Charles Dickens je bio pomni promatrač ljudske prirode koju je pretočio u literarno pozorište svakodnevnog čovekovog života. Svoje likove je prikazivao kao svojstvene nepopravljive čudake i mnogi kritičari su mu zamerali zbog takvog grotesknog preuveličavanja osobina svojih likova. Ali takav teatralni prikaz Dickensovih likova je ono što ih čini tako specifičnim.
Jedna od zanimljivih činjenica iz Dickensovog života je njegova borba sa depresijom. Počeo bi padati u depresiju neposredno pre pisanja svakog novog romana, a zatim bi se njegovo raspoloženje postepeno podizalo do stadija manije kroz celi proces pisanja romana da bi se nakon završetka pisanja romana depresivnost ponovo javila. Njegova depresija se pogoršala s godinama i sprečila ga u daljnjem stvaranju literarnih upečatljivih likova.
Osvrt na centralne likove dela
Radnja dela „Velika očekivanja“ je veoma komplikovana i s naglim preokretima, puna iznenađenja i kompleksnosti. Može se pronaći mnoštvo interpretacija šta ovo delo zapravo predstavlja i kojim temama se bavi. Međutim, tri najčešće interpretacije ovog dela uključuju analizu samog dela s moralnog, psihološkog i socijalnog aspekta.
S moralne strane, delo se bavi temom koja uključuje borbu između dobra i zla, iskupljenje nakon počinjenog greha, mogućnost bogatstva da deluje istovremeno i u svrhu dobra i u svrhu zla. Psihološki aspekt ovog dela se svodi na osećanje napuštenosti, krivicu, sram, čežnju i emocionalnu manipulaciju. Što se tiče socijalnog aspekta u ovom delu naglasak je stavljen na klasne strukture i društvena pravila koja su vladala u tom periodu, probleme obrazovnog i pravnog sistema, snobizam i iskorištavanje dece.
Da bi se delo moglo razumeti u celoj svojoj kompleksnosti i, prema nekim književnim kritičarima, svojoj mističnosti, potrebno je da se pozabavimo detaljnijom psihološkom analizom nekih od ključnih likova ovog dela.
Pip, glavni junak i narator u ovom delu čije misli i stavovi tokom naracije oblikuju čitateljevu percepciju same priče, je dečak veoma niskog samopouzdanja. Razumevanje Pipovog karaktera je ključni korak u razumevanju samog dela. U Pipovom detinjstvu osećaj koji preovladava je osećaj krivice za koji je „zaslužna“ njegova sestra koja ga konstantno podseća na sve ono šta je morala proći u životu kako bi se brinula za njega, s obzirom na to da su im roditelji davno umrli. Jedina pozitivna ličnost u njegovom životu je Joe, muž njegove sestre, koji se trudi da iz Pipa stvori marljivu osobu zadovoljnu radom u kovačnici. Međutim, poznanstvo s gospođicom Havisham i Estellom budi u njemu osećaj srama prema takvom prostom i običnom životu kakvom ga usmerava Joe. Uticaj gospođice Havisham i Estelle u njemu bude čežnju, ambiciju i snobizam.
Pip je vrlo pasivna ličnost koja se boji izražavanja osećaja i svim silama se trudi da ih potisne. Izražavanje osećanja kompenzuje sanjarenjem u čemu mu pomaže mističnost kuće gospođice Havisham. Jedino osećanje koje ga razdire je osećanje strasti prema Estelli i čini sve da bi došao do novca kako bi mogao postići isti socijalni status i konačno zaslužiti njenu ljubav. Pritom to želi postići na način koji ne zahteva napor. U tom se ogleda Pipov nedostatak odgovornosti koji je posledica nepostojanja oca kao glavnog uzora u njegovom životu. Međutim, dolazi do obrta u Pipovom životu kada od četiri lika koje mu Dickens „servira“ kao „figure oca“ nauči kako da preuzme odgovornost za bilo koji izbor koji napravi u životu i kako da prihvati neuzvraćenu ljubav i osuđenost na samoću.
Obe slike su iz jedne od brojnih ekranizacija knjige. Ovu je radio BBC i spada u najpoznatije.
Gospođica Havisham je, bez sumnje, jedan od najčudnijih i najgrotesknijih likova u delu „Velika očekivanja“. Prvi utisak koji čitalac stekne o gospođici Havisham je istaknut njen samotnjački i tužni život i izolacija od sveta. Međutim, kako uplovljavamo dublje u srž samog dela otkrivamo da je gospođica Havisham jedan veoma negativan lik ispunjen besom, tugom, patnjom i ljutnjom. Takvu vrstu osećanja je njegovala zahvajujući izdaji koju joj je priredio njen verenik , ostavivši je pred oltarom na dan venčanja. Gledano sa psihološkog aspekta, može se pretpostaviti da je imala predispozicije za razvoj kompulsivno-opsesivnog poremećaja čiji je okidač bio navedeni događaj iz njene prošlosti. Gospođica Havisham je na osnovu toga u glavi kreirala fiks ideju da je njena misija da se osveti muškarcima da bi i oni osetili istu bol kao i ona u prošlosti. Zbog toga usvaja devojčicu Estellu i pretvara je u mašinu u ljudskom liku koja ima za cilj slamanje muških srca, ne vodeći računa o Estellinim osećajima i o tome da je ona jedna bela hartija koju treba ispisati pozitivnim uticajima, a ne hladnokrvnošću, snobizmom i hladnim ponosom. U ovom slučaju Pip je poslužio kao meta njenoj osveti.
Ipak, u poslednjem delu knjige Dickens nam ostavlja nadu da se svako od nas može promeniti na bolje. U skladu s tim, i gospođica Havisham, kada je shvatila dubinu Pipovih osećaja prema Estelli i koliko je povredila to dvoje ljudi, prisetila se vlastite boli koja joj je nanesena u prošlosti. Uvidevši svoj greh i pokazujući kajanje, radi jedinu stvar koju može učiniti – preuzima odgovornost za svoje postupke i moli Pipa za oproštaj. Za učinjenu bol je prekasno, ali za rad na vlastitom selfu i poboljšanju sebe nikada nije kasno.
Ono što Dickens u ovom delu radi maestralno jeste opisivanje fizičkog propadanja gospođe Havisham, tako da nas sa svakim njenim „pojavljivanjem” u radnji prati ponekad zastrašujuć i vrlo živopisan opis njenog telesnog propadanja. Njena kuća je opisivana sa dozom misticizma i ne bez horor elemenata, kao da bi na taj način trebalo da doživimo i samu gospođicu Havisham: kao mistično, zastrašujuće biće nepoznatih moći, koje vrebaju sa svakom njenom pojavom. Ipak, kada se upoznamo sa njenom istorijom, i pored toga što znamo šta je učinila Estelli i Pipu, teško je posmatrati je kao isključivo negativan lik, posebno zbog pokajanja koje sledi na kraju. Upravo ova višedimenzionalnost likova je jedan od ključnih razloga zašto će Dickensovi junaci živeti sa vama čak i dugo vremena nakon što pročitate knjigu.
Estella je Dickensova jedna krajnje ironična kreacija s tendencijom ka bipolarnosti. Zapravo, destruktivnost kojom zrači Estella je delo gospođice Havisham. Estella je programirana da bude hladna, cinična i manipulativna kako bi sprovela osvetu nad muškarcima koju je zamislila gospođica Havisham. Kroz godine odrastanja i sazrevanja, njena bipolarnost sve više dolazi do izražaja. Istovremeno vodeći unutarnju borbu između svojih realnih osećanja i nametnutih osećanja od strane gospođice Havisham, Estella je u stalnom stanju napetosti. Uprkos svemu, ona je jedan lik koji nije zao i koji zrači iskrenošću i predstavlja ono što je naučena da bude. Uticaj koji je na nju ostavila gospođica Havisham dovodi i do njene pogrešne odluke prilikom biranja životnog partnera kojom je sebe osudila na patnju. Tom odlukom je kasnije spoznala da je mogla izbeći sve to samo da se oslonila na svoja unutarnja realna osećanja. Kao što Estella na kraju kaže Pipu: „Patnja je bila najjači oblik učenja od svih… Bila sam povređena i slomljena, ali nadam se da ću se pretvoriti u bolju verziju sebe.“
Od prethodno navedenih likova, ništa manje nije bitan lik Magwitcha. Iako su njegovi motivi poprilično sebični, ne možemo a da ne volimo ovog lika. To je jedan primitivan i neuredan čovek neotesanih i grubih manira. Ali bez obzira na to, jednostavno mu se moramo diviti jer je to čovek koji je, uprkos pripadnosti nižem socijalnom sloju, sam naučio čitati i pisati, koji se obogatio teškim radom i stečeno bogatstvo na kraju ustupio Pipu. Razlog tome je njegova želja za „osvetom“ društvu koje mu nije dalo priliku da pokaže i dokaže svoje vrednosti. Njegova velikodušnost je zaista velika, ali nije tako čista kao što na prvi pogled može da deluje i nije samo za Pipovu dobrobit. Vođen željom da od Pipa stvori divnog džentlmena kako bi pokazao društvu koliko su grešili ne pruživši mu priliku za napretkom. Želeo je da se oseća ponosnim zbog svoje kreacije. Ironično, uprkos smrti svog oca, Pip je ipak imao figuru oca kroz odrastanje i sazrevanje iako nisu bili direktno povezani tokom celog vremena.
Roman „Velika očekivanja“ jedan je od najčitanijih i čitateljima najdražih Dickensovih romana. Reč je o romanu odrastanja i sazrevanja; to je jedna sentimentalna drama iskušenja i bola. U ovom romanu Dickens stvara silovitu dramu u kojoj dva najupečatljivija lika: Pip, ponesen velikim nadama i gospođica Havisham, ponesena dubokim ogorčenjem, nestaju pod svojim teretom.
Istina je da su Dickensovi romani prepuni stereotipa, da u njima, uprkos preprekama koje junaci moraju preći, dobro uvek pobeđuje, i ovaj pisac zaslužuje da se pamti kao jedan od najvećih pripovedača, zabavljača i filantropa na svetu.
Autor: Enida Cokoja ĐikićGospođica Havisham je, bez sumnje, jedan od najčudnijih i najgrotesknijih likova u delu „Velika očekivanja“. Prvi utisak koji čitalac stekne o gospođici Havisham je istaknut njen samotnjački i tužni život i izolacija od sveta. Međutim, kako uplovljavamo dublje u srž samog dela otkrivamo da je gospođica Havisham jedan veoma negativan lik ispunjen besom, tugom, patnjom i ljutnjom. Takvu vrstu osećanja je njegovala zahvajujući izdaji koju joj je priredio njen verenik , ostavivši je pred oltarom na dan venčanja. Gledano sa psihološkog aspekta, može se pretpostaviti da je imala predispozicije za razvoj kompulsivno-opsesivnog poremećaja čiji je okidač bio navedeni događaj iz njene prošlosti. Gospođica Havisham je na osnovu toga u glavi kreirala fiks ideju da je njena misija da se osveti muškarcima da bi i oni osetili istu bol kao i ona u prošlosti. Zbog toga usvaja devojčicu Estellu i pretvara je u mašinu u ljudskom liku koja ima za cilj slamanje muških srca, ne vodeći računa o Estellinim osećajima i o tome da je ona jedna bela hartija koju treba ispisati pozitivnim uticajima, a ne hladnokrvnošću, snobizmom i hladnim ponosom. U ovom slučaju Pip je poslužio kao meta njenoj osveti.
Ipak, u poslednjem delu knjige Dickens nam ostavlja nadu da se svako od nas može promeniti na bolje. U skladu s tim, i gospođica Havisham, kada je shvatila dubinu Pipovih osećaja prema Estelli i koliko je povredila to dvoje ljudi, prisetila se vlastite boli koja joj je nanesena u prošlosti. Uvidevši svoj greh i pokazujući kajanje, radi jedinu stvar koju može učiniti – preuzima odgovornost za svoje postupke i moli Pipa za oproštaj. Za učinjenu bol je prekasno, ali za rad na vlastitom selfu i poboljšanju sebe nikada nije kasno.
Ono što Dickens u ovom delu radi maestralno jeste opisivanje fizičkog propadanja gospođe Havisham, tako da nas sa svakim njenim „pojavljivanjem” u radnji prati ponekad zastrašujuć i vrlo živopisan opis njenog telesnog propadanja. Njena kuća je opisivana sa dozom misticizma i ne bez horor elemenata, kao da bi na taj način trebalo da doživimo i samu gospođicu Havisham: kao mistično, zastrašujuće biće nepoznatih moći, koje vrebaju sa svakom njenom pojavom. Ipak, kada se upoznamo sa njenom istorijom, i pored toga što znamo šta je učinila Estelli i Pipu, teško je posmatrati je kao isključivo negativan lik, posebno zbog pokajanja koje sledi na kraju. Upravo ova višedimenzionalnost likova je jedan od ključnih razloga zašto će Dickensovi junaci živeti sa vama čak i dugo vremena nakon što pročitate knjigu.
Estella je Dickensova jedna krajnje ironična kreacija s tendencijom ka bipolarnosti. Zapravo, destruktivnost kojom zrači Estella je delo gospođice Havisham. Estella je programirana da bude hladna, cinična i manipulativna kako bi sprovela osvetu nad muškarcima koju je zamislila gospođica Havisham. Kroz godine odrastanja i sazrevanja, njena bipolarnost sve više dolazi do izražaja. Istovremeno vodeći unutarnju borbu između svojih realnih osećanja i nametnutih osećanja od strane gospođice Havisham, Estella je u stalnom stanju napetosti. Uprkos svemu, ona je jedan lik koji nije zao i koji zrači iskrenošću i predstavlja ono što je naučena da bude. Uticaj koji je na nju ostavila gospođica Havisham dovodi i do njene pogrešne odluke prilikom biranja životnog partnera kojom je sebe osudila na patnju. Tom odlukom je kasnije spoznala da je mogla izbeći sve to samo da se oslonila na svoja unutarnja realna osećanja. Kao što Estella na kraju kaže Pipu: „Patnja je bila najjači oblik učenja od svih… Bila sam povređena i slomljena, ali nadam se da ću se pretvoriti u bolju verziju sebe.“
Od prethodno navedenih likova, ništa manje nije bitan lik Magwitcha. Iako su njegovi motivi poprilično sebični, ne možemo a da ne volimo ovog lika. To je jedan primitivan i neuredan čovek neotesanih i grubih manira. Ali bez obzira na to, jednostavno mu se moramo diviti jer je to čovek koji je, uprkos pripadnosti nižem socijalnom sloju, sam naučio čitati i pisati, koji se obogatio teškim radom i stečeno bogatstvo na kraju ustupio Pipu. Razlog tome je njegova želja za „osvetom“ društvu koje mu nije dalo priliku da pokaže i dokaže svoje vrednosti. Njegova velikodušnost je zaista velika, ali nije tako čista kao što na prvi pogled može da deluje i nije samo za Pipovu dobrobit. Vođen željom da od Pipa stvori divnog džentlmena kako bi pokazao društvu koliko su grešili ne pruživši mu priliku za napretkom. Želeo je da se oseća ponosnim zbog svoje kreacije. Ironično, uprkos smrti svog oca, Pip je ipak imao figuru oca kroz odrastanje i sazrevanje iako nisu bili direktno povezani tokom celog vremena.
Roman „Velika očekivanja“ jedan je od najčitanijih i čitateljima najdražih Dickensovih romana. Reč je o romanu odrastanja i sazrevanja; to je jedna sentimentalna drama iskušenja i bola. U ovom romanu Dickens stvara silovitu dramu u kojoj dva najupečatljivija lika: Pip, ponesen velikim nadama i gospođica Havisham, ponesena dubokim ogorčenjem, nestaju pod svojim teretom.
Istina je da su Dickensovi romani prepuni stereotipa, da u njima, uprkos preprekama koje junaci moraju preći, dobro uvek pobeđuje, i ovaj pisac zaslužuje da se pamti kao jedan od najvećih pripovedača, zabavljača i filantropa na svetu.
izvor : Psihoverzum
ARHIVA
*
* Dickensova „Velika očekivanja“* Charles Dickens,Velika očekivanja, Božična priča
Нема коментара:
Постави коментар