(Prvi, potpuni, necenzurisani tekst)
PRVO POGLAVLJE
Tragično je zapravo ovo naše doba, ali mi nikako da t priznamo. Propast se zbila, oko nas razvaline, počinjemo stvarati svoj novi mali okoliš i gajiti nove male nade. Mučan pothvat, jer nema danas poravnana puta u budućnost, valja obilaziti zapreke ili se penjati preko njih. Moramo živeti ma kolika nebesa na zemlju pala.
U takvu se položaju, poprilici, obrela Constance Chatterley. Rat joj je srušio krov nad glavom, i morala je uvideti da je život vječna mena i pouka.
Udala se za Clifforda Chatterleyja, godine 1917., kad je došao kući na odmor od mesec dana. Medeni mesec trajao im je upravo toliko. Potom se on vratio u Flandriju, da bi ga nakon šest meseci prebacili u Englesku, manje-više raskomadana. Constanci, njegovoj ženi, behu tada dvadeset tri, njemu dvadeset devet.
Držao se života čudesno uporno. Nije umro, ne, a razmrskani delovi kao da su opet srastali. Dve godine nije izlazio iz lekarskih ruku. A onda ga proglasiše izlečenim, i mogao se vratiti u život, s donjom polovinom tela, od kukova naniže, zauvek uzetom.
Bilo je to godine 1920. Vratili su se, Clifford i Constance, na Wragby Hall, u porodični dom. Otac mu je umro, pa je na Clifforda prešao naslov baroneta — postao je on Sir Clifford, a Constance Lady Chatterley. Počeli su voditi domaćinstvo i bračni život u prilično samotnome domu Chatterleyjevih, sa skučenim prihodima. Clifford je imao sestru, ali je otišla, a brat mu je, stariji od njega, poginuo u ratu. Nije bilo nikoga od bližeg roda. Obogaljen zauvek, svestan da neće nikad imati dece, Clifford se vratio na postojbinu, u zadimljeni Midlands, da održava na životu ime Chatterley dokle mogne.
Nije on bio utučen ni bespomoćan. Mogao se sam naokolo gurati u stolici na kotačima, a pored toga imao je i bolesnički naslonjač s malim motorom, invalidska kolica kojima se mogao polako voziti po vrtu i po lepom setnom perivoju što beše njegov ponos, premda se pravio kao da ne mari za nj.
Toliko se već napatio te mu se sposobnost da oseća i trpi dobrano umanjila. Nije gubio bodrosti ni vedrine: lice mu rumeno, izgled zdrav, svetlomodre oči izazovno se krese — moglo bi se reći: pa taj čovek i ne pokazuje zabrinutosti. Bio je plećat, jakih ramena, snažnih ruku. Nosio je skupa odela i birane kravate sa Bond Streeta. Uza sve, pogled mu izgubljen, u njemu neka praznina — pustoš bogalja.
Jedva je umaknuo smrti, i zato mu ono što je ostalo od života bijaše nadasve dragoceno. U iskričavu sjaju njegovih očiju moglo se videti koliko se ponosi što je ostao živ nakon onoga nesmiljenog udarca. A ipak beše ranjen toliko da je u njemu nešto uginulo, usahnula neka čuvstva, ostala u njemu nekakva bezizražajnost i bešćutnost.
Constance, njegova žena, onako rumenkasta, doimala se poput devojke iz pokrajine; kosa joj meka, smeđa, telo krepko, kretnje spore ali pune neobične snage. Imala je krupne oči što radoznalo gledaju u svet, i blag, mek glas — beše kao da je istom došla sa sela. Ali ni govora, izgled je varao. Otac joj, stari Sir Malcolm Reid, beše nekad ugledan član Kraljevske akademije, a mati joj jedna između obrazovanih fabijanki iz sretnih prerafaelitskih dana.
Constance i sestra joj Hilda stekle su među umetnicima i obrazovanim socijalistima odgoj što bi se, u estetskom pogledu, mogao smatrati nekonvencionalnim. Vodili su ih u Pariz, Firencu i Rim, da se nauživaju umetničkog ozračja, a tako i na drugu stranu, u Haag i Berlin, na velike socijalističke skupove, gde su govornici govorili na svim kulturnim jezicima, i niko nije zapadao u nepriliku.
Njih su dve, dakle, od rane mladosti prijateljevale s umetnošću i politikom i nisu se bojale nikakvih ideala. Bilo je to njihovo prirodno podneblje. Bile su kozmopolitkinje i provincijalke,
i baš im je pristajala ona kozmopolitska provincijalnost što je tako u skladu s čistim socijalnim idealima.
Kad im beše petnaest godina poslaše ih u Dresden, da uz ino uče i muziku. Lepo doba za njih. Slobodno su se kretale među studentima, raspravljale o filozofiji, umetnosti, sociologiji, i nisu zaostajale za muškarcima nego bile ravne njima, čak i bolje od njih, baš zato što su žene. Odlazile su na izlete sa snažnim momcima što su svirali gitare, pevale s njima vesele pesme i bile slobodne.
Slobodne! Velika reč, sadržajna. Van u slobodni svet, u jutarnje šume s krepkim i grlatim momcima — slobodne da rade šta ih volja, a nadasve da govore što im misao kazuje, jer do razgovora bijaše im
ponajviše, do strastvene izmjene misli. Ljubav je tu bila samo nešto popratno, sporedno.
S osamnaest godina, poprilici, okušale su Hilda i Constance prva ljubakanja. Mladići s kojima su tako strastveno raspravljale, veselo pevale i slobodno taborovale pod drvećem, tražili su, dakako, ljubavne dodire. Sustezale se devojke, ali se onda o tome toliko govorilo te uzimahu da je valjda i važno. A muškarci bili i čedni i puni žudnje. Zašto devojka ne bi bila kraljevski darežljiva i
poklonila sebe?
I tako su darovale sebe, svaka onom mladiću s kojim je vodila najsuptilnije i najprisnije razgovore. Razgovor, raspravljanje, to beše ono veliko i glavno: ljubav i telesno spajanje značilo je
vraćanje instinktu, vraćanje u primitivno. Posle toga bile su u svoje momke manje zaljubljene i pomalo spremne da ih omrznu, kao da su oni zakoračili na njihovo najprivatnije područje, rastrgli nešto skrovito u njima, zgazili njihovu unutarnju slobodu. Jer, smatrahu one, dok si devojka, dostojanstvo i smisao života u tome ti je da postigneš posvemašnju, savršenu, čistu i plemenitu slobodu. Ta što drugo i znači devojački život doli otresti se starih i ružnih spona i
podložnosti.
I ma koliko ih uvijali u ruho osećajnosti, spolni odnosi pripadaju najstarijim i najružnijim lancima što drže u zavisnosti. Pesnici koji su ih uznosili behu ponajviše muškarci. Žene su uvek znale da postoji i nešto bolje, uzvišenije. A one, evo, znaju to sada tačnije nego ikad pre. Divna i čista sloboda devojačka nešto je neusporedivo lepše i beskrajno uzvišenije negoli ikakva spolna ljubav. Velika je nevolja što su muškarci u tome poimanju toliko zaostali za ženama. Drže se spolnosti kao psi.
Žena je morala popuštati. Muškarac je sa svojim prohtevima baš kao dete. Žena mu je morala udovoljavati i miriti ga — ta inače bi se durio i zacelo odjurio, i tako razvrgnuo ono što beše ugodna i lepa veza. Ali se žena mogla prepustiti muškarcu a da ujedno ne preda svoje unutarnje slobodno biće. Pesnici i naklapala o seksu, čini se, nisu to dovoljno uzimali u obzir. Žena je mogla uzeti muškarca a da mu se zapravo ne preda. I doista ga je uzimala ne predajući se u njegovu vlast. Čak je mogla spolnost upotrebiti da stekne vlast nad njim. Mogla je u spolnom odnosu ostati suzdržana i pustiti njega da iskipi a sama da i ne ide do vrhunca: i tada je mogla produžiti vezu i postići svoj orgazam i svoj vrhunac, a muškarac da joj bude samo sredstvo.
Obe su sestre već imale za sobom svoja ljubavna iskustva kad je rat zapretio i kad su pozvane da se brzo vrate kući. Ni jedna ni druga nije se upustila u ljubav sa svojim momkom dok se nije s njim sasvim zbližila u razgovoru, to jest dok među njima dvoma u razgovorima nije došlo do dubokog uzajamnog zanimanja. Onaj neobični osećaj, čudesni drhat i zanos što traje za strasna razgovora s kojim uistinu pametnim mladićem, sate i sate bez prestanka, dane i mesece... to njima dvema beše glavno, a na ono što dolazi posle nisu one ni pomišljale sve dok se nije dogodilo. Rajska objava: Imaćeš muškarce za razgovor! nije nikad izrečena. A ispunila se pre nego što su one i saznale što znači.
A kad je posle takvih živih razgovora što dušu obasjavaju, nakon povećane prisnosti, seks postao nešto manje-više neizbježno, nije bilo uzmaka. Tako se označavao završetak jednog poglavlja.
Bilo je tu i stanovite napetosti: neobični treptaji i srsi u telu, konačni grč samopotvrde, nešto kao poslednja reč, uzbudljiva, slična zvezdicama što se stavljaju da označe svršetak poglavlja ili novi obrat u temi.
Kad su se devojke u leto 1913. vratile kući na letnji odmor — Hildi tada beše dvadeset, a Constanci osamnaest — otac im je odmah razabrao da su iskusile ljubav. L'amour avait passé par là (Ljubav je tuda prošla), kako neko reče. Ali je on bio i sam iskusan čovek, te je pustio da život ide svojim tokom. A majka, žena bolesnih živaca poslednjih meseci svoga života, samo je želela da njezine devojke budu »slobodne« i da se »ižive«. Jer ona sama nije nikad imala snage da bude svoja: beše joj uskraćeno. Nebesa neka znaju zašto, ta imala je svoje vlastite prihode i svoje prilike. Krivicu je prebacila na muža. A zapravo nije bila kadra da se oslobodi starog uticaja nekakva autoriteta što joj je sputavao duh ili dušu. Ništa tu nije bio kriv Sir Malcolm, on je svojoj nervoznoj, neprijateljski raspoloženoj i prenapetoj ženi prepuštao i pilad i dvorište, a sam je išao svojim putevima.
Devojke su tako bile »slobodne« i vratile se u Dresden, svojoj muzici, univerzitetu i mladićima. Ljubile su svoje mladiće, i oni njih u svoj strasti duševne privlačnosti. Sve krasote što su ih mladići zamišljali, iskazivali i pisali, behu samo za njih, za njihove devojke. Constancin momak beše muzičar, Hildin pak sa smislom za tehniku. Ali su oni naprosto živeli za svoje devojke, to jest, sve im misli i duševni poleti behu njima upravljeni. A drugo ih je pomalo već odbijalo iako toga nisu bili svesni.
I na njima se videlo da je »ljubav prošla kroz njih«. Čudno je kako ljubav jedva primetnu a ipak jasnu promenu stvara u telu muškarca i žene: devojka se rascvetava, nježno se zaobljuje, ublažuju se i zaokružuju prijašnje uglatosti, a izražaj lica postaje ili plahovit ili pobednički ponosan; muškarac pak biva smireniji, više je okrenut sebi, menjaju mu se i sami obrisi ramena i bedara, nema više ukočenosti, sve je nekako opuštenije.
U prvom spolnom uzbuđenju što im je prosrsilo telo sestre umalo što nisu podlegle čudnoj muškaračkoj moći. Ali su se brzo pribrale, uzele spolno uzbuđenje kao neobičan oćut — i ostale slobodne. A muškarci, zahvalni za spolni doživljaj, predali su devojkama svu dušu. A posle behu kao da su izgubili srebrnjak a našli bakarni novčić.
Constance — Connie — imala je momka koji se znao pomalo i zlovoljiti, a Hildin je pokazivao blagu podrugljivost. Šta ćemo, takvi su muškarci! Nezahvalni i nikad zadovoljni. Ako ih nećeš, mrze te što ih odbijaš; ako ih prihvatiš, opet će te mrziti s kakva drugog razloga, jer su to razmažena deca, i ne možeš ih zadovoljiti ma što da učiniš za njih.
Naposletku je izbio rat, pa su Hilda i Connie opet morale kući, gde su već bile u svibnju, na majčinom pogrebu. Još pre Božića 1914. poginuli su njihovi mladići Nemci: plakale devojke i u
svojoj ljubavi tugovale za njima, i najposle ih u toj ljubavi zaboravile. Nisu više postojali.
Sestre su živele u očevoj kući — zapravo je bila majčina — u Kensingtonu, i družile se s mladim ljudima što su studirali u Cambridgeu, skupinom kojoj »sloboda« beše lozinka, a znak raspoznavanja flanelne hlače, flanelna košulja s otvorenim okovratnikom, profinjena anarhija osećaja, šaputav glas i preterana finoća u ponašanju. Uza sve to, Hilda se, sasvim nenadano, udala za čoveka što beše deset godina stariji od nje, starijeg člana toga istog kruga, imućna čoveka što je imao dobro mesto pri vladi, položaj koji se nasleđivao u porodici; osim toga, pisao je on i filozofske eseje. Živela je s njim u manjoj kući u Westminsteru i kretala se u otmenom krugu viših vladinih činovnika, što dodušenisu društvene vršike, ali jesu, ili su hteli biti, duhovna snaga nacije: ljudi koji znaju o čemu govore, ili pak govore kao da znaju.
Connie je imala svoju malu dužnost u ratnoj službi i družila se sa tvrdokornim vitezovima flanelnih hlača koji su dotad prema svemu pokazivali blagu porugu. Njezin je »prijatelj« bio izvesni
Clifford Chatterley, mladić od dvadeset i dve godine, koji se požurio kući iz Bonna, gde je studirao ugljenokopnu rudarsku tehniku. Pre toga proveo je dve godine u Cambridgeu. Postao je tada poručnikom u elitnoj pukovniji, pa se tako odeven u odoru mogao još bolje podrugivati svemu.
Clifford Chatterley pripadao je visokoj klasi, bio otmenijeg roda nego Connie. Ona je potekla iz dobrostojećeg intelektualnog kruga, a on iz aristokracije. Ne doduše iz visoke, ali ipak iz nje. Otac mu je bio baronet, a mati kći jednog vikonta. Iako je Clifford vodio otmenijeg poriekla nego Connie i
pripadao »višem društvu«, on se vladao više provincijski i bio u držanju nekako skučeniji. Dobro se osećao u svome uskom »velikom svetu«, to jest među ladanjskim plemićima iz svoga kraja, a plašio ga i nervirao svaki drugi veliki svet i njegovi predstavnici, gomile što pripadaju srednjoj i nižoj klasi, a tako i stranci. Od svih njih upravo je zazirao. Bojao se nižih slojeva, beše mu kao da je pred njima bespomoćan, bez obrane, premda je uživao svu obranu i zaštitu povlaštenih. Zvuči neobično, ali ipak je pojava naših dana.
Zato ga je očaralo ono posebno, blago samopouzdanje u devoke kakva beše Constance Reid. U haotičnome vanjskom svetu ona se snalazila kudikamo bolje nego on. A ipak je i on bio buntovnik: bunio se protiv vlastite klase. Ili je možda ta riječ Preoštra, Presnažna. Ponio ga je zapravo opšti otpor
mladih protiv konvencionalnosti i svakog oblika autoriteta. Očevi su bili smešni svi odreda — njegov tvrdoglavi otac ponajviše. I vlade behu smešne — posebno naša oprezna i spora, sa svojim načelom »čekaj i gledaj«. I vojske behu smešne — pogotovu nespretnjakovići generali, a najsmešniji od sviju Kitchener s onim svojim rumenim obrazima. Smešan je bio i sam rat, iako je kosio ljude.
Da, sve je bilo pomalo smešno, ili vrlo smešno: napose sve ono što je u vezi s autoritetom — u vojsci, u vladi ili pak na univerzitetima. A i vladajuća klasa, kad je prisvajala prava i pokazivala želju da vlada, postajala je i sama smešna. Sir Geoffrey Cliffordov otac, bio je nadasve smešan kad je obarao svoja stabla i plevio radnike iz svog ugljenokopa da ih baca u rat, a sam patriotski ostajao u sigurnosti i za svoju domovinu davao više novca nego što ga je imao.
Kad je Miss Chatterley — Emma — iz svoga kraja u srednjoj Engleskoj došla u London da bude bolničarka, mirno se ali vrlo duhovito podsmehivala Sir Geoffreyju i njegovu odlučnom rodoljublju. Herbert, stariji brat i baštinik, smejao se na sva usta, premda njegova behu ona stabla što su ih obarali da ih pretvaraju u potpornike za streljačke rovove. A Clifford se samo smeškao, ponešto u neprilici. Sve je bilo smešno, istina je. No ako sve pođe dalje, pa na kraju i sam budeš smešan...? Naposletku, ima u drugom staležu ljudi, kao Connie, koji su barem u nečemu ozbiljni. Ljudi koji u nešto veruju.
Pogotovu su ozbiljni kad su posredi Tommies, britanski vojnici, i opasnost od novačenja, i nestašica šećera i slastica za decu. U svemu tome vlasti su bile i te kako smešne koliko su grešile. Ali Clifford nije mogao da to prima srcu: njemu su vlasti bile smešne ab ovo, a ne samo zbog šećera ili vojnika.
A bijahu vlasti i same sebi smešne, ponašale se one prilično smešno, i sve je neko vreme išlo kao u ludnici. I sve dok se tamo preko nije zaoštrilo, a na ovoj strani došao Lloyd George da spašava položaj. Sve je onda krenulo tako da je prestalo biti smešno, odneo đavo svaku šalu, i neobuzdani se mladići nisu više smeali.
Godine 1916. poginuo je Herbert Chatterley, i tako Clifford postade baštinikom. I toga se on uplašio. On je sin Sir Geoffreyjev i dete Wragbyja — važnost te činjenice toliko se u nj urezala da joj
nije nikada mogao umaknuti. A znao je da je to smešno u očima golemog sveta što, eto, vri i previre. Sad je on baštinik, odgovoran je za Wragby. Zar nije strašno? A i divno i, možda, u isti mah
besmisleno?
Sir Geoffreyju ništa od toga ne beše besmisleno. Bled i napet, povučen u se, bio je uporan u odluci da spasi zemlju i vlastiti položaj, pod Lloydom Georgeom, ili pod nekim drugim, svejedno.
Toliko je on bio odsečen od svega, toliko odvojen od one Engleske koja je bila istinska Engleska, i tako nesposoban i neobavešten da mu je i jedan Horatio Bottomley1 nešto značio. Sir Geoffrey bio je
za Englesku i za Lloyda Georgea kao što su njegovi preci bili za Englesku i svetog Jurja: i nikad nije razabrao da tu ima razlike. I tako je Sir Geoffrey obarao stabla i živeo za Lloyda Georgea, pa
opet za Englesku i za Lloyda Georgea.
I hteo je da se Clifford oženi i stekne potomka. Clifford je pak smatrao da mu je otac beznadan anakronizam. A u čemu je on bio ispred njega — osim u varljivu osećanju da je sve smešno, njegov
vlastiti položaj još ponajviše. Sve hoće li, neće li, ipak je i vraški ozbiljno uzimao svoje baronetstvo i svoj Wragby.
Rat nije bio veselo uzbuđenje, prometnuo se u nešto drugo... Previše beše smrti i strahota. Čoveku treba utehe i potpore. Potrebno je sidro u sigurnom svetu. Potrebna je čoveku žena.
Chatterleyjevi, dva brata i sestra, živeli su u čudnoj izdvojenosti od svega, učahureni u Wragbyju, uprkos svim svojim vezama. Osećanje izdvojenosti ojačalo je porodične veze — osećanje slabosti njihova položaja i bespomoćnosti uprkos tituli i posedu, ili možda upravo zbog toga. Bili su odsečeni od onoga industrijskog Midlandsa, od one srednje Engleske u kojoj su provodili život. A od vlastite klase bili su odrezani zbog teške, tvrdoglave, zatvorene naravi Sir Geoffreyja, njihova oca, komu su se podrugivali a bili vrlo osetljivi kad bi to kogod drugi činio.
Beše njih troje naumilo uvek tako živeti zajedno. Ali je Herbert poginuo, a Sir Geoffrey htio da se Clifford oženi. Sir Geoffrey samo je spomenuo o tome — govorio je on vrlo malo. Cliffordu bilo teško protiviti se onoj šutljivoj, mrkoj postojanosti. Ali je Emma rekla: Ne! Bila je deset godina starija od Clifforda, ona je osećala da će njegova ženidba biti izdaja, beg od onoga uza što su stajali mladi u porodici..
Clifford se ipak oženio Constancom te je s njome provodio svoj medeni mesec. Bilo je to strašne godine 1917., i njih se dvoje zbližilo kao dvoje ljudi što stoje na brodu koji tone. Bio je bez ljubavnog iskustva kad se oženio, i spolna mu strana nije mnogo značila. I bez toga su postali bliski i prisni među sobom. A Connie je uživala u toj prisnosti što je iznad spolnosti i muškaračkog »zadovoljavanja«. Clifford nije hlapio za »zadovoljavanjem« kao što se činilo da drugi muškarci hlape. Ne, ta je intimnost bila dublja, posebnija. A spolnost beše nešto sporedno, dometak, jedan od onih čudnih, zastarelih organskih procesa što se održavaju u svojoj nezgrapnosti a nisu zaista potrebni. Uza sve to htela je Connie imati decu, ako baš ni radi čega drugog, a ono zato da učvrsti svoj položaj nasuprot zaovi Emmi.
Ali su početkom 1918. Clifforda izmrcvarena prebacili brodom kući, i deteta ne beše. A onda Sir Geoffrey umre od jada.
DRUGO POGLAVLJE
Connie i Clifford vratili se kući, na Wragby, u jesen 1920. Miss Chatterley, još zlovoljnija zbog bratova otpadništva, otišla je u London i živela onde u manjem stanu. Wragby beše dugačka i niska stara kuća od kamena — sve sami kamen smeđac — građena negde sredinom osamnaestog veka pa dograđivana i proširivana dok nije postala golem neugledan kunićnjak.
Stajala je na uzvišici, u lepom starom hrastovom parku, ali, nažalost, na maloj udaljenosti video se dimnjak tevershallskog rudokopa, s oblacima pare i dima, a u vlažnoj maglovitoj daljini
brežuljka ružni, razbacani Tevershall — selo što je počinjalo gotovo pred ulazom u park i potom se, u beznadnoj svojoj rugobi, otezalo dugu strašnu milju: redovi bednih, čađavih kućica od opeke, na
njima pocrneli kosi krovovi od škriljavca, sve uglato, tužno i pusto.
Connie beše navikla na Kensington, na škotske bregove ili na valovite ravnice Sussexa: to je bila njena Engleska. U stoicizmu mladosti jednim je pogledom odmerila i shvatila taj Midlands uglja i gvožđa, njegovu ružnoću, i na tome ostade: bieše to njoj nešto neverojatno, nešto o čemu više ne treba misliti. U turobnim sobama na Wragbyju čula je kako klepeću rešeta na rudniku, brekće
parni vitao, škripe vagoneti na zaokretu i promuklim se kratkim piskom javljaju rudničke lokomotive. Tevershallska jama gori, gori već godine i godine, i stajala bi pustog novca da bi se ugasila. Zato
neka samo gori. A kad bi odande potegao vetar, kako je često i bivalo, kuću bi ispunio smrad sumpornog izgaranja zemljine utrobe. No i kada nije bilo vetra odande, zrak je uvek vonjao na štogod
podzemno: sumpor, gvožđe, ugljen ili kiselinu. Čak se i za cvetove kukureka neprestano lepila čađ, padala kao crna mana s onoga kobnog neba.
izvor
Нема коментара:
Постави коментар