KATEGORIJE

20. 4. 2015.

Stanislav Lem





Solaris


-Reci mi.. veruješ li u Boga?
Brzo me je pogledao.
- Šta ti je? Ko još danas veruje...
U njegovim je očima tinjao nemir.
- Nije to tako jednostavno - rekao sam namerno lakim tonom - jer ne mislim na tradicionalnog Boga zemaljskih vera. Mislim na.. sakatog Boga..
- Sakatog? - ponovio je, dižući obrve. - Ti misliš na čoveka.. To nije samo loša filozofija, to je čak loša mistika.
- Ne - odgovorio sam tvrdoglavo - ne mislim na čoveka. Čovek si, uprkos prividima, ne postavlja ciljeve. Nameće mu ih vreme u kom se rodio, može im služiti ili se buniti protiv njih, ali mu je predmet služenja ili pobune dan izvana. Da bi spoznao potpunu slobodu traganja za ciljevima, morao bi biti sam, a to ne može, jer čovek koji nije odgojen među ljudima i ne može postati čovekom. Taj... moj mora biti biće lišeno množine, shvataš?
- Ah - rekao je - kako nisam odmah...

I pokazao je rukom prema prozoru.

- Ne - usprotivio sam se - nije ni on. U najgoremu slučaju, on je nešto što je u svom razvoju promašilo priliku postati božanstvom, prerano se zatvorivši u sebe. On je pre eremit, pustinjak svemira, a nije njegov bog... On se ponavlja, Snaute, a taj na kojeg mislim ne bi to nikada učinio. Možda upravo nastaje negde, u nekom zakutku Galaksije, i možda će uskoro, u nastupu mladenačke opijenosti, početi gasiti jedne zvezde i paliti druge, primetićemo to nakon izvrsnog vremena...
- Već smo to primetili - rekao je kiselo Snaut. - Nove i Supernove... jesu li one po tebi sveće njegova oltara?
- Ako ono što govorim hoćeš tretirati tako doslovno...
- A možda je upravo Solaris kolevka tvog božjeg detešca - dobacio je Snaut. - Možda je upravo on po tvojemu shvatanju začetak, zametak Boga očaja, možda njegovo životvorno detinjstvo i odviše prerasta njegovu razboritost, a sve to što sadržavaju naše solarističke knjižnice samo je velik katalog njegovih nesvesnih pokreta dojenčeta...
- A mi smo kroz izvesno vreme bili njegove igračke - dovršio sam.
- Odakle ti ta koncepcija sakatog boga? - upitao je odjednom, ne odvajajući pogled s pustoši prelivene odsjajem.

- Ne znam. Učinila mi se vrlo, vrlo istinitom, znaš? To je jedini Bog u kog bih bio sklon poverovati, čija muka nije iskupljenje, ništa ne spašava, ne služi ničemu, samo postoji...


******************

Highcastle


Prolog

Što je još čudnije, nikad o sebi nisam razmišljao kao o "rođenom piscu", tj. hocerat in votis. Još uvek ne verujem da to jesam. Kroz detinjstvo na koje se nastavlja potraga za samim sobom, mora postojati veliki broj interesantnih puteva, smerova koji bi se dali dešifrovati, otkriti, većina njih zbunjujući, isprekidani ili - slepe ulice. Ili možda uopšte nije bilo staza nego samo otočića odvojenih prostorom i vremenom; ne mislim na potpuni haos, jer su, pored svega, postojali dom, škola, roditelji; kao mali sam stavljao zelenu štipaljku na nos i tako hodao; no porastao sam, nosio školsku uniformu - dakle, neporecivo je postojao red u stvarima. No reč je o redu u kojem čovek može, kao na praznoj šahovskoj ploči, videti crno-bele pruge koje idu vertikalno, horizontalno ili dijagonalno. Uz malo truda, pogledom se nađe struktura koja odgovara. Šahovska ploča i dalje ostaje šahovska ploča i ne vidiš zapravo ništa više od onog što je odista tu - naizmenične crne i bele kvadrate - ali se perspektiva i orjentacija mogu iznenada promeniti.

Mislim kako se nešto slično tome desilo s šahovskom pločom sećanja koju otvaram ovde. Nisam ništa dodavao, ali iz mnogih sam dostupnih uzoraka odabrao jedan. Je li to stoga što u životu automatski tražimo temu, onu osnovnu logičku postavku? Kako ne bi ni nama samima priznali da se tolikim stazama nije prošlo te koliko je samo šansi time propušteno? Ili se radi o tome da čovek želi da sve što jeste i sve što je bilo, ima nekog smisla, iako ga nema? Kao da se život ne može jednostavno živeti, bez konstantne analize? Kad su u pitanju odrasli ljudi, amorfno i beznačajno postojanje nije u redu, no - što tek ako je reč o detetu?

Želeo bih dopustiti detetu da govori, povukao bih se, ne bih se uplitao ni na koji način - umesto da ga izrabljujem, kradem mu iz džepova, beležnica, ladice, pa se potom hvalim kako obećava i kako su čak i te dečije sitne pogreške tek vrline u začetku. Svoju sam krađu pretvorio u vidan znak na cesti. Pretvorio sam je u celi autoput; tako sam napisao još jednu knjigu - kao da sam bez ikakvih pretpostavki i od početka bio svestan da bi gotovo neizvedivo bilo na drugačiji način; svi ti pokušaji da se sećanja slože po nekom strogom sledu i bez komentara - svi su oni iluzija. Komentarisao sam, tumačio, govorio o tajnama i igračkama koje nisu pripadale meni - izgradio sam grobnicu malom dečaku i smestio ga unutra. Stvorio sam smišljenu, smirenu, gotovo stvarnu grobnicu kao da ću pisati o nekome koga sam izmislio, nekome ko nikad nije živeo i koga voljom i pažljivim planiranjem mogu uređivati kako bi odgovarao pravilima estetike. To nije bila poštena igra. Čovek dete ne sme se tretirati na taj način.

2 коментара:

Kris Kelvin је рекао...

Jedan od onih pisaca, koji su trebali, a nisu, dobili Nobelovu nagradu, a bili su živi u dobu od kada se nagrada dodeljuje (Tolstoj, Čehov, Orvel. Borhes, Eko, Legvin, Kiš, Akutagava...spisak je dugačak). Solaris je remek-delo književnosti i postoji dosta analiza ovog romana na internetu. Medjutim, ako voliš intrigantnu književnost, onu koja zbunjuje (npr.neki smatraju da je u pitanju visoka literatura, a neki da je promašaj, dosadna knjiga, ili čak glupost), onda ti preporučujem Lemov poslednji roman Fijasko. Njegovo testamentarno ostvarenje, u kome se prepliću svi motivi i lajt-motivi iz njegovog opusa, sa posebnim akcentom na motiv iz Solarisa:antropomorfistički nedostaci čovekovog pogleda na svet. Kad pročitaš roman , odnosno kad pročitaš poslednji pasus romana, doći ćeš u situaciju da revidiraš sve što je pročitano. A, onda uporedi svet iz 1986, kada je knjiga napisana i uporedi ga sa današnjim svetom iz 2022: korona, ukajinska kriza, ekološka katastrofa, netrpeljivost medju nacijama, stanje u kome je kosmički program... i pogledaj sadržaj knjige i naslov romana, pa se zapitaj: ko je zapravo bio Stanislav Lem? Pozdrav.

Анониман је рекао...


Hvala na iscrpnom komentaru i predlozima ( i onom drugom). Licno razmisljanje mi je posebno dragoceno zbog teksta koji privodim kraju. Zbog toga jos jednom zahvaljujem. Momentalno sam na godisnjem ali cu sto brze pokusati da nabavim Lemov Fijasko. Pozdrav.

Постави коментар