19.11.2017.

Robin Šarma, KALUĐER KOJI JE PRODAO SVOJ FERARI





Prvo poglavlje

Poziv na buđenje

Pozlilo mu je upravo usred prepune sudnice. Bio je jedan od najpoznatijih parničnih advokata u ovoj zemlji. Isto tako bio je čovek poznat, kako po svojim italijanskim odelima od 3.000 dolara, tako i po nizu izvanrednih pravnih pobeda. Jednostavno sam stajao tamo, paralisan šokom zbog onoga što sam upravo video. Veliki Džulijan Mentl se pretvorio u žrtvu i sada se savijao na podu poput bespomoćnog deteta, tresući se, drhteći i znojeći se kao pomahnitao.

Od tog trenutka, sve je izgledalo kao usporen film. „Bože moj, Džulijan je u nevolji", vrisnula je njegova asistentkinja, uzbuđeno nam pokazujući potresan prizor koji smo veći sami videli. Sudija je izgledala upaničeno i brzo je promrmljala nešto u slušalicu privatnog telefona, koji je tu postavila za hitne slučajeve. Što se mene tiče, mogao sam samo da stojim tamo, ošamućen i zbunjen. Molim te, nemoj da umreš matora budalo. Prerano je za tebe da odeš. Ne zaslužuješ da umreš tako.

Sudski čuvar, koji je pre toga izgledao kao da je balzamovan u stojećem stavu, pokrenuo se i počeo da reanimira palog heroja sudnice. Pored njega bila je asistentkinja, čiji su dugi plavi uvojci padali preko Džulijanovog lica crvenog kao rubin, dok mu se obraćala nežnim rečima utehe, koje on očigledno nije mogao da čuje.

Poznavao sam Džulijana sedamnaest godina. Prvi put smo se sreli kada me je kao mladog studenta prava, jedan od njegovih partnera angažovao preko leta kao istraživača pripravnika. Već tada, on je imao sve. Bio je briljantan, lep, neustrašiv advokat koji je sanjao da postane veliki. Džulijan je bio mlada zvezda firme, čovek od akcije koji je čekao svoj trenutak.

Još uvek se sećam kako sam jedne noći dok sam radio do kasno, prolazeći pored njegove kraljevski velike kancelarije, krišom bacio pogled na uramljeni citat na njegovom masivnom hrastovom stolu. To je bio citat Vinstona Čerčila o veličini čoveka, kakav je bio Džulijan:

Siguran sam, da smo mi danas gospodari naše sudbine, da zadatak koji je stavljen pred nas nije izvan naših moći, da muke i bol nisu van granica moje izdržljivosti. Dokle god verujemo u svoje sopstvene ideale i nesavladivu volju za pobedom, pobeda nam neće biti uskraćena.

Džulijan je takođe stajao iza svojih reči. Bio je nepopustljiv, preopterećen poslom i voljan da radi osamnaest časova dnevno radi uspeha za koji je verovao da je njegova sudbina. Uz čašu vina, čuo sam da je njegov deda bio istaknuti senator, a njegov otac izuzetno poštovan sudija Saveznog suda. Bilo je očigledno da potiče iz bogate porodiceda su na njegova pleća ogrnuta Armanijem bila postavljena ogromna očekivanja. Ipak, priznaću jednu stvar: on je trčao svoju sopstvenu trku. Bio je predodređen da radi na svoj osobeni način - voleo je da pravi predstavu.

Džulijanove skandalozne predstave u sudnici, redovno su punile naslovne strane novina. Bogati i slavni bi se sjatili oko njega kad god bi im zatrebao izvanredan pravni taktičar agresivnog nastupa. Njegove vanprofesionalne aktivnosti su verovatno bile dobro znane. Kasne noćne posete najboljim restoranima u društvu seksepilnih mladih manekenki ili bezobzirno pijančenje sa gomilom siledžija koje je on nazivao svojim „razbijačkim timom", postale su legenda u firmi.

Još uvek ne shvatam zašto je izabrao mene da radim s njim na senzacionalnom slučaju ubistva, koji je on vodio tog prvog leta. Iako sam diplomirao na pravnom fakultetu na Harvardu, na kome je i on studirao, sigurno nisam bio najbolji pripravnik u firmi, a moje porodično poreklo nije bilo aristokratsko. Moj otac je proveo ceo život kao čuvar u lokalnoj banci nakon službe u marinama. Moja majka je odrasla u Bronksu, živeći sasvim jednostavno. Uprkos tome, on je između svih koji su tiho lobirali kod njega za privilegiju da budu njegov potrčko, u procesu poznatom pod imenom „Prototip svih suđenja o ubistvima", izabrao mene. Rekao je da mu se dopala moja „glad". Pobedili smo, naravno, i poslovni čovek koji je bio optužen za brutalno ubistvo svoje žene, sada je bio slobodan - odnosno slobodan onoliko koliko mu je to njegova nečista savest dozvoljavala.

Moje lično obrazovanje se upotpunilo tog leta. To je bilo mnogo više od lekcije - kako u potpunosti otkloniti opravdanu sumnju koju bi bilo koji advokat uspešan u svom poslu, mogao da učini. To je bila psihološka lekcija o pobeđivanju i retka prilika da se posmatra majstor na delu. Upijao sam to kao sunđer.

Na Džulijanov poziv, pridružio sam se firmi i ubrzo se među nama razvilo trajno prijateljstvo. Priznaću da nije bilo jednostavno sarađivati s njim. Raditi kao njegov mlađi kolega često je bilo frustrirajuće i dovodilo je do glasnih prepirki u gluvo doba noći. To je bio njegov način. Taj čovek nikada nije mogao da pogreši. Međutim, iza njegove otresite spoljašnosti, krila se osoba koja je zaista brinula o ljudima.

Bez obzira koliko je bio zauzet, uvek bi pitao za Dženi, ženu koju ja još uvek zovem „moja nevesta" iako smo bili venčani i pre mog odlaska na fakultet. Kada je nakon druge letnje prakse shvatio da sam u finansijskom škripcu, Džulijan je sredio da dobijem poveću stipendiju. Voleo je da ponekad divlja, i mada je znao da bude beskompromisan prema svojim prijateljima, nikad ih nije zanemarivao. Jedini pravi problem je bila činjenica da je Džulijan bio opsednut svojim poslom.

Prvih nekoliko godina opravdavao je svoje dugačko radno vreme govoreći da on to „čini za dobrobit firme" i da je planirao da uzme mesec dana odmora i ode na Kajmane , "sledeće zime sasvim sigurno". Međutim, kako je vreme prolazilo Džulijanova brilijantna reputacija se širila i njegova opterećenost poslom je rasla. Slučajevi su postajali veći i značajniji, a Džulijan, koji nikad nije bežao od dobrog izazova, probijao se sve dalje i dalje. U retkim trenucima opuštenosti, priznavao je da više ne može da spava duže od par sati a da se ne probudi sa osećanjem krivice što ne radi na predmetu. Uskoro mi je postalo jasno da je njime ovladala glad da postigne više: više ugleda, više slave i više para.

Kao što se i očekivalo, Džulijan je postao enormno uspešan. Postigao je sve što je većina ljudi ikad mogla da poželi: zvezdanu profesionalnu reputaciju sa prihodom od sedam
6cifara, spektakularni dvorac u susedstvu slavnih, privatni avion, letnjikovac na tropskom ostrvu i ono sto je veoma cenio — sjajni crveni ferari parkiran na centralnom mestu njegovog prilaza kući.

Ipak, znao sam da stvari nisu tako idilične kao što su se činile u prvi mah. Primetio sam znakove zle kobi koja se primicala, ne zato što sam bio vidovitiji od ostalih u firmi, već jednostavno zato što sam pr-vodio najviše vremena s njim. Bili smo stalno zajedno, jer smo uvek radili. Izgledalo je da posao nikad ne jenjava. Na horizontu se uvek pojavljivao neki nov senzacionalan slučaj veći od prethodnog. Priprema nikad nije bila dovoljno dobra za Džulijana. Šta ako se desi da sudija postavi ovo ili ono pitanje? Šta bi se desilo ako naše istraživanje ne bi bilo savršeno? Šta bi bilo ako bi iznenađen nečim usred prepune sudnice, ostao kao jelen paralisan pod svetlima farova koji su ga iznenada obasjali? Tako smo se naprezali do krajnjih granica i ja sam se takođe našao zaglavljen u njegovom svetu gde je centralno mesto zauzimao posao. Eto gde smo bili - dva roba vremena, koji rintaju na šezdeset četvrtom spratu nekog čelično-staklenog solitera, dok većina normalnog sveta sedi kod kuće sa svojim porodicama. Mislili smo da smo uhvatili boga za bradu, zaslepljeni iluzijom uspeha.

Što sam više vremena provodio sa Džulijanom, to sam više uviđao kako on tone sve dublje ka dnu. Izgledalo je kao da ima neku potajnu želju za smrću. Ništa ga nije zadovoljavalo. Konačno, njegov brak je propao, nije više razgovarao sa ocem i uprkos činjenici da je u materijalnom smislu posedovao sve što je neko mogao da poželi, još uvek nije bio pronašao šta je to što traži. To se ogledalo na emotivnom, psihičkom i duhovnom planu.

U pedeset trećoj godini, Džulijan je izgledao kao da je bio u kasnim sedamdesetim. Lice mu je bilo puno bora, neslavan danak njegovoj osnovnoj životnoj devizi „živeti bez sputavanja" i ogromnom stresu usled neuravnoteženog načina života. Kasne noćne večere u skupim francuskim restoranima, pušenje debelih kubanskih cigara, ispijanje konjaka za konjakom dovelo ga je do opterećujuće gojaznosti. Konstantno se žalio da mu je puna kapa toga da bude bolestan i umoran. Izgubio je smisao za humor i više se uopšte nije smejao. Džulijanov nekadašnji entuzijazam zamenila je smrtna ozbiljnost. Lično, mislim da je njegov život bio izgubio svaku svrhu.

Možda je najtužnije bilo to, što je čak i u sudnici izgubio fokus. Tamo, gde bi nekada zabljesnuo sve prisutne svojim elokventnim i neoborivim argumentima, sada je satima pričao pred sudom monotono i nesuvislo, o nerazjašnjenim slučajevima koji su imali malo ili nimalo veze sa predmetom. Tamo gde bi nekada zahvalno reagovao na primedbe protivnika, sada je pokazivao gorki sarkazam i tako više puta iskušavao strpljenje sudija, koji su ranije u njemu gledali pravnog genija. Jednostavno rečeno, Džulijanova životna iskra počela je da se gasi.

Nije samo sklonost ka frenetičnom tempu vodila Džulijana u preranu smrt. To je bilo nešto mnogo dublje. Izgleda da je to bila stvar duha. Skoro svakog dana mi je pominjao kako ne oseća nikakvu strast prema onome što radi i kako je okružen prazninom. Govorio je da je kao mlad advokat zaista voleo pravo, iako je u startu društvenim položajem svoje porodice bio gurnut u to. Pravne začkoljice i intelektualni izazovi su ga fascinirali i punili energijom. Njihova moć da utiču na društvene promene, inspirisala ga je i motivisala. Već tada je bio nešto više od bogatog klinca iz Konektikata. Zaista je video sebe kao snagu dobra, kao instrument društvenog napretka, kao nekoga ko može da koristi
svoje bogom dane talente da pomogne drugima. Ta vizija davala je njegovom životu smisao. To mu je dalo svrhu i pothranjivalo njegove nade.

Međutim, u Džulijanovom neradu krilo se nešto više nego što je zanemarivanje posla od koga je živeo. Džulijan je doživeo neku veliku tragediju, pre nego što sam se ja pridružio firmi. Kako reče jedan od starijih partnera, desilo mu se nešto o čemu zaista nije moglo da se govori i ja nisam mogao da nađem nikoga ko bi mi to ispričao. Čak je i stari Harding, notorni brbljivac, vodeći partner u firmi, koji je provodio više vremena u baru Ric-Karltona nego u svojoj neprijat-no velikoj kancelariji, rekao da se zakleo na ćutanje. Šta god da je bila ta duboka mračna tajna, sumnjao sam da ima veze sa Džulijanovom silaznom putanjom. Zaista sam bio radoznao, ali pre svega želeo sam da mu pomognem. On nije bio samo moj mentor, on je bio moj najbolji prijatelj.

I tada se desilo. U ponedeljak ujutro, baš u sudnici broj sedam, sudnici u kojoj smo pobedili u slučaju „Prototip svih suđenja o ubistvima". Jak srčani napad oborio je s nogu briljantnog Džulijana Mentla podsetivši ga na sopstvenu smrtnost.




Drugo poglavlje

Misteriozni posetilac


Bio je to hitan sastanak svih članova firme. Kad smo se nagurali u glavnu salu za sastanke, shvatio sam da postoji ozbiljan problem. Stari Harding je bio prvi koji se obratio okupljenoj masi.

„Bojim se da imam veoma loše vesti. Džulijan Mentl je doživeo jak srčani napad juče u sudnici, dok je diskutovao o slučaju ,,Er Atlantik". Trenutno je na odelenju intenzivne nege, ali njegovi lekari su me obavestili da mu se stanje stabilizovalo i da će se oporaviti. Pa ipak, Džulijan je doneo odluku koju, mislim, da svi morate da znate. Odlučio je da napusti našu kuću i odustane od advokatske prakse. On se neće vratiti u firmu.

"Bio sam šokiran. Znao sam da je imao svojih problema, ali nikad nisam mislio da će da da otkaz. Takođe sam, nakon svega sto smo zajedno prošli, smatrao da je trebalo da bude ljubazan da mi to kaže lično. Nije mi čak dozvolio ni da ga vidim u bolnici. Svaki put kad bih svratio, sestre su imale instrukcije da mi kažu da spava i da ne sme da se uznemirava. Odbijao je i moje telefonske pozive. Možda sam ga podsećao na život koji je želeo da zaboravi. Ko zna? Ipak, reći ću vam, to boli.

Cela ta epizoda desila se pre tri godine. Poslednje što sam čuo, bilo je da je Džulijan krenuo za Indiju, na neku vrstu ekspedicije. Rekao je jednom od partnera da želi da pojednostavi svoj život, da su mu „potrebni neki odgovori" i nadao se da će ih pronaći u toj u toj mističnoj zemlji. Prodao je svoj dvorac, avion i privatno ostrvo. Prodao je čak i svoj ferari. Džulijan Mentl kao indijski Jogi", pomislio sam. Pravo radi na najmisteriozniji način".

Prošle su tri godine, I ja sam se promenio od prezaposlenog mladog advokata postao sam prezasićen, pomalo ciničan stariji advokat. Moja supruga Dženi i ja smo imali porodicu. Naposletku, počeo sam i ja da tragam za smislom. Mislim da su deca uticala na to. Oni su iz temelja promenili način na koji sam posmatrao svet i moju ulogu u njemu. Moj otac je to najbolje objasnio kad je rekao: Džone, kad budeš na samrtnoj postelji neće ti biti žao što nisi provodio više vremena u kancelariji". Tako sam počeo da provodim malo više vremena kod kuće i da živim prilično dobrim svakodnevnim životom. Pridružio sam se Rotari klubu, igrao sam golf subotom da bih usrećio moje partnere i klijente. Ali moram da priznam, da sam u trenucima opuštenosti često mislio na Džulijana i pitao se u šta se on pretvorio tokom godina od kada smo neočekivano prekinuli da se družimo.

 Možda se skrasio u Indiji, negde gde je toliko drugačije, da je čak i nemirna duša poput njegove mogla sebi da stvori dom. Ili možda planinari po Nepalu? Ili roni na Kajmanskim ostrvima? Jedno je sigurno: nije se vratio profesiji pravnika. Niko nije čak ni razglednicu primio od njega, od kada je otišao u svoj samonametnuti egzil i napustio pravo. Kucanje na moja vrata, pre otprilike dva meseca, ponudilo mi je prve odgovore na neka od mojih pitanja. Upravo sam završio sastanak sa mojim poslednjim klijentom tog napornog dana, kada je Ženevjev, moja inteligentna asistentkinja, promolila glavu u moju malu, elegantno nameštenu kancelariju.

"Tu je neko, ko želi da vas vidi Džone. Kaže da je hitno i da neće da ode dok ne porazgovara sa vama."
"Ja upravo izlazim, Ženevjev", odgovorio sam nestrpljivo. "Žurim da nešto pojedem, pre nego što završim kratak pregled slučaja Hamilton. Nemam vremena nikoga da vidim. Recite mu da zakaže sastanak kao i svi ostali i pozovite obezbeđenje ako vam bude pravio bilo kakav problem."

"Ali on kaže da zaista mora da vas vidi. Odbija da prihvati negativan odgovor."

Na trenutak sam pomislio da sam pozovem obezbeđenje, ali shvativši da sam nekome možda zaista potreban, pomirio sam se sa situacijom: U redu, pošaljite ga unutra", popustio sam. Sigurno ću moći da se opravdam poslom."

Vrata moje kancelarije polako su se otvarala. Konačno su se potpuno otvorila, otkrivajući nasmejanog čoveka u srednjim tridesetim godinama. Bio je visok, vitak i mišićav, zračio je velikom količinom vitalnosti i energije. Podsetio me je na one savršene klince sa kojima sam pohađao pravni fakultet, iz savršenih po-rodica, sa savršenim kućama, savršenim kolima i savršenom kožom. Ali kod mog posetioca, postojalo je nešto više od njegovog mladalački dobrog izgleda. Unutarnji mir davao mu je skoro božanski izgled. A tek njegove oči. Prodorne plave oči čiji me je pogled sekao, kao oštrica brijača meku put na svežem licu adolescenta, uplašenog prvim brijanjem.

 'Još jedan maestralni advokat koji cilja na moj posao', pomislio sam u sebi. 'Pobogu, zašto samo stoji tamo i posmatra me? Nadam se da nisam zastupao njegovu ženu u onom velikom slučaju razvoda, koji sam dobio prošle nedelje. Pozvati obezbeđenje, na kraju krajeva, možda i nije bila tako loša ideja.' Mladi čovek je nastavio da me gleda na način na koji je nas-mejani Buda mogao da gleda omiljenog učenika. Posle dugog trenutka neprijatne tišine, progovorio je iznenađujuće zapovednim tonom.

"Da li ti na ovaj način tretiraš sve svoje posetioce Džone, čak i one koji su te naučili svemu što znaš o umetnosti uspeha u sudnici? Trebalo je da moje profesionalne tajne zadržim za sebe", rekao je, a njegove pune usne razvukle su se u širok osmeh. Čudno treperenje zagolicalo je moj stomak. Istog časa sam prepoznao taj hrapav, medeno mekan glas. Srce je počelo da mi lupa.

"Džulijane? To si ti? Ne mogu da verujem! Da li si to zaista ti?"

Glasan smeh posetioca potvrdio je moje sumnje. Mladi čovek koji je stajao preda mnom nije bio niko drugi do davno izgubljeni indijski jogi: Džulijan Mentl. Bio sam zapanjen njegovom neverovatnom transfor-macijom. Bled ten kao u duha, bolesno iskašljavanje i beživotne oči mog bivšeg kolege nestali su. Iščezli su i ostareli izgled i morbidno izražavanje koje je bilo njegov lični zaštitni znak. Umesto toga, čovek ispred mene izgledao je savršeno zdrav, njegovo lice bez bora bilo je rumeno i blistavo. Oči su mu bile svetle, a u njima se ogledala njegova izvanredna vitalnost. Ono što je možda još više fasciniralo bio je spokoj kojim je Džulijan zračio. Osečao sam se potpuno smireno samo sto sam sedeo tamo i posmatrao ga. On više nije bio zabrinut tip A' stariji partner vodeće pravne firme. Umesto toga čovek ispred mene bio je mladolik, vitalan i nasmejan - model promene.


Treće poglavlje

Čudesni preobražaj Džulijana Mentla

.




Нема коментара:

Постави коментар