Sve što je ostalo od jedne atinske biblioteke: natpis koji kaže da je radno vreme „ od prvog do šestog sata “ i da je „zabranjeno iznositi dela iz biblioteke “
Biblioteka u kojoj sam napokon sakupio svoje knjige započela je svoj život negde u petnaestom veku, kao ambar smešten na brdašcu južno od Loare. Ovde su, poslednjih godina pre hrišćanske ere, Rimljani podigli hram Dionisu da proslavljaju boga ove vinske oblasti; dvanaest vekova kasnije, hrišćanska je crkva zamenila boga pijanog zanosa bogom koji je svoju krv pretvorio u vino. (Imam sliku vitraža na kojem se vidi dionizijska vinova loza kako raste iz rane na Hristovom desnom boku.) Još kasnije, seljani su crkvi pridodali kuću u koju su smestili svog sveštenika, a naposletku su tom parohijskom domu dodali i nekoliko kula-golubamika, mali voćnjak i ambar. U jesen 2000. godine, kad sam prvi put ugledao ta zdanja koja sada predstavljaju moj dom, sve što je bilo ostalo od ambara bio je jedan jedini kameni zid koji je odvajao moje imanje od dvorišta sa kokoškama i komšijske njive. Prema lokalnoj legendi, pre nego što je bio deo ambara, taj je zid bio deo jednog od dva zamka koja je Tristan Lermit, ministar na dvoru Luja XI, ozloglašen sa svoje okrutnosti, podigao za svoje sinove negde oko 1433. godine. Prvi od ova dva zamka i dalje stoji, premda je u velikoj meri izmenjen u osamnaestom veku. Drugi je izgoreo pre tri ili četiri veka i jedini zid koji se i dalje drži, sa kulom-golubarnikom na drugom kraju, prešao je u vlasništvo crkve, budući da ograđuje jedan kraj parohijskog vrta.
Godine 1693, kad je otvoreno novo groblje koje je imalo da prim sve veći broj preminulih, stanovnici sela („okupljeni pred vratima crkve“, kako kaže tapija) dozvolili su novopostavljenom svešteni-
ku da pripoji staro groblje i da nad ispražnjenim grobnicama zasadi voće. Istovremeno, zid zamka poslužio je da se ogradi novi ambar. Nakon što su Francuska revolucija, rat, oluje i nemar doveli ambar do rušenja, pa čak i pošto su 1837. godine u crkvi ponovo počela bogosluženja i novi se sveštenik doselio u parohijski dom, ambar nije obnovljen. Stari je zid i dalje služio kao graničnik između dva imanja koji s jedne strane gleda na seljakovo polje, a s druge baca senku na dvorište parohijskog doma sa drvetom magnolije i grmovima hortenzije.1
Čim sam ugledao taj zid i razbacano kamenje oko njega, znao sam da je to mesto na kojem ću sagraditi prostoriju za svoje knjige. Na umu sam imao tačno određenu sliku biblioteke, neku vrstu
mešavine dugačke dvorane u Sisingherstu (u kući Vite Sakvil-Vest u Kentu, koju sam nedugo pre toga posetio) i biblioteke u mojoj staroj školi, Nacionalnom liceju u Buenos Ajresu. Želeo sam prostoriju obloženu panelima od tamnog drveta, sa nežnim snopovima svetlosti i udobnim stolicama, i sa manjom pomoćnom prostorijom u koju bih smestio svoj pisaći sto i stručne knjige. Zamišljao sam police koje počinju negde oko mog pojasa i pružaju se naviše samo dokle vrhovima prstiju ispružene ruke mogu da dosegnem, jer su, kako sam iskusio, knjige osuđene na visine za koje su protrebne merdevine ili na nizine koje primoravaju čitaoca da puzi na stomaku po podu dobijale daleko manje pažnje od svojih drugarica negde na sredini zida, bez obzira na njihov sadržaj ili vrednost. No takav bi idealan raspored zahtevao biblioteku tri ili četiri puta veću od srušenog am-
bara i, kao što je Stivenson onako žalobno rekao, ,,to je čemer umetnosti: vidite šta je dobro, a neka besmislica o smislu neprestano se meša“2. Iz nužde, moja biblioteka ima police koje počinju tik iznad
podnih lajsni a završavaju se za visinu oktavo izdanja ispod greda kose tavanice.
Dok je je biblioteka građena, zidari su u starom zidu otkrili dva davno zazidana otvora. Jedan je uzani otvor-strelnica sa kojeg su strelci verovatno branili sina Tristana Lermita kad su se njegovi raz-
gnevljeni seljani pobunili; drugi je niski kvadratni prozor zaštićen srednjovekovnim gvozdenim rešetkama grubo oblikovanim u stabljike s kojih vise listovi. Sa tih prozora, preko dana, vidim komšijske kokoške kako se žumo kreću sa jednog na drugi kraj ograđenog terena, kljuckajući tu i tamo, dovedene do ruba mahnitosti zahvaljujući velikom broju ponuđenih slastica, poput poremećenih naučnika u biblioteci; sa prozora novog zida preko puta gledam na sam paro-
hijski dom i na dva prastara drveta japanskog bagrema u mom vrtu. Ali noću, kad se svetiljke u biblioteci upale, spoljašnji svet nestaje i ništa osim ovog prostora sa knjigama ne postoji. Nekome ko bi stajao napolju, u vrtu, biblioteka noću deluje kao nekakav ogromni brod, nalik onoj neobičnoj kineskoj vili koja je 1888. godine na zahtev kapriciozne carice C’sji izgrađena u obliku broda nasukanog u vrtnom jezeru njene Letnje palate. Po mraku, sa osvetljenim prozorima i nizovima knjiga koje svetlucaju, biblioteka je zatvoren prostor, svet sa sopstvenim samodovoljnim pravilima koja pretenduju da za mene ili promene pravila bezobličnog vanjskog sveta.
Po danu, biblioteka je carstvo reda. Niz prolaze obeležene slovima i kroz njih krećem se sa vidljivom svrhom, u potrazi za nekim imenom ili glasom, poklanjajući pažnju knjigama prema njihovom položaju na polici. Struktura ovog mesta je jasna: lavirint pravih linija, ne da biste se u njemu izgubili već da biste nešto pronašli; izdeljena prostorija koja prati naizgled logičan sled klasifikacije; geografija koja poštuje unapred određeni sadržaj i nezaboravnu hijerarhiju alfabeta i brojeva .
Noću se atmosfera menja. Zvuci postaju prigušeni, misli gla- snije. „Jedino po mraku Minervina sova uzleće“, zapisao je Valter Benjamin, citirajući Hegela.3 Vreme kao da je bliže onom trenutku na pola puta između jave i sna u kojem svet može biti po nahođenju preoblikovan. Moje su kretnje nehotično tajne, moje delanje tajanstveno. Pretvaram se u nešto nalik utvari. Knjige su sada ono što je istinski prisutno a ja, čitalac, onaj koji je kroz kabalističke rituale napola viđenih slova prizvan i namamljen do izvesnog toma i izvesne stranice. Red koji bibliotečki katalozi nalažu, noću postaje puka konvencija; u senama on nema nikakav primat. Iako u mojoj biblioteci ne postoji nikakav dominantni katalog, čak i moć takvih blažih oblika reda kakav je alfabetski redosled po imenu autora ili podela u odeljke na osnovu jezika, postaje umanjena. Oslobođene dnevnih stega, neprimećene u kasnim satima, moje oči i ruke nesmotreno preturaju po urednim nizovima knjiga, ponovo uspostave
saveze među različitim kulturama i stolećima. Napola zapamćen stih ima odjek u drugom zbog razloga koji, na svetlu dana, ostaju nejasni. Ako biblioteka ujutro nagoveštava odjek strogog i shvat-
Ijivo željenog reda i poretka, biblioteka noću kao da uživa u osnovnoj, iskonskoj, radosnoj zbrci sveta.
U prvom veku nove ere, u svojoj knjizi o rimskom građanskom ratu koji se odigrao stotinu godina ranije, Lukan je opisao Julija Cezara kako tumara ruševinama Troje i primetio kako svaka jama i
svako ogoljeno stablo podsećaju njegovog junaka na drevne homerovske priče. ,,Po jedna legenda drži se za svaki kamen“4, objasnio je Lukan, opisujući kako Cezarovo putovanje ispunjeno pripovedanjem tako i, daleko u budućnosti, biblioteku u kojoj ja sada sedim. Moje knjige među koricama čuvaju svaku priču koju sam ikada znao i koje se i danas sećani, ili koju sam zabofavio, ili koju bih jednog dana mogao pročitati; ispunjavaju prostor oko mene drevnim i novim glasovima. Bez sumnje, te priče postoje na stranicama i preko dana, no, možda zbog toga što je noćno doba povezano
sa utvamim prikazama i živopisnim snovima, one postaju življe prisutne posle zalaska sunca. Koračam niz redove knjiga bacajući pogled na Volterova dela i u mraku čujem njegovu orijentalnu bajku o Zadigu; negde u daljini Vatek Vilijama Bekforda nastavlja nit priče i predaje je klovnovima Salmana Ruždija iza plavih korica Satanskih stihova; još jedan Orijent dobija svoj odjek u čarobnom
selu iz dvadesetog veka, selu Zahiri u Samarkandu, koje zauzvrat prepušta pripovedanje tužnim preživelima Nagiba Mahfuza u današnjem Egiptu. Lukanovom Cezaru rečeno je da pažljivo hodi
trojanskim tlom da ne nagazi na duhove. Noću, ovde u biblioteci, duhovi imaju glasove.
No ipak, biblioteka noću nije za svakog čitaoca. Mišel de Montenj, na primer, nije delio ovu moju turobnu sklonost. Njegova biblioteka (govorio je o librairie, ne o bibliotheque, budući da je upotreba ovih reči tek počinjala da se menja u vrtoglavom i nepostojanom šesnaestom veku) bila je smeštena na trećem spratu njegove kule, u prastarom skladištu. „Provodim tamo većinu dana svog života i većinu sati jednog dana; noću nikada nisam tamo“,5 priznao je. Noću je Montenj spavao, jer je verovao da se telo preko dana dovoljno napatilo zbog čitalačkog uma. „Knjige poseduju
mnogo prijatnih svojstava namenjenih onima koji znaju kako da ih odaberu, no nema dobrobiti bez napora; nije to jednostavno ičisto zadovoljstvo, kao što to nisu ni druga zadovoljstva; ono ima
svoje neprijatnosti, i to zamorne; duša se zabavlja, ali telo, o kojem nisam zaboravio da se staram, ostaje neaktivno i postaje veoma umomo i žalosno.“6
Ali/ne i moje telo. Razni elementi mog štiva kao da prožimaju svaki moj mišić tako da, kad konačno odlučim da ugasim svetlo u biblioteci, odnosim sa sobom u san glasove i pokrete iz knjige koju tek što sam zatvorio. Naučio sam iz obilnog iskustva da će, ako ujutro želim da pišem o određenoj temi, ono što o njoj pročitam prethodne noći nahraniti moje snove ne samo činjenicama već i istinskim događajima koji su se u datoj priči desili. Od čitanja o boeuf en daube gospođe Remzi ogladnim, od Petrarkinog uspinjanja na planinu Ventu ostajem bez daha, Kitsovo opisivanje sopstvenog plivanja uliva mi snagu i živost, poslednje stranice Kima ispunjavaju me iskrenim prijateljstvom, prvi opis baskervilskog psa tera me da se nelagodno osvrćem preko ramena.iPo Kolridžu, takva sećanja na pročitano u čitaocu bude najplemenitije od svih mogućih osećanja, osećanje uzvišenog koje, kaže on, „nastaje ne iz pogleda na spoljašnji predmet, već iz razmišnjanja posmatrača o njemu; ne iz čulnog utiska, već iz refleksa mašte“.7 Kolridž suviše lako odbacuje „čulni utisak“; da bi moja noćna maštanja cvetala, moram dozvoliti svojim ostalim čulima da se probude - da vidim i dodimem stranice, da čujem šuštanje papira i bojažljivo krckanje uveza hrbata, da osetim miris drveta od kojeg su načinjene police, mošusni vonj kožnih poveza, oštar miris mojih požutelih džepnih izdanja. Tek tada mogu da spavam.
Preko dana pišem, prebiram po knjigama, preslažem ih, sklanjam novokupljena izdanja, premeštam odeljke da dobijem više prostora. Novopridošlim knjigama priređuje se dobrodošlica nakon perioda
pregledanja. Ako je knjiga polovna, ostavljam sva njena obeležja netaknutim - tragove prethodnih čitalaca, saputnika koji su svoje putovanje obeležili našvrljanim komentarima, imenom ispisanim
na prvoj stranici, autobuskom kartom kojom su označili određenu stranicu. Bilo da je stari ili novi, jedini znak koji uvek pokušavam da otklonim sa svojih knjiga (obično sa slabim uspehom) jeste nale-
pnica s cenom koju pakosni prodavci knjiga lepe na poleđine. Ove zloslutne bele kraste teško se odlepljuju, ostavljajući leprozne rane i tragove lepljive materije za koju se lepe prašina i trag godina, zbog čega poželim da postoji poseban lepljivi pakao u koji bi izumitelj tih nalepnica bio prognan.
Noću sedim i čitam, i posmatram redove knjiga koji me ponovo mame da uspostavim veze između suseda, da im izmišljam zajedničke prošlosti, da povezujem jedan odlomak kojeg se setim s drugim.
Virdžinija Vulf jednom je pokušala da napravi razliku između čoveka- koji voli da uči i čoveka koji voli da čita i zaključila da ,,ne postoji nikakva veza između njih“. „Učeni čovek“, pisala je,
nepomični je i usredsređeni usamljenik-entuzijasta koji pretražuje knjige ne bi li otkrio neko određeno zmce istine za kojim se dao u traganje. Ako ga savlada strast za čitanjem, njegovo dostignuće se smanjuje i izmiče mu između prstiju. Čitalac, s druge strane, mora na samom početku odustati od želje za učenjem; ako se znanje prilepi za njega toje sasvim u redu, ali tragati za njim, sistematično čitati, postati stručnjak ili autoritet - sve to veoma će lako ubiti ono što smatramo
humanijom strašću za čistim i rasterećenim čitanjem.8
Preko dana, iskušavaju me koncentracija i sistem; noću mogu da čitam sa raspoloženjem koje se graniči sa bezbrižnošću.
No bilo po danu ili noću, moja biblioteka moje je privatno carstvo, za razliku od javnih biblioteka, malih i velikih, a, takođe, za razliku i od fantomske elektronske biblioteke prema čijoj univerzalnosti ostajem umereno skeptičan. Geografija i običaji ove tri vrste biblioteka razlikuju se na mnogo načina, premda im je svima zajednička očigledna i izričita namera da ujedine naše znanje i našu maštu, da grupišu i raspodele informacije, da na jednom mestu sakupe naše posredno stečeno životno iskustvo i da izostave i zanemare mnoga iskustva drugih čitalaca zahvaljujući tvrdičluku, neznanju, nesposobnosti ili strahu.
Ovi naizgled kontradiktomi pokušaji uključivanja i izostavljanja toliko su stalni i dalekosežni da imaju (barem na Zapadu) svoje raspoznatljive književne ambleme, dva spomenika koja, moglo bi
se reći, predstavljaju sve što mi jesmo. Prvi od njih, podignut da se dostignu nedostižna nebesa, izdigao se iz naše želje da osvojimo prostor, želje kažnjene nastankom mnoštva jezika zahvaljujući
čemu i darfas svakodnevno nailazimo na prepreke u pokušajima da se predstavimo jedni drugima. Dragi od njih, izgrađen kako bi se sa svih strana sveta sakupilo sve ono što su ti jezici pokušali da zabeleže, nikao je iz naše nade da se vreme može savladati i skončao u legendamom požaru koji je progutao čak i sadašnjicu. Vavilonska kula u prostoru i Aleksandrijska biblioteka u vremenu su
simbol ovih nastojanja. Ležeći u njihovoj senci, moja mala biblioteka podseća na obe nemoguće želje - a želju da se sakupe svi jezici Vavilonske kule i na čežnju da se poseduju sve knjige iz
Aleksandrije.
Priča o Vavilonskoj kuli ispričanaje u jedanaestoj glavi Postanja. Posle Potopa, svi ljudi na svetu zaputili su se na istok, u zemlju Šinara, gde su odlučili da sagrade grad i kulu koji bi se protezali do
nebesa. ,,A Gospod siđe da vidi grad i kulu što zidahu sinovi čovečiji. I reče Gospod: Gle, narod jedan, i jedan jezik u svih, i to počeše raditi, i neće im smetati ništa da ne urade šta su naumili. Hajde da siđemo, i da im pometemo jezik, da ne razumeju jedan drugog šta govore.“9 Bog je, kaže nam legenda, izmislio mnoštvo jezika da bi ja sprečio da radimo zajedno, da ne bismo premašili sopstvene mogućnosti. Prema Sanhedrinu (savetu jevrejskih starešina ustanovljenom u Jerusalimu u prvom veku), mesto na kojem se nekada izdizala kula nikada nije izgubilo svoj osoben karakter te, čak i danas, ko god prođe pored njega zaboravi sve što zna.10 Pre mnogo godina, pokazali su mi mali brežuljak od ruševina izvan vavilonskih zidina i rekli da je to sve što je ostalo od onoga što je nekada bilo Vavilonska kula. Aleksandrijska biblioteka bila je centar učenosti koji su osnovali kraljevi iz dinastije Ptolemejida na završetku trećeg veka pre n. e. kako bi bolje sledili Aristotelovo učenje. Prema grčkom ge- bgrafu Strabonu11, koji je pisao u prvom veku pre n. e., moguće je da je biblioteka sadržala knjige upravo tog filozofa, koje je ostavio jednome od svojih učenika, Teofrastu, koji ih je zauzvrat zaveštao dmgom učeniku, Neleju iz Skepse, koji je naposletku bio uključen u osnivanje same biblioteke. Sve do osnivanja Aleksandrijske biblioteke, biblioteke drevnog sveta bile su ili lične zbirke knjiga pojedinca ili državna skladišta u kojima su se u zvanične svrhe čuvali pravni i književni spisi. Ono što je pokretalo osnivanje tih ranih bilioteka nije toliko bila radoznalost već pre težnja za čuvanjem koja je poticala više iz potrebe da se konsultuje određeni izvor nego iz želje da se bude sveobuhvatan. Aleksandrijska biblioteka otkrila je novu maštu koja je po ambiciji i opsegu nadmašila sve postojeće biblioteke. Atalidski kraljevi Pergama, u severozapadnoj Maloj Aziji, pokušali su da se nadmeću sa Aleksandrijom te su sagradili sopstvenu biblioteku, no ona nikada nije dostigla veličattstvenost one u Aleksandriji. Kako bi sprečili supamike da sačinjavaju rukopise za svoje biblioteke, Ptolemejidi su zabranili izvoz papirusa, na šta su pergamski bibliotekari odgovorili tako što su izumeli novi pisaći materijal kojem su dali ime po svom gradu: pergamenon ili pergament.12
Jedan zanimljiv dokument iz drugog veka pre n. e., možda apokrifno Aristejevo pismo, beleži priču o poreklu Aleksandrijske biblioteke koja predstavlja suštinu tog kolosalnog sna. Da bi stvorio univerzalnu biblioteku, kralj Ptolemej I pisao je „svim suverenima i vladarima na zemlji“ moleći ih da mu pošalju svaku vrstu knjige svake vrste autora, „pesnika i proznih pisaca, retoričara i sofista, lekara i maga, istoričara kao i svih ostalih“. Kraljevi stručnjaci izračunali su da bi bilo potrebno petsto hiljada svitaka da u Aleksandriji sakupe „sve knjige svih naroda sveta“.13 (Vreme uvećava naše ambicije; godine 1988. samo je u Kongresnu biblioteku u Vašingtonu stizalo toliko primeraka rukopisa godišnje, od kojih se u njoj sačuva oko skromnih četiri stotine hiljada.)14 Danas egipatska vlada ponovo gradi Aleksandrijsku biblioteku, posle projektnog konkursa na kojem je pobedio norveški arhitektonski studio Sneheta. Vredna 220 miliona američkih dolara, visoka trideset i dva metra, sa obimom od 160 metara i sa dovoljno mesta na policama da na njih stane preko osam miliona primeraka knjiga, nova Aleksandrijska biblioteka će u svojim prostranim odajama sadržati i audio-vizuelni materijal i virtualnu zbirku.
Vavilonska kula stajala je (dok je stajala) kao dokaz našeg verovanja u jedinstvo sveg sveta. Kako priča kaže, u rastućoj senci Vavilonske kule čovečanstvo je naseljavalo svet u kojem nisu postojale
lingvističke granice, verujući damu nebesa pripadaju koliko i čvrsto tle. Aleksandrijsku biblioteku (koja je možda stajala na čvršćem tlu nego što je ono u Vavilonu) podigli su da potvrdi suprotno: da je kosmos zapanjujuća mešavina raznovrsnosti i da u toj raznovrsnosti postoji izvestan tajni red. Prva je bila odraz naše inutitivne spoznaje jednog jedinog, trajnog, monolingvalnog božanstva čije su reči izgovarali svi od zemlje do nebesa; druga, odraz verovanja da je svaka knjiga sačinjenih od tih reči sopstveni složeni univerzum, da svaka u svojoj jedinstvenosti podrazumeva da se obraća svemu i svakome na ovom svetu. Vavilonska kula srušila se u preistoriji pripovedanja; Aleksandrijska biblioteka podigla se kad su priče poprimile oblik knjiga i kad su se upinjale da pronađu sintaksu koja bi Svaku reč, svaku tablicu, svaki svitak stavila na mesto gde s razlogom i nužno pripadaju. Neupadljiva, veličanstvena i sveprisutna, vimeren arhitektura te beskrajne biblioteke i dalje poput utvare pohodi naše sne o univerzalnom redu. Ništa slično nikada više nije napravljeno, premda su druge biblioteke (uključujući i veb biblioteke) pokušale da podražavaju njenu neverovatnu ambiciju. Ona stoji jedinstvena u istoriji sveta, kao jedino mesto koje je, budući da je imalo zadatak da
zabeleži sve, u prošlosti i u budućnosti, moglo predvideti i sopstveno uništenje i vaskrsenje i pohraniti zapis o tome.
Podeljena u tematske oblasti po kategorijamakoje su smislili njeni bibliotekari, Aleksandrijska biblioteka postala je mnoštvo bi- blioteka od kojih je svaka bila usredsređena na jedan aspekt raznovrsnosti ovog sveta. Bilo je to mesto (hvalisali su se Aleksandrijci) gde se sećanje održavalo u životu, gde je svaka zapisana misao imala svoju nišu, gde je svaki čitalac mogao pronaći sopstvenu putanju iscrtanu tačku po tačku u knjigama koje možda još niko nije otvorio; mesto gde je i sam kosmos nailazio na sopstveni odraz pretočen u reči. Još jedna mera koju je kralj Ptolemej preduzeo da ostvari svoju ambiciju bila je naredba da se svaka knjiga koja dospe u aleksandrijsku luku ima zapleniti i prepisati, uz svečano obećanje da će se original vratiti (kao i tolika druga svečana kraljevska obećanja, i ovo nije baš uvek bilo održano, te se često umesto originala vlasniku vraćala kopija). Zahvaljujući ovoj despotskoj meri, knjige sakupljene u biblioteci postale su poznate pod nazivom „brodska zbirka“16.
Prvi pomen ove biblioteke nalazi se kod Heronda, pesnika iz Kosa ili Mileta koji je živeo u drugoj polovini trećeg veka pre n. e., u tekstu koji pominje zdanje poznato pod nazivom Museion ili Kuća
muza u kojoj se gotovo sigumo nalazila čuvena biblioteka. Zanimljivo je da u vrtoglavoj igri kineskih kutija Herond Egipatskom carstvu pripisuje postojanje sveobuhvatne univerzalne biblioteke, tako da
Egipat sadrži Muzej, koji zauzvrat sadrži Biblioteku, koja......
izvor
Нема коментара:
Постави коментар