Tri su godine prošle od pada tornja u Pisi, ali tek sam sada kadar prihvatiti da sam odigrao ključnu ulogu u uništenju tog jedinstvenog zdanja. Više od dvadeset turista je poginulo kad je na hiljade tona mramora izgubilo oslonac i strovalilo se na tlo. Među njima je bila i moja žena Elaine, koja se bila popela na najviši sprat i odande me promatrala kad se prva vidljiva pukotina pojavila u podnožju tornja. Nikad se tako prisno nisu sjedinili trijumf i tragedija kao kad su Elainein ponos zbog prkošenja izlizanim i klizavim stepeništem kaznile nevidljive sile
koje su tolika vekova podržavale tu neravnotežnu sazidanu masu.
Sada shvatam da je tog dana tu bio prisutan i još jedan moment – farsa. Igrom slučaja, jedan je turist, sa stuba katedrale snimio toranj baš kada je pukotina stigla do trećeg sprata, a izdajnički se deo venca počeo rušiti. Beskrajno objavljivana po celome svetu, fotografija je jasno pokazivala četiri zapanjena turista na najvišoj platformi. Troje ih se na petama nagnulo unatrag, rukama grabeći nebo, svesni da im se drevni zvonik pomaknuo pod nogama.
Samo se Elaine uhvatila za ogradu, zureći u travu koja je čeka šezdesetak metara ispod nje. Uz pomoć povećala može se videti da, u skladu sa svojim hirovitim i posprdnim karakterom, ne pokazuje ni trunke straha. Primetila je pad venca, pa sam sklon zamisliti kako već planira tužiti gradsku upravu Pise zbog nebrige za sigurnost turista i skuplja dokaze koje će, kada bude trebalo, predočiti svojim advokatima.
Desetak ili nešto više turista, vidljivih na nižim spratovima, i dalje kruže nakošenim galerijama, tapkajući pored uskih stupova dok se penju uz tih 300 stepenica do vrha. Otac i mlada kći mašu turistima ispod njih, dvojica talijanskih mornara ludiraju se pred devojkama, glumeći napad vrtoglavice, a postariji par je zastao da se odmori nakon što je dospeo do prvog sprata, odlučan da se popne do kraja. Niko od njih ne vidi padajući venac i fini slap prašnjave žbuke.
Jedini lik na tlu koji je svestan neminovne katastrofe je čovek u belom sakou i panama-šeširu koji stoji u podnožju tornja s obe ruke podignute na mramorni rub. Lice mu je skriveno, no ruke su mu uprte o nepouzdani kamen, leđa pogrbljena iznad napetih nogu. Vidimo da nekako očajnički pokušava održati
uspravnim padajući toranj koji će ga poklopiti.
Ili barem svi tako misle. Autori novinskih tekstova ispod slike, komentatori u TV izveštajima, svi su isticali hrabrost tog usamljenog lika. Začudo, nikad ga nisu identifikovali, niti je njegov sako i panama-šešir pronađen u gomili krša koji je kasnije, kamen po kamen, odnesen s tog nesretnog m esta.
No je li pokušavao pridržavati toranj ili, verovatnije, pomoći mu na svoj način? Naravno, ja na to pitanje mogu odgovoriti, budući da sam ja taj čovek u panama-šeširu, suprug u kojega Elaine, u poslednjim trenucima svoga života tako trijumfalno zuri.
Ne treba ni reći da sam pobegao na sigurno, trčeći kroz prašinu između kričećih turista, dok je tlo podrhtavalo, a vodopad zidarije padao s neba. Golemi je oblak prašinastog mramora poklopio trg, a sećam se kako sam proteturao pored zaprepaštenih konobara i taksista koji su buljili u to polje uništenja – ne samo da je nestao toranj, nego je sa sobom odneo i njihovu zaradu. Da su znali da sam ja za to odgovoran, linčovali bi me na licu mesta, pa sam sve do danas o tome ćutao i dalje opterećen krivicom zbog tolikih potpuno nevinih smrti – osim jedne.
Na neki je način propast tornja bila već upisana danima ranije na našem nesretnom putu po Toskani. Problematičan od početka, naš se brak prethodne godine sve više opterećivao. Elaine se za mene udala iz kaprica, iz osvete nevernom ljubavniku i vrlo brzo zaključila da je njezin muž, predavač klasičnih jezika na minornom univerzitetu, minoran u svakom pogledu. U komešavim promenama životnih poziva gubio sam studente, što je postupno vodilo ukidanju latinskoga i grčkoga, u korist kulturoloških i medijskih studija. A kad sam odbio tužiti Univerzitet, Elaine je u tome videla znak moje prirođene slabosti, nemuževnosti koja se uskoro proširila i na bračnu postelju.
Tvrdeći da naša veza nije konzumirana, posavetovala se s advokatom u vezi s rastavom, ali se priklonila savetu da još jednom pokuša spasiti našu vezu. Brak nam se pretvorio u niz pregovaračkih primirja, u kojima bih ja ustupao sve više i više teritorija. U nadi da bi se nešto moglo spasiti i povratiti onih nekoliko sretnih nedelja nakon venčanja, predložio sam putovanje po Italiji. Sredio sam da održim tri predavanja na Univerzitetu u Firenzi, čime bismo platili avionske karte, a nakon toga bismo mogli slobodno uživati u toskanskim pred elima.
Elaine se složila, ali ne bez gunđanja – prvi joj je muž bio modernistički arhitekt, pa je uvek naglašavala da ne voli prošlost – to je bio moj teritorij – i pretvarala se da su joj draži Kalifornija i Texas. No čim smo sletili na aerodrom u Pisi i vozom stigli u Firenzu, oživelo joj je zanimanje za talijansku renesansu i to na, za mene, gotovo misteriozan način. Nakon što sam održao predavanja, ubacila nas je u grozničavo kolo turističkih aktivnosti. Neumorno je insistirala da poseti svaku crkvu i krstionicu, svaki muzej i katedralu. Zbunila me je ta strast prema prošlosti, dok nisam shvatio da su naše posete tim istorijskim
mestima razotkrile još jednu od mojih slabosti.
Vozeći se škripavim liftom do kupole firentinske katedrale, Elaine je otkrila da se bojim visina, što ja dotad kod sebe nisam primetio, no što je ona krenula smesta iskoristiti. Uznemiren pretećim prostorom ispod kupole, jedva sam se prisilio izaći iz lifta. Oči mi se nisu htele usredotočiti na vijugave zidove, pa sam osetio kako mi otkucaji srca slabe, ostavljajući me na rubu nesvestice.
Gestima sam pokazao Elainei da je ne želim slediti okolo uskom galerijom. Jedva dolazeći do daha, čekao sam dok je ona ponosno okružila kupolu, dozivajući me upornim glasom koji me je dovodio u nepriliku pred ostalim turistima. Ali kad smo napustili katedralu postala je čudno zabrinuta, uhvativši me brižno i umirujuće podruku. Ni najmanje me ne ismevajući, delovala je iskreno uplašena mojim trenutkom panike.
Usprkos tom iskazu ljubavi, ubrzo sam uočio da se naš obilazak Toskane pretvorio u niz okomitih uspona. Nije bilo tog bedema na koji se nismo popeli, niti izlizanih stuba kojima se nismo uspeli. Pod izgovorom da će mi pokazati fantastičan pogled na grad, prisilila me je da se u Palazzo Vecchio nagnem kroz svaki prozor o koji je Lorenzo de Medici dao obesiti već zadavljene urotnike protiv svoje vlasti. Katedralu u Sieni sam pregledao od dna do krova, gotovo izdahnuvši u sabitom zvoniku. A Elaine me je čitavo to vreme motrila s privrženim i čeznutljivim osmehom, poput starije sestre koja promatra bojažljivog brata. Je li me pokušavala izlečiti od straha od visine, ili mi utuviti osećaj vlastite manjkavosti?
Vrhunac toga se zbio u San Gimignanu, nadrealnoj zajednici načičkanih tornjeva koje su u 14. st. podigle suparničke porodice tog nezavisnog grada-države. Dok se Elaine neumorno kretala od jednog do drugog tornja, ja sam se blizu katedrale povukao u kafić sa sablasnim prizorima pakla. Čitavo poslepodne zurila je u tornjeve, diveći se tim simbolima uzdignute muževnosti kojoj njezin muž nije bio dorastao, a onda je sela i osmehivala mi se dok nas je turistički vodič vozio u Firenzu.
Tri dana kasnije, kad smo stigli u Pisu zbog leta za London, bio sam već dotučen Elaineinom kampanjom. Oboje smo se jedva čekali vratiti u Englesku – ja u sigurnost svog univerzitetskog kabineta, a ona advokatu. U tišini smo se spakiovali i stigli na pizanskui aerodrom dva sata pre leta. Neizbežno, uzeli smo taksi do grada. Čitajući iz vodiča, Elaine se oduševljeno izražavala o
katedrali i krstionici, ali sam znao da je naš pravi cilj obližnji zvonik, taj mramorni falus koji ju je, činilo se, uzbuđivao čak i više od tornjeva San Gimignana.
Izašao sam iz taksija i zagledao se u vrtoglavo zdanje s opasno nakošenim katovima. Elaine se bez reči mimo mene zaputila prema tornju. Platila je ulaznicu i počela se penjati stepeništem iza dva uniformisana mornara i oca s kćerkom. Na svakom bi odmorištu pogledala prema meni s onim privrženim, ali znalačkim smijuljenjem, dok joj je prezir rastao sa svakim idućim spratom .
Stajao sam na stepenicama katedrale, i dalje iznenađen oštrom kosinom tornja, nekih pet metara od okomice. Protiv svoje volje, poželio sam da se to zdanje, koje se svake godine naginjalo za dodatnih par milimetara, ovoga časa odluči na taj dugo odlagani pad.
I tada sam, kad je Elaine dosegla pretposlednju platformu, osetio potrebu da dodirnem toranj, da mu na koži osetim taj postojani mramor. Napustio sam katedralu i prešao preko izgažene trave po kojoj su turisti sedeli na suncu, mašući prijateljima visoko iznad njih. Ne obazirući se na prodavača ulaznica krenuo sam oko kamenih stuba koje su okružavale toranj. Položio sam ruke na drevni mramor čija je površina bila iznakažena stoljetnim grafitima, sa žilama okamenjenim poput fosiliziranog vremena. Toranj je bio i preuzdignut i prestar. Upro sam se o njegov masivni bok, nastojeći ga pomaknuti.
Osam spratova iznad mene, Elaine je dosegla vrh i stajala pored uspuhanih mornara. Normalno dišući, uhvatila se za ogradu i nasmešila mi se na onaj svoj najneumoljiviji način, lagano odmahujući glavom zbog moje slabosti.
Razljućen tim otvorenim prezirom, ponovo sam pritisnuo tvrdi mramor. Zid nije popuštao, ali kad sam odmaknuo ruku, primetio sam na površini malu pukotinu koja je krenula od izbledele kvrge zdrobljenog vapnenca. Iz znatiželje sam iznova pritisnuo i spazio da se pukotina proširila. Polako se uspinjala,
jedva vidljivim tempom, a onda je sunula napred, penjući se zidom poput iznenadne raspukline u ledenoj plohi. Već metar dugačka, prešla je ukrasni venac i hitro se uzdigla prema karniši na prvom katu.
Nasmejao sam se i s obe ruke pritisnuo mramorni valjak. Pukotina je smesta ubrzala, pa sam začuo udaljeni rumor, mračno stenjanje probuđenog bića duboko ispod tornja. Pukotina je sada već bila otvoreni rascep kroz koji sam mogao videti cipele zapanjenog starca koji se sa ženom odmarao pre no što će krenuti na drugi sprat. Fina kišica praha i usitnjene žbuke posula mi je lice. Čitav se toranj počeo tresti pod mojim rukama, deo venca je poletio zrakom, a sledili su ga odlomljeni komadi, veći od moje šake.
Toranj u Pisi se spremao pasti. Još sam ga jednom pogurnuo s obe ispružene ruke i osetio bolnu tutnjavu kad je negde počela pucati kičma tog velikog zdanja. Ustuknuo sam, svestan da će zgrada pasti na mene, a zatim pogledao prema vrhu, gde se Elaine držala zagvozdenu ogradu.
Toranj se uleknuo, stupovi su se rasuli poput čunjeva na kuglačkoj stazi. U zadnjim trenucima, kad je Elaine bila bačena preko ograde, video sam joj lice koje je padalo prema meni, i gnevni izraz koji se nesumnjivo izmenio kad je ispod sebe ugledala mene – onoga koji je trijumfovao.
Na mestu prvoga sada se uzdiže drugi toranj u Pisi, izgrađen potporom celoga sveta ubrzo nakon tragedije. Zdanje je, ovaj put, podignuto na čvrstom betonskom temelju u visini od tri sprata i već sada pokazuje lagani otklon u nacrtu. Taj toranj, poduprt čvrstom čeličnom armaturom, nikada neće pasti, a za nekoliko decenija većina posetilaca neće pamtiti da se radi o pukoj replici.
U meni, međutim, u mojim mislima, originalni toranj i dalje je vrlo prisutan. Često me bude strašni snovi u kojima se na mene svaljuju tone mramornog krša. Tada se prisetim da je tog dana Elaine bila ta koja je poginula. Sjetim se izraza njenoga lica, užagrena pogleda od žestokog ponosa.
Je li osećala da je napokon trijumfovala nada mnom, sretna što me vidi smrvljenog pod slapom zakotrljanih stupova? Sećam se da me je kamenje udaralo po ramenima dok sam se uzaludno pokušavao odmaknuti od tornja. U poslednjem trenutku, kao što otkriva jedna amaterska video-snimka, zdanje se nekako svinulo, okrenuvši se u očajničkom pokušaju da ostane uspravno. Zaokrenulo se od mene, pomevši Elaine, padajuću zidariju i prevrćuće stubove prema tlu pored katedralnih stuba.
Ja sam umakao, ali me taj izraz trijumfa na Elaineinom licu i dalje zbunjuje. Je li me videla kako guram toranj i zaključila da sam odgovoran za njegov pad? Je li se ponosila sa mnom što sam je tako žestoko mrzio i osvetio se zadnjim trzajima svoje impotencije? Možda smo se tek u njenoj smrti istinski sjedinili, pa je toranj u Pisi poslužio svrsi na koju je čekao toliko vekova.
preveo: Ivan Ott
izvor
Нема коментара:
Постави коментар