19.03.2018.

László Krasznahorkai , Rat i rat


I.

POPUT KUĆE U PLAMENU

1. Više mi nije važno što ću umreti, rekao je Korin i nakon duge tišine pokazao prema obližnjem poplavljenom rudarskom oknu: – Jesu li ono labudovi?

2. Na sredini železničkog nadvožnjaka opkolilo ga je sedmero dece, u polukrugu, čučeći, gotovo ga
pritisnuvši uz ogradu, baš kao pre pola sata kad su ga bili napali da ga opljačkaju, tačno tako, samo što ga sad više niko nije pokušavao ni napasti ni opljačkati, jer je postalo očito da se zbog nepredvidivih posledica takve kao što je on napasti i opljačkati  može, ali se ne isplati, jer po svemu sudeći on zaista nema ništa, a ono što ima to je nesaglediv teret, tako da kad se ovaj, Korin, u određenoj tačci svoga nesuvislog, razmahanog, ali po njima “inače ubitačno dosadnog” monologa polako srušio, i to otprilike u onoj tačci gde je počeo pričati o gubitku vlastite glave, nisu ustali, nisu ga ostavili onde kao budalu, nego su ostali onako kako su se i zatekli, radi onoga zašto su došli, u
polukrugu, čučeći, nepomični, jer se u međuvremenu smračilo, jer im je tama koja je padala u industrijskoj tišini sumraka oduzela moć govora, i jer je upravo to ukipljeno, nemo stanje i inače najdublje izražavalo njihovu pažnju, kojoj je, nakon što se Korin iz nje izvukao, preostao tek jedan predmet: tračnice ispod njih.

3. Niko od njega nije tražio da govori, hteli su da im da novac, no uprkos tomu on im ga nije dao, već je rekao da ga nema i govorio, isprva zapinjući, posle tečnije, na kraju nezaustavljivo, ali govorio je, sasvim očito zato što se prestrašio očiju sedmoro dece, ili kako je posle i sam ustvrdio: jer mu se želudac stisnuo od straha, a kad se njemu, rekao je, želudac počne stiskati od straha, po svaku cenu mora početi govoriti, a kako strah nije jenjavao jer je bilo neizvesno jesu li naoružani, sve se dublje uvaljivao u priču, odnosno, uvaljivao se sve dublje nastojeći im ispričati sve, napokon nekomu ispričati sve, jer otkako je u tajnosti – i to u poslednji tren! – krenuo na, kako ga je nazvao “veliko putovanje”, otada ni s kim nije bio razmenio ni reči, ni jedne jedine reči, smatrajući to preopasnim, a nije baš imao ni s kim, jer se putem nije baš imao prilike susresti s nekim bezazlenim ili s nekim koga se ne bi morao kloniti, naime njemu niko nije bio dovoljno bezazlen i svakoga se morao kloniti, jer on, rekao je to još na početku, u svakome vidi nekoga ko je direktno; ili iz pozadine povezan s njegovim progoniteljima, nekoga ko je u bližoj ili daljoj ali svakako u vezi s onima koji po njemu znaju za svaki njegov korak, samo što je on brži, govorio je posle, uvek je “barem za pola dana” brži od njih, međutim cena njegovih trkačkih pobeda po vremenima i mestima bila je: ni s kim ni reči, samo sad, iz straha, pod prirodnim pritiskom straha, približavajući se sve važnijim područjima svojega života, pružao im je tako sve intimniji i sve dublji uvid da ih time potkupi, da ih privoli na svoju stranu, da iz napadačā jednostavno ispere napadača i da pridobije sve sedmoro: jer nije ovde reč tek o pukoj predaji, već o predaji kojom je pretekao napadače.


4. U vazduhu  se osećao miris katrana, težak, prodoran, gust miris katrana kojemu nije pripomogao ni jak vetar, vetar koji ih je inače već bio produvao do kosti i koji je miris samo šibnuo uvis i vrteo u krug ne uspevajući ga promeniti, te je tako u čitavu kraju, na kilometre, a pogotovo tu – između čvorišta tračnica koje su se pristižući s istoka poput bridova lepeze ovde odmah i razilazile, i ranžirane stanicxe  Rákosrendező koja se nazirala u pozadini – vazduh bio takav, po katranu,vazduh za koji je bilo nemoguće odrediti šta je sve još osim mirisa nataložene čađe i dima, stotina hiljada  žejezničkih kompozicija koje su ovuda protutnjale, prljavih pragova, tucanika i čeličnih šina u sebi sadržavao, a sadržavao je nesumnjivo  više od toga, neke druge, skrivenije elemente koji se rečima mogu tek naznačiti ili ih je čak sasvim nemoguće imenovati, među njima zasigurno i onaj ogroman teret ljudske uzaludnosti koji su, promatrano odavde, s visine nadvožnjaka, u onim stotinama hiljada železničkih kompozicija ovamo dopremili u zastrašujuću nesvrhovitost združeni milioni emetičnih voljā, kao što ga je zasigurno natapao i onaj lebdeći duh pustoši, napuštenosti, sablasnoga tvorničkog mrtvila, duh koji se decenijama poput brave polako spuštao na taj kraj, kraj u kojem se Korin pokušavao smestiti, on, koji je u svom begu samo hteo – neprimetno, brzo, nečujno – preći na drugu stranu kako bi nastavio svoj put prema pretpostavljenom središtu grada, a sad se takoreći morao namestiti u ovoj vetrovitoj, hladnoj tačci sveta, uhvatiti se za, iz nivoa  oka značajne ali inače, naravno, nasumične pojedinosti– ogradu, rub trotoara, asfalt, metal – ne bi li se tako železnički nadvožnjak, tu, nekoliko stotina metara od ulaza u ranžirnoj stanici Rákosrendező, iz nepostojećeg komada sveta premetnuo u postojeći komad sveta, u jednu od važnijih početnih stanica njegova novoga života ili amoka, kako je to sam posle formulisao; obični nadvožnjak preko kojega bi inače, da ga nisu zadržali, bez razmišljanja prešao.

5. Počelo je iznenada, bez najave, predosećaja, pripreme, zaleta, u jednom ga je trenutku tačno na četrdeset četvrti rođendan pogodila spoznaja na užasno bolan način, tačno onako, rekao je, kako ga je malopre pogodilo ono sedmoro dece, tu na sredini nadvožnjaka jednako neočekivano i nepredvidivo, sedeo je na obali reke, jer nije imao volje otići kući u prazan stan baš na rođendan, tamo gde je i inače ponekad znao da sedi, sjedio je tako, i stvarno ga je iznenada snašlo, pričao je, da Bože mili!, ništa mu nije jasno, ajme, nema pojma ni o čemu, Isuse, ne shvata svet, a prepao se već i od toga što se čitava stvar u njemu oblikuje na taj način, na nivou opšteg mesta, banalnosti, mučne naivnosti, ali upravo se o tome i radilo, kaže, najednom se kao četrdesetčetverogodišnjak osetio strašno glupim, kao isprazna, teška budala uzevši u obzir kako je četrdeset četiri godine shvatao svet, dok zapravo, uvideo je tada tamo pokraj reke, ne da ga nije shvatao, nego mu ama baš ništa nije bilo jasno, dok je najgore od svega bilo to što je četrdeset četiri godine mislio da mu je jasno, kad ono nije, to je bilo ono najgore te rođendanske večeri, tamo u samoći pokraj reke, ono najgore, k tomu s tom spoznajom nije došlo do onoga “aha, sad dakle razumem”, jer time nije stekao novo znanje u zamenu za staro, već samo neku užasnu zavrzlamu, te kad bi posle počeo misliti o svetu – a one se večeri užasno duboko zamislio nad svetom – mučio se da ga shvati, no nije išlo, zavrzlama je postajala sve nesagledivijom, imao je osećaj da je upravo ta zavrzlama smisao sveta čijim razumevanjem toliko razbija glavu, da je dakle svet istovetan s vlastitom zamršenošću, do toga je bio došao i nije se predao kad je nekoliko dana posle primetio da mu se s glavom nešto počelo događati.


6. Tada je već godinama živeo sam, pričao je sedmorici dečaka i sam čučeći leđa pritisnutih o ogradu nadvožnjaka; na fijučućem studenačkom vetru, sam, rekao je, jer mu je brak zbog slučaja Hermes već pre bio propao (rukom je dao znak da će naknadno ispričati što se tada zbilo), nakon čega ga je “jedna vruća ljubav toliko opržila” da je rekao nikad više, ženama se nikad više neće ni približiti, što naravno nije značilo potpunu izolaciju, jer, gledao je Korin dečake, uvek bi se našle žene za povremene teške noći, a i samo u osnovi sâm, jer naravno, zbog rada u arhivu bio je u poslovnim odnosima, zbog komšija u komšijskim  odnosima, zbog uličnog prometa u uličnim odnosima, zbog odlazaka u kupovinu i krčme u kupovinskim i krčmarskim odnosima s različitim ljudima, i da ne nabraja, uglavnom, kaže, kad se sad na to osvrne, ostao je u blizini velikog broja ljudi, čak i u najudaljenijem delu te blizine prilično velikog broja, sve dok se i ovi nisu od njega udaljili, uglavnom od onoga trenutka kad je u arhivu, na stepenicama, na ulici, to kom kupovine ili u krčmi malo-pomalo bio primoran priznati da smatra kako će nažalost izgubiti glavu, jer kad su shvatili da on to ne misli slikovito, u prenesenom značenju, nego zaista onako kako kaže, to jest da će nažalost, po svoj prilici ostati skraćen za glavu, projurili su pokraj njega kao da beže iz kuće u plamenu, tada je sve oko njega u trenutku nestalo, a on je onde stajao poput kuće u plamenu, a počeli su time što su ga ignorisali i ne bi mu se obraćali u arhivu, nastavili su tako što mu ne bi odzdravili i ne bi jeli s njim za istim stolom, sve dok ga nakraju , kad bi ga ugledali na ulici, nisu počeli izbegavati, shvaćate?, upitao je Korin sedmoricu dečaka, izbegavali su ga na ulici, to ga je pogodilo najviše od svega, dodao je, više i od onoga što mu je zadesilo vratne pršljenove, budući da je, rekao je, upravo u ovom stanju imao najveću potrebu za saosećanjem, i videlo se na njemu da bi najradije nastavio priču do najsitnijeg mogućeg detalja, jednako kao što se i na sedmorici dečaka videlo da im uzalud govori jer njih sedmorica ionako ni na što ne bi odgovorila, cela ih priča nije ni zanimala, pogotovo od dela kad je “tip krenuo o gubitku glave”, kako su posle prepričavali drugima, tu im je, kažu, bilo “dosta”, pogledali su se, najstariji je u znak dogovora kimnuo ostalima, što je značilo nešto poput “pustimo, ne isplati se”, nakon čega su samo nastavili čučati bez reči promatrajući čvorište tračnica, te bi katkad, kad bi pod njima protutnjio koji teretnjak, netko od njih zapitao koliko još, na što bi uvek isti onaj, plavokosi pokraj najstarijeg, pogledao na sat i rekao da će javiti kad dođe vreme, a dotad neka budu kuš.

7. Da je Korin znao da je odluka, i to baš ta, pala, da je primetio to kimanje, tada naravno ništa ne bi bilo kao što je bilo, međutim kako nije primetio, nije ni znao, i bilo je očito da u sebi stvari tumači sasvim drugačije nego kakve su doista bile, njega je cela ta situacija – to čučanje na vetru među tom decom – sve više uznemiravala, pogotovo stoga što se ništa nije događalo i što nije izlazilo na videlo što zapravo žele, i žele li uopšte išta, morao je naći objašnjenje zašto ga ne puštaju, ili zašto gane ostave kad ih je već uverio da nema novca i da je sve ovo suvišno, bilo je potrebno objašnjenje koje je on bio i pronašao samo što iz perspektive sedmorice dečaka ono nije bilo pravo, jer za njega, koji je tačno znao koliko mu je novca ušiveno u levo krilo kaputa, ta nepomičnost, ta nemost, to što ništa ne preduzimaju i što se ništa ne događa, sve je to dobivalo sve više na važnosti i sve ga je više zastrašivalo, umesto da svemu tomu prida manje značenje i bude smireniji, stoga bi, uprkos tomušto se u prvoj polovici svakoga trenutka spremao da skoči i pobegne, na kraju svakog od tih trenutaka ipak ostajao, kao neko ko upravo to i želi, i pričao, kao neko ko je tek počeo, to jest istovremeno je bio spreman i na beg i na ostanak, ali se uvek odlučivao za ostanak, iz straha, naravno, više im puta rekao koliko mu je drago što će ga u tom krugu od najvećeg poverenja u koji je dospeo napokon saslušati, gde ima toliko toga reći, štaviše, gde ima neverovatno mnogo toga reći, jer to je, kaže, kad bolje razmisli, u najužem smislu reči zaista neverovatno, sve to što mora ispričati da bi stvari postale jasne: u sredu, odnosno ne zna sad baš tačno kad, ali pre otprilike trideset-četrdeset sati, došao je sudbonosni dan kad je shvatio da mora krenuti na zaista “veliko putovanje”, dan kad je shvatio da sve, od Hermesa do samoće, za njega vodi u jednome smeru, kad je shvatio da zapravo već jest na putu jer se sve već posložilo i jer je sve već propalo, odnosno da se pre njega sve već posložilo, a da je posle njega sve već propalo, kako to, govorio je Korin, u slučaju takvih “velikih putovanja” prema redu stvari izgleda obično i biva.

8. Rasveta je gorila samo iznad uzlaznih i silaznih stepenica, bacajući svetlo pod stalnim udarima vetra u obliku dva divlja, nakostrešena stoga između kojih su na nekih tridesetak metara sve preostale neonske cevi na nadvožnjaku  bile razbijene, tako da onamo gde su oni čučali svetlost uopšte nije dopirala; pa ipak, međusobno su se nepogrešivo osećali, kao što su zbog razbijenih neonskih cevi osećali i tamnu, ogromnu masu neba, neba koje bi odraz svoje tamne, ogromne, od zvezda drhtave mase možda i moglo videti u golemom železničkom pejsažu koji se pod njima prostirao, da je između drhtavih zvezda i bezbrojnih zagasito crvenih svetala semafora razasutih među tračnicama bilo ikakve veze; no nije bilo nikakve veze, jer nije bilo uzajamnog reda i nije bilo uzajamne povezanosti, samo zasebnog reda i zasebne povezanosti i gore i dole i svuda, jer su šuma zvezda i šuma semafora slepo gledale jedna drugu, kao što su i sva velika načela postojanja bila slepa jedna na druge, slepa je bila tama i slep je bio sjaj, ali slepa je bila i zemlja i slepo je bilo nebo da bi se u izgubljenom pogledu višega nazora stvorila mrtva simetrija prostranosti te unutar nje u sredini, naravno, jedna sitna mrlja: Korin… na nadvožnjaku … i sedmoro dece.

9. Bio je totalni luđak, pričali su sutradan nekome u okolini, lik je apsolutno bio totalni ludak, jednostavno udarena; budala, govorili su, koju smo ipak trebali nekako dokrajčiti jer s takvima nikad ne znaš hoće li guknuti, ipak je svima video lica, dodali su posle među sobom, možda je zapamtio kakvu su odeću, cipele i ostalo imali na sebi to popodne, da, uvideli su sutradan, trebali su ga dokrajčiti, samo što na to niko nije mislio na vreme, mirno su visili gore na nadvožnjaku jer je ispod sve bilo unapred uredno pripremljeno, samo su posmatrali iznad čvorišta tračnica tamni pejzaž , čekali su prvi signal iz daljine za voz u šest i četrdeset osam pa da se tada brzo sjure do železničkog nasipa, smeste iza grmlja i neka započne veselje, dakle nikomu, primetili su, nikomu nije palo na pamet da bi igra mogla završiti i drugačije, drugačije to jest potpunom pobedom, premda bi to bio najveći, savršen pogodak, odnosno smrt, zbog čega, naravno, čak i tukac poput ovoga predstavlja nedvosmislenu opasnost jer bi, kažu, mogao progovoriti, mogao bi sasvim neočekivano u toj svojoj histeriji javiti muriji, a razlog zbog koga je sve završilo na taj način, i zbog koga su oni možda tako razmišljali, jest taj što ga uopšte nisu bili slušali, uopšte, inače bi im bilo jasno da im baš on od svih nije predstavljao nikakvu opasnost, s obzirom na to da posle nije znao ni da se tu uopšte išta i dogodilo u šest i četrdeset osam, on je ionako sve više ponirao u strah, a zbog straha u pripovedanje koje, mora se priznati, već od samoga početka nije imalo nikakvu strukturu, ništa čime bi privukao pažnju, tek ritam i… zasićenost, jer je sve hteo da  ispriča odjednom, jer se i u njemu samom sve
što mu se dogodilo, sve što je otkrio nalazilo odjednom, sve što se sklopilo u jedinstvenu celinu te srede ujutro, pre trideset ili četrdeset sati, dvesto dvadeset kilometara odavde u turističkoj agenciji, baš kad je trebao doći na red i pitati kad polazi prvi voz iz Budimpešte, i koliko stoji karta, kad je dakle kod blagajne iznenada osetio da to ove ne sme da pita, i da je u istom tom trenutku primetio nešto u odrazu na reklamnom panou kod blagajne – odnosno dva zaposlenika Okružne psihijatrije prerušena u dva čovekoljubiva idiota, a zapravo dve takozvane njegovateljice kojima je iz svake pore isparavala sirova agresivnost – iza svojih leđa, kod ulaza.

10. Zaposlenici Okružne psihijatrije, rekao je Korin, nikad mu nisu objasnili ono radi čega je počeo da tamo zalazi: kako dakle celi taj sistem, od prvoga vratnog pršljena do ligamenta, uopšte funkcioniše, nisu mu dali objašnjenje, i to zato što nisu ni mogli, jer oni od svega toga ništa nisu razumeli, jer im je u glavama vladao neopisiv mrak, samo su zabezeknuto gledali, kao telad u šarena vrata, a zatim su se pretvarali kao da je pitanje samo po sebi glupo te time ujedno i znak, opipljiv dokaz njegova ludila, a već i to, pogledali bi se značajno i lagano kimali glavama, što im uopšte dolazi s takvim pitanjem, već i to, je li, dovoljno govori, te bi zatim celu stvar nekako odbacili, što je, naravno, za jedinu posledicu imalo da pitanja na tu temu više nije ni postavljao, nego je, s obzirom na to da je čitav problem u međuvremenu i dalje nepokolebljivo nosio na plećima, pokušao sâm da odgonetne što dakle znači taj prvi vratni pršljen  i što znači taj ligament, kako dakle izgleda taj kritični spoj, uzdahnuo je Korin, kako je to njegova lobanja samo tako obešena na najviši pršljen njegove kičme, kad bi svojevremeno bio samo pomislio na to, govorio je sada, da su delovi zatiljne kosti uzglobljeni s prvim vratnim pršljenom, kad bi samo bio pomislio na to da je njegova lobanja ligamentima pričvršćena za kičmu i da je to ono što sve to drži na okupu, od same slike te nutrine, kad bi na to bio pomislio prošli bi ga trnci, a prolaze ga i danas jer je i nakon prilično kratkog ispitivanja i prilično kratkog samoposmatranja bilo jasno da je upravo to jedan od najprofinjenijih, najosetljivijih, najranjivijih i najnezaštićenijih spojeva u sistemu, te stoga upravo u njemu leži
problem, u tom spoju počinje, ustvrdio je, i u tom spoju završava, jer ako lekari iz rendgenskih snimaka nisu uspeli da  iščitaju ništa relevantno, što se i dogodilo, onda za njega, nakon što je donekle već bio prodro do nešto dubljeg nivoa  ispitivanja i samoposmatranja, ni na trenutak nije bilo sumnje da bol ukazuje na to, na ovu točku spajanja i uzglobljenja, na taj doticaj prvog vratnog pršljena  i zatiljne kosti, te je zato samo po sebi razumljivo da svu pažnju  treba usmeriti upravo ovamo, ili na ligamente, tada još nije bio potpuno siguran, no ono u što jest bio siguran, ono što je pouzdano osećao po bolovima u vratu i leđima koji su iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec postajali sve jači, bilo je da je proces započeo i da nezaustavljivo napreduje, te sve, činjenično gledano, rekao je, neizbežno vodi prema definitivnom slomu odnosa između lobanje i kičme te na kraju dakle nimalo figurativno – jer zašto i bi?, pokazivao je Korin na vrat, neće valjda ova tanka kožica sve to održati zajedno?! – gubitku glave.

11. Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam, osam, devet pari tračnica se moglo izbrojiti onde dole s vrha nadvožnjaka, a njima sedmorici drugo nije ni preostalo nego da ih broje i da ih pogledom iznova i iznova prate do železničkog čvorišta, prema tami u kojoj se od crvenih semaforskih svetala sve tek naziralo, drugo ništa, dok su tako čekali da se voz u šest i četrdeset osam napokon pojavi u daljini, jer se napetost koja je nakon prijašnje smirenosti iznenada svima bila ispisana na licu više nije odnosila ni na šta drugo osim na dolazak voza u šest i četrdeset osam, a što se tog seronje tiče, kako su ga nakon prvih nekoliko pokušaja napokon bili prozvali dok su sutradan iznosili utiske, početne nade vezane uz njegovo pljačkanje da im minute čekanja još brže prođu su se izjalovile već nakon prvih četvrt sata po stešnjavanju u ugao, te sve i da su hteli ne bi se mogli usredotočiti ni na jednu jedinu reč onog nepresušnog, beskrajnog monologa koji je ovaj tu, u sredini kruga, stešnjen uz ogradu nezaustavljivo pilio i pilio i pilio, prepričavali su sutradan, a oni su se jednostavno isključili, kažu, drukčije se to ne bi ni moglo izdržati, jedino tako, potpuno isključenog mozga, dok bi ga se inače, da su bili uključeni, dodali su, bili rešili samo da ne izgube razum, a oni su se nažalost u ime zdravoga razuma isključili, pa je tako izostalo i čitavo potkresivanje muda, a nije trebalo izostati, krivili su jedni druge, jer nije dobro što je tako ispalo, ponovili su više puta, jer u normalnim okolnostima njih sedmorica su jako dobro znala koje bi mogle biti posledice da svedok poput ovoga ovde ne nestane, a suvišno je spomenuti da njima, koji su u ozbiljnijim gradskim četvrtima već polako sticali titulu “koljača”, zadatak ne bi bio sasvim nov, a ni posebno rizičan.

12. Ono što se na njega sručilo, vrtio je Korin glavom još uvek u neverici, u početku je bilo gotovo nezamislivo i gotovo nepodnošljivo, jer nakon zapažanja i utvrđivanja zamršenosti stvari, nakon početnog suočavanja jednim se udarcem morao razračunati s “bolesno hijerarhijskim svetonazorom”, srušiti “lažnu piramidu”, osloboditi se one izrazito moćne ali nadasve detinjaste iluzije uslovljene sigurnim snalaženjem da je svet nekakva apsolutna celina, i da ta celina ima nekakvu večnu postojanost i večnu supstanciju, i da unutar te večne postojanosti i večne supstancije ima jedinstvenu strukturu čiji su delovi u strogoj korelaciji, te da čitav sistem ima određeni smer, razvoj, napredak, brzinu, to jest neki elegantni, zaokruženi sadržaj, svemu je tomu na samom početku jednom i zauvek morao reći ne, da bi zatim znatno posle, oko stotog koraka, recimo to tako, govorio je, morao ispraviti ono što je isprva bio nazvao razračunavanjem s hijerarhijskim razmišljanjem, međutim to ispravljanje i razračunavanje nije bilo potrebno da bi tu uređenost sveta koja se uzdizala poput piramide i koja nije osporavala njegov razum izgubio zauvek kao kakvu zabludu ili netačnost, jer ne, na poseban, krajnje posebant način, rekao je, nije izgubio ništa, naime dogodilo se to da ona određena rođendanska veče nije bila polazna tačka gubitka, već dobitka, i to gotovo nezamislivog, gotovo nepodnošljivog dobitka, jer tada se onde, u onom polaganom procesu između rečne obale i stotog koraka unutrašnje borbe, nakon uviđanja njegove zastrašujuće zamršenosti, pokazalo da sveta nema, ali se pokazalo i to da celokupnog uz njega vezanog toka mišljenja itekako ima, štaviše, da u svojim hiljadama i hiljadama; inačica svet jedino tako i postoji: u obliku hiljada i hiljada predodžbi ljudskoga duha koji ga opisuje, dakle, rekao je, postoji tek kao reč, poput Reči koja lebdi nad vodama, odnosno, dodao je, tada mu je odjednom postalo jasno da je bio u krivu, uslov ispravnosti je ispravan odabir, a mi ne trebamo birati nego se pomiriti, ne birati između ispravnog i pogrešnog, nego se pomiriti s tim da nam ništa nije povereno, shvatiti da ispravnost bilo kojeg velikog sistema ideja ne zavisi o njegovoj istinitosti, jer ne postoji merilo za poređenje već o njegovoj lepoti, i sama ta lepota pobuđuje veru da je lepota ispravna – to je ono što se dogodilo, rekao je Korin, to je ono što se dogodilo između one rođendanske večeri i onog stotog koraka promišljanja, shvatanje neizmerne važnosti vere, ponovna spoznaja drevnog znanja da svet stvara i održava s njim povezana vera te da ga prestanak vere u njega briše, usled čega se, naravno, rekao je, na njega smesta sručilo zapanjujuće, strahovito bogatstvo, jer je od tog trenutka znao da sve što je bilo nekad postoji i danas, a on je neočekivano zalutao na tako neopisivo tegobno mesto s koga se jasno vidi, ah, kako da i započne, uzdahnuo je, pa da recimo… Zeus još uvek postoji i da svi bogovi s Olimpa još uvek žive, da na nebu još uvek obitavaju Jahve i Bog te iza njih sve aveti ovoga sveta; da se ne trebamo bojati, i da se trebamo bojati jer ništa ne iščezava bez traga, jer ono što nije, jednako tako ima svoj red kao i ono što jest; još je uvek tu i Alah i pobunjeni Princ i sve mrtve zvezde na nebesima, ali tu je i pusta Zemlja sa svojim bezbožnim zakonima, baš kao i strašna činjenica pakla i kraljevstvo demona: stvarnost, hiljade i hiljade svetova, rekao je Korin, svaki uređen prema posebnom – uzvišenom ili zastrašujućem – redu, na hiljade i hiljade svjetova, govorio je povišenim glasom, u jedinstvenoj nepostojećoj korelaciji – tako je tada razmišljao o stvarima, pričao je sad, i kad je dospeo dovde, te iznova i iznova proživio ovo bezgranično obilje postojanja, tada mu se s glavom počelo događati nešto o čijem je pretkazivom ishodu malopre već podneo izveštaj, možda je ovo bogatstvo, ova neiscrpnost bogova i prošlosti ono što nije mogao podneti, uostalom ne zna, do dana današnjeg mu nije jasno kako je tačno, ali je u svakom slučaju istovremeno s pojavom bolova u vratu i leđima počeo zaboravljati, sve redom, neselektivno, bez pravila i stihijski, ispočetka se nije mogao setiti gde je ostavio ključeve koje je imao u ruci, i na kojoj je stranici dan pre stao s čitanjem, zatim što se sve dogodilo u sredu tri dana pre od jutra do večeri, potom stvari koje su bile važne, hitne, dosadne i beznačajne, na kraju se, kaže, nije mogao setiti majčina imena, mirisa bresaka, poznatih lica za koja nije znao odakle su mu poznata, za obavljene je svakodnevne zadatke bio zaboravio da ih je obavio, jednom rečju, kaže, zaista mu je sve počelo nestajati iz glave, čitav svet, malo-pomalo, ali i ovaj put bez veze i smisla, kao da je još uvek bilo dovoljno ono što bi tako ostalo, ili kao da je uvek nešto bilo važnije od onoga što je neka viša, neshvatljiva sila kod njega osudila na zaborav.


13. Možda sam se napio vode iz Lete, rekao je Korin, i dok je snuždeno odmahivao glavom, naznačavajući time da okolnosti izvršenja čina po svoj prilici nikad neće saznati, izvadio je kutiju Marlbora: – Ima li neko vatre?


s mađarskoga prevela
Viktorija Šantić

izvor 



Нема коментара:

Постави коментар