26.06.2017.

Edgar A. Poe, Izvor i klatno



Iz zbirke Villiers de L'isle- Adam,-Uzvanik poslednih svečanosti
Mučenje nadom 

Gospodinu Edouardu Nieteru
„Oh! Gde mi je glas, glas, da vičem! . . .“



Ispod kosturnice Crkvenog suca u Zaragozi, dok se spuštala davnašnja večer, poštovani Pedro d’Espila, šesti nadstojnik segovijskih dominikanaca i treći španjolski Veliki inkvizitor sišao je – u pratnji fra redemptora (glavnog mučitelja), idući iza dvojice podvornika Svete inkvizicije, što su nosili svetiljke – do zagubljene samice. Zaškripela je brava na masivnim vratima; oni stupiše u kužan in pace, gde je patničko danje svetlo odozgo omogućavalo da se, između karika zapečaćenih na zidove, naziru mučila, konj pocrneo od krvi, grejalica i uže. Na gnojnom slamnatom ležaju, pridržavan kladama za zatvorenike i sa gvozdenim  okovomoko vrata, sedeo je, podivljalih očiju, neki čovek u prnjama, sada već neraspoznatljive dobi.
Taj zatvorenik ne beše niko drugi doli rabin Aser Abarbanel, aragonski Židov koji je, okrivljen za lihvarstvo i nemilosrdan prezir prema Siromasima, bio već više od godinu dana svakodnevno podvrgavan mučenju. Međutim, kako njegova „zaslepljenost beše isto tako tvrda kao i njegova koža“, on se protivio odricanju pod zakletvom.

Ponoseći se svojim poreklom, starim nekoliko hiljada godina, dičeći se gordo svojim drevnim precima – jer su svi Židovi, dostojni tog imena, ljubomorni na svoje poreklo – poticao je on, prema Talmudu, od Othoniela i, prema tome, od Ipsiboe, žene tog poslednjeg izraelskog Suca: ta je okolnost također podupirala njegovu hrabrost na vrhuncu neprekidnih muka.

Suznih očiju, dakle, pomišljajući na to kako je to tako tvrdokorna duša sebe isključivala iz spasa, poštovani Pedro Arbuez d’Espila, nakon što se približio uzdrhtalom rabinu, izgovorio je sledeće reči:
„Radujte se, sine moj: evo vaša će se ovozemaljska iskušenja uskoro završiti. Ako sam, suočen s vašom silnom tvrdoglavošću, morao, premda ucviljen, dopustiti da se primeni mnogo preterane strogosti, moja zadaća bratskog ukoravanja ima granice. Vi ste neposlušna smokva koja, toliko puta nađena bez ploda, zaslužuje da se osuši . . . ali, stoji zapravo do samoga Boga da donese odluku o vašoj duši. Možda će beskonačna Milost zasjati za vas u vrhunskom času! Mi se moramo tome nadati! Postoje takvi primeri . . . Amen!

Otpočinite, dakle, večeras u miru. Sutra ćete učestvovati  u auto de féu: to znači da ćete biti izloženi quemaderu, opominjućoj žeravici večnog Plamena; on žeže, kao što znate, samo na daljinu, sine moj, i Smrt nastupa tek nakon dva sata (a često i tri), zbog vlažnih i ledenih povoja kojima se, našom brigom, zaštićuje čelo i srce žrtvama paljenicama. Biće vas samo četrdeset troje. Uzmite u obzir da ćete, zahvaljujući smeštaju u poslednjem redu, imati dovoljno vremena da zazivate Boga, da mu pružite ovo vatreno krštenje koje dolazi od Duha svetoga. Uzdajte se dakle u Svetlost i spavajte.“

Po završetku tih reči, don Arbuez ga nežno zagrli nakon što mu je jednim migom dao skinuti lance. Potom je došao red na fra redemptora koji posve tiho zamoli Židova da mu oprosti za ono što je morao pretrpeti u cilju iskupljenja; zatim su ga zagrlila i dva podvornika, čiji je poljubac kroz kukuljice bio bezglasan. Kad je okončana ceremonija, zatvorenika su ostavili, samog i bez reči, u mraku.

Osušenih usta, lica otupela od patnje, rabin Aser Abarbanel zagledao se najpre, bez prave pozornosti, u zatvorena vrata. – „Zatvorena? . . .“ Ta mu je reč, u najskrovitijem kutku njegova bića, budila u posve zbrkanim mislima neku sanjariju. Upravo zato što je trenutačno nazreo sjaj svetiljki kroz pukotinu među zidovima pokraj vrata. Boležljiva pomisao o nadi uzbudila je njegovo biće zahvaljujući iscrpljenosti njegova mozga. Otpuzao je prema toj neobičnoj stvari koja se odjednom pojavila! I vrlo polagano, sa svim dugotrajnim merama opreza gurnuvši prst u otškrinuti procep, povukao je vrata prema sebi. Kakvo preneraženje! Nekim izvanrednim slučajem, podvornik koji ih beše zatvorio okrenuo je veliki ključ malo pre njihova sudara s kamenim dovratnicima. Tako da su se vrata, s obzirom na to da zarđali jezičak nije ušao u maticu, ponovo zavrtela u samotnu ćeliju.

Rabin se odvažio da pogleda van.

Uz pomoć nekakve blede tmine ponajpre je razaznao polukrug zemljanih zidova, probušenih zidova, probušenih zavojitim stepenicama – i svladao je spram sebe  pet do šest kamenih stepenica, svojevrstan crni trem koji je omogućavao pristup u široki hodnik, kojemu su se, odozdo, mogli nazreti samo prvi niski lukovi.

Legao je tada potrbuške i otpuzao do samog raza tog praga. – Da, bio je to doista hodnik, ali neumerene dužine! Osvetljavao ga je kao krpa bledi dan, luč sna: nekoliko žižaka, obešenih o svodove, modrili su, na razmacima, mutnu boju zraka; a daleko dno tonulo je u čiste mrkline. Nijednih pobočnih vrata na celoj toj dužini! Samo s jedne strane, s leva, podrumski prozori s ukrižanim rešetkama, udubljenjima zida, propuštali su sumrak – a ovaj je morao biti večernji, zbog rumenih brazda koje su, na udaljenim mestima, sekle popločeni pod. I kakva jeziva tišina! . . . Pa ipak, onde, u dubini tih tmuša, neki je izlaz mogao voditi prema slobodi! Židovljeva klimava nada beše žilava, jer je bila poslednja.

Bez oklevanja, dakle, odvažio se dalje po pločicama, dotičući stenu s podrumskim prozorima, trudeći se da sebe stopi s mračnom bojom dugih zidova. Napredovao je polako, vukući se na prsima i suzdržavajući se da ne krikne dok bi ga probadala neka netom oživljena rana.

Odjednom je sve do njega dopro šum sandale koja se približavala kroz jeku te kamene aleje. Stresao ga je jak drhtaj; dušila ga je strepnja; pomračio mu se vid. Zbogom! Bilo je svršeno, bez sumnje? Šćućurio se, u čučnju, u nekoj udubini i napola mrtav pričekao. Bio je to neki podvornik, u žurbi. Prošao je brzo, držeći u šaci spravu za čupanje mišića, spuštene kukuljice, strašan, i opet nestao. Naglo uzubuđenje, čijem je pritisku podlegao maločas rabin, kao da je obustavilo njegove životne funkcije, tako da je gotovo čitav sat zastao a da nije mogao izvesti ni jedan jedini pokret. Iako je u strahu pred povećanjem muka ponovo došao k sebi, palo mu je na um da se vrati natrag u samicu. Ali bivša nada šaputala mu je u duši ono božansko Možda, koje krepi i teši u najgorim nevoljama! Dogodilo se čudo! Više nije trebalo sumnjati. Počeo je, dakle, iznova puzati prema mogućem begu. Iznuren patnjama i glađu, dršćući od silne zebnje, kretao se ipak napred! – I ovaj grobni hodnik kao da se na tajanstven način produžavao! A on, napredujući bez kraja i konca, stalno je gledao u mrak, tamo dalje, gde je morao biti spasonosan izlaz.

Oh! Oh! Evo, počeli su iznova odzvanjati koraci, ali ovaj put polaganiji i mračniji. Beli i crni likovi dvojice inkvizitora, izranjajući iz mutnog zraka. Tiho su razgovarali i činilo se da se prepiru oko neke važne tačke, jer su mahali rukama.

Pred tim prizorom rabin Aser Abarbanel zatvori oči; njegovo je srce smrtonosno lupalo; njegovi su dronjci bili promočeni hladnim znojem samrtnog hropca; stao je zabezeknut, nepokretan, ispružen duž zida, pod zrakom jednog žiška, nepomičan, preklinjući Davida Boga.

Stigavši blizo njemu, dva su se inkvizitora zaustavila pod slabim svetlom lampe – i to slučajem koji je nesumnjivo proizašao iz njihove rasprave. Jedan od njih, slušajući svog sagovornika, zagledao se u rabina! I pod ti pogledom, rastrešeni izraz kojega najpre nije dokučio, nesretnik je verovao da oseća kako vruća klešta nanovo grizu njegovo jadno meso; znači li to da će se on ponovo pretvoriti u jadikovku i ranu! Dok je gubio svest, zato što mu je stao dah, i silno ustreptalih veđa, podizali su ga srsi pod laganim dodirom to halje. Ali, stvar ujedno čudna i prirodna, inkvizitorove su oči, očito, bile oči čoveka duboko zaokupljenog onim što će odgovoriti, obuzetog mišlju onoga što sluša, jer behu uprte – i činilo se da gledaju Židova a da ga ne vide!

I doista, nakon nekoliko minuta, dva zlokobna raspravljača nastaviše svojim putem, polaganim koracima, svagda razgovarajući tihim glasom, i izgubiše se prema raskršću odakle je izašao zatvorenik; NISU GA VIDELI! . . . Tako da mu je, u stravičnom poremećenju njegovih osećaja, mozak presekla ova pomisao: „Da nisam već mrtav, kad me oni ne vide?“ Tako jezovit događaj izvukao ga je iz obamrlosti: promatrajući zid, tik uz svoje lice, učinilo mu se da nasuprot svojima, vidi dva zverska oka koja ga pažljivo gledaju! . . . Zabacio je glavu unutrag, u naglom i sumanutom strahu, nakostrešene kose! . . . Ali ne. Njegova se ruka upravo osvedočila, pipajući kamenje: bio je to odraz inkvizitorovih očiju što ga je još nosio u zenicama i što ga je lomom zraka skrenuo na dve zidne mrlje.

Pokret! Valjalo se požuriti prema tom cilju koji je sebi zamišljao (bez sumnje bolećivo) kao da je oslobođenje! Prema tim senama od kojih je još bio udaljen otprilike samo tridesetak koraka. Nastavio je, dakle, brže na kolenima, na rukama, na trbuhu, svoj krstaški put; i uskoro je ušao u tamičan dio tog užasnog hodnika.

Odjednom je jadnik osetio studen na rukama koje je naslanjao na pločice: bila je to posledica zraka koji je žestoko strujao, zavlačeći se ispod nekih vrata do kojih su dopirala dva zida. Ah! Bože! Kad bi se to vrata otvarala prema van! Celo biće tog kukavnog begunca obuzelo je nešto poput vrtoglavice nadanja! Ispitivao ih je odozgo prema dole, a da ih nije mogao dobro razlikovati zbog omrke koja beše oko njega. – Pipao je: nikakvih zasuna, niti ključaonice. – Kvaka! . . . Ponovo se uspravio: kvaka je popustila pod njegovim palcem, tiha vrata rastvorila su se pred njim.

ALELUJA! . . . promrmljao je rabin, s neizmjernim uzdahom zahvalnosti, sad kad je stajao na pragu gledajući ono što mu se ukazivalo.

Vrata su se otvorila na vrtove u zvezdanoj noći! Na proleće, slobodu, život! Vrtovi su gledali na obližnja polja, koja su se produljivala u pravcu planinskih lanaca, modri vijugavi obrisi koji su se ocrtavali na obzorju; tamo se krio spas! – Oh! Pobeći! Bio bi trčao cele noći ispod tih stabala limuna čiji su mirisi dopirali do njega. Čim bi se našao u planinama, bio bi spašen! Udisao je dobar sveti zrak; od vetra je nanovo oživljavao, njegova su pluća uskrsavala.

Čuo je u svom razveseljenom srcu Lazarovo Veni foras! I zato da opet blagoslovi Boga koji mu je udelio to milost, ispružio je ruke ispred sebe, dižući oči prema nebeskome svodu. Bio je u ekstazi.
Tada mu se učinilo kako se sena njegovih ruku izvrće na njega: – učinilo mu se da oseća kako ga to senovite miške okružuju, obgrljuju i kako ga neko nežno pritišće na grudi. Nečija visoka figura stajala je, doista, pokraj njegove. Pun poverenja, spustio je pogled u pravcu tog lika – i ostao zasopljen, izbezumljen, tmurna oka, tresući se od zaprepaštenja, nadutih obraza i slineći od užasa. Strahota! Bio je u zagrljaju Velikog inkvizitora glavom, veleštovanog Pedra Arbueza d’Espile, koji ga je gledao, očiju ispunjenih debelim suzama, i s izgledom dobrog pastira koji pronalazi svoju zalutalu ovcu! . . . Mračan sveštenik stiskao je na svoje srce s tako silovitim milosrdnim zanosom jadnog Židova da su šiljci redovničke kostreti pod mantijom isplevili dominikančeva prsa. I dok je rabin Aser Abarbanel, očiju preokrenutih pod veđama, hripao od teskobe u zagrljaju isposničkog don Arbueza i zbunjeno shvaćao da su sve faze kobne večeri tek predviđeno pakleno mučenje, mučenje Nadom!, Veliki inkvizitor, s naglaskom ljutog prekora i preneraženim pogledom, šaputao mu je u uho, žarkog daha što ga je kvario mnogi post:

„Kako to, sine moj! Zar ste nas hteli napustiti . . . i to uoči možebitnog spasa!“

Нема коментара:

Постави коментар