Aleksandar Blok: Poezija

PRIČA

G. Čulkovu

U prozorima što mokrom prašinom su zastrti,
Ko mrežom, nagnula se žena tamnog profila.
Breme večernjih spletki, umornih lica strtih
Tma sivih prolaznika revno je pronosila.

Svetla i uporna, pred oknima izravno
Svakom je prolazniku svetiljka bacala zar.
I u kišljivoj mreži – ni beloj, ni tavnoj –
Svako se sakrivao, niti mlad, niti star.

Behu ko priviđenja nežive prestonice –
Slučajno, nehotično, kad uđu u krug zrakā.
I čas nestanu leđa, a čas javi se lice,
Plašljivo i pokorno čami niskih oblaka.

I iznenadno resko – začu se proklinjanje,
Široku prugu kiše ko da je cepalo:
Neko je, gole glave, a odelo na njem
Crveno, podizao u zrak dete malo.

Svetla i uporna, zraka je stalna lila.
I, kći veselja noćnih, magnoveno ta žena
Sva pobesnela, glavom od zid je udarila,
S krikom pomame, u noć pustiv čedo tog trena…

I skupiše se mokre čame te sive sene.
Neko je ahao glasno, i uz klaćenje glave.
A ona – na leđima, ruke joj raširene,
Blatno-crvenog ruha, kadrme sred krvave.

No nekog pogledom su – uporno-smion beše –
Na gornjim spratovima, tražile oči njene…
Našle su – i srele se u oknu, kraj zavese,
S pogledom tamne, pune šarenih čipki, žene.

Sreli se i zamrli pogledi, uz krik nem,
Trenutak trajao je… Ulica sva čekala…
Ali je za tren potom, roletna gore pala,
A dole u očima sva snaga već umire…

Umire – i ponovo sred tankih mreža kišnih
Oštri su i neskladni glasovi bili. Uze
Neko na svoje ruke dete koje vrišti
I, krsteći se, krišom utirao je suze…

A gore neizvesna šutnja u svakom oknu.
Prazan u mreži kiše zaves je gusto-beo.
Neko je čedu brižno gladio mokru loknu.
I odlazio tiho. Ide, a suze lije.

januar 1905

***

Zasvagda si otišla u polja.
Da svjatitsja Imja Tvoje! K meni
Zalazak je uperio snőva
Sve oštrice kopalja rumenih.

Samo tvoje zlatne će svirale
U dan crni taći moje usne.
Ako sve su molbe odzvučale,
U polju ću, utučen, da usnem.

U zlatnoj ćeš porfiri minuti,
Al oči će zatvorene biti.
Daj, u snenom svetu počinuti,
Obasjanu stazu poljubiti…

Zarđalu dušu meni sprži!
So svjatimi upokoj me sankom.
O, ti more i kopno što držiš
Nepomično svojom rukom tankom.

1905

* * *

Devojka pevaše u crkvenom horu
O svim što u tuđem kraju su sustali,
O svima lađama, nestalim u moru,
O svim što su radost zaboravu dali.

Glas što leti prema kupoli je tako
Pevao, zrak s belog ramena sjao je,
Iz mraka slušaše i gledaše svako
Pod tom zrakom kako belo ruho poje.

I svim se činilo: radost će da bude,
I da u uvali tihoj sve su lađe,
I da će se svetli život, za sve ljude
Od tuđine što su sustali, da nađe.

I glas beše sladak, tanka beše zraka,
I tek visoko se, kraj oltarskih vrátī,
Pričešćen tajnama, čuo plač dečaka
O tome da niko neće da se vrati.

MITING

Beseda mu umna i reska,
Mutne su zenice
Sipale pravo i bez bleska
Slepe iskrice.

Pogledi ozdo se uprli:
Mnogohiljadite oči,
Nije ćutio da umrli
Čas će mu skoro doći.

Kretnje mu čvrste, glas strog ječi,
Ravnomerno se brada
Njiše u taktu tih reči
Po kojim prah popada.

I siv, nalik na noćne svode,
Svemu je među znao,
Lancima mučne je slobode
Uveren zveketao.

No nisu, dole, poimali
Ni brojke ni imena,
Nikog znak duga i pečali
Ne žigosa. Tog trena,

Tiho gunđanje diže ruku,
Vatre su zadrhtale,
I šum se čuo, sličan zvuku
Onom od glavnje pale.

Ko da iz mraka svetlo blisnu,
Ko da to biti mora
Mig… Svetina se prenu.Vrisnu
Divlje zvižduk prodoran.

Mukli jauk prodre iz zveka
Polomljenih stakala,
Na ploče glava tog čoveka
Razbijena je pala.

Ko u gomili njega ubi
Kamenom, ne znam, ali
Upamtio sam jasno stub i
Na njem mlaz krvi mali.

I još zviždanje vazduh reže,
I jošte krik ne gasne,
A on na večni odmor leže
Kraj vrata sale glasne…

No kraj ulaza jedan, pače
Drugi plamičci bljesnu…
Zvonko kraj svoda obarače
Zapete kljocnule su.

Nazre se pod slabim sjajem
Da čovek je ležao,
I sa puškom na gotovs da je
Vojnik nad mrtvim stao.

Svaka se crta lica čini
Od crne brade bleđa,
Svaki se vojnik, u tišini
Okupljen, u stroj ređa.

U tišini je nagloj bio
Krug lica tih pun sjaja,
Tiho je angel proleteo
I radost bi bez kraja.

Stroge i mirne behu sve te
Pootvarane zene,
Vitke blještave bajonete
Nad njima izdužene.

Ko da je onaj koga skriše
Cevi – zjap im tmuo –
Dok slobodu u noći diše,
Bez straha predahnuo.

1905



NEZNANKA

Izveče je, nad restoranima,
Zrak užareni divalj i gluh,
I dozivima vlada pijanima,
Zaraze pun, proletni duh.

U dalji, gde prah ulice stere,
Vile dosada gde mori,
Jedva se zlati pekarski perec,
I detinji se plač ori.

I svake večeri, za brkljama,
Malo cilinder naheriv,
Šeću kanalom, u društvu dama,
Osvedočeni maheri.

Nad jezerom ćeš cik ženski, eno,
I škrip rašlji za vesla čut.
U nebesima, disk besmisleno
Krivi se, na sve naviknut.

I svaku večer, drug jedinstveni
U čaši mi je odražen,
Pićem je trpkim i tajanstvenim,
Ko ja, omamljen, i blažen.

A snene sluge, pored stolića
Susednih, idu sve u kas,
I pijanci, s okom ko u kunića,
Viču: “In vino veritas!”

I u određen tren svako veče,
(Ili sam samo varan snom?)
Stas device se, svilom optečen,
Miče u oknu maglenom.

Sporo, prolazeć među pijanima,
Bez pratilaca uvek,
Zračeći maglom i mirisima,
Kraj prozora bi sela tek.

Blizina čudna me okovala,
Gledam za velom od tmine:
Začarana se javlja obala,
I začarane daljine.

Gluhe se tajne meni šapnuše,
Dato mi sunce, al čije,
Jer u sve kutke moje se duše
Oporo vino probije.

Peruške su se noja svijene
Zanjihale u mozgu mom,
A oči plave, i dna lišene,
Cvatu obalom dalekom.

U duši krijem rizinicu pravu,
Njen ključ jedini ja imam,
Pijana nemani, ti si u pravu.
Istina je u vinu, znam.

RUSIJA

Neobična si i u snima.
Odeždu ti ni taći nije.
Snen sam, iza sna – tajna ima,
Ti, u tajni, Rusijo, spiš.

Rusijo, pâs te reka ovi,
Guštarama si okružena,
Pa još močvare i ždralovi,
I čarobnjaci mutnih zena.

Tu narodi razni, od dola
Do dola, i sa kraja u kraj,
Noću narodna vode kola,
Uz zapaljenih sela odsjaj.

Po polju vrazi i čarobnice
Tu začaraju trave umah,
Smiju se đavoli i veštice,
Iz stubova snežnih kraj druma,

Tu sve do krova kuća uboga
Zametena je silovito,
I u snegu, za dragog zloga,
Deva sečivo brusi vito.

Tu sve puteve, sva raspuća,
Tušta štapova živih šara,
I zviždeći sred gola pruća,
Predanja vihor peva stara.

Iz dremeža svog pročitah
Rodne zemlje bedu sinju,
I parčadima njenih rita
Duše sakrivam golotinju.

Noćnu stazu ka seoskome
Groblju utabah, punu tuge,
I noćivah na groblju tome,
Pojući glasno pesme duge.

Ne izmerih, ne pojmih toga:
Kome sam pesme posvetio,
U kog strasno verovah boga,
Kakvu sam devu zavoleo.

Živa je duša uljuljkana
Prostorima, Rusijo, tvojim,
I gle – još ti neokaljana
Prvobitna čistota stoji.

Snen sam, iza sna – tajna ima,
Rusija u toj tajni spi.
Neobična je i u snima.
Odežde joj se taći ni.

1906

***

Ti ode, a ja sred pustinje
Kolena u vruć pesak spustih.
Al otad niti reč gordinje
Ne može jezik da izusti.

Ne žaleć za tim što je bilo,
Veličinu ti pojmih čistu:
Da, Galilejom ti si milom
Meni, neuskrslome Hristu.

Neka te sada drugi mazi,
Glasinu divlju umnožava:
Sin čovečiji zalud traži
Gde da nasloni mu se glava.

1907

PRIJATELJIMA

Ćutite, proklete strune!
A. Majkov

Jedan drugom potajno smo tuđi,
Puni mržnje, gluvi, zavidljivi.
Zar bi moglo, ne znajući drevnu
Mržnju, da se i radi i živi?

Šta ćeš! Ta svak od nas trudio se
Da otruje i svoj dom vlastiti,
Svi zidovi natopljeni zlobom,
Nemaš na što glavu nasloniti.

Šta ćeš! Veru izgubiv u sreću,
Umovi nam od smeha šenuše,
I, pijani, s ulice gledamo
Kako naši domovi se ruše.

I životu i drugu neverni,
Reči smo praznih rasipnici,
Šta ćeš! Mi put raščišćamo kojim
Daleki nam sinovi će ići.

Kad pod plotom, u koprivi, zemlja
Razloži nam nesrećnu kost zadnju,
Nekakav će pozni istoričar
Napisati uzvišenu radnju…

I samo će mučiti, prokletnik,
Đače, posve nedužno i milo,
Godinama rođenja i smrti
I odvratnih citata gomilom,

Tužan udes – tako zamršeno,
Mučno, prazno živeti i biti,
I postati vlasništvo docenta,
Kritičare nove ispiliti.

U svež treba zariti se korov
I zaborav u snu zauvek!
Umuknite, vi proklete knjige!
Moja ruka pisala vas nije!

1908

***

O junaštvima, podvizima, slavi,
Nisam mislio na toj zemlji bola,
Kad tvoje lice, u prostoj opravi,
Ispred mene je sijalo sa stola.

Al dođe čas da nema te u domu,
Zavetni prsten ja bacih u tmice.
Sudbinu svoju dala si drugomu,
I zaboravih prelepo lice.

Let danā, poput prokletog roja,
Vino i strasti kinje dušu moju,
Ja te se setih ispred analoja,
Ja sam te zvao, kao mladost svoju.

Zvah te, ali se ti i ne osvrnu,
Plač moj ganuće u tebi ne nađe,
U plašt se modri zalosno ogrnu
I uz noć vlažnu iz kuće izađe.

Ne znam gde svojoj našla si gordinji,
Ti nežna, mila, zaklon da se skrasi.
Ja spavam čvrsto, snivam plašt tvoj sinji,
U kojem u noć vlažnu otišla si …

Ne sanjam više o nežnosti, slavi,
Mladost je prošla, život je minuo.
Tvoje sam lice, u prostoj opravi,
Vlastitom rukom sa stola skinuo.

1908

RAVENA

Sve stvari smrtne i od trena
U te su večno pokopane.
Ti, kao čedo, spiš, Ravena,
Na rukama večnosti sane.

Robovi više mozaike
Ne uvoze kroz rimska vrata.
Zidova hladnih bazilike –
Na njima gasne sva pozlata.

Poljupcima je sporih vlaga
Profinjen grubi svod grobnica
Ponad zelenih sarkofaga
Svetih monaha i carica.

Bezglasne tu su grobne sale,
Prag im je vlažan i pun sene,
Da ne sprži crn pogled Gale
Blažene kamen kad se prene.

Zaboravljen je, strt, krvavi
Trag sukoba ratnih i hula,
Da strast prošlih leta ne slavi
Pesmom Plakida vaskrsnula.

Daleko se povuklo more
I ruže nasip opkoliše
Teodorika da ne more
Sni o buri života više.

A kuće, pustoš vinograda,
I ljudi – sve grob sami to je!
Ko truba, s grobnih ploča sada
Med svečanog latinskog poje.

Tek kroz pažljivu, mirnu zenu
Devojaka ravenskih tuga
Za nepovratnim morem, u trenu,
Kao plašljiva mine pruga.

Tek ponad dolina, u noći,
Dante, s profilom sa orlovim,
Knjiži vekove što će doći
I meni peva Život Novi.

***

Sve mre na zemlji – i mladost i mati,
Izdaje žena i ostavlja drug.
Al ti se uči drugu slast kušati,
Motreć u hladni taj polarni krug.

Uzmi čun i plovi na severni pol,
Obzidan ledom, i zaboravljaj
Staru ljubav, borbu, pogibiju, bol…
I zaboravi strasti bivši kraj.

I na drhtanje ispod hladnog neba
Umornu dušu ti privikavaj –
Da ovde više ništa joj ne treba,
Kada odonud probije se sjaj.

1909

IGRE SMRTI

1.
Mrtvacu lako međ ljudima nije
Hiniti živog, punog strasti vruće!
Al treba da se u društvo uvuče
Zbog karijere zvek kosti da krije…

Spavaju živi. Ustaje iz groba
Mrtvac, i ode u sud, banku, senat …
Što je noć belja, to je crnja zloba,
I pobednički škripe pera snena.

Povazdan mrtvac radi nad zadatkom.
Uredovanje završi. I eno –
Šaptom golica, vrckajući zatkom,
Sluh senatoru pričom zapaprenom…

Već veče. Sitna kiša blato baca
Na ljude, kuće, i gluposti ine…
Na bezobrazluk nov nosi mrtvaca
Taksi što svaki čas zubima škrine.

Ka mnogoljudnoj, mnogostubnoj Sali
Žuri se mrtvac. Na njem – otmen frak.
Gde blagonaklon smešak su mu dali
Žena–glupača i suprug–glupak.

Činovnička ga smori čama velja,
Al zvek kostiju muzikom je ublažen,
On čvrsto steže ruke prijatelja,
Prisiljen da živ, da živ se prikaže.

Samo kraj stuba susreće se zenom
S prijateljicom mrtvom poput njega.
Po razgovoru svetski-ustaljenom
Dođu riči žića svagdašnjega.

«Umorna drugo, čudno mi u sali.
Umorna drugo, u grobu studenu.
Ponoć je već.» «Da, ali niste zvali
Na valcer NN. U vas zaljubljenu.»

A tamo NN traži okom strasno
Njega, burka se krv sred žila njenih…
Na licu joj je, devičanski krasnom,
Žive ljubavi ushit besmisleni.

Šaptom razgovor prazan zapodene,
Reči što su za žive čar sušta,
Gleda ramena kako se rumene
Kako na rame glavicu mu spušta.

I ljuti otrov vično-svetske zlosti,
Sa nezemaljskom zlošću sipa on.
Kako me voli! Koliko mudrosti»
I čuje čudni, nezemaljski zvon:
To kosti zvekeću o kosti.

1912

2.
Noć ulica, fenjer, apoteka,
Besmisleni zamućeni sjaj.
Živi makar još četvrt veka –
Sve će biti isto. Gde je kraj?

Umreš – opet započneš iznova,
Sve prijašnji ponoviće smer:
Noć, kanal pun ledenih valova,
Apoteka, ulica, fenjer.

1912

***

Z. N. Hipius

Rođeni u doba najgluhije
Ne pamtimo si puteve, niti
Mi – deca strašnih leta Rusije –
Išta možemo zaboraviti.

Godine kada sve u prah ode,
Bezumlje ili glas nade taje?
Od dana rata, dana slobode,
Krvavi odsjaj na licima je.

I nemost – to huka uzbuna
Da se zavežu prisili usta
Srca, što nekad bijahu puna
Ushita, sada kobno su pusta.

Ponad smrtnoga odra, uz graju,
Neka nam jato vrana se vije, –
I Bože, Bože, nek ugledaju
Najdostojniji tvoje carstvije.

1914

DEMON

Pa krenimo, a za mnom gre se
Ko rob pokorni, verni: tebe
Pouzdano ću da uznesem
Na zablistali gorski greben.

Nad bezdnom ću te ja nositi
Što bezdanosću čuvstva prene,
Tvoj zaludni će užas biti –
Samo nadahnuće za mene.

Od vrtnje i od prašine ću
Što daždi etrom da te štitim
Mišcama, senkom krila, neću
U uzletu te ispustiti.

U gorju koje sja belo,
Sred livade neoskvrnute,
Ja čudnovato, svim telom
Božanski krasnim, pržiću te.

I znaš li kakvo su bescenje
Izmišljotine čovekove,
To tužno zemno sažaljenje
Što divljom strašću ti ga zoveš?

I, dok postaje veče tiše,
Omađijana posve mnome,
Zaželećeš da letiš više
Po pustu nebu ognjenome,
Da, ti ćeš, dokle sa mnom jezdiš
Vinuti se u one kraje
Gde zemlja nalik je zvezdi
A kao zemlja zvezda je.

Zanemela od divljenja,
Svetove ćeš da spaziš ine –
Neverovatna priviđenja,
Sve moje igre tvorevine.

Uz nemoć i uz strah, sve veći,
Šaptom ćeš da te pustim hteti,
Ja ću, osmehnuti, i šireći
Polako krila, reći: leti!

Ispod smeška božanskoga,
Prelazeći brzo u ništa,
Letećeš poput drhtavoga
Kama u pustoš koja blista…

1916

SKITI

Vas – milioni. Nas – tušta se jati.
Čik da se sukobite s nama!
Da, mi smo Skiti! Mi smo Azijati!
S kosim i žudnim očicama.

Za vas – vekovi, za nas – jedva časak,
Štit drže naše ruke ropske
Između dvaju zakrvljenih rasa –
Mongolske i evropske!

Vaš stari viganj, vekovima, bije
Zaglušujući huk lavine,
Više od divlje bajke za vas nije –
Trus Lisabona i Mesine.

Već  vekovima, s okom put Istoka,
Vadeć i topeć nam bisere,
Vi se rugate, u čekanju roka
Topovi ždrela da upere.

Evo – rok dođe. I zlo uzleće,
Uvreda svaki dan je više,
Vašem Pestumu ni jednome neće
Možda ni traga biti više!

Stari svete! Dok te smrt ne sledi,
I dok se sladiš mukom jetkom,
Zaustavi se, premudar, ko Edip,
Pred Sfinksom s drevnom zagonetkom.

Sfinks je – Rusija. Kad klikće, kad zebe
I kada crna krv je plavi,
Gleda i gleda i gleda u tebe
I sa mržnjom i sa ljubavi.

Jeste, odavno, vi ljubili niste
Kao što naša krvca ljubi!
Na zemlji ima – to zaboraviste –
Ljubav što žeže i pogubi.

Mi sve volimo: hladnih brojki žar
I vidovnjaštva dar božanski,
Razumljiv nam je – i galski um oštar
I sumračni genij germanski…

Pamtimo sve: pariskih ulica had,
I Veneciju punu hlada,
I limunovih šuma daleki kâd,
I dimljenje kelnskih gromada.

Put nam – njen okus, boja – nije mrska,
Ni sparan smrtni njezin zapah…
I zar smo krivi kad vam skelet hrska
Od naših teških, nježnih šapa?

Mi navikosmo, grabeć za dizgine
Konje koje bes propinje,
Krhati glomazne rtenjače njine,
Slamati otpor u robinje.

Dođite k nama! Iz rata užasnog
U miran zagrljaj! Odmah vraćaj
Mač u korice, dok ne bude kasno.
Drugovi! Postaćemo braća!

Ako ne – za nas to gubitak nije –
I mi znamo za verolomstvo!
Iz veka će kleti vas u vek
Docnije bolesno potomstvo!

Po šumama ćemo se i gorama
Što pred ljupkom Evropom stoje
Razmaći široko, okrenuvši k vama
Azijatske gubice svoje!

Idite svi vi, idite na Ural!
Mi mesto čistimo za borbe
Čeličnih sprava, gde diše integral,
I divlje mongolske horde.

Al štit odsad nećemo vam biti,
Odsad nas u bitkama nije!
Uzanim ćemo očima zuriti
Kako samrtna bitka vrije.

Nećemo mrdnut – Hun svirepi kada
Stane da pretresa mrtvace,
Pali gradove, u crkve goni stada,
Peče meso belog brace.

Zadnji put – dođi sebi, stari svete!
Na bratski pir rada i mira,
Na pir svetli i bratski zove te –
Zadnji put – varvarska lira!


NEPOVRATNO SI OTIŠLA U POLJA

Nepovratno si otišla u polja.
Na veki nek je sveto Ime Tvoje.
Opet su zalaska crvena koplja
Pruzila k meni oštrice svoje.

Samo Tvoje od zlata svirale
Tog crnog dana usnama ću taći.
Ako su molitve u nepovrat pale,
Da skrhan zaspim u polje ću zaći.

Ti ćeš proći u zlatnoj porfiri-
No ja oči otvoriti neću.
U svetu sna daj mi da se smirim,
Da ljubim put obasjan i sreću …

O, iščupaj dušu punu more!
Sa svetima upokoji mene.
Ti što rukom svojom bez promene
Nepomično držiš kopno i more.

SNEŽNO VINO


I opet te u vinu gledam,
Osećam strah pred tvojom slikom,
Tvoj osmeh opet blesnu čedan
U kosi teškoj, zmijolikoj.

Oboren tavnim mlazevima,
Uzdišem opet, bez ljubavi,
Nestali san o celovima,
O mećavi što tebe slavi.

Divnim se smehom smeješ meni,
U čaši viješ slično zmiji,
Nad tvojim krznom skupocenim
Čarlija vetrić golubiji.

Kako, kad živa kaplja pljusne,
Ne videt’ sebe u toj peni?
Ne setiti se tvoje usne
Na mojim nazad zabačenim?

Danas si išla posve sama

Danas si išla posve sama,
I ja ne vidjeh Tvojih čuda.
Na gorskom Tvome visu, tamo,
Zupčasta šuma bješe svuda.
I ta šuma krošanja zbitih,
I ti putovi gorski tmasti
Smetahu mi se s neznanim sliti
I plavetnilom tvojim cvasti.
Iz ciklusa ”Stihovi o divnoj dami”
U dokolici mladoj, u mekoti rasvita,
Duša je stremila uvis. Tamo Zvijezdu našla.
Bio je maglen dan, meko je padala sjenka.
Večernja Zvijezda ćutljivo je čekala.
Neuzbuđena, na tamne stepenike
Stupila si Ti, i, Tiha, zaplivala,
I lakom željom, sred mekote zorine,
Zvjezdanijem stazama Sebe si predala.
Proticala je noć maglom snoviđenja.
Mladost je ropska u željama bezbrojnim.
Bliži se zora.
Sjenki više nema,
Ti, Jasna, pošla si stazama sunčevim.

DVANAESTORICA 

1.

Crna večer.

Beli sneg.

Vetar, vetar!

Ruši s nogu sve.

Vetar, vetar —

Širom belog sveta!

Vitla vetar

Snežni prah.

Ledi sve u isti mah.

Klizi gadno,

Pešaku zastaje dah,

Pada, pada — teško jadnom!

Od zgrade do zgrade

Od kanapa traka:

Na kanapu — plakat:

»Sva vlast Ustavotvornoj skupštini!«

Starica se kida, gorko plače,

Ne zna šta te stvari znače,

Čemu plakat takav

Što to platno nosi?

Šta bi tu gaća bilo za dečaka,

A svi su — goli i bosi…

Starica je, najzad, promrznuta lica

Pregazila nekako preduboki smet.

— Oh, Majko-Zaštitnice!

— Boljševici ruše svet!

Vetar šiba lice!

Mraz probija skroz!

Buržuj s raskrsnice

U jaku zavuko nos.

Ko je onaj? — Kosa bujna,

Gle, vajka se jedva čujno:

— Izdajnici kapu kroje!

— Kako da se propast spreči! Verovatno, pisac to je —

Slatkorečiv …

Gle, mantijaš kako šeta —

Šmugnuo je iza smeta …

Druže pope, što si setan,

Ko pred propast sveta?

Sećaš li se da si znao

Da se šetaš istrbušen,

Dok je s tvog stomaka sjao

Krst na verne duše?

Eno gospe s astraganom,

Pažljivo je sluša druga:

— Plakali smo neprestano …

Okliznu se,

Tresnu — koliko je duga!

E — e!

Diži je što pre!

Vetar se ljuti i šali, fakat.

Zadiže skute,

Pešake kosi,

Kida, gužva i nosi

Ogromni plakat:

»Sva vlast Ustavotvornoj skupštini! «

I reči donosi:

… Odluka na zboru pade …

… Tu, iz one zgrade …

… Pomučismo se —

Pa odlučismo:

Malo — za deset, za svu noć — dva’es’ pet

Manje — ne, makar se srušio svet. . .

’Aj’mo u krevet, bre . . .

Veče pozno.

Svet se gubi,

Muknu priče.

Cvokoću zubi.

A vetar fijuče grozno . . .

Nesrećniče!

Dođi amo —

Da me ljubiš . ..

Hleba!

A šta tamo?

Beži samo!

Crni se, crni se s neba.

Mržnja, tužna mržnja

Iz mojih grudi se toči …

Cma mržnja, sveta mržnja …

Otvori, druže,

Četvore oči!

2.

Sneg leprša, vetar gudi

Gle, korača dvanaest ljudi.

Crni remen, puška laka,

Vatre, vatre — iz sokaka

Stara kapa, krdžu pale

Lisice im samo fale!

Sloboda, svima, svima,

Ah, bez krsta, ah!

Trah-tah-tah!

Hladno je, drugovi, hladno, zima!

— Vanjka s Kaćkom u birtiji pije..

— Kaćka pare u čarapi krije!

— A i Vanjki dobra lova pada . . .

— Naš je bio, al’ je vojnik sada!

— Kučkin sine, Vanjka, buržujčino,

Probaj, moju ljubni, molim fino!

Sloboda svima, svima,

Ah, bez krsta, ah!

Kaćka je sa Vanjkom, da —

Šta li rade, ko to zna? . . .

Tra-ta-tah!

Vatre vatre, vatre — na sve strane

I remnici — svi o desno rame .. .

Ukorak s revolucijom moćnom!

Nas dušman vreba danonoćno!

Ti bez straha, druže, pušku stegni

I na Svetu Rusiju potegni —

Na gazdinsku,

Domaćinsku

Na guzatu!

Ah, bez krsta, ah!

3.

Kad su naši momci pošli

Gardu crvenu da služe,

Gardu crvenu da služe —

I živote da joj pruže!

Oh, živote slađani,

Muko moja muška!

Pocepano gunjče,

Austrijska puška!

Svi buržuji da se zatru,

Raspirimo svetsku vatru,

Svetski požar, krvlju ložen —

Blagoslovi, blagi Bože!

4.

Sneg kovitla, a kočijaš krete,

Ala Kaćka i Vanjuša lete —

Jelektrična lampa

Na sankama …

Ah, pogle’te!…

U šinjelu boje maslinaste,

Glupa njuška, face četvrtaste,

Suče, suče crne brke,

Pa zavodi,

Pa izvodi…

Tako Vanjka — snažne su mu pleći,

Tako Vanjka — strašno je on rečit!

Kaćku-gusku obgrljava,

Pa je očarava …

Ona njemu nešto glavom maje,

Zubi joj se kao biser sjaje

Ah, ti, Kaćka, moja Kaćka,

Njuškice punačka…

5.

Ti na vratu imaš, Kaćo,

Nezarasli trag od noža.

I pod sisom ti je, Kaćo,

Kamom sečena već koža!

Eh, zaigraj, što god možeš!

Kakve noge, mili bože!

U čipkastom rublju bila —

Dobro-de, i ti se diči!

S oficir’ma bludničila —

Pobludniči, de, bludniči!

Bludničila do ludila!

Puče srce u grudima!

Kaćo, onog oficira znaš li? —

Ne pobeže on pred nožem . . .

Znaš da su ga mrtvog našli?

Setiti se zar ne možeš?

Po sećanju džarni tamnom,

’Ajd’ u krevet sa mnom!

Tanke čarape i suknja,

Čokoladu »Minjon« ždrala,

S akademcima se vukla —

Sad se na vojnike dala?

Jao, jao, zgreši malo!

Ne bi l’ s duše breme palo!

6.

Opet se otud s ugla čuje

Kočijaš kako pocikuje …

Stoj, stoj! Andrjuša, brzo priđi!

Petruha, s leđa zaobiđi!…

Trah-tararah -tah-tah-tah-tah! . . .

Diže se k nebu snežni prah! . . .

Kočijaš s Vanjkom — strugnu skoro.

Još jednom samo! Trgni oroz!

Trah-tararah! Sad ćeš da vidiš . . .

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Kako se s tuđom curom ide!

Pobeže pođlac! Samo čekaj,

Ja ću za tebe naći leka!

A gde je Kaćka? — Nije živa!

Iz rane s čela krv se sliva!

Sto ćutiš, Kaćo? Je l’ sad fino

Leži na snegu sađ, strvino!

Ukorak s revolucijom moćnom!

Nas dušman vreba danonoćno!

7.

Njih đvanaest opet ide

I po pušku steže svak.

Samo jadni ubica je

Izgubio lice čak …

Ko gioznica da ga hvata

Ubrzava korak dug.

Sa maramom oko vrata —

Strašno mu je pao duh.

— Što se, druže, sneveseli?

— Što te, momče, smete jad?

— Šta te, Peća, to ucveli,

Jel ti Kaćke žao sad?

— Drugarčine oprobane,

Ja je voleh, ne znam šta ću …

Noći čarne i pijane

Probdeo sam ljubeć Kaću …

— Vidi gada, kako kuka,

Dosta ženskog blebetanja!

— Zar svu dušu iznebuha

Da istreseš? Gle, skretanja!

— Nemoj više da se brukaš!

— Kontroliši osećanja!

Nije danas takvo vreme

Da se tobom još bavimo!

Teže će nam biti breme,

Druže dragi, nastavimo!

I Petruha usporava

Užurbani hod od pre …

Opet mu je gore glava,

Na licu mu opet smeh …

Eh, eh!

Razonoda nije greh!

Zatvarajte kuće ma čime,

Da ne bude noćas otimačine!

Do magaza put je svima —

Noćas slavi sirotinja!

8.

Oh, ti, tugo-tužaljko!

Čamo čemerna,

Čumo smrtonosna!

Što ću vremence

Da provedem, provedem …

Što ću temence

Da češnem svud redom …

Što ću semence

Da grickam, da jednem . . .

Što ću nožićem

Da vrcnem iz bede!

Beži buržuj ko pilence!

Tražim krv do guše,

Zbog dragane-duše,

Garavuše …

Upokoj, Gospodi, dušu raba tvojego …

Mučno!

9.

Buka se gradska sada stiša,

Nad nevskim gradom je tišina,

Policije sad nema više —

Udri u pijanku bez vina!

Na raskršće je buržuj stao,

U krzno skrio nos od nas.

Kraj njega, strašno olinjao,

Podvio rep i šugav pas.

Stoji tu buržuj, ko pas gladan,

Ojađen stoji, ko pas slep

A stari svet je, ko pas jadan,

Za njime, tužno svio rep.

10.

Zahukta se vejavica,

Jaoj, vetra, vetra!

Ne vidimo svoja lica

Ni na dva-tri metra!

Kao vrtlog sneg koluta,

Stub podiže nasred puta …

— Bože, al oluja briše!

— Ej, Pećka! Ne petljaj više!

Od čega se to spasavaš

Kad taj oltar obigravaš?

Nesvestan si ti, zapravo,

Razmisli, prosudi zdravo —

Nisi li se ogrešio

Još kad si se Kaćke rešio?

— U korak s revolucijom moćnom.

Nas dušman vreba danonoćno!

Zbijaj, zbijaj čete,

Radni svete!

11.

Bez imena svetog, u letu

Njih dvanaest put dalji gre.

Ne štedeć nikog na svetu,

Oni su spremni na sve …

Uperili su puške jake

U nevidljiva dušman-lica . . .

Dok niz opustele sokake

Kovitla prahom vejavica . . .

Zaglibiće se, ko sred mlake,

U mekom snegu — cvekerica . . .

Oči muti

Crven steg.

I bat kruti

Taba sneg.

Dušman ljuti —

Stresa sne . . .

Mećava im praši oči,

Dne i noći,

Koji lete …

Zbijaj čete,

Radni svete!

12.

Moćnim hodom u dalj lete . . .

— Ko je tamo? Brzo k nama!

To se razigrao vetar

U crvenim zastavama …

Ispred njih je — nanos hladni,

— Izlazi iz smeta ti!…

Samo jadni džukac gladni

Šepa nazad, iza svih …

— Mani nas se, ti, krastavko,

Ja ću tebe bajonetom!

Stari svete, ti, šugavko,

Gubi mi se, gadno pseto!

… Ko vuk, kezi zube gladno —

Rep podvilo, ide s nama —

Pseto gadno — pseto hladno

— Odzovi se, ko je tamo?

— Ko to maše crven-stegom?

— Gledaj, kakva tama vlada!

— Ko to žuri belim snegom,

Krijući se iza zgrada?

— Moj ćeš biti, pre il’ posle,

Predaj mi se, bolje, živ!

— Čuj me, druže, biće loše,

Pucamo li, sam si kriv!

Trah-tah-tah! I samo eho

Još se čuje po kućama . . .

Samo vejavica smehom

Snežne ravni zatrpava . . .

Trah-tah-tah!

Trah-tah-tah!

. . . Tako moćni, idu snegom —

Gladni pas je — iza njih,

Napred — s krvavim već stegom,

Nevidljiv u buri snežnoj,

Za kuršume nedosežan,

S nežnim hodom nadmećavnim,

Snežnim biserima ravnim,

S vencem belih ruža, čist —

Ispred svih je — Isus Hrist.

Januar 1918