26.10.2017.

Pascal Quignard: Terasa u Rimu (odlomak)



Svako poglavlje ovog romana je slika - isečak iz kratkog života ukletog slikara ( i grafičara ) Geoffroya Meaumea.

POGLAVLJE I

Mom im reče: „ Rođen sam 1617. godine u Parizu. Bio sam šegrt kod Folena u Parizu. Kod Ris le Reformea u Tuluzu. Kod Henkersa u Brižu. Posle Briža, živeo sam sam. U Brižu voljah jednu ženu i lice mi beše potpuno spaljeno. Dve godine sam skrivao užasno lice na morskoj hridi koja se uzdiže iznad Ravela u Italiji. Očajni ljudi žive u prikrajcima. Svi čitaoci knjiga žive u prikrajcima. Očajni ljudi žive okačeni u prostoru poput likova koji su oslikani na zidovima, ne dišu, ne govore, nikoga ne slušaju. Hrid koja nadvisuje Salernski zaliv beše zid koji gleda na more. Nikada više ni pored jedne druge žene nisam pronašao radost kakvu sam osećao s njom. Nije radost ono što mi nedostaje. Već ona. Zato sam čitavog života crtao jedno isto telo u zagrljajima o kojima sam oduvek snevao. Izrađivači karata, pod čijim sam pokroviteljstvom radio u Tuluzu, nazivali su romanesknim kartama one špilove karata gde su na štihovima predstavljeni junaci romana. Antičkim kartama one koje su predstavljale biblijske proroke ili vojskovođe iz rimske istorije. Erotskim one koje su prokazivale scene koje nas stvaraju. Sada živim u Rimu gde graviram ove religiozne scene i izrađujem ove sablažnjive karte. U prodaji su kod trgovca bakrorezima pod firmom Crni krst via Đulija.



POGLAVLJE III

Mom reče: „ Za drugi susret pratih kroz hodnik jednu malu sveću pobodenu u bakreni pehar.“
Mom nastavi: „ Svako sledi deo noći u koji potanja. Zrno grozda se nadima i cepa. S početka leta sve šljive ringlovke se raspuknu. Koji to čovek ne voli kad se od detinjstva otkida?
Ona reče: „ Ne znam.“
Mom, šegrt Jana Henkersa, sledi plamen, sledi pehar i ružičaste prste, sledi sluškinju, sledi obasjana ramena, sledi smežurani zid hodnika. Prvi put kad je razodenuo kćer izbornog sudije grada Briža, to se zbilo u kući Veta Jakobsa. Reč je o običnoj građanskoj kući s pogledom na kanal. Odmačinju sveću što dalje mogu od sebe. Pri svetlosti sveće, njihova zbunjenost je obostrana, zatim njihova odvažnost gotovo jednaka, njihova nagota potpuno otkrivena, njihova radost nagla, njihova glad skoro trenutno rođena. U času koji sledi njegovom polasku, požuda devojke biva sve veća. U danima koji slede, kada se nađe s graverom, usuđuje se da načini sve pokrete koje joj duša zamišlja dok sneva. Kad ga ne vidi, kad je sama, ona bledi od želje. Govori mu da je grudi bole. Govori mu da je njen cvet od sada uvek otvoren, od sada uvek mirisan, uvek orošen. Iako se često sreću, ne mogu da se sjedine svaki put. Čudno, kad osećaše zadovoljstvo, kad je njeno telo o tome jasno svedočilo, nikad joj se na licu ne čitaše sreća. To je čudilo Moma Gravera. Jednoga dana, ona mu reče: „ Stid me je da vam to kažem, ali utroba mi je kao žeravica.“ On joj reče: „ Nemojte da vam je neprijatno što sa mnom tako razgovarate. I meni se muškost diže svaki put kad pomislim na vaš pogled, čak i kad sam na ulici, čak i kad radim u radionici.“ Malo pomalo, ona ga zove u bilo koje doba. Bez obzira na trajanje. Makar na jedan minut. Njena požuda ili njeno navaljivanje zbunjuje je, ali ne može da se odupre želji za njegovim prisustvom. Što se Moma tiče, ovi sastanci mu unose nemir jer ima posao koji treba završiti za Henkersa i zato što se i najmanja nepravilnost odražava na ratsvore kiseline, ali to nije važno, on ne časi ni časa da se nađe na mestu koje mu označi sluškinjica.
To je u vrtu (jula 1639.).
U sobi dva puta.
U podrumu osvetljenom prigušenom svetlošću gvozdenog fenjera.
U staroj crepani.
Na mansardi šest puta.
Kod gostioničara.
Jedanput je to bilo u barci koju je iznajmila na jedan dan.



POGLAVLJE XX

Bakrorez skoro u potpunosti beo. Nazire se jedan oblik iza stubova nagriženih svetlošću. Čovek u godinama, sklopljenih očiju, bele brade, s rukom među nogama, na terasi, u Rimu, u pomrčini, u trećem satu dana, u zlatnom odsjaju poslednjeg sunca, ozaren srećom što je slobodan i što živi, između vina i sna.


Priredio Goran Milaković

Prevela Gorica Todosijević, Terasa u Rimu, Paideia, Beograd, 2006.
izvor 


Razgovor sa Pascalom Quignardom - "Apsolutno treba biti najtajanstveniji čovek"


Нема коментара:

Постави коментар