ist Endu. Normalno, tih para je bilo malo da bi se otklonila tako rasprostranjena beda ali bilo ih je dovoljno da se ispolje dobre namere. Što se tiče uhapšenih agitatora, osudili su ih na osnovu istih razloga samo na dva do tri meseca zatvora.

Svi slojevi društva bili su zainteresovani za socijalizam i projekte različitih reformi u preobražaju društva. U jesen a zatim i zimi, stalno su mi se obraćali sa predlozima da držim predavanja. Tako sam posetio skoro sve veće gradove Engleske i Škotske, istupajući sa predavanjima o zatvorima, ali mnogo više o anarhističkom socijalizmu. Pošto sam obično prihvatao prvi gostoljubiv poziv, posle završetka predavanja ponekad sam noćio u bogatom dvorcu a drugi put u siromašnom stanu nekog radnika. Svake večeri posle predavanja viđao sam mnogo sveta iz najrazličitijih društvenih slojeva. I u skromnoj sobi radnika kao i u bogatoj trpezariji započinjala je podjednako živa diskusija o socijalizmu i anarhizmu koja je trajala do duboko u noć, budeći nade u kotedžima i bojazan u bogatim kućama. Svuda je bila podjednako ozbiljna.

Glavno pitanje bogataša bilo je: »Šta žele socijalisti? Šta nameravaju da učine?« Zatim je sledilo: »Kakve ustupke je apsolutno neophodno učiniti u određenom trenutku da bi se izbegli ozbiljni sukobi?«. U toku tih razgovora retko kada sam čuo da su zahtevi socijalista proglašavani za nepravedne ili neosnovane; ali, isto tako, svuda sam susretao čvrstu uverenost da je revolucija u Engleskoj nemoguća i da zahtevi većine radnika još nisu dostigli ni zamah ni preciznost koje postoje u zahtevima socijalista. »Radnici će se – govorili su mi – zadovoljiti daleko manjim, i nebitne ustupke koji bi omogućili brzo povećanje njihovog standarda kao i malo duži odmor oni će prihvatiti kao privremeno jemstvo njihove još bolje budućnosti«. »Engleska je zemlja levog centra i mi živimo uz pomoć kompromisa« – izjavio mi je jednom prilikom stari član parlamenta, koji je iz dugog iskustva dobro poznavao svoju zemlju.

U radničkim kućama obraćali su mi se sa drugačijim pitanjima nego u Francuskoj i Švajcarskoj. Radnike latinskih naroda duboko interesuju opšti principi; pojedinačne promene određene su baš tim principima. Ako neki gradski savet daje pare za održavanje štrajka ili organizuje besplatnu kuhinju za decu u školi – tim činjenicama se ne pridaje poseban značaj. Smatraju ih potpuno prirodnim. »To se samo po sebi podrazumeva: gladno dete nije u stanju da uči« – reći će francuski radnik. »Pa treba ga valjda nahraniti«. A o materijalnoj pomoći prilikom štrajka koju pruža gradska većnica, reći će: »Gazda, normalno, nije u pravu čim je radnike doveo do štrajka, zato ih je trebalo podržati«. Time bi bilo završen svaki razgovor. Uopšte, radnici ne pridaju nikakav značaj beznačajnim ustupcima u korist komunizma koji se čine u današnjem individualističkom društvu. Radnička misao pretiče vreme. Radnik se pita: »Ako se prelazi na socijalistički poredak, ko treba da preduzme organizaciju proizvodnje: opština, radnički savezi, gradski savet ili država? Da li je samo slobodan dogovor dovoljan za održavanje društvenog poretka? Kakav treba da je moralni pokretač koji će zameniti postojeći princip prinude? Može li izborna demokratska vlada da izvrši neophodne duboke promene u socijalističkom smeru, i treba li svršena činjenica – osvajanje svojine – da prethodi zakonodavnim reformama?

U Engleskoj, nasuprot tome, najviše su se brinuli da dobiju niz ustupaka i palijativa. Ali, sa druge strane, radnici su davno shvatili da država ne može socijalizovati proizvodnju i najviše ih je interesovala stvaralačka delatnost radničkog pokreta, a isto tako i sredstva koja bi omogućila ostvarivanje njihovih želja.

— Dobro Kropotkine, pretpostavimo da sutra zavladamo dokovima u našem gradu. Kako zamišljate da upravljamo njima? – postavljali su mi, na primer, pitanje čim bismo seli u neku radničku sobu. Ili sam čuo sledeće: »Nama se ne dopada državna uprava nad železnicama. Železnica u rukama privatnih kompanija nije ništa drugo nego organizovana pljačka. Ali pretpostavimo da radnici zavladaju železnicom. Kako organizovati njihovo korišćenje?«. Nedostatak opštih ideja zamenjivan je na taj način željom da se dublje prodre u životnu suštinu i konkretne stvari.

Druga karakterna crta pokreta u Engleskoj jeste veliki broj lica iz srednjih slojeva koji su ga podržavali na svaki način. Neki od njih su se otvoreno pridruživali pokretu, drugi su mu posredno pomagali. U Francuskoj i Švajcarskoj obe struje, i radnički i srednji slojevi, stajale su u borbenom pokretu jedna nasuprot drugoj, oštro podeljene na dva tabora. Tako je bar bilo od 1876. do 1885. godine. Kada sam bio u Švajcarskoj poznanike sam imao jedino među radnicima; jedva da sam imao dvojicu ili trojicu poznanika iz srednjeg sloja. U Engleskoj bi tako nešto bilo nemoguće. Znatan broj muškaraca i žena potiče iz buržoazije i, ne kolebajući se, pojavljuje se otvoreno u Londonu i provinciji pomažuči nam u organizaciji socijalističkih mitinga. u prikupljanju novca za štrajkače; kao sekretari u sekcijama, organizatori manifestacija. Osim toga, videli smo zametke pokreta »u narod«, nalik na onaj koji je nastajao u Rusiji početkom sedamdesetih godina, mada ne tako dubok i ne toliko prožet samoodricanjem. ali sa primesama »dobročinstva« koga u nas nije bilo. U Engleskoj su mnogi tražili razne načine da se zbliže sa radnicima, posećujući sirotinjska naselja, organizujući narodne univerzitete. Tojnbi Hol i ostalo. Treba reći da je tada postojalo veliko oduševljenje. Mnogi iz obrazovanih slojeva mislili su nesumnjivo da socijalna revolucija već počinje, kao što je to mislio junak komedije Viljema Morisa »Tables Turned«, kome se otima fraza: »Revolucija ne samo da se približava – ona već počinje«. Dogodilo se ono što se uvek događa sa sličnim entuzijastima: kada su videli da je u Engleskoj, kao i svuda, potreban dugi pripremi rad da bi se uklonile sve prepreke, mnogi su odstupili od borbe. Sada se zadovoljavaju ulogom saosećajnih gledalaca.

XVII

Aktivno sam učestvovao u tom pokretu, i sa nekoliko engleskih drugova osnovao, kao dopunu postojećim trima socijalističkim novinama, anarhističku mesečnu publikaciju »Freedom« koja živi i danas. Istovremeno, ponovo sam se latio naučne razrade anarhizma, koju je prekinulo moje hapšenje. Kritički deo mog rada objavio je Elize Rekli dok sam se nalazio u Klervou, pod naslovom »Paroles d’un Révolté«. Sada sam počeo da razrađujem konstruktivni deo anarhističko-komunističkog drustva, koliko je to bilo moguće predvideti, i izlagao svoje poglede u nizu članaka u »La Révolté« (naš »dečko«, koga su gonili zbog antiratne propagande, morao je da promeni ime i sada je postao devojčica). Kasnije su ti članci bili prerađeni i objavljeni kao posebna knjiga, pod naslovom »La Conquête du Pain« (u prevodu na ruski »Hleb i sloboda«, 1902).

Ti su me radovi naterali da podrobnije izučim neke aspekte ekonomskog života savremenih naroda.

Većina socijalista govorila je do sada da savremeno civilizovano društvo proizvodi mnogo više nego što je potrebno da se obezbedi blagostanje svih i da je samo raspodela nepravilna. I, kada dođe do socijalne revolucije – govorili su oni – svakome ce preostati samo da se vrati u svoju fabriku ili radionicu. Društvo će samo ovladati »viškom vrednosti« ili profitom, koji sada ide kapitalisti. Ja sam, nasuprot tome, mislio da je pri postojećem sistemu privatnog vlasništva sama proizvodnja dobila lažan tok i nije nimalo dovoljna ni za zadovoljavanje životnih potreba: privatno vlasništvo direktno to ometa. Nijedan od proizvoda ne stvara se u većoj količini nego što je potrebno da se zadovolje sve potrebe. »Hiperprodukcija« o kojoj tako često govore znači samo to da su mase isuviše siromašne i nisu u stanju da kupe ni najneophodnije. Međutim, u svim kulturnim zemljama proizvodnja, i industrijska i poljoprivredna, treba da bude, i veoma lako može biti, povećana do takvog nivoa da bude dovoljna za sve. To me je nateralo da izučavam u šta se može pretvoriti savremena zemljoradnja, a takođe na koji način se mora preurediti obrazovanje na novim osnovama da se svakome pruži mogućnost da se bavi prijatnim fizičkim i intelektualnim radom. Razvio sam ta shvatanja u nizu članaka koji su izašli u »Nineteenth Century« a kasnije u posebnoj knjizi sa naslovom »Fields, Factories and Workshops« (u prevodu A. Konšina na ruski »Zemljoradnja«).

Drugo važno pitanje privuklo je zatim moju pažnju. Poznato je kakve su zaključke izveli mnogi sledbenici Darvina – čak i tako pametni kao Haksli – u tumačenju njegove formule »borba za opstanak«. Nema tog nasilja belih naroda nad crnima, ili jakih nad slabima, koje nisu pokušali da opravdavaju slavnom formulom.

Još za vreme boravka u Klervou osećao sam da je neophodno u potpunosti preispitati sam pojam »borbe za život« u svetu životinja, a utoliko pre njegovu primenu na ljudsko društvo. Pokušaji nekih socijalista uopšte me nisu zadovoljili i razmišljao sam o tom pitanju dok u izlaganju ruskog zoologa profesora Keslera na kongresu ruskih prirodnjaka nisam otkrio novo izvanredno shvatanje borbe za opstanak. »Uzajamna pomoć – govorio je on – isto je toliko prirodni zakon kao i uzajamna borba; ali za progresivni razvoj vrste prva je neuporedivo važnija od druge«.

Ta misao koju je Kesler na žalost dokazivao veoma malim brojem činjenica (zoolog Severcev ju je odmah prihvatio i potvrdio sa dva primera) bila je za mene ključ čitavog zadatka. Počeo sam da prikupljam materijale, a kada je Haksli istupio sa svojim žestokim člankom »The Struggle for Existence: a Program« (Borba za opstanak: program delatnosti) rešio sam konačno da izložim u lako prihvatljivoj formi materijale koje sam nakupio u poslednje dve tri godine i istupim sa primedbama uobičajenom shvatanju borbe za život kod životinja i ljudi. Rekao sam o tome nekim svojim drugovima; ali sam se uskoro uverio da je »borba za opstanak«, protumačena kao borbeni poklič: »Jao slabima!« i dovedena do nivoa »prirodnog zakona« koji je osveštala nauka – u Engleskoj pustila tako duboke korene da se skoro pretvorila u kanon. Samo su me dva čoveka hrabrila da istupim protiv tog lažnog tumačenja životnih činjenica. Izdavač »Nineteenth Century« Džems Nouels (J. Knowles) je svojom izvanrednom pronicljivošću odmah uvideo značaj tog pitanja i počeo da me ubeđuje s pravim mladalačkim entuzijazmom da ga se prihvatim; drugi je bio Bets, autor kod nas dobro poznate knjige »Prirodnjak na Amazoni«. On je, kao što je poznato, dugo sakupljao činjenice iz kojih su Darvin i Valas izgradili svoje velike generalizacije, a Darvin je u svojoj autobiografiji govorio o njemu kao o jednom od najpametnijih ljudi koje je ikada sreo. Bets je bio sekretar geografskog društva i ja sam ga poznavao. Kada sam mu saopštio svoju nameru, oduševio se. »Da, obavezno uradite to« – govorio mi je. »To je pravi darvinizam. Prosto je sramota šta su oni uradili od Darvinovih ideja. Pišite vašu knjigu a kada je budete štampali poslaću vam pismo koje možete objaviti«. Bolji podsticaj nisam ni mogao da poželim, pa sam pristupio radu, i on se pojavio u »Nineteenth Century« pod naslovom »Uzajamna pomoć kod životinja, divljaka, varvara, u srednjovekovnim gradovima i savremenom društvu« a zatim i kao knjiga »Mutual Aid: a factor of Evolution« (u prevodu A. Nikolajeva na ruski »Uzajamna pomoć među životinjama i među ljudima«). Na žalost nisam Betsu poslao prva dva članka o uzajamnoj pomoći životinja, iako su bili objavljeni još za njegovog života. Nadao sam se da ću uskoro završiti drugi deo rada, posvećen uzajamnoj pomoći među ljudima; ali, za to je bilo potrebno nekoliko godina, a Bets je u međuvremenu umro.

Istraživanja koja sam morao da obavim da bi se upoznao sa ustanovama varvarskog perioda i sa slobodnim srednjovekovnim gradovima dovela su me do narednih interesantnih istraživanja: konkretno, o ulozi države u Evropi u toku tri poslednja veka. S druge strane, izučavanje ustanova uzajamne pomoći u različitim fazama dovelo me je do istraživanja o razvoju ideja pravednosti i moralnosti u čovečanstvu. Izložio sam te radove u dva predavanja. Jedno od njih ima naslov »Država i njena uloga u istoriji«, drugo – »Pravednost i moral«. U njima sam izložio svoje poimanje etike, to jest društvenog morala uopšte, a ove poslednje tri godine pozabavio sam se potpunijom razradom misli koje sam izneo u tom predavanju.

U toku poslednjih deset godina razvoj socijalizma u Engleskoj dobio je novi karakter. Oni koji uzimaju u obzir samo broj socijalističkih i anarhističkih sastanaka i broj slušalaca koji im prisustvuju spremni su da zaključe da se socijalistička propaganda smanjuje; drugi pak, koji – o uspesima ideja sude na osnovu broja glasova u korist kandidata koji žele da predstavljaju socijalizam u parlamentu, dolaze do zaključka da socijalistička propaganda samo što nije iščezla u Engleskoj. Ali o dubini i širini rasprostiranja socijalističkih pogleda ne može se suditi po broju lica koja dolaze na sastanke a još manje po broju glasova u korist kandidata koji, u većoj ili manjoj meri, ističu u svojim programima zahteve socijalista. Posebno bi to bilo pogrešno u Engleskoj. U stvari, od tri socijalistička pravca koje su stvorili Furje, Sen-Simon i Robert Oven – u Engleskoj i Skotskoj vlada ova treći.

Zato o jačini pokreta ne treba suditi na osnovu broja mitinga i broja glasova, već više po prodoru socijalističkih ideja u radničke saveze i kooperativna društva i u takozvani municipalitetski socijalizam, a takođe i u umove ljudi uopšte, u čitavoj zemlji. Kod nekih su ta shvatanja potpuno svesna, kod drugih su neodređena; ali za sve su već merilo u oceni ekonomskih i političkih pojava.

Razmatrajući situaciju u Engleskoj s te tačke gledišta videćemo, naravno, da su se socijalističke ideje ovde bitno proširile u poređenju sa 1886. godinom. Rekao bih dalje, bez kolebanja, da to još više važi u poređenju sa periodom od 1876. do 1882. godine. Isto tako, mogu da dodam da su stalni napori malih anarhističkih grupa potpomagali širenje ideja o uklanjanju svake vlasti, o pravima pojedinaca, o nezavisnosti lokalnih organizacija i o mogućnostima slobodnog dogovaranja. Kada se prisetimo kakva su shvatanja pre dvadeset godina vladala o svemogućoj državi, o centralizaciji i disciplini – možemo smelo reći da nismo uzalud gubili vreme.

Cela Evropa preživljava sada veoma težak momenat – širenje militarizma. To je neizbežna posledica pobede Nemačke imperije nad Francuskom 1871. godine, i nemačkog sistema opšte vojne obaveze. To je Bakunjin predvideo. Ali i suprotni se tokovi već primećuju.

Što se tiče komunističkih ideja, od kada se ne širi njihova manastirska ili kasarnska forma, već ideja slobodnog dogovora opština – neverovatno su se proširile po Evropi i Americi. Lično sam imao prilike da se u to uverim tokom poslednjih dvadeset i sedam godina, otkako aktivno učestvujem u soçijalističkom pokretu. Kada se sećam neodređenih, maglovitih, plašljivih ideja koje su radnici izrekli na prvim kongresima Internacionale, ili koje su kružile u Parizu za vreme Komune, čak i među istaknutim ljudima, i kada ih upoređujem sa idejama dominantnim sada kod ogromnog broja radnika – moram da kažem da mi izgledaju kao da pripadaju potpuno različitim svetovima.

Nema perioda u istoriji – izuzev možda revolucionarnog perioda XII veka koji je doveo do stvaranja srednjovekovnih gradskih veća – u kome su ideje društvenosti doživele takve korenite promene. I sada, u šezdesetoj godini života, još više nego pre trideset godina verujem da u postojećoj situaciji u Evropi i samo koincidencija pogodnih okolnosti može izazvati revoluciju koja će se po svim zemljama proširiti isto kao revolucija 1848. godine, ali će uz to imati mnogo dublji značaj: neće svetu doneti samo prostu borbu između neprijateljskih političkih partija, već brzi i odlučni preobražaj čitavog uređenja društva. I ja sam duboko ubeđen, ma kakav bio karakter pokreta u različitim zemljama, svuda će se, u svakoj od njih, ispoljiti daleko veće razumevanje socijalnih promena koje su postale neizbežne, nego što smo imali prilike bilo gde da vidimo u toku poslednjih šest vekova. U isto vreme, teško da će otpori koje tom pokretu pružaju privilegovane klase imati karakter zaslepljenosti, koja je revolucije proteklih vekova činila tako krvavim.

Taj veliki rezultat potpuno je dostojan snaga koje su u poslednjih trideset godina utrošile hiljade boraca, svih nacija i iz svih klasa.

KRAJ 

 Svi nastavci  

izvor