04.08.2017.

Oldos Haksli o umetničkoj iskrenosti, strahu od očiglednosti i dvema vrstama istina






“Najteže je biti iskren”, napisao je Andre Žid u svom dnevniku 1890, decenijama pre nego što će dobiti Nobelovu nagradu, razmišljajući o centralnoj ulozi koju iskrenost ima u kreativnom radu. Ali načiniti od iskrenosti meru umetničkog postignuća je težnja istovremeno neverovatno hrabra i teška, pogotovo u ovoj kulturi koja ima fiksaciju na tako isprazna spoljna merila, kao što je prodaja i akcije.

Ovu paradoksalnu prirodu umetničkog uspeha opisao je Oldos Haksli (1894 – 1963) u svom eseju “Iskrenost u umetnosti”. Pisao ga je povodom članka jednog književnog agenta koji je ustvrdio da je našao ključ za stvaranje bestselera; Haksli komentariše kako samo to pitanje zapravo sužava polje kreativnog poduhvata:

Koji to kvaliteti čine da se knjiga prodaje kao sapun? To je pitanje na koje bismo svi voleli da znamo odgovor. Naoružani tim dragocenim receptom, otišli bismo u najbližu knjižaru, kupili gomilu tabaka papira za kucanje, ispisali ih magičnim škrabotinama, i onda ih opet prodali, ali za šest hiljada funti. Ne postoji sirovina koja je toliko podložna raznoraznim obradama kao što je papir. Kilogram gvožđa koji se pretopi u opruge za časovnike vredi nekoliko stotina ili hiljada puta više od svoje originalne vrednosti; ali kilogram papira koji se pretvori u popularnu književnost može se vratiti u milionskim procentima. Kad bismo samo znali tajne procesa pretvaranja papira u popularnu književnost.

Dok govori o ovoj misterioznoj transmutaciji u kojoj ljudska mašta transformiše jeftinu sirovinu u neprocenjivo umetničko delo, Haksli naročitu pažnju posvećuje tvrdnji tog literarnog agenta da jedina determinanta bestselera mora biti iskrenost. Haksli hoće da vidi šta se krije ispod te neupotrebljive fraze:

Sva književnost, sva umetnost, najprodavanija ili najgora, mora biti iskrena, ukoliko želi da bude uspešna… Čovek ne može valjano biti ništa drugo, do ono što jeste…. Samo osoba koja ima bestseler razmišljanje može da piše bestselere; a samo neko ko ima um kao Šeli može da napiše “Oslobođenog Prometeja”. Tendenciozni falsifikator ima veoma male šanse kod svojih savremenika, a nikakve kod svojih naslednika.

Ali dok je iskrenost u životu svestan izbor – mi voljno odlučujemo da li ćemo biti iskreni ili ne – Haksli tvrdi da je iskrenost u umetnosti stvar veštine, i ne može se jednostavno kontrolisati samo voljom:

Zapravo, iskrenost u umetnosti nije pitanje volje, stvar moralnog opredeljenja između poštenja i nepoštenja. U velikoj meri je to pitanje talenta. Čovek može želeti svim svojim bićem da napiše iskrenu, autentičnu knjigu, i da mu ipak fali talenta za to. Uprkos njegovim iskrenim namerama, ispostavlja se da je njegova knjiga neiskrena, lažna i konvencionalna; emocije su prenaglašene, tragični događaji pretenciozni, i ono što je trebalo da bude dramatično zapravo je loše melodramatično.

Nadovezujući se na mudru opservaciju Agnes Martin da svi mi imamo iste unutrašnje živote, ali da su umetnici jedini sposobni da prepoznaju šta oni znače, Haksli dodaje:

U umetnosti, “biti iskren” je sinonimno sa “posedovati dar psihološkog razumevanja i ekspresije.”
Sva ljudska bića imaju veoma slične emocije, ali samo neki znaju šta tačno osećaju i mogu da to što osećaju odvoje od drugih emocija. Psihološki uvidi su specijalna veština, kao veština razumevanja matematike ili muzike. A od svih koji poseduju tu veštinu, samo dvoje-troje od njih stotinu je rođeno sa talentom da iskaže to znanje u umetničkoj formi.

Haksli ilustruje ovaj stav najuniverzalnijim iskustvom – ljubavlju:

Mnogi ljudi su – većina, verovatno – nekada u životu iskusili burnu ljubav. Ali samo nekolicina zna kako da analizira svoja osećanja, a još manje je sposobno da ih iskaže… Oni osećaju, pate, inspirisani su iskrenom emocijom; ali oni ne mogu da pišu. Pompezni, konvencionalni, prepuni ustaljenih fraza i izlizanih retoričkih figura, prosečna ljubavna pisma iz pravog života bi izgledala, kada bismo ih čitali u knjizi, u najmanju ruku “neiskreno”.

Ljubavna pisma, tvrdi Haksli, jesu ultimativno zaveštanje ulozi talenta u takozvanoj umetničkoj iskrenosti – što je, na kraju krajeva, i razlog zašto nas ljubavna pisma velikih pisaca i umetnika i dalje očaravaju svojim neprolaznim uvidima u ovo univerzalno iskustvo. Imajući u vidu Kitsova naročito očaravajuća ljubavna pisma, Haksli navodi:

Mi pasionirano čitamo Kistova ljubavna pisma; ona opisuju najmoćnijim jezičkim sredstvima mučenja kroz koja prolazi duša, svesna svakog detalja svoje agonije. Njihova “iskrenost” (plod autorovog genija) čini ih interesantnim, artistički važnim, podjednako kao i Kitsove pesme; čak i važnijim, čini mi se, ponekad.

U jednom drugom eseju, “Umetnost i očigledno”, Haksli se vraća temi iskrenosti, ali iz drugačijeg ugla – ugla našeg otpora prema njoj, što je možda još relevantnije u današnje vreme, u ovoj kulturi, u kojoj se cinizmom konstantno napada ono što se doživljava kao slabost iskrenosti. On piše:

Sve velike istine su očigledne istine. Ali nisu sve očigledne istine velike.

Haksli definiše velike istine kao univerzalno važne činjenice koje “referišu na fundamentalne karakteristike ljudske prirode” i nasuprot njih stavlja očigledne istine, koje nemaju “večni značaj”, kao vreme leta od Londona do Pariza, i koje “možda prestanu da budu tačne, bez da se ljudska priroda i najmanje promeni zbog toga.” On razmatra uloge svake od njih u popularnoj umetnosti:

Popularna umetnost koristi, u sadašnjem trenutku, obe vrste očiglednih istina – i malu očiglednost, i veliku. Mala očiglednost ispunjava polovinu većeg dela savremenih romana, priča i filmova. Ogroman deo publike izvlači neverovatno zadovoljstvo iz čistog prepoznavanja poznatih objekata i okolnosti. Kao da je uznemiravaju dela čiste fantazije, čije su teme preuzete iz svetova koji nisu ovi u kojima živimo, krećemo se i postojimo. Filmovi moraju da imaju dosta pravih Fordovih automobila, i stvarnih policajaca, i nesumnjivih vozova. Romani moraju da imaju dugačke deskripcije upravo tih soba, tih ulica, tih restorana i prodavnica i kancelarija koje su muškarcima i ženama najpoznatiji. Svaki čitalac mora da bude u stanju da kaže – sa veoma solidnom dozom satisfakcije! – “Ah, evo forda, evo policajca, ta soba za prijeme izgleda baš kao Braunova.” Prepoznatljivost je umetnički kvalitet koji većina ljudi smatra da je duboko uzbuđujući.

Ali publika je, tvrdi Haksli, podjednako gladna i one druge, velike vrste očiglednosti:

Publika u većini slučajeva (…) takođe zahteva i one velike očigledne istine. Ona zahteva od snabdevača umetnošću izričite stavove po pitanju ljubavi majke prema deci, dobrobiti od poštenja, hoće uzvišene efekte koje proizvode pitoreskne lepote prirode na turiste iz velikih gradova, superiornost brakova iz ljubavi nad brakovima iz interesa, kratkotrajnost ljudske egzistencije, blaženstvo prve ljubavi, i tako dalje. Ona zahteva konstantno ponavljanje validnosti ovih velikih istina.

Manjkavosti popularne umetnosti, tvrdi Haksli, sastoji se u nepodesnim fuzijama ova dva tipa očiglednosti, gde prva izaziva trivijalizaciju druge time što je vuče u banalnost, a druga lišava prvu neiskomplikovane nagrade prepoznatljivosti:

Snabdevači popularnom umetnošću rade ono što im se kaže. Oni iskazuju velike, očigledne, nepromenljive istine ljudske prirode – ali ih iznose, avaj, u većini slučajeva empatički inkompetentno, što čini, većini čitalaca, njihovu afirmaciju veoma neukusnom, čak i bolnom… Osetljiviji će samo da se trgnu i skrenu pogled na drugu stranu, pocrvenevši od sramote u ime celog čovečanstva.

Nikada ranije ovi umetnički ispadi nisu bili tako brojni kao danas… Širenje obrazovanja, dokolice, ekonomskog blagostanja – sve je to stvoril zahteve za popularnom umetnošću koji su bez presedana. Pošto je broj kvalitetnih umetnika uvek veoma ograničen, iz toga sledi da ovu potražnju zadovoljavaju uglavnom loši umetnici. Stoga se afirmacija velikih očiglednih istina sprovodi nekompetentno i nepodnošljivo… Raspad svih starih tradicija, mehanizacija rada i besposličarenje… sve je to imalo veoma loš efekat na opšti ukus i emotivni senzibilitet… Popularna umetnost se satoji pola od malih očiglednih istina, koje su generalno ispunjene suvim realizmom, a pola od velikih očiglednih istina, koje se iznose u velikoj meri (pošto je veoma teško dati im zadovoljavajući izraz) nekompetentno, a to ih čini veoma odbojnim.

Na ovaj način, Haksli se vraća u srž tragičnih osuda iskrenosti, koje se nalaze u korenu današnje ere cinizma:

Neki od najsenzitivnijih i najsamosvesnijih umetnika su počeli da se boje očiglednosti, i one velike, kao i one male. U svakom vremenu mnogi umetnici su se bojali, ili možda je preciznije reći, bili su prezrivi prema malim očiglednim istinama… Neumerenost popularne kulture ih je ispunila strahom od očiglednog. Danas, oko devet desetina života se kreira upravo od očiglednog. Što znači da postoje senzitivni moderni umetnici koji su prinuđeni, bilo njihovim gnušanjem ili strahom, da se ograniče na korišćenje veoma malog dela ljudske egzistencije.

Haksli završava savetima mladim umetnicima, koji su podjednako upotrebljivi i dan danas:

Ako mladi umetnici zaista žele da iznesu dokaz svoje hrabrosti, neka napadnu čudovište očiglednosti i poraze ga, neka ga svedu na stanje pripitomljene domaće životinje, a neka ne beže od njega. Jer velike očigledne istine su tu – činjenice… Time što se pretvaraju da određene stvari nisu tu, a zapravo jesu, ogromna većina moderne umetnosti osuđuje samu sebe na nekompletnost, sterilnost, prevremenu istrošenost i smrt.

Maria Popova
(prevod: Danilo Lučić)

izvor : brainpickings.org

Нема коментара:

Постави коментар