28.10.2017.

Edgar Alan Po, Zlatni skarabej




Nekada davno bio sam blizak s gospodinom Williamom Legrandom. On je izdanak hugenotske porodice. Nekad je bio imućan, ali ga je niz nesreća odveo u bedu. Kako bi izbegao poniženje, napustio je New Orleans, grad svojih predaka i skrasio se na Sullivanovom ostrvu blizu Charlstona u Južnoj Karolini.

Ostrvo je posebno. Na njemu je malo toga osim peska. Dugačak je oko 5 kilometara i ni na jednom mestu nije širi od pola kilometra. Od kopna je odvojen jedva uočljivim potokom koji je probio put kroz divljinu trske i mulja, omiljeno utočište barskih ptica. Vegetacija je na njemu, kao što možete i pretpostaviti, vrlo oskudna i patuljasta. Nemoguće je videti makar i najmanje drvo. Jedino blizu zapadnog ruba ostrva, tamo gde je utvrda Moultrie i gde su neki ubogi kućerci koje leti nastanjuju oni koji pobegnu od charlestonske prašine i vrućine, mogu se naći male bodljikave palme, ali čitavo je ostrvo, izuzev ove zapadne tačke i bele plaže na morskoj obali, pokriven gustom šikarom slatke mirte koju toliko hvale engleski vrtlari. Grmlje ovje obično doseže visinu od četiri do šest metara i čini gotovo neprohodnim šumarak koji puni zrak svojim miomirisima.

U skrovitom uglu ovog šumarka, nedaleko od istočnog, udaljenijeg kraja ostrva, Legrand je izgradio malu kolibu u kojoj je živeo kad sam ga, posve slučajno, upoznao. Taj je susret ubrzo prerastao u prijateljstvo, budući da sam u tom samotnjaku našao mnogo toga što izaziva zanimanje i divljenje. Bio je dobro obrazovan, vrlo domišljat, ali mizantrop sklon brzoj promeni raspoloženja - od oduševljenja do melanholije. Imao je dosta knjiga, ali ih je retko čitao. Uglavnom je lovio i ribario, te lutao po plaži i kroz mirtu u potrazi za školjkama i retkim insektima - na čijoj bi mu kolekciji zavideo i Swammerdamm. Na tim izletima obično ga je pratio stari crnac Jupiter, kojega je porodica još davno oslobodila, ali kojega ni pretnje ni obećanja nisu mogla odvratiti od onoga što je smatrao svojim pravom, a to je da se brine o mladom gosponu Willu. Nije posve isključeno ni da je Legrandova porodica, smatrajući Legranda pomalo intelektualno nesređenim, prebacila na Jupitera obavezu da nadgleda i štiti ovog lutalicu.

Zime su na geografskoj  širini ostrva Sullivan retko kad oštre, pa je prava retkost zapaliti vatru već u jesen. Ipak, sredinom septrembra  godine 18.. dan je bio izuzetno hladan. Nešto pre zalaska sunca, probio sam se kroz zimzelenu šumu do kolibe svog prijatelja kojega već nekoliko nedelja nisam posetio - u to sam vreme bio smešten u Charlestonu, kojih devet milja od ostrva, a prevozna sredstava u to su vreme daleko zaostajala za današnjima. Stigavši do kolibe, pokucao sam, već po običaju, ali kako nije bilo odgovora, potražio sam ključ tamo gde sam znao da je skriven, otključao vrata i ušao. Gorela je vatra, što mi je dobro došlo. Skinuo sam ogrtač, privukao naslonjač do kamina i strpljivo čekao dolazak domaćina.

Stigli su odmah nakon smrknuća i pozdravili me iznimno srdačno. Jupiter se, žureći pripremiti divlju patku za večeru, smešio od uha do uha. Legrand je bio u transu - kako drukčije da to nazovem - od oduševljenja. Pronašao je nepoznatu školjku koja je pripadala posve novoj vrsti, a povrh toga ulovio je i spremio, uz Jupiterovu pomoć, skarabeja za kojega je verovao da je potpuno novi primerak i kojega mi je sutra želeo pokazati i čuti moj sud.

"Zašto ne večeras?", upitao sam trljajući ruke nad vatrom i šaljući k vragu svu tu priču sa skarabejem.
"O, da sam znao da ste tu!", rekao je Legrand, "Ali tako sam vas davno video; kako sam mogao predvideti da ćete me, od svih večeri, posetiti baš ove? Kad sam se vraćao kući, susreo sam poručnika G. iz tvrđave, i, vrlo ludo, posudio mu kukca; stoga je nemoguće da ga vidite pre jutra. Prenoćite ovde, a ja ću Jupa poslati po kukca u sam izlazak sunca. O, najlepše li stvari na svetu!"
"Šta - izlazak sunca?"

"Glupost! Ne! Kukac. Boje je sjajnog zlata, veličine hikori oraha, ima dve crne tačke blizu stražnjih nogu, te jednu malo dužu kod prednjih. Antene su..."

"Nema kositra na njih, gos'n Will, stalno vam ponavljati" upao je Jupiter, "buba je zlato-buba, čvrst, svaki komadić njega, unutra i sve to, videli krila - nikad držati upola teška buba u moj život."

"Da, pretpostavljam da je tako, Jup" odgovorio je Legrand nekako, barem se meni tako činilo, iskrenije nego je to situacija zahtevala, "ali je li to dovoljan razlog da dopustiš da ptice izgore? Boja mu je", sad se okrenuo meni, " gotovo takva da potvrđuje Jupiterovu ideju. Nikada niste videli bleštaviji metalni sjaj od sjaja njegovog oklopa - ali o tome nećete moći suditi sve do sutra. Do tada ću vam pokušati opisati kako izgleda." Rekavši to, seo je za maleni stol na kojemu su bili pero i tinta, ali nije bilo papira. Potražio ga je u ladici, ali ni tamo ga nije našao.

" Nije važno", promrmljao je, "i ovo će poslužiti." i iz džepa na jakni izvukao je, kako se meni činilo, prljavi arak papira i počeo perom brzo crtati. Nastavio je crtati, a ja sam se vratio mojemu mestu kraj vatre jer mi je još uvek bilo hladno. Kad je završio, dodao mi je crtež ne dižući se. Dok sam ga primao, začulo se glasno režanje i grebanje po vratima. Jupiter ih je otvorio, a veliki Legrandov newfoundlander utrčao je u sobu, skočio mi na ramena i stao me lizati jer sam ga za mojih prijašnjih poseta obasuo pažnjom. Nakon što je njegovo skakanje prestalo, pogledao sam u papir i, moram priznati, ostao iznenađen onim što je moj prijatelj nacrtao.

"Pa", rekao sam nakon par minuta ćutnje, "ovo je, moram priznati, doista neobičan skarabej; meni potpuno nov; nikad nisam video nešto takvo - osim ako to nije lubanja ili mrtvačka glava, na što me ovo podseća više nego na bilo šta drugo."

"Mrtvačka glava!", ponovio je Legrand, "Da, ima nešto što podseća na mrtvačku glavu ovako kad je na papiru. Dve gornje tamne točke izgledaju poput očiju, je l’? Duža na dnu je poput usta - pa i oblik je ovalan!"

"Možda je tako", rekao sam, "ali, Legrande, rekao bih da vi niste neki umetnik. Ipak ću morati pričekati dalično vidim kukca da bih znao kako zaista izgleda."

"Pa, baš i ne znam", rekao je pomalo iznervirano, "crtam sasvim podnošljivo, trebao bih barem, imao sam dobrog učitelja i laskam sebi da nisam neki tupoglavac."

"Ali, dragi moj prijatelju, onda se šalite.", rekao sam, "Ovo je vrlo dobra lubanja, doista, mogao bih čak reći, vodeći se njenim opisom koji daju psiholozi, da je izvrsna lubanja, ali vaš skarabej mora biti najčudniji skarabej na svetu ako podseća na nju. Eto, na osnovu ovoga možemo steći uzbuđujuću predrasudu. Pretpostavljam da ćete ga nazvati scarabeus caput hominis , ili već tako nekako - ima mnogo sličnih naziva u prirodnim naukama. Ali, gde su antene o kojima ste govorili?"
"Antene?", rekao je Legrand koji se ponovo zagrejavao za problem. "Uveren sam da morate videti antene. Napravio sam ih toliko uočljive kao što doista i jesu da ih ne možete neprimetiti."
"Hm, hm", rekao sam, "možda i jeste, ali ja ih ipak ne vidim" i pružio sam mu papir bez dodatnog komentara, ne želeći izazivati njegovu narav. Sled događaja me iznenadio; njegovo loše raspoloženje me zbunjivalo - a što se tiče crteža kukca, na njemu se definitivno nije dalo uočiti nikakvih antena i doista je podsećao na mrtvačku glavu.

Sav iznerviran uzeo je papir i gotovo ga je zgnečio i bacio u vatru, kad je usputan pogled na crtež odjednom privukao njegovu pažnju. Za tili čas lice mu je postalo žarkocrveno - a onda izuzetno bledo. Nekoliko minuta proučavao je crtež sedeći. Potom je ustao, uzeo sveću sa stola, pa seo na kovčeg u najudaljenijem uglu sobe. Tamo je ponovo zabrinuto pregledavao papir okrećući ga u svim smerovima. Nije ništa rekao i njegovo me ponašanje uvelike zbunjivalo, ali opreza radi nisam želeo izazvati njegovu ćud bilo kakvim komentarom. Tada je ustao, izvadio novčanik  iz džepa, pažljivo u nju stavio papir, a onda sve to spremio u pisaći stol zaključavši ga. Ponašanje mu je postalo sređenije, ali je njegovo početno oduševljenje nestalo. Ipak, izgledao je manje nervozno, a više odsutno. Kako je veče odmicala, postajao je sve zamišljeniji i ni jedna moja upadica nije dopirala do njega. Moja je prvotna namera bila da provedem noć u kolibi, kao što sam više puta pre toga činio, ali videvši domaćina u takvom raspoloženju, smatrao sam da je najbolje otići. Nije me nagovarao da ostanem, ali kada sam odlazio, stisnuo mi je ruku s više srdačnosti nego inače.

Od toga je prošlo gotovo mesec dana (u međuvremenu Legranda nisam video), kad me u Charlestonu posetio Jupiter. Nikada pre toga nisam vidio dobrog starog crnca tako obeshrabljenog, pa sam se uplašio da je neka ozbiljna nesreća snašla moga prijatelja.
"Dakle, Jup", rekao sam”,šta ima? Kako je tvoj gospodar?"
"Da kažem istina, gospodar nije tako dobro kako moći biti."
"E, pa doista mi je žao to čuti. Na šta se žali?"
"Eto, to je to - on nikada ne žaliti se ništa - ali on jako bolestan i sve to!"
"Vrlo bolestan! Pa zašto nisi to odmah rekao?Je li vezan za krevet?"
"Ne, nije to! Nije svezan za ništa - tako izgledati. Moje su misli vrlo teške, o, siroti gos'n Will."
"Jupiter! Voleo bih razumeti šta to govoriš. Rekao si da ti je gospodar bolestan. Je li ti rekao što ga muči?"
"Ma, gospodar, niti jedna reč o stvari, gos'n Will ništa kazati šta događati, ali što činiti njega da ići okolo i izgledati takav - glava dole, ramena gore i beo ko guska? I drži cevčicu celo vreme..."
"Drži što, Jupiter?"
"Drži cevčicu sa sličica okolo - najviše čudne slike ja ikada videti. Ja imati strah, kazati tebi. Držati jako čvrsto oči na gospodar. Jedan dan otići pre sunce i ne doći za celi boga dan. Ja čuvati veliki štap da dati dobar batina kad doći - ali videti takva budala kad vratiti se i ja ne imati srce - tako on biti vrlo slab."
"Eh, da, dašto, nakon svega mislim da je bolje ne biti previše strog s njim - nemoj ga tući, Jupiter, ne bi to on mogao dobro podneti. Ali, imaš li ikakvu ideju šta je izazvalo tu njegovu bolest, ili bolje, promenu ponašanja? Je li se bilo što neugodno dogodilo otkako sam ga video?
"Ne, gospodar, ništa neugodno od taj dan - to taj dan ti biti tamo."
"Kako? Što misliš?"
"Pa, buba mislim."
"Šta?"
"Buba - ja biti siguran jako gos'n Will ugristi negde taj zlato-buba.”
"Zbog čega to misliš?"
"Kandže dovoljan, usta isto. Ja nikad videti takav vražji buba - on udariti i gristi svaki stvar doći do njega. Gos'n Will uloviti s panika, ali morati da moći uloviti brzo. Kazati tebi - tada biti vreme buba ugristi. Ja ne voli kako usta od buba izgledati i ja ne držati s moji prsti, ja držati s komad papira ja naći. Ja omotati s papir i staviti komad papir u usta - to je kako trebati."
"I ti doista misliš da je kukac ugrizao gospodara i da je zbog toga bolestan?"
"Ja o tome ništa misliti - ja mirisati. Što njega činiti sanjati zlato tako puno, ako ne njega zlato-buba ugristi? Ne čuti pre o zlato-buba."
"Kako znaš da on sanja o zlatu?
"Kako znati? Kako - on pričati dok spavati - eto kako znati!"
"E, Jup, možda si u pravu. A kojim sretnim okolnostima imam zahvaliti za tvoj današnji posjet?
"Što biti, gospodar?"
"Jesi li donio kakvu poruku od gospodina Legranda?"
"Ne, gospon, ja donijeti ovo". I tad mi je Jupiter dao poruku koja je glasila ovako:
Dragi...
Zašto vas nisam vidio tako dugo? Nadam se da se niste uvredili zbog neke moje nepodopštine - to bi bilo nemoguće.

Otkako smo se videli imao sam velikog razloga za zabrinutost. Imam vam nešto reći, ali jedva da znam kako i da li uopšte da vam kažem.
Zadnjih dana nisam bio posve dobro, i jadni me stari Jup gotovo neizdržljivo gnjavio svojom pažnjom. Možete li verovati? Pripremio je jednog dana veliku šibu kako bi me kaznio jer sam ga ostavio i u brdima proveo čitav dan. Čvrsto verujem da me samo moj bolesni izgled spasio od batina.
Nisam menjao svoju sobu otkako smo se videli.

Ako možete, na bilo koji način, dođite s Jupiterom. Dođite. Želeo bih vas noćas videti zbog važnog posla. Uveravam vas da je od najveće važnosti. Vaš

WILLIAM LEGRAND

U tonu toga pisma bilo je nečega što me uznemiravalo. Stil se potpuno razlikovao od Legrandovog. O čemu li je on to sanjao? Koji li je novi hir obuzeo njegov lako uznemiriv um? Koji bi to "posao od najveće važnosti" on mogao obaviti? Način na koji ga je Jupiter prikazao nije obećavao ništa dobra. Plašio sam se da je stalni pritisak nesreće prilično poremetio um mojega prijatelja. Ne čekajući ni časa, spremio sam se pratiti crnca.

Stigavši do pristaništa, uočio sam kosu i tri lopate, sve očito novo, kako leže na dnu broda kojim smo trebali otploviti.
"Šta to sve znači, Jup?", upitao sam.
"Kosa, gospodaru, i lopate."
"Dakako; ali što to ovde radi?"
"To kosa i lopate gos'n Will tražiti, ja kupiti u grad, i vrag puno navac ja dati za to."
"Ali, tako mi svih misterija, šta će tvoj gospodin Will raditi s kosom i lopatama?"
"To ja ne znati, vrag odneti mene ako on znati isto. Sve to doći od buba."

Videvši da ništa zadovoljavajuće ne mogu doznati od Jupa čije je celo biće bilo opsednuto bubom, ušao sam u brod s kojim smo odjedrili. Uz dobar i jak vetar ubrzo smo stigli do malog zaliva severno od Fort Moultrie i nakon šetnje od otprilike dve milje, došli do kolibe. Bilo je oko tri poslepodne. Legrand nas je nestrpljivo čekao. Nervozno mi je stisnuo ruku, što me upozorilo i pojačalo već postojeće sumnje. Bio je blijed, gotovo kao duh, a duboke su mu oči sjajile neprirodnim sjajem. Nakon nekoliko pitanja o zdravlju, pitao sam, ne znajući kako to drukčije reći, je li dobio skarabeja od poručnika G.

"O, da", odgovorio je promenivši boju glasa, "dobio sam ga već sledećeg jutra. Ništa me ne bi moglo naterati da se odvojim od tog skarabeja. Znate li da je Jupiter prilično u pravu o njemu?"
"U kojem smislu?" pitao sam s tugom u srcu.
"Pretpostavivši da je od pravog zlata", rekao je jako ozbiljno, što me potpuno šokiralo.
"Taj će me kukac obogatiti", nastavio je trijumfalno se smešeći "vratiti mi položaj u porodici. Je li čudo da sam to dobio? Kako je sreća smatrala ispravnim da mi se nasmeši, jedino što mi preostaje jest da je upotrebim pravilno, pa ću doći do bogatstva čiji je ovo znak. Jupiter, donesi mi tog skarabeja!"

'Šta! Bubu, gospodar? Ja ne ići za nevolja; gospodar morati ići sam po buba". Nakon toga, Legrand je uz ozbiljan i uzvišen uzdah ustao i doneo mi kukca iz staklene kutije u kojoj je bio zatvoren. Bio je to prelepi skarabej, do tada nepoznat prirodonaučnicima - doista veliko priznanje sa naučnog stajališta. Imao je dve okrugle tačke blizu stražnjih nogu i jednu malo dužu blizu prednjih. Krila su mu bila izuzetno tvrda i sjajna, poput zlata. Njegova je težina bila neverovatna i, uzevši sve to u obzir, teško sam mogao kriviti Jupitera zbog njegovog mišljenja o insektu. Ali, što učiniti s Legrandovim slaganjem s tim mišljenjem, doista nisam znao.

"Poslao sam po vas", rekao je veličanstvenim glasom nakon što sam pregledao kukca, "poslao sam po vas jer bih možda trebao vaš savet i pomoć u buduće zbog sudbine i kukca..."
"Moj dragi Legrand”, povikao sam prekidajući ga, "vi očito niste dobro i trebalo bi poduzeti neke mere. Morali biste u krevet! Ostaću par dana, sve dok to ne prebrodite. Imate temperaturu i..."
"Pipnite me", rekao je.

Popipao sam ga i moram priznati da nisam osetio niti najmanji nagoveštaj temperature.
"Ali moguće je biti bolestan i ne imati temperaturu. Dopustite mi jednom da odredim što vam treba. Najpre trebate otići u krevet. Potom..."
"U krivu ste", prekinuo me, "Dobro sam onoliko koliko se može očekivati da budem zbog uzbuđenja. Ako mi doista želite dobro, pomoći ćete mi da se lakše nosim s tim uzbuđenjem."
"Kako?"
"Jednostavno. Jupiter i ja idemo na ekspediciju u brda na kopnu, i na tom bismo putovanju trebali pomoć osobe u koju možemo imati poverenja. Vi ste jedina osoba kojoj možemo verovati. Bez obzira hoćemo li uspeti ili ne, uzbuđenje kojemu ste svedokom smanjiće se podjednako."
"Strah me je slediti vas na bilo koji način”, odgovorio sam, "ali govorite li to da taj strašni kukac ima ikakve veze s ekspedicijom u brda?"
"Ima."
"Tada, Legrand, ja ne mogu biti član nečega tako apsurdnog."
"Žao mi je, jako žao, jer tada ćemo morati pokušati sami."
"Pokušati sami! Vi ste očito ludi! Ali stanite! Koliko mislite biti odsutni?"
"Verovatno celu noć. Treba krenuti odmah, a vratićemo se, u svakom slučaju, pre izlaska sunca."
"I obećajete mi svojom čašću, kad taj vaš hir bude gotov i posao s kukcem (o, dobri Bože!) završi na vaše zadovoljstvo, da ćete se vratiti kući i slediti moje savete kao savete svojeg lekara."
"Da, obećajem; a sad krenimo jer nemamo vremena za gubljenje."

Teška srca sledio sam prijatelja. Pošli smo oko četiri sata: Legrand, Jupiter, pas i ja. Jupiter je nosio kosu i lopate - na čemu je insistirao - rekao bih više iz straha da alatke budu njegovu gospodaru nadohvat ruke, nego zbog velike brige i poslušnosti. Ponašao se tvdroglavo da krajnjih granica i jedino što je za celo vreme putovanja prelazilo preko njegovih usana bilo je "taj vražja buba". Što se mog udela tiče, ja sam se naprtio s par svetiljki, dok se Legrand zadovoljio sa skarabejem kojega je nosio pričvršćenog na uzici i kojega je poput magičara vrtio tamo-amo. Kad sam uočio ovaj poslednji jasan dokaz o poremećaju uma mojega prijetelja, jedva sam zadržao suze. Mislio sam da je najbolje, barem za sada, da s veseljem prihvatim njegovo ponašanje dok ne smislim nešto što bi moglo uspeti. U međuvremenu sam uzalud pokušavao otkriti svrhu ove ekspedicije. Nakon što me je uspeo nagovoriti da ga pratim, nije želeo razgovarati niti o jednoj temi, nego je na sva moja pitanja odgovarao jedino "Videćemo!".

Čamcem smo prešli potok na vrhu ostrvai nastavili se penjati po uzvisinama na kopnu, napredujući u severo-zapadnom smeru, delom koji je bio posebno divlji i napuštenm i gde se nisu mogli videti ljudski tragovi. Legrand je vodio odlučno, zastajući s vremena na vreme da bi potražio neke oznake koje je postavio u prijašnjem obilasku.

Tako smo putovali oko dva sata, i sunce je upravo zalazilo kad smo stigli u područje izoliranjie od bilo kojega do tada viđenog. Bio je to zaravanak blizu vrha gotovo nedostupnog brda, gusto obraslog šumom od dna do vrha, koji su presecale litice za koje se činilo da se slabo drže tla i da ih jedino šuma sprečava da se uruše u dolinu. Duboke provalije upotpunjavale su hladnu ozbiljnost prizora.
Prirodna zaravan na koju smo se popeli bila je gusto obrasla kupinama, i kroz nju je, kao što smo uskoro otkrili, bilo nemoguće proći osim uz pomoć kose. Zato nam je Jupiter, prema uputi svojega gospodara, krčio put prema podnožju ogromne magnolije koja je, uz desetak hrastova stajala na uzvisini nadmašujući njih kao a i svako drugo drvo koje sam do tada video, lepotom svojeg lišća i oblika, širinom krošnje i veličanstvenošću pojave. Kad smo stigli do drva, Legland se okrenuo Jupiteru i upitao ga bi li se mogao popeti. Starac je izgledao iznenađen ovim pitanjem, pa nekoliko trenutaka nije odgovorio. Zatim se približio deblu, polako ga obišao i pregledao. Kad je završio pregled, samo je rekao:

"Da, gospodar, Jup popeti svaki drvo ikad videti u svoj život."
"Onda gore, što je moguće pre, jer će uskoro biti premračno da bismo videli ono što trebamo videti."

"Kako visoko ići, gospodar?", upitao je Jupiter.
"Popni se uz glavno deblo, a onda ću ti reći gde trebaš ići i – evo - stani! Uzmi kukca sa sobom."
"Bubu, gos'n Will! zlato-buba!", povikao je crnac povlačeći se od straha, "zašto buba morati ići u drvo ako ja morati?
"Ako je tako velikog i jakog crnca poput tebe, Jup, strah nositi bezopasnog malog mrtvog kukca, zašto ga ne bi nosio držeći ovu uzicu? Ako ga, ipak, ne poneseš gore, biću prisiljen razbiti ti glavu ovom lopatom."
"Šta sad stvar, gospodar”, rekao je Jup, očito posramljen ovim obratom, “uvek hteti praviti galama sa stari crnac. Samo šala. Ja biti strah od buba! Šta ja briga o buba?" Pažljivo je uzeo sami kraj uzice i držeći, koliko su to okolnosti dopuštale, kukca što dalje od sebe, spremao se popeti uz drvo.

Dok je mlada, magnolija, Liriodendron Tulipiferum, najveličanstvenija među drvima američkih šuma, ima deblo osobito glatko i raste vrlo visoko, bez poprečnih grana; posle joj kora postaje izbrazdana i neravna, a na deblu se pojavljuju mnoge kratke grane. Tako je u ovom slučaju problem penjanja bio više prividan nego stvaran. Obujmivši rukama i kolenima veliko deblo što je više mogao, hvatajući rukama grane i oslanjajući svoja bosa stopala na druge, Jupiter je, izbegavši nekoliko mogućih padova, dosegnuo prve rašlje i stao kao da je cela stvar okončana. Opasnost poduhvata doista je minula, mada je penjač bio kojih šezdeset, sedamdeset stopa nad zemljom.
"Koji put sada ići gos'n Will?", pitao je.

"Drži se najveće grane - one na ovoj strani", rekao je Legrand. Crnac ga je istog trena poslušao. Bez imalo poteškoća penjao se sve više i više, sve dok nije potpuno nestao u gustoj krošnji. Njegov smo glas čuli poput jeke.
"Koliko još trebati ići gore?"
"Koliko si visoko?", pitao je Legrand.
"Zasad moći videti nebo kroz vrh drvo."
"Zaboravi nebo i slušaj šta ti govorim. Pogledaj dole i prebroj koliko je grana ispod tebe na ovoj strani. Koliko si grana prošao?"
"Jedan, dva tri, četri, pet - ja proći pet grana s ova strana, gospodar."
"Onda se popni još za jednu granu."

Za par minuta ponovo smo čuli glas koji je objavio da je sedma grana dosegnuta.

"Sada, Jup”, vikao je Legrand očigledno uzbuđen, “želim da hodaš po toj grani što dalje možeš. Ako vidiš bilo što neobično, reci mi"

Ovaj put ono malo vere u prijateljev zdrav razum potpuno je nestalo. Nije bilo druge mogućnosti nego zaključiti da ga je obuzelo ludilo, pa sam postao zabrinut želeći ga vratiti kući. Dok sam vagao šta je najbolje učiniti, začuo se Jupiterov glas.

"Jako opasan ići po ovaj grana daleko, ovaj grana mrtav celi."
"Jesi li rekao da je grana mrtva, Jupiter?", vikao je Legrand drhtavim glasom.
"Da, gospodar, ono mrtav kao mrtav, siguran život otići iz ono."
"O, nebesa mi, šta da napravim?", pitao se Legrand očito u velikoj nevolji.
"Šta napraviti?", rekao sam veseo zbog prilike da kažem koju reč, ”A zašto ne otići kući i leći u krevet? Idemo odmah - to je izvrsna ideja! Već je kasno, a i sećate se svog obećanja."
"Jupiter", zavikao je ne slušajući me niti malo, "čuješ li me?"
"Da, gos'n Will, čuti tebe skroz jasan!"
"Isprobaj drvo svojim nožem i vidi je li jako trulo."
"On trulo, gospodar, zasiguran", odgovorio je crnac nakon par minuta, "ali ne biti tako trulo kako moglo biti. Može mali put po grana ja sam, to istina."
"Ti sam! Što misliš pod tim?"
"Šta?! Misliti o buba! Ovo vrlo težak buba. Možda ispustiti buba u gužva i grana ne pući pod težina jedan crnac."
"Ti, jedan prevarantu!", uzviknuo je Legrand očito olakšano, "šta želiš reći govoreći mi gluposti poput ove? Ako ispustiš kukca, sigurno ću ti zavrnuti vratom. Onda, Jup, čuješ li me?"
"Da, gospodar, ne treba tako vikat na jadan crnac."
"Dobro, slušaj sada! Ako riskiraš hodajući po grani koliko misliš da je sigurno i ne ispustiš kukca, darovat ću ti srebreni dolar čim se spustiš."
"Evo, gos'n Will, jesam, gotovo na kraj grana", smesta je odgovorio crnac.
"Na kraju grane", gotovo je vrisnuo Legrand, " kažeš li to da si došao gotovo do kraja grane?"
"Skoro biti, gospodar, o-o-o-oh! Bože spasiti! Šta ovo biti na kraj grana?"
"Dakle!" uzviknuo je Legrand oduševljeno, "Šta je to?"
"Eto ništa samo lubanja - neko ostaviti svoja glava na drvo, i vrana iskljucala svaki deo od meso!"
"Lubanja, kažeš, izvrsno! Kako je zavezana za drvo, šta je drži?"
"Dobro, gospodar, mora videti. Ovo sve vrlo čudan, na moja reč - ovde biti veliki čaval u lubanja, i držati za drvo!
"Dobro, a sada, Jupitere, napravi točno šta ti kažem, čuješ li me?"
"Da, gospodar.”
"Pazi, nađi levo oko lubanje."
"Hm! Huu! To dobar! Zašto nemati nijedan oko ostati?"
"Prokleti glupane! Razlikuješ li ti svoju desnu ruku od leve?"
"Da, znati, znati sve o to, moj leva ruka ja seći šuma."
"Tačno, ti si levoruk; tvoje je levo oko na istoj strani kao i leva ruka. Sada valjda možeš naći levo oko lubanje ili mesto gde je levo oko bilo. Jesi li našao?"
Usledila je duga pauza. Potom je crnac pitao:

"Je li levo oko od lubanje na ista strana gde leva ruka? Jer lubanja nemati ni mali komad od ruka – ali nije važan! Ja naći levo oko - ovde levo oko! Šta raditi sad?"
"Neka kukac prođe kroz njega sve dok uzica dopusti - ali budi oprezan i nemoj dopustiti da ti ispadne iz ruke!"

"Sve to biti gotov, gos'n Will: jako laka stvar staviti buba ići kroz oko - gledati za njega ispod!"

Za vreme ovoga razgovora Jupiter se nije mogao videti, ali kukac, kojega je spustio, zasjao je na kraju uzice, blistajući kao kugla gorećeg zlata na poslednjim zrakama zalazećeg sunca, koje su bledo osvjetljivale mjsto na kojemu smo stajali. Skarabej je visio slobodno, daleko od grana, i kada bi ga se pustilo da padne - pao bi ispred naših nogu. Legrand je smesta uzeo lopatu i s njom raščistio kružni prostor, tri-četiri jarda u promeru, točno ispod insekta, pa, završivši to, rekao Jupiteru da pusti uzicu i da siđe s drveta.

Pomno označivši tačno mesto na zemlji gde je kukac pao, moj je prijatelj izvadio iz džepa metar. Vežući jedan kraj metra za ono mesto na deblu koje je bilo najbliže oznaci, odmotavao ga je dok nije stigao do oznake, a zatim dalje u istom smeru, ukupno pedeset stopa, stigavši do mesta koje je Jupiter otkosio u kupinama. U tako dobivenoj tački postavio je drugu oznaku i oko nje kao oko središta grubo je opisao kružnicu promera približno četiri stope. Zatim je uzeo lopatu, a Jupiteru i meni dodao druge dve, moleći nas da počnemo kopati što je pre moguće.

Moram priznati da nikad nisam bio poseban  ljubitelj takve zabave i da bih toga trena najrađe odbio kopati jer se spuštala noć i jer sam bio iscrpljen dotadašnjim aktivnostima. Nisam video načina da to izbegnem, niti sam odbijanjem želeo uznemiriti svojega prijatelja. Da sam mogao računati na Jupiterovu pomoć, ne bih čekao ni trenutka da luđaka silom odvedem kući, ali bio sam odviše svestan položaja starog crnca da bih se nadao da će mi pod bilo kojim uslovima pomoći u sukobu s njegovim gospodarom. Nisam niti sumnjao da je na poslednje događaje delovala i neka od bezbrojnih južnjačkih predrasuda o zakopanom blagu. Legrandova se mašta razbujala zbog pronalaska skarabeja, ili možda zbog Jupiterovog tvrdoglavog insistiranja da je "buba od pravo zlato". Luđakov um lako je voditi takvim sugestijama - posebno kad idu u prilog već začetim idejama - i tada sam se setio njegovog govora kako je kukac "znak bogatstva". Zbog svega sam toga bio tužno uznemiren i zbunjen, ali sam konačno odlučio učiniti ono što je bilo nužno - kopati s dobrom voljom i tako očiglednim rezultatom što pre uveriti vizionara u netačnost misli koje su ga obuzele. Upalili smo svetiljke i prionuli poslu predanošću dostojnom realnijih ciljeva; kad je svetlost obasjala naše pojave i alate nisam mogao ne misliti kako je naša družina slikovito sačinjena i kako bi neobičan i sumnjiv morao naš rad izgledati bilo kojemu strancu koji bi tu nabasao.

Predano smo kopali dva sata. Malo je toga bilo rečeno, jedino nas je ometalo lajanje psa u kojemu je naš rad izazvao veliku radoznalost. Na koncu je postao tako bučan da smo se bojali da bi mogao privući neku skitnicu koja nedaleko odavde prolazi, ili bolje reći, to je bila Legrandova bojazan; jer što se mene tiče - ja bih bio presretan bilo kojim prekidom koji bi mi omogućio da lutalicu vratim kući. Galamu je, na koncu, vrlo delotvorno zaustavio Jupiter koji je, izašavši iz rupe, psu zavezao usta jednom od svojih naramenica, a potom se, uz ozbiljan smešak, vratio svojemu poslu.
Kad je spomenuto vreme prošlo, dosegli smo dubinu od pet stopa, a još uvek se nije pokazao znak nikakvoga zlata. Usledila je pauza pa sam se počeo nadati da je farsa pri kraju. Legrand je, iako očito zbunjen, pomno obrisao čelo te nastavio. Iskopali smo celi krug promera četiri stope, malo proširili područje i nastavili još dve stope u dubinu. Još uvek se ništa nije pojavilo. Tragač zlata, kojeg sam iskreno žalio, konačno je izašao iz jame s gorkim razočarenjem utisnutim u celoj svojoj osobi i polako i nevoljko počeo oblačiti kaput. Nisam ništa rekao. Jupiter je, na gospodarov znak počeo skupljati alate. Nakon toga i nakon što je pas bio odvezan, okrenuli smo se u dubokoj tišini i krenuli prema kući.

Učinili smo jedva desetak koraka u tom pravcu kad je, uz glasan uzvik, Legrand udario Jupitera i primio ga za ovratnik. Iznenađeni crnac širom je otvorio oči i usta, ispustio lopate i pao na kolena.
"Ti varalice!", uzviknuo je Legrand brujeći svaki konsonant kroz stisnute zube, "Ti vražji crni divljače! Govori, kažem ti, odgovori istog trena ne lažući! Koje je? Koje je tvoje levo oko?"
"O, moj bog, gos'n Will! Je li biti ovo moj levo oko za sigurno?", uzviknuo je Jupiter, stavljajući ruku preko svojeg desnog organa vida i držeći je tamo s očajničkom odlučnošću kao da je u neposrednoj opasnosti da mu ga gospodar iskopa.

"I mislio sam! Znao sam! Hura!", uzviknuo je Legrand puštajući crnca i izvodeći niz izvijanja na veliko iznenađenje njegovoga sluge koji je, dižući se s kolena, gledao nemo od svoga gospodara prema meni i od mene prema njemu.
"Dođite! Moramo natrag, igra još nije gotova", i ponovo nas je poveo prema magnoliji.
"Jupiter”, rekao je kad smo stigli u podnožje drva, “dođi! Je li lubanja bila pribijena za granu s licem prema napred ili prema grani?"
"Lice biti napred, pa vrana moći iskopati oči bez i jedan problem."
" Pa, onda, jesi li kroz ovo ili ovo oko?", dodirivao je Legrand svako od Jupiterovih očiju.
"Ovaj oko, gospodar - levo oko - kako ti meni kazati", i tu je crnac pokazao na svoje desno oko.
"To mi je dovoljno - moramo pokušati ponovo."

Sada je moj prijatelj, u čijoj sam ludosti video, ili sam umišljao da vidim, određenu metodu, premjestio oznaku s mesta na koji je insekt pao na mesto oko tri inča zapadnije. Uzimajući metar, počeo je meriti kao i pre, od tačke na deblu najbliže oznaci prema samoj oznaci, a zatim je, produživši po pravcu ukupno pedeset stopa, označio mesto udaljeno nekoliko jardi od mesta gde smo kopali ranije.

Oko novog mesta napravio je kružnicu, nešto veću nego prošli put, pa smo ponovo počeli kopati. Bio sam mrtav umoran i jedva sam razabirao šta je promenilo moje razmišljanje, ali više nisam osećao odbojnost prema ovome poslu. Postao sam neusporedivo zainteresovaniji - čak uzbuđen! Valjda je, povrh svega, bilo nešto u Legrandovom ponašanju -neki osećaj olakšanja ili oslobođenja, koji me se dojmio. Poletno sam kopao i ponekad bih se ulovio kako doista tražim, na način vrlo sličan očekivanju, izmišljeno blago čiju je sliku izgradio moj nesretni prijatelj. U vreme kad su me obuzele takve misli i kad smo radili otprilike sat i po, ponovo nas je prekinulo pasje režanje. Njegov je nemir prošli put bio rezultat zaigranosti i šale, ali sad je bio gorak i zabrinut. Jupiterovom ponovnom pokušaju da ga zaveže ljuto se odupro, skočio u rupu i počeo šapama kopati po prašini. U nekoliko časaka otkrio je hrpu ljudskih kostiju koje su činile dva cela kostura pomešana s nekoliko metalnih gumba i nešto nalik prašini od raspadnute vune. Par udaraca lopatom otkrilo je oštricu španskog noža i, kako smo kopali dalje, tri ili četiri komada zlatnih i srebrenih novčića.
Videvši ih, Jupiter je veselje jedva mogao kontrolisati, ali je ponašanje njegovog gospodara pokazivalo krajnje razočarenje. Požurivao nas je da nastavimo iskapanje i jedva da smo progovorili ijednu reč kad sam se spotaknuo i pao, udarivši u veliku gvozdenu alku koja je ležala poluzakopana u zemlji.

Nastavili smo predano raditi. Nikada do tada nisam punih deset minuta tako intenzivno osećao uzbuđenje. Za to vreme poprilično smo otkopali pravougaoni drveni kovčeg koji je, zahvaljujući svojoj savršenoj zaštiti i izuzetnoj čvrstoći, bio tek nagrižen nekim mineralizirajućim procesom, možda živinog biklorida. Kovčeg je bio tri i po stope dugačak, tri stope širok i dve i po stope dubok. Bio je čvrsto osiguran gvozdenim šipkama koje su bile pričvršćene za njega i koje su tvorile mrežu. Na bočnim stranama kovčega, blizu vrha, bile su po tri gvozdene alke, ukupno njih šest, pomoću kojih ga je šest osoba moglo čvrsto držati. Naš je zajednički pokušaj podizanja doveo do toga da se kovčeg tek malo pomaknuo u ležištu. Ubrzo smo shvatili da je nemoguće pomaknuti toliku težinu. Srećom, poklopac je bio pričvršćen s dva zasuna. Njih smo, tresući se i teško dišući, uspeli izvaditi. Iznenada, blago neprocjenjive vrednosti ležalo je sjajeći se pred nama! Kad smo svetiljkom osvetlili iskop, sjaj hrpe zlata i dragulja potpuno nas je zaslepio.
Neću niti pokušati opisati osećaj s kojim sam zurio, čudeći se, dakako. Legrand je izgledao posve iscrpljen od uzbuđenja i progovorio je tek par reči. Jupiter je na trenutak izgledao kao mrtva senka. Izgledao je glupo iznenađen. Potom je na kolenima pao u jamu, zaronio ruke do lakata u zlato i tako ih držao, uživajući u ugodnosti kupke. Zatim je, duboko uzdahnuvši, izjavio kao u monologu:
"I to sve doći od zlato-buba! Od liepa zlato-buba! Siroti mali zlato-buba, ja divljak vikati buba! Ne biti tebe sram, crnac? Reći meni ti!"

Postalo je nužno da upozorim i gospodara i slugu na poželjnost odnošnenja blaga. Bilo je kasno i trebalo je puno raditi kako bismo sve spremili pre danjeg svetla. Nismo znali što sada učiniti. Dosta smo vremena potrošili na iskopavanje, pa smo bili zbunjeni. Konačno smo olakšali kovčeg izvadivši dve trećine njegova sadržaja, i tek tada smo ga uspeli izvaditi iz rupe. Izvađene smo stvari sakrili u kupine i ostavili psa da ih čuva, a Jupiter mu je strogo naredio da se ni pod kojim uslovima ne miče s mesta i da ne otvara usta do našeg povratka. Tada smo s kovčegom požurili kući, stigavši sigurno u kolibu tek oko jedan posle pola noći. Nije u ljudskoj prirodi da ovako iscrpljen odmah nastavi dalje. Odmarali smo se do dva, zatim jeli i nastavili prema brdima noseći tri čvrste vreće koje su, uz dobru sreću, trebale poslužiti svrsi. Nešto pre četiri stigli smo do iskopine, podelili ostatak blaga što smo pravednije mogli i, ostavljajući praznu rupu, ponovo krenuli prema kolibi u koju smo po drugi put odložili zlatni teret tačno u času kad su se prve zrake sunca probijale s istoka.

Bili smo potpuno slomljeni, ali uzbuđenje nam nije dopuštalo da se opustimo. Nakon nemirnog spavanja od nekih tri-četiri sata, ustali smo, kao da smo se dogovorili, da bismo mogli pregledati naše blago.

Kovčeg je bio pun do vrha, pa smo proveli celi dan i najveći deo sledeće noći pregledavajući njegov sadržaj. Ništa u njemu nije bilo sređeno. Sve je bilo potpuno zbrčkano. Pažljivo sortirajući shvatili smo da posedujemo daleko veće blago nego što smo to u prvi mah pretpostavljali. Vrednost kovanog novca bila je veća od četiri stotine i pedeset hiljada dolara - pri čemu smo vrednost procenjivali što smo tačnije mogli prema tada važećim odnosima. Nije bilo niti komadića srebra. Sve su bili stari zlatnici različitog porekla - francuski, španski i nemački, nekoliko engleskih guineja, te zlatnici koje nikada pre nismo videli. Bilo je i nekoliko velikih i teških kovanica, ali tako izlizanih da ih nismo mogli prepoznati. Američkog novca nije bilo. Vrednost nakita bilo je mnogo teže proceniti. U kovčegu se našlo ukupno stotinu i deset dijamanata. Neki od njih bili su iznimno veliki i lepi. Tu je bilo i osamnaest rubina posebnog sjaja, tristo deset vrlo lepih emeralda, te dvadeset i jedan safir s opalom. Sva su ta kamenja bila izvađena iz nakita i pobacana u kovčeg. Ogrlice, koje smo izdvojili od ostalog zlatnog nakita, izgledale su izudarane čekićem kao da se želelo sprečiti njihovo prepoznavanje. Osim rečenoga, tamo se nalazila i ogromna količina zlatnih ukrasa: gotovo dve stotine masivnih prstena i naušnica; debeli lanci – trideset, ako se dobro sećam, trideset i tri vrlo velika i teška krsta, pet zlatnih kadila velike vrednosti, ogroman zlatni vrč za punč ukrašen izrezbarenim listovima vinove loze i bakanalijskim figurama, dve vešto izrezbarene drške s mača, kao i mnogi drugi manji predmeti kojih se više i ne sećam. Težina ovih vrednosti prelazila je tri stotine i pedeset funti, a u to nisam uključio stotinu devedeset i sedam prekrasnih zlatnih satova, među kojima su tri posebno lepa bila vredna svaki barem pet stotina dolara. Većina ih je bila vrlo stara i bezvredna za merenje vremena; korodirao je mehanizam manje-više svih, ali su zato bili bogato ukrašeni draguljima velike vrednosti. Te smo noći procenili vrednost sadržaja kovčega na milion i po dolara, a prema naknadnim procenama bižuterije i dragulja (par smo zadržali za sebe) pokazalo se da smo vrednost blaga jako podcenili.

Kada smo završili pregled i kada se uzbuđenje donekle smirilo, Legrand, koji je video da umirem od nestrpljenja da doznam rešenje ove izvanredne zagonetke, počeo je iscrpno opisivati sve detalje.

"Sećate se”, rekao je”, noći kad sam vam dao skicu skarabeja koju sam napravio. Sigurno pamtite i da sam postao vrlo uznemiren zbog vašeg ustrajavanja da moja skica podseća na mrtvačku glavu. Kad ste to prvi put spomenuli, mislio sam da se šalite, ali sam se posle setio tih posebnih tačkica na leđima insekta pa sam dopustio da vaša upadica može biti zasnovana na činjenicama. Uprkos tomu, izrugivanje mojim crtačkim sposobnostima jako me iritiralo jer sam se smatrao dobrim umetnikom. I kad ste mi vratili komadić pergamenta, bio sam ga spreman zgužvati i ljutitio baciti u vatru."
" Komad papira, mislite”, rekao sam.

"Ne; izgledalo je kao papir i najprije sam i ja to mislio, ali kad sam počeo crtati, otkrio sam da je to nekad bio komadić vrlo tankog pergamenta. Bio je prljav, sećate se. Dakle, kad sam ga već počeo gužvati, pogled mi je pao na skicu koju ste gledali i možete zamisliti moje iznenađenje kad sam uočio mrtvačku glavu tačno na mestu, bar je tako izgledalo, gde sam nacrtao kukca. Za trenutak sam bio tako zbunjen da nisam mogao pravilno razmišljati. Znao sam da je moj crtež u detaljima potpuno različit od ovoga, iako mu je po obliku pomalo bio nalik. Zatim sam uzeo sveću i smestio se u drugom kraju sobe kako bi što detaljnije proučio pergament. Nakon što sam ga okrenuo, s druge sam strane spazio moj crtež onako kako sam ga nacrtao. Bio sam iznenađen sličnosti oblika i jedinstvene podudarnosti sadržane u činjenici, meni nepoznatoj, da je lubanja na drugoj strani pergamenta, točno ispod slike skarabeja, te da ta lubanja ne samo oblikom nego i veličinom podseća na moj crtež. U tom me času neverojatnost te podudarnosti potpuno zaglupila. To je uobičajena posledica takvih koincidencija. Pamet se bori da pronađe vezu - niz uzroka i posledica - i u nemogućnosti da to učini počinje trpeti od vrste privremene paralize. Ali kad sam se oporavio od obamrlosti, postupno je osvanulo nešto što me zaprepastilo daleko više od te podudarnosti. Polako ali sigurno, počeo sam se prisećati da na pergamentu nije bilo nikakvog crteža kad sam napravio skicu skarabeja. Postao sam toga savršeno svestan jer sam se prisetio da sam okretao papir s jedne strane na drugu tražeći najčišće mesto. Da je lubanja bila tamo, sigurno je ne bih propustio uočiti. Pojavila se misterija za koju sam mislio da ju je nemoguće objasniti, ali čak i u tim početnim trenutcima izgleda da je blesnuo, bledo poput crva, iz najskrivenijeg i najudaljenijeg ugla mojega uma, zametak ideje koju je prošlonoćna avantura tako veličanstveno dokazala. Ustao sam i stavio pergament na sigurno, odbijajući daljnje razmišljanje dok ne ostanem sam.

Kad ste otišli i kad je Jupiter čvrsto zaspao, metodički sam pristupio problemu. Prvo sam se podsetio načina na koji je pergament dospeo do mene. Mesto na kojemu sam našao skarabeja je na obali kopna, oko milju istočno od otoka, nešto iznad razine plime. Nakon što sam ga ulovio, snažno me ugrizao pa sam ga ispustio. Jupiter je, s uobičajenom opreznošću, pre nego što ga je uhvatio kad je poleteo prema njemu, potražio list ili nešto takvo, kako bi ga s tim primio. Toga je trena njegov, a i moj, pogled pao na komadić pergamenta za koji sam pretpostavio da je papir. Ležao je poluzakopan u pesku, s jednim krajem koji je virio. Blizu mesta na kojemu smo ga pronašli uočio sam ostatke trupa nečega što je sličilo na brod. Izgledalo je da je olupina tamo već jako dugo jer su se brodske grede jedva razaznavale.

Dakle, Jupiter je uzeo pergament, zamotao kukca u njega i dodao mi ga. Uskoro nakon toga krenuli smo kući i na povratku susreli poručnika G. Pokazali smo mu insekta, a on me zamolio da mu dopustim da ga odnese u tvrđavu. Nakon što sam pristao, smestio ga je u džep ogrtača, bez pergamenta u kojemu je bio zamotan i u kojemu sam ga držao dok smo ga gledali. Možda se uplašio da bih mogao promeniti mišljenje, pa je smatrao najboljim da smesta osigura nagradu - znate kako je oduševljen svime vezanim s prirodnim naukama. U isto vreme, potpuno nesvesno, mora da sam pergament stavio u džep.

Sećate se da, kad sam seo za stol kako bih nacrtao kukca, nisam našao papir na mestu na kojemu sam ga obično držao. Pogledao sam u ladicu, ali ni tamo ništa nisam našao. Posegnuo sam u džep nadajući se da ću tamo naći neko staro pismo, a ruka mi je napipala pergament. Tako sam detaljno ponovio sve okolnosti pod kojima je stigao do mene i to me se jako dojmilo.

Bez sumnje, smatraćete me sitničavim, ali već sam utvrdio neku vezu. Dve sam karike povezao u veliki lanac. Brod je bio na morskoj obali, a nedaleko od njega pergament, a ne papir, s nacrtanom lubanjom. Pitat ćete se - gde je veza? A ja vam mogu reći da je lubanja, ili mrtvačka glava, poznati znak gusara. Zastava s mrtvačkom glavom nalazi se na svim njihovim ugovorima.
Rekao sam da je komad bio od pergamenta, a ne od papira. Pergament je izdržljiv -gotovo večan. Stvari od male važnosti retko su beležene na pergamentu jer uobičajenim potrebama crtanja i pisanja ni približno nije prilagođen kao papir. Stoga bi trebalo postojati nešto vrlo važno u toj mrtvačkoj glavi. Također mi nije promakao niti oblik pergamenta. Iako mu je jedan ugao uništen, može se uočiti da mu je originalni oblik duguljast. To je oblik kakav bi mogao biti izabran za memorandum - kako bi se zapisalo nešto što treba dugo pamtiti i pomno čuvati."

"Ali", prekinuo sam, "ali rekli ste da lubanja nije bila na pergamentu kad ste nacrtali kukca. Kako onda možete slediti bilo kakvu vezu između broda i lubanje ako je ona, prema vašem priznanju, nastala (Bog zna kako i od koga) nakon što ste nacrtali skarabeja?"

"Ah, tu se skriva cela misterija - iako do tog časa nepoznata, ipak nisam imao puno problema da je rešim. Moji su koraci bili sigurni i nisu dopuštali ništa do jedinstvenog rešenja. Razmišljao sam ovako: kad sam nacrtao skarabeja na pergamentu, lubanja nije bila vidljiva. Kad sam završio crtanje, dao sam crtež vama i pomno vas promatrao dok mi ga niste vratili. Vi, dakle, niste mogli nacrtati lubanju, a niko drugi ko bi to mogao učiniti nije bio prisutan. Zato ona nije nastala ljudskom intervencijom. Ali ipak bila je tu.

U toj fazi razmišljanja pokušavao sam se setiti, i setio sam se do najsitnijih detalja, svega što se događalo u spomenutom periodu. Vreme je bilo hladno (o, retke li i sretne okolnosti!) i tinjala je vatra. Zagrejavao sam se izvodeći razne pokrete i seo blizu stola. Vi ste privukli stolicu blizu kamina. Točno u trenu kad sam vam pružio pergament i kad ste ga trebali pogledati, Wolf, newfoundler, utrčao je i skočio vam na ramena. Levom ste ga rukom pogladili i dražali na udaljenosti, dok je vaša desna ruka u kojoj ste držali pergament, oslonjena na kolena bila vrlo blizu vatre. U jednom sam trenutku pomislio da će plamen dotaći pergament i hteo sam vas upozoriti, ali pre nego sam uspeo progovoriti, povukli ste ruku i počeli gledati skicu. Razmotrio sam sve te pojedinosti i zaključio da je toplina bila ta koja je na pergamentu otkrila lubanju. Potpuno ste svesni da hemijski procesi postoje od pamtiveka, i da je pomoću njih je moguće pisati na papiru ili pergamentu tako da znaci postanu vidljivi tek nakon što se izlože delovanju topline. Za to se ponekad upotrebaljava i zafra pomešana sa zlatotopom i razređena četverostrukom masom vode, pa tako dobijemo zelenu tintu. Taljevina kobalta, otopljena u dušičnok kiselini, daje crvenu boju. Nakon što se materijal na kojemu je pisano ohladi, ove boje iščeznu, ali ponovo postanu vidljive nakon izlaganja toplini.

Tada sam pomnije proučio mrtvačku glavu. Njeni su vanjski rubovi - rubovi crteža najbliži kraju pergamenta - bili daleko jasniji od drugih. Bilo je očito da uticaj grijanja nije bio savršen ni jednolik. Istog sam časa upalio vatru i svaki dio pergamenta izložio toplini. Isprva je jedini rezultat bio isticanje bledih crta lubanje, ali nastavljajući eksperiment, u uglu dijagonalno suprotnom onome u kojemu je bila mrtvačka glava, postajao je vidljiv lik za koji sam u početku pomislo da je koza. Promotrivši bolje, sa zadovoljstvom sam ustvrdio da je njezino mlado."

"Ha, ha!", rekao sam, "jasno da vam se nemam prava smejati - milion i po dolara je preozbiljno za igru - ali niste u mogućnosti uspostaviti treću kariku u vašemu lancu - nećete naći nikakvu ozbiljnu vezu između gusara i koze-gusara. Kao što znate, gusari nemaju ništa s kozama; one pripadaju farmerima."
"Ali upravo sam rekao da lik nije lik koze."
"Pa, mlado, gotovo ista stvar."
"Gotovo isto, ali ne i potpuno isto", rekao je Legrand. "Možda ste čuli za Kapetana Kidda . Na lik životinje odmah sam gledao kao na igru rečima ili na potpis crtežom? Kažem potpis jer položaj lika na papirusu to sugeriše. Na isti način mrtvačka glava u nasuprotnom uglu stoji na mestu marke ili pečata. Ali, iritirao me nedostatak ostaloga - tela zamišljenog dokumenta - teksta u kojemu je sadržaj."
"Pretpostavljam da ste očekivali da ćete naći pismo između marke i potpisa."
"Nešto tako. Doista, osećao sam se posve impresionisan predosećajem ogromnog bogatstva. Teško to mogu obrazložiti. Možda je ipak to više bila želja nego stvarna vera, ali su Jupiterova luckasta uverenja da je kukac od čistog zlata imale velikog uticaja na moja razmišljanja. Niz novih događaja i podudarnosti doista su bili iznimno neobični. Uočavate li kolika je slučajnost da se sva ta zbivanja dogode baš toga od svih dana u godini, da je bilo dovoljno hladno za vatru, i da bez vatre, ili bez psa koji se pojavio baš u tom momentu, nikada ne bih postao svestan mrtvačke glave i nikada ne bih došao u posed blaga."
"Nastavite - nestrpljiv sam."

"Dakle, sigurno ste čuli, jer ima mnogo priča i hiljadu glasina o tome kako su negde na Atlanskoj obali Kidd i njegova družina zakopali blago. Te su glasine morale imati neku osnovu u činjenicama. A kako glasine još nisu zamrle, mislio sam da je to zbog činjenice da je blago još uvek zakopano. Da je Kidd sklonio opljačkane stvari na neko vreme i posle ih opet uzeo, teško da bi do naših dana stigle tako jedinstvene glasine. Možete uočiti da su sve priče o tragačima zlata, ali ne i o njegovim pronalazačima. Da je gusar uzeo svoje blago, priče bi prestale. Činilo mi se da ga je neki slučaj, recimo gubitak memoranduma koji pokazuje lokaciju blaga, sprečio da do njega ponovo dođe i da je s tim slučajem bila upoznata njegova pratnja koja u protivnome ne bi niti znala da je blago skriveno, i koja se, budući da je bila besposlena jer više nisu imali vođstva, pokušavala domoći blaga, pa je tako započela priča. Jeste li ikada čuli da je neko važno blago otkopano duž obale?"
"Nikad."
"Ali Kiddovo blago je bilo ogromno, to je dobro poznato. Tako sam uzeo za sigurno da je blago još pod zemljom. Nećete biti iznenađeni kad vam kažem da sam gajio nadu, šta više – da sam gotovo bio siguran da je tako neobično pronađeni pergament povezan s podatkom o mestu na kojemu se nalazi blago."
"Ali kako ste nastavili?"
"Ponovo sam držao pergament na vatri, nakon što sam pojačao toplinu, ali se ništa nije pojavilo. Pomislio sam da sloj prljavštine ima veze s neuspehom pa sam pažljivo oprao pergament polivši ga toplom vodom. Nakon što sam to učinio, stavio sam ga u malu činiju okrenuvši ga tako da lubanja bude okrenuta prema dole, a zatim stavio činiju na aktivni ugljen. Nakon par minuta, kad je činija bila dobro zagrijana, podigao sam pergament i na moju neizmernu radost, uočio nekoliko tačkica poredanih kao da tvore redove. Ponovno sam ga vratio na vatru i držao još jednu minutu. Nakon što sam je skinuo, pergament je izgledao upravo ovako kako ga sada vidite."
Tad mi je Legrand pružio pergament da ga pogledam. Crnom tintom, između mrtvačke glave i koze, bili su zapisani sledeći znakovi:

5 3 ‡ ‡ † 3 0 5 ) ) 6 * ; 4 8 2 6 ) 4 ‡ . ) 4 ‡ ) ; 8 0 6 * ; 4 8 † 8 ¶ 6 0 ) ) 8 5 ;1 ‡ ( ; : ‡ * 8 †8 3 ( 8 8 ) 5 * † ; 4 6 ( ; 8 8 * 9 6 * ? ; 8 ) * ‡ ( ; 4 8 5 ) ; 5 * † 2 : * ‡ ( ; 4 9 5 6 * 2 ( 5 * - 4 ) 8 ¶ 8 * ; 4 0 6 9 2 8 5 ) ; ) 6 † 8 ) 4 ‡ ‡ ; 1 ( ‡ 9 ; 4 8 0 8 1 ; 8 : 8 ‡ 1 ; 4 8 † 8 5 ; 4 ) 4 8 5 †5 2 8 8 0 6 * 8 1 ( ‡ 9 ; 4 8 ; ( 8 8 ; 4 ( ‡ ? 3 4 ; 4 8 ) 4 ‡ ; 16 1 ; : 1 8 8 ; ‡ ? ;

"Ali”, rekao sam vraćajući mu pismo, "ja sam još uvek u mraku. Kad bi svi Golcondini dragulji bili moji ukoliko bi rešio ovu enigmu, siguran sam da ih ne bih zaslužio."

"A ipak”, rekao je Legrand, rešenje nije ni približno tako teško kako ste pomislili nakon što ste na brzinu pogledali znakove. Ovi znakovi, kao što bi svatko smesta pretpostavio, tvore šifru - što znači da kriju značenje; ali iz onoga što je poznato o Kiddu, nisam mogao zamisliti da je on bio kadar izmisliti nešto složeno. Tako sam od početka pretpostavio da je šifra vrlo jednostavna - onakva kakvu može smisliti grubi mornarski um, lako rešiva i bez ključa."

"I doista ste je rešili?"
"Smesta; rešavao sam ja i druge, deset hiljada puta apstraktnije od ove. Okolnosti, a i sklonost moga uma odvele su me do rešavanja takvih zagonetaka i doista sumnjam da bi ljudska genijalnost mogla izmisliti enigmu takve vrste da je pravilno primenjen ljudski um ne bi mogao rešiti. Doista, kad jednom otkrijem značaj simbola, nije mi teško povezati ih.

U ovom slučaju - kao i u svim slučajevima tajnog pisma - prvo se postavlja pitanje jezika šifre jer u početku osnovni principi rešenja, pogotovo kad su u pitanju jednostavne šifre, zavise o mogućnosti dotičnog jezika. Uopšte, nema druge mogućnosti do eksperimentisanja (koje zavisi o verovatnosti) sa svim jezicima poznatim onome koji pokušava rešiti zagonetku, sve dok se ne dođe do pravog rešenja. Ali, sa šifrom koja je pred nama sve su teškoće otklonjene potpisom. Igra reči "Kidd" razumljiva je jedino u engleskom. Inače bi trebalo pokušati sa španskim i francuskim kao jezicima na kojima bi gusari, najčešće Španci, najverovatnije napisali tajne ove vrste. Tako sam pretpostavio da je kriptografija napisana na engleskom.

Uočavate da nema razmaka među rečima. Kad bi postojao, dešifrovanje bi bilo znatno olakšano. U tome bih slučaju pokušao uspoređivati i analizirati kraće reči i ukoliko bi se pojavile reči s jednim slovom, a vrlo je verovatno da bi (a ili i primerice), smatrao bih rešenje već gotovim. Ali kako ovde nije bilo razmaka među rečima, moj je prvi zadatak bio da utvrdim najčešće, kao i one najmanje korištene znakove. Prebrojivši sve, napravio sam ovu tablicu:

Oznaka 8 ima 33
; ima 26
4 ima 19
‡ ) ima 16
* ima 13
5 ima 12
6 ima 11
† 1 ima 8
0 ima 6
9 2 ima 5
: 3 ima 4
? ima 3
¶ ima 2
_ . ima 1
U engleskom se najčešće pojavljuje slovo e. Nakon toga slede redom: a, o, i, d, h, n, r, s, t, u, y, c, f, g, l, m, w, b, k, p, q, x, z. E toliko prevladava da je gotovo nemoguće naći rečenicu bilo koje dužine u kojoj e nije najčešći znak.

Na samom početku odgonetanja to može biti više od obične pretpostavke. Uopšte, upotreba tablice je očita - ali u ovom slučaju ćemo je trebati samo delomično. Prevladavajući je znak 8, pa ćemo pretpostaviti da zamenjuje slovo e. Kako bismo proverili pretpostavku, pogledaćemo pojavljuje li se 8 u parovima - jer u engleskom se e vrlo često pojavljuje dvostruko - takve su reči primerice: meet, fleet, speed, seen, been, agree , itd. U ovom je tekstu čak pet takvih parova, mada je zapis vrlo sažet.

Zato ćemo pretpostaviti da 8 doista znači e. Sledeće, od svih reči u engleskom najčešća je reč the. Pogledat ponavljaju li se neka tri znaka u istom poretku, tako da je 8 poslednji. Ako otkrijemo takvo ponavljanje, tada ti znakovi najverovatnije predočavaju reč the. Predgledavši tekst, dolazimo do čak sedam takvih kombinacija, a slova su ;48. Stoga možemo pretpostaviti da ; predstavlja t, 4 predstavlja h, dok 8 predstavlja e - što potvrđuje našu pretpostavku. Tim je učinjen velik korak.

Kako smo pronašli jednu reč, sad smo u mogućnosti postaviti još nešto iznimno važno - početke i završetke nekih reči. Pogledajmo, primerice, predzadnji slučaj u kojemu se kombinacija ;48 pojavljuje nedaleko od kraja šifre. Znamo da the znači da počinje reč, s od šest znakova koji slede ovaj the, mi znamo čak pet. Ispišimo te znakove tako da zamenimo što je poznato, ostavljajući prostor za nepoznato  t eeth

Ovo nam omogućava da odmah odbacimo mogućnost th kao dela reči koja započinje s t jer ako isprobamo čitavu abecedu, nećemo uočiti niti jednu reč čiji deo može biti th. Stoga mogućnosti sužavamo na t ee i, razmatrajući ponovo celu abecedu, ukoliko nam je to potrebno, dolazimo do reči tree, kao jedine mogućnosti. Tako smo dobili još jedno slovo, r, koje je predočeno s ( i, reč the tree' na svome mestu.
Pogledamo li dalje, ponovo vidimo kombinaciju ;48 i primenimo li je na navedeni način dobićemo ovu grupu:
the tree ;4(‡?34 the.
Zamenimo li poznate znakove, dobijamo:
the tree thr‡?3h the
Sad, ako nepoznata slova ostavimo prazna ili stavimo tačkice, dobijuamo:
the tree thr...h the
pa nam postaje očito da je sledeća reč through . Ovo otkriće daje tri nova slova: o, u i g, koja su predočena s ‡, ? i 3.
Tražeći po tekstu kombinaciju poznatih slova, nalazimo, nedaleko od početka, ovo:
83(88,
što predstavlja egree, a to nas vodi do zaključka da je tu reč degree' i daje nam još jedno slovo, d, koje je predočeno znakom †.
Četiri slova nakon reči degree, uočavamo kombinaciju
;46(;88
Zamenjujući poznato, a nepoznato predstavljajući tačkicama, dolazimo do:
th.rtee
što sugeriše reč thirteen' , pa tako dobijamo još dva slova i i n koja su predočena sa 6 i *.
Vraćajući se na početak kriptografa, vidimo kombinaciju
53‡‡†.
Prevodeći kao pre, dobijamo
.good
što znači da je prvo slovo A, pa su prve dve reči A good .
Sad je vreme da rešenja, onoliko koliko smo otkrili, napišemo u tablici, kako bismo izbegli zabunu. Dakle:
5 predočava a
† predočava d
8 predočava e
3 predočava g
4 predočava h
6 predočava i
* predočava n
‡ predočava o
( predočava r
; predočava t
? predočava u

Evo, tako smo otkrili jedanaest najvažnijih slova i više nije nužno da nastavljam s detaljima rešenja. Rekao sam dovoljno da vas uverim da su ovakve šifre lako rešive i da vam pokažem način njihovog razbijanja. Budite uvereni da je primer koji je pred nama doista vrlo jednostavan. Preostaje mi još jedino da vam dam prevod teksta nakon što sam ga dešifrirao. Evo:

Dobro staklo u biskupovom hostelu u vražjem sedalu četrdeset jedan stepen i trinaest minuta severoistočno i prema severu glavna grana sedmi ogranak istočna strana gađaj iz levog oka mrtvačke glave ravno od drveta kroz pogodak pedeset stopa dalje."

“Ali", rekao sam, "enigma izgleda jednako loše kao i pre. Kako je moguće bilo što razumeti iz žargona o 'vražjem sedalu', 'mrtvačkoj glavi' i 'biskupovom hostelu'?"

"Priznajem”, rekao je Legrand, "da stvar izgeda ozbiljno ako se gleda površno. Moja je prva namera bili podeliti rečenicu u prirodne celine kako je to kriptograf nameravao."
"Mislite, staviti rečenične znakove?"
"Tako nekako."
"Ali kako to može pomoći?"
"Uočio sam da je piščev cilj pisati sve reči skupa, ne deleći ih, kako bi otežao rešenje. Ne baš bistar čovek, sledeći tu nakanu, gotovo će sigurno preterati. Kad sastavljajući tekst dođe do prekida koji bi prirodno zahtevao pauzu ili tačku, on će sledeći znak staviti bliže nego što je to uobičajeno. Ako uočite MS., u ovom slučaju, lako ćete videti pet slučajeva neprirodne gužve. Postupajući po tome, podelio sam tekst na ovaj način:
"Dobro staklo u biskupovom hostelu u vražjem sedalu - četrdeset jedan stepen i trinaest minuta - severoistočno i prema severu - glavna grana sedmi ogranak istočna strana - gađaj iz levog oka mrtvačke glave - ravno od drveta kroz pogodak pedeset stopa dalje."
"Čak me i ta podela", rekao sam, "ostavlja u mraku."

"I mene je ostavila u mraku”, rekao je Legrand, "na nekoliko dana koliko mi je trebalo da u okolici Sullivanovog otoka potražim neku građevinu koju su zvali "Biskupov hotel", jer sam, naravno, zamenio zastareli izraz hostel. Kako nisam našao takav objekt, nameravao sam proširiti područje istraživanja i nastaviti mnogo sistematičnije, ali sam se jednog jutra, posve iznenada, dosetio da bi "Biskupov hostel" mogao govoriti o staroj obitelji imenom Bessop koja je nekada davno posedovala feudalnu kuću, otprilike četiri milje severnije od ostrva. Stoga sam otišao na plantažu i proveo ispitivanja među starijim crncima. Konačno, jedna je od najstarijih žena rekla da je čula o mestu Bessopov dvorac, da misli da bi me mogla tamo odvesti, ali da to nije niti dvorac, niti gostionica, već visoka stena.

Ponudio sam da ću joj platiti za trud, pa je nakon malog ustručavanja pristala da me otprati do mesta. Pronašli smo ga bez ikakvih problema, a kad sam je otpravio, nastavio sam istraživati sam. "Dvorac" se sastojao od nepravilnih klisura i stena - jedna od poslednje spomenutih doista je bila posebna, kako zbog svoje visine, tako i zbog svog grubog i neobičnog izgleda. Popeo sam se na njezin vrh, a onda se osetio izgubljenim ne znajući šta sledeće treba učiniti.

Dok sam bio zaokupljen razmišljanjem, pogled mi je pao na usku izbočinu na istočnoj strani stene, otprilike jard ispod vrha na kojemu sam stajao. Ta se izbočine protezala oko osamnaest inča i bila je jedva stopu široka, dok je udubina iznad nje podsećala na stolac bez naslona kakve su imali naši pretci. Nisam sumnjo da je to vražji stolac na koji asocira MS, pa mi se činilo da sam zagonetku potpuno shvatio.

'Dobro staklo', znao sam, moglo se odnositi jedino na dvogled, jer reč 'staklo' mornar retko rabi u drugom smislu. Stoga je, shvatio sam, trebalo upotrebiti dvogled s položaja koji je bio tačno određen. Također nisam sumnjao da su izrazi 'četrdeset jedan stepen i trinaest minuta' i 'severoistočno i prema severu' tačne odrednice kako postaviti dvogled. Jako uzbuđen otkrićem, požurio sam kući, nabavio dvogled i vratio se na stenu.

Spustio sam se na izbočinu i shvatio da je nemoguće sediti na sedalici osim u jednom položaju. Ta je činjenica potvrdila ono što sam već pretpostavljao. Uzeo sam dvogled. Jasno, 'četrdeset jedan stupanj i trinaest minuta' moglo se odnositi jedino na ugao iznad vidljivog horizonta jer je smer horizonta bio potpuno određen rečima 'severoistočno i prema severu' . Ovaj sam smer smesta odredio koristeći se džepnim kompasom, a tad sam, namestivši dvogled što sam bolje mogao na ugao od približno četrdeset jedan stupanj i trinaest minuta, pažljivo ga pokretao gore-dole dok mi u daljini pažnju nije privukao kružni procep, otvor u krošnji velikog drva koje je nadvisilo svo susedno drveće. U središtu toga procepa uočio sam belu tačku, ali isprva nisam mogao razabrati šta je. Namestivši fokus dvogleda, pogledao sam ponovno i prepoznao da je to ljudska lubanja.
"Otkrivši to, smatrao sam zagonetku rešenom jer se izraz 'glavna grana sedmi ogranak istočna strana' odnosio na položaj glave na drvetu, dok se 'gađaj iz levog oka mrtvačke glave' moglo tumačiti u vezi s potragom za zakopanim blagom. Pretpostavio sam da je zamišljeno da se tane baci kroz levo oko lubanje pa da se ravno povuče pravac od mesta na deblu najbližeg pogotku (dakle, položaju gde je tane palo) prema samom pogotku, a zatim da se produži pedeset stopa i tako dođe do konačne tačke - a ispod te tačke, smatrao sam, leži neizmerna vrednost, nadao sam se, još uvek skrivena.”

"Sve je to" , rekao sam, "mada domišljato, ipak vrlo jasno i izravno. Nakon što ste otišli s Biskupova hotela, što ste učinili?"

"Nakon što sam pažljivo izmerio položaj drveta, otišao sam kući. Onog trena kada sam napustio 'vražje sedalo', kružni je procep nestao i nisam ga mogao videti ni posle kad god bih se okrenuo. U svemu ovomu mislim da je najgenijalnija činjenica (jer me ponavljanje eksperimenta uverilo da to jest činjenica) da je spomenuti kružni procep vidljiv jedino s uske izbočine na steni.

Prilikom poseta "Biskupovom hotelu' pratio me Jupiter koji je, bez sumnje, već pre nekoliko nedelja uočio odsutnost u mome ponašanju i koji se posebno  trudio da me ne ostavi samoga. Ali, jednog od tih dana, probudivši se vrlo rano, uspeo sam mu umaći i otići u potragu za drvetom. Nakon dosta muke, uspeo sam ga naći. Kad sam se te noći vratio kući, moj me sluga hteo išibati. S ostatkom događaja upoznati ste jednako kao i ja."

"Pretpostavljam", rekao sam, "da ste u prvom pokušaju kopanja pogrešili položaj zbog Jupiterove ludosti da pusti kukca kroz desno, umesto lijevog oka na lubanji."

"Tačno. Greška čini razliku od dva i po inča od 'pogotka' -odnosno od položaja oznake najbliže drvetu. Da je blago bilo ispod 'pogotka', greška bi bila nevažna, ali 'pogodak' i najbliža tačka na drvetu služe tek za određivanje smera. Tako greška, koliko god neznatna bila na početku, postaje sve veća kako se udaljavamo po pravcu, a na udaljenosti od pedeste stopa odvodi nas vrlo daleko od položaja. I uz moje duboko uverenje da je blago doista tu negde zakopano, mogli smo raditi uzalud."

"A vaša pompoznost i ponašanje dok ste vrtili kukca bilo je doista neobično! Bio sam siguran da ste ludi. A zbog čega ste želeli da se kroz lubanju ispusti kukac, a ne tane?"

"Zašto? Da budem iskren, bio sam ponešto iznerviran vašom očitom sumnjom u moje mentalno zdravlje, pa sam vas odlučio, na svoj način, kazniti s malo mistifikacije. Zato sam onako vrtio kukca i posle ga dao baciti s drveta. Način na koji ste to primili potvrdio je već rečeno."

"A tako. Sad me zbunjuje još samo jedna stvar. Zašto smo u rupi našli kosture?"

"To je pitanje na koje mogu odgovoriti podjednako kao i vi. Izgleda, dakako, da postoji samo jedan prihvatljiv način da se obrazloži - a ipak je strašno verovati da se dogodio takav zločin koji naslućujem. Jasno je da je Kidd - ako je on taj koji je sakrio blago, u što i ne sumnjam, morao imati pomoćnike. Ali kad je posao bio završen, možda je pomislio da bi bilo pametno maknuti sve sudionike tajne. Možda je par udaraca krampom, dok su njegovi pomoćnici još bili u jami bilo dovoljno; a možda ih je trebalo nekoliko - ko to može reći?"






Нема коментара:

Постави коментар