Zlatni paviljon
PRVA GLAVA
Još u detinjstvu otac mi je često govorio o Zlatnom paviljonu.
Moje rodno mesto je jedan zabačen, usamljen rt, isturen u Japansko more severoistočno od Maizurua. Očev zavičaj, međutim, nije bio onde, nego u Siraku, istočnom predgrađu Maizurua. Popustivši nagovaranju da se zamonaši, otac je postao sveštenik u jednom hramu na tom zabačenom rtu, gde se oženio i dobio dete; to sam bio ja.
U blizini hrama na rtu Nairu nije bilo odgovarajuće srednje škole. Tako sam se ja, najzad, odvojio od roditelja; poslali su me da živim kod strica, u očevom rodnom mestu, odakle sam pešice odlazio u Istočni Maizuru, gde sam pohađao srednju školu.
Očevo rodno mesto bilo je suncem obasjana varošica. Ali svake godine u novembru ili decembru, čak i za vedrih dana, kada se činilo da neće biti nijednog oblačka, s neba bi se sručilo četiri-pet iznenadnih pljuskova. Možda bi se moglo reći da je i uzrok mome promenljivom raspoloženju bilo to što sam odrastao u takvom kraju.
Za majskih večeri, po povratku iz škole, sedeo bih u svojoj radnoj sobi na spratu stričeve kuće i zurio daleko u obrise brda. Mlado lišće na padini brda, pod zracima zalazećeg sunca, ostavljalo je utisak zlatnog paravana podignutog usred polja. Taj prizor uvek bi u mojoj mašti izazivao sliku Zlatnog paviljona.
Iako sam često viđao stvarni Zlatni paviljon na fotografijama i u udžbenicima, duša mi je bila opsednuta vizijom Zlatnog paviljona, onakvog kakav mi je dočarao otac u svojim pričama. On mi zaista nikad nije pričao o tome da stvarni Zlatni paviljon sav blista od zlata; ali, prema očevom mišljenju, na Zemljinoj kugli ništa nije bilo tako lepo kao Zlatni paviljon. Štaviše, već i oblik
kineskih karaktera1 kojima se ispisuje ime tog hrama, pa i sam zvuk njegovog imena — »Kinkaku«, izaziva u mojoj duši pomisao na neke neobjašnjive, neobične odlike.
Kada bih se zagledao u površinu dalekih polja dok su blistala na suncu, činilo mi se kao da su to zlatni odblesci nevidljivog Zlatnog paviljona. Prevoj Jošizake, na granici između prefekture Fukui i oblasti Kjoto, u kojoj smo živeli, ležao je u neposrednoj blizini prema istoku. Sunce je izlazilo negde baš iznad tog prevoja. Mada grad Kjoto leži upravo u suprotnom pravcu, meni se priviđalo kako se Zlatni paviljon uzdiže u jutarnje nebo, pod zracima sunca koje se rađa, iz onih uvala između planina
na istoku.
Tako se Zlatni paviljon pojavljivao svuda kud bih se okrenuo; ali pošto ga nikada u stvarnosti nisam video, mnogo me je podsećao na more u ovom kraju. Jer, iako do zaliva Maizuru ima svega pet-šest kilometara na zapad od sela Širaku, u kome sam ja živeo, more su zaklanjale planine pa se nije videlo. Ali i pored toga, u ovom predelu uvek je lebdelo u vazduhu nešto što je podsećalo na to
more. I vetar je ponekad donosio miris mora, a kada bi dunula bura, jato galebova spuštalo se klizeći na okolna polja, kao da traži utočište od stihije.
Slabašna tela, uvek sam doživljavao poraze u odnosu na druge dečake, i u trčanju i u vežbanju na trapezu. Uz to sam od rođenja zamuckivao, zbog čega sam bivao sve povučeniji u ophođenju s ljudima. A svako je znao i da sam dete iz hrama. Neki neobuzdaniji dečaci su me ismevali, podražavajući monaha kako, zamuckujući, čita budističke sutre. U našoj lektiri bila je jedna priča u
kojoj se pojavljivao detektiv koji zamuckuje, pa su mi dečaci namerno čitali delove iz te priče, i to naročito glasno, primoravajući me da ih slušam.
Moje mucanje, razume se, stvaralo je prepreku između mene i spoljnjeg sveta. Uvek sam pri izgovoru prvog glasa zastajao, teško mi je izlazio iz usta. Taj prvi glas bio je neka vrsta ključa za vrata koja su odvajala moj unutrašnji svet od spoljnjeg sveta, ali taj ključ nikako da se glatko okrene u bravi. Većina ljudi, zahvaljujući svom tečnom govoru, ostavljaju širom otvorena vrata između unutrašnjeg i spoljnjeg sveta, tako da vazduh slobodno struji između njih; međutim ja tu mogućnost nisam imao.
Ključ mi je bio potpuno zarđao. Dok se žestoko napreže da izusti onaj prvi glas, mucavac podseća na ptičicu koja se koprca, lepetajući krilima, u pokušaju da se iščupa iz gustog lepka. A kada se na jedvite jade konačno oslobodi, onda je već prekasno. Naravno, bilo je prilika kada mi se činilo da spoljni svet strpljivo čeka, ne mrdnuvši ni prstom, dok se ja borim da se iščupam. Ali stvarnost koja čeka na mene više nije ona sveža stvarnost. Dok naposletku stignem do spoljnjeg sveta, posle dužeg koprcanja, uvek se nađem u takvom položaju kao da je stvarnost trenutno promenila boju i ispala iz žiže... i uvek mi se ispreči ona stvarnost koja je izgubila svu svežinu kakva je, činilo mi se, upravo meni odgovarala, i tada mc zapahne zadah već natrule stvarnosti.
Kao što se lako može zamisliti, mladića kakav sam bio ja, spopadaju dve oprečne želje za isticanjem. U pričama sam voleo opise silnika. Uobražavao bih da sam mucav, ćutljiv tiranin, čiji podanici žive u večitom strahu, dršćući na svaki mig mojeg oka i pažljivo motreći da uhvate svaku promenu na gospodarevu licu. Nije bilo nikakve potrebe da svoju surovost opravdavam jasnim,
glatko izgovorenim rečima. Već sama moja ćutljivost opravdavala je svaku svirepost. I tako sam, s jedne strane, uživao u tome da u mislima kažnjavam jednog po jednog učitelja i školskog druga, koji su me kinjili iz dana u dan, dok sam, s druge strane, zamišljao sebe kao velikog umetnika, obdarenog najčistijom vizijom, i potpunog gospodara svoga unutrašnjeg sveta. Moj spoljni izgled bio je zaista bedan, ali zbog toga je moj unutrašnji svet bio bogatiji od sveta ostalih. Zar nije bilo prirodno da mladić sa nepopravljivom govornom manom zamišlja sebe kao potajno obdarenu ličnost? Osećao sam se kao da me negde u ovom svetu očekuje velika misija, o kojoj još nisam ništa znao.
U sećanju mi je ostao ovaj događaj.
Škola u Istočnom Maizuruu imala je prostrano dvorište; okružena blagim padinama, sastojala se od novih svetlih zgrada.
Jednoga dana u maju, bivši učenik naše škole, koji je tada već bio student Pomorske mašinske škole u Maizuruu, imao je raspust i došao je da poseti svoju bivšu srednju školu.
Bio je lepo pocrneo od sunca; ispod njegove vojničke kape, duboko natučene na oči, štrčao je impozantan nos — bio je oličenje pravog junaka, od glave do pete. Šepureći se pred mlađim učenicima, pričao je o teškoćama svog sadašnjeg života pod strogom vojničkom disciplinom. Ali o tom oskudnom i skučenom životu pričao je takvim tonom kao da govori o nekakvoj raskoši
i ekstravagantnosti. Svaki njegov pokret ruke i svaki korak bili su puni drske oholosti, mada je, iako mlad, bio potpuno svestan koliko je važno da istovremeno zauzme i određenu pozu skromnosti. Prsio se pod bluzom sa rubom koji je bio ukrašen širitima, poput pramčane figure što seče morski povetarac.
Sedeo je na kamenim stepenicama kojima se silazilo u školsko dvorište. Oko njega se okupilo nekoliko mladih učenika, koji su predano upijali sve što bi on rekao, dok je u stepenastim baštenskim lejama na padini cvetalo majsko cveće — lale, španska grahorica, bele i žute berberine, krasuljak… Nad njihovim glavama magnolija je širila svoje grane sa bujnim belim pupoljcima.
I govornik i njegovi slušaoci bili su nepomični, poput spomenika. A ja sam sedeo sam na klupi u dvorištu, na udaljenosti od oko dva metra. To je bilo iz učtivosti. Tako učtivo sam se ophodio i prema majskom cveću, i prema toj uniformi punoj oholosti, i prema svim tim zvonkim glasovima i veselom smehu.
Ali mladi junak je obraćao više pažnje meni nego svojim obožavaocima. Jedini ja, po svoj prilici, nisam pao ničice pred njegovim dostojanstvom, i pomisao na to pogodila je njegovu sujetu. Upitao je ostale kako mi je ime, a zatim me pozvao:
»Hej, Mizogući!«
Prvi put je upravio pogled na mene. Zurio sam u njega netremice, bez reči. U njegovom osmehu, upućenom meni, bilo je nečega nalik na laskanje uticajnog čoveka
»Pa, hajde, odgovori mi nešto. Jesi li mutav?«
»Ja sam, ovaj, mu-mu-mu-mucav«, odvratio je jedan od njegovih obožavalaca umesto mene, dok su svi pucali od smeha. Kako je bleštavo delovao taj podrugljivi kikot! Činilo mi se da u tom svirepom smehu mojih školskih drugova tako karakterističnom za dečake njihovog uzrasta, ima nečega blistavog poput odbleska svetlosti na bokoru mladog lišća.
»Šta, ti mucaš? Zašto se ne upišeš u Pomorsku mašinsku školu? To mucanje bi tamo batinama isterali iz tebe za jedan dan!«
Ni sam ne znam kako, najednom mi glatko izlete jasan odgovor. Reči mi tečno potekoše dok sam trepnuo, bez i najmanjeg napora.
»Neću da se upišem u tu školu. Ja ću biti sveštenik.«
Svi su zaćutali. Mladi junak se sagnuo, iščupao vlat trave pored svoje noge i stavio je u usta.
»Hm, u tom slučaju, za izvestan broj godina doći će red i na mene da te uposlim oko svog pogreba.«
Te godine bio je već počeo rat na Pacifiku.
...U tom trenutku se, nesumnjivo, u meni javila iskra vidovitosti, neko saznanje da u mračnom svetu ja stojim, raširenih ruku, i čekam. A na kraju tog čekanja, i majsko cveće, i uniforme, i školski drugovi koji su me ismevali — svi će doći u moje raširene ruke. Bilo je to kao neka spoznaja da sam obgrlio ceo svet, i da ga, naprosto, cedim sve do korena... Ali takva spoznaja bila je suviše teška da
posluži kao izvor ponosa za dečaka mojih godina.
Ponos mora biti nešto lakše, veselije, očiglednije, blistavije. Hteo sam nešto opipljivo. Hteo sam da izvor moga ponosa bude nešto što bi svi mogli da vide. Na primer, kratki mač isturen na njegovom boku bio je upravo tako nešto.
izvor
Žeđ za ljubavlju
Ecuko je toga dana otišla u robnu kuću Hankju i kupila dva para vunenih čarapa. Jedan par bio je plave, drugi braon boje. Bile su to jednostavne, jednobojne čarape.
Došla je vozom čak do Osake, samo zbog toga, a sada će, pošto je obavila posao, krenuti natrag i otići kući. Nije nameravala da ode u bioskop. Nije čak planirala ni da ode na čaj, niti da jede u nekom restoranu. Ecuko ništa nije više mrzela od gužve na ulicama
Da je želela da ode bilo gde, mogla je da siđe do stanice Umeda i odande metroom ode do Šinsaibašija ili Dotonborija. Mogla je i da samo izađe iz robne kuće, pređe preko raskrsnice na kojoj su mali čistači cipela vičući nudili svoje usluge, pa da se nađe na obodu velikog grada, u koji udaraju jake morske struje.
Osaka, grad bogatih trgovaca, skitnica, fabrikanata, berzanskih mešetara, prostitutki, krijumčara opijuma, službenika, varalica, bankara, opštinskih činovnika iz provincije, gradskih većnika, pevača balada,ljubavnica, škrtih supruga, novinskih izveštača, umetnika iz varijetea, služavki, čistača cipela... za Ecuko, odraslu u Tokiju, Osaka je bila tuđa, čak je u njoj izazivala strah.
neobjašnjiv strah. Ono od čega se Ecuko plašila možda u stvari nije bio grad,nego baš život sam. Život, to beskrajno hiljadostruko, prepuno, do vrha samouništive energije, ćudljivo, nasilno, ali zato uvek jasno i prozirno, azurno plavo more.
Ecuko otvori svoju platnenu torbu i gurnu čarape duboko u nju, baš utrenutku kada su blesak munje i tresak groma zatresli stakla na otvorenim prozorima. Staklene police u prodavnici počele su da podrhtavaju pod grmljavinom koja je postajala sve bliža.
Snažni nalet vetra ulete u prodavnicu, oborivši jednu od tabli na kojima je pisalo "Sniženje cena". Prodavci potrčaše prema prozorima, pokušavajući da ih što pre zatvore. Za tren oka sve se zamračilo, a svetla u radnji, koja su uvek bila upaljena i danju, zasvetleše jasnije. Još nije bilo kiše.
Ecuko okači torbu o rame, provukavši ruke kroz okrugle bambusove drške i dlanovima obuhvati svoje obraze. Bili su vreli. To joj se često događalo.Bez ikakvog razloga, nikako kao simptom neke bolesti, obrazi bi umeli da joj iznenada počnu da gore, kao vatra. Osetivši hrapave dlanove na obrazima,nekada tako fine i meke dlanove, koji su sada bili puni žuljeva, dlanove na potamnelim rukama, koje su tako delovale kao još manje negovane, njeni obrazi počeše da gore još jače.
Ona iznenada shvati da je potpuno nemoćna i da ne može ništa da učini.Mogla je da pređe preko te raskrsnice, kao plivačica koja uspravno hoda po trambulini, i zaroni u vrevu ulica i kuća. Dok je razmišljala, pogled joj ostade prikovan na gomili ljudi koji su se muvali po prodavnici kroz mnoštv oraznovrsne robe i u tom trenutku oseti kao da može budna da sanja.
Jer, ona je mogla da sanja samo lepe stvari nesreća ju je plašila.
Odakle je poticala njena hrabrost. Od grmljavine? Od dva para čarapa,koje je upravo kupila. Ecuko prođe kroz gomilu do stepeništa, gurala se dok je stigla do prvog sprata, a onda odatle siđe u prizemlje, u hol u kome je bio šalter za prodaju karata za železničku liniju Hankju.
Pogledala je kroz prozor. Za samo minut, dva otkako je počela, kiša se pretvorila u provalu oblaka. Trotoari su bili mokri, kao da je kiša padala satima.
Ecuko dođe do jednog od izlaza. Ako ne računamo zamagljenost pogleda koju je osećala od naprezanja, bila je potpuno pribrana i sigurna u sebe. Nije imala kišobran, pa nije mogla da izađe napolje. To joj i nije bilo neophodno.
Stajala je pored ulaza i posmatrala kišu kako lije, kao da guta tramvaje,semafore i radnje na drugoj strani ulice. Kiša je dopirala čak do mesta na kome je stajala, kvaseći joj pomalo donji deo haljine. Tu oko ulaza bila je prilična gužva. Muškarac utrča unutra pokrivajući glavu malom akten tašnom. Žena u zapadnjačkoj odeći ulete žurno, štiteći glavu maramom, kojom je pokrila kosu.Ecuko se činilo kao da svi žure ka njoj i da se sve događa zbog nje. Ona je bila jedina tu koja nije bila mokra od kiše.
Svugde oko nje bili su ljudi koji su podsećali na zaposlene muškarce i žene, slične pokislim miševima. Pričali su nešto uzbuđeno, šalili se i posmatrali kišu kroz koju su se upravo bili probili. Povremeno bi trijumfalno okrenuli lica prema nebu punom kiše, a samo je Ecukino lice bilo suvo, među toliko mokrih lica oko nje. :ao i ti ljudi pokislih lica oko nje, i "cuko je ćutke posmatralakišno nebo nad sobom.
Kao da je kiša iz visine bezdana padala pravo na ta lica. Grmelo je još samo u daljini. Šum kiše opijao ju je, nju i njena čula. Šum nisu mogli da naude ni trubljenje automobilskih sirena niti buka sa zvučnika sa stanice.
Ecuko izađe iz gomile koja je čekala da kiša prestane i uđe u tihi red ljudi koji su čekali da kupe vozne karte.
Vožnja od stanice Umeda do stanice Okamaći, na liniji Takarazuka,trajala je otprilike trideset, četrdeset minuta. Ekspresni vozovi se tu nisu zaustavljali. Ecuko je živela u kraju Maidenmura, predgrađu gradića Tojonaka,u kome se broj stanovnika udvostručio posle rata. Tu se naselilo mnogo stanovnika Osake koji su izgubili domove posle bombardovanja. Oni koji nisu izgubili kuće, bili su privučeni niskim cenama stanovanja, u zgradama koje su podigle gradske vlasti. Maidenmura je bila u oblasti Osaka, pa ona, strogo uzevši, nije ni živela van grada.
Ali, ako je želela da kupi nešto posebno ili jf(tinije, morala je da potroši sat ili više i dođe do Osake. Ecuko je tog dana pošla u kupovinu, dan pred jesenju ravnodnevicu, da kupi zabon. Zabon je želela da prinese kao ponudu na kućnom oltaru za svog pokojnog muža, koji je mnogo voleo to voće. Zabona nije bilo na odeljenju za voće, bio je rasprodat, a nije joj se išlo napolje da ga traži u drugim prodavnicama. Baš kad je, vođena grižom savesti ili nekim drugim osećanjem, pošla da izađe na ulicu, počela je kiša. Tako je to bilo, ništa više.
--------
Ecuko uđe u voz na lokalnoj liniji za Takarazuku. Napolju je padala kiša, beskrajna kiša. Iz razmišljanja je prenu snažan miris štamparske boje koji se osećao iz novina koje je čitao neki putnik ispred nje. Kao da skriva neku krivicu, pogledala je oko sebe, ali nije bilo ničega.
Od stanice do stanice ponavljao se isti ritual, reski zvuk kondukterove pištaljke, zatim polazak uz drmusanja, praćen bučnim struganjem, kao da potiče od tamnih teških lanaca, kao da se voz na jedvite jade pomera napred.
Kiša je bila prestala. Ecuko se osvrnu i nepromenjenog izraza na licu gledala je snop svetla, koji se probio kroz pukotinu u oblacima. Nalik naispružene, bele, nemoćne prste, snop svetla se odmarao na ulicama predgrađa Osake.
Ecuko je hodala teško, kao da je u drugom stanju. Njen način hoda delovao je preterano opušteno. Toga sama nije bila svesna, a nije bilo nikoga ko bi joj obratio pažnju na to ili pokušao da je odvikne od toga. Taj način hoda postao je njena etiketa, koja je visila na njoj kao komad papira koji nevaljali dečaci špenadlom zakače drugu na leđa.
Ona izađe iz stanice Okamaći, prođe ispod kapije svetilišta Haćiman, pa kroz šarenilo uličice načičkane prodavnicama, nastavi svojim uobičajenim tempom. Najzad je iza sebe ostavila gusto naseljeno područje i došla do mesta gde su kuće bile ređe. TRoliko je polagano hodala da ju je noć već bila sustigla.
U kućama u redu, u socijalnim stanovima, gorela su svetla. Ako bi prošla kroz to naselje, sve jednoobrazno, sve skučeno, isti život, isto siromaštvo, znatno bi skratila put, ali Ecuko ne krete tuda. Mogla je lako da vidi unutrašnjost stanova, sa jeftinim ormarićima za čaj, niskim stolovima na rasklapanje, radio-aparatima, jastucima za sedenje na podu od muslina, tu i tamo ostatke jeftinog obeda i to kako se svugde stalno isparava vlaga, sve to dovodilo ju je do besnila. Ecuko je bila odrasla u blagostanju, pa takvo siromaštvo nije mogla ni da gleda, niti da razmišlja o bilo čemu osim o sreći.
izvor
Ispovest maske
Lepota je strašna, jeziva stvar! Strašna je jer je niko još nije dokučio niti će to ikada moći, zato što Bog stalno stavlja pred nas nove zagonetke. U lepoti se susreću dve obale i sve suprotnosti postoje naporedo. Ja nisam učen čovek, brate, ali sam mnogo o ovome razmišljao. Zaista, tajnama nema kraja! Mnogo je u životu nepoznanica za čovekova nejaka pleća. Rešavamo ih kako znamo i umemo i opet smo na suvom. Lepota! Nepodnošljiva mi je pomisao da čovek plemenitog srca i uzvišenog uma, koji je krenuo u život sa idealom Madone u srcu, završi u Sodomi. Još je strašnije što se čovek kome je Sodoma u srcu, ne odriče lako ideala Madone i što u dubini duše može da izgara od istinske čežnje za lepotom, kao u doba mladalačke naivnosti. Da, široko je ljudsko srce, preširoko. Voleo bih da nije tako. Sam Đavo zna šta sve to znači! Ono što je razumu mrsko i sramotno, često je srcu milo i drago. Ima li lepote u Sodomi? Veruj mi, mnogim ljudima je Sodoma lepa. Da li si znao za tu tajnu?Ono što me užasava je da lepota nije samo zastrašujuća, već i puna tajni. Bog i Đavo se tu bore, a bojno polje im je ljudsko srce. Ali, ljudsko srce hoće da priča samo o sopstvenom bolu. Slušaj, sada ću ti reći šta ono govori...
Dostojevski, Braća Karamazovi
PRVO POGLAVLJE
Godinama sam uporno tvrdio kako se sećam svog rođenja. Kad god bih to izjavio, odrasli bi se prvo nasmejali, a onda, dosetivši se da možda pokušavamda ih nasamarim, osmeh bi im nestao sa lica i pogledali bi mrko u bledunjavo lice tog starmalog dečaka. Ponekad bih o tome počeo da pričam nekom gostu koji nije bio blizak prijatelj moje porodice iz straha da će njenog unuka smatrati idiotom, baka bi me oštrim glasom prekinula i naredila da idem da se igram negde drugde.
Kada bi prošao smeh, odrasli bi obično pokušavali da mi objasne kako je ono što govorim nemoguće, poturajući mi pod nos razna naučna objašnjenja.Trudeći se da smisle objašnjenja koja mali dečiji um može da shvati, blebetali bi sa velikim zanosom o tome kako malim bebama oči još nisu otvorene kad se rode, a kad bi i bile otvorene, govorili su, bebe ne bi mogle da zapamte ono što su videle.
"Zar nije tako", pitali bi, uhvativši za ramena krhkog dečaka, koji je i dalje verovao u svoju priču. A onda bi im palo na pamet da ih to dete ipak zavitlava : on jeste mali, ali moramo da budemo na oprezu. Mali nevaljalac sigurno hoće da nas navede da mu pričamo o "onom", a ko će onda da ga spreči da pita, sa još nevinijim izrazom lica !"odakle dolaze bebe? Kako sam došao nasvet" Ponovo bi se zagledali u mene, sa kiselim osmehom na licu, dajući mi do znanja da sam iz nekog razloga, koji nikad nisam uspeo da otkrijem, povredio njihova osećanja.
Ali, nisu imali razloga za strah. Nisam imao ni najmanju želju da ih pitam.....
____________________________
Tog dana, tog trena kada sam sliku ugledao, preplavila me je neka paganska radost. Krv mi se uskomešala, mošnice su mi nabrekle kao da ce pući. Onaj nakazni deo moga tela, koji samo što nije eksplodirao, čekao je da ga uzmem u ruke sa neverovatnom rešenošću i ljutito se nadimao, kao da me prekoreva što ga zanemarujem. U tom trenutku, potpuno nesvesno, ruke su same od sebe počele da prave pokrete kojima ih nikada nisam učio. Osetio sam da u meni raste nešto tajnovito i jako i da se sprema za napad. Šiknulo je iznenada, ostavivši me potpuno omamljenog.
......
Tako je izgledala moja prva ejakulacija. Bio je to, u isto vreme, početak – doduše trapav i potpuno slučajan - moje loše navike..
____________________________
Bilo da sam se nalazio u školi ili na igralištu, moj pogled je stalno tražio Omija. Gledajući ga neprestano, stvorio sam od njega sliku savršenstva bez premca. Takav njegov lik mi se urezao u sećanje i dan danas u njemu ne nalazim ni jednu jedinu manu. Da bi u priči kao što je ova, lik bio uverljiv i životan treba opisati i neku njegovu idiosinkraziju, neki simpatični nedostatak. Ali, u mojoj uspomeni na Omija, takav jednostavno ne postoji. Zato je tu bilo bezbroj utisaka, najraznovrsnijih i punih nijansi. Ukratko, njegov lik je za mene bio pojam savršenstva i muškosti, koja se ogledala u njegovim obrvama, čelu, očima, nosu, ušima, obrazima, jagodicama, usnama, bradi, potiljku, grlu, boji kože, snazi, grudima, rukama i nebrojenim drugim crtama.
U mojoj glavi, opsednutoj Omojem, počeo je da deluje princip selekcije i zato sam napravio, vrlo brižljivo, listu onoga što volim i što ne volim: zbog njega, ne mogu da volim obrazovanu osobu. Zbog njega, ne privlače me osobe koje nose naočari. Zbog njega, počeo sam da volim fizičku snagu i uzavrelu krv, neznanje, grubost, prosto izražavanje i onu divlju melanholičnost svojstvenu umu neuprljanom intelektom..
_____________________________
Onda je moju pažnju privukao drugi mladić. Imao je dvadeset jednu ili dve godine, grube ali pravilne crte lica i bio je tamnoput. Bio je skinuo košulju i stajao je tamo polunag, nameštajući svoj pojas. Grubi pamučni materijal bio je natopljen znojem i poprimio je neku svetlosivu boju. Izgledalo je da namerno okleva sa nameštanjem pojasa i stalno se ubacivao u razgovor i smejao sa svojim društvom. Njegove gole grudi bile su pune napetih mišića, potpuno razvijenih i gusto zbijenih; između čvrstih mišića njegovog torzoa spuštalo se jasno određeno udubljenje prema stomaku. Debele, nalik na užad, žile njegovog mesa spajale su se na stranama njegovih grudi iz raznih pravaca i uvijale u čvrste čvorove. Vrelu masu njegovog glatkog tela okrutno je i nemilosrdno stezao svaki nabor pamučnog pojasa natopljenog znojem. Njegova gola, od sunca preplanula ramena sijala su se kao da su namazana uljem. Tamni čuperci dlaka izbijali su mu ispod pazuha i, obasjani suncem, uvijali se i sijali zlatastim odsjajem.
Ovaj prizor, a pre svega slika božura istetoviranog na njegovim cvrstim grudima, izazvao je u meni navalu telesne požude. Moj žudni pogled bio je prikovan za to grubo i divlje, ali i neizrecivo lepo telo. Njegov vlasnik je stajao tamo na suncu i smejao se. Kada je zabacio glavu mogao sam da vidim njegov zbijeni, mišićavi vrat. Nešto je duboko u meni čudno zadrhtalo. Nisam mogao da skinem pogleda sa njega.
Zaboravio sam da Sonoko postoji. Mislio sam samo na jedno: kako izlazi na ulicu u tom letnjem danu baš ovako, polunag, i kako upada u tuču sa mladićima iz suprotnog tabora. Kako oštar bodež preseca njegov pojas, probijajući mu grudi. Kako njegov pojas natopljen znojem postaje divno obojen krvlju. Kako njegov krvlju obliven leš stavljaju na nosila sklepana od prozorskog okna, i donose ovamo....
Нема коментара:
Постави коментар