14.05.2018.

Paul Auster, Muzika slučaja





Čitavu godinu dana samo je vozio, putovao s jednog kraja Amerike na drugi i čekao da se potroši sav novac. Nije mislio da će to tako dugo potrajati, ali jedna je stvar vodila drugoj, i kad je Nashe uvideo što mu se dešava, želja da se zaustavi odavno ga je već bila minula. Trećeg dana trinaestog meseca sreo je klinca koji je sebe nazivao Jackpot. Bio je to jedan od onih nasumičnih, slučajnih susreta koji kao da se stvore niotkud, grančica što je otkine vetar i nenadano vam sleti pred noge. Da se to dogodilo u bilo kojem drugom trenutku, teško da bi Nashe otvorio usta. No, budući da se već bio predao i činilo mu se da više nema što izgubiti, u strancu je vidio mogućnost odgode kazne, poslednju priliku da učini nešto za sebe pre no što bude prekasno. Naprosto se odvažio i to uradio. Bez trunke straha ili strepnje, Nashe je zatvorio oči i skočio.

      Sve se zapravo svodilo na pitanje toka događaja, redosleda kojim su se odvijali. Da advokatu nije trebalo šest meseci da ga pronađe, ne bi se ni našao na cesti onoga dana kad je sreo Jacka Pozzija i ništa od svega što je nakon tog susreta usledilo ne bi se desilo. Nashea je uznemiravalo da na taj način razmišlja o svom životu, ali činjenica je da mu je otac umro punih mesec dana pre nego ga je Therese ostavila, a da je kojim slučajem slutio da će naslediti sav taj novac, verovatno ju je mogao nagovoriti da ostane. Pa čak i da nije ostala, ne bi bilo potrebe da se Juliette šalje u Minnesotu kod njegove sestre i to bi bilo dovoljno da ga spreči da učini ono što je učinio. No, tada je još uvek bio zaposlen u vatrogasnoj službi i kako se uopšte mogao brinuti o dvogodišnjem detetu kad je po čitave dane i noći zbog posla izbivao iz kuće? Da je bilo makar nešto novca, bio bi uzeo ženu na stan da se brine o Juliette, no, s druge strane, da je novaca bilo, oni ne bi živeli u podstanarstvu, u donjem delu otužne porodične kuće u Somervilleu i Therese možda ne bi ni pobegla. Nije da je plata bila tako loša, ali moždani udar koji je njegova majka pretrpela pre četiri godine posve mu je ispraznio džepove i još je uvek mesečno otplaćivao dug staračkom domu na Floridi gde je umrla. S obzirom na sve to, jedinim rešenjem činilo mu se poslati dete sestri.

      Ako ništa, Juliette će barem imati priliku živeti s pravom porodicom, biti okružena drugom decom i udisati sveži vazduh , a to je bilo daleko bolje od svega što joj je on mogao pružiti. I tada ga je, posve nenadano, pronašao advokati novac mu je pao u krilo. Posredi je bila ogromna svota, gotovo dvesto hiljada dolara, Nasheu posve nezamisliv novac. No, već je bilo prekasno. Prethodnih je meseci isuviše toga stavljeno u pogon, pa više čak ni novac nije mogao zaustaviti događaje.

     Oca nije video preko trideset godina. Zadnji put se to dogodilo kad su mu bile dve godine i otada među njima nije bilo nikakvog kontakta, ni jednog pisma, telefonskog poziva, ništa. Po rečima advokata koji je bio zadužen za ostavštinu, Nasheov je otac poslednjih dvadeset i šest godina života proveo u pustinjskom gradiću u Kaliforniji, nedaleko od Palm Springsa. Imao je malu željezaru, u slobodno je vreme kupovao deonice i nije se ponovo ženio. Svoj prošli život držao je za sebe, rekao je advokat, i tek kada je jednog dana došao u njegovu kancelariju da napiše testament, Nasheov je otac po prvi put spomenuo da ima decu. “Umirao je od raka”, nastavljao je priču glas preko telefona, “i nije znao kome drugome da ostavi novac. Mislio je da bi ga najbolje bilo podeliti između svoje dvoje dece, pola vama, a pola Donni.”

“Čudan način da se nadoknadi propušteno”, prokomentisao je Nashe.

“Pa i bio je čudan, vaš stari, nema sumnje. Nikad neću zaboraviti što je rekao kada sam ga pitao za vas i sestru. ‘Verovatno me mrze iz dna duše. Ali sad je kasno da se zbog toga plačem. Da mi je samo biti u njihovoj blizini kad crknem, da im vidim izraz lica kad prime novac.’ “

“Čudi me kako je znao gde da nas nađe.

"Pa nije znao. Ja sam se, bogami, namučio da vam uđem u trag. Trebalo mi je šest meseci.”

“Za mene bi bilo puno bolje da sam ovaj poziv primio na dan pogreba.”

“Čovek nekad ima sreće, nekad ne. Pre šest meseci nisam znao ni jeste li živi.”

Mada se nije mogao osećati ožalošćenim, Nashe je pretpostavljao da će na neki drugi način biti dirnut, nečim nalik tuzi, možda provalom ljutnje i osećajem kajanja što obično nailaze u poslednjem trenutku. Na kraju , taj je čovjek ipak bio njegov otac i sama ta činjenica je trebala biti dovoljnim razlogom za pokoju turobnu misao o zagonetki života. No, ispalo je da Nashe osim radosti nije osetio gotovo ništa drugo. Taj je novac za Nashea bio nešto tako neobično, tako monumentalnih posledica, da je prekrio sve ostalo. Bez imalo razmišljanja isplatio je dug od trideset dve hiljade dolara staračkom domu “Pod mirnim krovovima”, otišao i kupio novi automobil (crveni saab 900 s dvoja vrata — njegov prvi nov automobil u životu) i iskoristio godišnji odmor što mu se nakupio u poslednje četiri godine. Veče pre no što će otputovati iz Bostona, priredio je raskošnu zabavu u svoju čast, slavio s prijateljima do tri ujutro, a odmah zatim, i ne pomišljajući na san, seo je u svoj novi automobil i odvezao se u Minnesotu.

      I tada mu se krov nad glavom počeo urušavati. Bez obzira što je idućih nekoliko dana proteklo u veselju i sećanjima na stare dane, Nashe je polako uviđao da se stvari više ne daju popraviti. Isuviše je dugo bio odvojen od Juliette, i sad kad je došao po nju, ona kao da je zaboravila ko je on. Mislioje da će telefonski pozivi biti dovoljni, da će zahvaljujući razgovorima dvaput u nedelju dana za nju nekako ostati stvaran. Ali, što dvogodišnjacima uopšte mogu predstavljati međugradski telefonski razgovori? Šest meseci on je za nju bio samo glas, prazan skup zvukova što se malo pomalo pretvorio u duha. Čak i nakon dva-tri dana provedena u kući, Juliette je s njim i dalje bila stidljiva i oprezna; kao da više ne veruje u njegovo postojanje, izmicala se svaki put kad bi je pokušao uzeti. Postala je deo svoje nove porodice, a on je bio tek nešto više od uljeza, strano biće koje je palo s neke druge planete. Proklinjao je samog sebe što ju je tamo ostavio, što je sve tako dobro uredio. Juliette je postala mala obožavana princeza u kući. Imala je troje starijih rođaka s kojima se mogla igrati,
labradora, mačku, ljuljačku u vrtu, sve što je mogla poželeti. Izjedala ga je pomisao da je šogor zauzeo njegovo mesto i, kako su dani odmicali, sve se više svladavao da ne pokaže bes. Ray Schweikert, bivši ragbijaš, danas trener u srednjoj školi i nastavnik matematike, Nasheu se oduvek doimao pomalo tupavim, no nema govora, tip je znao s decom. Bio je dobričina, tipični američki tata s velikim srcem i uz Donnu, koja je sve držala na okupu, njihova je porodica bila čvrsta poput stene.
Nashe je sada imao nešto novca, ali koliko su se stvari zaista promenile? Pokušavao je zamisliti na koji bi način Juliettin život bio bolji ako bi se vratila s njim u Boston, no nije mu uspevalo naći ni jedan argument u svoju korist. Hteo je biti sebičan, ne odustati od svojih prava, no nije izdržao i na kraju je popustio pred onim što je bilo očito: istrgnuti Juliette iz njenog sadašnjeg okruženja nanelo bi joj više zla nego dobra.

      Kada je Donni rekao što misli o svemu, ona ga je pokušala odgovoriti, koristeći se mnogim o onih istih argumenata kojima ga je zasula pre dvanaest godina kad joj je saopštio da napušta studij: ne prenagljuj, daj sebi još malo vremena, ne ruši mostove za sobom. Na licu joj se ocrtavao onaj zabrinuti pogled starije sestre što ga je na njoj viđao čitavo detinjstvo i Nashe je znao da je još uvek, tri ili četiri života posle, ona jedina osoba na svetu kojoj može verovati. Na kraju su ostali pričati do kasno u noć, sedeći u kuhinji još dugo nakon što su Ray i deca legli, a sve je bilo kao i pre dvanaest godina: Nashe ju je lomio dok nije počela plakati i na kraju je bilo po njegovom. Jedini ustupak koji joj je napravio bilo je obećanje da će u banci otvoriti poseban račun za Juliette. Donna je predosećala da će počiniti kakvu ludost (to mu je uostalom i rekla te noći) i htela je da, pre no što spiska svu ostavštinu, deo stavi sa strane, negde gde novac neće moći da dira.

      Idućeg jutra, Nashe je proveo dva sata s direktorom banke Northfield i sve dogovorio. Zadržao se još ostatak toga i deo sledećeg dana, a onda je spakovao kofere i ukrcao ih u prtljažnik. Bilo je vruće kasno  popodne i cela je porodica izašla na tratinu pred kućom da ga isprati. Decu je redom grlio i ljubio, a kad je došao red na Juliette, sakrio je svoje oči od njenog pogleda tako što ju je podigao i zario lice u njezin vrat. Budi dobra curica, kazao je. I nemoj zaboraviti koliko te tata voli. Rekao im je da se planira vratiti u Massachusetts, no igrom slučaja odednom se zatekao kako vozi u suprotnom smeru. Napravio je uobičajenu grešku: promašio je skretanje za autoput i umesto da nastavi još nekih tridesetak kilometara, što bi ga izvelo na pravi put, bez premišljanja je izašao  na prvom sledećem skretanju, posve svestan da je upravo krenuo pogrešnom cestom. Bila je to nagla, nepromišljena odluka, no u onom kratkom intervalu između dva skretanja, Nashe shvati da nema nikakve razlike i da su, na kraju krajeva, skretanja posve ista. Da, rekao je Boston, no to je učinio samo zato jer im je nešto morao kazati, a Boston mu je prvi pao na pamet. A budući da ga onde još dve nedelje niko ne očekuje i ima vremena napretek, zašto da se vraća natrag? Zavrti mu se u glavi od te mogućnosti, od te puste slobode i spoznaje koliko je nevažan izbor koji napravi. Mogao je ići gde  mu se prohte, mogao je raditi što ga je volja i nikoga ne svetu neće biti briga. Dokle god se ne okrene i ne uputi natrag, isto mu je kao da je nevidljiv.


        Nakon što je vozio sedam sati bez prekida, nakratko se zaustavi da natoči gorivo, a potom nastavi daljnjih šest sati dok ga ne svladaju umor i iscrpljenost. Daleko na obzorju zarudela je zora, a Nashe je bio negde severno od srca Wyominga. Uzme sobu u prvom motelu, odspava tvrdim snom
osam ili devet sati, a onda odšeta do gostionice preko puta, gde mu je izbor za doručak pao na poveći odrezak s jajima sa jelodnevnog jelovnika. U auto ponovo sedne kasno tog popodneva i još jednu noć provede za volanom, ne zaustavivši se dok nije prešao pola Novog Meksika. Nakon te druge noći, Nasheu postade jasno da više nema kontrolu nad sobom, da je u vlasti neke zaslepljujuće i nesavladive sile. Bio je poput poludele životinje, slepo se kotrljao od jednog do drugog bespuća i, ma koliko puta odlučio stati, nije se mogao prisiliti da to doista i učini. Svako bi jutro otišao na spavanje ponavljajući samom sebi “sad je dosta, s ovim je sada stvarno gotovo”, no svako se popodne budio s istim porivom, s istom neodoljivom potrebom da opet sklizne u automobil. Uvek bi ga iznova spopala želja za samoćom, za noćnom navalom praznine, za tutnjavom ceste koju je osećao na koži.

    Držao je isti ritam čitave dve nedelje, nastojeći svakim danom izgurati više no prethodnog dana. Prešao je celi zapadni deo zemlje šarajući gore-dole između Oregona i Teksasa, jurišao praznim auto-cestama Arizone, Montane i Utaha, niti je što razgledao niti ga je bilo briga gde se nalazi i, osim pokoje fraze koju bi procedio kod plaćanja goriva ili naručivanja jela, nije prozborio ni reči. Kad se najzad vratio u Boston, Nashe je bio uveren da je na rubu živčanog sloma, no to je bilo samo zato što se nije mogao setiti ničega što bi opravdalo njegov čin. Istina je, kako je na kraju utvrdio, bila daleko manje dramatična.

     Nashe je pretpostavaljo da će čitava stvar na tome stati, da se uspio otresti žalca koji mu se uvukao u sistem, te da se sada može vratiti svome starom životu. U početku se činilo da sve ide u redu. Prvog dana kad se vratio, malo su ga u vatrogasnoj stanici zafrkavali što nije pocrneo (“Šta je, Nashe, jesi to godišnji proveo u pećini?”), a već za užinom i sam se smejao uobičajenom mudrovanju i prostačenju. U Roxburyju je te noći izbio velik požar, pa kad je zazvonio alarm za slanje dva dodatnih vozila, Nashe je otišao tako daleko da je izjavio da mu je drago što se vratio kući i da mu je nedostajala akcija. Taj ga je osećaj, međutim, ubrzo napustio i krajem nedelje obuzme ga nemir, koji mu noću nije davao da sklopi oči a da ne pomisli na automobil. Slobodan je dan iskoristio za vožnju do države Maine i natrag, no od tog izleta stanje kao da mu se samo pogoršalo; ostao je nezadovoljen, s prstima koji su ga svrbili od želje za volanom. Borio se sa samim sobom u nastojanju da se vrati u kolotečinu, no misli su mu bežale na cestu, ka uzbuđenju koje je znao osetiti tokom one dve nedelje, te se uskoro počne prepuštati vlastitom porazu. Nije mu bila želja napustiti posao, ali što je drugo mogao učiniti s obzirom da je potrošio sav godišnji? U vatrogasnoj je službi proveo sedam godina života, te mu se i samo razmatranje takve mogućnosti — da napusti posao bez razmišljanja, zbog nekog nejasnog unutarnjeg nemira — činilo obesnim. Bio je to jedini posao koji mu je ikada išta značio i uvek je mislio kako je imao sreće što je na njega naleteo. Nekoliko godina po napuštanju studija radio je svakakve poslove, prodavao knjige u knjižari, selio nameštaj, točio piće u baru, taksirao, a na ispit za vatrogasca otišao je iz hira, zato jer se neko koga je jedne noći vozio u taksiju upravo spremao za taj ispit, pa je nagovorio Nashea da se i on okuša. Tog su čoveka odbili, a Nashe je dobio najveću ocenu te godine i odjednom mu se nudio posao o kom je zadnji put razmišljao kad su mu bile četiri godine. Donna mu se smejala kad ju je nazvao da joj kaže novost, no on je ipak otišao na obuku. Iako je njegov izbor nesumnjivo bio neobičan, sam posao istinski ga je zaokupljao i zadovoljavao i nikada mu nije bilo žao što je ostao vatrogasac. Pre svega nekoliko meseci bilo bi mu nemoguće uopšte zamisliti da bi napustio službu, no to je bilo pre no što mu se život pretvorio u TV-sapunicu, a zemlja oko njega otvorila i progutala ga. Možda je došlo vreme za promenu. U banci mu je ostalo preko šezdeset hiljada dolara, koje bi možda trebao iskoristiti dok još može. Načelniku je rekao da seli u Minnesotu. Priča mu se činila uverljivom, pa se potrudio da tako i zazvuči, potanko objašnjavajući kako mu je jedan šurjakov prijatelj onde ponudio partnerstvo u biznisu (i to u željezariji!), te zašto on misli da bi ta sredina bila dobra za odgoj njegove kćeri. Načelnik mu je poverovao, što ga nije sprečilo da ga nazove šupkom. “Sve je to zbog one fufice od tvoje žene”, reče mu.

“Otkako je makla dupe iz grada, tebi se u glavi sve sebalo, Nashe. Nema ništa gore nego kad dobar frajer krene nizbrdo zbog ženske. Sredi se, čoveče. Zaboravi na te sulude planove i radi svoj posao.”

“Žao mi je, šefe”, odgovori Nashe. “Već sam odlučio.”

“Odlučio? A, molim te, kojom si glavom doneo tu odluku? Koliko vidim, ova te više ne služi bogzna kako.”

“To iz tebe samo govori zavist. Dao bi ne znam šta da možeš biti na mom mestu.”

“I odseliti u Minnesotu? Ma, zaboravi... Ovaj čas ti mogu nabrojati hiljadu drugih stvari koje bih radio pre nego išao živeti pod snegom devet meseci u godini.”

“E pa, kad budeš onuda prolazio, svakako svrati da se pozdravimo. Mogu ti prodati odvijač ili tako nešto.”

“Čekić, Nashe, čekić. Da ti ulupam nešto pameti u glavu.”


Sad kad je učinio prvi korak, nije mu bilo teško ići do kraja. Idućih pet dana sređivao je poslove, zvao vlasnika stana i rekao mu neka traži novog stanara, poklanjao nameštaj Vojsci spasa, isključio plin, struju, telefon. Mešavina nepromišljenosti i žestine koja je pratila te geste pričinjavala mu je izuzetno zadovoljstvo, no ništa nije bilo ravno užitku s kojim je bacao stvari. Prve je večeri proveo par sati skupljajući sve što je pripadalo Theresi, trpao njezine stvari u vreće za smeće, konačno se tako rješavajući i nje same jednom temeljitom čistkom, masovnim pokopom svih predmeta koji su odavali i najmanji trag njene prisutnosti. Obrušio se na njen ormar i izbacio sve kapute, džempere i haljine, zatim je ispraznio sve njene ladice s donjim rubljem, čarapama i nakitom, iz albuma za slike uklonio sve njene fotografije, bacio sav pribor za šminkanje i modne časopise, rešio se svih njezinih knjiga, ploča, satova, kupaćih kostima, pisama... Time je na neki način probio led, pa kad je sledećeg popodneva prešao na vlastite stvari, Nashe postupi s istom silovitom temeljitošću, gledajući na svoju prošlost kao na starudiju koju treba odvesti na smetlište. Kompletna kuhinja otišla je u prenoćište za beskućnike na jugu Bostona, knjige srednjoškolki s drugog kata, rukavica za bejzbol dečku iz kuće preko puta, a kolekciju ploča je prodao trgovini rabljene muzičke opreme u Cambridgeu. U čitavom je pothvatu bilo određene boli, ali Nashe joj se ubrzo počne gotovo radovati: kao da ga je oplemenjivala, kao da će mu, što se više bude udaljio od čoveka koji je bio, u budućnosti biti bolje. Osećao se poput nekoga ko je konačno smogao snage da prosvira sebi metak kroz glavu, samo što u ovom slučaju metak nije značio smrt, već život, prasak iz kojeg će se roditi novi svetovi.

     Znao je da će i klavir morati otići, ali njega je ostavio za kraj, ne želeći ga se lišiti sve do zadnjeg trenutka. Bio je to pijanino marke Baldwin koji mu je majka kupila za trinaesti rođendan, na kojem joj je uvek bio zahvalan, svestan koliko se morala odricati da namakne taj novac. Nashe nije imao nikakvih iluzija o svom umeću sviranja, no nedeljno je ipak uspevao posvetiti nekoliko sati
instrumentu i s manje ili više uspeha provući se kroz neke stare komade što ih je naučio još kao
dečak. Sviranje ga je uvek smirivalo, muzika kao da mu je pomagala da jasnije vidi svet, da
razume svoje mesto u nevidljivom redu stvari. Sad, nakon što je kuća bila ispražnjena i on spreman
za pokret, zadržao se još jedan dan da golim zidovima odsvira dugi oproštajni koncert. Prošao je
redom nekoliko desetaka svojih najdražih komada, počeo sa Couperinovim “Misterioznim barikadama”, a završio s Fats Wallerovim “Jitterbug valcerom”, udarajući sve vreme snažno po tipkama dok mu prsti nisu otvrdli i on konačno morao odustati. Tada je nazvao majstora koji mu je štimao klavir poslednjih šest godina (slepca po imenu Antonelli) i pogodio se da mu Baldwina proda za četristo pedeset dolara. Kad su idućeg jutra stigli nosači, Nashe je već potrošio novac na trake za kasetofon u autu. Činilo mu se primerenim jedan oblik muzike zameniti drugim, a sviđala mu se i ekonomičnost takve zamene. Nakon toga više nije bilo ničega što bi ga zadržavalo. Ostao je još dovoljno dugo da gleda kako Antonellijevi ljudi iznose klavir iz kuće, a zatim je otišao, ne potrudivši se da ikome kaže doviđenja. Naprosto je izašao iz kuće, ušao u auto i otišao.

     Nashe nije imao nikakav određeni plan. Cilj mu je, u najboljem slučaju, bio prepustiti se struji neko vreme, putovati od mesta do mesta, pa šta bude. Računao je da će se nakon par meseci zamoriti i da će tada sesti i razmisliti šta dalje. Ali, dva su meseca prošla, a on još uvek nije bio spreman da odustane. Malo pomalo, zaljubio se u svoj novi život, slobodan i neodgovoran, i kad se to jednom dogodilo, više nije bilo razloga da stane.

      Bitna je bila brzina, užitak sedenja u automobilu i predavanja prostoru koji mu je hrlio u susret. To je postala dragocenost vrednija od svih ostalih, glad koju je po svaku cenu trebalo utažiti. Ništa oko njega nije trajalo duže od trenutka, a kako su se trenuci smenjivali jedan za drugim, činilo
se kao da je jedino on taj koji i dalje postoji. Bio je stalna tačka u vrtlogu promene, savršeno mirno telo kroz koje svet u jurišu prolazi i nestaje. Automobil je postao svetište neranjivosti, zaklon u kojem ga više ništa nije moglo pozlediti. Dokle god je vozio, nije bilo tereta koji je morao nositi, ni jednog delića njegova bivšeg života koji ga je pritiskao. Sećanja su mu, doduše, i dalje navirala, ali kao da sa sobom više nisu donosila ništa od one stare teskobe. Možda je muzika imala nekakav uticaj na to, beskrajne trake Bacha, Mozarta i Verdija koje je slušao dok je bio za upravljačem i dok mu se činilo da zvuk izlazi iz njega samog, da natapa pejzaž i pretvara vidljivi svet u odraz vlastitih mu misli. Nakon tri ili četiri meseca, bilo je dovoljno da uđe u automobil pa da oseti kako se odvaja od svog tela i kako će ga muzika, čim dodirne papučicu za gas i počne voziti, odneti u bestežinsko carstvo.

      Prazne su ceste uvek bile bolje od onih prometnih. Zahtevale su manje usporavanja i ubacivanja u niže brzine, a budući da nije morao obraćati pažnju na druge automobile, mogao se prepustiti vožnji siguran da mu tok misli neće biti prekidan. Stoga je izbegavao gusto naseljena područja, držeći se uglavnom otvorenih, nenaseljenih prostora: severa države New York i Nove Engleske, ravničarskog, farmerskog srca zemlje i pustinja na zapadu. Lošeg vremena se također valjalo kloniti jer je ometalo vožnju kao i gust promet, pa kad je došla zima sa svojim olujama i hladnoćama, zaputio se na jug gde je, uz svega nekoliko iznimaka, ostao sve do proleća. Ipak, Nashe je bio svestan toga da i u najboljim uslovima cesta krije svoje opasnosti. Stalno je trebalo biti na oprezu, pogibelji su pretile svakog trenutka. Nagli zaokreti i rupe na asfaltu, guma što pukne iznenada, pijani vozači, i najmanji trenutak nepažnje — sve to ga je u tren oka moglo ubiti. Tokom meseci koje je proveo na cesti, Nashe je video niz smrtonosnih  nesreća, a i sam je jedan ili dva puta za dlaku izbegao sudar. Ti su ga bliski susreti, međutim, gotovo obradovali jer su onome što je radio pridodavali element rizika, a upravo to — osećaj da je svoj život uzeo u vlastite ruke — bilo je ono za čim je tragao. Svake večeri odseo bi u nekom usputnom motelu, večerao, odlazio u sobu i iduća dva-tri sata proveo čitajući. Pre no što bi legao, sedeo bi još neko vreme s auto-kartom i planirao put za sledeći dan, birao odredište i pažljivo označavao ceste kojima mora proći. Znao je da je to samo izgovor, da mesta sama po sebi ne znače ništa, no tako je radio sve do kraja, možda samo zato da obeleži svoje kretanje, da sebi da razlog da stane pre nego opet negde krene. U septembru je posetio očev grob u Kaliforniji. U gradić Riggs se zaputio jednog užarenog popodneva samo da bi ga video svojim očima. Hteo je svoje osećaje materijalizovati kakvim prizorom, pa makar on bio samo niz od nekoliko reči i brojeva uklesanih u kamenu ploču. Advokat koji mu je telefonirao u vezi s novcem prihvatio je njegov poziv na ručak, posle kojeg mu je pokazao kuću u kojoj je živeo njegov otac i železariju koju je vodio dvadeset i šest godina. Nashe je onde kupio nešto alata za automobil (odvijač, ručnu svetiljku, merač za pritisak guma), ali se posle nikako nije mogao odlučiti da ga koristi, pa je vrećica do kraja godine ostala neraspakovana ležati u dnu prtljažnika. Drugom prilikom se odjednom osetio umornim od vožnje, pa je, umesto da šiba dalje bez ikakve svrhe, uzeo sobu u malom hotelu u Miami Beachu i čitavih devet dana proveo sedeći uz bazen s knjigom u ruci. U novembru  je otišao u Las Vegas na rundu kockanja, koju je nekim čudom završio na pozitivnoj nuli nakon četiri dana ruleta i blackjacka, da bi nedugo potom pola meseca milio kroz debeli jug, zaustavljajući se po Louisiani, u gradićima uz deltu Mississippija, posetio prijatelja koji je preselio u Atlantu, vozio se brodom kroz močvare na jugu Floride. Neki od tih predaha bili su neizbežni, a kad bi već negde stigao, Nashe je uglavnom nastojao iskoristiti priliku da malo pronjuška okolo. Naposletku, i za saab se trebalo tu i tamo pobrinuti, a budući da je kilometar-sat otkucavao po nekoliko stotina kilometara na dan, uvek je bilo posla: promeniti ulje, podmazati, podesiti optiku trapa i uraditi čitav niz sitnih popravaka potrebnih da ga održe u voznom stanju. Ponekad mu je smetalo što se mora zaustavljati, ali kad bi automobil na jedan ili dva dana ostavio mehaničaru, nije imao drugog izbora nego da sedi na miru i čeka dok auto ne bude ponovo spreman da zavrti kotačima. Nashe je još pre unajmio pretinac u pošti u Northfieldu i početkom meseca bi se dovezao u grad da pokupi račune od kreditne kartice i provede nekoliko dana s kćeri. To je bio jedini deo njegovog života koji se nije menjao, jedina obaveza koje se držao.


izvor 



Нема коментара:

Постави коментар